RUDARI NISU ROBOVI: IZMENJENA TEHNOLOGIJA U RUDARSKIM RADOVIMA KOLUBARA, DONOSI I SMRT!!!

 

Zahvaljujući bolesnoj pohlepi braće Andreja i Aleksandra Vučića, te njihovih ljudi u Rudarskom basenu "Kolubara", jedan radnik je izgubio život, a dvojica su ostali trajni invalidi. Jedan je ostao bez noge, a drugi sa teškom povredom glave! Sve je počelo kad je direktor Elektroprivrede Srbije (EPS), Aleksandar Obradović, raspisao tender za ispumpavanje vode na površinskim kopovima RB "Kolubara". Tender je bio namešten, za firmu "Energotehnika Južna Bačka", čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić, osuđivani utajivač poreza i poslovni partner Andreja Vučića, brata Aleksandra Vučića. Šta se, ustvari, krije iza režimske propagande o udarničkim pobedama na kopovima RB "Kolubara", nakon poplava u maju 2014. godine, ko na nelegalan način zgrće milione evra uz saglasnost vladajuće stranke i njenog vođe, i ko su potkupljeni sindikalni funkcioneri koji učestvuju u tim radnjama, zajedno sa predsednikom vlade, njegovim bratom i njihovim pomagačima??

 

                   Insajder K- 5

 

Dana 22. novembra 2014. Radiotelevizija Srbije (RTS), izvestila je (u 15,42 h) javnost o nesreći koja se desila u Rudarskom basenu Kolubara sledećom informacijom: "…Jedan radnik je poginuo, a dvojica su povređena u nesreći u Rudarskom basenu ‘Kolubara’, saznaje RTS.

Do nesreće je došlo oko 13 sati kada je u Polju ‘D’ Rudarskog basena ‘Kolubara’ popustio kran na mašini cevopolagač, koji je pao na trojicu radnika, saopšteno je iz tog preduzeća. Prema navodima RB ‘Kolubara’, G. P. (35) je preminuo na putu do ambulante, D. K. (38) je teško povredio nogu, dok M. Ć. (26) ima lakšu povredu glave. Teže povređeni muškarac je operisan i njega je obišao direktor RB ‘Kolubara’ Milorad Grčić…".

Tim tragičnim povodom, Služba za bezbednost i zdravlje na radu RB "Kolubara", u izveštajima o povredi na radu radnika (tzv. povrednim listama) samovoljno je upisala: "Povreda usled sopstvene nepažnje i nemarnosti i nepridržavanja propisa BZR".

Međutim, da li je to stvarno tako? Da li su tri čoveka koja su nastradala ispod visećeg tereta bili nepažljivi, nemarni i nisu se pridržavali propisa o zaštiti na radu? Da li je tačno da se rukovaoc mašine nije pridržavao propisa? Dokazaćemo u ovom tekstu da istina nije nimalo jednostavna kako bi ljudi iz uprave RB "Kolubara" voleli da jeste…

Najpre treba reći da posao koji su tog dana ovi nesrećni ljudi radili, nisu ni trebali da rade, jer su njih trojica bili tu umesto još dve mašine koje su taj posao morale da rade. Naime, pomeranje trake tračnog transportera se izvodi po tehnologiji, gde jedan cevopolagač ide sa dubinske strane trake, drugi cevopolagač ide sa visinske strane trake, i oni pomeraju čelične pontone na kojima stoje čelične konstrukcije zvani "članci" koji drže snopove aluminijumsko-čeličnih rolni, koje principom inercije pokreću proizvodnu traku, koja je od gume a prožeta je čeličnim sajlama.

Dakle, u poslu pomeranja trase tračnog transportera učestvuju najmanje tri mašine i to: dva cevopolagača (buldožera sa kranom) i jedan klasičan buldožer. To znaju svi inženjeri rukovodioci na kopu, koji su mahom svi magistrirali na površinskoj eksploataciji uglja.

Ali, u pomenutom poslu došlo je do nesrećnog slučaja, jer samo jedan cevopolagač ne može paralelno da pomeri svaki čelični ponton (prag) na kojem stoje članci, pošto vuče trasu samo sa jedne strane i nema ko da poravnava trasu. Kada se tako radi, onda se desi da čelični pragovi moraju da se poravnavaju na drugi nepropisan i dokazano ubojit način, a to je da cevopolagač diže one članke koji nisu poravnati u liniju sa drugima i onda radnici pomeraju i usmeravaju čelični prag da sve legne u liniju.

Ovakva "izmenjena tehnologija", nije ništa novo u rudarskim i građevinskim radovima. Često su je koristili i stari Egipćani pre 4.600 godina, kada su terali robove da vuku ogromne granitne blokove, a dizali su ih krtim drvenim dizalicama koje su često pucale i padale ubijajući grupe robova.

Stari Egipćani nisu brinuli o "izveštajima o povredi na radu" jer su takvim radom ubijali robove, koje nisu smatrali ljudima. Ali, evo, i u XXI veku, rukovodstvo RB "Kolubara", ne smatra rudare ljudima, i to se u praksi svakodnevno i dokazuje.

Ovde se mnogo drži do forme a nimalo do suštine, pa su, eto, izveštaji o povredama na radu, napisani tako da su se tri čoveka svojom voljom našla ispod visećeg krana, a ne po direktnom naređenju pretpostavljenih! Takvim izveštajima se skida svaka odgovornost sa onih koji su ih tu poslali, ali i onih koji su doveli do toga da se posao ne radi po pravilima tehnologije, struke i bezbednosti na radu.

U saopštenju za javnost, koje stoji na internet sajtu RB Kolubara, a koje niko nije imao hrabrosti da potpiše stoji da je "do povrede došlo pri obavljanju svakodnevnih poslova pripremnih radova na Polju ‘D’ pri postavljanju pontona, kada je došlo do popuštanja krana na mašini cevopolagač koji je pao na trojicu radnika".

Pokušali su da zamažu oči javnosti da je cevopolagač postavljao ponton, a da su se trojica radnika tu našla baš ispod iz samo njima znanih razloga i da je tu kao nešto puklo i ponton (čelični prag) pao na njih.

Međutim, čak i da je obavljan posao postavljanja pontona i dalje nije jasno zašto je to radila samo jedna mašina cevopolagač? Samo jedan cevopolagač ne može da postavlja i usmerava pontone, potreban je i rovokopač koji bi ih svojom radnom kašikom ređao u liniju pošto ih cevopolagač spusti.

Šta će tu radnici? Gde u ovom opisu neko vidi da piše da su tu potrebni ljudi sem onih koji sede u kabinama mašina? Prema zakonu verovatnoće, jedan čovek može da se prevari i nađe se ispod visećeg tereta, to bi bila ljudska greška; kada bi se dva čoveka prevarila i našla ispod visećeg tereta to može biti slučajnost, međutim kada se tri čoveka nađu ispod visećeg tereta to predstavlja obrazac rada.

Uglavnom, istina je da se vršilo pomeranje trake (rukanje), da je umesto tri mašine koje taj posao treba da obave bila samo jedna i nažalost neispravna i tri čoveka, čija je radna snaga trebalo da zameni dve teške mašine pomoćne rudarske mehanizacije. Radna snaga u 21.veku Nove ere ne može da zamenjuje mašine kao robovska radna snaga u 2575 godini pre Hrista.

Cevopolagač je bio neispravan za rad, na šta je njegov rukovaoc upozoravao i zbog toga je više puta premeštan iz jednog pogona površinskih kopova u drugi. Prilikom svakog premeštaja su mu smanjivali platni koeficijent i poslednji premeštaj mu je bio sa površinskog kopa Tamnava na površinski kop Polje "D".

Njegov kran visok 11 metara, pao je preko radnika od kojih su dvojica stajala sa dubinske strane trake, a jedan sa visinske strane trake. Taj cevopolagač je već imao havariju sa padanjem krana i izvučen je sa "groblja buldožera" gde je bio predviđen za sečenje u delove.

Ovom očajničkom potezu aktiviranja neispravne mehanizacije u rad doprinelo je potapanje dvadeset, uglavnom novih mašina, kao i pomoćne rudarske mehanizacije u majskim poplavama na Površinskim kopovima Kolubare.

Ta mehanizacija nije izvučena iz kopa na vreme i svu odgovornost za to snosi Milorad Grčić, generalni direktor RB "Kolubara", koji je opremu multimilionske vrednosti, namerno ostavio da istruli, kako bi ovaj energetski gigant bio prinuđen da iznajmljuje privatnu mehanizaciju od lokalnog tajkuna, Vitomira Dimitrijevića, zvanog Vita Gusan, iza kojeg stoji Dragan Marković-Palma.

Međutim to je samo jedan od razloga zašto na površinskim kopovima nema dovoljno ispravne mehanizacije. Drugi bitan razlog je taj da je u tenderu koji je raspisala Elektroprivreda Srbije, a potpisao ga i osmislio Aleksandar Obradović, generalni direktor EPS-a, stoji doslovce da firma koja će se baviti ispumpavanje vode iz površinskog kopa Tamnava "Zapadno polje", treba samo da obezbedi pumpe, ali ne i pomoćnu rudarsku mehanizaciju potrebnu za postavljanje cevi i ostale radove!

U tom tenderu za ispumpavanje vode sa PK Tamnava Zapadno polje, piše da je RB Kolubara dužna da obezbedi svoju mehanizaciju, kao i pontonska postolja na kojima će pumpe da stoje, kao i dalekovode za dotok struje do pumpi i sve ostale pripremne radove.

 

      Vučićev "prvak" ruši, ubija i sakati

 

Dakle, prema uslovima tendera, firma koja je dobila posao treba samo da donese svoje pumpe tu, a sve ostalo će raditi Kolubarini radnici i mašine! Zbog toga su sve najispravnije Kolubarine rudarske pomoćne mašine i sve iznajmljene mašine angažovane na poslovima ispumpavanja PK Tamnava Zapadno polje, dok u direktnom procesu proizvodnje na aktivnim kopovima Polje "B" i Polje "D" rade mašine sa "groblja buldožera" kojih opet nema dovoljno. Dakle, drugi krivac za pogibiju radnika na Polju "D" je lično Aleksandar Obradović, generalni direktor EPS.

Međutim, Aleksandar Obradović je pisao tender za ispumpavanje, i to namenski za firmu "Energotehnika Južna Bačka", čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić, osuđivani utajivač poreza i poslovni partner Andreja Vučića, brata Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Republike Srbije.

Imajući to u vidu, saučesnici u ubistvu radnika RB Kolubara su takođe: Dragoljub Zbiljić, Andrej Vučić i Aleksandar Vučić. Nadamo se samo da pošto izbroje svoj krvavi novac neće moći da spavaju noću kada znaju koliko je ljudskih života do sada zbog tog krvavog novca izgubljeno! Država Srbija će otplaćujući kredit od 30 miliona dolara, koji je uzeo EPS, platiti firmi Dragoljuba Zbiljića i Andreja Vučića (premijerovog brata) samo iznajmljivanje pumpi, koje vrede nekoliko miliona dolara.

Taj posao dobijen na nameštenom tenderu je ustvari samo obično jednokratno iznajmljivanje pumpi! Naime, firma te dvojice perača novca ne angažuje nikakvu mehanizaciju u procesu ispumpavanja, a Kolubara angažuje svoje ljude, a takođe, iznajmljenu i sopstvenu mehanizaciju.

Koliko je bilo u suprotnosti sa zdravim razumom potpisati takav tender, to treba pitati Aleksandra Obradovića. Da li je možda Aleksandra Vučića sramota takvog tendera? Zar Andreju Vučiću nije bilo dovoljno da uzme onoliko koliko pumpe vrede za njihovo iznajmljivanje, nego petnaest puta više od njihove vrednosti? Da li je o ovakvim svojim "poslovnim planovima" Dragoljub Zbiljić pričao sa svojim ortacima u zatvoru?

To što su uradili, više nije u domenu privrednog kriminala. Reč je o ubistvu. Pohlepa gospode Obradovića, Zbiljića i braće Vučić, ubila je jednog čoveka, dvojicu napravila trajnim invalidima – jedan je ostao bez noge, a drugi sa teškom povredom glave!

Pošto smo utvrdili da je vrh države (premijer i njegov brat), zajedno sa vrhom EPS (Aleksandar Obradović) i RB Kolubare (Milorad Grčić) stvorio sve uslove za dešavanje nesreća na Površinskim kopovima Kolubare, pogledajmo ko te uslove sprovodi u delo i ko ima glavnu komandnu odgovornost…

Najodgovorniji čovek na površinskom kopu Polje "D" je Milan Mišković (SNS), rudarski upravnik Polja "D". Kao rudarski upravnik, Mišković rukovodi celim procesom proizvodnje i upravlja tehnologijom rada.

Kako rudarski upravnik kaže, svi moraju da ga slušaju, čak i mašinski i elektro upravnik. Pre nego što je Mišković od strane Milorada Grčića (čitaj: Srpske napredne stranke) postavljen za rudarskog upravnika Polja "D", bio je šef jednog sistema na istom kopu. Svojim nestručnim radom za vreme upravljanja tim sistemom, uspeo je da obori bager vredan devet miliona evra!

Ta činjenica nije smetala Miloradu Grčiću da ga postavi za čoveka najodgovornijeg za tehnologiju na najvećem površinskom kopu Kolubare- na Polju "D".

Koliko je sulud potez bio postaviti Milana Miškovića na to mesto, pokazuje i ponovni slučaj obaranja drugog bagera na Polju "D", koji se desio, 30. aprila ove godine. Na internetu su se pojavile slike preturenog bagera, ali je taj incident ubrzo stavljen u stranu kada smo se suočili sa poplavama koje su usledile petnaest dana posle toga.

Naime, Mišković je naredio bageristi da potkopava etažu, radi veće i brže proizvodnje jalovine. To znači da je bager kopao dublji sprat po kome se kreće, nego što je smeo po propisu, te se zemlja sa visine obrušila na radni točak bagera i slomila mu radni točak!

Milioni evra štete, samo zato što je Milan Mišković rudarski upravnik koji je funkcijom glavni za tehnologiju iskopavanja na kopu naredio da se potkopava etaža. Nijedan bagerista ne bi to bez naređenja uradio, pošto se zna koje su moguće posledice. Imajući u vidu kakva je karijera Milana Miškovića, puna obaranja bagera, štete i žrtava, jasno je da je on bio pravi čovek koji će ljudima pretiti otkazom ako ne budu radili "uz pomoć štapa i kanapa" kršeći sve moguće propise iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.

Nikada se trojica radnika samoinicijativno ne bi usudili da "pomognu cevopolagaču" tako što će biti ispod njegovog krana i nameštati članke na trasi tračnog transportera! Miškovićevo "vođenje tehnologije" iskopavanja je direktan uzročnik pogibije jednog radnika i trajnog invaliditeta još dvojice! Ko je drugi sem rudarskog upravnika mogao da naredi da samo jedan cevopolagač radi pomeranje trase (tzv.rukanje), bez još jednog cevopolagača i jednog buldožera?

Ko je drugi mogao da zapreti radnicima otkazom ako se ne povinuju tehnologiji rada smišljenoj u drevnom Egiptu, gde su ljudi robovi i potrošna roba? Naredio je to Milan Mišković i zato je kriv za ubistvo i dva invaliditeta.

Kao nagradu od strane Milorada Grčića za to nepočinstvo, Milan Mišković je dve nedelje posle te nesreće unapređen u direktora pogona Polje "D". Tako je razvojni put Milana Miškovića, člana Srpske napredne stranke, obeležen sa dva obaranja bagera, jednim ubistvom, dva invaliditeta i ko zna koliko još neprijavljenih nesreća. Srpska napredna stranka na čelu sa Aleksandrom Vučićem baš "ume" da izabere svoje prvake.

 

      Premijerov Đokin i Pici

 

Međutim, pored onih što su stvorili okruženje pogodno za dešavanje industrijskih nesreća i onog koji naređenja protiv svih propisa zaštite na radu izdaje, krivi su i oni koji su debelo plaćeni da štite prava radnika, a to nisu uradili. Kako se zove organizacija čija je jedina svrha postojanja da zaštiti prava radnika?

Da nije možda Sindikat? Kako je moguće, pored Sindikalne organizacije Kolubara (državnog sindikata) u koju je učlanjen najveći broj radnika RB Kolubara, da se krše sva prava radnika i svi propisi o zaštiti na radu?

Šta je svrha postojanja Sindikata kada radnici rade i ginu kao robovi u drevnom Egiptu ? Svima nam u glavi još odzvanja izjava predsednika Sindikalne organizacije Kolubara (državni sindikat) Miodrag Ranković Pici koju je dao za TV Pink povodom usvajanja novog Zakona o radu u avgustu ove godine: "Ne mogu radnici da budu 100% zaštićeni. Mi ćemo podržati ovaj Zakon o radu."

Ta se izjava emitovala po ceo dan u kratkim vestima na svim kablovskim kanalima TV Pink, a dospela je i na sve ostale televizije. Da je takvu izjavu dao predsednik Sindikata u bilo kojoj zemlji sveta, u momentu bi bio smenjen od strane svog članstva! Da predsednik Sindikata izjavi da "radnici ne mogu da budu zaštićeni sto odsto"? Šta je njegov posao nego da sto odsto štiti radnike i njihova prava?

Njegov drugar, Milan Đorđević Đokin, predsednik Sindikata, otišao je i korak dalje, pa je ponudio Vučiću da dovede pune autobuse rudara da "brane novi Zakon o radu od rušilačkih protestanata".

Vučić je isprva prihvatio tu ponudu, ali Đokinom se niko od radnika nije odazvao na ovakav sulud poziv, pa nije imao s kim da izađe pred gladne u česnike protesta da brani Vučića.

Istu ponudu je dao i predsednik Sindikata RTB Bor i isto je prošao od radnika. Međutim, predsednika Sindikata Kolubare i predsednika Sindikata EPS-a, nema ko da smeni iako su odavno zaslužili smenu, pošto su javno izdali radnička prava.

Svi znamo da predsednike Sindikata u Kolubari i EPS ne biraju i ne postavljaju radnici nego Policija. Prisnost prema sindikalnim vođama Vučić je iskazao 15. novembra ove godine kada je došao da pokrene nov bager u Kolubari.

Tom prilikom su kamere RTS zabeležile i prenele njegovo izlaganje, koje se emitovalo u svim vestima i u Dnevniku, gde je sindikalne vođe nazivao po nadimcima: "…Pogledajte kako impresivno izgleda, zaista imamo razloga za radost. Tu su Pici i Đokin, sindikalci, ljudi koji decenijama rade u Kolubari i oni su ponosni na to što smo u stanju nešto ovako da uradimo".

Premijer Srbije, pred svim državnim i privatnim medijima izgovara njihove nadimke: Pici i Đokin. Kako je samo nešto takvo mogao da stavi u usta? Kako je nešto takvo moglo da izađe iz njegovih usta i to na televizijama sa nacionalnom frekvencijom?

Srpski narod je mudar narod, koji je vekovima umeo nekome da nadene nadimak opisujući ceo karakter čoveka u jednoj reči. Milan Đorđević nosi nadimak Đokin, a Miodrag Ranković nosi nadimak Pici. Toliko o njima i njihovom karakteru je imao da kaže narod koji živi u Baroševcu i Mirosaljcima.

Nije narod pogrešio ni milimetar. Dve osobe pod imenima: Pici i Đokin su javno podržale robovlasnički Zakon o radu, po kome se radnicima uskraćuju sva prava a poslodavcu se daje ekskluzivno pravo da otpusti kada hoće i zbog čega hoće radnika.

Zbog te podrške takvom Zakonu o radu, Milan Mišković na Polju "D" i ostali goniči robova u Kolubari mogu da ucenjuju ljude da rade ispod visećeg tereta protivno svim propisima o zaštiti na radu.

Ta dva čoveka (Pici i Đokin) su saučesnici u ubistvu i odgovorni što su dvojica ljudi ostali invalidi. Dva invaliditeta. Nesreća tih rudara je početak tragedije koju nosi primena nakaradnog Zakona o radu.

Vlada Republike Srbije je već platila reklamni spot koji se uveliko emituje na američkoj mreži CNN, u kojem skandalozna poruka glasi: "Investirajte u Srbiju, zemlju visokokvalifkovane i jeftine radne snage". Jeftine, naravno, zahvaljujući Grčiću, Piciju, Đokinu i sličnim ljudima, koji su omogućili Aleksandru Vučiću, da od rudara Kolubare (ali, i od svih drugih radnika u Srbiji) napravi robove, dve hiljade godina posle Hrista.

 

      Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi?

 

Predsednik Sindikata EPS, Milan Đorđević Đokin, ne podržava samo Aleksandra Vučića, nego i Milorada Grčića i sve ljude koji drže Grčića na vlasti u Kolubari. Ali, treba znati da to nisu isključivo Vučićevi ljudi. Ti ljudi su formalno u politici, ali su stvarno u mafiji. To se vidi na primeru saradnje Milana Đorđevića Đokina i Aleksandra Jokića, opskurnog lika o kojem je Tabloid u više navrata pisao.

Naime, Upravni odbor EPS koji je izglasao Milorada Grčića za direktora RB "Kolubara", ima po ključu jednog predstavnika iz redova zaposlenih koje naravno pripada Sindikatu EPS. Uvek je na tom mestu sedeo predsednik Sindikata EPS, otkako je ustanovljena institucija Upravnog odbora.

U septembru mesecu 2012. godine, Milan Đorđević Đokin odlučuje da svoje mesto u Upravnom odboru kao predstavnika svih zaposlenih u EPS, ustupi ni manje ni više nego Aleksandru Jokiću, novopostavljenom savetniku v.d. direktora EPS! Tako je Aleksandar Jokić, čovek iz redova menadžmenta po funkciji savetnika v.d. direktora EPS, postao i predstavnik Sindikata EPS u Upravnom odboru.

Nigde na kugli zemaljskoj se menadžement ne bira u Sindikat, pa u Upravni odbor i to sve u isto vreme. Aleksandar Jokić je svojim funkcijama objedinio takoreći i vlast i opoziciju u firmi. To dokazuje da linija koja treba da razdvaja Sindikat od menadžmenta ne postoji. U EPS-u je stavljen znak jednakosti između menadžmenta i Sindikata. U najcrnje doba komunizma znalo se da sindikalci moraju da budu opozicija upravi firme.

Hvala Đokinu što je ukinuo Sindikat EPS. Međutim, tu nije kraj funkcijama Aleksandra Jokića jer 22.10.2013. biva imenovan kao predstavnik osnivača u Skupštinu RB Kolubara. Skupština privrednog društva je pandan Upravnom odboru. Tom prilikom je izjavio za lokalne televizije: "Došao sam da pomognem, da zajedno kopamo ugalj". Iskreno taj se čovek i uklapa u novu viziju kopanja uglja, gde se ljudi koriste kao vučna snaga, kao volovi.

Da rezimiramo: Aleksandar Jokić u septembru 2012 biva postavljen za savetnika v.d. direktora EPS, zatim ga biraju u Upravni odbor EPS kao sindikalca, da bi u oktobru 2013. godine bio izabran u Skupštinu privrednog društva RB Kolubara.

Na sreću zaposlenih 20. novembra 2014. godine, razrešen je stari UO EPS i postavljen novi u kome nema Aleksandra Jokića, te je sledstveno tome on razrešen i iz Skupštine RB "Kolubara".

Grčić je ostao bez podrške mafije usred kompanije. Jokić je ostao savetnik direktora EPS, ali i tu će ga marginalizovati protivničke struje. Za podršku koju je pružio imenovanjem Aleksandra Jokića u UO EPS i Skupštinu RB Kolubara, Milan Đorđević Đokin je dobio ekskluzivan monopol na čitav jedan sektor u RB "Kolubara" da udomljava svoje pulene.

Tako je sektor bezbednosti i zaštite na radu (BZR) postao rasadnik Đokinovih idiota, počev od direktora sektora, preko službe zaštite od požara, do šefa Vatrogasne stanice RB.

Svuda je Đokin postavio svoje idiote, koji poslušno sastavljaju povredne liste u kojima piše da se svaki radnik "povredio svojom krivicom usled lične nepažnje, neodgovornosti i nepoštovanja propisa iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu".

Takve povredne liste se daju povređenima na potpis i ljudi ne gledajući potpisuju, čime gube pravo na naknadu od osiguranja za povredu na radu, a RB Kolubara stiče pravo da može da tuži svakog radnika što se "namerno" povredio na poslu i time potencijalno oštetio firmu, ako je ne daj bože, kad se povredio, zaustavio svojim telom rad neke mašine ili je sistem proizvodnje stao pa nije bilo dovoljno proizvodnje taj dan.

Da sve nije normalno u pogonu Pomoćne mehanizacije koja rukovodi i sanitetskim vozilima govori i činjenica da je sanitetsko vozilo u vlasništvu RB Kolubare, koje je pozvano na mesto nesreće 22. 11. 2014 kada su pomenuta trojica naših drugova povređena kasnilo i nije došlo na vreme. Zbog toga je morala da dolazi ekipa Hitne službe Doma zdravlja Lazarevac (HSDZ), koja je značajno udaljenija od kopa. Sanitetska vozila RB "Kolubara" su na kopu i teoretski bi trebalo brzo da reaguju, da prevezu povređene.

Sanitet Doma zdravlja morao je da putuje čak iz grada Lazarevca na kop Polje "D" čime je izgubljeno dragoceno vreme i jedan život nije spasen. Gde je za to vreme bio sanitet u vlasništvu RB "Kolubara"?

Samo dva sata posle pominjane nesreće desila se još jedna kada je vozač kamiona sa kranom sleteo sa uskog mosta na Polju "D". Sva sreća prošao je samo sa lakšim povredama, ali i ova nesreća potvrđuje da se u RB "Kolubara" koriste neispravna vozila pomoćne mehanizacije, zbog pohlepe mnogih u ovom tekstu pomenutih.

Dodatna je stvar što taj uski most nije ni propisno izgrađen, ni propisno obeležen, ni ograđen sigurnosnom ogradom. Gde je tu bio sektor za bezbednost i zdravlje na radu kada je taj most stavljen u upotrebu?

Činjenicama iznetim u ovom tekstu smo dokazali da je problem nesreća, koje su učestalo počele da se dešavaju u RB Kolubari, sistemski i da kreće od vrha države, preko menadžmenta EPS i RB Kolubare do Sindikata EPS i Kolubare.

Danas je veliki praznik u nas Srba- Sveti Nikola, koji je zaštitnik putnika. Možemo se pomoliti Svetom Nikoli, da kada ljudi koje smo ovde opisali počnu da beže iz ove napaćene Srbije, noseći sa sobom kofere pune krvavog novca, da im se Sveti Nikola ne nađe u pomoći! Amin!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRAVNA ANARHIJA I NOTARSTVO KROZ NAPLAĆIVANJE OGROMNIH SUMA ZA RAD NA POSLOVIMA KOJE NE ZNAJU DA RADE

 

Smena ministra pravde Nikole Selakovića bi trebala da bude uslov broj jedan da se postigne dogovor između Advokatske komore Srbije i države, jer je nekompetentan, a pohlepan i bahat. Ovo su između ostalog konstatovali predstavnici advokata koji se skoro tri meseca nalaze u štrajku. Ako se budu ostvarile njihove prognoze, notari će nastaviti da rade, a medeni mesec između njih i ministra pravde će se nastaviti. Kakav god bude rasplet, neko mora da bude kažnjen zbog gubitaka nastalih opravdanim štrajkom advokata, a oni su u ovom momentu nesagledivi. Šta o stanju u pravosuđu saopštava Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije?

 

                   Milica Grabež

 

"Savet za borbu protiv korupcije" je u svom aktu pod nazivom Dopuna drugog izveštaja o reformi pravosuđa-Izveštaj o donošenju pravosudnih zakona i posledicama koje izazivaju od 4. 12. 2014. izneo stav da Zakon o javnom beležništvu treba da građanima omogući da što jednostavnije i brže ostvare svoja prava bez većih troškova od dosadašnjih za građane i bez štete za državu.

Zatim je navedeno da je Zakon usvojen 2011. i do uvođenja notarstva tri puta menjan, što znači da je vlast Zakon podešavala prema budućim notarima i da je notarijat počeo da radi pre nego što su se stekli uslovi za njegovo uvođenje u pravni sistem Srbije.

Savet je dalje naveo da je kod stare komisije polaganje bilo teže , kao i da je nova vlast formiranjem nove komisije omogućila veću prolaznost njenim kandidatima, koji su polagali sa visokim ocenama. Prema mišljenju Saveta isto kao i kod reizbora sudija i kod izbora notara, verovatnoća je velika da za izbor nije bio presudan kvalitet već sprega i korupcija između vlasti i notara.

Savet govori o mogućnosti da je postojala korupcija i sprega, ali ono što je danas svakome jasno je da to nije mogućnost, već je u pitanju realnost. Korupcija je bila osnovni model za dobijanje notarstva. Do danas ni jedan notar nije javno demantovao da je „ulaznica za dobijanje notarstva koštala 50.000 eura, kao da i danas notari od svog dela zarade Nikoli Selakoviću i dr. daju deo na ruke.

Naravno, samo je pitanje dana kada će neki od notara o tome progovoriti i tada će se videti , kakva je uloga Nikole Selakovića, a kakva Dejana Đurđevića i Biljane Pavlović u uvođenju ovako nakaradnog notarskog sistema.

Komisija se u svom izveštaju bavi i nespojivosti funkcije komisije koja je ispitivala kandidate na javnobeležničkom ispitu (ispitna komisija), koja je u isto vreme bila i izboma komisija. Savet je dalje ukazao da je komisija za izbor notara koju je formirao Selaković uvela sopstveni sistem bodovanja, a ne onaj koji je propisan Zakonom i da je takav sistem bodovanja bio bez ikakvog pravnog osnova ,kao i da je u svojoj ukupnosti način izbora prvih beležnika kompromitovan. Dalje se Savet u svom izveštaju bavi činjenicom da je umesto 100 izabrano 93 javna beležnika. Savet je inače svojim izveštajem potvrdio sve navode koje je u protekla četiri meseca objavljivao Tabloid.

Iz izveštaja Saveta se takođe vidi da je Evropski sud pravde iz 2012. utvrdio presudom, da su notarima data javna ovlašćenja ,ali ih to ne čini izuzetim od konkurencije, pa se pored notara mora dozvoliti i drugim kvalifikovanim licima da obavljaju poslove koji su povereni notarima. Takav stav Evropskog suda prava objavljen je u predmetima S-47/08 ;80/08 ;81/08 ;82/09.

U zaključcima i preporukama Savet navodi da je Zakon o javnom beležništvu nejasan, neprecizan i nerazumljiv i suprotan sistemskim zakonima sa kojima se mora uskladiti, kao i da se notarima ne može dati nadležnost koja nije predviđena sistemskim zakonom ili je sistemskim zakonima data u nadležnost nekim drugim licima (npr. advokatima).

Savet se takođe bavio načinom raspodele predmeta privatnim izvršiteljima i utvrdio da JKP ,,Infostan" nije primenjivao postupak javnih nabavki, već je jednom izvršitelju dodelio 6.057 predmeta i isplatio mu predujam u iznosu od 30.647.109,00 RSD (250.000 eura), a nekima svega 142 predmeta.

Razlika u broju predmeta dodeljenih izvršiteljima je ogromna i nisu svi izvršitelji kako se vidi dobili odredeni broj predmeta, a pogotovo ne srazmemo. Elektrodistribucija Beograd je izvršitelju Isidori Ranković dodelila 16.606 predmeta, kojoj je isplaćen predujam od 65.921.800,312 RSD, odnosno 600.000 Eura. S druge strane jednom drugom izvršitelju Elektrodistribucija je dodelila samo 4 predmeta.

JKP „Parking servis" je svih 1869 predmeta raspodelio na samo 9 izvršitelja, a od toga skoro jednu polovinu odnosno 735 predmeta je dao u rad samo jednom izvršitelju i isplatio mu predujam od 3.509.986,08 RSD.

Navedeni podaci su uzeti iz akata koje su navedena javna preduzeća uputila odgovarajućim službama. Situacija je još kriminalnija od opisane zbog čega se Tužilaštvo za organizovani kriminal bavi tim pitanjima .

Ovakvi podaci i te kako ukazuju na korupciju na relaciji Ministarstvo pravde-javna preduzeća-privatni izvršitelji. Kada je o korupciji reč, stvari će se u vezi sa javnim beležništvom razvijati u pravcu otkrivanja inspiratora i razmera korupcije .

Navedene podatke koje je izneo Savet za borbu protiv korupcije koji je osnovan Odlukom vlade Republike Srbije i čini stručno savetodavno telo vlade Srbije sa zadatkom da sagleda aktivnosti u borbi protiv korupcije,da predlaže mere koje Vlada treba da preduzme u borbi protiv korupcije i dr., vlada Republike Srbije bi trebalo da najozbiljnije uzme u razmatranje i da donese odgovarajuće odluke. Ali, vlada, iako su joj svi navedeni podaci poznati upomo ćuti, što znači da koruptivne postupke svog ministra odobrava i podržava.

Srpsko advokatsko društvo je iznelo podatke da je 11 notara sa teritorije Prvog osnovnog suda u Beogradu ostvarilo u oktobru 2014. prihod od 607.445 eura, odnosno po 55.222 eura po notaru.

Navedeni podaci su dobijani ukrštanjem podataka dobijenih od knjigovođa poslovnih banaka, sudova i građana . To su podaci za oktobar mesec . Međutim, predsednik Notarske komore Miodrag Đukanović (to je onaj koji nije imao položen ispit u momentu raspisivanja konkursa 05.06.2014.) izneo je svoje (lažne) podatke ,ali za septembar mesec. Srpsko advokatsko društvo iznese podatke za oktobar 2014. , a predsednik Notarske komore kao svoj demanti iznese podatke za septembar 2014.godine.

Uostalom, svi koji su imali posla sa notarima u Beogradu , mogli su da se uvere u osnovanost do sada svih objavljenih članaka u Tabloidu, kao i podataka koje je izneo Savet za borbu protiv korupcije, ombudsman Saša Janković i dr. kako u pogledu notarstva, tako u pogledu Javnih izvršitelja. Inače, kako je ranije navedeno, cena založnih izjava za koje su isključivo nadležni notari, tamo gde je notarstvo uvedeno je smanjena za 40 %.

Uvođenjem solemnizacije i davanjem mogućnosti advokatima da sastavljaju ugovor o prometu nepokretnosti, cena notarske usluge je takođe smanjena za 50%. Zatim, notari su u obavezi da od čistog prihoda uplaćuju u budžet 30% svakog meseca, kao i PDV. I zamislite, notari se uopšte ne bune, ni jedan od notara, nikome nije uputio ni jednu primedbu iako bi se moglo govoriti o neustavnosti uvođenjem dodatnog nameta notarima od 30%.

Zašto se notari ne bune ? Zbog toga što su im Selaković i Đurđević rekli da je javnost ogorčena zbog njihovog bogaćenja i smanjenog priliva u budžet Srbije i da oni moraju da privremeno taj budžet pune.

A notari se ne bune zbog toga što im je jasno da će još dugo vremena, od inače siromašnih građana Srbije naplaćivati enormne sume za rad na poslovima koje ne znaju da rade, obzirom da su ispite polagali tako što su većini notara pitanja unapred data. Uostalom , već je pisano o tome da su mnogi notari iako su dobili pitanja za pismeni deo ispita (i tako dobili visoke ocene), pali na usmenom delu ispita.

Sredinom meseca se očekuje sastanak sa premijerom Vučićem, koji treba da iznese svoj stav o protestima advokata . Naravno da je i njemu poznato da je protest advokata u potpunosti opravdan.

Ali, postavlja se pitanje, pošto se sa protestom advokata počelo u junu mesecu, pa su u julu i avgustu bile sudske ferije, zatim protest je nastavljen u septembru , oktobru , novembru , decembru, zbog čega se tek posle 6 meseci premijer uključuje u rešavanje problema ? Da li je to zbog toga da bi pokazao ko je ko u državi ili misli da je dovoljno eksploatisana teza da su advokati krivi što Mišković nije osuđen, a Bogićević i Perčević pušteni iz pritvora (kad se to desi ?).

Ali, koliko god će se vlast služiti tim argumentima, ostaje saznanje da je gubitak zbog nerada advokature nemerljiv. Kako na štrajk advokata gledaju investitori kojima treba objasniti da ulažu novac u zemlju u kojoj advokati ne rade već 6 meseci?

Inače, na sajtu opštine Rakovica izašao je podatak da pravna pomoć opštine Rakovica se naplaćuje u iznosu od 25% od advokatske tarife. Zamislite , pravnu pomoć u opštini Rakovica pružaju pravnici opštine za četvrtinu cene po Advokatskoj tarifi !

Sad se postavlja pitanje, kako će ta lica iz opštine Rakovica zastupati stranke, kako će ih braniti u krivičnom, zastupati u izvršnom, pamičnom i vanpamičnom postupku ? Na sajtu opštine je navedeno da pored ostalog služba pravne pomoći vrši izradu raznih vrsta pismenih podnesaka (ugovori, tužbe i žalbe) po ceni od 25 % Advokatske tarife.

Za opštinu je ugovor podnesak, što naravno nije tačno, ali govori o tome kakva će pravna pomoć biti pružena građanima. Podnesak je nešto drugo, ali to opština ne zna. U skladu sa ovakvim znanjem-(neznanjem) biće i pravna pomoć.

Opština Čukarica za iste poslove naplaćuje 50% od iznosa predviđenih tarifom za rad advokata, a opština Vračar usluge pravne pomoći uopšte ne naplaćuje. Gde je tu jednakost građana ? I uopšte koji je zakonski osnov da opštine naplaćuju pravnu pomoć i da za te usluge naplaćuju određen iznos po Advokatskoj tarifi?

Kada se uzme u obzir da 92 (ne 93) notara rade posao koji je radilo 9.000 advokata, kao i da notarstvo nije uvedeno u većini opština u Srbiji, da u nekim opštinama isključivo posao rade notari, a da isti takav posao u drugim opštinama rade isključivo sudovi, zatim, da privatni izvršitelji nisu izabrani za područje svih sudova u Srbiji, odnosno, da u nekim opštinama rade privatni izvršitelji, a u drugim isključivo sudovi, kao i da neke opštine pravnu pomoć naplaćuju, a neke pravnu pomoć pružaju besplatno, vidi se da je u pitanju potpuna pravna anarhija. Samo ovi podaci govore o neverovatnom pravnom neredu. Nikada u modernoj istoriji Srbije nije postojao ovakav pravni nered kakav postoji danas.

Kao potvrda svega što je do sada pisano izašao je oglas u Službenom glasniku RS br. 132 od 09.12.2014. kojim Javna beležnička komora raspisuje oglas za jedno javnobeležničko mesto u opštini Ivanjica.

Zašto se ne raspisuje konkurs za upražnjena mesta, npr. za Beograd, kada je više od 50 lica taj ispit položilo? To je zbog toga, što Selaković neće one kandidate koji su ranije položili, već čeka da polože oni koji su u oktobarskom roku 2014. pali na popravni. Tek posle toga će biti raspisan konkurs za Beograd i biće opet primljeni njihovi kandidati koji se nikada ni zbog čega neće buniti. I za te nove kandidate je ulaznica 50.000 eura!

I to se zna. Kao da mu nije dovoljno to što je Srbija umorna od samopotvrđivanja Selakovića i njemu sličnih. Njemu, misli on, niko ništa ne može.

Kako će posle svega izgledati rasplet obustave rada advokata? Svi su izgledi da će to biti na sledeći način:

Udovoljiće se svim zahtevima advokata, a za uzvrat povukle bi se inicijative podnete pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti više zakona i ne bi se tražila ostavka Nikole Selakovića, koji bi bio u rekonstruisanoj vladi 2015. godine elegantno sklonjen sa mesta ministra pravde. Da li je to dovoljno ?

Naravno da nije. Takav rasplet je primamljiv, ali varljiv.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI JE SVE UTIHNULO DOK REŽIM NA POZORNICI I DELU, VRŠI RECIKLIRANJE ISTORIJE SRBIJE I SRBSKOG NARODA!!!

 

Ljudska prava i građanske slobode, odavno su postavljena kao temeljna pitanja, na kojima počiva savremeni, civilizovani svet. Ali, ova veličanstvena tekovina, kao da se ne tiče savremene Srbije u kojoj haraju institucionalno divljaštvo, kriminal i estrada. U zemlji koja grca u gladi i nemaštini, zavladali su strah, poniznost i poslušnost koji su mnogima već ušli i u gene. Da li gubimo obeležja slobodnih ljudskih bića? A pre samo nešto više od tri decenije, iz Beograda su u svet odlazile najbolje slobodarske misli i ideje, u našem glavnom gradu snimani su kultni filmovi, serije, izlazile najslobodnije novine, časopisi, bilo je i sudskih zabrana, ali i otpora, tribina, i od Srba su se slobodi učila politička elita današnje Nemačke, Francuske. Danas se toga više mlađe generacije uopšte ne sećaju, niti ima ko da ih podseti.

 

                   Nikola Vlahović

 

Poslednjih godina, smišljeno, sistematski, traje zastrašivanje i psihološko ubijanje građana Srbije. Međunarodni tutori ovde postavljaju i smenjuju svoje marionetske vlade, kojima je glavni zadatak slamanje duha novim generacijama, promena njihovog načina mišljenja, širenje osećaja kolektivne krivice, favorizovanje manjina na štetu većine, ubijanje osećanja nacionalnog ponosa i brisanje iz kolektivnog sećanja čitavih epoha iz prošlosti koje dokazuju da su Srbija i srpski narod dali u dva svetska rata ogromne žrtve za prosperitet savremene Evrope.

Srbima se danas reciklira istorija, kulturno nasleđe, nacionalni identitet i vera!

Ukratko, promovisan je strah kao način života. Srbi se danas boje sebe i svoga postojanja. Svaki građanin, duboko u sebi, strepi za svoju svakidašnjicu i spreman je da se sagne pred svakim šalterom, ispred svake političke gnjide koja je sebi uzela za pravo da sebe smatra božanstvom.

Pred kraj 2014. godine, Evropski parlament zatražio je od Srbije da napravi "akcioni plan" za sprovođenje ljudskih prava "u praksi". Kao da zakona u Srbiji i nema.

Na kraju svake godine, američka ambasada iz Beograda šalje svojoj vladi u Vašington Izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji. U njemu, već godinama, taj Izveštaj počinje rečenicom: "…U godini na koju se izveštaj odnosi, najozbiljniji problemi u domenu ljudskih prava bili su diskriminacija i društveno nasilje nad manjinskim grupama kao što su Romi.

Što se Srba tiče, u Izveštaju se govori isključivo u kontekstu zatvorskih kapaciteta, pa se, između ostalog, citira sličan Izveštaj Saveta Evrope, u kome se kaže da je broj zatvorenika u Srbiji veći od deset hiljada, a da su smeštajni kapaciteti oko šest i po hiljada.

To je sve čime se veliki zagovornici ljudskih prava i građanskih sloboda sa Zapada bave kad je u pitanju najsiromašnija zemlja savremene Evrope, u kojoj haraju bolesti, glad, politički i svaki drugi kriminal, narkomanija, porodično nasilje i, povrh svega, teror jednog čoveka i njegove partijske mafije.

Nigde, ni na jednom mestu ne piše, da je srpskom narodu, zbog nasilja američke imperije i njenih domaćih pomagača, oduzeto sve što drugi civilizovani narodi na svetu imaju: pravo na rad, slobodu i dostojanstvo, pravo na pravične sudove, pravo na kvalitetno školstvo, besplatnu osnovnu zdravstvenu zaštitu…

Od kako je sebe za vladara proglasio Aleksandar Vučić, teror nad zdravim razumom zavladao je na svakoj televizijskoj stanici i u svakoj njegovoj novini-biltenu, sa čijih naslovnih strana zastrašuje i preti, likvidira i osuđuje, brani se od zavera i zaverenika…

Zastrašeno je građanstvo, ukočeno od straha pred nasiljem koje se sprovodi sa najviših mesta u državi. Srbija se danas pretvorila, kao nikada u njenoj prošlosti, u neverovatan cirkuski šator, ispod koga ima samo droge, prostitucije, promocije travestije i takmičenja pevača u udarnim večernjim terminima. Režim koji slepo sprovodi ideju ubijanja svega ljudskog, deo je ove užasne pozornice.

Pevačica koja donosi hiljadu evra donacije svojoj nekadašnjoj osnovnoj školi u okolini Požarevca, predstavlja simbol celokupnog dna u kome se Srbija danas nalazi. Perverzni scenario Prve televizije, u kojoj se muškarci svake nedelje uveče presvlače u žene, a žene u muškarce, smišljen je sa idejom "relaksacije" Srba i njihovog udaljavanja od "patrijahalnosti".

Bolesni "Informer" Aleksandra Vučića, koji preti milionima građana da će im oduzeti i ono malo imovine koju imaju, deo je mašinerije koja se bavi ubijanjem slobode. A, kad nema slobode, nema ni pomena o pravu i zakonima.

Srbi danas, sto godina od početka Prvog svetskog rata, imaju problem da dokažu da su izgubili jednu trećinu svoga stanovništva u borbi za slobodu. Kako u inostranstvu, tako i u vlastitoj zemlji. Kao pobednici u oba rata, Srbi se danas optužuju da su krivci za Velik rat, jer je navodno, ubistvom prestolonaslednika Ferdinanda, Srbija od Austrougarske morala biti napadnuta!

Srbima je nametnut osećaj potpune krivice, pa i krivice što ih je NATO alijansa besomučno bombardovala, bezmalo četiri meseca! Američka i britanska vlada to postižu podmićivanjem odnarođenih Srba, koji primaju veliku apanažu da laju na svoje sunarodnike.

Širom sveta milioni ljudi, uključujući i SAD-e, Veliku Britaniju, Nemačku, Belgiju, protestvuju da bi zaštitili svoja ljudska i građanska prava. Građani masovno štrajkuju zbog povećenja cena hleba, goriva, ograničenja plata, o penzijama nijedna vlada i ne razmišlja da ih smeni, o merama svojih vlada koja ih ograničavaju u uspostavljenim slobodama.

U Srbiji je sve utihnulo. Gladno i siromašno stanovništvo se sviklo da je podjarmljeno, da ih poslodavci mogu tretirati kao roblje, a da im država ne može priteći u pomoć. Nema posle, nema socijalne i zdravstvene zaštite, i polovina radno sposobnog stanovništva ne uživa nikakva socijalna , radna i sindikalna prava. A o slobodi mogu samo da sanjaju.

Dakle, dvadeset narednih generacija koje će stasavati, ne znaju šta, u stvari, znači reč sloboda.

Pesnik Rastko Zakić se našalio našoj zbilji stihovima – "Uhvaćenu u buretu vodu, pustili su na slobodu. Oh Bože, žuborila je voda, ubi me sloboda".

Naši nacionalni junaci, heroine i kulturni i politički modeli su Jorgovanke Tabaković, Lepa Brena, Saša Popović…

Zaboravili smo da smo samo pre tri decenije imali najjače Udruženje književnika, Diskusije u Francuskoj 7, književne večeri, književne, omladinske i studentske novine, da su snimani kultni filmovi, serije, da se polemisalo, da je pulsirao život, a Srbija, za ostali deo Evrope je bila inspiracija za mnoge intelektualne elite sadašnjih zemalja koje drmaju Evropom.

Da li je za vjeki-vjekov sloboda zatrta u Srbiji?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTA BI S’PARAMA? SKUPO PREPLAĆEN I NIKAKO ZAVRŠEN SANITARNI ČVOR U POLICIJSKOJ UPRAVI UŽICE

 

Braća Vasilije i Mića Mićić, poznati korisnici državnog budžeta iz užičkog kraja, avansno naplaćuju i ono što nikada ne odrade od silnih građevinskih poslova u zemlji i inostranstvu. Njihove firme pljačkaju ne samo državni budžet, već i sopstvene radnike koji mesecima ne primaju plate. Mićići su čak i pare iz budžeta Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije iskoristili kako bi se popunili finansijske rupe na svojim gradilištima u Rusiji.

 

              Igor Milanović

 

Ministarstvo unutrašnjih poslova koje je zastupao Željko Kojić, pomoćnik ministra, načelnik Sektora finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova sklopilo je aneks Osnovnog ugovora, zavedenog 7. avgusta 2012. godine pod brojem 351-110/12, sa preduzećem MPP Jedinstvo a.d. iz Sevojna koje je zastupao direktor Radivoje Smiljanić. Ovaj aneks je u MUP-u zaveden 13. novembra 2012. godine.

Predmet Aneksa bilo je bliže regulisanje finansijskih obaveza Ministarstva prema privatnom preduzeću koje je Osnovnim ugovorom bilo obavezano da izvrši adaptaciju sanitarnih čvorova u prizemlju objekta Policijske uprave Užice. Ukupna ugovorena vrednost radova po članu 2 pomenutog aneksa definisana je na 2.519.744,01 dinara sa PDV-om i dogovoreno je plaćanje u skladu avansno poslatog računa.

Interesantno je da shodno izjavama svedoka, prema pomenutom ugovoru nikada nisu renovirane prostorije toaleta u prizemlju zgrade policije u Užicu. Novac je, očigledno, poslužio za nešto drugo.

Većinski vlasnik MPP Jedinstva sa 52,83 odsto akcija je Jedinstvo a.d. iz Sevojna, dok je drugi vlasnik po veličini paketa akcija Miladin Kaljević (12,62 odsto) koji je danas jedan od direktora tog preduzeća. Nekadašnji direktor MPP Jedinstva Smiljanić danas je jedan od akcionara (3,45 odsto) i član borda direktora Jedinstva a.d.

Najveći pojedinačni vlasnik akcija Jedinstva a.d. iz Sevojna danas je Mića Mićić koji ima 23,997 odsto, ali sa upisanom zalogom prvog reda. Mića je brat i poslovni partner Vasilija Mićića, čije preduzeće Putevi Centar d.o.o. iz Beograda ima 64,47 odsto akcija Puteva a.d. iz Užica. Na čelu Putevi Centra je još jedan rođak – Danilo Mićić.

Upravo u leto 2012. godine, kada je plaćen avansni račun za renoviranje toaleta koje nikada nije izvršeno, Putevi a.d. i grupacija Jedinstvo a.d. iz Sevojna dospeli su u javnost zbog afere neplaćenih radnika na gradilištu u Sočiju , koji su tamo bukvalno gladovali , dok su neki, da bi se spasli, tražili od rodbine iz Srbije da im pošalje pare za povratnu avionsku kartu.

Tadašnji direktor predstavništva Puteva a.d. u Rusiji bio je Vladan Stamenić, koji danas poseduje jedan odsto akcija te firme., koliko ima i Lazar Cicvarić, tadašnji šef filijale u Sočiju. Jedinstvo a.d. u Sočiju je bilo podizvođač radova na termo-tehničkoj izolaciji.

Novac Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije tako je, očigledno, iskorišćen kako bi se popunile finansijske rupe na gradilištima u Rusiji i radnicima obezbedio minimum uslova za rad ne bi li oni završili započete poslove.

Porodici Mićić ovo nije prvi takav posao sa Srbijom u kome država obavezno izvuče deblji kraj.

Svojevremeno je Jedinstvo a.d. zajedno sa gradom Užicem formiralo zajedničko preduzeće koje je imalo monopol na gasifikaciju Užica i okoline. Mićići su u posao uneli lepe želje, a novac je stigao od grada koji je, navodno, te pare dugovao Jedinstvu a.d. za neki raniji posao?! Bilo kako bilo, 70 odsto profita odlazilo je onima koji nisu uložili ni žutu banku.

Sada se pljačkanju države i radnika uči i druga generacija Mićića, braća Danilo i Vladimir Mićić, koji polako nasleđuju poslove od Vasilija i Miće.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

ROVARENJE PO ELEKTRODISTRIBUCIJAMA: SISTEMATSKA OTIMAČINA IMOVINE JE PRAVO IME ZA KORPORATIVNU RASPRODAJU DELOVA EPS

 

Tokom leta 2014. godine, celu Južnu Srbiju i Niš kao centar regiona, potresalo je nasilje koje je sprovodila "kaznena ekspedicija" EPS-a, odnosno Elektrodistribucije Jugoistok, sekući struju, čak i onim pretplatnicima koji su imali dug manji od 5.000 dinara. U međuvremenu, unutar Elektrodistribucije Jugoistok, vlada opšte rasulo. Polovinom oktobra meseca sindikati su zatražili hitnu smenu predsednika Jugoistok Niš, Bobana Stojkovića i predsednika ogranka Elektrotimok iz Zaječara, Miroljuba Jankovića. Ali, bilo je to "bacanje prašine u oči", jer razlog nije bio plansko uništavanje kompletne elektriprivrede juga Srbije, nego Zakon o radu. Istina je i da Zakon o radu guši svaku ideju radničkih prava, ali, kad su u pitanju Jugoistok i Elektrotimok, reč je o dramatičnom stanju koje vodi u privatizaciju čitavog sistema. A, to nije ništa manje važnije za sindikate od pitanja radničkih prava. Jer, čemu će ta prava da koriste ako ne bude ni radnih mesta ni firmi koje su hranile na stotine hiljada ljudi?

 

               Insajder E- 12

 

Niški Jugoistok pokriva 41 opštinu, od Kladova do Preševa, sa 640.000 potrošača. Ukupni dug za struju na današnji dan iznosi preko 30 milijardi dinara. Ali, više od polovine tog duga otpada na državne ustanove ili na privatne kompanije čiji su vlasnici po pravilu prebogati ljudi.

Ipak, država je umesto tamo gde treba, udarila po sirotinji. Koliko je licemerje Vučićevih haračlija, najbolje govori i podatak da je sa 4,5 milijardi dinara, najveći dužnik za struju među preduzećima RTB Bor. Dakle, Vođina omiljena firma, koju je nedavno "donirao" iz budžeta sa 40 miliona evra!

U Nišu, svako drugo domaćinstvo duguje za struju, jer, jednostavno, nema mogućnosti da plati sve dažbine državi i da fizički preživi mesec dana! Sporazum o takozvanom reprogramu duga, do sada je potpisalo ukupno oko 50.000 korisnika na iznos od više stotina miliona dinara.

Na području Jugoistoka, u ime EPS snabdevanja, bilo je ukupno 336 isključenja zbog neplaćenog duga, od čega 222 domaćinstva i 114 firmi. Najveći dug kod isključenih domaćinstava bio je 67. 235 dinara.

Ali, sve ovo je samo vrh ledenog brega, tek površna slika stanja u Elektrodistribuciji Jugoistok. Naime, najavljuje se takozvana korporativizacija EPS-a, a to znači i prelazak iz statusa javnog preduzeća u status akcionarskog društva.

O tome sindikati EPS-a kao da ne znaju ništa. Sve govori da se mnogi od njih samo ponašaju kao neupućeni, kako ne bi potegli pitanje podele prave vrednosti akcija. Ta drama tek predstoji. Oni koji danas ćute o pravoj vrednosti akcija, već odavno su ponuđeni da učestvuju u njihovoj pljački, samo ako budu dosledni u ćutanju.

To je i glavni razlog zašto se zapošljavanje u EPS-u, a tako i u Jugoistoku, ne vrši prema potrebama i standardima i normativima radne snage, već po političkoj liniji. Iako je potpisan sporazum sa Vladom o raspodeli dobiti, kao i vreme da se izvrši isplata, to nije učinjeno, a sindikati ćute kao da se njih to ne dotiče.

Da stvari budu jasnije, u Jugoistoku se gomila administracija, posebno u Nišu, a ključnog, elektromonterskog kadra za rad na terenu, nema dovoljno. Da je vrh sindikalnih organizacije u Jugoistoku i Elektrotimoku potkupljen, pokazuje i činjenica da do današnjeg dana, sindikalni funkcioneri ni reč nisu progovorili o povezivanje benficiranog staža za elektromontere u zaječarskom Elektrotimoku.

Na letos održanom protestnom skupu sindikata u Beogradu, nije prisustvovao niko iz sindikata Elektrotimok Zaječar. Takođe, protestu je prisustvovalo samo četiri člana sindikata iz podružnice Elektrodistribucije Knjaževac, i jedan iz podružnice ED Zaječar, koji su tu došlo svojom voljom, i o svom trošku.

Iz svega ovoga, vidi se da je vrh sindikata "Jugoistoka" i Elektrotimoka u dosluhu sa "operativnim" licima zaduženim za kontrolu i korumiranje vrha sindikalnih organizacija u celom EPS-u. Pitanje je samo za koje privilegije i za koliko novca to rade.

Od kako je na predlog Aleksandra Obradovića, direktora "Elektroprivrede Srbije", Nadzorni odbor EPS-a, razrešio sa dužnosti prof. dr Igora Novakovića i na njegovo mesto za direktora Jugoistoka Niš imenovao Darka Bulatovića, penzionisanog podoficira, pravnika i "stručnjaka" za fudbal, Jugoistok je počeo ozbiljno da posrće.

Obrazloženje za smenu Novakovića je bilo lakonsko: "…zbog uočenih propusta u rukovođenju PD Jugoistok i zbog protivljenja korporativizaciji Elektroprivrede Srbije, odnosno protivljenja "uvođenju jedinstvenog upravljanja na nivou sistema, kojim bi odgovornost konačno dobila ime i prezime i kojim bi se godišnje uštedelo 36 miliona evra".

Za nekoliko meseci vladavine Jugoistokom, Bulatović je ovo preduzeće učinio podložnim komadanju. Tako je hteo Vučićev režim. Reč "korporativno" je u ovom slučaju samo drugo ime za sistemsku otimačinu imovine svih građana Srbije.

Koliko je dugovanje vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), prema Jugoistoku, to ni do današnjeg dana nije objavljeno. Lokalni mediji u Nišu uputili su zahtev Jugoistoku da dostavi podatke o dugovanjima svih javnih preduzeća i institucija, ali i političkih subjekata, do juna meseca 2014. godine. Bio je to granični mesec, kada je krenula masovna seča struje domaćinstvima.

U međuvremenu, dok su čekali na te podatke, struja je isključivana na kratak vremenski period u mnogim delovima grada. Direktor PD Jugoistok, Darko Bulatović, je tih dana najmanje pet puta ponovio da se radi isključivo o poštovanju naloga dobijenih "odozgo", od EPS Snabdevanja, te bi se mogao iz te izjave lako steći utisak da Jugoistok zapravo i nema nikakvu ulogu u isključivanjima struje u zoni pokrivanja, već da radnici Jugoistoka služe isključivo kao obična radna snaga koja na naloge iz Beograda skače i bez pitanja seče struju.

Zanimljivo je videti ko duguje Jugoistoku u Nišu. Naime, na čelu liste dužnika je Direkcija za izgradnju Grada Niša, sa bezmalo 83 miliona dinara duga (82.974.847,90), na drugom mestu se nalazi Nissal AD, sa blizu 28 miliona duga (27.892.901,27).

Treća je firma "Pčelica" sa 17 i po miliona. Na četvrtom mestu je Gradska Uprava, Služba za održavanje, sa preko 14 miliona i 350 hiljada, a peti je Sportski centar "Čair" čije je dugovanje dostiglo 12 miliona dinara. Na šestom mestu je ponovo Direkcija- Ulično osvetljenje (eto ironije!). Sa preko 6,5 miliona dinara, i Policijska uprava u Nišu je na vrhu dužnika.

Policijska uprava Niš duguje više od 4 miliona i 700 hiljada…

Dužnici su i "Nišprojekt", AD MIN Holding Vagonka, Natom AD, JP "Aerodrom" (preko 3 i po miliona) i JKP "Tržnica" (preko 2 miliona i 750 hiljada). JKP Gorica sa dva miliona i 300 hiljada je među prvih dvadeset dužnika, a za njima sledi nekolicina niških osnovnih i srednjih škola ali i odred Žandarmerije Niš, Okružni sud u Nišu, Dom omladine, Galerija savremene likovne umetnosti, Institut za zaštitu zdravlja, brojne firme poput Niskogradnje doo…

Dug Narodnog pozorišta je nešto niži od milion i po, JKP Naissus duguje 596 hiljada, Niška TV oko 490 hiljada, JKP Mediana duguje oko 63 hiljade. Čak i Fudbalski klub Radnički duguje Jugoistoku 576 hiljada dinara.

Red je podugačak, ali se Jugoistok okomio samo na obične građane. Pitanje je gde je granica izdržljivosti, i kad će i građani da uzvrate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JAT TEHNIKA ZAPALA ZA OKO KRIMINALCIMA IZ AIR SRBIJE!!!

 

Radnici zaposleni u preduzeću JAT Tehnika, u pismu upućenom Redakciji, opisuju kako se Vučićeva vlast okomila na njih. Cilj je da JAT tehniku otmu i predaju na upravljanje arapskim vlasnicima Air Srbije.

 

 

 

Bivši direktor preduzeća JAT Tehnika, Srđan Mišković (iako je i sam bio daleko od idealnog), vodio je tvrdu politiku prema novoosnovanom preduzeću Air Srbiji, i nije dozvoljavao da nas arapsko-engleski propaliteti potpomognuti sa ex-domaćim (mahom iz Australije) sublimirani u rukovodstvu ove već sada propale kompanije, uvuku u svoj mulj.

Držao ih je na distanci i saradnju prihvatao samo onda kada je interes preduzeća JAT Tehnika bio jasno definisan. Bahate pokušaje Daneta Kondića i njegove kamarile da JAT Tehniku tretiraju kao svoju prćiju i otimaju šta god im zatreba, Mišković je uspešno odbijao navukavši tako gnev idejnih očeva Air Srbije- Siniše Malog i naravno, Aleksandra Vučića.

Iako Zorana Mihajlović kao resorni ministar nije htela da smeni direktora JAT Tehnike, Mali i Kondić su otrčali do Vučića i iznudili njegovu smenu. Pošto za to mesto nije lako naci kadar van vazduhoplovne struke, kao logično rešenje nametnuo se uzdigli mediokritet, bolesno ambiciozni i isto tako nesposobni Miroslav Musulin.

Jedini razlog njegovog postavljenja bio je da klima glavom na svaki mig Air Srbije i političara koji stoje iza ovog propalog projekta. Čim je postavljen za direktora doveo je kadrove, a od domaćih kadrova opredelio se mahom za neradnike- bivše sindikalce, svoje školske drugove i raznorazne poltrone koji mu danima nisu izlazili iz kabineta moleći za rukovodeća radna mesta.

Iako počinje da ponavlja Vučićevu mantru o štednji i stezanju kaiša, sam kreće na seriju službenih putovanja – Istambul ( nekoliko puta), Moskva ( nekoliko puta), Madrid, Viljnus,Ljubljana, Dubai, Abu Dabi…

U proseku- tri službena puta mesečno. Razlozi za ova putovanja su navodno traženje novih kupaca usluga Jat Tehnike. Ali, poenta je da nijednog novog nije doveo, da je posla manje nego ikada od osnivanja firme i da su pomenuta putovanja čisto iživljavanje, svojstveno nekadašnjim direktorima državnih preduzeća iz vremena komunizma.

Pored toga, smenjuje, otpušta, kažnjava šakom i kapom, uvodi atmosferu strahovlade a valjda iz straha za vlastitu bezbednost, postavlja blindirana vrata na svom kabinetu??! Za sve lošije stanje u firmi optužuje sve redom ali ne i sebe i svoj brižljivo birani tim.

Sve ovo govori da nikome ne treba jaka i uspešna Tehnika jer je pala za oko kriminalcima iz Air Srbije, koji bi da se prošire malo po aerodromu a nemaju ni krova nad glavom (hangare) i da je ovakav imbecil na celu firme, pojačan sa apsolutnim dunsterima sa strane, dobitna kombinacija da firmu za par meseci dovedu do stečaja i zatim je arapskim prijateljima poklone, baš kao i nacionalnu avio kompaniju onomad.

Napominjemo da je JAT Tehnika do pre mesec poslovala pozitivno, da je država preuzela na sebe 2,5 miliona evra JAT-ovog duga prema nama (da njihovi prijatelji Arapi ne bi morali da ga vraćaju) i da se radi o firmi koja je apsolutno imala svoju budućnost. Više je na žalost nema.

JAT Tehnika je i ranije bila izborni plen pojedinih partija (Nova Srbija, SPS sam ili u kombinaciji sa DS-om, bilo je tu i Dinkićevih sledbenika) ali niko nikada nije dovlačio kadrove sa strane i postavljao ih na rukovodeća mesta.

SNS je prvi koji to radi posle svih onih bajki o nepartijskim rukovodstvima u državnim firmama. JAT je krenuo nizbrdo kada su stranke ušle u njega i dok ga kao skakakvci nisu oglodali, nisu ga pustili. Na kraju je poklonjen Arapima. Ista sudbina čeka i JAT Tehniku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRIMINALNE ZASLUGE DIREKTORA KOLUBARE U POTAPANJU RUDARSKIH MAŠINA NA KOPOVIMA

 

Istraživanje našeg insajdera o kriminalnim radnjama rukovodstva "RB Kolubara", u vreme zastrašujućih poplava maja meseca ove godine, pokazuju između ostalog i to, da je direktor ovog energetskog giganta, Milorad Grčić, mogao na vreme da ukloni velike mašine-kopače sa polja Tamnava i Veliki Crljeni, ali je namerno čekao njihovo potapanje kako bi lokalni tajkun Vitomir Dimitrijević mogao da angažuje svoje mašine i zaradi ogroman novac na tome. Pre toga je, neverovatnom akcijom izmeštana reka Kolubare, zbog jedne interesne grupe, vođene pohlepom i suludom idejom da oko protočnog jezera na reci Kolubari izgradi Hipodrom i Golf teren, sa pratećim objektima. Zbog toga danas Republika Srbija uvozi struju i zadužuje se kod MMF kako bi tu struju plaćala. Ko može da zaustavi lazarevačke tajkune i njihovog "mecenu", Milorada Grčića? Koliko novca od pljačke "RB Kolubara" ide vladajućem režimu i vođi vladajuće stranke?

 

             Insajder-K 5

 

Kada je na teritoriji opštine Lazarevac, nedelju dana posle majskih poplava konačno došla struja, direktor Rudarskog basena Kolubara Milorad Grčić je bio viđen kako u kišnoj kabanici, nauljene kose, sedi u svojoj toploj kancelariji i priča o tome "kako su Srbi čudan narod, ali nisu kao Japanci disciplinovani da uzmu u supermarketu samo po jednu flašicu vode i jedan hleb po čoveku, tačno koliko im je potrebno da prežive, mirno stojeći u redu".

Ali, Grčić ne zna ili ne želi da zna da je, u septembru 2011. godine, pošto je jedan voz u Japanu iskočio iz šina, kojom prilikom je 35 putnika bilo povređeno, generalni direktor Hokaido železnice Naotoshi Nakajima, na tradicionalan, japanski način, digao ruku na sebe, pošto nije mogao da oprosti sebi što je voz njegove kompanije izleteo iz šina.

U januaru 2012. je i njegov zamenik Shinichi Sakamoto na isti način napustio ovaj svet u pokušaju da spase svoju čast. Pošto je Grčić čovek bez časti i morala, pa mu takvo nešto ne pada na pamet, opljačkanoj Srbiji i njenim građanima, jedina satisfakcija bi bila da se Grčić nađe na optuženičkoj klupi. Ali, njegov neposredni šef Aleksandar Vučić, ni to ne dozvoljava. Otišlo bi predaleko, a svi putevi vode ka njemu…

Grčićeva uloga u potapanju RB Kolubara vidi se i u tome što se, posle dolaska na funkciju direktora RB Kolubara, udružio sa starim tajkunima koji su pljačkali ovu izdašnu državnu firmu, i pridružio se njihovoj ideji da se pripremi gradnja Hipodromskog kompleksa kod protočnog jezera na reci Kolubari. Dokaz za to nalazi se u članku iz njegovih privatnih novina "Palež" (iz juna 2013. godine), pod naslovom "Novo u sportskom životu Lazarevca-Grčić doveo investitora za gradnju golf-terena!"

Pored originalne ideje generalnog direktora Nebojše Ćerana (DS), Branka Borića (DSS) bivšeg predsednika opštine Lazarevac i ostalih brojnih lazarevačkih tajkuna, da se na protočnom jezeru reke Kolubare uredi zemlja za izgradnju Hipodroma, hotela i kupleraja, Grčić je rešio da pravi i golf-terene.

U tekstu se između ostalog navodi: "…U Lazarevcu bi u najskorije vreme, a nakon definisanja međusobnih obaveza sa vrhom opštinske vlasti i Draganom Alimpijevićem (SPS), predsednikom opštine, trebalo da počne gradnja supermodernog golf-terena, koji bi se prostirao na preko 150 hektara.

Partner opštine u ovom projektu bi bio Dejan Dedijer, najpoznatiji srpski biznismen u Rusiji iz oblasti građevinarstva, čija je firma do sada u ovoj bratskoj zemlji izgradila preko dva miliona kvadrata poslovnog prostora. -Već 12.jula (2013) upriličićemo sastanak sa gospodinom Dedijerom kod gradonačelnika Alimpijevića i verujem da ćemo definisati sve detalje ovog velikog projekta- specijalno za ‘Palež’, kaže Milorad Grčić, generalni direktor RB Kolubara i predsednik SNS-a Obrenovac, koji i dovodi uglednog biznismena u Srbiju i Lazarevac.

U našoj državi inače postoji samo jedan golf-teren i to onaj na Adi. Ovim projektom, ne samo u sportsko-turističkom smislu, najviše bi profitirala opština Lazarevac, da o ukupnim finansijskim efektima, vezanim za golf kao najskuplji sport, ni ne govorim. Tako se još jednom potvrdilo da Milorad Grčić, ne samo da uspešno vodi RB Kolubara, već i za celu opštinu Lazarevac, baš kao i za Ub i Lajkovac, predstavlja ubedljivo najuspešnijeg biznis-menadžera.

Uskoro bi i sportski ribolovci Lazarevca, posebno društvo "Peštan" iz Velikih Crljena, trebali da dobiju vrhunsko sportsko-ribolovački revir ispred jezerske retenzije na Kolubari, pa do crpne stanice, mosta i brane nizvodno i to u ukupnoj dužini od dva kilometra.

Rudarski basen Kolubara će po svemu sudeći, zahvaljujući ponovo angažovanju direktora Grčića, uraditi određene radove na pripremi revira, čime će se steći uslovi i za najveća sportsko-ribolovačka takmičenja. inicijativa za pokretanje ovog projekta je stigla od Aleksandra Nikolića, predsednika Udruženja ribolovaca "Peštan", te sadašnjeg direktora termoelektrane (TEK) u Velikim Crljenima, Milanovića…".

U tekstu piše da je pomenuti Aleksandar Nikolić, sem što je predsednik udruženja ribolovaca, i odbornik u Skupštini opštine Lazarevac ispred SNS, te da je, takođe, i osnivač i predsednik svoje ekološke organizacije.

Sa svojom ekološkom organizacijom zajedno sa lažnim docentom dr Slobodanom Radosavljevićem i Đorđem Đuknićem i njihovim dvema ekološkim organizacijama ispumpava novac iz budžeta Opštine Lazarevac namenjen za ekologiju.

Ovde se javlja u funkciji predstavnika lokalne zajednice, koja je zainteresovana strana kada se nešto kapitalno gradi i kao mito za podršku u mesnoj zajednici Veliki Crljeni izgradnje Hipodromskog kompleksa i Golf terena, njegovo će ribolovačko udruženje dobiti napravljen ribolovački revir na reci Kolubari, što će iskoristiti da gostima budućeg odmarališta naplaćuje tu pecanje. Podsećamo da je pomenuti tekst izašao u "Paležu" tačno 11 meseci pre majskih poplava koje su zadesile kolubarske kopove.

Neodgovornim izmeštanjem reke Kolubare, vođeni pohlepom i suludom idejom da oko protočnog jezera na reci Kolubari tajkuni izgrade Hipodrom i Golf teren, sa pratećim objektima, danas Republika Srbija uvozi struju i zadužuje se kod MMF kako bi tu struju plaćala. Smanjene su penzije građanima Srbije koji su te penzije pošteno stekli, smanjene su plate radnicima Srbije koji te plate pošteno zarađuju, a sve zbog pohlepe lazarevačkih tajkuna na čije čelo je stao Milorad Grčić.

Kao odličnu masku za prljavi kapital kolubarskih tajkuna Grčić je predstavio da iza svega navodno stoji kapital nekakvog srpskog biznismena iz Rusije, Dejana Dedijera. Računao je: "Srbi vole Rusiju, a niko neće sumnjati čije su pare".

Navodna internacionalizacija celog projekta je dobra za zaštitu od bilo kakvog krivičnog gonjenja u budućnosti i eventualne nacionalizacije imovine. Koja to država pleni imovinu stranim investitorima? Nijedna.

Potom je Grčićev šef kabineta Goran Perišić (DSS/SNS) isplanirao, te u medijima najavio manifestaciju "Kolo mira u čast predaka" sa Udruženjem "Prela i posela" gde bi se 10.000 ljudi skupilo oko protočnog jezera na reci Kolubari u simboličnom kolu.

To je trebalo da posluži medijski, da se lansira lokacija protočnog jezera kao turistička atrakcija. Naravno, ta je ideja propala, jer posle poplava nije bilo moguće organizovati tu manifestaciju na toj lokaciji, nego su se posle pisanja medija o toj Perišićevoj zamisli, ipak okupili u centru grada da odglume tu manifestaciju u petnaest puta manjem obimu od zamišljenog.

Sve ide u prilog tome da se SNS udružio sa DSS, SPS, DS, NS i svim ostalim pljačkašima narodne imovine u RB Kolubara i Lazarevcu da premeštajući reku Kolubaru, ubace u legalne tokove preko 300 miliona evra opljačkanog novca, time što bi izgradili Hipodromski kompleks i Golf terene.

Jedini koji su izvukli korist iz poplave Rudarskog basena su upravo kolubarski tajkuni. Naime, u poplavljenom kopu "Tamnava zapadno polje" ostalo je zarobljeno oko 20 mašina pomoćne rudarske mehanizacije, u koju spadaju: buldožeri, cevopolagači, vigeri, utovarivačice, rovokopači, dizalice...

Na te mašine RB Kolubara ne može više da računa, pa se sada mašine iznajmljuju od izvesnog Vitomira Dimitrijevića-Vite Gusana, javnosti poznatog kao lika koji je novinarku RTV B92, Brankicu Stanković i celu naciju pokušao da ubedi da mašine mogu da rade 25 sati bez prestanka i bez stajanja za sipanje goriva ili odmor rukovaoca! U svakom zlu koje zadesi ovaj narod i ovu državu, kolubarski tajkuni izvuku za sebe nešto dobro.

Kada bi RB Kolubara iznajmljivala mašine samo za sopstvene potrebe na kopu, to ne bi bilo toliko strašno. Međutim, RB Kolubara plaća iznajmljivanje mašina od Vite Gusana i za potrebe mesnih zajednica opštine Lazarevac.

Navodno te mašine nasipaju puteve, čiste kanale itd. Poslovima angažovanja mašina van RB Kolubara, rukovodi Mile Ranković- Kljunko (SNS) iz Mirosaljaca koji u RB ima funkciju koordinator za saradnju sa lokalnom zajednicom.

Na to mesto je došao na vrlo nemoralan način, preko svoje supruge koja je sekretarica Branku Petroviću, pom.dir. za investicije RB. Takođe mu podršku pruža predsednik Sindikalne organizacije Kolubara (državni sindikat) Miodrag Ranković-Pici, koji mu je blizak rod.

Mile Ranković-Kljunko predlaže direktoru RB na osnovu dogovora sa mesnim zajednicama, gde navodno treba da se angažuje pomoćna rudarska mehanizacija i onda pošto RB nema na raspolaganju dovoljno svojih mašina, direktor RB zaključuje ugovore o iznajmljivanju mašina sa Vitom Gusanom.

Pare se kasnije dele između Vite Gusana, Mila Kljunka, Branka Petrovića i Grčića. Celokupna pomoćna rudarska mehanizacija angažovana na mestu ispumpavnja kopa "Tamnava zapadno polje" je u vlasništvu Vite Gusana.

Opšte je poznata činjenica da je Republički hidrometeorološki zavod Srbije (RHMZS) izdao tzv. "crveno upozorenje" o obimu padavina i mogućnosti poplava na teritoriji opštine Lazarevac, posebno u zoni prostiranja Površinskih kopova Kolubara, tačno sedam dana pre poplava.

Zato ostaje neshvatljivo zbog čega je pomoćna rudarska mehanizacija, koja je vrlo lako mogla biti izvučena iz površinskih kopova ostavljena da sačeka potop usred kopa. Ne želeći da osuđujemo unapred, hteli bismo samo odgovor na pitanje: zašto je pomoćna rudarska mehanizacija ostala u kopu?

Sedam dana je prilično dug period da se vrlo pokretna pomoćna mehanizacija izvuče iz kopa. Mogli su da probaju čak i transport ogromnih bagera na više kote za tih sedam dana, a da ne govorimo o buldožerima i sličnim mašinama, čija brzina je na primer za Caterpillar D9 oko 11,7 km/h kada ide unapred i 14,6 km/h kada ide u rikverc. Za pola sata su mogli da izvuku svu mehanizaciju, ali neka bude sat vremena.

A imali su sedam dana, što je 168 sati. Zašto nisu? Ne bismo voleli da mislimo da su mašine namerno ostavljene da čekaju potop usred kopa, međutim to se nameće kao jedini logičan odgovor. Uglavnom oko dvadeset mašina pomoćne rudarske mehanizacije je još uvek potopljeno, a mašine Vitomira Dimitrijevića-Vite Gusana već od potopa opslužuju celu RB Kolubaru i mesne zajednice u Lazarevcu o trošku RB Kolubare.

Da li je moguće da je Milorad Grčić naredio da se mašine ostave da sačekaju potop, kako bi Vita Gusan dobio posao da iznajmljuje svoje mašine RB Kolubari?

Čak i da ne potpiše ostavku zbog toga što je učestvovao sa tajkunima u izmeštanju reke Kolubare i izgradnji Golf terena i Hipodroma oko protočnog jezera, trebalo bi da potpiše ostavku zato što je ostavio da istrune na dnu mora mehanizacija koju je mogao da spase.

Kako pričaju radnici sa Tamnave zapad, rukovaoci pomoćne rudarske mehanizacije su došli dan pošto im je rečeno da ne ulaze u kop u pokušaju da isteraju svoje mašine iz kopa.

Neprijatno ih je iznenadilo što su rezervoari goriva bili istočeni i nije bilo moguće pokrenuti mašine. Cisternu za snadbevanje goriva, niko od pretpostavljenih nije hteo da dotera.

Od dvadeset rukovaoca, samo jedan čovek je otišao do privatne benzinske pumpe u Velikim Crljenima i za svoj novac natočio dva kanistera goriva (40 litara). Potom je otišao do svog buldožera i isterao ga iz kopa na vreme! Taj čovek zaslužuje orden, kao pravi Srbin patriota.

Trebalo je nositi 40 litara od benzinske pumpe do dna kopa i posle izvesti buldožer. Međutim, sve ovo dokazuje da je mehanizacija svesno i namerno ostavljena bez goriva od strane rukovodstva, kako bi bila uništena, da bi Vitomir Dimitrijević, zvani Vita Gusan, ušao sa svojom privatnom mehanizacijom "koja je sposobna da radi 25 sati dnevno bez prestanka".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTKUD VULIN OVDE?! SRPSKO HRVATSKI ŠVERC DROGE PREKO DUNAVA UZ NAPLAĆENO AMINOVANJE POLITIČARA!!!

 

Kada je zarada u pitanju kriminalci svih zemalja se lako i brzo udruže. Tako na poslu šverca droge zajedno rade albanski teroristi, ustaški oficiri iz rata i srpski političari koji zvanično odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova. U zajedničkom švercu sarađuju OVK, Anto Đapić i najbliži saradnici Aleksandra Vulina.

 

                Arpad Nađ

 

Apatin je pogranični gradić na srpskoj obali Dunava. Sa hrvatske strane ove međunarodne reke nalazi se Osijek. Vladimir Knežević, zvani „Knez", sa sinovima Markom i Arsenijem (koji je po zanimanju kuvar) iznajmio je u Bezdanu na Dunavu „Veliku čardu", preko puta hrvatskog mesta Batina. Tuda ide veliki šverc heroina i drugih opijata u Hrvatsku.

Kompanjon Kneževića u ovom poslu je Zoran Popović, čiji je brat Goran ovog leta ubijen u Boliviji, zbog nekog nesporazuma u vezi šverca tri tone kokaina. Zoran je bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, iz koga je pušten posle davanja određene svote novca za podmićivanje onih koji su odlučivali u njegovom krivičnom predmetu.

Poreklom je iz Donjeg Lapca, privremeno je živeo u Apatinu, a posle izlaska iz zatvora preselio se u Beograd , gde ima tri restorana. Kneževići i Popović planiraju da otvore i jedan restoran u Sočiju, u Rusiji.

Dok je Popović zadužen za vezu sa kriminalcima, Vladimir Knežević je čovek koji kontaktira političare zadužene da obezbeđuju šverc.

Sa hrvatske strane to je Anto Đapić, hrvatski političar, bivši predsednik Hrvatske stranke prava i do 2009. gradonačelnik Osijeka. Đapić je još pre rata imao snažan uticaj u Osijeku i okolini, gde je organizovao Hrvatsku demokratsku zajednicu Franje Tuđmana.

Bio je i visoki oficir HOS-a (Hrvatske oružane snage) i član generalštaba (Vrhovnog stožera) hrvatske armije, a iz Osijeka je pobegao posle prvog ispaljenog metka.

Koristeći svoje veze kako u lokalu, tako isto i u vrhu policije, on se pokazao idealnim saradnikom na stvaranju mreže za šverc narkotika.

Drugi političar sa kojim je u kontaktu Vladimir Knežević i koji je bitan za ovaj posao jeste Aleksandar Vulin na srpskoj strani. Kneževići i Vulin se dugo i intenzivno druže, pa je Vulin, koji je i sam u prethodnoj Vladi bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, progurao starijeg Vladimirovog sina Marka na mesto zaposlenog u pomenutoj Kancelariji.

Marko Knežević je bio predsednik mesnog odbora Vulinovog fantomskog Pokreta socijalista, a danas je državnim poslom najčešće na Kosovu, gde održava kontakte sa ljudima iz albanskog podzemlja, koji drogu dopremaju do Srbije, odakle se posebnim kanalima prebacuje do Dunava, gde je u Batini preuzimaju ljudi koje je svojevremeno preporučio Đapić, i odatle distribuiraju po Evropi.

Policijski organi obe zemlje znaju za ovaj posao, ali ih visoko političko pokroviteljstvo sprečava da preduzmu neophodne mere.

Logističku podršku švercu pruža „Jet-ski klub Apatin" koji vodi Vladimir Knežević.

Aleksandar Vulin je upoznat sa time šta radi njegov saradnik Marko Knežević, ali pošto on lično, kao i njegova stranka ima finansijsku korist od šverca, pravi se da ništa ne zna. Sadašnjem direktoru Kancelarije Marku Đuriću, rečeno je da ne sme da menja kadrove koje je po partijskoj liniji doveo Vulin, pa je tako zaštićen i Marko Knežević.

Pomenuta grupa je za potrebe nesmetanog rada, ali i smeštaja funkcionera policije obe države, i organizovanja bahanalija za njih, iznajmila jedan vinski podrum u blizini Batine, koji ima dva ulaza: glavni je kod Dunava, a rezervni je prema Batinskom brdu. U slučaju potrebe posetioci podruma mogu od policije da pobegnu kroz sporedni izlaz za čije postojanje zna izuzetno mali broj ljudi.

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafije

SOCIJALNA KARTA GRAĐANA SRBIJE KROZ RAZMERU GLADI IZAZVANU GENOCIDNIM PLANOM ŠTEDNJE!!!

 

Lokalne samouprave u Srbiji tokom odlazeće 2014. godine, nisu bile sposobne da obezbede ni rad narodnih kuhinja. Ali to nije sprečilo vlastodršce da sklope novi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Naime, Vlada Srbije se obavezala da građane Srbije istrebi gladovanjem. Već i pre novih mera štednje, polovina penzionera je primala manje od zagarantovane minimalne plate, koja je manja nego što iznosi minimalna potrošačka korpa! Sa druge strane, dok narod gladuje, vlastodršci na sebi ne štede, pa tako jedan službeni auto potroši dnevno goriva u vrednosti od jedne mesečne socijalne pomoći. Za dobijanje socijalne pomoći, u Srbiji se mesečno prijavi 1.300 novih korisnika, a više od polovine penzionera svoju mizernu penziju deli sa još nekim članom domaćinstva koji nema nikakve prihode. Istovremeno, sto najbogatijih stanovnika Srbije, u svojim rukama zvanično drži 13 milijardi dolara.

 

                Milan Malenović

 

Vlada Srbije je nedavno postigla aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom o takozvanom stend-baj aranžmanu u narednih dve godine, za otplatu kredita koji je manji od jedne milijarde evra.

Preciznije, MMF bi, ako sporazum odobri bord direktora ove finansijske organizacije, Srbiji omogućio da po prethodnoj najavi uzme kredit u visini od najviše jedne milijarde dolara.

Stend-baj aranžmani su, inače, najnepovoljni i najskuplji oblici zaduživanja! Prvo što se za njih plaćaju kamate, odnosno kamata se u ovom slučaju plaća i za novac koji nije pozajmljen, dok se na preuzeti kredit plaćaju dodatne kamate.

Kolike bi bile kamatne stope u slučaju da Srbija zaista i povuče odobrenih milijardu dolara, Vlada nije objavila. Dosta košta i činjenica da Međunarodni monetarni fond u ovakvim slučajevima insistira na finansijskim reformama u zemlji, koja bi da koristi pomenuti aranžman. U rečniku direktora MMF-a, ova floskula isključivo podrazumeva mere rigorozne štednje i to do granice izgladnjivanja stanovništva.

MMF nikada u svojoj istoriji nije izvan granica Severnoatlantske vojne alijanse želeo da stvori neko bogato društvo, a i u okviru samog NATO pakta trudio se da siromašni ostanu siromašni, a bogati da postanu još bogatiji.

Krupnom svetskom kapitalu, koji zastupa Međunarodni monetarni fond, ne trebaju bogate nacije, jer se one brzo oslobađaju stranog finansijskog i političkog tutorstva. Najbolji primer za to su zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) koje su do skoro daleko zaostajale za industrijski najrazvijenijim državama, a danas istim tim zemljama pozajmljuju novac. Prethodno su države BRIKS-a prekinule saradnju sa MMF-om, ili je svele na za njih prihvatljiv nivo.

Zbog toga je i u najnovijem aranžmanu sklopljenom između Vlade Republike Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda ugrađena klauzula o potrebi daljih budžetskih ušteda, ali se taj deo dogovora čuva u tajnosti.

Suprotno ne samo nacionalnim interesima, već i elementarnoj ekonomskoj logici, srpska Vlada nije insistirala na povećanju fiskalnih prihoda, već na smanjenju rashoda.

Sam aranžman ovo potvrđuje, jer je uzimanje kredita planirano isključivo za slučaj da dođe do budžetskog deficita koji iz drugih izvora ne bi mogao da bude saniran. Ne radi se, znači, o finansiranju budućih investicija, koje su samim dogovorom potpuno isključene iz planiranja narednih budžeta, već o pomoći merama štednje koje su više nego jasno definisane.

 

      U proseku je svako već mrtav

 

Umesto da povećanjem investicija pokrene potpuno umrtvljenu proizvodnju i time na duže staze poveća budžetske prihode, Vlada Srbije je prihvatila plan MMF-a koji vodi potpunom fizičkom nestanku svih stanovnika Republike, bez obzira na njihov pol, rasnu ili versku pripadnost.

Celokupno stanovništvo Srbije mora, po volji i želji direktora Međunarodnog monetarnog fonda, da bude istrebljeno genocidnim planom štednje. Ovo je konačna realizacija austrijske parole iz Prvog svetskog rata: „Serbien muss sterbien" (Srbija mora da umre).

Poslednjim merama štednje od 1. novembra već su smanjene ionako mizerne penzije, dok je njihovo povećavanje u budućnosti zabranjeno. Po rečima samog predsednika Vlade Aleksandra Vučića oko 800.000 penzionera prima penziju koja je manja od minimalne plate, odnosno do 20.000 dinara. Budući da po zvaničnim podacima u Srbiji ima 1,7 miliona penzionera, ovo znači da svaki drugi živi ispod granice siromaštva koja, uzgred budi rečeno, zvanično nije ni utvrđena.

U normalnim državama je granica siromaštva povučena tako da označava prelazak u situaciju kada ličnim prihodima čovek ne može više da obezbedi minimalnu egzistenciju. U tim slučajevima država pritiče u pomoć socijalnim dodacima.

Osnovna socijalna pomoć u Srbiji za jednu osobu iznosi 7.270 dinara mesečno, što znači da država smatra da sa toliko para mogu da se pokriju najelementarniji troškovi. Kako je moguće preživeti dan sa samo 240 dinara od kojih treba platiti hranu, komunalije, odeću i obuću, sredstva za higijenu, kartu za prevoz…?

Od početka ekonomske krize prosečno svakog meseca 1.300 ljudi po prvi put zatraži socijalnu pomoć. Zbog velikih birokratskih barijera takođe veliki broj korisnika izgubi pravo na socijalnu pomoć ili to pravo nikada ni ne stekne.

Dovoljno je da podnosilac molbe ima bilo kakvu imovinu na svoje ime, pa da mu zahtev za dodelu socijalne pomoći bude odbijen. To može da bude i straćara u privatnom vlasništvu koja samo uslovno može da se nazove „krovom nad glavom".

Iz budžeta se za socijalnu pomoć svakog meseca izdvaja 1,17 milijardi dinara, odnosno nešto manje od 10 miliona evra, dok se za sve oblike socijalnih davanja godišnje izdvaja 70 milijardi dinara.

Kako bi se videlo koliko malo se izdvaja za pomoć najugroženijima vredi pomenuti podatak da je rebalansom budžeta trošak kabineta predsednika Vlade Aleksandra Vučića smanjen za 11 miliona evra, odnosno na njega je nepotrebno godišnje trošeno više nego što je iznosilo izdvajanje za pomoć najugroženijima.

Posmatrano iz ugla primaoca socijalne pomoći penzioner sa prosečnom penzijom (zvanično 25.000 dinara mesečno, mada nije objašnjeno kako se došlo do ove cifre) izgleda kao pravi bogataš. Ono što je tragično, a što statistika ne uzima u obzir, jeste činjenica da svaki treći penzioner od svoje bedne penzije izdržava još nekog člana domaćinstva (najčešće potomka koji nema posao), dok čak 55 odsto penzionera povremeno ili stalno finansijski pomažu nekog drugog koji nema nikakve ili ima nedovoljne prihode. Pošto se smatra da penzioner ima sopstvene prihode (makar i penziju od 8.000 dinara mesečno, što nije retkost) on ne može da stekne pravo na socijalnu pomoć i prepušten je na milost sudbini.

S obzirom da je privreda u Srbiji i dalje u stagnaciji, realno je očekivati da se broj gladnih u narednom periodu poveća.

Uočljivo je da u poslednjim nedeljama nema preciznih podataka o broju lica u Srbiji koja su na ivici egzistencije, odnosno gladna. I kada se takvi podaci slučajno pojave oni su protivrečni i nepotpuni. Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Aleksandar Vulin pre svega nekoliko dana je obznanio kako je nezaposlenost u Srbiji, navodno, u velikom padu i da trenutno iznosi „samo" 20,3 odsto.

Krajem jula, u vreme izglasavanja novog Zakona o radu, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje Zoran Martinović je izjavio kako je stopa nezaposlenosti konstantno između 20 i 21 odsto i da blago opada od oktobra 2013. godine.

U trenutku kada je Martinović ovo izjavljivao na spiskovima Nacionalne službe za zapošljavanje bilo je, po njegovim rečima, nešto iznad 770.000 ljudi koji su tražili posao, što je iznosilo, po Martinovićevoj računici, 20,8 odsto radno sposobnog stanovništva.

Između Martinovićeve i Vulinove izjave proteklo je manje od četiri meseca, a broj nezaposlenih se smanjio za, navodno, pola odsto. Republički zavod za statistiku je, kao podršku ministrove izjave, obelodanio podatke jedne svoje ankete, po kojoj je broj zaposlenih u drugom kvartalu ove godine (dakle, zaključno sa 30. junom) iznosio 2.227.414 osoba.

Zanimljivo je da je Fiskalni savet letos, u vreme skupštinske debate o promeni Zakona o PIO i Zakona o radu, kao argument za donošenje ovih zakona po hitnom postupku izneo podatak kako je u julu mesecu broj zaposlenih u Srbiji iznosio 1.690.439 osoba, odnosno manje od broja penzionera.

Broj zaposlenih u Republici Srbiji, po potrebi, varira za preko pola miliona ljudi. Kada je trebalo pokazati da je po radnike restriktivni Zakon o radu potreban kako bi se zaposlio što veći broj ljudi, jer je, navodno, broj penzionera veći od broja radnika iz čijih se doprinosa finansiraju penzioneri, onda je to drugačija brojka nego u slučaju kada treba dokazati, opet navodni, uspeh ministra Vulina.

Ni podaci o broju nezaposlenih nisu ni tačni, a još manje logični. Ako su ministrovi i podaci Nacionalne službe za zapošljavanje o broju nezaposlenih tačni, to bi značilo da je u Srbiji tek nekih 60 odsto stanovnika radno sposobno?!

Sa druge strane, broj nezaposlenih se po Vulinu smanjio za oko 45 hiljada osoba, ali je istovremeno po različitim statistikama broj zaposlenih od kraja juna do kraja jula ove godine pao za preko pola miliona?!

Ova nebulozna retorika dokazuje kako postoji jedna siva statistika koju zvanični organi ne žele da obuhvate. Kao nezaposleni se tretiraju isključivo oni koji su na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje, a sa tog spiska se lako ispada.

Nebitno da li je neko statistički zaposlen ili je osoba koja traži posao, pitanje ostaje kako preživeti mesec dana u Srbiji. Veliki broj zvanično zaposlenih stanovnika Srbije ne prima nikakvu platu, a još veći broj njih prima platu koja je nedovoljna za preživljavanje.

Prosečna potrošačka korpa je u prvom polugodištu ove godine (poslednji poznati zvanični podaci) po Zavodu za statistiku vredela 65.463 dinara.

Isti taj Zavod je tada nekako izračunao da prosečna plata u Srbiji iznosi 43.452 dinara. Po toj računici, prosečna srpska porodica je imala sasvim dovoljno sredstava za život, jer je prosečna potrošačka korpa bila pokrivena sa jednom i po prosečnom platom, a toliko prosečno zarađuje prosečna porodica u Srbiji.

Od ovoliko "proseka" prosečnom čitaocu može da pozli, jer najveći broj porodica nema jednu i po "prosečnu" platu na raspolaganju, niti je "prosečna" potrošačka korpa dovoljna za život.

 

      Solidarno do istrebljenja

 

Nacionalna organizacija potrošača Srbije je u isto vreme kada i Zavod za statistiku objavila svoje analize po kojoj je za skroman život prosečnoj porodici u Srbiji potrebno bar duplo više – oko 120.000 dinara mesečno.

Samo za hranu i račune dnevno jedna statistički prosečna porodica mora da potroši između 2.000 i 2.500 dinara, čime se iscrpljuje prosečna potrošačka korpa izračunata od strane države, bez da se i jedan jedini dinar izdvojio za odeću, obuću, knjige, novine, školovanje dece, odlazak na godišnji odmor ili osnovna sredstva za higijenu.

Za samo dve godine, odnosno od kada je na vlasti Srpska napredna stranka, prepolovio se prosečni račun u prodavnici. U 2012. godini prosečna kupovina građane je koštala 600 dinara. U međuvremenu su sve cene porasle, ali danas prosečan račun u prodavnici iznosi samo 300 dinara (ovo ne treba brkati sa prosečnom dnevnom potrošnjom, jer se najčešće kupuje u više prodavnica).

Štedi se na svemu, pa i onom najosnovnijem. Po proceni Privredne komore Srbije iz marta meseca, u odnosu na 2013. godinu potrošeno je 2,4 odsto manje hleba i peciva, 4,7 odsto mleka i 4,5 odsto šećera, a osetno je smanjena i potrošnja voća i povrća. Sa dodatnim, nedavno usvojenim merama štednje, još će manje da se kupuje.

Stručnjake posebno zabrinjava činjenica da je po cenama osnovnih životnih potrepština Srbija na vrhu liste zemalja regiona. Nelogično je da je većina proizvoda jeftinija u Mađarskoj, gde je cena rada i do dva puta viša nego u Srbiji, a PDV je viši za petinu.

Nedavno istraživanje Novina novosadskih je pokazalo da, na primer, oprema za bebe u okruženju košta i do 40 odsto manje nego u Srbiji, a da su pojedini artikli u Srbiji i do tri puta skuplji nego u Mađarskoj. U prvoj godini života svako dete svoje roditelje u Srbiji košta i do pola miliona dinara, što je najvažniji razlog zbog čega opada natalitet.

Smanjenje subvencija privredi, što je bio jedan od osnovnih zahteva Međunarodnog monetarnog fonda, dovešće do daljeg rasta cena i pada investicija, a samim tim i do pogoršanja životnog standarda stanovništva.

Konačna obaveza Srbije prema Međunarodnom monetarnom fondu jeste ušteda 1,3 milijarde evra u budžetu u toku naredne tri godine. Da bi ovo postigla Vlada je odlučila da štedi na najsiromašnijima, na običnom narodu, ali ne i na sebi.

Primera radi, jedan službeni Audi, kakvih administracija poseduje na stotine, dnevno budžet košta u proseku skoro osam hiljada dinara, što je više od sume koju mesečno dobija jedan korisnik socijalne pomoći!

Agencija za energetiku ima četiri službena automobila, a samo za njihovo gorivo u ovoj godini predviđen je trošak u visini od 846.856 dinara, odnosno više nego što zarađuju četiri radnika na minimalcu!

Broj zaposlenih u javnom sektoru se povećava, uprkos zabrani zapošljavanja. U avgustu mesecu ove godine bilo je 4.310 činovnika u državnim i organima lokalne samouprave više nego u januaru, a godišnja masa zarada za birokratiju u međuvremenu je povećana za 12,5 milijardi dinara ili za više od 100 miliona evra. Poređenja radi, za socijalnu pomoć svim gladnim stanovnicima Srbije iz budžeta se izdvaja manje od 120 miliona evra.

Zakon se izvrdava na mnogo načina kako bi se finansirala vojska partijskih aktivista. Bivši ministar privrede Saša Radulović je nedavno obelodanio kako je rebalansom budžeta za ovu godinu, istina, trošak za plate članova Vučićevog kabineta smanjen za 11 miliona evra na godišnjem nivou, ali je istovremeno za istu svrhu povučeno osam miliona evra iz budžetske stavke pod nazivom "budžetske rezerve". Ta sredstva normalno služe za nepredviđene situacije, pa tako ispada da je kabinet premijera isto što i elementarna nepogoda.

Zabrana zapošljavanja se u režiji Srpske napredne stranke izigrava i tako što se u državnoj administraciji rade nove sistematizacije radnih mesta i izmišljaju nove funkcije sa višim platama.

Na novo radno mesto „savetnik za odnose sa javnošću" s platom od 122.894 dinara (koeficijent 6,5) u inače umrtvljenoj Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA), došao je službenik koji je do tada radio na radnom mestu „specijalni savetnik za odnose sa javnošću" (koeficijent 5,35) i imao platu od 114.312 dinara.

Za novo, tada još nepopunjeno radno mesto u oktobru prošle godine sledovao je koeficijent 8,4 i plata od 156.788 dinara koji je smanjen u okviru "mera štednje", a na staro radno mesto unapređenog službenika sada može da dođe novi nezaposleni član Srpske napredne stranke.

Na ovaj način je potpuno anulirana projektovana ušteda od 65 miliona evra koju je trebalo da obezbedi uvođenje "solidarnog poreza" razrezanog na plate visokih funkcionera, a u SIEPI se pravdaju da se oni ne izdržavaju direktno iz budžeta, već iz sopstvenih prihoda koji potiču od novca ranije izdvojenog iz budžeta. Nije šija, nego vrat.

Ukupno u republičkoj i lokalnim administracijama radi vojska od preko 50.000 ljudi, kojima treba dodati i ljude u raznim vladinim agencijama (na primer u Nacionalnoj službi za zapošljavanje oko 2.000 zaposlenih, a u PIO Fondu preko 3.500). U javnom sektoru, ne računajući javna preduzeća, radi skoro 600.000 ljudi, odnosno više od trećine svih zaposlenih u Republici.

Ako se nastavi urušavanje srpske privrede uskoro će jedini zaposleni i biti oni u javnom sektoru, jer već sada u Srbiji postoji preko 26.000 preduzeća koja zvanično nemaju ni jednog zaposlenog.

 

       A 1.

     Besplatno u bedu

U Srbiji su narodne kuhinje počele sa radom pre 20 godina, i tada su imale 3.000 korisnika. Besplatan obrok sada dobija 35.320 građana. U 76 sredina u Srbiji postoje narodne kuhinje i imaju 700 korisnika više nego prošle godine.

U Republici Srbiji postoji 29 okruga i preko 120 opština, što znači da statistički ni svaka četvrta opština nije formirala narodnu kuhinju. Funkcionisanje narodnih kuhinja zavisi od lokalnih samouprava, koje treba da obezbede uslove rada. Narodnim kuhinjama Crveni krst godišnje isporuči 4.000 tona hrane.

Oko 400.000 dece u Srbiji je siromašno, a polovina od tog broja živi u krajnjoj bedi. Oko 150.000 dece u Srbiji je neuhranjeno. Ovo su zvanični podaci koji predstavljaju samo vrh ledenog brega, jer je pravi broj mladih ljudi koji gladuju daleko veći.

 

       A 2.

     Penzioneri, živi sahranjeni

U ovom trenutku, Srbija ima 1.720.542 penzionera, a za njihove prinadležnosti iz budžeta Srbije godišnje se izdvaja oko 513 milijardi dinara. Prema podacima Fonda PIO, prosečna penzija u Srbiji iznosi 24.315 dinara.

Procenjuje se da prosečnu penziju prima oko 600.000 penzionera u Srbiji ili skoro trećina ukupnog broja, dok polovina penzionera nema penzije dovoljne ni za preživljavanje.

Prema listi koju je početkom oktobra objavio Globalni pokret za prava starih osoba "Help ejdž" Srbija je od 96 testiranih zemalja na neslavnom 78. mestu po kvalitetu života penzionera.

Od evropskih zemalja iza nas je jedino građanskim ratom razorena Ukrajina. Slovenija je na visokom 29. mestu svetske liste, Albanija na 53, Hrvatska na 67, a Crna Gora je odmah iza, na 68. mestu.

 

       A 3.

     Kupovna nemoć

Zavod za statistiku je sredinom leta objavio rezultate jedne svoje ankete, po kojoj je 24 odsto stanovnika Srbije u "riziku od siromaštva", što je izraz koji vlast koristi umesto da otvoreno prizna kako ti ljudi bukvalno nemaju šta da jedu. Nezvanično, Zavod smatra da se prag siromaštva doseže kada jednočlano domaćinstvo prihoduje manje od 13.680 dinara mesečno, a za domaćinstvo sa dvoje odraslih i jednim detetom uzrasta do 14 godina ova granica je postavljena na mesečnom prihodu od 24. 624 dinara.

Obrazlažući rezultate pomenutog ispitivanja, zamenik direktora Zavoda za statistiku Miladin Kovačević je namerno prećutao da je istraživanje na uzorku od nekoliko hiljada građana, rađeno još 2012. godine i da su zbog porasta cena i pada kupovne moći građana rezultati odavno neupotrebljivi! Sa druge strane, program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) objavio je nedavno podatke prema kojima je Srbija zauzela 77. mesto među 187 zemalja po indeksu socijalnog razvoja za 2013. godinu.

Poređenja radi, u Sloveniji je kupovna moć 2,5 puta veća nego u Srbiji. U "najvećem riziku od siromaštva" su po Kovačeviću nezaposleni, kod kojih je stopa dosegla 48 odsto, što u prevodu znači da svaki drugi nezaposleni gladuje. Kod penzionera je taj procenat 14 odsto (nasuprot drugoj statistici po kojoj polovina penzionera ima penzije manje od minimalca), ali najviše treba da zabrine činjenica da je čak 38 odsto samozaposlenih (u koje spadaju i poljoprivrednici) doseglo prag siromaštva.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

POD VOĐSTVOM KOMEDIJANATA, NA PUTU BEZ ALTERNATIVE DO POTPUNOG GUBLJENJA SUVERENOSTI!!?

 

Srbija se prometnula u smrtonosno opaku političku burlesku. Njena najnovija sramna predstava, posle letošnje pederijade, nedavnog dovlačenja zastave velike Albanije nad Beogradom i kultnog zasedanja NATO žreca-Trilaterale, je trijumfalni dolazak albanskog premijera Rame. Došao je albanski premijer da uzme ključeve od Preševa, iz ruku svog srskog kolege, i obavi prvu polovinu posla- zvaničnog priznavanja Kosova od strane Beograda. Istovremeno, ambasador SAD Majkl Kirbi i tutor Srbije u ime Evropske unije, Majkl Devenport, sve su uvereniji da Srbija odlično igra u ovom kabareu. Kao i ovdašnji vlastodršci i ideolozi zombirane srpske realnosti.

 

              Dragan Milosavljević

 

Mnogi među Srbima, zastrašeni mukama i poniženjima kakva u novoj istoriji nije pretrpeo nijedan narod, sa iskustvima mučkog napada od strane najveće sila sveta i njenih trabanata, nadaju se da će im javno popišavanje albanskog premijera Rame, po celom Beogradu i Srbiji, doneti neki boljitak. Do novog dana i nove uvrede. U tome prednjače današnji vlastodršci.

Oni bestidno, ali uspešno, ovde i sada, pred nama, okreću sve važeće civilizacijske pojmove naglavačke. Bežanje u ludilo nadrealnog i nepriznavanje stvarnosti, ni sebi ni drugima, poznato je kao sindrom osudenih na doživotnu robiju. Hoće da žive, makar kako.

U toj klimi, vidljivo je bujanje moralnog kukolja, zasejanog u velikim polomima prošlih vremena, pogubnih po Srbe, tokom svetskih ratova iz kojih su naoko izašli kao pobednici.

A, ustvari, izašli su uništenih najkvalitenijih gena. Vidimo danas bezobzirni prodor skorojevića, lopova, secikesa i nazovi elite, sklone raznim hohštaplerskim prečicama.

To je mizanscen i kulise tranzicije koje pogoduju ovakvim vodama. I samo u toj i takvoj scenografiji, moguće je da bivši "skojevac" i miljenik Slobe i Mire, Tahir Hasanović, dovede Trilateralu u Beograd kao prvi mason Srbije.

Da Vuk (Drašković), od igrača kozaračkog kola i pravovernog komuniste, pa kasnije i lažnog Draže, postane evroatlanski guru Aleksandru Vučiću. Vele, on je ministar inostarnih poslova u senci! Tu je, kažu, da bude ključna karika sa našim dumšanima, da nas kroz obećane evrointegracije što lakše odvuku na sporedni kolosek istorije. U ništavilo.

Samo u miljeu izdaje, oni dželatskom, neinventivnom kontrolom istine, opravdavaju razloge svog opstanka. Kao i posle nedavnih brutalnih uvreda albanskog premijera Rame, stara frajla "Politika", ne konsultuje svoje omiljene „analitičare", razne Andelkoviće, već pita penzionere šta misle o izjavi kabadahije iz Tirane.

I baš zato su kao vodeći likovi iz tekuće nadrealne srpske predstave, izabrani nadrealni predsednik (u odori Kralja Ibija) i nadrealni premijer, toliko po elokvenciji i grimasi sličan tragikomičnom pozorišnim liku, Radovanu III. Vučić se i zaista se našao, konačno, pri kraju svoje balade, na celu protivničkih Vilotića, baš kao u slavnoj pozorišnoj predstavi. Smešteni su srpski nadrealisti pod istu šatru, u jednu zajednicku predstavu. I to kao dva junaka jedne tragikomedije…

U pitanju su najupadjivili likovi najnovije "iste" vlasti, angažovani u najzapaženijoj u najomiljenijoj političkoj disciplini, od "oktobarskog preumeljenja"! U sprdačini.

Ali prigušene poruke pridavljene istine, ipak se probijaju. One, na žalost, nedovoljno jasno dopiru do onih kojima je već presudeno, ali još toga nisu svesni. Jer, sadašnji "kralj", u kostimu verbalnog žonglera, uz asistenciju ministarstva sile, ponegde još i izmami neki meki aplauz.

Ali, na letošnju pederijadu su izveli cak 7.000, gladijatora, da zaplaše javnost. To je Srbima, koji nisu razumeli suštinsku poruku dramaturga i glavnog glumca, zaslužena kazna za neodgovorno uživanje i podsmevanje samom sebi. Svojevremeno, za vreme lagodnog samoupravljanja i grickanja Titove kapare, za buduću propast Srbije, pogrešno smo učitavali poruke lažnog kralja Ibija u pozorištu.

Onaj koji je pažljivo pratio srpsko političko glumište poslednjih decenija, pa i sva druga pozorišta oko nas, sve do do sadašnjeg muka, shvata kako je to našim dželatima bila sjajna inspiracija za razumevanje naših mana. Tako su nas "pročitali" gde smo najtanji. Bila je to prednost za već pripremljeni i eksperiment sumanute tranzicione predstave. A, ona uopšte nije komična.

Naprotiv, kasno se shvatilo da u instaliranoj prevari od 5. oktobra, ne samo odabrani glumci, već i elitni deo publike, inteligencija, kao plaćenik, učestvuje u jednoj pošasti. Naknadna analiza će, nadajmo se, ipak pokazati da je i politički i intelektualnu kukolj, dao očekivane plodove. Da li je kasno da mu se ipak doaka, i svakom drugom štetočinstvu?

U njihovom ansamblu se razigrano kerebeće CESID-ovi borci za demokratiju. NVO za ljudska prava nastupaju redom kao i kostimirani EURO-četnici i lažni socijalisti, domaći dopisnici stranih medija, koji pogane svoju sopstvenu zemlju. Naravno, i razne Žene u crnom i LGBT. Ovaj vrtlog u kome se (tragi) komicno prave nevešti glavni junaci, predsednik i premijer, recito govori o tome ko su i kakvi su.

Ta dva komedijanta sa, zapravo, tragičnim ulogama, kako je to dobro sagledao Vladimir Putin prilikom poslednje posete Beogradu, predvodnici su gubitnicke nadri-elite sa kojom smo skoro izgubili suverenost.

Ali, i rupa u koju su već upale današnje vode, sve je dublja i šira. Oni više nisu smešni. Nema za njima onog razdraganog smeha, kao nekada što se čuo za velikanom glumišta, iz Ateljea 212, slavnim tumačem Kralja Ibija i Radovana III.

Sada gledamo samo likove najgorih imitatora. Jedan od njih dvojice je letos viden u Njujorku, sa pregolemom svitom i još golemijom gospodom, ruralnog izgleda.

Drugi je skoro posato razrok, gledajući jednim okom na Merkelovu i Obamu, a drugim na Putina. I sve to u rijeliti šou programu koji se ne prekida ni noću. Burleska u dnevnim novinama traje kao TV serija u nastavcima. Koju mi plaćamo već ispražnjenih novčanika.

Veliki srski glumac, Zoran Radmilović, zbog koga su pojedini obožavaoci njegovog cuvenog lika Radovan III, gledali i svih 200 predstava, išao je daleko u tumačenju naših sihologija, istraživao je, koliko su Srbi spremni da u svemu, ama baš svemu, vide priliku da se sebi narugaju, pa i mazohistici samoponize. Sve, ne bi li bili drugačiji i nedodirljivi za uobičajene vrednosti.

Za razliku od slavnog glumca, koji je tu zlatnu žicu za performans negovao, sve do poslednjih predstava koje je odigrao, njegovi neuspeli dvojnici su svoje uloge karikirali po meri svojih bednih scenarija, negde van Srbije napisanih.

Skloni jeftinom posprdivanju, na račun svih smrtno realnih i ozbiljnih tema današnje srpske stvarnosti, oni ne odlažu kostime i ne odlaze kući bez šminke. Ne, oni se maksimalno trude da improvizuju na temu opstanka države. I ovako razmišljaju: "…Vlast, to sam ja, a Vi ste se rulja, nezahvalna i neradna, podložna svakoj manipulaciji, i zato ste naša idealna publika."

I uprkos svemu, oni se ne udaljavaju od scenarija pogroma istorijske i duhovne vertikale Srbije, ni za sekund. Tako šire novu dogmu, po receptu Orvela, koja glasi: hrabrost je kukavičluk, a kukavičluk je prihvatljiva realnost.

Oni šenluče na temu „promene svesti", pijani razvaljuju riznicu srpske prošlosti, pretvaraju je u Ali Babinu pecinu, arče Srbiju na međunarodnoj sceni, bez trunke zazora, i ne dozvoljavaju da se ta predstava završi a publika razide. Da odahne i razmisli. Da uvidi realnost.

Život je čudo, pogotovo posle spavanja. Ponekad se ljudi probude jednog jutra u čudnim odorama i sa scenarijom koji znaju naizust (ni sami ne znaju kako) i koji će postati njihova nova suština, šta god to značilo.

Pošto bi skinuo šminku i kostim, veliki Zoran Radmilović bi odlazio svojoj kući. Do sledeće predstave. U neprikosnovenu privatnost. Imao je istinske prijatelje i istinske obožavaoce.

Ovaj današnji Kralj Ibi i ovaj Radovan III, ako se užasna burleska nastavi, poverovaće na kraju da je ona „ogromna većina" koju su medijski i statistički izmislili stvarna, a aplauzi iskreni. E, to je još preostala enigma u cemu ce sve ovo završiti istorijskim paralelama. Hoćemo li nemi i nepokretni čekati?

Jer, sve dok se ne pokrenemo, odvijace se predstava pod naslovom "Srbija na putu bez alternative".

Čovek bi se upitao dobronamerno, ima li još igde ovako trpeljive i namagarčene publike. Koja, reklo bi se, neće da vidi golim okom vidljivo. Golotinju čak bez smokvinog lista. Ili je ta publika nesposobna da se bilo čemu zapanji posle gostovanja Radovana III (Vucica), kod Milomira Marica i svih prethodnih emisija, ovog sarkazmom obdarenog kljucnog novinara svih režima.

Neki, na žalost, još nisu shvatili da je to što živimo mešanja stvarnog i nadrelanog, da bi se uništio interes za autenticnu istoriju Srba i neosporive istine. A to je da Srbi uprkos svemu, pa i svoj sklonosti samopotcenjivanja i samoporicanja, kad izgube putokaz, uvek imaju temelj za novi zalet i ugled već overen od istorije.

Pre svega, da su pre više od dva veka stekli časno pravo na državu i samobitnost kao nacija. Ogromnim žrtvama i samoodricanjem. Sve to lukavo "latinski i ekumenski", osporava im se u serijalima dnevne politike koja nudi cirkusa umesto hleba…

Drugim rečima cirkus i sprdnja je nadograduju svuda oko nas kao paralelna stvarnost i to na račun smrtno ozbiljnih stvari…I zato Srbi " špikovani " dugotrajnim (samo)ponižavanjem, valjda izdržavaju kao pokusni kunići. Zato dobijaju za eliti ovakve lidere, ljude koji bi su svome amaterizmu zaista bili komicni.

Zahvaljujući i njima i njihovim mentorima, kako reče istoričar Bataković u jednoj TV emisiji: "…Srbija će biti svedena na Beograd i nešto širu okolinu, a naša deca će biti šoferi medicinske sestre, a ako dobro izgledaju, biće ženske i muške prostitutke…".

To ne kaže komičar, nego ugledni istoričar i valja mu verovati. A predstava ce trajati sve dok uslovi za ovakav kraj tranzicionog kalambura ne budu u potpunosti realizovan. Delom na oči publike kao veština srpskog Hudinija, ali, suštinski, tamo van šatre. Gde se glumcima i klovnovima i mađionicarima isplaćuju tantijeme.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije