Архива

Archive for децембар 2016

СРПСКИ БАНКАРСКИ КЛИЈЕНТИ У ШВАЈЦАРСКОЈ, ДИСКРЕТНА МИЛИОНСКА УЛАГАЊА И ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА ПОРЕСКЕ РАЈЕВЕ!!?

30. децембра 2016. Коментари су искључени

 

За одлазећег Вођу више нема "сигурне куће". Ни на једном континенту. Тектонске политичке промене на светској сцени, одласком клана Клинтонових и предстојећи слом канцеларке Меркел у Немачкој, не говоре ништа добро о његовој будућности.

Мада је од првог дана своје владавине, паралелно са идејом девастације Србије, планирао и бекство у неку удаљену земљу где би крцкао опљачкани новац са својом криминалном дружином, глобална ветрометина га је осудила пре редовног суда: он више нема где да иде.

А ни пријатеља нема, ни у земљи ни у свету. Ред је да и њега и оне који су га подржавали као и оне који су му претходили, осуди један непристарасан суд, након смакнућа режимских институција. Ако се у Србији без одлагања хитно не успоставе институције које су урушене од 2000 године, Србија ће нестати као држава…

 

                       Милован Бркић

KLIJENT BANKE2

 

Одлазак Николе Петровића са места директора Електромреже Србије (и са места потпредседника Привреде коморе Србије) свечано је обележен конференцијом за штампу на којој се појавио и премијер Александар Вучић и министар здравља Златибор Лончар, који су захвалили Петровићу на, како јер премијер Вучић рекао, скромној донацији од 5 милиона динара, колико је ЕМС поклонио Републичком фонду здравственог осигурања, за лечење оболеле деце у иностранству.

Ова отужна сцена у коме се тројка опростила од једног од потпорних стубова ове злочиначке власти, показала је да се убудуће морамо сурово обрачунати са онима који су Србију, за наредне деценије, оставили без наде да може постати нормална држава.

Господин Петровић је, да подсетимо, двоструки кум Александру Вучићу, а са Златибором Лончаром је био нераздвојан у организованој криминалној групи која је окупирала Србију.

Одлуку да утекне на време Петровић је донео свестан да за њега долазе црни дани. Победом Доналда Трампа и његово преузимање власти у Сједињеним Државама 21. јануара није забринуло само господина Петровића, већ скоро све политичке елите у Европи, а и у другим земљама света.

Најављено приближавање у политичким и економским односима и војно мировање између Русије и САД-е, довело је стање препасти политичке елите у Европи, нарочито у Немачкој и Француској, које су економски поробиле већину европских држава и довеле их на руб пропасти, а и у својим земљама оставиле хаос.

Последњи догађаји у Берлину  показују и да се немачке безбедносне службе припремају да са сцене отерају Ангелу Меркел, једну од најкриминализованијих жена на планети, у последњих пола века. Пут госпође Меркел води према затвору.

Сагласношћу војно-обавештајних елита Русије и САД-а госпођа Меркел је постављена за канцелара Немачке, у три мандата. Подаци о њеној прошлости су на столу и у Москви и у Вашингтону. Колико је опљачкала новца, коме је за новац пружала уточиште...Немци ће брзо сазнати.

И српска политичка елита је у шоку. Ветрови из Москве и Вашингтона однеће и Вучићеву злочиначку власт. Он је толико уништио Србију, покушавајући да рециклира њену историју, веру, културу, да уништи њену привреду, пољопривреду, инфраструктуру, имовину, да са братом Андрејом и његовим оцем Анђелком покраде све што им под руку стигне.

Никола Петровић је свестан да ће скупо платити што је амерички бизнисмен Мајкл Крендал потрошио 300 милиона долара инвестирајући у Србију, а његова супруга Лидија Удовички је била изложена још и прогону и порузи. Петровић је очекивао да добије провизију за дозволу за рад њихових ветро-паркова, али Кредалови нису хтели да плате по други пут…

Таква су времена била, и тадашњи протектор, амбасадор Мајкл Кирби је, шурујући са криминалним структурама у Вашингтону, омогућивши им да од Србије добију све што су пожелели и да згрну милијарде долара, штитио Вучића и његов картел који је сурово пустошио Србију, зарађујући десетине милиона долара. Очекује се и његовио хапшење у САД-у.

Породица Крендал је врло угледна у САД-у и са утицајем у Републиканској странци. Никола Петровић, Вучићев кум, чије богатство је непроцењиво, схватио је да мора утећи пре него што Доналд Трамп 21. јануара не преузме званично дужност и потпише разне декрете и наредбе, међу којима ће бити и чишћење дипломатских представништава у источно-европским државама, па и у Централној информативној агенцији. Он је француски држављанин и убудуће ће развој догађаја у Србији пратити из Француске, док олуја не прође, како се он томе нада.

Брзим падом Меркелове, Вучићева влада ће остати на ветрометини. Усамљена.

Обарањем Вучића, на овај или онај начин, отворена остају многа питања. Прво, да ли је Србију могуће очувати, јер у њој не постоје институција правне државе. Ни независно судство, ни независна полиција, ни тужилаштво, ни пореска служба. Нема опозиције, медији су потпуно поробљени и у рукама су, углавном мафије и политичке елите.

Промене у Србији су већ одлучене. Питање је да ли онај ко треба да их спроведе има представу како то и извести. Постављањем другог човека на место председника Владе Србије само ће убрзати потпун распад Србије и смрт њеног становништва.

Од 2000. године, из Србије је политичка елита, чистом корупцијом и отимањем, изнела најмање 90 милијарди евра, колико је забележено у Народној банци Србије! У ту бројку се не рачуна новац који су министри и њихова мафија изнели у кешу, дипломатском поштом, или провизије које су им уплаћене у страним, банкама!

Александар Вучић, његов брат Андреј и његов отац Анђелко на рачунима у иностранству имају неколико милијарди евра. Александар је свестан да му није сигуран новац у банкама у Емиратима, те интензивно покушава да га пребаци у банке у Хонг Конгу. У паници је. Више не верује пријатељима и новац сам износи у иностране банке, штитећи се имунитетом председника Владе Србије. А реч је о озбиљним сумама новца.

У време одржавања економског самита у Цириху, у Швајцарској, 8. децембра 2016. године, у свим српским медијима објављена је информација да се "премијер Вучић састао са председником Швајцарске конфедерације, Јоханом Шнајдером, те да га је он "обавестио о економској ситуацији у Србији".

Но, као и обично у његовом случају, истина је била мало друкчија, јер је швајцарски председник имао само протоколарна руковања са учесницима и неколико пригодних речи, као организатор овога скупа. Али, уместо те отрцане лажи објављене у његовим прљавим билтенима, испоставило се да је, тамо далеко у швајцарским брдима, Вучић тих децембарских дана нешто друго радио

Са собом је на пут повео и пар својих сарадника од којих је један имао задатак да изврши пренос велике суме новца са рачуна тек отвореног у Цириху, на рачун једне швајцарске банке. Сума није била мања од 200 милиона евра.

Упућени у пљачку Вучићевих скакаваца, добро знају да је неколико година, "главна" банка у којој је склањао отети новац из Србије, била ХСБЦ банка . Зашто је Вучић променио ову светски познату банку и шта га јеодвело према другој, мање познатој?

Трагајући за одговором на ово питање, добро упућени у кретање његових незаконитих послова, дошли су до занимљивих чињеница које потврђују да је Вучић озбиљно загазио у воде међународног криминала.

Амерички истражни органи још нису нашли податке о трансакцијама из ранијег периода (банци је дат "временски оквир" да прибави писане трагове о њима, јер електронских нема) али јесу о оним трансакцијама које су обављене у последњих четири године.

Такве појединачне трансакције се крећу у распону од 10 до 50 милиона евра, мада је, по свему судећи, у питању десетоструко већи новац, како и тврде поједини швајцарски медији попут "Ноје кроне цајтунга".

Најновији скандал у овој банци десио се кад је један познати "пословни човек" из Србије, по ко зна који пут, пребацио округло 20 милиона евра из Србије (јер им истражитељи из САД сада редовно претресају пословање) те су га у једном дискретном писму, замолили да би "више ценили ако би се активности тог типа смањиле" и сугерисали да се "мање упадљиво понаша" током својих боравака у Швајцарској и да трансакције обавља са одговарајућом пратећом документацијом.

Истина, то раније није био случај. ХСБЦ банка је без много испитивања, радо депоновала огромне суме новца које су стизале из Србије или од клијената из других земаља повезаних са Србијом и српским државним врхом.

Добро упућени извор Магазина Таблоид располаже информацијом да су у ХСБЦ банку u Швајцарској новац од незаконитих трансакција уплаћивали и најближи Вучићеви сарадници кумови и тајкуни, Звонко Веселиновић, Миодраг Костић, Никола Петровић...

Али највећи део новца пребацивао је Андреј Вучић заједно са Предрагом Малим, братом Синише Малог, који су у овој банци "управљање рачуном" поверили шефу одељења за приватно банкарство, извесном Х.Ј.

Но, живот је режирао једну друкчију представу од оне коју је Вучић замишљао…Наиме, други секретар америчке амбасаде у Берну, Ралф Џонсон, био је задужен за различите финансијске истраге испред своје владе, па је тако у ХСБЦ банци трагао и за детаљима о рачуну ЦХ34 0020 6206…Како би скратио путеве истраге, Џонсон је суочио Х.Ј. са његовим учешћем у малолетничкој проституцији, потуривши му компромитујуће фотографије под нос.

Тако је почело "велико певање" о новцу који Вучићева мафија чува у овој банци. Ралф Џонсон је захтевао да се "од момента кад напусти салу за састанке", свака промена на рачуну ЦХ34 0020 6206, сваки телефонски, електронски или физички контакт са господом Вучићем и Малим, и сваки други контакт или интересовање који би били повезани са предметом истраге, пријави госпођици Риг…"(Лејла Риг, директор америчког колеџа, Монтањола, Швајцарска, прим. ред.).

Уцењени Х.Ј., добио је и строгу наредбу да ни своје претпостављене не обавештава о појединостима тог разговора, а потписао је и "протокол о сарадњи" са одређеном обавештајном службом САД. Тако је стављена тачка на прљаве послове Вучићеве мафије са ХСБЦ банком (чији су службеници, узгред, саветовали српске "депоненте" како да што лакше изнесу новац из своје државе и како да га што лакше прикрију).

Али, то сулудог Вођу није спречило да настави са својим активностима. Али, свакако не би смео да заборави на чињеницу да је Влада САД ангажовала Ралфа Џонсона да се позабави новцем који износи српски диктатор, из разлога што је његова дружина последњих година почела да купује виле на Флориди, улаже у разне послове на територији ове државе али и неких држава латинске Америке, да тргује оружјем и војном опремом на Блиском истоку, купује апартмане у летовалиштима широм света…

Узгред, Вучићеви "послови" са арапским компанијама, предмет су најозбиљнијих истрага америчких истражних органа. Истрага око покушаја подмићивања одлазећег председника Обаме и "донације" у фонд Клинтонових, тек ће показати размере Вучићевог мафијашког лудила.

Швајцарска штампа тврди да је Србија по броју сумњивих клијената и новца "без порекла", у самом врху код неких њених банака. Већ поменутих 38 клијената ХСБЦ банке, који су у вези са владајућим српским режимом, сакривали су новац уз сагласност управљачког борда ове институције, и то тако што је та банка у својим трезорима држала не само новац него и велике количине дијаманата, чија вредност достиже и више стотина милиона евра.

Након што је влада САД почела са истрагом у овој банци, и Швајцарска полиција је почела да се занима за разне "депоненте", па је тако дошла до трага који би могао да води у правцу српских трговаца оружјем, који, уз пуну сарадњу Вучићевог режима, тргују на Блиском истоку и земљама Арапског залива, понајвише у Емиратима и Саудијској Арабији.

Бивши службеник ХСБЦ банке, Ерве Фалсијани, кога светски медији већ одавно сматрају "новим Сноуденом", приликом одласка са дотадашњег радног места, изнео је са собом велику количини докумената који су означени као најстрожија пословна тајна, а из којих се јасно види да је управљачки борд дубоко свесно помагао својим богатим клијентима да сачувају милијарде долара и евра утајених од пореза, те да је такође омогућио неким недемократским режимима и њиховим диктаторима (међу којима је и Србија и њен самодржац, Александар Вучић) да новац опљачкан од грађана својих држава, склоне баш у ХСБЦ банку!

Прошле године, у Грчкој је бивши министар финансија, Јоргос Папаконстантину, одговарао због тога што је игнорисао листу оних којих у Швајцарској крију новац. И у неколико других европских земаља отворени су процеси против одговорних.

У Србији нема никога ко би покренуо питање изношења више десетина милијарди евра у иностранство.

Ако центри моћи, који узму да надзиру опоравак Србије после њене најсуровије окупације у њеној историји, морају, без одлагања, поставити некорумпираног јавног тужиоца Србије, некорумпираног председника Врховног касационог суда, директора полиције и финансијске полиције, отворити неколико медија за независно извештавање.

Са стотину милијарди евра које располажу они који су у последњих 16 година учествовали у власти, Србија не може кренути у реформе, не може преживети!

Бивши председници влада, министри, државни секретари, директори агенција и банака, располажу толиком количином новца да могу да корумпирају посланике, полицију, судије, тужиоце, да инвестирају своје новце као страни капитал, да зајашу грађане и наставе са пљачком.

Они могу без проблема да у иностранству купују заштитнике, да корумпирају високе представнике међународне заједнице. Њихов прљав новац ће се убудуће улагати у нарко послове, трговину оружјем и тероризам. Прљав новац српске политичке елите је агресиван, што потврђује и њихов суров начин владања.

Са обарањем, Вучића, у Србији се морају најхитније, без одлагања, успостављати институције модерне државе. Из Вашингтона и Москве могли би помоћи тако што би нова политика почела са новим људима. Уз подршку из Москве и Вашингтона, њиховом медијском кампањом, власници најмање 100 милијарди евра у Србији би морали бити изведени пред суд. Процењује се да су само главари Демократске странке опљачкали најмање 50 милијарди евра. Ту је и банда Млађана Динкића, мафија из ДСС-а, мањи број из Социјалистичке партије…

Магазин Таблоид је описао колико су Србију опељешили Данко Ђунић, бивши министри Александар Влаховић, Драган Шутановац, Душан Петровић, Божидар Ђелић, Драган Ђилас, Бранко Радујко, те Пајтићеви покрајински секртетари. Мирко Цветковић, премијер у два мандата инкасирао је преко милијарду евра.

Градоначелник Београда, Синиша Мали је и растом мали, али су му рачуни до неба. Млађан Динкић, Томица Милосављевић и његови министри, гувернери и директори фондова и државних агенција (Јасна Матић) могли би да седну на оптуженичку клупу и да врате новац.

Вучићев картел из СНС-а је опељешио око 30 милијарди евра! Добар део тог новца политичка елита је спискала у виле, имања, авионе, купујући новцем свој утицај, промоцију и заштиту у свету.

Развлашћивањем политичке мафије, повратком макар половине опљачканог новца, Србија би могла да почне да живи, да разбије досадашњу политичку елиту, да јој забрани деловање.

За ову акцију Србија мора да има барем неколико независних медија, које би финансирала међународна заједница, или из Москве и Вашингтона, који би били гарант да нове власти неће ступити у коалицију са претходном елитом, да неће бити подмићени.

У Србији би се морао успостављати пропагандом морал да је једино рад мерило људске вредности и успешности.

Ако стотину разбојника побегне некажњено у иностранство са огромним парама, они ће из иностранства настојати да субверзивно делују према Србији, са циљем да се врате на власт. Опасност по будућност Србије могу представљати руски тајкуни, или мафија, која би дошла у ослобођену Србију. Она би сигурно склонила независне новинаре, судије, тужиоце, са циљем да окупира државу. Мафија је иста, свуда у свету. Она има своје интересе.

 

       Чисти криминал и прљави послови

 

Вучићев сценарио за бекство из хаоса који је створио у Србији, припреман је скоро од првог дана његове владавине, а у томе су му помагали сви они који су са њим ушли у незапамћену пљачку, од које се ова земља дуго опоравити неће.

У октобру месецу 2013. године, тадашњи немачки амбасадор у Србији, Хајнц Вилхелм (за кога се касније испоставило да је имао више него топле односе са Марком Чадежом, сада председником Привредне коморе Србије) послао је тадашњем првом потпредседнику Владе, Александру Вучићу, експерта за борбу против корупције и прање новца, Бетину Нелен, да буде ангажована као његова саветница.

Због те необично присне геј-везе, Вучић је могао да рачуна и на такав "поклон". Али, госпођа Нелен се касније, кад је Вучић већ био председник Владе Србије, после извесног времена тихо повукла из посла "саветовања" овог малог балканског диктатора. Разлог је био што је Вучић тражио од ње да истражи у којим земљама је прање новца најлакше могуће, које банке и који порески рајеви имају "либералан" однос према тим криминалним активностима.

Прилично зачуђена послом који јој је Вучић предложио, госпођа Нелен је донела одређене извештаје, сматрајући да Вучић хоће да процесуира протагонисте прљавих послова из претходног режима. Али, након што је убрзо схватила да су му намере друкчије, никад се више ни у његовом кабинету ни у Србији није појавила.

У међувремену су посао потраге за најбољим "праоницама пара" на свету, добили млађани и новопечени Вучићеви саветници, попут Данила Цицмила, Гојка Радића, Немање Стевановића и још неколико "нестатусних", али Вучићу блиских "курира"…

Током 2013., 2014., и 2015. године, они су се у више наврата нашли на Сејшелима, Кајманским острвима, Лихтејнштајну (Вадуз), али и у Делаверу (САД), где се добар део изнетих српских милијарди евра налази на разним рачунима. Посао им није био тежак: требало је само склопити нека нова пријатељства у банкама где лежи депонован изнети новац, распитати се о могућим дискретним улагањима и могућностима усељења, под посебним условима (да се дотична држава потруди да заштити усељеника "посебним статусом" од могућих потрага или прогона из матичне државе).

Осим латиноамеричке државе Уругвај, који је, по свим мерилима за њега идеална дестинација у случају бекства (слободно уживање опијата и слобода истополних веза), Вучићу се највише допао баш Делавер, због чињенице да тамо не постоје никаква ограничења у погледу отварања оф-шор рачуна (физичко или правно лице, национална припадност), те због гарантоване заштите личних података и сваке друге заштите коју гарантује ова савезна америчка држава.

Али, ни то више није за њега "сигурна кућа", јер је доласком Доналда Трампа на власт, Вучићев план у свакој опцији угрожен.

Једно је сигурно: не буде ли ускоро спречен да побегне, од стране оних који у Србији још могу да му "стану на реп", ни глобална политичка клима му неће помоћи: неће бити места на свету где га администрације Москве и Вашингтона неће наћи.

Јер, он пријатеља више нема, Србију је унизио и опљачкао, његови политички спонзори попут Меркелове и породице Клинтон више не постоје као фактор ослонца, а властима у Бриселу он већ одавно не значи ништа.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

СРБИЈАШУМЕ КРОЗ ЛОВАЧКЕ И КРИВОЛОВАЧКЕ ПРИЧЕ: МАЛИ ДЕО ЗУЛУМА И КРИМИНАЛА ДИРЕКТОРА ЛОВСТВА

28. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Директор ловства и рибарства у Ј.П. Србијашуме, Милутин Ђорђевић, производи оргомне губитке, планска документа за нека ловишта нису рађена пет година, прихода нема, а огромне трошкове које прави увек покрива из сектора шумарства.

Слао је чак и своје лопове, пријатеље и криминалце, да убијају дивљач коју никад нису платили. Но, то је само део онога о чему радници из Генералне дирекције Србијашума пишу у писму упућеном нашој редакцији!!!

 

           ……..

LOV I KRIVOLOV1

 

Дуги низ година, у Јавном предузећу "Србијашуме", влада криминал, лоповлук, и систематско уништавање и комадање овог некадашњег државног гиганта. Не зна се да ли је већи криминал у ловству, шумарству, комерцијали или јавним набавкама: руководство и њима подређени, организовали су се па краду и отимају као гладан чопор. Подсетићемо овде и на то, како је за само пет година уништено ловство у поменутом предузећу на челу са Милутином Ђорђевићем.

Овај некадашњи омладинац који је поникао у окриљу Милошевићевих социјалиста и владе Мирка Марјановића, чим је постављен на место директора ловства и рибарства у Србијашумама, брзо се организовао и кренуо путем пљачке и другог криминала. Ловац није био, нити је ишта знао о лову, а не зна ни сада. Али, како је "школован" у духу СПС-а, научио је да пажљиво бира сличне себи за криминалне послове.

Набрајање његових непочинстава би дуго трајало, али, укратко: драстично је смањио, а негде и сасвим уништио бројност дивљачи у отвореним ловиштима, а исто то је урадио и са затвореним ловиштима и то: Вратни, Алији, Соколовици, Валмиш…

Организовао је ловокрађу у ограђеним ловиштима, а касније помоћу својих слуга, растурио ограду и жицу у поменутим ловиштима, како би сакрио побијену дивљач и њихово бројно стање.

Да је то тачно може се проверити у планским документима, колико је било дивљачи, њихово бројно стање, трофејна вредност, колико се одстрељивало, пре његовог доласка и колика је била финансијска добит. Да би у Алији у ограђеном ловишту, организовао ловокрађу, сменио је ловочувара, а ловиште је остало без ловочувара, наредних 10 месеци.

Планска документа, за три дела отворена ловишта, Вратна, Алија и Дели Јован, у 2015. години нису урађена, тако да није било лова ни комерцијале, произвео је трошкове, а покрио је из шумарства, платили су трупци. Планска документа за два затворена ловишта у 2015. години, такође због неурађених планских докумената, није било лова и одстрела (званично). Произвео је губитак и то је покривено из шумарства односно дрвима.

Планска документа за нека ловишта нису рађена пет година, прихода нема, а огромне трошкове које је произвео, такође је покрио преко дрва односно шумарства. Слао је своје лопове, пријатеље и криминалце, да убијају дивљач коју никад нису платили и за то постоје докази.

Одстрељени трофеји у шумској управи у Неготину, нису испоручени ловцима, који су уредно платили, па су тужили Србијашуме и добили овој Ј.П. на суду. Плаћена је велика одштета, али трофеји и даље труле у једној шупи. Трофеј вепра из Кучева вредности 1.500 евра, одстрељен пре две године, није наплаћен, јер га је одстрелио Милутинов пријатељ. Оружје, муницију, оптику и другу опрему, набављао је без тендера и делио својим пријатељима а предузеће је плаћало.

У ловишту Бољевац, свом великом пријатељу из Краљева, а уз помоћ шефа службе, извесног Томе, омогућио је убијање свих врста дивљачи које до дана данашњег није платио, а када је све побио шта је могао, Милутин му је обезбедио ловове и у другим газдинствима.

И данас дугује велики део новца а Милутин својом вољом без тендера врши компензацију, узима разне столице, санке, слупана возила која достижу цену већу од нових ствари. Такође, набавку оружја и муниције вршио је са предузећем, које није учествовало на тендеру и са њим врши, компензације без одобрења.

Продају меса дивљачи, никад није радио у корист предузећа, тако да је у Шумском газдинству Бољевац отписана велика количина меса дивљачи, због истека рока употребе.То исто месо морало се отпремити на уништење и све то платити.

Па тако да нас је само месо и уништење истог меса много коштало. Опет на штету шумарства и трупаца. Питамо се, зашто није ангажовао неког паметног ветеринара који би му објаснио поступак рада са месом? И набавка хране за дивљач рађена је без тендера и није стизала у ловиште а плаћена је једној приватној фирми.

Милутин организује и разне сајмове, да промовише оно што више не постоји, а на те сајмове води људе који нису радници предузећа нити у служби ловства. Својим понашањем, одјурио је и растерао све иностране ловце, са којима није могао да направи лични интерес.

Одстрел у 44 ловишта у којима газдује Србијашуме, где има и ограђених ловишта, мањи је од ловачког удружења, "Хајдук Вељка" из Неготина.

Наиме, поменуто ловачко удружење има само отворени део ловишта 9 упослених, док у Ј.П. Србија шуме, не смемо да поменемо број запослених у ловству а дивљачи и одстрела и финансијског ефекта нема. Опет на штету шумарства и трупаца.

Само у Београду код Милутина ради њих 14, који не знају ни где су ловишта поменутог предузећа и који никада нису радили у ловству! Планска документа, ради "чувени" Неша Камила, који је лиценцу добио од Милутина на поклон, што показује да поједина документа, касне две године, ловне основе 5 година, нека ни дан данас нису урађена, а о неким планским документима поменути Неша не зна ни да одговори.

Милутин уз помоћ својих потчињених, Срећковица, Мурића и Алексића, смењује, запошљава и дели правду у овом Јавном предузећу. Штета за време владавине Милутина у ловству је и до 500 милиона динара.

Често се хвали да му нико ништа не може, да је његова је жена јавни тужилац са њеним колегама му штити леђа, као и неки пријатељи из државних служби. На прославу 120 година ловства Србије, забранио је својим сарадницима из ловства да нико не сме отићи, а ни сам није био, јер би му поједини ловни радници поставили питања на које он нема одговоре.

Напомињемо да Милутин Ђорђевић одлично живи на државним јаслама, јер прима плату у Србијашумама, Ветеринарском факултету, а добија и накнаду из Ловачке коморе, дневнице на три места, користи гориво и службена кола на три места, има бесплатна путовања и добро плаћене семинаре о трошку државе.

Човек који је на челу овог предузећа је уцењен! Приморан је да спроводи разна наређења од Милутина и његове мафије. Ово је само мали део о његовом зулуму и криминалу, много је више покрадено и уништено, што ће и бити доказано кад седне на оптуженичку клупу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ГУБИТАК ЗА ДРЖАВУ: ДОКАПИТАЛИЗАЦИЈА ЈЕ ПРИВАТИЗАЦИЈА УСПЕШНИХ ФИРМИ ПО ЖЕЉИ СТРАНИХ ИНВЕСТИТОРА!!?

26. децембра 2016. Коментари су искључени

 

У већ озбиљно уништеној „Комерцијалној банци", режим Александра Вучића упорно је приказивао лажни биланс успеха како би се прикрило одливање новца и затрли трагови "коначних корисника".

Вучић такође крије и списак акционара Аеродрома "Никола Тесла" који је само у овој години донео преко 40 милиона евра чистог прихода у буџет. Упркос томе, биће продат "пријатељима" из Емирата. Вучићева мафија користи последње тренутке уочи продаје, да из њих покраде што је могуће више пара.

Коначни цех ће, као и увек, платити републички буџет, односно већ опљачкани грађани…

 

                   Милан Маленовић

NEPOTREBNA PRIVATIZACIJA AERODROMA1

 

Афера о којој се скоро уопште не говори у јавности, а која најбоље показује како се одабрани понашају када им се укаже прилика, свакако је намештање биланса „Комерцијалне банке" а.д, једне од последњих великих банака у Србији у којој држава има значајан власнички удео.

„Комерцијална банка" је годинама у назад исказивала добит, због чега су директорима на крају године, сходно уговорима, исплаћивани високи бонуси, а акционарима одговарајуће дивиденде. Онда је дошло до ревизије пословања и „чишћења" биланса, па је утврђено не само да банка све ово време није правила тако високе добитке, већ напротив – да је правила високе губитке. Само у првих шест месеци ове године до јуче наводно „успешно" руководство успело је да направи минус од чак 2,6 милијарди динара, односно више од 20 милиона евра.

Интересантна је у овом случају чињеница да Србија није једини акционар поменуте банке. Поред наше државе, која је власник 41,74316 одсто акција, следећи на списку власника је Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), која има 24,43484 одсто, а за њом следе Међународна финансијска корпорација (ИФЦ)  са 10,14874 одсто и Немачки инвестициони фонд (ДЕГ) који поседује 4,59539 одсто акција.

После њих на списку акционара долазе још и други страни инвестициони фондови, али прва три акционара иза Републике Србије имају један заједнички именитељ: они су акције купили сходно договору између ЕБРД-а и српске Владе о докапитализацији „Комерцијалне банке".

Не треба, такође, заборавити ни да су ЕБРД и ИФЦ, уз ММФ и Светску банку, управо оне међународне институције које врше највећи притисак на српске власти да јавне финансије доведу у ред. При томе, оне саме, као акционари који делегирају чланове контролних тела „Комерцијалне банке", нису успеле, или нису смеле да примете како су биланси лажирани. Ако не могу да воде законито и успешно једну у светским мерилима малу банку, како мисле да среде финансије у једној држави?

Колико милиона евра је исцурело из банке кроз лажне билансе и незаслужене бонусе морала би да утврди истрага, али за сада не постоји политичка воља у Србији да се она и покрене.

Познаваоци банкарског сектора се сећају како је ЕБРД са саинвеститорима у „Комерцијалну банку" ушла још у време Млађана Динкића, када је речено како је банци потребан свеж капитал. „Комерцијална" у то време уопште није стајала толико лоше да би јој била потребана докапитализација у висини и на начин како је то спроведено, а после најновијих догађаја постаје јасно како је све и урађено једино да би тако унет новац могао да буде пласиран у послове који доносе губитке, али кроз које се средства „перу" за познате клијeнте.

„Комерцијална банка" тако постаје најочигледнији пример пословања властодржаца који користе последњу прилику да пре коначне приватизације извуку још пара.

Слично би могло да се догоди и београдском "Аеродрому Никола Тесла" (АНТ) за који Влада упорно најављује скору приватизацију, иако је тако нешто потпуно непотребно.

Влада Републике Србије је дана 9. децембра 2010. године донела Одлуку бр.023-9103/2010-1, према којој су право на пренос 16,85 одсто власништва Друштва стекли грађани Републике Србије, запослени и бивши запослени Друштва.

Након преноса права бесплатних акција на грађане, запослене и бивше запослене, Република Србија поседује 28.511.988 обичних акција, што представља 83,15 одсто од укупног акцијског капитала друштва.

Решењем о пријему акција на Листинг А-Приме маркет 04/4 број 478/11 од 28. јануара 2011. године, акције овог друштва су примљене на Листинг А Београдске берзе. Трговина акцијама Аеродрома "Никола Тесла" на Београдској берзи је отпочела 07. фебруара 2011. године, али се у Централном регистру хартија од вредности не види која је власничка структура друштва данас, односно коме су мали акционари продавали своје акције.

Већ је оваква тајновитост неуобичајена и указује да се спрема нешто незаконито.

По билансу успеха за 2015. годину Аеродром „Никола Тесла" а.д. је остварио приход пре опорезивања у висини од 3.953.930.000 динара, да је за ту годину платио порез у висини од 607.090.000 динара, као и да је остварио нето добитак од 3.291.026.000 динара.

Тренд успешног пословања наставио се и у овој години. Како је почетком децембра објавило руководство, у првих десет месеци 2016. остварени пословни приходи износе 58,9 милиона евра, док је нето добит била 21,6 милиона евра, односно за 22 одсто већа од оне остварене у истом периоду прошле године.

С обзиром на овакво стање, процењено је да у републички буџет може да буде уплаћено додатних 300 милиона динара као такозвана "међудивиденда", односно као аконтација за очекивану дивиденду за ову годину. Међудивиденда је, међутим, уплаћена само држави, као највећем акционару, док остали морају да чекају још пола године да добију свој новац.

Поменутих скоро три милиона евра, заједно са сличним уплаћеним аконтацијама на очекивану добит, послужили су председнику Владе Александру Вучићу да се похвали наводним буџетским суфицитом.

Оно што забрињава не само мале акционаре ове успешне компаније, већ и све грађане Србије, јесте предстојећа приватизација која се припрема за очигледно већ данас познатог купца.

Као прво, АНТ спада у ред најуспешнијих предузећа у Србији и не постоји никаква тржишно оправдана логика која би објаснила зашто се продаје ова "кока која носи златна јаја". Чак и предвиђена проширења и модернизација Аеродрома нису никакви ваљани изговори, јер компанија располаже са довољно сопствених средстава да то финансира.

У случају да је Аеродрому потребно више пара од остварене добити, може да се узме комерцијални кредит код банке, или да се приступи докапитализацији у којој би биле издате нове приоритетне акције од чије продаје би се прикупила потребна средства, а које не би мењале управљачку структуру компаније.

Све ово је у сваком случају за државу корисније од продаје власничког удела.

Међутим, оно што је за државу добро није увек у интересу властодржаца и њихових пријатеља из света крупног капитала.

Наиме, када је арапском "Етихаду" поклоњено 49 одсто власништва у српском авиопревознику "Аир Сербиа", Александар Вучић је на критике како је склопио у суштини лош посао по Србију, одговарао да је једна од добити договорене сарадње са компанијом из Емирата то што ће београдски аеродром постати регионални центар за путнички и карго авио-транспорт, тако да ће кроз дивиденде од ове компаније Србија имати више користи  него што би могли да износе евентуални губици "Аир Сербие".

Таман када се кренуло у стварање регионалног центра за ваздушни саобраћај на Аеродрому "Никола Тесла" Влада планира да прода компанију!?!

Очигледно је да су српски властодршци закључили како је последњи час да се њима блиским људима буд зашто продају акције Аеродрома које ће у будућности доносити вишеструко увећану дивиденду. Због тога се и срља у потпуно непотребну, по државу чак и штетну приватизацију нечега што у овом тренутку доноси добит и што ће и убудуће доносити приходе.

 

     А 1. Ко је ко у руководству Аеродрома "Никола Тесла"

Генерални директор Аеродрома "Никола Тесла" а.д. је Саша Влаисављевић, док су остали чланови борда директора: Раша Ристивојевић, Сенка Јеленковић, Дејан Миловановић и Зоран Стојковић.

Генерални директор "Комерцијалне банке" а.д. је аустријски држављанин Александер Пикер, док су остали директори: Јелена Ђуровић, Слађана Јелић, Дејан Тешић и Драгиша Станојевић.

Чланови Управног одбора су: Владимир Круљ, Оливера Матић-Брбора, Мила Коругић Милошевић, амерички држављанин Косров Замани, Швеђанин Матс Кјаер, француски држављанин Филип Делпал, Немац Андреас Клинген, Мирјана Ћојбашић и Љиља Јовановић.

 

     А 2. Иза збирних рачуна, интереси тајкуна

Приватизација губиташа још би могла да буде оправдана, под условом да се не ради о стратешким ресурсима, али се за компаније које производе губитке по правилу не налазе заинтересовани купци.

"Фабрика аутомобила Прибој" је после вишегодишње агоније прошла стечајни поступак и из државног предузећа постала – државно предузеће. Изгубљене су године у неуспешном експерименту приватизације овог некадашњег гиганта. Милиони евра су дати "приватизационим саветницима" и осталим мешетарима, да би се на крају послушао пре много година дат савет стручњака да се ФАП уклопи у наменску индустрију. Радници који годинама нису примали плате добиће такође акције, али ће их одмах продати општини Прибој по унапред договореној цени.

Годинама Александар Вучић није смео да каже како наводни купац ФАП-а из Финске у суштини није заинтересован за тај посао, а исто то се дешава и са земунским "Икарбусом" који пропада највише захваљујући томе што председник Владе и даље сањари о томе да ће ту компанију да преузме немачки "Мерцедес".

Земунски произвођач аутобуса преживљава само тако што не уплаћује порез и доприносе на плате радника, а држава та потраживања конвертује у власничке уделе. Свако нормалан би у таквој ситуацији одавно започео реорганизацију, али је проблем "Икарбуса" што у врху његове власничке структуре постоје чак три кастоди рачуна анонимних акционара: "БДД М&В Инвестментс " а.д. има 8,01101 одсто акција, а два збирна рачуна "Социете генерал банке" а.д. имају по 3,36293, односно 2,26729 одсто акција.

Иза збирних рачуна најчешће се крију домаћи тајкуни блиски власти, који покушавају да "Икарбус" државним парама одрже у животу док се не појави неко ко би откупио све акције. Док не показују интересовање за српске посрнуле гиганте, страни инвеститори су итекако заинтересовани за куповину овдашњих стратешких ресурса, тако да чак 80 одсто флаширане воде која се продаје на српском тржишту потиче из домаћих извора чији су власници странци.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ЈОХАНЕС – КОМЕСАРЧИНА БРИСЕЛСКЕ МАШИНЕРИЈЕ И КОРИСТАН ЛОБИСТА СТРАНИХ КОМПАНИЈА И ТУЂИХ ИНТЕРЕСА!?

22. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Српски диктатор све ређе помиње “моји пријатељи из иностранства“. Не узима у уста више “Госпођу Меркел“, не одлази у Беч код Курца (министра спољних послова), Орланда заобилази, Матео Ренци му није поуздан савезник, Милу Ђукановићу дугује и паре и јаре, остао је без Гвида Вестервелеа који је умро од сиде…Још се једино љуби са Федериком Могерини и Јоханесом Ханом, европским комесарима, а заноћи, све ређе, са својим “арпаксим пријатељима“.

А “пријатељство“ са Вучићем довело је у неприлику многе, међу њима и Хилари Клинтон, Рудија Ђулијанија, а ових дана и “пријатеља“ му Бориса Џонсона, британског министра спољних послова, кога британска штампа и чланови парламента жестоко оптужују што је искористио недавну посету Београду да промовише своју књигу и потписује је купцима у књижари Геца Кон. Заноћио је код Вучића, пио бело мађарско вино, а обојица су хомосексуалци…

Елем, г. Џонсона оптужују да је службену посету искористио за приватан бизнис и провод, а он се ознојен и постиђен правда да су му то све у Београду наместили. И то извесни саветник Маје Гојковић и издавач његове књиге, коме је он обећао да ће га поставити за српског амбасадора у Лондону, јер је и сарадник МИ 6. Вучић за сада ћути, чека да му сер Џонсон отпише – не волим те хуљо више.

Колико смо плаћали и још плаћамо оне који су примали у посете шизофреног педера Вучића и ко још прима наше паре које он немилице даје за стисак руке и осмех. Знамо, најскупљи је Мајкл Девенпорт, који је под жешћом истрагом, а преостала је само госпођа Могерини и Јоханес Хан. Њихов лик и недела представлају дописници Магазина Таблоид из Франкфурта и Рима.

 

               Фридрих Емке (дописник из Франкфурта)

KORISTAN LOBISTA STRANIH KOMPANIJA1

 

Јоханес Хан је из Аустрије пребачен у Брисел да не би више угрожавао владу чији је био члан. У току своје кратке каријере министра за науку успео је против себе да окрене и научнике и студенте, а на крају и самог канцелара. На почетку свог политичког деловања плаћала га је компанија која се бави организовањем игара на срећу, а од недавно новац добија и од албанских нарко-картела. Хан је увек тамо где има материјалну корист.

Европска Унија не размишља озбиљно о могућностима даљег проширења у догледном периоду. На то указују не само изјаве челника како Европске комисије, тако и појединих држава чланица, већ и избор човека који би испред Уније требало да спроводи тај поступак. Комесар за питања проширења ЕУ је од 1. новембра 2014. Јоханес Хан, аустријски политичар који ни у сопственој земљи не ужива никакав углед.

Када државе чланице на савезне функције почну да делегирају своје најнеспособније политичаре, то је јасан знак да се том савезу ближи неминовни крај. У таквој ситуацији, када није сигурно ни да ће ЕУ да опстане до тренутка када би Западни Балкан био спреман да јој приступи, потпуно је илузорно размишљати о даљем путу Србије у Унију.

Јоханес Хан је рођен 2. децембра 1957. у Бечу и од почетка своје каријере представља, благо речено, контроверзну личност.

После завршене средње школе уписао је студије права на Бечком универзитету. Шест година касније је схватио да су те студије претешке за њега, па 1982. прелази на Филозофски факултет, смерови публицистика и германистика. Дипломирао је после пет година.

Иако неуспешни студент права, Хан већ 1980. приступа Аустријској народној партији (АНП) и одмах постаје функционер њене омладинске организације. После тога он 1992. постаје директор покрајинског одбора АНП-а у Бечу, а 1996. је изабран за одборника у градској скупштини Беча.

Тада је постало јасно да је на аустријском политичком небу појавила нова звезда, односно политичар који обећава. Хан 1997. добија „хонорарни“ посао као члан Извршног одбора компаније „Новоматиц АГ“, а 2003. постаје и председник тог одбора.

Иако у његовој званичној биографији објављеној на званичном сајту аустријског парламента стоји како је Хан још од 1985. радио на различитим менаџерским местима, о томе нема никаквих прецизнијих података, тако да се мора сматрати како му је боравак у „Новоматиц“-у једини до сада рад у привреди. Све остало су били послови у политичким гремијумима, по чему Хан личи на већину осталих функционера Европске Уније, који критичари називају „бледим црвима„.

„Новоматиц“ се бави изнајмљивањем коцкарских апарата и вођењем кладионица и коцкарница. Својеврсно „легално“ подмићивање у Европској Унији јесте управо преузимање политичара у управне и извршне одборе приватних компанија, јер онда они служе свом послодавцу као корисни лобисти. Постављање политичара у успону са завршеним Филозофским факултетом представљало очигледан покушај куповине лобисте.

Коцкарнице и кладионице су легалне у Аустрији, али јавност стално врши притисак на власти да ограничи њихов рад, па самим тим и зараду. Ханов задатак је био да се томе супротстави.

У времену док је стајао на челу ИО „Новоматиц“-а ова фирма је 2005. године исплаћивала новац тадашњем аустријском министру финансија Карл-Хајнцу Грасеру за добијање додатних лиценци. Скандал је, међутим, откривен тек 2014. године, након што је Хан већ био прешао у Брисел.

Пошто је тада још увек имао чисту биографију, Хан 11. јануара 2007. постаје аустријски министар науке. Крај овог његовог мандата обележиће највећи студентски протести у Аустрији последњих деценија.

Пре тога је Хан 2009. скренуо пажњу на себе предлогом да после 50 година напусти међународни пројекат ЦЕРН. Стручна јавност се против тога побунила истичући како се на овај начин ограничавају и научна истраживања у самој Аустрији. Коначно је у мају 2009. савезни канцелар Вернер Фајман објавио како Аустрија остаје у ЦЕРН-у, а Хан се после тога више није оглашавао по том питању.

Крајем октобра 2009. су студенти Бечког универзитета заузели аулу Академије уметности, а убрзо су им се прикључили студенти из целе земље. Главни захтев протестаната био је смањење школарина и лакши упис на високошколске установе. Такође су биле тражене и веће инвестиције државе у образовање.

Иако се успротивио протестима, Хан је као надлежни министар искористио своје дискреционо право да из буџетских резерви министарства одобри додатне уплате високошколским установама у висини од 34 милиона евра.

Тек месец дана после почетка протеста, када је свима постало јасно да се они неће ни брзо ни лако умирити, Хан је пристао на дијалог са студентима. До тада су се захтеви студената већ проширили на покретање дискусије о целокупној аустријској политици у домену образовања, чиме је била угрожена цела савезна влада у Бечу.

Одмах после почетка разговора Министарства и студената, бечка влада је објавила како ће Хан почетком 2010. напустити место министра и прећи у Европску Комисију. Ово је деловало умирујуће на побуњене студенте. Очигледно је било како је његов опстанак у влади постао немогућ, па је као и остале штеточине извезен у Брисел.

Медијски научник из Салцбурга Штефан Вебер је у мају 2007. оптужио Хана како је своју докторску дисертацију неодговорно писао преписујући друге радове. Убрзо после тога је Циришки универзитет, радећи по нечијем налогу, закључио како су оптужбе неистините.

Међутим, Хан није докторирао у Цириху, већ у Бечу, а бечки филозоф Херберт Храховец, исто као и Ханов ментор Петер Кампиц, тврдио је како Циришком универзитету није била приказана цела дисертација.

 

У јуну 2009. Храховец је објавио резултате свог истраживања, у којима је написао: „…Дисертација је на ниском нивоу, који се на појединим местима граничи са баналним и срамотним… Овај рад са науком има везе једино као пример који треба да уплаши.“

 

Бечки универзитет је коначно и сам морао да започне испитивање оригиналности докторске дисертације. Вебер је, међутим, почетком 2011. оптужио ову установу како није заинтересована да се сазна права истина.

Вебер је у мају 2011. објавио вештачење, по коме Ханова дисертација садржи 17,2 одсто туђих радова, који нису прописано означени као цитати. Местимично су преписане читаве странице туђих дела. „Дисертација више представља колаж текстова, а не озбиљан научни рад“, закључио је Вебер.

Коначно, 4. новембра 2011. огласио се и сам Универзитет констатацијом да се, истина, не ради о плагијату, али да је Ханов „научни“ рад тако ниског квалитета да „данас више не би био прихваћен„.

Ни у свом деловању као комесар за проширење Јоханес Хан није успео да избегне скандале. Последњи је избио крајем септембра 2016. када је постало очигледно да се налази на платном списку албанске нарко-мафије.

Чами, или Чамити су били део албанске националне мањине у Грчкој, која је из те земље протерана после Другог светског рата због своје сарадње са фашистичким окупатором. Данас у Грчкој припадника овог племена више нема, осим оних који су православни и који не истичу своје албанско порекло. Чак је и влада Енвера Хоџе, комунистичког диктатора из Тиране, забранила рад завичајних друштава Чама, такође због њихове колаборације са окупаторима.

У свом извештају о односима између Албаније и Грчке, Хан је, међутим, навео како се ради „на превазилажењу спорног питања Чама“. На то је одмах реаговало грчко Министарство спољних послова констатацијом да не постоји никакво „спорно питање“ Чама између влада у Атини и Тирани.

„Својим лажним наводом комесар Хан је показао како не испуњава своју улогу независног функционера који треба да промовише заједничке интересе Уније„, написано је у саопштењу Министарства спољних послова Грчке.

Опште је познато да се лобирање за потребе Албанаца финансира из прихода добијених продајом дроге и белог робља које остварује албанска мафија на Западу. Мало је вероватно да се Хан у ову аферу упетљао само зато што је необавештен, већ је ближе истини да је питање обештећења протераних Чама  покренуо из сопствених материјалних интереса.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ПРОВИЗИЈА ВЛАСТИМА МЕЊА И ЗАКОН О РУДАРСТВУ У КОРИСТ СТРАНИХ БУШАЧА И ЕКСПЛОАТАТОРА РУДНОГ БОГАТСТВА СРБИЈЕ!!?

20. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Већ пет година траје сезона лова на све што вреди у Србији, а сулуди Вођа шета стране компаније и мешетаре да заједно са њима пљачкају и уништавају сваки користан ресурс, и над земљом и под земљом.

Како и за чији рачун је промењен Закон о рударству и због чега данас Србија више није господар својих рудних богатстава, него од њих милијарде долара зарађују америчке компаније?

Како и због чега је бивши амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, као лобиста мултинационалних рударских корпорација из САД, наградио Вучића и његову странку провизијом и како је Србија остала без својих нејвреднијих ресурса, од којих је могла да реши већину својих економских проблема.

 

                    мајор Горан Митровић

MESETARI RUDNOG BOGATSTVA2

 

Почетком октобра 2014. године, тадашњи амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, појавио се изненада у седишту Рударско топионичарског басена Бор (РТБ) , и пред окупљеним новинарима, као да је он премијер или надлежни министар, најавио промену Закона о рударству и геологији, за који је том приликом, између осталог, рекао да ће "омогућити великим компанијама да инвестирају у Србији".

Нимало не скривајући своје намере, Кирби је одмах рекао и које су то компаније. Наиме, бољи познаваоци Кирбијеве стварне улоге, знали су и пре тога да је он плаћени лобиста америчких рударских гиганата, Фрипорт Мекморан и Рио Тинто), те није било изненађење што је баш њих истакао у први план.

Било је само питање времена када ће Кирби да понуди суманутом председнику Владе Србије добру провизију, ако промени дотадашњи Закон о рударству и геологији, који је јасно ограничавао могућност странцима да врше геолошка испитивања и експлоатацију минерала, племенитих метала и целокупног рудног блага, са циљем заштите државе и њених кључних ресурса.

Но, Кирби није ни морао да наговара помамљеног Вучића, који је одмах прихватио све што му је предложено. Закон је промењен, а врата за истраживања и експлоатацију највреднијих минерала, племенитих метала и рудног блага у Србији, за стране компаније су била широм отворена.

Убрзо, стручњаци компаније Рио Тинто, израчунали су да ће, након истраживања српског рудног блага и улагања у експлоатацију, већ у првој деценији зарадити више од четири милијарде долара (кад се добију сви пратећи трошкови).

Држави Србији је, на понижавајући начин понуђена "надокнада" од мизерних 20 милиона долара, које Рио Тинто тек треба да исплати до краја 2017. године, када би ова компанија, према плановима које је зацртала, требала да отвори свој рудник на крајњем југоистоку Србије у Босилеграду, где се и раније знало да постоје велике резерве минерала Јадарит (пронађен још 2004. године у овим пределима.

Реч је о јединственом и ретком минералу који у свом саставу има литијум и бор, за које је познато да имају најширу индустријску примену (само од њега је могуће добити Литијум, без кога је данас незамислив рад преносних рачунара, мобилних телефона и сл.) и сматра се једним од најскупљих минерала уопште, али га ретко где у свету има у толикој количини као што га има у Србији.

На српске руде и минерале, који су и сателитски испитивани у време које је претходило НАТО бомбардовању 1999. године, америчке компаније, а посебно оне које су везане за америчку војну индустрију, одавно су бациле око, али тек након пада последње југословенске државе, када је у Србији и почео "демократски хаос" и силеџијски капитализам, са несагледивим последицама.

Америчке компаније Рио Тинто и Фрипорт Мекморан, планирају да отворе четири своја рудника у Србији током следећих пет година. Једна од најординарнијих лажи које је, у вези са тим у јавност пласирала Вучићева пропаганда, говори о невероватној добити државе, висине 5 милијарди долара.

Истина је сасвим друкчија: поменуте америчке компаније зарадиће око 5 милијарди долара, а платиће само порез, као што га и сви други овде плаћају. Али, њихову стварну зараду од екплоатације рудног блага, племенитих метала и минерала у Србији, дакле, од експлоатације злата, јадарита, литијума…нико не може са сигурношћу да утврди, јер су и Вучићева диктатура али и дивљања претходних режима, практично растерали све наше најбоље стручњаке из ове области (који данас раде широм света, од севера Европе, до Аљаске, Канаде, САД и Аустралије).

Вучићева влада нема ни два врхунски спремна стручњака за рударство и геологију који би могли да парирају технолошкој сили коју поседује, рецимо, компанија Рио Тинто. А, Србија их је почетком прошле деценије још увек имала и били су међу најбољима на свету, само нису одговарали идеолозима масовне пљачке и девастације националних ресурса.

А 24. маја 2015. године, Вучићеви медији су великим речима славили његову посету САД, а посебно његов одлазак у седиште "Џенерал Електрика", компаније која би била директни купац Литијума (који се добија из Јадарита).

Ни европска индустрија није ћутала на велику прилику за зараду у Србији, па је забележена и вест да је компанија Глен Кор  непосредно уочи пада Демократске странке и Бориса Тадића, кренула да дебелим свотама новца потплаћује Вучића и његове кандидате за министре (Глен Кор је, треба напоменути, преко фирме Милана Бека уплаћивао новац и за предизборну кампању Српске напредне стране), а циљ је био куповина Борских рудника под повољним условима (што се није остварило, али не значи да неће), те истраживање залиха минерала и уљаних шкриљаца на југу Србије.

И британска компанија "Минеко лимитед" најавила је отварање новог рудника олова и цинка у Србији, такође код Босилеграда.

Такозвани "страни инвеститори", а уствари страни експлоататори, најавили су и отварање радова на налазишта злата код Бора, на Чукару, где је процењено да ће одатле бити извучено близу 100 тона чистог злата.

Није тешко закључити да је променом Закона о рударству и геологији, влада Александра Вучића направила велеиздајнички посао чије последице ће Србије тек да осети. Јер са процењеним резервама ретких и племенитих метала, минерала и укупног рудног богатства, свака, иоле нормална власт у Србији могла би дугорочно да реши темељна државна питања, попут попуњавања буџета, санације унутрашњих и спољних дугова, активирање војне индустрије…

Уместо тога, Вучић је уз добру помоћ бившег амбасадора САД Мајкла Кирбија, учинио несагледиву штету сопственој држави и милијарде долара профита усмерио у правцу америчких компанија.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

НАЈУЗОРНИЈИ ЂАК ЕУ НА ПУТУ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ УЗ ОБАВЕЗНО РЕЖИМСКО УТИШАВАЊЕ ГЛАСА СРПСКОГ НАРОДА!??

16. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Није тако давно било кад је актуелни српски диктатор изјавио: "…Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато и знам како ћу да скончам…Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило…"

Многи се данас питају, каква је била та љубав према грађанима Србије које је он лично за само пет година владавине довео у положај гори од онога који је био за време немачке окупације. Коначно, многи би радо да сазнају, да ли му се "приближило" и какав ће бити епилог ове ужасне социјалне, политичке и државне драме у којој он као таоце држи седам милиона људи.

Извесно је да су последице његовог дивљања већ данас страшне и сваки дан који он проведе на власти, укопаваће Србију све дубље. Али, као што је познато, све има свој крај.

 

                       Никола Влаховић

SRBIJA NA PUTU BEZ ALTERNATIVE

 

Чувени шлагер Хитлерових нациста из Другог светског рата, "Лили Марлен", који су Немци, иначе, први пут 1941. године емитовали са таласа тада окупираног Радио Београда, поново се, као времепловом, ових децембарских дана зачула, у једном београдском ресторану, у Скадарлији.

Група припитих немачких туриста, хтела је да чује незваничну нацистичку химну, па су музичари почели да је изводе, но нису стигли до краја. Из кухиње је након неколико тактова, излетео кувар Марко Орељ и наредио оркестру да одмах прекину са нацистичком песмом.

Према сведочењу присутних гостију, настала је непријатна сцена, Немци су се побунили, али Марко није одступио него је позвао менаџера ресторана да интервенише. Уместо да га подржи, менаџер му је дао моментални отказ!

То је слика Вучићевог режима који је довео сваки сегмент друштва до понижавајућег положаја, онако како су то радили немачки колаборационисти за време Другог светског рата, па чак и горе.

Није ли ова симболична и симптоматична прича слика данашње Србије, у којој Александар Вучић свакодневно прети, и јавно, пред страним дипломатама, ружи и тужи сопствени народ, само зато јер је тај народ непокорен, и не воли да игра по нотама и тактовима болесних диктатора попут њега и оних империја пред којима он данас пузи, тражећи милост и још неку годиницу живота на власти?

Зашто се ово дешава у данашњој Србији, зашто је свако ко покаже имало поноса и ко проговори језиком истине, одмах виђен као опасност за Вођу и његове скутоноше? Није тешко закључити-режими попут шизоидне Вучићеве диктатуре, не могу да поднесу глас народа и слободу туђег мишљења.

Спреман је овај тиранин, не само да пева "Лили Марлен", него и свих осам милиона грађана Србије да стрпа, као бело робље, на принудни рад у страним зеленашким компанијама, које ничу од Мораве до Дунава, а од којих нема користи ни народ ни држава. Само Вучић и његова група хохштаплера и подводача.

У првој недељи децембра одлазеће 2016. године, сви његови медији објавили су вест како је у преговорима о чланству Србије у Европској унији изгледно да ће бити отворена три нова поглавља која се тичу јавних набавки, науке и културе и образовања. Вођа је то најавио као "велики допринос Велике Немачке", јер је Бундестаг у Берлину донео одлуку да подржи отварање ова три поглавља.

И док је Вучић балавио преко својих телевизија о овом догађају, председник Европске комисије, Жан Клод Јункер је јасно ставио до знања свакоме у Србији, да до 2020. године нема ни говора о некаквом придруживању Европској унији, те да је економско стање у Италији, Грчкој, Шпанији али и неким другим ЕУ државама, такво да је и опстанак уније неизвестан. Упркос томе, Вучић срља даље.

Само једно од три поменута поглавља (јавне набавке), ако и када буде заживело, биће директно уперено против његове криминалне владавине, преко нелегалних послова и корпорација препуних прљавог новца.

Али, Вучић срља даље, ослоњен на импресивну количину свакодневних лажи коју емитују његови електронски медији и штампају његови билтени. Ужасни наслови који сваког дана ремете јавни ред и мир у Србији, производ су његове болесне потребе да на тако немушти начин ‘разговара’ са великим силама и онима који истински одлучују о судбини Европе и света. Кад се осети угроженим, његови билтени позивају и прозивају редом дипломате, државнике, европске комесаре

Таква параноја и најшири спектар његових лудила савршено добро су познати, како међу европским политичарима тако и у медијима.

Бечки лист Дие Пресе пре извесног времена му је упутио поруку са својих страница која у дословном преводу гласи: "…Господине премијеру, не живимо у 1914. години! Нико не поставља Србији ултиматум. Нико не жели никакво зло Вашој земљи, ни ‘српском народу’ који тако често цитирате (ни мањинама, уколико сте њих заборавили), нема међународне завере, напротив. Темељи за приступ Ваше земље ЕУ су постављени. Не отежавајте непотребно Србији. Да је све била само фасада, не желимо да верујемо".

Био је то одговор на његово урлање са једне недавне конференције за новинаре, где је претио, прозивао, заклињао се, плакао, смејао се, хватао ваздух, лупао песницом по говорници, окретао леђа присутнима, а све зарад јасне поруке која је стигла из Брисела: "Србија може да пролази поглавља, али је пут далек". Само што нису рекли "и неизвестан".

На изненађење присутних, Вучић се 8. децембра ове године појавио и у Цириху, на међународном симпозијуму под називом "Wорлд миндс" (учешће је платио парама из буџета Србије), где је направио својеврстан скандал када је увелико прекорачио термин за излагање, о чему је швајцарска штампа известила, а посебно "Ноје Цирихе цајтунг" који се осврнуо на невоље организаторима са Вучићевом "ширином тема".

Наиме, мали балкански диктатор је дао себи слободу да прича о свему и свачему, па је редом кренуо да паметује: о економским "успесима" Србије, о ситуацији у региону, мигрантској кризи, изборима у САД, референдуму у Италији, променама у Бугарској, економској сарадњи са Кином и Уједињеним Арапским Емиратима, европском путу и предстојећим изборима у Србији, па чак и такозваном дуалном образовању, где се похвалио како Србија има најјефтинију и најшколованију радну снагу, а успут нагласио да је најсиромашнија држава у Европи, "идеална за инвеститоре".

Кад је у неприлику довео организаторе, на сцену је ступио бивши немачки канцелар Герхард Шредер, који га је склонио из радне атмосфере у део одређен за угоститељску понуду, где је могао слободно да шири тематику на све могуће и немогуће теме.

Председник Швајцарске конфедерације, Јохан Шнајдер, некако је ипак избегао да буде Вучићева жртва, јер би га у супротном овај лудак одмах прогласио "својим пријатељем".

Колико је Србија заиста окупирана и понижена, обесправљена и изолована, деградирана и сврстана међу ординарне колоније, говори и реченица Дејвида Мекалистера, известиоца Европског парламента за Србију, коме су у петак 9. децембра ове године, новинари немачког Радија Дојче Wеле, упутили низ непријатних питања (на која је одговорио са неколико општих и бесмислених реченица).

Наиме, ова угледна медијска кућа тражила је да одговори на питање зашто он сматра да су "политичка мерила за Балкан другачија", од чега зависи даљи напредак Србије ка ЕУ и које то поруке Унија шаље Београду када је реч о људским правима и слободи медија, зашто он сматра да је Вучић "најузорнији ђак" на Западном Балкану, шта је с поштовањем грађанских права или слободом медија у Србији?

Зар је решавање позивног броја за Косово и Метохију важније од идеала на којима је утемељена ЕУ или Унија игнорише те проблеме у Србији јер јој је важније да има добар партнерски однос с владом у Београду, и посебно: какав сигнал ЕУ шаље јавности у Србији када рецимо видимо комесара Јоханеса Хана како ћутке стоји поред Александра Вучића, док премијер оштрим речима прозива медије и новинаре? Да ли је то нека врста издаје сопствених, европских вредности?

Јасна је порука коју Мекалистер шаље Србији глорификацијом Александра Вучића и његових криминалних дела. "Политичка мерила" која он помиње нису ништа друго него чисти фашизам, јасна сегрегација "нижих" и "виших" (Мекалистер без имало срама помиње "разлику" у политичкој култури северне и централне Европе у односу на овај део Балкана). У том смислу је и подршка једном диктатору, који не преза ни од чега, па чак ни од свакодневног медијско-полицијско-мафијашког терора.

Уосталом, његов диктаторски однос најбоље се видео недавно кад је, уместо у парламенту или на седници Владе, најавио Предлог Буџета за 2017. годину на конференцији за штампу (који у овом броју детаљно анализира наш познати економиста Миодраг К. Скулић). Испоставило се да је неколико сати пре његове конференције за новинаре, сајт његовог билтена "Информер" знао све о томе, пре народних посланика и председника посланичких група!

Свет Вучића никада није гледао као реформатора него као онога ко ће да одради прљаве послове. Недавно је амерички "Хафингтон пост" објавио текст о његовом насиљу у коме између осталог пише: "…Александар Вучић подсећа на Милошевићев деспотизам…Цензура је била увод у његову крваву еру."

И Дојче прес агенција (ДПА) говори слично: "….Може ли се бившем националистичком и радикалном вођи рећи да се преобразио у демократског и проевропског политичара? Последњих седмица је у земљи и иностранству осуђивано притискање критичких медија од стране Владе, што Вучић одбацује…"

Сам предлог буџета је у Скупштину стигао у петак као скандалозан купус, мало у ПДФ-у, мало у Ексцелу, а мало у Wорду. Министарство финансија тиме је показало тоталну неспособност да у савременом, отвореном формату предложе буџет или још горе дрскост према Народној Скупштини и покушај да онемогући ефикасну, упоредну и смислену анализу буџета.

Предлог буџета нема никакву упоредну анализу са претходним годинама, нема никакве детаље о милијардама које се троше на разне партијске и буразерске пројекте, никакве детаље о огромним субвенцијама, никакве детаље о милијардама у државним гаранцијама неспособним партијским кадровима у јавним предузећима, никакве детаље о донацијама партијским невладиним организацијама…

Ни то изгледа не смета разним известиоцима Европске уније, ситим и задриглим бриселским комесарима и водећим људима водећих земаља ове заједнице која, очито, мучи своју муку како да опстане и да ли да опстане са теретом земаља које имају на хиљаде милијарди дуга…

У таквим околностима, Вучић логично рачуна на своју малу мафију, предвођену градоначелником Београда Синишом Малим, кумом Николом Петровићем, својим братом Андрејом, Александром Вулином, Небојшом Стефановићем

Рачуна да ће остати на ногама и након избора на пролеће идуће године које хоће да инсценира, како би још увек постојећу партијску војску натерао да истог дана гласају и за СНС председничког кандидата и за себе и своје привилегије. Да једним ударцем убије две муве.

Није више питање да ли ће му то поћи за руком (јер се неко други пита), него да ли ће постојећа политичка олигархија у Бриселу и нова власт у Вашингтону то да му дозволе. Јасно је да су се на међународној сцени играчи променили и да је Трампова победа у САД, све окренула у другом смеру.

Дојучерашњи кандидат за државног секретара САД, Руди Ђулијани, не претендује више на то место, а томе је пресудио прљави новац који је као лобиста добио од Вучића још 2012. године.

Србија јесте под окупацијом, њени грађани, хтели-не хтели, натерани су да, симболично речено, певају нацистичку "Лили Марлен", да раде само за хлеб и воду и клањају се свакоме ко дође да им дере кожу са леђа.

Али, истовремено, назире се и Вучићев крај. Подршка коју очекује од европских парламентараца, у случају парламентарних избора на пролеће, неизвесна је као и сама Европска унија. Чак и ако заведе додатну диктатуру и још једном покраде изборну вољу Србије, чега га судар са социјалном бедом која је нарасла до граница неподношљивог. Природно је да су његов режим угуши у блату на Сави, тамо поред арапске куле-чардака, која већ помало тоне док подземне воде неумитно роваре испод његовог лоповског пројекта.

Коначно, дошао је тренутак да се суочи и са својом пронатовском, и јасно израженом антируском политиком. Наиме, Вучић је направио више кардиналних грешака са Русијом.

Руска спољнополитичка машинерија, снажно је помогла Србији да спречи улазак Косова у УНЕСКО, спречила је и усвајање штетне резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама, спречила је бројна насиља над српским делегацијама у Уједињеним нацијама, а Вучић им је одговорио тако што је на сваки начин избегавао да се кредитно задужује у Москви (мада су ти кредити били неупоредиво повољни по Србију него они са ЕБРД, ММФ и Светском банком).

Нећу да испуњавам налоге страних амбасада у Србији, вриштао је Вучић са говорнице у Влади Србије недавно и поручио страним дипломатама у нашој земљи да почну "да се одвикавају од мешања у унутрашње ствари Србије". Овде ће народ одлучивати о својој будућности, а ја нећу да испуњавам налоге страних амбасада, храбрио је он себе самог па наставио: "…Хоћу да разговарам с њима, да их чујем, саслушам, али нећу да испуњавам њихове налоге".

И саслушао их је! Одмах му је Кајл Скот, амерички протектор у Србији, дао у руке коверту у којој је стајао списак хитних захтева САД, међу којима и неколико нерешних случајева (дегутантна прича о "случају Битићи", паљење америчке амбасаде у Београду, случај Савамала…).

У држави коју је понизио, у којој се школа са именом "Свети Сава" преименује у школу са именом "Мохамеда Бин Заједа", у држави где се са државним институцијама може општити искључиво путем разних Кол-центара, где батина из мрака вреба и где неприкосновени владар лаже брже него што мисли могу да теку, барем за једну генерацију више нема наде.

Превара је била и остала главни инструмент његове владавине. Није прошао ниједан дан од како је на власти, а да некога није преварио, довео у заблуду или му подметнуо лаж или фалсификат. Масовне преваре које свакодневно спроводи преко медија, већ су му се вратиле као бумеранг и чека га „дан беса" ојађених грађана. Али, пре него што се попео на владарски трон, преварио је и све оне који су му дали новац да би победио на изборима. Многи од њих једва чекају да ускоро падне са власти па да му наплате своја потраживања.

Ангела Меркел је довела милионе Арапа у Европу, да јој буду слуге. Али, нема више тих концентрационих логора у које може да их стави, да служе њеној фашистичкој политици.

Доналд Трамп се јавно одриче те политике поробљавања малих држава, најављује повратак својих економских убица и војске кући, и враћању ка хришћанским вредностима и изгубљеном америчком сну. У том пројекту нема Ангеле Меркел и њеног Мајн Кампфа. Пре ње ће сигурно бити збрисано њено већ одбачено чедо Александар Вучић и његова злочиначка банда, који, као квислинзи, спроводе њену политику поробљеног Балкана.

 

     А 1. Романсирана планска привреда за веверице

(Посвећена Вучићевој економској стратегији)

У давна, прадавна времена једна породица је производила и продавала ципеле.

То је била велика породица од 60 људи.

Њих 50 је правило ципеле, а 10 продавало.

Имали су добру маржу. 40% просечно.

Једног дана дошли су им странци и понудили ципеле 20% јефтиније, да продају као додатни асортиман. Маржа на тим ципелама би била 50%, а оне би и даље била јефтинија од домаће производње.

Квалитет није био исти, али у сиромашном селу као што је било наше цена је била важна.

Шта се онда догодило?

Уместо 50.000 комада домаће производње, сада се производило 20.000 комада, а 30.000 комада се увозило. Цена коштања домаћих ципела је порасла и због мањих набавки сировина, као и због непопуњених капацитета погона. Будући да су у фабрици сви били породица, нико није хтео никога да отпусти.

Странци су још мало спустили цену и зарада на увозним ципелама се повећавала, а на домаћим смањивала.

У трећој години продавало се 45.000 страних и 5.000 домаћих ципела.

Породица је била принуђена да затвори погон због губитака. Пристали су да странцу продају фирму за 1 евро.

Село тј. локална самоуправа, да би помогло породици, пристало је да на себе преузме дугове.

Идуће године, странци су подигли цену ципела које се више нису правиле од коже, него од скаја. Праве кожне ципеле било је немогуће купити.

Произвођач млека који је продавао кожу за ципеле био је принуђен да подигне цену млека да надомести мањак зараде на кожи.

Странци су почели да увозе млеко јефтиније од домаћег.

Произвођач млека је продао краве и постао увозник млека.

То млеко је било јефтиније од других и сви остали произвођачи су продали своје краве, јер им се није исплатило да производе млеко.

Идуће године млеко је поскупело.

Траве је било довољно јер није било довољно крава. Није се више ђубрила.

Произвођач НПК ђубрива морао је отпусти вишак радника, али због предимензионисаних капацитета самих погона, при овом обиму цена коштања производа је била превелика. Странци су почели да увозе јефтиније ђубриво.

Обим производње је још пао, фабрика је ређала губитке и морала је да се затвори.

Странци су понудили да је купе за 1 евро.

Локална самоуправа је помогла и преузела постојеће дугове.

Странци су фабрику затворили и отпустили раднике.

Задржали су монопол на увоз ђубрива, али то је у том тренутку било јако повољно за нас јер фабрика није правила губитке, а и ђубриво је било јефтиније.

Идуће године ђубриво је поскупело, ал нисмо могли да бирамо.

Нестало је ципела, млека, крава и ђубрива.

Нисмо знали шта да радимо, па смо платили стране саветнике, који су израчунали да је ситуација лошија него раније и да сада уз фабрике морамо да дамо и субвенције.

Нисмо имали пара да дамо субвенције.

Странци су нам позајмили паре да им платимо да нам узму фабрике. Са каматом.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

„ПРОКЛЕТА АВЛИЈА“: КРИМИНАЛНА ГРУПА И ГОСПОДАРИ ТУЂИХ СУДБИНА У ПСИХИЈАТРИЈСКОЈ БОЛНИЦИ У НОВОМ КНЕЖЕВЦУ!?

14. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Злочини у српским здравственим установама са нерегистрованим лековима и узимањем генетског материјала се слободно спроводе уз пуну сагласност и учешће српског министра здравља Златибора Лончара и директорке Републичког фонда здравственог осигурања Верице Лазић. Настављамо да описујемо злодела у Болници Свети Врачеви у Новом Кнежевцу, све док поменути не буду изведени пред суд.Већина пацијента се моли Богу и директорку др Петровић – Молим Те, ослободи ме и пусти ме да умрем…

 

                 мајор Горан Митровић, Арпад Нађ

BOLNICKI EKSPERIMENTI1

 

Истраживачи Магазина Таблоид описали су злочине у Специјалној болници за психијатријска обољења Свети Врачеви у Новом Кнежевцу. Описали смо експерименте над пацијентима који се спроводе за рачун страних фармацеутских компанија у испитивању нових лекова, муке којима се излажу неуки и душевно оболели пацијенти, количини новца које у свој џеп ставља директорка болнице др Јованка Петровић са својом лекарском камарилом.

Побројали смо насилне смрти пацијената, злостављање болесника и отимање њихове имовине под патронатом директорке Петровић, којој подршку и заштиту пружа брат Јован Дробњаковић, начелник оперативе у БИА. Министарство здравља се не оглашава.

Неколико фармацеутских компанија врши и у Болници Свети Врачеви експерименте са нерегистрованим лековима. Услови су да су пацијенти без органског обољења, ментални поремећај не смета, да су им здрави јетра, бубрези и срце, и да морају да живе најмање шест месеци, јер експерименти трају пет месеци и 11 дана.

За то време пацијенти не смеју да се лече лековима, осим капсула лекова који су у експерименту. Ако пацијент умре, нема исплате. У прошлом броју објавили смо Захтев за објављивањем одговора  који нам је доставила директорка болнице Свети Врачеви др Јованка Петровић.

Одговарамо на њен “деманти“…

 

       Без морала и стида

 

У Вашој болници пацијент који је на експерименту лекова не назива се именом и презименом, већ је он за Вас шифра: “С 1594/фемале“! Објављујемо факсимил једног таквог извештаја. Остаје само да овој несретници која је допала Ваших руку истетовирате ову шифру на њеној руци, па да експеримент у свему буде исти као они које је у нацистичким логорима вршио Јозеф Менгеле! Једина је разлика што је Менгеле радио злочиначке експерименте над људима јер је био луд, а у Вашој се болници експерименти раде за страни прљави новац  .

Такође је за нас, госпођо Петровић, шокантна чињеница да "Спонзор" експеримента у истом документу (који објављујемо у оригиналу) сигнализира лекару ове несретне пацијенткиње (др Емил Томас-психијатар) да види промене на ЕКГпацијенткиње, које указују на могућност да је током експеримента дошло до оштећења срца (могућа ангина пекторис, инфаркт…) обзиром да пацијенткиња није срчани болесник, тражи од Вас и њега објашњење.

На то др Емил Томас одговара да "промене на ЕКГ-у нису клинички значајне“ и наставља експеримент, јер ако се он не заврши до краја-нема исплате на девизни рачун.

Дакле важно је да пацијент остане жив до краја експеримента, а шта ће касније бити са њим-није важно. Ми би од Вас желели да знамо да ли је ова поменута шифра уместо имена и презимена још увек жива или је “нађена у кревету без виталних знакова“. Ако је којим случајем жива, волели би да нам покаже своју копију “Уговора“, да је пред нама прочита и објасни њен садржај.

За нас је скандалозно да пацијент у Вашој болници борави 161 дан на терет Фонда за здравствено осигурање (РФЗО) који све време плаћа болници тзв. “Болничке дане“, док Ваши лекари не заврше само једну од фаза експеримента. РФЗО то без поговора плаћа не питајући Вас за медицинску оправданост дужине боравка пацијента у болници.

Скандалозно је и то да пацијент који преживи претходну фазу експеримента, ставља се на списак за следећу, још агресивнију фазу (може их бити три, четири…), јер свака следећа фаза Вама и психијатру који наводно “лечи новим ефикасним леком“ жртву експеримента доноси много више новца на девизним рачунима.

У “критеријумима“ за укључивање или искључивање пацијената из експеримента, Ваш “спонзор“ (и у буквалном смислу речи) Вам је између осталог нагласио да пацијент на експерименту мора бити способан да разуме у потпуности садржај уговора (који иначе и нема код себе, јер сте му оба узели приликом потписивања, али их зато ми поседујемо!!!), да је Ваша обавеза да му објасните све могуће негативне последице по његово здравље које би могле да наступе и које најчешће и наступају: застој срца, застој дисања, оштећење јетре, оштећење бубрега, погоршање психичке болести итд.

За нас људе у годинама, посебно је шокантан “критеријум“ који каже да у експерименту не може учествовати пацијент за кога његов лекар– “истраживач“ (чији сте Ви шеф тј. "унутрашњи надзор" над експериментима-тзв.“главни рејтер“) процени да неће живети дуже од шест месеци од тренутка почетка експеримента , јер нећете моћи да експеримент доведете до краја и то наплатите.

Да ли сте Ви и Ваши егзекутори умислили можда да сте господари живота и смрти, да сте господари туђих злих судбина ? Ако је тако, онда заиста имате озбиљне психичке проблеме, који су иначе одавно јавна тајна.

“Критеријуми“ такође захтевају да лабораторијски резултати јетре (који су посебно издвојени) пре почетка експеримента буду нормални. То значи да пацијентима дајете непознату супстанцу која им оштећује јетру, па уколико пацијент већ има обољење на јетри (цироза, хепатитис…) и јетра му је већ оштећена, неће моћи да до краја издржи вишемесечни експеримент, па не би могли да наплатите новац из иностранства.

“Критеријуми“ кажу да предмет експеримента не могу бити пацијенти који болују од тешких обољења, као на пример, срчана обољења, шлог, обољења јетре и бубрега, обољења крви и имунитета, обољења жлезди са унутрашњим лучењем итд. и да за обављање експеримената над оваквим пацијентима одговорност сноси “Инвестигатор“ тј. ваш лекар-егзекутор и ви као његов надзорник и шеф свих експеримената који се изводе у болници. Имајући у виду старосну структуру пацијената, немогуће је да су сви они физички потпуно здрави и да могу да издрже Ваше експерименте, посебно они на три одељења мушке и женске геронтолошке психијатрије (од укупно пет).

“Критеријуми“ изричито предвиђају да предмет експеримента не може бити пацијент који није способан да прочита, разуме и схвати и својом слободном вољом потпише “Уговор“ који му по устаљеној пракси потурате без објашњења речима: “Потпишите се да сте стигли у болницу.“, а одмах затим узимате оба примерка уговора, тако да ни породица пацијента не зна да је пацијент себи потписао пресуду.

Ми бисмо заиста волели да упознамо само неколико од стотина пацијената, чију сте болест злоупотребили да би се богатили, који поседује и који је способан да прочита уговор који је потписао пре учешћа у експерименту и да га објасни, посебно пацијенти који болују од психозе или Алцхајмерове болести. Великом делу пацијената је одузета тзв. “пословна способност“.

У том случају сагласност за експеримент даје његов старатељ кога одређује надлежни суд. Ако је пацијент на издржавању обавезне мере лечења у психијатријској болници, сагласност Вам мора дати надлежни судија који води предмет (што је апсурд!).

Да ли сте у случају сада покојног Лабади Јожефа оба ова услова испунили пре почетка експеримента над њим, који је због његовог тешког срчаног и плућног обољења могао и те како допринети смртном исходу овог пацијента за време боравка у болници? Доставите нам обе ове сагласности, а ми ћемо их објавити као и Ваш одговор који смо објавили као прави професионалци.

Шокантно је и то, госпођо Петровић, што се међу документима које потурате жртвама експеримената, налази и њихова сагласност да се може анализирати њихов генетски материјал тј. ДНК.

На тај начин омогућавате страним фармацеутским кућама и агентурама да прикупљају податке о генетском саставу становништва Србије и праве базе података, на основу којих долазе до података:

на које вирусе и бактерије је становништво Србије посебно осетљиво (за прављење биолошког оружја), на које хемијске супстанце је наше становништво посебно осетљиво (за прављење хемијског оружја), на који део ДНК наше популације се може деловати путем ГМО итд. итд.? У Немачкој би сте само због тога добили двоцифрену затворску казну!

“Мониторинг и стални спољни надзор“ који помињете, састоји се у томе да представници компаније “спонзора“ стално налазе у болници, где путем електронске комуникације преко својих лаптопова уносе податке о пацијентима на експерименту директно у базе података у иностранству, а потом их уништавају (и на крају им из оближње пицерије о трошку болнице поручите пицу или роштиљ).

При томе ови ‘‘фантоми“ који се по читав дан шуњају управом као завереници, прикривају грешке причињене од стране Ваших егзекутора ( због непознавања страних језика, непознавања медицине, кршења лекарске етике), а резултате “прилагођавају“ потребама компаније спонзора.

На основу ових нетачних података наш РФЗО ставља лек на листу лекова. Дакле ни резултати експеримената нису релевантни нити научно утемељени. Тачно је једино то да се од прљавог новца купују станови, аутомобили, мотори, да се иде на крстарења крузерима, као и да ваша ћерка за једно вече провода потроши плату једног лекара.

Што се тиче Центра за ментално здравље у Кикинди, заборавили сте да кажете да се он само у почетку финансирао из ИПА фондова Европске уније, чије токове новца нисте објаснили, па Вас позивамо да нам их пошаљете, а ми ћемо их са задовољством објавити.

Заборавили сте да кажете да Европска унија овај Центар не финансира од јануара 2015. год. због анализе ефикасности и економске оправданости која је била негативна. Нисте навели да сте брже боље прогласили овај Центар у Кикинди организационом јединицом психијатријске болнице Нови Кнежевац и тако буџетским новцем настављате да финансирате “играчку“ Вашег верног слуге доктора Небојше Бабе психијатра, кога сте у болницу довели из једне фармацеутске куће.

Заборавили сте да кажете и да је комплетно особље центра примљено без огласа и да за Вас и Вашег “правника“ не важи обавеза објављивања огласа на сајту министарства здравља и националне службе за запошљавање (Посебни колективни уговор за запослене у здравству). Не кажете да их плаћате “из сопствених средстава“ јер РФЗО неће да плаћа овај циркус у Кикинди. Дакле, превише је тога што заборављате или прећуткујете, али довољно за једно десетак кривичних пријава.

Дакле, госпођо Петровић, све што пише у документима које поседујемо, у правно утемељеним државама назива се: “Принципи добре клиничке праксе “ за које Ви и Ваша организована криминална група нисте чули, неки јер не знају стране језике, неки јер их не занима, а неки јер поучени вашим примером мисле да ће проћи некажњено.

Поседујемо довољно материјалних доказа (али и сведоке) које смо спремни да презентујемо надлежним органима гоњења. Закону о заштити података о личности не подлежу подаци који указују на тешка кривична дела против здравља, људског достојанства и људске хуманости, која сте ви и ваша организована група некажњено вршили годинама.

Уосталом, за непоштовање Закона о заштити података о личности казне су новчане, а за кривична дела: несавесно лечење (недолазак на дежурство са смртним исходом по пацијента), злоупотреба психијатријских пацијената, прикривање кривичног дела убиства, помагање у избегавању кривичног дела напада на службено лице, фиктивни боравак полицијских службеника у болници у циљу остваривања права на инвалидску пензију итд. итд.-казна је затворска.

Дајемо Вам реч, да ћете Ви бити први који ће ту разлику да примети.

Судија Славица Бенседеш (Судска јединица Нови Кнежевац, Основни суд у Кикинди), коју такође злоупотревљавате и уцењујете због здравствених проблема ње и њених чланова породице које лечите у болници, неће моћи још дуго да задржава тужбе које су против Вас поднете.

На крају Вас питамо: Зашто више не станујете у Новом Кнежевцу? Ако сте све радили по закону, зашто избегавате сусрете са грађанима Новог Кнежевца? Да ли можете мирно да спавате и зашто повећавате дозе лекова које пијете, а узгред их не набављате на лекарски рецепт, већ нелегално? Да ли сте спремни на полиграфско тестирање и да ли сте спремни да дате крв на токсиколошку анализу како би се утврдило које лекове и у којој дози користите?

Сваки грађанин Србије који после овог текста прочита Ваш одговор који смо објавили, нека сам донесе суд о томе да ли сте достојни да будете директор ове болнице од 2001. год. до сада, какве сте штете овом народу могли да за то време нанесете и колико сте новца зарадили на туђој несрећи.

Да подсетимо читаоце, др Јованка Петровић са својим злогласним лекарима у Болници која има 250 пацијента, већ годинама врши експерименте са неиспитаним лековима, које потом Министарство здравља одобрава за употребу у Србији, трујући даље становништво.

Десетине милиона евра одлази у џепове мафије на релацији здравствена установа-министарство здравља-Републички завод за здравствену заштиту-Агенција за лекове. Неколико стотина пацијената само из болнице у Новом Кнежевцу платило је главом ове експерименте, које смо описали у претходним бројевима.

 

       Склониште за криминалце

 

За време деценије и по владавине Специјалном психијатријском болницом Нови Кнежевац, директорка болнице је ову установу претворила и у склониште за криминалце, који избегавају кривичну одговорност, после извршених тешких кривичних дела.

Наиме, у овој болници и по налогу Јованке Петровић и за одређену суму новца можете да добијете дијагнозу која ће Вас ослободити кривичне одговорности и вишегодишње затворске казне. Навешћемо само неколико примера. Пацијент Матијевић Марјан из Новог Кнежевца који је добро познат полицији) примљен је на мушко одељење Психијатрија 1, чији је начелник др Љиљана Николић, а по налогу директорке Јованке Петровић, после извршеног кривичног дела напада на службено лице.

За време боравка на одељењу, урађена је обрада психолога, која је указала на ментални проблем, који га не ослобађа кривичне одговорности. По већ устаљеном сценарију, пацијент М.М. је добио инструкције од обе напред поменуте докторке да стане пред камере у ходнику и изведе свој пред докторком Николић претходно увежбани "перформанс" у коме прави покрете рукама, смеје се и тобоже прича сам са собом.

Др Николић је “сасвим случајно“ на једној од камера одељења “ухватила“ баш тај тренутак (од двадесет четири часа, седам дана у недељи) видео надзора што је једнако вероватноћи да добијете премију на Лото-у. На основу тога је раструбила да је налаз психолога “неупотребљив“ и да је пацијенту М.М. “све намештено“ иако записник из полицијске станице Н. Кнежевац, као и подебљи досије овог пацијента не говоре баш у прилог томе.

Тако се М.М. уместо да се нађе у затвору, нашао у најбољој соби одељења где се неко време излежавао као на летовању. Успут је развио неке своје мале “бизнисе“ искоришћавајући остале заиста болесне пацијенте. Од илегално купљеног дувана правио је цигарете и позајмљивао другим пацијентима у односу 1:5 па и 1:10 (за једну позајмљену направљену цигарету, тражио је да му пацијенти врате 5, односно 10 цигарета, али купљених у продавници).

У послеподневним и вечерњим сатима, уз дозволу др Николић напуштао би одељење и хакујући Wи Фи мрежу на управној згради болнице својим мобилним телефоном “скидао“ са интернета филмове различите садржине. Које је такође продавао осталим пацијентима. На ове ствари је особље болнице више пута скретало пажњу др Николић и директорки Петровић, које нису предузеле ништа, све до самог отпуста, када је пацијент М.М. напустио болницу са огромном торбом пуном боксова цигарета и подебљим новчаником.

За време свог боравка на одељењу, пацијент је више пута изјављивао да му нико ништа не може, јер о свакоме од лекара зна по нешто, а посебно је наглашавао једног од лекара-миљеника Јованке Петровић др Бобана Васића, психијатра, кога је ословљавао са “комшија“ јер живе један близу другог, коме је достављао марихуану, а понекада је са њим и пушио достављену робу. На отпусту је од др Љиљане Николић пацијент М.М. добио дијагнозу која га ослобађа кривичне одговорности због напада на полицајца, и цинично се смејући отишао кући.

За време боравка на одељењу др Николић му је чак дозволила и приступ до њеног умреженог службеног рачунара, преко кога је практично “скидао“ шта год је хтео, па је успут “покупио“ и неке друге податке болнице. После тога је докторка Николић извела “перформанс“ у коме је раструбила како јој је неко од запослених упао у компјутер са подацима, па је чак успела да обмане и службенике Полицијске управе Кикинда, који су насели на ову представу.

 

       Дилери под заштитом

 

Други пример је пацијент Фајхнер Николас рођен 1995. год. из Новог Сада, против кога је поднета кривична пријава за растурања наркотика у Новом Саду, а кога је по налогу др Јованке Петровић, на одељење болести зависности-Психијатрија 2, примила др Сузана Стијовић, начелник овог одељења, са истим циљем- избегавање кривичне одговорности.

Тако је др Стијовић наставила са праксом да на свом одељењу држи људе који покушавају да се лече од болести зависности заједно са дилерима дроге. Остаје још само да се Ф.Н. повеже са локалним дилерима у Новом Кнежевцу, да почне “достава“ у болницу и растурање по другим одељењима, те да се круг затвори. Овако изгледа болница којом управља Јованка Петровић и њена организована криминална група.

Када смо већ код права пацијената, право пацијента је такође и да добија медицинску услугу под условима прописаним законом. То значи да сваки лекар, медицинска сестра, психолог, социјални радник и радни терапеут који ради у болници, мора имати лиценцу за рад. Да ли је то тако у тој болници?

Ето једног примера. На одељењу Психијатрија 5, чији је начелник др Бобан Васић, већ месецима наводно волонтира др Тимеа Варга из Аде, коју је др Јованка Петровић довела у болницу како би се додворила Савезу војвођанских Мађара и председнику управног одбора болнице Орош Урбан Чила.

Ако одете на интернет страницу Лекарске коморе Србије и потражите је на списку лекара који имају важеће лиценце, види се да ова докторка нема валидну лиценцу за рад! Имајући у виду да је због недоласка доктора Бобана Васића на посао, она по речима особља тог одељења, др Тимеа Варга најчешће једини лекар на том одељењу, где прегледа пацијенте, пише терапију, води медицинску документацију и ставља свој потпис и факсимил, поставља се питање ко је и зашто овој докторки дозволио рад без лиценце? Одговор: крив је правник Љубомир Арновљев (по налогу др Петровић), као и републички здравствени инспектор др Бранка Булатовић, због необављања свог посла.

Пружање здравствених услуга без лиценце тежак је прекршај закона. Услед незаинтересованости за посао и пацијенте који нису на експериментима лековима др Бобана Васића, на овом одељењу вршља и др Предраг Величковић, одавно пензионисани неуропсихијатар који се у одсуству др Васића представља као начелник одељења Психијатрија 5.

То исто ради и на одељењу неурологије болнице-у присуству начелнице одељења Иване Михаљев. Реалност је да овај пензионисани и радно нефункционални неуропсихијатар ради у болници по уговору о делу на пословима специјалистичко-консултативних прегледа искључиво у амбуланти болнице, те не може бити никакав начелник, како се лажно представља.

То му иначе не смета да поред пензије која је око 80.000 дин, са дежурствима у болници узме најмање још толико, не рачунајући приходе од експеримената на девизном рачуну у Интеса банци. И све то се дешава у време када млада паметна деца у пуној снази седе без посла, или беже у иностранство. Др Величковић и његова ванбрачна супруга др Весна Рафајловић, окупирали су половину болнице.

Може се лако проверити у бази података РФЗО, да у овој болници има пацијената који су месецима и годинама смештени без оправданих медицинских разлога! На пример, избегавање плаћања старачког дома, непотребно вишемесечно задржавање пацијената у болници док се не заврши експеримент са лековима (јер ако се не заврши-нема исплате на девизним рачунима!).

Тако је директорка Петровић већ 15 година ову болницу претворила у своју “проклету авлију" у којој пате и запослени и пацијенти. Па иако је додијала и једнима и другима, и даље планира да у јануару 2016. године поново буде изабрана за директора ове болнице! Она обилази министарства, покрајинске секретаријате, прети запосленима отказом ако се не ишчлане из синдиката УСС (које је једном приликом назвала “ секташима“)…

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

MODERNO ROPSTVO KAO NESLAVAN REZULTAT DRŽAVE – USPON SRPSKOG RADNIČKOG ROPSTVA!??

12. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Robovlasništvo je zvanično ukinuto, ali izgleda da ono uprkos tome i dalje postoji u našoj državi. Skoro 0,5 odsto stanovnika je u statusu klasičnih robova, ali ako se kao kriterijum primenjuje i kršenje međunarodnih konvencija kojima je Srbija pristupila, onda je situacija mnogo gora.

Umesto da se protiv toga bori, aktuelna vlast planira ponovno uvođenje javnih ili državnih robova, koji su nestali još sa padom Rimskog carstva.

 

                           Igor Milanović

SRPSKO RADNICKO ROPSTVO2

 

Australijska fondacija „Hodaj slobodno" („Walk Free" Foundation)  nedavno je objavila rezultate svog istraživanja o broju robova na svetu. Na planeti, po proceni pomenute organizacije, danas u ropstvu živi više od 45 miliona ljudi!

Kriterijumi Fondacije za određivanje ropstva jesu: prinudni rad, trgovina ljudima, dužničko ropstvo, prisilni brak i komercijalno seksualno iskorišćavanje.

Po ovim kriterijumima, u Srbiji živi 28.700 robova, što čini 0,404 odsto ukupnog stanovništva. Zahvaljujući ovom rezultatu, Srbija je stavljena na 32. mesto svetske liste, od 187 država. Na istom mestu se nalaze Hrvatska, Crna Gora, Bugarska, Grčka i 16 ostalih država.

Nešto goru poziciju iz regiona imaju Makedonija (18. mesto sa 0,639 odsto) i Bosna i Hercegovina (25. mesto sa 0,467 odsto). Budući da kriterijumi fondacije „Hodaj slobodno" ne obuhvataju oblike pokornosti u kojima nema primene ili pretnje silom, Srbija je prošla relativno dobro.

Da su obuhvaćeni svi oni koji moraju da rade za platu nižu od zagarantovanog minimalca (koji ni sam nije dovoljan za život), kao i oni koje poslodavac uopšte ne plaća, ova država bi se nalazila na samom vrhu ove neslavne liste.

Kraljevina Jugoslavija je još 1932. godine prihvatila i usvojila Konvenciju broj 30 Međunarodne organizacije rada u čijem se članu 2 stav 1 daje sledeća definicija: „Prinudni ili obavezni rad označavaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dobrovoljno".

Današnja Republika Srbija je pravni naslednik Kraljevine Jugoslavije, a u međuvremenu su donete nove konvencije koje regulišu ovu materiju i koje su još preciznije i pružaju dodatnu zaštitu radnika. Tako preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1663, iz 2004. godine, utvrđuje da prinudni rad obuhvata svako nevoljno radno angažovanje lica uz fizičku ili psihičku pretnju, za koje se ne isplaćuje adekvatna zarada ili uopšte nije predviđena bilo kakva naknada.

Po ovom stavu, na koji se redovno poziva Evropski sud za ljudska prava, bar trećina zaposlenih u Srbiji se nalazi u ropstvu sličnom prinudnom radu.

Za razliku od mnogih drugih, posebno evropskih zemalja, Srbija se uopšte ne trudi da smanji broj sopstvenih građana koji su dospeli u moderno ropstvo. Rad za ponižavajuće nisku platu ili bez ikakve plate, kao i rad u nehumanim uslovima moraju da se smatraju jednim od oblika robovlasništva, pogotovo što zbog visoke stope nezaposlenosti radnici najčešće nemaju alternativu. Umesto da suzbija takve pojave, aktuelna vlast pospešuje razvoj robovlasništva i samo se povremeno, kampanjski bori protiv onih oblika koji obuhvataju primenu klasičnog nasilja.

Prošlogodišnji izveštaj Stejt Departmenta je konstatovao da „…Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima".

Srbija je 22. marta 2005. potpisala, a 14. septembra 2009. i ratifikovala Revidiranu Evropsku socijalnu povelju, čime je ona postala neposredno primenjiva u domaćem zakonodavstvu. Sve je to, međutim, ostalo mrtvo slovo na papiru.

Posle niza parcijalnih izveštaja Evropski komitet za socijalna prava Saveta Evrope izdao je u januaru 2015. svoj prvi kompletan izveštaj o stanju u Srbiji, koji je bio više nego poražavajući. Reakcija vlasti je pokazala da ona uopšte nije zainteresovana da popravi stanje.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je prvo slavodobitno obavestio javnost kako je u suštini zadovoljan izveštajem, jer je u njemu samo trećina domaćih odredbi proglašena neskladnim sa Poveljom. U stvarnosti, Komitet je od 22 kontrolisane odredbe samo tri proglasio usklađenim sa Poveljom, osam ih nije bilo u skladu, a za 11 Srbija protivno prihvaćenim obavezama nije dostavila dovoljno informacija, što se, takođe, smatra kršenjem Povelje.

Posle ovakvog objašnjenja dobijenog iz Komiteta, u javnosti se pojavio ministar za rad, socijalna, boračka i invalidska pitanja Aleksandar Vulin da brani svog gospodara i situaciju u Srbiji. Po Vulinovom mišljenju, Komitet je pogrešno uzeo da tumači odredbe starog, a ne novog Zakona o radu koji je, navodno, donet u međuvremenu!

Odgovorila mu je u pismenoj formi Nataša Nikolić iz fondacije „Centar za demokratiju", objašnjavajući neupućenom ministru da ne postoje dva Zakona o radu („stari" i „novi"), već samo jedan koji je na snazi od 2005. godine.

Izmene ovog zakona uopšte nisu uzele u obzir obaveze preuzete potpisivanjem Povelje, što je Komitet nesporno utvrdio. Ni Vučić, a ni Vulin se posle ovoga nisu više javljali za reč, jer je u Srbiji umesto zataškavanja krenula akcija opstrukcije Povelje.

Početkom februara 2015. Komitet za ljudska prava Saveta Evrope je sproveo jednu anketu u Srbiji koja je pokazala da samo jedan jedini srpski sindikat priznaje da zna za postojanje ovog komiteta u Strazburu. Svi ostali sindikati su tvrdili kako o tome nemaju pojma, kao ni o tome da se Povelja ne samo direktno primenjuje u Srbiji, već da za zaštitu svojih prava Komitetu direktno mogu da se obrate svi državljani Srbije koji smatraju da im je ugroženo neko od socijalnih prava i to (pod određenim okolnostima) još i pre okončanja sudskog postupka u Srbiji.

Do tog trenutka, uprkos činjenici da je Povelja u Srbiji bila prihvaćena skoro pet i po godina ranije, Komitetu u Strazburu nije stigla ni jedna jedina tužba iz Srbije. Kako je pokazalo jedno kasnije istraživanje, pojedinim radnicima su sami sindikalni lideri sugerisali da se ne obraćaju Komitetu, lažući ih da će od toga imati više štete nego koristi.

Pošto nema saznanja o pojedinačnim i konkretnim kršenjima prava iz Povelje, Komitet za socijalna prava Saveta Evrope može da sudi samo o opštem stanju u Srbiji. U svom izveštaju iz 2014. Komitet je kritikovao važeću zakonsku regulativu o sindikalnom organizovanju, tvrdeći kako ista nije u duhu proklamovane slobode udruživanja. Slično je i sa ostalim zakonima koji su nadzirani, a o kojima je Srbija dostavila dovoljno podataka. Posebno se redovno kritikuju nedostaci u pravima na rad u bezbednim i zdravim uslovima, pravu na socijalnu sigurnost i pravu na medicinsku i socijalnu pomoć.

Po poslednjim zvaničnim podacima socijalnu pomoć u Srbiji prima svega oko 250.000 ljudi, od kojih je oko 100.000 radno nesposobno. Država smatra kako im je za preživljavanje dovoljno 7.800 dinara mesečno i to ne svakog meseca, jer je dobijanje socijalne pomoći ograničeno na devet meseci u godini. Poboljšanje u ovom segmentu nije u planu, ali jeste pogoršanje i to u vidu prisilnog rada.

Aktuelna vlast do sada nije zvanično odustala od najavljivane i od Aleksandra Vulina priželjkivane izmene Zakona o socijalnoj zaštiti  kojom bi se uvela obaveza besplatnog rada za sve koji dobijaju neki vid socijalne pomoći, iako bi to značilo ponovno uvođenje državnih robova, kojih zvanično nema još od antičkih vremena.

Konačno, najviše poražava zaključak iz studije Fondacije „Hodaj slobodno", kojim se tvrdi kako je generator daljeg pogoršanja stanja u Srbiji nedostatak civilne i političke zaštite. Na šta posebno utiču nedostatak poverenja u pravosuđe, kao i politička nestabilnost.

 

    A 1. Srpsko roblje i u Sloveniji

Marta meseca ove godine, iznenadna kontrola slovenačkih poreskih i finansijskih inspektora u firmi "Marof Trade",  došla je do šokantnih otkrića o teškim kršenjima ljudskih i radnih prava ilegalno zaposlenih radnika iz Srbije i drugih balkanskih država koji su radili u drvnoj industriji, sa svim elementima robovskog rada.

Ministarstvo finansija Slovenije je objavilo tim povodom: "…U akciji je potvrđena sumnja u kršenje poreskih propisa i propisa sa područja zapošljavanja koji zabranjuju rad na crno, osnovnih prava radnika kao i sumnja u trgovinu ljudima".

Međutim, mediji su objavili da je kompanija zapošljavala desetine stranih radnika koji su radili i do 15 sati dnevno, bez redovnog odmora vikendom, a spavali su u iznajmljenim, skučenim i neprikladnim prostorijama, "na smene", jer su dva radnika delila jedan krevet.

Na ruke su dobijali tako malu platu da njom nisu mogli da plate ni kartu za povratak kućama pa su mnogo od njih ostali da robuju, stideći se povratka u zavičaj. Lokalno stanovništvo je znalo za ove robove, ali su svi ćutali o tome dok se neko nije okuražio i sve prijavio nadležnim inspekcijama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRPSKI NAROD NA PUTU ZA NEBESA: REZULTATI PORAŽAVAJUĆEG STANJA PREŽIVLJAVANJA STANOVNIŠTVA SRBIJE…

9. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Zvanična statistika priznaje da skoro devet odsto stanovništva Srbije nema šta da jede, da je svaki četvrti građanin Srbije siromašan, čak i po afričkim standardima, a da skoro polovina stanovništva preživljava u ponižavajućim uslovima.

To je po statistici, a u stvarnosti je još mnogo gore.Umesto da pomogne građanima, aktuelna vlast milijardu i po evra iz socijalnog budžeta i ove godine troši na sebe i na finansiranje doseljavanja izbeglica.

 

             Milan Malenović

SRPSKI NAROD NA PUTU ZA NEBESA2

 

Srbija je siromašna i gladna, ali nas statističari ubeđuju da je situacija nešto bolja od toga, odnosno da „samo" četvrtina stanovnika Srbije gladuje.

Svaka četvrta porodica u Srbiji ne može sebi da priušti meso za ručak ni svakog drugog dana, tvrdi Republički zavod za statistiku (RZS), koji upozorava i da se više od 15 odsto građana zimi smrzava jer nemaju para za normalno grejanje. Po ovom zavodu „samo" 40,9 odsto građana Srbije živi ispod granice dostojanstva. Istina je, međutim, mnogo surovija.

„Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija" (EMPSS) je povodom međunarodnog dana siromaštva 17. oktobra 2015. objavila kako 628.000 stanovnika Srbije (8,9 odsto) živi u apsolutnom siromaštvu, odnosno da nema mogućnosti da se hrani po nutricionističkim standardima definisanim za Srbiju.

Međutim, kada se u obzir uzme od EMPSS-a izračunata granica siromaštva (koja iznosi 11.340 dinara mesečno za samca, za samohranu majku sa jednim detetom 17.010 dinara mesečno, a bračni par sa dvoje dece 30.618 dinara), onda je u 2014. godini skoro 1,8 miliona Srba bilo siromašno, a to je 24,6 odsto svih žitelja Republike.

Vlada Republike Srbije osnovala je u julu 2009. godine „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" pri kabinetu potpredsednika Vlade za evropske integracije, a on danas radi u sklopu kabineta potpredsednika Vlade i ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. U pitanju je, dakle, državno telo.

Po tvrdnjama "Tima", koji ima 12 stalnih saradnika, u 2014. godini u Srbiji je prag siromaštva za samca iznosio 14,920 dinara, a ispod te crte bilo je 25,4 odsto celokupnog stanovništva. „

Tim" iznosi još jedan zabrinjavajući podatak, a to je da se procenat siromašnih povećava iz godine u godinu: 2012. u Srbiji je 24,6 odsto stanovnika živelo ispod praga siromaštva, odnosno jedan procentni poen manje nego dve godine kasnije.

Republički zavod za statistiku i u ovom slučaju ima našminkane rezultate da bi se prikrila nesposobnost vlasti da oporavi privredu. Za siromašne se u Zavodu smatraju samo oni koji koriste socijalnu pomoć, a to je oko 682.000 građana, a upravo njih EMPSS svrstava u grupu gladnih.

RZS, očigledno, ne smatra nikoga siromašnim ko ima dnevno da pojede nešto više od suve korice hleba, i ako ne dobija socijalnu pomoć, koju stotine hiljada nisu ni fizički sposoban, a ni pismene da traže od socijalnih službi!

Bez obzira koja se metodologija primenjuje, jasno je da četvrtina stanovnika Srbije jedva preživljava, dok skoro 10 odsto njih bukvalno umire od gladi. Ove cifre bi bile daleko više kada bi se u statističkim posmatranjima primenjivali standardi koji važe za Evropsku uniju.

Da bi suzbila siromaštvo, Vlada je oformila već pomenuti Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", koji redovno daje analize i predloge šta valja činiti, ali niko od ministara, kao ni sam predsednik Vlade, ne obraća pažnju na to. U vreme dok je mišljenje „Tima" bilo uzimano u obzir, a to je odmah na početku njegovog rada, broj siromašnih građana u Srbiji se smanjivao.

Za različite vidove socijalnih davanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja na raspolaganju ove godine stoji 1,6 milijardi evra budžetskih para. Da se ne krade, ova suma bi bila dovoljna da se nahrani svih 682.000 primalaca socijalne pomoći.

Umesto toga, jedva 10 odsto novca odlazi na te potrebe, a ostatak se sliva u džepove nikada zadovoljnih političara. I nekadašnji ministar privrede, Saša Radulović, za sistem socijalne zaštite u Srbiji je tvrdio kako je to „tamni vilajet" koji mnogo košta, a malo vredi.

Ukupna novčana davanja za socijalnu pomoć nije teško izračunati. Svaki korisnik ima pravo na najviše 7.704 dinara mesečno, ali samo devet meseci godišnje (prošle godine je samo 446 osoba je dobijalo uvećani socijalni dodatak od 13.228 dinara mesečno, što je blisko pragu apsolutnog siromaštva).

Pod uslovom da svaki korisnik zaista i dobije skoro osam hiljada, a ne neku manju svotu (na primer zbog korišćenja grupnog smeštaja, ili zato što član njegove porodice takođe dobija socijalnu pomoć) ukupno bi se u ovu svrhu godišnje iz budžeta izdvojilo najviše 399.219.512 evra, a za to se upošljava državni aparat koji košta pet puta više?!?

S obzirom da se većini korisnika novčana pomoć umanjuje, jer je većina i dobija zahvaljujući tome što je u porodici koja nema nikakva primanja, to znači da ni ukupna izdvajanja iz republičkog budžeta ne prelaze 150 miliona evra, odnosno deseti deo novca koji se za te svrhe izdvaja iz budžeta. Ostatak služi političarima na vlasti za zadovoljavanje njihovih potreba.

Da je politika do guše upetljana u podelu mizerije koja se zove socijalna novčana pomoć, vidi se već iz pregleda broja njenih korisnika po regionima. Najsiromašniji region u Srbiji je, bez sumnje, Južna i istočna Srbija gde novčanu pomoć prima 187.267 osoba.

Drugi najbogatiji region, odmah posle Beograda, jeste Vojvodina, ali tamo socijalnu pomoć prima najviše ljudi od svih regiona – 205.364 osobe. Broj stanovnika u oba pomenuta regiona je približno isti: u Južnoj i istočnoj Srbiji živi 1.563.916 ljudi, a u Vojvodini 1.931.809.

Razlog zbog čega je u Vojvodini više primalaca socijalne pomoći nego u siromašnoj Južnoj i istočnoj Srbiji leži u tome što je severna srpska pokrajina glavna izborna baza Pokreta socijalista, čiji je lider, Aleksandar Vulin, istovremeno i ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja.

U toku poslednje predizborne kampanje „pokretni" socijalisti su svojim biračima obećavali dobijanje socijalne pomoći, čak i u slučajevima kada za tako nešto ne postoje zakonski osnovi.

Demokratska stranka je tokom nedavne izborne kampanje tvrdila kako ima saznanja da pojedini službenici lokalnih centara za socijalno u Vojvodini ucenjuju korisnike novčane pomoći da moraju da glasaju za PS, ako žele da i dalje dobijaju novac i bonove za narodnu kuhinju.

Crveni krst je privremeno obustavio distribuciju odeće i druge robe preko vojvođanskih centara za socijalnu zaštitu, upravo zbog sumnje da se ova pomoć nenamenski deli samo potencijalnim glasačima Vulinove stranke, a ne svima kojima je potrebna.

Isto se desilo i u Boru u istočnoj Srbiji, kada je Crveni krst posumnjao da se hrana, umesto narodnim kuhinjama, deli za glasove na izborima. Pošto lokalana samouprava nije bila finansijski u mogućnosti da sama snabdeva narodne kuhinje, njihovi korisnici su organizovali „štrajk gladnih" tokom koga su uzimali samo hleb, jedino što je u kuhinji i bilo jestivo.

Jedan od bastiona PS-a u Vojvodini je Bačka Palanka, iz koje potiče i Predrag Vuletić, aktuelni pokrajinski sekretar za socijalnu politiku i Vulinova desna ruka, koji je pre izbora izdejstvovao da veliki broj njegovih zemljaka i aktivista Pokreta socijalista  dobiju socijalnu pomoć, iako su imali ne samo druge prihode, već i veoma vrednu imovinu. Taj novac je, zatim, upotrebljen u kampanji Vulinove stranke.

Socijalna pomoć tako odavno više nije socijalna, već politička kategorija, a najveći deo od pomenutih 1,6 milijardi evra koje godišnje država izdvaja za pomoć najbednijima u Srbiji, odlazi na račune najbogatijih.

Iako to deluje čudno za jednu evropsku zemlju, jedino u Beogradu država brine o ishrani najsiromašnijih i najgladnijih. U svim ostalim mestima to čine skoro isključivo Crveni krst i pojedine verske organizacije, dok su lokalne samouprave uglavnom zadužene samo za izradu spiskova korisnika. Za ovu godinu je Crveni krst obezbedio namirnice u vrednosti od skoro 3,5 miliona evra, ali je to daleko od onoga što gladnima u Srbiji treba.

Bez obzira što i sam Republički zavod za statistiku vidi da u Srbiji preko 680.000 ljudi nema šta da jede, njih samo 35.000 je u prošloj godini imalo pravo da koristi besplatne obroke u narodnim kuhinjama, koji se dele na 76 punktova, od kojih je čak 40 u Beogradu.

U Crvenom krstu, međutim, upozoravaju da je situacija najkritičnija u južnoj i jugoistočnoj Srbiji gde je većini korisnika narodnih kuhinja to jedina prilika da nešto pojedu. Pošto tamo hranu deli Crveni krst, koji pazi kako se njegova sredstva troše, vlast je zainteresovana najviše za Beograd, gde može da radi šta hoće.

Početkom februara je gradska vlast prestonice, posle dugog i više puta prekidanog i odlaganog konkursa, odabrala preduzeće „Multicatering" doo sa Novog Beograda za pripremu i distribuciju obroka u narodne kuhinje Beograda. Posao je vredan 334 miliona dinara, a za te pare može da se pripremi 1.946.387 obroka, tako da svaki od 92.356 zvanično kod RZS-a vođenih siromašnih prestonice u narednom periodu može da dobije 21 obrok?!?

Da nema svih ovih mahinacija, svota od 1,6 milijardi evra, koliko država godišnje izdvaja za pomoć najugroženijim stanovnicima, plus pomoć koju dele Crveni krst i verske zajednice, kao i ono što daju organizacije lokalne samouprave bila bi više nego dovoljna da se i najsiromašnijima obezbedi pristojan život, odnosno da se novčana davanja podignu na najmanje 15.000 dinara za samce, što predstavlja prag apsolutnog siromaštva po računici vladinog „Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", a ne da budu upola niža, kako je danas slučaj.

Bez obzira na hvalospeve koje samima sebi i svom vođi pevaju pripadnici aktuelne vlasti, „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" predviđa još surovije stanje u budućnosti. Kako drugačije shvatiti činjenicu da 35,4 odsto svih siromašnih domaćinstava čine ona koja imaju bar jednog zaposlenog člana? To znači da gladuju i oni koji rade!

Da nam se crno piše, vidi se i iz toga da vladin „Tim" ni punih sedam meseci od ulaska u 2016. godinu još nije objavio podatke o stopi siromaštva u 2015. godini. Očigledno vlastima to politički ne odgovara, jer se situacija pogoršala u odnosu na 2014. godinu, sa tendencijom daljeg pogoršavanja.

Jedino u vezi ove teme što je pomenuti „Tim" ove godine objavio, jeste preneta informacija od 14. juna 2016. o opadanju potrošnje hleba u Srbiji. Toliko smo siromašni da nam je skup i subvencionisani hleb.

Član odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)  Branislav Gulan izjavio je, a „Tim" preneo, da je 2006. prosečno svaki stanovnik Srbije jeo 101,5 kilograma hleba godišnje, a u 2015. samo 83,7 1 kilogram, što je pad od 17,53 odsto!?! Čak se i u Nemačkoj potroši više hleba po glavi stanovnika, uprkos poznatoj činjenici da Nemci umesto hleba daleko radije jedu krompir.

Pošto država Srbija o stanovništvu ne brine, već čini sve da ga proredi, broj Srba se iz godine u godinu rapidno smanjuje. Svake godine u Srbiji prosečno nestane jedno osrednje naselje, odnosno umre ili se odseli oko 35.000 ljudi više nego što ih se rodi ili doseli.

Zbog toga će 2050. biti dva miliona Srba manje nego danas, odnosno svega 3,5 miliona koji će živeti u svojoj matičnoj državi. Umesto da pospešuje rađanje Srba i da im pomaže da prežive, Srbija finansijski podržava izbeglice iz Severne Afrike i sa Bliskog Istoka, koji po nečijim planovima treba ovde da se nasele.

Za svako prvo dete majka, koja živi u Srbiji i ima srpsko državljanstvo, dobija od države jednokratnu pomoć u iznosu od 37.519,07 dinara. Za drugo dete ona dobija 146.713,64 dinara u 24 rate, odnosno 6.113,07 dinara mesečno. Za treće dete to iznosi 264.072,47 dinara u 24 rate, što je 11.003,02 dinara po rati, a za svako naredno 352.092,91 dinara u 24 rate, odnosno 14.670,54 dinara po rati. Ovde se državna pomoć završava, osim u slučajevima kada se porodica smatra socijalno ugroženom.

Nasuprot tome, svaki izbeglica (radilo se o odraslom čoveku ili o detetu) od Srbije i Crvenog krsta dobija besplatni smeštaj, hranu, sredstva za higijenu, odeću, obuću, ćebad i posteljinu, kao i 1.000 dinara dnevno, što iznosi 365.000 godišnje, više nego što novorođenče u Srbiji od sopstvene države putem roditeljske pomoći dobije za dve godine, bez da mu je država uz to dala i besplatan smeštaj, hranu i odeću?!? Ne treba zato da se čudimo, ako u vreme kada naši unuci krenu u školu glavni jezik u Srbiji bude arapski .

.

    A 1. Tražite pomoć u lepim zgradama

Iako Republički zavod za statistiku beleži 682.000 ljudi koji žive ispod praga apsolutnog siromaštva, isti taj zavod je u julu prošle godine objavio da je novčanu socijalnu pomoć dobilo samo 267.949 osoba.

Prošle godine je u Srbiji 204.755 porodica dobijalo dečiji dodatak za 364.334 deteta. Redovan iznos dodatka je 2.593, a uvećan 3.371 dinar. Cenzus za ostvarenje prava je da prihodi u porodici po članu domaćinstva ne prelaze 8.051 dinar.

Para nema ni za dovoljan broj novčanih mesečnih pomoći, niti za njihovo povećanje na iole pristojan nivo, nema ni za dovoljan broj zadovoljavajućih dečijih dodataka, ali ima za razbacivanje. Samo u ovoj godini Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja planira da za renoviranje objekata socijalne zaštite izdvoji skoro sedam miliona evra.

Isto miinistarstvo je, po navodima pojedinih medija, u 2015. potrošilo 28.990.000 dinara na popravku i nabavku novih vozila, a samo je priznalo da je za nabavku novih automobila u budžetu planiralo oko 9,5 miliona dinara, plus još 8.740.000 dinara za popravke.

 

    A 2. Večiti minus

Republički zavod za statistiku je izračunao da su svakog meseca prošle godine srpska domaćinstva išla u minus za po 1.238 dinara, zbog toga što su u kućnom budžetu na raspolaganju imala po 57.814 dinara, a morala su da troše po 59.052 dinara.

Najviše para odlazilo je na hranu i bezalkoholno piće (35,6 odsto), pa na stanovanje i energente (16,6 odsto), dok je za kulturu ostajalo svega 5,2 odsto. Sudeći po podatku da su domaćinstva za obuću i odeću izdvajala svega pet odsto kućnog budžeta, izgleda da se građani mahom snabdevaju polovnom robom ili nose stare dronjke, ako već nisu goli i bosi.

 

    A 3. Država, šta to beše!

U civilizovanom svetu, na koji se Aleksandar Vučić rado poziva, niko nije prepušten samom sebi. Ako nema dovoljno para da bi preživeo, nema bliske srodnike koji su dužni da ga izdržavaju, onda o njemu brigu preuzima država. U Nemačkoj, na primer, na socijalnu pomoć pravo imaju i vlasnici nekretnina ili deponovanih akcija, ali onda ne dobijaju pun iznos.

U najkraćem, u Nemačkoj socijalni slučajevi dobijaju plaćen stan od najmanje 45 kvadrata za samca, plaćeno grejanje i zdravstveno osiguranje, i novac u visini u od 404 evra mesečno .

Uz to idu i povlastice ili potpuno besplatne markice za javni prevoz. Bračni parovi dobijaju veću kvadraturu i 360 evra po osobi. Svaki sledeći punoletni član porodice dobija 320 evra. Deca uzrasta od 14 do 18 godina primaju po 302 evra, od 6 do 14 godina po 267 evra, a do šeste godine 234 evra. Uz to, deca iz socijalno ugroženih porodica dobijaju dodatno 100 evra po godini školovanja.

Tako porodica sa dvoje školske dece, od kojih je jedno punoletno, može u Nemačkoj da računa na socijalnu pomoć od oko 1.500 evra mesečno, plaćen stan adekvatne veličine, grejanje i zdravstveno osiguranje. Uz sve to, svako ko dobija socijalnu pomoć ima pravo na dodatnu zaradu do 400 evra. Do te sume, socijalna pomoć mu se ne uskraćuje. Ali, ako zarađuje više od 400 evra, onda postoje propisi kojima mu se smanjuje socijalna pomoć za određeni iznos.

 

    A 4. Otimaju od gladnih usta

Snabdevanje narodnih kuhinja Beograda je jedan od veoma lukrativnih poslova, jer ne podleže kontroli Crvenog krsta (pošto troškove snosi gradski budžet). Ovog puta pobednik konkursa je „Multicatering" doo sa Novog Beograda, preduzeće čudnovate istorije. Osnovano je 1993. godine u Vršcu, odakle potiče i njegov osnivač, a današnji manjinski vlasnik i direktor Dragan Stupar. Firma se nekada zvala „Sellco" doo i bavila se svim i svačim.

Italijanska kompanija „Multicatering" SPA 2013. godine od Stupara kupuje 51 odsto vlasništva njegovog preduzeća. Italijanski gigant, sa sedištem u Milanu, posluje od 1993. godine, a u Srbiji je od 2012. već imao svoje predstavništvo – „Multicatering Balkan" doo sa sedištem u Pančevu.

Direktor ovog preduzeća, koje je u međuvremenu otišlo u likvidaciju, bio je italijanski državljanin Frančesko Đangardi. Od osnivanja do odlaska u likvidaciju ovo preduzeće je postojalo dve godine, ali nije poznat ni jedan posao koji je odradilo.

Svrha preuzimanja većinskog udela u „Sellco"-u bila je dobijanje Stupara koji, očigledno, ima odlične veze, jer ubrzo pošto su naprednjaci preuzeli vlast u Beogradu njegova firma dobija izvanredno dobro plaćen posao vredan 2,78 miliona evra. Zvršetak konkursa je odlagan čak dva puta, jer učesnici na obe strane nisu mogli da se dogovore koliki će biti čiji deo.

Ugovorom sklopljenim sa gradom Beogradom „Multicatering" za 2,78 miliona evra mora da isporuči obroke čija je pojedinačna vrednost definisana na 171,60 dinara, a svaki od njih se sastoji od pola vekne hleba tipa „Sava" i pola litra čorbuljaka kome je teško odrediti sastav.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

7. децембра 2016. Коментари су искључени

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

00003.GAZENJE SOPSTVENIH ZAKONA1

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija

<span>%d</span> bloggers like this: