Архива

Posts Tagged ‘trgovina’

MEDICINA KAO TRGOVINA: STRANI DAVAOCI DONACIJA А FINANSIJSKI INTERES DOMAĆEG ZDRAVSTVA SU PARE OD PROVIZIJE!!?

27. новембра 2017. Коментари су искључени

 

Da bi zaradili proviziju koju plaćaju farmaceutske kuće, naši lekari prepisuju i lekove koji pacijentu ne trebaju, kao i one koji su štetni. Ministarstvo zdravlja se ne bavi takvim "sitnicama", jer njegovi čelnici zarađuju milione evra godišnje od uvoza tih lekova.

Novousvojenim pravilnikom predviđena je vakcinacija celokupnog stanovništva, a oni koji to prežive biće bolesni, ludi i neplodni.

 

                         Milan Malenović

NA PLATNOM SPISKU FARMAKOMAFIJE

 

U Srbiji je na snazi uzbuna zbog straha od predstojeće epidemije malih boginja, a kao žarište i rasadnik klica navodi se Kosovo gde je, navodno, izuzetno niska stopa vakcinisanja. Realni izveštaji, lišeni ostrašćenosti i ličnih interesa, pokazuju sasvim drugu sliku.

Od petoro do sada zaraženih na severu Kosova i Metohije, njih četvoro je prethodno primilo vakcinu, dok se vakcinalni status petog pacijenta ne zna. Ovo su rezultati analiza rađenih u beogradskom institutu „Torlak" .

U ostatku Srbije u trenutku kada nastaje ovaj članak zabeležen je 41 slučaj malih boginja što je deo stručne javnosti proglasio početkom kataklizme i epidemije mitskih razmera.

Sa druge strane, svakog dana u Srbiji u proseku jedno dete oboli od raka, a od ove bolesti prosečno jedno dete umre svake nedelje. O ovome se ne govori, bar ne na onaj način kao o malim boginjama, jer farmaceutskim kućama se daleko više isplati (neuspešno) lečenje od karcinoma, nego njegova prevencija.

Pri tome jedna doza terapije košta najmanje 10.000 dinara, a prodaju se lekovi koji u najboljem slučaju usporavaju bolest, neki nemaju nikakvo dejstvo, a postoje i oni koji izazivaju rak.

Prvi slučajevi malih boginja na Kosovu i Metohiji dijagnostfikovani su još u junu mesecu, ali se histerija oko navodne epidemije u Srbiji pojavila tek u oktobru.

Razlog za ovo je činjenica da su u međuvremenu kupljene nove vakcine, pa je Ministarstvo zdravlja odlučilo da krene u njihovu masovnu prodaju, pošto od svake prodate vakcine lekari i zaposleni u Ministarstvu imaju proviziju.

Medicina je sve manje lečenje, a sve više trgovina koja na globalnom nivou obrće hiljade milijardi dolara godišnje. Posle vojne industrije, ovo je najprofitabilnija privredna grana.

U prilog tezi da se potencira prodaja onih lekova koji donose dobit, a ne onih koji zaista i leče, govore podaci sa nedavno održanog seminara „Pedijatrijski dani" čiji je pokrovitelj bila farmaceutska kuća Glaxo Smith Kline (GSK), poznata po tome što proizvodi i prodaje dečije vakcine poznate pod nazivom MMR.

Od ukupno 110 pristigla naučna rada čak osam se odnosilo na vakcinaciju spornim vakcinama i oni su svi pročitani u udarnom terminu prvog dana, dok su samo dva posvećena raku kod dece, a nijedan se nije odnosio na leukemiju. Farmako-mafiji se ne isplati prevencija i izlečenje od raka, jer je smrt za njih unosnija.

Krajem oktobra u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu bili su organizovani „Psihijatrijski dani" čiji je sponzor, takođe, bio GSK  koji je na ulazu u dvoranu postavio štandove za deljenje prigodnih poklona i reklamnog materijala. Nijedno predavanje se nije odnosilo na neku novu metodu lečenja, već su sva glorifikovala poznate preparate sponzora. Po rečima jednog od učesnika bila je to „parada sponzorstva i kiča".

U časopisu „Toscana Medica", regionalnom italijanskom mesečniku o zdravlju, moglo se pročitati da su toskanske vlasti sklopile ugovor sa regionalnim lekarima o novčanim iznosima koji im se svake godine isplaćuju za izvršeno vakcinisanje pacijenata: po 15 evra za svako vakcinisanje (monovalentnim ili viševalentnim vakcinama), te povrh toga po 1.000 evra za postignute posebne ciljeve u pogledu stope vakcinisanja.

Naše Ministarstvo zdravlja ne objavljuje ovakve podatke, ali je javna tajna da i lekari, ali i zaposleni u Ministarstvu i Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje imaju finansijski interes da se staraju da što je moguće više dece primi vakcine, ali i da se prepisuju neretko potpuno nepotrebni lekovi.

Najniža nagrada je plaćanje troškova za učešće na nekom od simpozijuma koje organizuju farmaceutske kuće, oni sa boljom prodajom imaju pravo da prilože i „naučni rad", odnosno da održe referat koji se nagrađuju sa između 300 i 500 evra.

Najmanje 1.000 evra za svoja predavanja dobija Slavica Đukić Dejanović, kolika je, otprilike, i „tarifa" nekog od zaposlenih u Ministarstvu ili RFZO, kao i onih koje preporuči ministar Zlatibor Lončar, odnosno neki od državnih sekretara u Ministarstvu zdravlja, s tim što takvi predavači polovinu honorara dele sa onim ko ih je preporučio.

Stotine hiljada evra se na ovaj način slivaju godišnje u ruke ministra Lončara i njegovih najbližih saradnika. Kako bi povećali sopstvene prihode, ali i smrtnost stanovništva, u Ministarstvu su odlučili da uvedu obaveznu vakcinaciju svih stanovnika Srbije.

Krajem septembra usvojen je novi Pravilnik o imunizaciji koji etapno stupa na snagu počev od 30. septembra 2017. On predviđa obavezni pregled vakcinalnog kartona pri prijemu u bilo koju državnu instituciju, kao što su predškolske ustanove, škole, fakulteti, ali i kod prijema u bolnicu!?

U slučaju da neko nije vakcinisan i da na prijemu odbije vakcinisanje biće odmah udaljen. Od 2020. svi radnici u zdravstvenim ustanovama, računajući i čistačice, moraće da budu vakcinisani raznim vakcinama, pa i onom ozloglašenom MMR.

Na ovaj način će ministar i njegovi najbliži saradnici godišnje na osnovu provizija za uspešnu prodaju vakcina dobijati više od pet miliona evra.

MMR vakcina, koja je obavezna nije bezbedna, i sve je više dokaza da izaziva nepoželjne efekte, kao na primer autizam, pa čak i smrt. U poverljivom izveštaju GSK-a od 16. decembra 2011. (potpisali kao autor Vanesa Koremans, naučnik za bezbednost, i revizor dr Feliks Arelano, MD), a do koga je došla redakcija Magazina Tabloid (iako je on namenjen isključivo nadzornim službama GSK-a) navodi se kako ne može da se isključi mogućnost da je MMR vakcina izazivač ili u najmanju ruku okidač autizma.

I u srpskom „Farmakoterapijskom vodiču za primarnu zdravstvenu zaštitu" iz 2014. nalazio se dokument „Autizam, farmakoterapijski protokoli" sa tabelom u kojoj se navode uzročno – posledične veze između različitih bolesti i određenih vakcina. Za MMR se tvrdilo kako izaziva autizam.

Ubrzo je ova stranica skinuta na urgenciju ministra Lončara. Ipak, savesni medicinski stručnjaci su kompletan Vodič sačuvali u memorijama svojih računara i prosledili našoj redakciji.

U više sudskih slučajeva u Sjedinjenim Američkim Državama (kao na primer u slučaju Said Modžabi i Parivaš Vahabi protiv Sekretara zdravlja, Vrhovni sud SAD, broj 06-227 V, presuda od 3. septembra 2009.) dokazana su neželjena dejstva MMR vakcine .

Lobisti proizvođača vakcina najčešće se pozivaju na stav američke državne institucije „Center for Disease Control and Prevention" („Centar za kontrolu zaraza i prevenciju" – CDC) kako ne postoje dokazi da je MMR uzročnik ili okidač autizma. Ovo mišljenje je zasnovano na radovima danskog istraživača Pola Torsena, koji je izričito negirao bilo kakvu povezanost vakcine i pomenute bolesti.

U međuvremenu je Torsen postao veoma tražena ličnost. Traži ga i Interpol zbog optužbe koju je protiv njega podigao sam CDC da ih je prevario za milion dolara. Toliko o moralnim kvalitetima lobista obavezne vakcinacije.

Glavni zagovornik vakcinisanja u Srbiji je dr Zoran Radovanović , poznat, između ostalog, i po tome što je svojevremeno žustro zastupao tezu kako osiromašeni uranijum kojim su nas američki bombarderi zasipali tokom agresije 1999. neškodljiv – još malo pa dobar za zdravlje.

Ako obični predavači na simpozijumima na kojima se promovišu lekovi sponzora za jedno predavanje dobijaju i po 1.000 evra, pitanje je koliko para za svoje piskaranje po novinama i društvenim mrežama dobijaju dr Radovanović i njegovi saučesnici: dr Predrag Kon, dr Vladimir Đurić i drugi.

Vladimir Cimerman iz Novog Sada je vođa medijskog tima lobista vakcinacije. Krivičnom prijavom Odeljenja za visokotehnološki kriminal MUP Srbije KU broj 34/17 od 8. marta 2017. na teret mu je stavljeno ugrožavanje sigurnosti dr Slađane Velkov, poznate protivnice obaveznog vakcinisanja.

Cimerman je prihvatio nagodbu sa tužilaštvom, priznao krivicu i obavezao se da plati novčanu kaznu u visini od 50.000 dinara. Postupak protiv njegove devojke za isto krivično delo još uvek se vodi, pošto je ona nesposobna da prisustvuje suđenju, jer je na lečenju u psihijatrijskoj ustanovi „Dr Laza Lazarević".

Dr Branislav Blažić je na jednoj sednici skupštinskog Odbora za zdravlje demonstrativno pokazao kako bi nogama gazio i rukama davio protivnike vakcinacije. Posle toga je Cimerman formirao internet tim da populariše ove šerijatske metode, zbog čega je i osuđen.

Sa druge strane, protivnici obaveznog vakcinisanja, kao što je dr Jovana Stojković, traže da Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALMS) uradi nezavisnu analizu sadržaja vakcina i da se roditeljima prepusti da, nakon što ih lekar podrobno informiše kako o neophodnosti davanja vakcine, tako isto i o mogućim kontraindikacijama, sami odluče da li će njihovo dete biti vakcinisano ili ne.

Tako je, na primer, u Nemačkoj, u kojoj ne postoji obavezna vakcinacija, iako se ova zemlja nalazi na trećem mestu liste Svetske zdravstvene organizacije po broju obolelih od malih boginja, ali je na dnu liste po broju smrtnih slučajeva od iste bolesti. Male boginje nisu smrtonosne, a to znamo svi mi iz generacija kada nije postojala vakcina protiv njih.

Glaxo Smith Kline nije samo veliki davalac donacija, već ih on sam i prima. Jedan od najvećih donatora je jedan od najbogatijih ljudi sveta, Bil Gejts, poznati zagovornik depopulacije Zemlje. Zbog toga GSK raspolaže nezamislivo visokim budžetom iz koga se isplaćuju ne samo mito za lekare, već i za nadležne institucije da ne vrše dodatne kontrole sadržaja njihovih lekova.

Kod nas se, kao što smo videli, plaćaju čelnici Ministarstva zdravlja i ALMS-a. Kako se ovo sprovodi na globalnom nivou, pa i kod nas, objašnjava sociolog Nemanja Đukić.

Problem imunizacije treba sagledavati unutar konteksta globalne kontrole ukupne svetske populacije, koja predstavlja osnovni cilj projekta održivog razvoja, koji je definisan u dokumentu sa konferencije UN-a o demografskoj dinamici i održivom razvoju održanoj 1992. godine, tvrdi Đukić.

Prema ciljevima tog dokumenta i mehanizmima za njihovo ostvarenje, a koji će prema slovu tog istog dokumenta biti finansirani i realizovani uz pomoć MMF-a, Svetske Banke i drugih globalnih finansijskih institucija, te vlada i nevladinih organizacija („Fondacija Bil Gejts", „Otvoreno društvo" Džordža Soroša i slični), ukupnu svetsku populaciju potrebno je u značajnoj meri redukovati.

Naročito mesto u tom projektu pripada razvoju eksperimentalne medicine (poglavlje 6). U tom smislu, imunizaciju valja posmatrati kao direktnu, sistemsku i sistematsku kontrolu zdravlja (dovođenje i održavanje populacije u određenom zdravstvenom stanju) u cilju kontrole globalnog bio-suvereniteta (reproduktivne bio-moći).

Razvijene su i kontraceptivne vakcine, dizajnirane tako da indukuju imuni odgovor koji će sprečavati začeće.

Godine 1993. kampanja masovne vakcinacije protiv neonatalnog tetanusa je pokrenuta u Meksiku, Nikaragvi i na Filipinima. Ciljnu grupu su predstavljale žene u reproduktivnom dobu (12 do 45 godina). Godine 1994. meksičke organizacije povezane sa organizacijom Human Life International, postale su sumnjičave, započela je analiza nekih od seruma i otkriveno je da oni ne sadrže samo anti-tetanus, nego i humani horionski gonadotropin (HCG), osnovni sastojak vakcina protiv začeća.

Vakcina za koju je dokazano da je HCG-kontaminirana takođe je stigla i do Filipina, gde je vakcinisano preko 3,4 miliona žena tokom kampanje. Nijedna od njih nije znala ništa o tome da je iskorišćena u eksperimentu sterilizacije.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije ova anti-tetanus vakcina se koristi u više od 140 zemalja. O smanjenju ukupnog stanovništva za 10 do 15 odsto putem vakcinacije, te o smanjenju stanovništva u siromašnim zemljama primenom polio vakcine (koja se kao obavezna nameće i stanovništvu u Srbiji) u svojim javnim nastupima eksplicitno govori i Bil Gejts, tvrdi sociolog Đukić.

Zbog toga je hitno potrebno da se izvrši detaljna analiza svih lekova, posebno vakcina, i to od strane nezavisnih stručnih tela i da se rezultati daju javnosti na uvid . To, međutim, nije moguće dok su čelnici ALMS-a (direktor je dr Saša Jaćović) i Ministarstva zdravlja na platnom spisku farmako-mafije, na prvom mestu GSK-a.

 

       A 1. Daju mito od naših para

Glaxo Smith Kline i ostali iz farmako-mafije najviše su posvećeni podmićivanju načelnika odeljenja i upravnika bolnica, a posebno ustanova zatvorenog tipa (zatvori i specijalne ustanove za duševno obolele). Bolnice nabavljaju lekove širokog spektra, pri čemu se oni, uglavnom, razlikuju samo po nazivu.

Ustanove zatvorenog tipa, posebno zatvori, zbog ograničenosti budžeta najčešće nabavljaju samo jedan ili dva leka iz iste grupe. Kupovina se vrši putem javne nabavke i podmićeni upravnici obavezno kao najpovoljniju ponudu izaberu onu koju im je dostavio sponzor simpozijuma ili stručnog savetovanja na kome su oni održali nepotrebno predavanje za honorar od nekoliko stotina evra.

Problem u tim nabavkama je da se uzimaju, za velike pare, lekovi uskog spektra delovanja, tako da se određene bolesti nedovoljno ili se uopšte ne tretiraju. Veoma često se uzimaju isključivo vakcine (na primer protiv tetanusa) koje su najjeftinije, jer ih subvencioniše „Fondacija Bila Gejtsa" ili Međunarodni monetarni fond u sklopu neke „humanitarne" pomoći, a koje sadrže kontraceptivnu vakcinu (razvijenu u međuvremenu i za muškarce i za žene).

Pošteni lekari u ustanovama zatvorenog tipa (koji su u ogromnoj većini) upozoravaju da se zdravstveno stanje njihovih pacijenata, posebno psihijatrijskih slučajeva, pogoršava, jer im se prepisuju neadekvatni lekovi koje je odredilo ili nabavilo nadležno ministarstvo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKANJE, PRIVATIZACIJA I PROFIT: ČERUPANJE KOMBINATA KOJI VIŠE NEĆE HRANITI BEOGRAD!

 

Nastavlja se agonija nekadašnjeg najvećeg poljoprivrednog kombinata u ovom delu sveta. PKB se našao stešnjen između interesa različitih grupa bliskih vlasti koje bi da ga kupe, ali da za njega plate više od šestine realne vrednosti, kao i da im se omogući da prenamenom zemljište proglase građevinskim i zatim ga prodaju po višestruko višoj ceni.

Gradonačelnik Siniša Mali računa da će prodajom PKB staviti u džep, u vidu provizije, oko 30 miliona evra. Grad će izgubiti snabdevača hranom, bez posla će ostati nekoliko desetina hiljada radnika, kooperanata, dobavljača, iz prodajne mreže, ugroziće se opstanak Opštine Palilula…

Sve to nije važno, kada su u pitanju apetiti opasnog kriminalaca Siniše Malog, koji je pod zaštitom rođaka Vučića…

 

                         M. Malenović

MULJACINA SA PKB2

 

PKB Korporacija a.d. je još 2008. trebalo da bude prodata unapred poznatom kupcu, ali je sindikat tada uspeo to da spreči. Muke ovog kombinata, koji je nekada hranio Beograd, počele su devedesetih godina, kada je iz preduzeća izuzeto sve što donosi profit i kasnije privatizovano. Radi se o Imleku, Frikomu i Pekabeti, kao i o mesno-prerađivačkom pogonu PKB Vizelj, koji je prodat još 1998. godine.

U okviru PKB-a ostala je samo još primarna proizvodnja.

Uprkos činjenici da je Investicioni fond Salford na srpskom tržištu mleka i mlečnih prerađevina stekao monopolistički položaj, zahvaljujući kome je diktirao cene i uslove otkupa mleka, PKB je 2009. oborio dotadašnji sopstveni rekord u proizvodnji mleka proizvevši 64 miliona litara.

 

       Đilas počeo, pa se pokajao

 

Kada je PKB 2010. prešao u ruke grada Beograda koristio je 22.000 hektara obradivog zemljišta, ali je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas uspeo da za 4.000 hektara dobije dozvolu za prenamenu, tako da ono postaje stambeno-komercijalno ili industrijsko, odnosno višestruko vrednije.

Pomenuto zemljište nalazi se u blizini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji spaja Zemun i Borču, a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Uz pomenuto obradivo zemljište PKB je imao i oko 8.000 hektara pod zgradama, farmama, putevima, šumama…

Problem sa kojim se suočava eventualni kupac PKB-a je činjenica da je svo ovo zemljište u državnom vlasništvu, dok je Kombinat samo korisnik. Po zakonu, takvo zemljište niti može da se otuđi, niti da mu se promeni namena. Samim tim već u startu su eliminisani špekulanti koji bi PKB kupili samo zbog izuzetno vrednog zemljišta koje ima u gradskoj zoni prestonice.

Da bi se ovaj problem prevazišao i unapred određeni kupac zadovoljio, naprednjačka vlast odlučuje da uradi ono što do sada niko još nije – da kršenjem zakona zemljište iz državnog vlasništva prevede u vlasništvo Kombinata i to bez dinara naknade.

Prvo je bio pokušaj da se to tiho, skriveno od očiju javnosti, uradi direktno preko katastarskih službi, ali su Samostalni sindikat PKB i Nezavisni sindikat radnika PKB, koji zajedno okupljaju više od polovine zaposlenih, uspeli da spreče ovaj pokušaj krađe državne imovine.

Naime, kada je 1946. bio stvoren PKB on je na korišćenje dobio nešto malo manje od 1.500 hektara njiva. Ostalo je kasnije stekao i to isušivanjem močvarnog zemljišta koje je do tada bilo neupotrebljivo.

Svo to zemljište bilo je uknjiženo kao poljoprivredno zemljište u vlasništvu države, dok je PKB bio uknjižen kao korisnik. Pošto po članu 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ono u vlasništvu države i ne može da bude otuđeno, to je Republički geodetski zavod odbio sve zahteve PKB Korporacije a.d. kojim je tražena promena u katastru nepokretnosti i upis prava privatne svojine u korist Kombinata.

 

       Ministarka na strani Malog

 

Na ove odluke rukovodstvo PKB-a ulaže žalbe koje u leto 2015. usvaja Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i to odlukom ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović.

Kao obrazloženje poslužio je Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi PKB od 1. jula 2007. godine, kojim je konstatovano da država ima vlasništvo nad Korporacijom shodno vrednosti svoje imovine koju je unela, a u koju spada i zemljište.

Protiv ovako nakaradnog pravnog tumačenja, kojim se Sporazum ne proglašava nezakonitim, već se zakon menja po potrebama sporazuma, Pravobranilaštvo podiže tužbe pred nadležnim Upravnim sudom.

Republička vlada 18. decembra 2015. donosi „preporuku" (tačnije: naređuje) Republičkom pravobranilaštvu da povuče sve podignute tužbe, a samo tri dana kasnije, 21. decembra, odbor direktora PKB-a donosi odluku o otpočinjanju postupka prodaje dela imovine Korporacije. U tom trenutku Pravobranilaštvo se još uvek nije izjasnilo o Vladinoj preporuci, ali se nekome, očigledno, žurilo.

Odluku direktora prihvata nekoliko dana kasnije i Skupština akcionara, koja se sastoji od samo jednog člana, budući da država ima vlasništvo nad 99,755 odsto svih akcija PKB-a. Predsednik ove jednočlane skupštine je Jovo Guteša, jedva pismeni traktorista koji je pre ove funkcije bio zaposlen u pečurkani gradonačelnika Beograda Siniše Malog u Vršačkom Ritu. U međuvremenu je ovaj klimoglavac dospeo i u državnu službu, tačnije u Carinsku ispostavu u Vatinu.

Siniša Mali je od početka izuzetno zainteresovan za poklanjanje PKB-a nekom svom tajkunu. Ovaj samozvani ekonomsko-finansijski stručnjak na jednom sastanku sa aktivom PKB-a izrekao je ordinarnu glupost kako kamate na kredite ne utiču na proizvodnju PKB-a. Kada su mu prisutni objasnili da plaćene kamate moraju da se prebace na teret pojedinih pogona i da tako poskupljuju proizvodnu cenu, pa samim tim utiču i na konkurentnost proizvoda, Mali je promenio temu.

Poznavaoci prilika znaju kako Aleksandar Vučić uopšte ne mora svom bratu od tetke, Siniši Malom, da naredi da se ugradi u cenu preduzeća koje se prodaje, već je dovoljno da mu samo pruži mogućnost da to učini, kao što je to slučaj i sa PKB-om.

Kada je preuzeo mesto gradonačelnika Beograda, Mali je dobio u nasleđe i ugovor između grada i PKB-a o oduzimanju vrednog zemljišta za potrebe izgradnje mosta preko Dunava (danas „Most Mihajla Pupina"), kao i pristupnih puteva. Sporazumom nije određena ni visina, a ni vrsta nadoknade koja treba da bude isplaćena Kombinatu, već je to ostavljeno za neku kasniju priliku.

Sa mesta gradonačelnika i samim tim najvažnijeg čoveka u PKB-u, koji je u vlasništvu grada, Mali je situaciju razrešio tako što je u ime Kombinata obavestio samog sebe kao gradonačelnika da se Korporacija odriče naknade za ovo zemljište.

Po onome što se zna, radi se o nekoliko stotina hektara najvrednijeg zemljišta koje PKB poseduje i čijom prodajom bi se sakupilo dovoljno novca da se otplate skoro svi dugovi ove Korporacije.

Naime, PKB je nedavno prodao pet hektara zemljišta koje je imao na teritoriji beogradske opštine Palilula i to za cenu od 700.000 evra po hektaru. Takođe je i „Imleku" prodao dva hektara po ukupnoj ceni od milion evra.

 

       Fingirani dugovi

 

Ukupni dugovi PKB-a iznose oko 70 miliona evra, od čega skoro polovinu potražuju država i njene agencije, a naplata tih dugova bi mogla da se odloži, da ima političke volje. S obzirom da Korporacija poseduje polovinu površine gradske opštine Palilula, a ima i veoma vredno zemljište u Zemunu i Surčinu, prodajom malog dela svojih nepokretnosti ona bi se lako oslobodila tereta dugovanja i nastavila odlično poslovanje kao preduzeće u rukama grada.

Upravo to ne žele vlastodršci, jer jedna ovakva kompanija bila bi dokaz kako privatizacija nikako nije ni jedini, ali ni najbolji recept za izlazak iz krize. Osim toga, u slučaju da PKB ostane u državnim rukama, Mali i njegovi saučesnici ne bi dobili nikakvu proviziju.

Zbog toga Republika i grad Beograd kreću u sinhronizovanu akciju urušavanja Korporacije i obaranja njene vrednosti. Javnosti se situacija u ovom gigantu lažno predstavlja, jer ne samo da se potencira na postojanju dugova iz prethodnog perioda (koji bi lako mogli da se otplate), već se ukazuje i na to da PKB nastavlja da loše posluje i da pravi gubitke. To, apsolutno, nije tačno.

PKB Korporacija a.d. je 2014. godinu završila sa dobitkom, a taj trend bi se nastavio i naredne godine, da Vlada nije izmenila svoju uredbu o plaćanju premije za mleko. Po toj izmenjenoj Uredbi PKB je uskraćen za 80 odsto premije koja bi mu inače pripadala, odnosno od marta 2014. do kraja 2015. samo na ovaj način u njegovoj kasi se pojavio manjak od oko 700 miliona dinara.

Inače, jedino je PKB-u novom Uredbom smanjena premija na mleko, tako da je on primoran da posluje u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u kojoj konkurenti imaju početnu prednost.

Umesto da traži izmenu nepravedne Uredbe, PKB pod kontrolom Siniše Malog poniznički ćuti.

Pošto je tako u javnosti stvorena lažna slika da Kombinat mora da se proda kako budžet više ne bi pokrivao njegove dugove, pristupilo se pljačkanju koje se naziva „privatizacija". U tom klupku imamo različite interese srodnih, ali ipak odvojenih grupa i pojedinaca.

Na jednoj strani su različiti interesi dve trenutno sukobljene grupacije: Investicionog fonda Salforda i konzorcijuma Miodrag Kostić i Petar Matijević.

 

       Dve mafije – Salford i MK gropu

 

Nedavni sukob Andreja Jovanovića iz kompanije Novi Brendovi  , krovne kompanija Investicionog fonda Salford , sa vlasnikom MK grupe Miodragom Kostićem na biznis forumu na Kopaoniku, samo je nastavak rata koji se do sada vodio daleko od očiju javnosti.

Jovanović je uvredio Kostića, izjavom da je opšte poznato da je skraćenica njegove firme MK, zapravo skraćenica za Mito i Korupcija…

U dosadašnjem ratu Salforda ( čiji je većinski kapital odbeglog ruskog tajkuna pokojnog Borisa Berezovskog) i MK grupe  može se reći da je Kostić doživeo nekoliko poraza. Salford ga je izgurao iz mnogih oblasti poslovanja i posvađao sa ljudima sa kojima sarađuje u oblasti otkupa mleka, kojima su date instrukcije da prekinu svaku saradnju sa MK Grupom.

Salford je postavio i pravila da neće otkupiti mleko krava koje su hranjene stočnom hranom kupljenom kod MK grupe, ali to je samo jedan od šamara koji su ove kompanije jedna drugoj lupale protekle dve godine.

U tom periodu Kostić je rastao po pitanju obima poslovanja i profita, ali je i Salford rastao i to trideset odsto brže. Kostić se suočio i sa gubicima u Ukrajini, pa je delovalo da će tajkun iz Vrbasa izgubiti rat. Preokret je nastupio kada su kompanije Petra Matijevića i Miodraga Kostića osnovale konzorcijum i najavile da će pokušati da kupe Poljoprivredni Kombinat Beograd.

Ovo udruživanje izazvalo je paniku kod Salfordovih stručnjaka. Naime, ukoliko Kostić i Matijević uspeju da kupe PKB, Salford bi trajno izgubio prvo mesto u biznisu sa srpskim mlekom, mlečnim proizvodima, i pratećim poslovima, koji na godišnjem nivou donosi profit od nekoliko milijardi dolara.

Posao je veoma kompleksan i podrazumeva nekontrolisan uvoz mlečnih proizvoda u Srbiju, izvoz našeg kvalitetnog mleka, uvoz mleka u prahu, proizvodnju mleka iz mlečnog praha i njegovo plasiranje srpskim potrošačima kao svežeg, snabdevanje proizvoda od mleka stočnom hranom i izvoza viškova stočne hrane… U okruženju, Salford litar mleka plaća 28 evrocenti, dok u Srbiji ta cena iznosi 25 evrocenti. Samo na ovaj način ovaj investicioni fond godišnje zarađuje desetine miliona evra.

 

       Subvencije povlašćenima

 

Salford, Matijević, Kostić i drugi veliki igrači utiču i na to ko može da dobije subvencije iz budžeta namenjene poljoprivredi. Mlekare koje sarađuju sa Salfordom najredovnije dobijaju subvencije i prve su na listi kada država otkupljuje mleko u prahu za robne rezerve, dok je PKB-u ukinuto davanje subvencija.

Kompanija Salford ima dobre veze u vrhu Srpske napredne stranke, gde mu bezgraničnu podršku pruža gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali i Vučiću bliski Goran Vesić.

Ne treba zaboraviti da je sin gradonačelnika Beograda, Teodor, jedno vreme bio zaštitno lice za reklamu mlečnih proizvoda Imleka koji je poslovao u okviru Salfordove grupe. Navodno za ovo je Teodor Mali dobio 50.000 evra, mada upućeni tvrde da je suma bila daleko veća i da nije isplaćena kao honorar za sina, već kao klasičan mito.

Kostić, koji je na sve načine pokušao da se približi naprednjacima, nije uspeo da spoji nemoguće. Njegovu dobru saradnju sa Pajtićem Vučić nije hteo da toleriše, vrata su mu ostala zatvorena. Udruživanje sa Petrom Matijevićem u Kostićevoj glavi je bila dobitna kombinacija, jer je Matijevićev sin Bojan, kao se priča, u dobrim odnosima sa bratom Aleksandra Vučića, Andrejem.

Upućeni tvrde da Skupšitna grada Beograda nije raspuštena. jer je Siniša Mali obećao da će privatizacija PKB-a ipak biti obavljena. Činjenica da PKB nije uspeo na poslednjem tenderu da proda tajkunima za pedeset odsto njegove ionako već umanjene vrednosti, nije prepreka da pokuša da ga proda za trideset odsto na sledećem tenderu

Nezavisni stručnjaci tvrde da PKB vredi najmanje duplo više od njegove procenjene vrednosti koja iznosi svega oko 300 miliona evra. Kada je vršena procena imovine, krajem 2014. godine, svo zemljište je tretirano kao poljoprivredno, mada se najveći deo njega nalazi u urbanoj zoni Beograda i može da se koristi i građevinsko zemljište.

Pošto je proglašeno da PKB-u prete stečaj i bankrot kada se krajem maja ove godine sa njega skine zaštita koju je uživao kao preduzeće u restruktuiranju, te da zato mora pod hitno i po bilo kojoj ceni da se proda, država je početnu cenu na tenderu postavila na 154 miliona evra , odnosno na polovinu potcenjene procenjene vrednosti.

Da postoji samo sukob između Salforda i Matijević – Kostićevog konzorcijuma, rešenje bi se našlo relativno brzo. U igru, međutim, ulazi i nemački gigant Tenis, koji najavljuje otvaranje klanica u Srbiji i za te potrebe želi da kupi 15.000 hektara plodne zemlje.

Tenis nema nikakvog interesa u proizvodnji mleka, već samo u klaničarskoj industriji. Njemu bi odgovaralo da PKB preuzme ili Salford ili neko drugi ko bi se primarno bavio uzgajanjem krava muzara.

Tenis je, kako je Tabloid već pisao, u svojoj postojbini, Nemačkoj, poznat ne samo po lošem odnosu prema radnicima, već i po "nekonvencionalnom" načinu poslovanja, što je eufemizam koji, između ostalog, označava i davanje mita.

Sa jedne strane, Tenis ne želi da Matijević uđe u PKB i proširi na taj način svoju klaničarsku delatnost, ali mu, sa druge strane, savršeno odgovara da Kombinat preuzmu domaći mešetari koji će brzo da se odreknu primarne delatnosti i da oranice rasprodaju kao građevinsko zemljište.

Tenis i njegovi ovdašnji klijenti, na prvom mestu Aleksandar Vučić, zato sada procenjuju da li mogu da imaju dovoljno poverenja u Matijevića i Kostića koji signaliziraju da im je PKB obična investicija u atraktivno građevinsko zemljište.

Od ishoda ovih pregovora zavisiće i sudbina PKB-a, odnosno da li će on odmah ili nešto kasnije u bescenje biti prodat i ko će biti kupac. Čak i ako se u ovom trenutku odustane od privatizacije, to nikako ne znači da će Kombinat i njegovi zaposleni moći da odahnu, već pokazuje jedino da se čeka povoljniji trenutak.

Taj, za vlast i potencijalnog kupca dobar trenutak može da nastupi već ovog leta, kada poverioci, računajući tu i državu i njene agencije, mogu da krenu u prinudnu naplatu svojih potraživanja, čime bi se PKB doveo u blokadu.

Bez jasnog i prihvatljivog programa reogranizacije poverioci ne bi odustali od prinudne naplate, ali i u slučaju donošenja takvog programa postoji mogućnost da od vlasti instruisani poverioci odbiju da čekaju na svoja potraživanja, jer se žuri tajkunu kome je Kombinat obećan.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je smišljen na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe.

Višak koji je kombinat kao celina generisao, bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB je korporacija koja posluje u novom kontekstu. Krajnji cilj sada je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

 

       Prodajom se najavljuje glad

 

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima.

Preduzeća koja se bave samo primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihova uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd.

S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije odnosno manje rizično od primarne proizvodnje.

Oduzimanje prerade i trgovine od PKB Korporacije i njeno svođenje skoro isključivo na nivo primarne proizvodnje, imali su svojevremeno za cilj da umanje kako potencijal ove kompanije da preživi, tako isto i njenu vrednost.

Bez obzira na sve to, PKB je zadržao i čitav niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija i danas poseduje i održava oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i o 1.000 kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

PKB se stara i o vodovodu i kanalizaciji ne samo sopstvenih pogona i naselja, već i najvećeg dela opštine Palilula u Beogradu. Takođe na teritoriji te opštine održava veliki deo javnih površina.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi da bi što je mogao brže mogao da obrne uloženi novac i da tako zadovolji ne samo sopstvenu, već i gramzivost vlastodržaca.

Prodaje se poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu PKB Korporacije, stočni fond (26 hiljada grla stoke), mehanizacija i objekti, ali isto tako i poznati i prepoznatljivi brend, kao i sigurna pozicija na tržištu na kome je ovaj gigant prisutan već duže od 70 godina. Za sve ovo bi Petar Matijević platio najviše 91 milion evra, što nije ni trećina procenjene vrednosti Kombinata.

 

    A 1. Uzor Amerikancima, balast Malom

Kada je istaknuti član komunističke partije Jugoslavije Petar Zečević zvani Veliki od močvare pored Beograda posle Drugog svetskog rata napravio najveću agro kompaniju u Evropi, koja je i danas najveća korporacija iz te oblasti na starom kontinentu, postavio je lestvicu tako visoko da je samoproklamovani dobri menadžer Siniša Mali nikada neće preskočiti, tvrdi u izjavi za Tabloid profesor poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić.

Ševarlić kaže da je najbolji dokaz da Mali nije nikakav menadžer ta što on PKB nije uspeo da proda ni za 50 odsto njegove vrednosti. On je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno PKB posetio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

I profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

DOK JE U SRBIJI DOSTIGNUT ISTORIJSKI MINIMUM PREŽIVLJAVANJA GRAĐANA, TRGOVINSKE MARŽE SKAČU DO NEBA!!!

25. марта 2016. Коментари су искључени

 

Mada se naprednjački režim hvali da je Srbija postigla razne "rezultate" i "rekorde", za skoro četiri godine njihove vladavine, ne postoji ništa što nije uništeno i što nije palo na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Osim cena hrane, odeće, obuće i komunalnih usluga. Jedino to beleži rekorde. Ali, crni dani tek dolaze. Danas većina nema novca za osnovne potrebe, a sutra neće biti ni novca ni potreba. Ovim tempom izumiranja, neće nas ni biti…

 

                 M. Grabež

TRGOVACKA MARZA DO NEBESA1

 

Režim Aleksandra Vučića tvrdi da Srbija nije gladna i da su cene osnovnih namirnica za potrebe prosečne porodice u Srbiji "na nivou očekivanih". U maju mesecu prošle godine, njegova propaganda je preko svih svojih medija razglasila da su cene hrane "ponovo pale i blizu su šestogodišnjeg minimuma". Skoro godinu dana kasnije, on se hvali "istorijskim minimumom" na kome građani preživljavaju zarad nekakve nejasne budućnosti.

Istina je gorka, u najvećim gradovima u Srbiji, a posebno u Beogradu kao glavnom gradu i najvećem urbanom centru, cene osnovnih prehrambenih artikala veće su nego u Berlinu, Minhenu, Beču, Gracu, Milanu…Visina takozvane "ugrade" u cenu hrane, od strane raznih veletrgovaca, posrednika, nakupaca i prekupaca, prevazilazi u pojedinim slučajevima i 300 odsto od proizvođačke cene.

Prosečne marže u Srbiji, nekoliko puta veće čak i od onih svetskih! Osim hrane, odeća, obuća i bela tehnika u Srbiji je skuplja i do dvadeset puta nego u drugim zemljama Evrope. Kakav haos vlada na tržištu, govori i podatak da je samo u jednom gradu veličine Kragujevca, na primer, razlika u ceni istog proizvoda na nekoliko različitih prodajnih mesta i do pedeset odsto! Cena jednog proizvoda razlikuje se čak i na prodajnim mestima iste firme! Samo dva najveća trgovinska lanca, na "zaokruživanju " cena zarade 90 miliona godišnje!

Na ceni brašna pojedini trgovinski lanci zarađuju i do 55 odsto, razlika u nabavnoj i prodajnoj ceni šećera iznosi do 35 odsto, a jestivog ulja do 33 odsto. Kod mleka je taj raspon često oko 20 odsto. Zašto su patike poznatog svetskog proizvođača često i do 40 odsto jeftinije u Beču nego u Beogradu?

Slično pitanje može da se postavi i za brendirane čizme, pantalone, jakne…Veliki trgovinski lanci u Evropi izračunali su da im je isplativo da na garderobi i obući zarade desetak odsto, međutim, samo u Srbiji na maržama takozavnih "firmirane" garderobe, zarada je preko 150 odsto. Kod patika i druge sportske obuće, ide i do 200 odsto!

Na putu od proizvođača do potrošača, roba prolazi kroz ruke dobavljača, distributera, trgovacaSvako od njih uzima za sebe deo zarade, znatno veći nego njihove kolege u svetu, pa su hrana, odeća, obuća i bela tehnika kod nas mnogo skuplji nego u ostatku Evrope.

Vučićev režim strogo krije ko su učesnici u trgovinskom lancu i ko zarađuje od ovog dranja kože građanima. To je strogo čuvana tajna. Istu robu koja u Srbiji košta kao da je od suvog zlata, građani Evropske unije (pa i građani onih zemalja koje nisu članice EU) mogu da pazare za mnogo manje novca, a da ne govorimo o svakodnevnim sniženjima, zbog oštre konkurencije ponude i kvaliteta.

Tamo su svetski trgovinski lanci našli računicu po kojoj im je prodaja isplativa čak i kada je razlika između nabavnih cena i onih u prodaji samo tri do četiri odsto! Trgovci u Srbiji za hranu, slatkiše, kozmetiku i hemiju zaračunavaju marže i do 150 odsto!

Dokazano je da bi prosečna trgovina u Srbiji preživela, potrebna joj je marža od 15 do 30 odsto. Ako bi od prodaje proizvoda samo hteli da isplate radnike, marža bi bila oko pet odsto.

Ako hoće da plate i zakup lokala i komunalije, to je još toliko, a tek onda dolazi profit. To objašnjava jedan deo razloga za ogromnu skupoću i sve teži život građana. Državni aparat je preglomazan i preskup, neko mora da ga servisira, a to su između ostalog i ljudi koji se bave trgovinom prehrambenih proizvoda.

Nigde u regionu nekadašnje Jugoslavije nema ovakvih divljačkih nameta, pa tamo nema ni zastrašujuće skupoće kao u Srbiji. Primera radi, trgovačke marže u siromašnoj Republici Srpskoj, iznose samo oko osam odsto, a u mnogo bolje stojećoj Sloveniji, prosečno su oko 20 odsto! Dakle, neuporedivo niže nego u Srbiji.

Ali najveći razlog dranja građana je monopolski položaj režimskih kompanija koje ne dozvoljavaju nikakvu konkurenciju. U Srbiji još ne postoji nijedan diskontni lanac, a i učešće velikih trgovinskih lanaca je ograničeno na dva-tri velika (Idea, Delez …).

Istinite su tvrdnje ministra trgovine Rasima Ljajića da je Srbija "značajno tržište za ulaganja na tržištu trgovine", ali za koga? Za onoga ko je uložio pare u režime kojima on verno služi!

Za one koji će na krvi i znoju, zaraditi ogromne profite. Ne postoji radnik u trgovinskim lancima Srbije koji zarađuje više od 25.000 dinara. Armija ovog belog roblja, koje u istim kompanijama na Zapadu radi za deset puta veću platu, veliki je izvor zarade stranih derikoža kojima je Vučićev režim širom otvorio vrata.

Laže Ljajić i da će inostrani trgovinski lanac „Lidl", sa svojih deset lokala u celoj Srbiji, biti bilo kome konkurencija. Naime, crni dani tek dolaze! Robu široke potrošnje više nema ko da kupuje, a hranu, onu najosnovniju, građani kupuju jer moraju da prežive.

Dobar deo njih neće ni dočekati za života da se najede kao čovek, da zaspi u svojoj kući, pod svojim krovom i da kaže kako život, uprkos svemu, ima smisla. Naprednjačko divljaštvo računa upravo na to, da mladi pobegnu u inostranstvo a da stari pomru. Ovakvim tempom "čišćenje" Srbije, za dvadeset godina pod ovim nebom živeće samo nasilnici, starlete, političari i njihove male stranačke armije, zaposlene u državnim preduzećima.

Da je državni kriminal na delu, da Vučićev režim svesno otima iz usta narodu, dokazuje i podatak da je neverovatno povećanje prosečnih trgovačkih marži na hranu, došlo u trenutku kada je kupovna moć stanovništva na dnu, a promet u trgovinama čak jedanaest puta manji nego godinu dana ranije! Ne može se drukčije objasniti ovakav napad na građane drugim rečima: u pitanju je smišljeni teror!

Poređenje sa svetskim primerima izgleda ovako: francuski prodajni lanac "Karfur"  koji godišnje ima obrt veći od 120 milijardi dolara, zarađuje prosečno 0,5 odsto na razlici u ceni.

Kroz račune američke kompanije "Volmart"godišnje prođe oko 400 milijardi dolara, a marža im je 3,6 odsto. Engleski "Tesko"  tokom godine "obrne" više od 90 milijardi dolara, iako im zarada prosečno iznosi 4,1 odsto.

A u Srbiji, pored divljačkog dranja nenormalnim "ugrađivanjima", ima slučajeva gde je marža bila vrednija čak i od proizvođačke cene! Za kriminalno zakonsko rešenje, na osnovu koga su marže postale poslovna tajna trgovaca, direktno je odgovoran ministar trgovine Rasim Ljajić, koji je i u nekim ranijim režimima učestvovao u "liberalizaciji" srpskog tržišta hranom i robom široke potrošnje.

Ali, on se već unapred "zaštitio" od odgovornosti novim paktom sa Vučićevim režimom. Dugo je ta njegova politika imala uspeha, ali je ovaj put stavio pogrešnu kartu na sto. Cena koju će platiti za to, biće skuplja od svake marže.

 

©Geto Srbija

material: List protiv mafije

„SRBISTAN“ KAO EVROPSKO PRIHVATILIŠTE I SABIRNI CENTAR : SAMOUBILAČKE EVROINTEGRACIJE I EVROPSKA AGENDA PROMENE DEMOGRAFIJE KROZ ISLAMIZACIJU SRBIJE????!

30. јула 2015. Коментари су искључени

 

Prošlo je samo šest meseci od kako je takozvana Islamska država uputila pretnju evropskim državama, emitovanu preko svih svetskih medija, u kojoj je kratko saopšteno: šaljemo pola miliona imigranata u Evropu dok ne stvorimo haos! Evropska unija je automatski zatvorila svoje granice, ali je na samitu u Briselu, 25. juna, odlučila da prihvati 40.000 imigranata i razmesti ih u druge zemlje EU. Samo su Mađarskoj i Bugarskoj garantovali izuzeće.

Ubrzo nakon toga, Aleksandar Vučić je otišao u Preševo, obećavajući imigrantima, da su dobrodošli u Srbiju, što je obradovalo i šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, i ministra šeika Rasima Ljajića koji se pohvalio "porastom broja turista". Ovaj, bez sumnje kriminalan i izdajnički čin, primljen je sa velikim odobravanjem u Briselu koji pravi od Srbije zabran. Veliki novac je u pitanju i još veći veleizdajnički akt, čije posledice (pre svega terorizam) u ovom trenutku nije moguće sagledati.

 

                       major Goran Mitrović

SRBISTAN BEZ SRBA-1

 

Polovinom jula meseca ove godine, veća grupa ilegalnih imigranata iz Avganistana i Sirije, koji su putovali preko Turske, Grčke i Makedonije, stigla je do Srbije. Srbija im je bila, krajnje odredište. Nisu imali planove za dalje putovanje ka zemljama Evropske unije, što su i potvrdili predstavnicima lokalne vlasti u Preševu, gde su i sada smešteni u prihvatnom centru i čekaju da dobiju status azilanata.

Kroz Makedoniju, platili su lokalnim "vodičima" između 800 i 1000 evra, a na ulasku u Srbiju, kod mesta Lojane, platili su, svako pojedinačno, oko 2.000 evra, kako bi bezbedno prešli granicu.

Ovu grupu, pratio je još od grčke luke Igumenica, pa sve do Preševa, i novinar uglednog francuskog dnevnika L’ Mond, koji je u svojoj reportaži detaljno opisao kako su stigli do Srbije.

Skoro u isto vreme (15. jula 2015. godine), u Preševu se iznenada pojavio i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, koji je odmah otišao u Prihvatni centar i obišao imigrante iz Afrike, centralne Azije i sa Bliskog Istoka, raspitao se kako se obezbeđuje hrana, lekovi, medicinska zaštita, a proverio je i kako "obavlja posao" policija, vojska, Komesarijat za izbeglice, Crveni krst…

Lično je probao hranu koju dobijaju izbeglice, a razgovarao je i sa državljanima Sirije, hvaleći njihov glavni grad Damask, za koji je rekao da je "nekada bio divan grad". Na kraju im je poželeo da sami izaberu gde će da ostanu da žive, preporučujući Srbiju kao "sigurnu zemlju".

Predsednik opštine Ragmi Mustafa, dodelio mu je i nekakvu plaketu, "kao prvom premijeru Srbije koji je posetio Preševo" (što nije tačno, ali je imalo za cilj da okuraži Vučića u akciji dalje islamizacije juga Srbije, ovaj put uz pomoć imigranata).

Samo dan kasnije, u Preševo je stigla još jedna velika grupa od 1.000 izbeglica iz Sirije, Avganistana, Jemena i Somalije. Podaci lokalnih vlasti u Preševu i Subotici govore da se oko deset do petnaest odsto svih imigranata prijavljuje za ostanak u Srbiji.

Sa druge strane, prema neslužbenim podacima, od početka 2015. godine, u Srbiju je ušlo preko 50 hiljada imigranata (oko 2.000 nedeljno), a koliko ih je ostalo u Srbiji, to znaju samo Vučićeve službe, jer je jasno da su on i njegov "tim", videli priliku za dobru zaradu zahvaljujući ovoj "seobi naroda".

Ipak, neke međunarodne humanitarne organizacije tvrde da je samo u toku prošle godine u Srbiji zvanično registrovano oko 26.000 imigranata (dakle, samo polovina od onih koji su stvarno ušli preko naše granice!).

Ali, kakvim tempom napreduje useljavanje u Srbiju, najbolje govori i podatak da su, od početka ove godine, mađarski graničari, zaustavili preko 40.000 njih koji su iz Srbije pokušali da uđu, što legalno što ilegalno! Samo pokušali!

Od tog broja, oko 15.000 imigranata je ostalo u Srbiji. Broj onih koji se odlučuju da ovde ostanu, svakodnevno raste, zbog male mogućnosti da stignu dublje u zemlje Evropske unije.

Ali, najgore od svega je činjenica da još nijedna institucija u Srbiji ne daje podatke kakav je profil onih koji ulaze u zemlju i kakav to bezbednosni rizik sa sobom nosi. To je takođe posledica Vučićeve strategije uvoza imigranata iz islamskih zemalja, kojom je još dublje zagazio u pljačku i izdaju zemlje.

Nije teško izračunati, da je na svakih hiljadu imigranata, neko uzeo milion i po evra (ako je "pojedinačna cena ulaska" u Srbiju oko 1.500 evra).

Mada je većina njih taj novac dobila prodajom sopstvene imovine, mnogi su dobili i "donaciju" preko finansijera takozvane Islamske države, o čemu već postoje dokazi kojima raspolažu evropske bezbednosne službe.

Vučić je 15. jula u Preševu pozvao i međunarodne humanitarne organizacije, da finansijski pomognu njegovu vladu oko smeštaja imigranata, istovremeno pokazujući kako je spreman da "udomi" i crnog đavola, samo ako se to uklapa u nekakvu kriminalnu "evropsku agendu" i njegove poslovne planove.

Nimalo slučajno, pravu istinu o tome šta se ustvari dešava, nedavno je saopštio i ministar Aleksandar Vulin, rekavši nedavno na sastanku sa diplomatskim korom: "…Srbija je pod pritiskom da ne dozvoli izbeglicama da napuste njenu teritoriju"! Na ovu njegovu opasku niko od prisutnih nije reagovao. Podrazumeva se da će Srbija ostati u budućnosti logor, ukoliko se dramatično ne napravi otklon od pogubne, samoubilačke ideje o evrointegracijama.

 

       Prihod od "imigrantskog turizma"

 

Pre dve nedelje, britanski BBC je citirao člana libijske marionetske vlade u Tobruku, Basita Haruna, koji tvrdi da ekstremisti Islamske države u brodove sa ilegalnim imigrantima ubacuju džihadiste koji planiraju terorističke napade u Evropskoj uniji i zemljama Balkana.

Obaveštajne službe članica EU i Agencije za nadzor spoljnih granica Unije, "Fronteks", raspolažu potpuno istom informacijom. Dakle, svi znaju da će se zlo dogoditi i svi se brane kako znaju i umeju, samo su srpske granice širom otvorene za pritajeni terorizam koji čeka svoju priliku! Zašto je to tako i kome je to u Srbiji potrebno?

U atmosferi opšteg haosa, dok svakog vikenda preko makedonsko-srpske granice prođe i do tri hiljade imigranata, Ministar trgovine i turizma, Rasim Ljajić, uputio je tržišnu inspekciju u Preševo i u druge opštine na jugu Srbije, koje imaju pojačan priliv migranata, kako bi proveravali prihode lokalnih trgovaca, ugostitelja i taksista, kako Vučićev režim ne bi slučajno ostao "kratkih rukava" i bez prihoda.

Pre nepunih mesec dana, Rasim Ljajić se pohvalio javnosti, kako se od početka godine povećao broj turista u Srbiji za 15 odsto, pa je još dodao: "… cilj nam je da održimo taj trend do kraja godine i zabeležimo rekordnu posetu stranih turista!". Po svemu sudeći, želja mu se već ostvarila. Broj imigranata raste iz dana u dan, a sve njih Vučićeva vlada tretira kao "turiste u tranzitu"!

Ali, još početkom juna ove godine, Ljajić je najavio jednostrano ukidanje viza  za više zemalja Bliskog istoka, između ostalih i Katar, Kuvajt, Bahrein, Oman, pa čak i daleka, muslimanska Malezija...

Očigledno u nameri da iskoristi ovu jedinstvenu priliku i da se zajedno sa Vučićem dokopa multimilionske zarade, Ljajić je celu akciju ovako opravdao: "…Mi cenimo da je vizna liberalizacija koji smo počeli da sprovodimo od oktobra prošle godine dala rezultate…Od tada je povećan broj dolazaka iz tih zemalja za 800 mesečno…".

Da bi ova nezapamćena sprdnja sa zdravim razumom uspela, Ljajić je još naglasio da je "…u prva četiri meseca ove godine Srbiju posetilo 266.000 stranih turista, 10,3 odsto više nego u istom prošlogodišnjem periodu!".

Francuski L’ Mond je izračunao da je reč o prihodu koji je već prešao milijardu dolara, i da ga udruženo, dele vlasti i kriminalne grupe u Srbiji, Makedoniji i delimično u Grčkoj. Ali, u ovakvom "privlačenju turista", Vučićeva vlada ima još monstruoznije planove.

Naime, kao šef predstavništa Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) u Srbiji , postavljen je Hans Fridrih Šoder, čovek koji je dobio zadatak da Srbiju pretvori u najveće evropsko prihvatilište za imigrante iz islamskih zemalja. To će u budućnosti biti dovoljan razlog da Evropska unija dodatno izoluje Srbiju, što je i krajnji cilj politike koju Zapad ovde sprovodi već godinama.

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, treba se podsetiti da je pre mesec dana, na takozvanom "partnerskom" sastanku Vlade Srbije i i Kancelarije UNHCR u Srbiji, u vezi narastajućeg broja migranata i izbeglica, Šoder oduševljeno rekao da Evropa u vezi tog problema nije dovoljno strateški orjentisana, a da je Vlada Srbije preduzela "fantastične" mere kako bi on bio rešen!

Pomenuo je i podatak da je Srbija je u maju mesecu ove godine, primila više od 8.000 zvaničnih zahteva za azil i da su oni "u procesu rešavanja". Jasnije rečeno, od Srbije se očekuje da "udomi" što više imigranata, više nego ijedna druga evropska država, u odnosu na ekonomsku moć i broj stanovnika.

 

       Srbistan bez Srba

 

Mnoge činjenice vezane za haos sa imigrantima, ukazuju na to da su vodeće zemlje EU i Amerike, rešile da promene demografsku sliku ove zemlje, ali tako da jug Srbije, pa čak i nenaseljeni delovi Vojvodine, budu zaposednuti od strane arapsko-afričkih doseljenika islamske vere.

Uostalom, i Hans Fridrih Šoder je sve potanko objasnio: Mađarska i svaka druga država Evropske unije, može nesmetano da postavi žičanu ogradu na svojim granicama, ali je Srbija, koja nije članica, dužna da se povinuje međunarodnom pravu i omogući ulazak imigranata bez ograničenja.

Takvu licemernu i banditsku politiku dvostrukih standarda, Vučić je prihvatio oberučke, govoreći na sav glas da se "Srbija neće ograđivati žicom", mada je svakome jasno da je Srbija ograđena i izolovana, kao tor za životinje.

Postojeći Zakon o azilu Republike Srbije donet je još 2008. godine i to kao jedan od uslova za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Mada je reč o jednom od onih nesmotreno donetih zakona, koji sada omogućava svakom imigrantu da lako dođe do statusa azilanta, u njemu do današnjeg dana ništa nije promenjeno.

Jer, veliki novac je u igri, a sudeći prema poslednjim razgovorima između Vučića i šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, tek će ga biti, samo da ih Srbija udomi što više i zaustavi na putu ka Evropskoj uniji.

Ali, ako neko i pređe preko granice Mađarske, odmah ga, "u procesu readmisije", vraćaju nazad u Srbiju.

Dnevno, mađarska policija vrati i do dve stotine imigranata u Srbiju koju tretiraju kao "zemlju porekla", odnosno zemlju iz koje oni dolaze. Ova merila mogla bi i Srbija da primeni na svojim južnim granicama, prema Makedoniji, ali to se ne uklapa u Vučićev pakleni plan, a sa druge strane, ovaj "biznis" sa imigrantima je uzeo toliko maha da ga je sada teško zaustaviti.

Kako to rade Mađari? Svaki imigrant koji je ušao na teritoriju mađarske, morao je da da otiske prsta, koji odmah ulazi u takozvani Eurodek sistem, koji se uz sliku i ostale podatke, odmah nalazi u svim zemljama EU.

Osoba koja je na ovaj način "tretirana", više nikada neće moći da traži azil ni u jednoj drugoj zemlji EU pošto, po Dablinskom sporazumu, teret određivanja statusa izbeglica snosi ona zemlja u koju je lice prvo došlo i tražilo azil.

A, od Mađarske je mnogo više evropskih država na glasu kao bolje mesto za život azilanata, poput Nemačke i skandinavskih država. Na Horgošu se obavlja 95 odsto readmisija, a u obližnjem sudu u Kanjiži se onda "povratnici" uglavnom novčano kažnjavaju, "da bi se smanjio pritisak na zatvor u Subotici".

Kad se sve sabere, reč je o tome da Vučić ne želi da primeni slične mere kao što su ih primenili Mađari, a odgovor na pitanje zašto je to tako, leži u njegovoj bolesnoj ideji da i ovim činom pokaže kako je "Srbija lojalna" i da se prijemom imigranata žrtvuje u ime cele Evropske unije. Iza te predstave, teku milionske sume.

Kad se direktor srpske policije Milorad Veljović sastao sa direktorom mađarske policije Karoljom Papom, neposredno pre postavljanja žičane ograde uzduž granice prema Srbiji, i rekao pred novinarima da je "pitanje zaustavljanja imigranata opterećuje sve evropske zemlje" i da Srbija mora da reaguje, bilo je jasno da je Vučić "u igri" i da je prihvatio da Srbija bude "sabirni centar" imigranata iz islamskih zemalja, uprkos nesagledivim posledicama koje će to doneti.

Ali, kao i u sličnim slučajevima, kad je svojom ludačkom psihologijom nudio i ono što mu niko ne traži, pa je na kraju napravio nesagledive štete za državu, tako i ovom prilikom: za sada je dobio samo nekoliko termovizijskih kamera za noćno praćenje ilegalnih ulaza na granici, i to je sve.

A, on očekuje velike pare iz humanitarnih fondova EU. Da nije bilo prošlogodišnje pljačke humanitarnih donacija za poplavljene u Srbiji, koju je obavio preko institucija njegove vlade, možda bi ih i dobio…

Ovako, uhvaćen je u zamku iz koje mu nema izlaza. Problem je što je on i celu Srbiju bacio u izolaciju. Ovaj put, zajedno sa imigrantima među kojima sigurno ima i onih koji rade za takozvanu islamsku državu i čekaju svoj trenutak. Kad i gde će neko od tih Ljajićevih "turista" da podmetne bombu, to niko ne zna, ali ta mogućnost je više nego realna.

Prošle godine, u Srbiji je bilo podneto oko 150 krivičnih prijava za krijumčarenje ljudi. Kao krivci, hvatane su "sitne ribe", uglavnom auto prevoznici, taksisti, vlasnici hostela…Ali, onaj ko stvarno diriguje desetinama hiljada imigranata u Srbiji, njihovim smeštajem, naplatom boravka i regulisanjem statusa, zaštićen je sa najvišeg nivoa. I neposredni je Vučićev pomagač u ovom poslu.

Na prodaju su čak i potvrde o boravku na 72 sata, koje mnogi od imigranata plaćaju preko lokalnih policijskih službenika. Veliki procenat njih dolazi u Srbiju bez ličnih dokumenata, pa se prijavljuju više puta sa različitim imenima, sve dok ne dobiju bilo kakav status. O svemu tome odlučuje novac. Ko ga ima više, bolje se kotira kod vlasti i kod kriminalaca koji "posreduju".

Krajem proleća ove godine, na naplatnoj rampi u Bubanj Potoku, na ulazu u Beograd, saobraćajna policija je slučajno u jednom kamionu pronašla veliku grupu žena, dece i muškaraca. Svi su izjavili da su platili po sto evra da bi bili prebačeni od granice Srbije do okoline Banje Koviljače, gde se nalazi jedan od centara za tražioce azila. Istu tarifu pominju na sudovima i taksisti koji su uhvaćeni u prevozu ilegalnih imigranata.

To daje odgovor na jedno od najčešće postavljanih pitanja posle nesreće kod Leskovca kada je sa puta sleteo kombi sa 54 osobe od kojih je 41 povređena – kako je moguće da u to vozilo stane pedeset četvoro ljudi? Za krijumčare, u kombiju je bilo 5.400 evra zarade, i to samo za prevoz kroz Srbiju!

Ali, to je sitan novac za ono što na vrhu piramide planira Aleksandar Vučić, koji računa da u narednih dve godine u Srbiji "uveze" još sto hiljada imigranata iz islamskih zemalja, što bi njegovom budžetu donelo poveliki prihod.

Njegova šetnja do Preševa i udvaranje imigrantima, samo je početak njegove političke kampanje među budućim građanima Srbije, koja polako postaje jedna od zemelja budućeg islamskog kalifata. Srbistan, u kome Srba više neće biti!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREFINJENO SKRIVANJE TRAGOVA KRIMINALNE TRGOVINE DECOM OD STRANE ENGLESKIH VLASTI I VRHA DRŽAVE!!!

 

Rezolucijom o Srebrenici, Velika Britanija je još jednom pokazala svoje licemerje, jer se opet bavi tuđim nesrećama, umesto da istražuje sopstvena zlodela, masakre i užase, za koje nikada nije kažnjena. Masovni zločini koje je počinilo Ujedinjeno Kraljevstvo, genocidi sa blagoslovom kraljice, trgovina decom i pedofilija, kojom su se "proslavili" vodeći političari ove bivše imperije, dovoljan su razlog da se Britanija bavi sama sobom i ispituje sopstvene zločine.

 

             Doroteja Simić-Harold (London)

PREFINJENI ENGLESKI KRIMINAL

 

Osamdesetih godina prošlog veka, policija je bila u posedu dokumentacije koja za pedofiliju optužuje poslanike britanskog parlamenta, a 2013. godine, jedna nezavisna međunarodna organizacija osudila je i britansku kraljicu, zbog učestvovanja u genocidu nad jednim indijanskim narodom u Kanadi, ali i za kidnapovanje maloletnika.

Tek godinu dana pošto je nadležni komitet Ujedinjenih Nacija upozorio Veliku Britaniju da konačno stane na put trgovini decom, britanske vlasti su formirale komisiju koja će da ispita iznete optužbe.

Velika Britanija je kolevka modernog evropskog parlamentarizma, ali i zemlja u kojoj tradicionalno, uklanjaju tragove velikih skandala i afera. Istina, pojedini mediji, kad dođu do činjenica, otvoreno o svemu izveštavaju, ali, pre ili kasnije, sve prekrije veo zaborava.

Ipak, Komitet za prava deteta Ujedinjenih Nacija (Committee on the Rights of the Child – CRC) na svojoj 66. sednici održanoj u Ženevi od 26. maja do 13. juna 2014. godine javno je pozvao Veliku Britaniju da konačno prekine lanac trgovine decom koja su završavala kao belo roblje, a u pojedinim slučajevima bila i ritualno ubijana.

Od tada je prošlo godinu dana, ali britanske vlasti ništa značajnije nisu uradile po tom pitanju. Britanski list Telegraf je 14. marta 2015. objavio jedan članak koji je napisala aktuelna ministarka unutrašnjih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, Tereza Mej, u kome se tvrdi kako će Britanija sprovesti detaljnu istragu o navodima da su najviši državni funkcioneri osamdesetih godina prošlog veka seksualno zlostavljali maloletne osobe.

Osnova ove istrage je skoro potpuno zaboravljeni dosije koji je sastavio poslanik Džofri Dikens još 1983. godine. Ovaj veoma obiman materijal u kome su postojali jasni dokazi o upetljanosti vrha britanskog establišmenta u pedofiliju, Dikens je dostavio policiji, tri primerka je na čuvanje poverio ljudima od poverenja, a jedan je zadržao za sebe.

Posle Dikensove smrti 1995. godine njegova udovica uništava primerak dosijea koji je on za života čuvao, a isto to čine i sva trojica „ljudi od poverenja" koji su imali po jedan primerak materijala. Šta se desilo sa dosijeom koji je bio predat policiji do skora se ništa nije znalo.

Tek kada je 2012. izbila afera u vezi preminulog voditelja Bi-Bi-Sija Džimija Sevila, koga su žrtve još ranije optuživale da ih je silovao dok su bili maloletni (britanska televizija i policija su o svemu ćutali do Sevilove smrti), jedan bivši visoki funkcioner tajne službe objavljuje kako je Dikensov dosije završio u nekom sefu obaveštajne službe MI5.

Prašina se brzo slegla i mediji su prestali da se interesuju za dalju sudbinu dosijea. Zbog čega se odvija ovako sporo uprkos tome što je zlostavljanje dece jedan od najstrašnijih zločina?

U lanac pedofilije i trgovine, očigledno, nisu bili upleteni samo članovi britanskog parlamenta, kako je javnost u početku verovala. Laburistički poslanik Tom Votson je još 2012. ukazao na saznanja koja je imao, kako trag vodi i do Dauning strita, sedišta britanske vlade. Međutim, postoje indicije, ako ne i dokazi, da ni to nije sam vrh kriminalne grupe.

Britanski novinar i publicista Dejvid Ajk je svojevremeno javno objavio kako je i sama britanska kraljica Elizabeta Druga uključena u zlostavljanje dece. Ajk je, međutim, malo pouzdan, jer često u svojim istraživanjima zna da zađe i u sferu onostranog. Tako je, recimo, u svojoj takozvanoj „tirkiznoj fazi" (kada je nosio samo odela u toj boji) tvrdio kako je dobijao poruke od Najvišeg Uma (Boga).

Međutim, u pomenutom slučaju upletenosti kraljice Elizabete u lanac pedofila Ajk se pozivao na odluku Međunarodnog suda zasnovanog na prirodnom pravu (International Common Law Court of Justice – ICLCJ).

ICLCJ je organizacija osnovana 15. septembra 2012. sa sedištem u Briselu. Iako se tako zove, ovo nije nikakav sud u pravom smislu te reči, odnosno njegove odluke nisu ni za koga obavezujuće. Ipak, članovi ICLCJ-a su aktivne i penzionisane sudije i drugi stručnjaci koji veoma pažljivo odmeravaju svoje odluke.

Jednoglasnom presudom ICLCJ-a od 25. februara 2013. britanska kraljica je zajedno sa još tridesetak optuženih oglašena krivom za učestvovanje ili prikrivanje genocida nad kanadskim urođenicima.

Predmet je baziran i na događajima iz Instituta Mohavk u Kanadi koji je 1832. osnovala engleska Anglikanska crkva, navodno zbog edukacije Indijanaca iz naroda Mohavk. Umesto da budu podvrgnuta obrazovanju, deca u ovom internatu su zlostavljana i mučena, a ICLCJ veruje kako je polovina interniranih maloletnika završila na obližnjem groblju. Institut je zatvoren 1970. godine.

Kraljica Elizabeta II, koja je istovremeno i kanadski suveren, posetila je 1964. ovu školu. Po izjavi dvojice ljudi, ona je na piknik povela desetoro dece, od kojih nikada nijedno živo više nije bilo viđeno. Očevidac ovog događaja, Vilijam Kumbes, ubijen je u februaru 2011. godine, ali je prethodno dao veoma precizna i iscrpna svedočenja koja su snimljena kamerom.

Ako je na neki način i sama britanska kraljica upletena u lanac trgovaca belim robljem, onda je jasno zbog čega vlasti ove ostrvske zemlje odugovlače sa pokretanjem i sprovođenjem istrage.

ICLCJ u svojoj presudi ide i dalje, objašnjavajući za šta su sve nestala deca korišćena. Petorica sudija i 27 porotnika iz šest zemalja smatralo je dokazanim da je više od 50.000 nestale deca završilo u krvavom ritualu „Deveti krug", koji zagovara jezuitski dokument "Magisterial Privilege".

Postojanje ovog dokumenta zvanična katolička crkva nikada nije osporila, ali se za ritual „Deveti krug" tvrdilo da potiče iz ruralnih oblasti Belgije i Holandije u kojima se i dalje izvodi, ali da nikada nisu bile prinošene ljudske žrtve.

"Magisterial Privilege", međutim, izričito navodi kako rimski Papa ima pravo da odobri žrtvovanje dece čija bi se krv pila ili na drugi način koristila tokom pomenutog rituala. Čak šta više, svaki kandidat za Papu je dužan da pre nego što se pristupi konačnom glasanju upražnjava „Deveti krug" koji obuhvata i ispijanje dečije krvi.

U toku sveobuhvatne privatne istrage koju od kraja prošlog veka vodi britanski funkcioner za zaštitu dece Piter Mekelvi na površinu su isplivala svedočanstva o orgijanjima odraslih članova britanskog establišmenta sa maloletnicima koji mogu da se porede jedino sa scenama iz poznatog filma „Širom zatvorenih očiju". Od 2013. se Mekelvi povukao sa funkcije i potpuno posvetio vođenju društva „Fenbridž" koje se bavi otkrivanjem slučajeva zlostavljanja maloletnika.

Po svedočenjima zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova više stotina dosijea o zlostavljanju maloletnih lica je nestalo tokom vođenja istrage. Zbog toga je ministarka Mej obećala poslanicima britanskog parlamenta da će svako ko bude pokušao da ometa rad komisije čije je formiranje najavila, biti krivično gonjen. Tročlana komisija je čak dobila i zakonska ovlašćenja da iznudi svedočenja od osoba za koje smatra da imaju podatke o trgovini i zlostavljanju dece.

Zanimljivo je da se Velika Britanija energično zalaže za donošenje rezolucije Saveta bezbednosti UN koji zločin u Srebrenici tretira kao genocid, a istovremeno potpuno ignoriše presude ICLCJ-a kako je čak i aktuelna kraljica bila upletena u potpuno istrebljenje naroda Mohavk i tim povodom ne želi da pokrene nikakvu istragu.

Izveštaj CRC-a bi sigurno bio i dalje ignorisan da se nisu uključili britanski mediji, ali će i ovo biti „čudo za tri dana" kao i sve ranije istrage pokretane zbog optužbi za pedofiliju i trgovinu belim robljem.

 

     A 1. Genocid nad kanadskim indijancima

Papa Benedikt XVI (rođen kao Jozef Alojz Racinger u Bavarskoj, Nemačka) povukao se sa prestola Svetog Petra 28. februara 2013. godine, svega tri dana pošto je ICLCJ doneo presudu kojom je osuđena britanska kraljica, ali i vrh katoličke crkve za genocid nad kanadskim Indijancima iz naroda Mohavk.

U presudi se pominje i krvavi ritual „Deveti krug" koji se po jezuitskom spisu "Magisterial Privilege" od 18. veka upražnjava i u Vatikanu pre izbora novog Pape.

Benedikta je na tronu nasledio Franja I, za koga ICLCJ tvrdi da je još sedamdesetih godina prošlog veka učestvovao u prebacivanju dece nestalih argentinskih političara. Ovo je nadgledao Vatikan, a umesto u sigurnost deca su odvođena u belo roblje.

Ovo je, kako tvrde stručnjaci, bio deo takozvanog prljavog rata koji je vojna hunta vodila protiv opozicije. Takođe je osam očevidaca potvrdilo da je Franja kao sveštenik i biskup silovao dve maloletnice tokom rituala žrtvovanja dece.

Deveti krug" se redovno izvodi u jezutskim zajednicama širom sveta. Posle iznošenja tajni "Magisterial Privilege" i povlačenja Benedekta XVI i mnogi jezutski zvaničnici su naprasno odlučili da se povuku u manastirski mir i tišinu, zavetovavši se na doživotno ćutanje.

Ritual se izvodi jedanput mesečno, po mogućnosti u noći punog meseca, mada to nije obavezno. U Zagrebu je u jednoj vili, koju u starom gradu poseduje red Malteških vitezovaDeveti krug", praktikovan 15. februara 2015. godine. Tog dana je u glavnom gradu Hrvatske inaugurisana predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, a ceremoniji je prisustvovao i premijer Srbije Aleksandar Vučić.

 

©Geto Srbija

materijal:Lit protiv mafije

PRIJATELJI „VLADE U SRBIJI“: ZAMAGLJIVANJE STVARNOSTI I TRGOVINSKE VEZE SA BOGATIM KATAROM !!!

20. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Vladarska porodica iz Katara, poznata po finansiranju islamskih terorista, planira da ulaže u Srbiju. Uslov svih uslova za katarske investicije uvek je izgradnja mamutske džamije. Osim toga, bogati šeici najstrože zabranjuju bilo kakvo prikazivanje hrišćanskih simbola u muhamedanskim zemljama, ali zato obilato finansiraju sve one koji u Evropi zagovaraju primenu šerijata i prelazak u islam.

 

                    Milan Malenović

PRIJATELJI VLADE U SRBIJI.-2

 

Posle Ujedinjenih Arapskih Emirata u Srbiju treba uskoro da stigne još jedan „investitor" iz Persijskog zaliva. Radi se o Kataru, sa čijim tadašnjim emirom Abdulom ibn Naser ibn Halifa al Tanijem i ministrom spoljnih poslova Halidom bin Mohamedom al Atijahom je 12. aprila 2015. razgovarao prvi potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić. Kao prvi rezultat zbližavanja dve zemlje otvorene su ambasade u Beogradu, odnosno u Dohi.

Već krajem maja je ministar trgovine Rasim Ljajić objavio da je usaglašen Sporazum o ekonomskoj, trgovinskoj i tehničkoj saradnji Srbije i Katara, a za naredne dane je najavio i Sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja.

Prvi kontakti između vlada Srbije i Katara uspostavljeni su početkom 2013. godine, kada je počelo i intenziviranje odnosa sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, ali pošto Aleksandar Vučić nije našao ni jednog člana vladarske porodice ove zemlje sa kojim bi se družio u hotelskim sobama, kao svojevremeno sa prestolonaslednikom Abu Dabija šeikom Muhamedom bin Zajedom Al Nahjanom, saradnja dve zemlje je bila spora.

Katar je poluostrvo na obali Saudijske Arabije u Persijskom zalivu, nezavisnost od Velike Britanije je stekao 1971. godine, a već više od vek i po njim vlada porodica Tani iz koje potiče i sadašnji emir.

Po političkom uređenju Katar je apsolutistička monarhija u kojoj premijera određuje emir i to isključivo od članova sopstvene porodice. Zahvaljujući trećim najvećim zalihama prirodnog gasa u svetu Katar je jedna od najbogatijih zemalja sa godišnjim bruto društvenim proizvodom od 98.000 dolara po glavi stanovnika.

Po prvim izveštajima, katarske kompanije su zainteresovane da u Srbiji ulažu u izgradnju RHE Bistricu i RHE Đerdap 3, kao i u agrar.

Među kompanijama koje se pominju kao mogući investitori nalazi se i QEWC (Qatar Electricity & Water Company) koja pripada katarskoj državi (43 odsto), kompaniji Qatar Petroleum (10 odsto) i Qatar National Bank (5 odsto).

Kako država Katar poseduje sve akcije Qatar Petroleuma i polovinu akcija Qatar National Bank, a porodica Tani je faktički feudalni vlasnik države, to znači da i QEWC kontroliše emir. Kao, uostalom, i sve ostalo u ovoj državi.

Porodica Tani spada u najbogatije klanove na svetu. U inostranstvu investira isključivo ako joj se u dotičnoj zemlji odobri izgradnja gigantske džamije. U irskom gradu Kork za 800.000 evra emirova porodica je izgradila veliku džamiju, na Siciliji se gradi najveća džamija Italije, a od nekadašnje najveće arene za borbu bikova u Barseloni trebalo bi uskoro da nastane ogromna džamija. Katarski emir je platio i izgradnju džamije u Kopenhagenu, glavnom gradu Danske.

Osim izgradnje džamija emir finansira i terorističku organizaciju Islamska država čiji pripadnici su nedavno javno pozvali na ubijanje nemuslimana na Balkanu, a najviše u Srbiji i Republici Srpskoj.

Uoči posete emira Vašingtonu februara ove godine egipatski mediji su objavili kako je vlada u Dohi stavila na raspolaganje 34 transportna aviona za prevoz municije, oružja i drugog ratnog materijala islamističkim milicijama u Libiji.

Čak je i egipatski predstavnik u Arapskoj Ligi, Tarik Adel, javno optužio emirat da pomaže teroriste. Zbog toga je početkom ove godine Katar svog ambasadora u Kairu pozvao na konsultacije, što se u diplomatiji čini uvek kada želi da se izrazi protest .

Katar je uložio stotine miliona dolara u palestinsku terorističku organizaciju Hamas, čiji vođa Halid Mašal živi u Dohi. Sa druge strane, postoje ozbiljni analitičari u arapskom svetu, kao na primer Ahmed Musa iz Egipta, koji smatraju da Katar po potrebi služi interesima Izraela i SAD i pokušava da destabilizuje arapske države.

Zahvaljujući investicijama od 30 do 50 milijardi evra godišnje, dinastija Tani je u Evropi i SAD sebi obezbedila nedodirljivost. Katar je vlasnik, na primer, zgrade u Parizu u kojoj je ambasada Sjedinjenih Američkih Država, izveštava nemački nedeljnik Kopp.

U posedu vladarske porodice Tani su: italijanska modna marka Valentino, londonska robna kuća Harrods, pariski fudbalski klub Pari Sen-Žermen (Paris Saint-Germain), paketi akcija Poršea, Folksvagena i Hohtifa u Nemačkoj, 20 odsto kompanije koja je vlasnik londonske berze, akcije juvelirnice Tifani i banke Barckleys…

Čak je i banka Credit Suisse, jedna od najvećih svetskih finansijskih institucija, u rukama radikalnih islamista. Qatar Holding poseduje 16,5 akcija ove banke, a još osam odsto je u rukama Olayan Group iz Saudijske Arabije.

U 2014. je Deutsche Bank objavila kako je prodala 69 miliona svojih akcija po pojedinačnoj ceni od 29,20 evra preduzeću Paramount Services Holdings Ltd. Iza ove firme, koja je postala vlasnik šest odsto kapitala najveće nemačke banke, stoji šeik Hamad bin Džasim bin Džabir Al Tani, rođak sadašnjeg emira Tamina bin Hamada Al Tanija.

Posle intervencije Katara, firme Swatch, Tissot i Victorinox u islamskim zemljama više ne koriste reklamu na kojoj je švajcarska zastava, zbog belog krsta koji se na njoj nalazi. Nasuprot svojoj težnji da zaustavi reklamiranje hrišćanskih vrednosti u muhamedanskom svetu, članovi porodice Tani finansiraju one koji šire islam u hrišćanskim zemljama.

U svojoj knjizi „Nemačka kao Meka, tiha islamizacija" nemački publicista Udo Ulfkote iznosi dokaze kako emir direktno finansira zagovornike primenu šerijata u Nemačkoj i verske učitelje koji putem medija šire islam u Evropi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

HAOTIČNI PROCES PRIVATIZACIJE NAPRAVIO RAZVALINE OD SRPSKE PRIVREDE, A NIKO UHAPŠEN!???

 

Srpska privreda je u kolapsu. Bajke kojima premijer Srbije opisuje uspeh svoje Vlade su priča za umobolne. Svako od nas, u svojoj sredini, svojim očima vidi užas sa kojima se suočava većina građana. Svi oni koji su u procesu privatizacije rastrgli državnu imovinu, banke, javna preduzeća, kompanije, rudnike, danas su Vučićevi savetnici i miljenici, jer su i njemu natrpali džepove. U očekivanju pogodnog trenutka da utekne iz zemlje, premijer odlaže i privatizaciju 17 društvenih preduzeća.

 

                    Miodrag K. Skulić

SLEDECI NA REDU ZA PRIVATIZACIJU-3

 

Ukupne obaveze 17 preduzeća, koje zapošljavaju 23.700 radnika, na početku 2014. godine bile su 2,1 milijarde evra, dok je njihova poslovna imovina po knjigovodstvu iznosila 1,6 milijardi evra!

Vlada je odložila privatizaciju na godinu dana za 17 društvenih preduzeća, koja su na početku 2014. godine zapošljavala 23.674 radnika, i u zavisnim društvima još oko dve hiljade, jer postoje realne šanse da se revitalizuju, obzirom da su istekli svi razumni rokovi za njeno okončanje, a i odlaganje izmirenja obaveza ovih preduzeća, putem njihovog uvođenja u postupak restruktuiranja, istekao je po odluci Ustavnog suda 31. maja ove godine.

Poznato je da je prvo društveno preduzeće uvedeno u zaštitu od poverilaca, proglašenjem restruktuiranja, bio "21 oktobar" iz Kragujevca, kojeg je 20. februara 2003. Agencija za privatizaciju uvela u postupak restruktuiranja. Do danas je od tada prošlo više od 12 godina.

Bivši ministar Dinkić u postupku restruktuiranja od 179 društvenih preduzeća i 102 njihova zavisna društva, uspešno je privatizovao samo Radio JAT sa tri zaposlena, a na suštinskom restruktuiranju ništa nije radio.

Tako se mera restruktuiranja pretvorila u meru izigravanja poverilaca, koji su tim zakonom bili zaštićeni, jer nisu bili u obavezi izmirenja svojih obaveza prema dobavljačima, bankama, državi i zaposlenima.

Pet najvećih dužnika imaju ukupne obaveze 1,7 milijardi evra i to: RTB Bor 703 miliona evra, Petrohemija 498, Galenika 220, JP za podzemnu eksploataciju uglja Resavica 146 i Holding Industrija kablova Jagodina 138 miliona evra.

O kolikim iznosima se radi najbolje potvrđuje činjenica da je Vlada zakinula deo penzionera za ovu 2015. godinu umanjenjem njihovih penzija za ukupno 210 miliona evra, a državne, i službenike u javnim preduzećima za 220 miliona evra.

Ta mera nije dobronamerno primljena od oštećenih građana, jer se ispostavilo da se sa tih 430 miliona evra "puni" prazan republički budžet, a ne da se ta namenska sredstva upotrebe za otklanjanje posledica poplava ili za izgradnju brana, nasipa i jezera za sprečavanje štete od budućih padavina.

Poznato je da je Agencija za privatizaciju i Ministarstvo privrede prošle godine objavilo opšti poziv zainteresovanim potencijalnim kupcima da se prijave, po tome ništa nije urađeno, pa čak ni posle 1. aprila ove godine, na sajtu Agencije nema bilansa ovih preduzeća za 2014. godinu iako je prošlo godina i dva meseca od predaje godišnjih obračuna, a i Agencija za privredne registre još javnosti nije stavila na uvid te bilanse, pa se i dalje služimo bilansima iz 2013. godine.

 

    RTB Bor

U sastavu RTB Bor posluju Rudnici bakra Bor, Rudnik bakra Majdanpek, Topionica i Rafinacija Bor, bitni privredni subjekti zaštićeni ovom izmenom zakona za još najduže godinu dana, jer su Fabrika lake žice i Fabrika opreme i delova, u stečaju, dok se Industrija za preradu (Zlatara, Majdanpek), nalazi u odvojenom postupku privatizacije, a Institut za bakar nema neki poseban značaj u ukupnoj privatizaciji ovog giganta.

Ukupan broj zaposlenih u ova tri zaštićena privredna društva i matičnoj Grupaciji je 5.091 radnik. Ukupna knjigovodstveno iskazana vrednost poslovne imovine (stalne i obrtne) je 513 miliona evra, a obaveze RTB Bor su 703 miliona evra, obzirom da su kumulirani gubici dostigli 308 miliona evra.

Ukupan poslovni prihod RTB Bor u 2013. godini bio je 220,6 miliona evra, uz iskazivanje poslovanja na pozitivnoj nuli, iako je jasno da Rudarski basen Bor ima skrivene gubitke i izbegava da ih iskaže.

 

    Petrohemija AD, Pančevo

Petrohemija iz Pančeva je osnovana 8. jula 1975. godine i danas posle punih 40 godina poslovanja dostigla je da su joj obaveze dostigle iznos od pola milijarde evra!

U ovom hemijskom kompleksu ima 1.787 zaposlenih. Na ukupnoj knjigovodstveno iskazanoj vrednosti poslovne imovine od 149 miliona evra obaveze su dostigle više od tri puta veći iznos.

Gubitak u poslovanju Petrohemije, Pančevo iznosi 510 miliona evra. Ako se uzme u obzir ukupan ostvareni prihod u 2013. godini od 371 milion evra i u toj godini iskazanim gubitkom u iznosu od 103 miliona evra, ili 27,8 odsto prihoda, jasno je da Petrohemija ako uopšte nađe kupca, da će poverioci biti zakinuti za nekoliko stotina miliona evra.

 

    Galenika AD, Zemun

U ovom fabrmaceutskom kompleksu koji u toj delatnosti jedini u Evropi posluje sa gubicima, zaposleno je 2.062 radnika. Ukupna knjigovodstveno iskazana vrednost poslovne imovine na kraju 2013. godine iznosila je 146 miliona evra, a ukupne obaveze Galenike AD dostigle su 220 miliona evra, jer su kumulirani gubici dostigli do kraja te godine 227 miliona evra.

Kadrovi Socijalističke partije Srbije sahranili su ovu farmaceutsku kuću. U toj godini na ostvarenom prihodu od 38 miliona evra iskazan je gubitak u toj godini od 42,7 miliona evra, ili na dinar prihoda 1,12 dinara gubitka. Galenika AD ima kupca, ali neko mora preuzeti pretežan deo obaveza, ili poverioci moraju preuzeti taj teret na sebe.

JP Resavica za podzemnu eksploataciju uglja čini sledećih devet rudnika sa 4.125 zaposlenih: Rudnik antracita Vrška Čuka; Rudnik kamenog uglja Ibarski rudnici; Rudnik mrkog uglja Rembas, Resavica; Rudnik mrkog uglja Bogovina. Bogovina; Rudnik mrkog uglja Soko, Sokobanja; Rudnik mrkog uglja Jasenovac, Krepoljin; Rudnik mrkog uglja Krepoljin, Krepoljin; Rudnik lignita Štavalj, Štavalj: Aleksinački rudnici, kao i dva zavisna društva sa 100% kapitala JP Resavica; Ćula, doo za ugostiteljstvo, sa 134 zaposlena i Rembas trans, doo za prevoz putnika, sa 96 zaposlenih.

Ukupne obaveze ovog javnog preduzeća na kraju 2013. godine iznosile su 146 miliona evra, a knjigovodstveno iskazana vrednost ukupne poslovne imovine samo 66 miliona evra, jer ugalj i sami rudnici su u državnom vlasništvu.

U 2013. godini JP Resavica ostvarila je ukupan prihod u iznosu od 37 miliona evra, uz iskazivanje gubitka u toj godini u iznosu od 10,3 miliona evra, što predstavlja 27,77 odsto ukupnog prihoda.

Holding Industrija kablova iz Jagodine sa 2.014 zaposlenih su peti najveći dužnik od 17 posebno zaštićenih društvenih preduzeća, sa ukupnim iznosom obaveza od 138 miliona evra. Knjigovodstveno iskazana vrednost ukupne poslovne imovine Kablova iznosi 117 miliona evra, koliki iznos predstavljaju i ukupni akumulirani gubici do kraja 2013. godine. U toj godini ostvaren je ukupan prihod u iznosu od 39 miliona evra, uz iskazivanje neto dobitka u poslovanju te godine od milion evra.

 

    FAP AD, Priboj

FAP zapošljava 1.108 radnika i raspolaže sa ukupnom vrednošću poslovne imovine od 80 miliona evra, dok su ukupne obaveze ovog proizvođača kamiona dostigle dva miliona evra više od te vrednosti imovine. Kumulirani gubici do kraja 213. godine dostigli su 82 miliona evra.

U toj godini ostvaren je ukupan poslovni prihod od samo 4,8 miliona evra i na tom prihodu iskazan gubitak u poslovanju od 14,7 miliona evra, što je tri puta više od ukupnog prihoda.

 

    Trayal Corporacija, Kruševac

Ukupna knjigovodstveno iskazana vrednost celokupne poslovne imovine iznosi 80 miliona evra, dok su ukupne obaveze Trayala 75 miliona evra, koje su nastale do kraja 2013. godine, usled kumuliranja gubitaka u poslovanju od 62 miliona evra.

Korporacija je u toj godini sa 1.687 zaposlenih ostvarila ukupan prihod od 17,5 miliona evra, i na tom prihodu iskazan je gubitak u poslovanju te godine u iznosu od 6,5 miliona evra.

 

    PKB Korporacija

Vlasništvo nad akcijama PKB Korporacije u Centralnom registru hartija od vrednosti upisano je da sto odsto pripada Gradu Beogradu. Korporacija zapošljava 1.108 radnika i raspolaže sa ukupnom vrednošću poslovne imovine od 300 miliona evra, dok su ukupne obaveze ovog poljoprivrednog kombinata dostigle 60 miliona evra.

Kapital PKB na kraja 2013. godine iznosi 208 miliona evra i sa tim iznosom pokriva 70 odsto ukupne vrednosti poslovne imovine. U toj godini ostvaren je ukupan poslovni prihod od 50 miliona evra, i na tom prihodu iskazan neto dobitak u poslovanju od 19 miliona evra, što je izuzetno visok nivo.

 

    Yumco AD, Vranje

Pamučni kombinat Yumco iz Vranja koji zapošljava 1.762 radnika raspolaže sa nešto više od 23 miliona evra ukupne vrednosti poslovne imovine. Ovo akcionarsko društvo, kao i brojna druga iz ovog popisa, ostalo je bez dinara sopstvenog kapitala, obzirom da su kumulirani gubici, do, i iznad vrednosti kapitala, do kraja 2013. godine, dostigli 42 miliona evra. Usled toga, ukupne obaveze su dostigle 37 miliona evra. U toj godini Yumco je ostvario poslovne prihode od samo 7,5 miliona evra, uz iskazivanje gubitka u poslovanju četiri miliona evra.

 

    Ikarbus AD, Zemun

Ovaj zemunski proizvođač autobusa ima 321. zaposlenog, a raspolaže ukupnom vrednošću poslovne imovine, iskazanu u knjigovodstvu, od 21 milion evra, ostao je bez sopstvenog kapitala, dok su kumulirani gubici dostigli do kraja 2013. godine, iznos od 13,7 miliona evra. U toj godini ostvaren je prihod od samo 8,7 miliona evra, uz iskazivanje gubitka u poslovanju te godine u iznosu od 840.000 evra.

 

    FAM AD, Kruševac

Fabrika maziva AD iz Kruševca ima 218 zaposlenih, a raspolaže ukupnom vrednošću poslovne imovine, iskazanu u knjigovodstvu, od 60 milion evra i ima sopstveni kapital u iznosu od 18,6 miliona evra.

U 2013. godini ostvaren je prihod od 15,7 miliona evra, uz iskazivanje gubitka u poslovanju te godine u iznosu od 6,3 miliona evra.

 

    Politika AD, Beograd

Akcionarsko društvo Politika ima 329 zaposlenih. Ukupna vrednost poslovne imovine, u knjigovodstvu iskazane, iznosi 38,5 miliona evra, dok je preostali sopstveni kapital 11,7 miliona evra, obzirom da su kumulirani gubici do kraja 2013. godine dostigli 24 miliona evra. U toj godini ostvaren je ukupan prihod od 9,2 miliona evra, uz iskazani gubitak u poslovanju te godine u iznosu od 5,8 miliona evra, što čini 63 odsto ukupnog prihoda.

 

    Prva Petoljetka AD, Trstenik

Privredna društva PPT – TMO, AD PPT – Servo uređaji, AD PPT -Kočiona tehnika, AD PPT – Zaptivke, AD Holding Prva Petoljetka AD i četiri ostala akcionarska društva, imaju ukupno 1.196 zaposlenih i raspolažu poslovnom imovinom, po knjigovodstveno iskazanoj vrednosti, 56 miliona evra, u prebijenom iznosu veći je gubitak iznad kapitala od preostalog kapitala za 4,8 miliona evra, pa su njihove ukupne obaveze dostigle na kraju 2013. godine 60 miliona evra.

Ovoj iznos obaveza nastao je jer su u proteklim godinama kumulirani gubici dostigli iznos od 45 miliona evra. U toj godini ovih pet akcionarskih društava ostvarilo je ukupan prihod u iznosu od samo 9,8 miliona evra, uz iskazani neto gubitak u poslovanju te godine u iznosu znatno većem od ukupnog prihoda, od 17,4 miliona evra.

U Holdingu Prva Petoljetka ostalo je još 10 zavisnih privrednih društava kojima je preostalo izlaganje aukcijskoj prodaji ili uvođenjem u stečaj, a to su: Preduzeće za proizvodnju hidrauličnih cilindara, Preduzeće za proizvodnju hidroenergetskih uređaja, Preduzeće za proizvodnju industrijske pneumatike, Preduzeće za prevoz robe i putnika, Preduzeće za promet repromaterijala, Preduzeće za održavanje i remont, Preduzeće za ugostiteljstvo, Preduzeće za čuvanje objekata i Naučni centar, sa 1.372 zaposlena.

Svih pet dosadašnjih vlada, od 2001. godine, vodile su haotičan process privatizacije, a Agencija za privatizaciju obrazovana je na partijsko-rođačkoj liniji, sa kadrovima koji nisu imali nikakvo praktično znanje iz tržišta i tehnologije pojedinih proizvodnih procesa, već samo i samo znanje stranih jezika.

Sama činjenica da je izolovano još od početka 2003. godine 179 velikih poslovnih Sistema, koji su nezakonito i protivustavno zaštićeni od poverilaca, u kojima nije sprovedeno nikakvo restruktuiranje, a kao što smo istakli, da je jedna uspešna prodaja Radio JAT-a, sa tri zaposlena, govori da su vlade, Ministarstvo privrede i Agencija za privatizaciju sklanjali problem "pod tepih".

Na drugoj strani, dati tri neprezadužene šećerane jednom od stranačkih prvaka za po tri evra, Demokratska stranka, kao vladajuća u desetogodišnjem periodu, nagrađivala je svoje kadrove, dodajući im i bivšu zgradu Centralnog komiteta, sa još dodatka dva hektera zemlje, a restruktuiranje je prepustila da izvede njen koalicioni partner "G 17plus".

To što te privatizacije nisu poništene od naredne vlade Socijalista i Naprednjaka, kao i što nije donet zakon, kao u Hrvatskoj, o nezastarevanju kriminala u privatizaciji, je abolicija ministra Dinkića, jer lično mu sadašnji predsednik vlade, garantuje imunitet.

Međutim, kad u narednoj godini nastanu lokalni problemi zbog neizvedenog restruktuiranja 179 privrednih subjekata, na stub srama doći će Napredna stranka i njen jedini vođa, pa će nerešeni problem isplivati na površinu.

Mi stručnjaci nikad nećemo verovati sadašnjem predsedniku republičke vlade, sve dok su njegovi najveći ekonomski stručnjaci i poštovani građani Dinkić i Vlahović. Vlahović, iako bivši čelnik u Ministarstvu privrede i Agenciji za privatizaciju, zajedno sa Dankom Đunićem, protivzakonito je kupio na tenderu Trgovinsko preduzeće "Novi dom", iako nije ispunjavao osnovni uslov, da se kupac najmanje pet godina bavio proizvodnjom u industriji nameštaja. Ali su na taj način stekli 47.000 m2 poslovnog prostora, sadržanom u robnim kućama, objektima maloprodaje, poslovnim zgradama, magacinima i fabrici nameštaja u Beogradu, u ulici Vojvode Stepe.

Danas je na mestu te fabrike gradilište prodato nekom strancu, a nikakav process protiv Đunića i Vlahovića se ne vodi. Poznato je na koji način su bogatstvo od ovog osiromašenog naroda stekli Božidar Đelić i Radovan Jelašić.

I posle ove vlade doći će nova vlada, na razvalinama srpske privrede, osiromašenom narodu instalirane su strane banke, a partijski kadrovi pored četiri velike banke, ciljno likvidirane, likvidirali su pet novih banaka, ostavljajući narodu milijardu evra novih gubitaka u tim bankama, a ovih dana "mečka igra još pred nekim bankama".

Dugovanje Koncerna Farmakom iz Šabca od 455 miliona evra, a da celokupna imovina kojom Koncern raspolaže na tržištu vredi oko 80 miliona evra, otvara vrata Demokratskoj stranci da odgovori ko je sve uzimao apanažu za aranžirane kredite ovom propalom gigantu. Ko je kriv za propast Interkomerca, Beohemije, većinskih vlasnika Fabrike crepa u Kikindi, odvedene u stečaj,

Odgovornosti za finansijsku kocku Lazarevića, Đurića i brojnih drugih biznismena došla je na naplatu.

 

    A 1. Agencija u blokadi!

Blokiran račun Agencije za privatizaciju, za iznos od 15.823.867,79 dinara, neprekidno duže od 22 dana, zbog izgubljenog spora sa jednim kupcem u privatizaciji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: