КОЈЕ ТО ИНТЕРЕСЕ СРБИЈЕ ЈЕ НАШ ПРЕДСЕДНИК ЗАШТИТИО У АМЕРИЦИ!??

Колико смо ми разумели, закључујемо да је амерички председник нашем одржао лекцију, и захтевао од њега да потпише споразум у коме се Србија обавезала да предузме све мере у циљу остваривања америчких интереса у Србији, при чему испада да овакав „велики корак напред“ у ствари значи да је то још један још већи корак ка удаљавању Србије од Космета као њеног уставног дела који је потврђен и Резолуцијом 1244 СБ УН!

А које то интересе Србије је наш Председник проширио у Америци овим споразумом, уколико му није намера да Србија постане протекторат!!???

Па даље, овим „америчким споразумом“ се од Србије захтева да не поштује део својих Уставних надлежности предивеђених чланом 97. Устава Србије а која се односе на обавезе наше државе у заштити сопствених уставних државних интереса и на међународном плану. Председник је својим потписом приморао државне огране наше Републике да се одрекну права Србије да штите спољнополитичке интересе наше државе само зато што је то од њега тражила Америка!!!???

Па како он мисли да ће у СБ УН убудуће Кина, Русија и остале државе које нису признале „Косово“ као самосталну државу, да подрже Србију у заштити нашет интегритета, суверенитета и целовитости, ако се он оваквим једностраним захтевом Америке, одрекао права и обавезе МИП-а да не лобира за интересе соствене државе, већ да ћути, не реагује, па испада да убудуће ни телефоном не сме да уложи обично неслагање а камоли уручи дипломатски ноту амбасадору неке државе која би признала „државу Косово“ као самосталну, (а која то до сада није урадила)!!

И нико ничим не гарантује да ће у име Власти националне мањине Косовских Албанаца, нека држава чланица УН (у наредних годину дана) лобирати код осталих држава за њихово признање или за пријем у неке међународне институције!!!

После онаквог свог потписа, наш Председник израелског амбасадора слободно може кући да поведе….

Затим је наш Председник Отаџбине пристао на захтеве Америке и обећао им да ће за инфраструктурне радове за обавезну (иако нам то није приоритет у овом времену) изградњу ауто-пута пуног профила и железничке пруге на правцу Ниш-Мердаре, а што ће бити од користи трупама НАТО алијансе када буду долазиле из правца Драча, држава Србија финаксијску помоћ (односно кредите) тражити од финансијских корпорација САД.

Па даље пише да ће се „Обе стране“ прикључити „мини Шенген зони“, коју су најавиле Србија, Албанија и Северна Македонија, па онај Председников потпис може да се тумачи и да он храбро води целу Србију у Велику Албанију (а Војводина можда преживи и оде у нову Аустроугарску!!???), и то би могло да значи да би убудуће

грађани и грађанке Западног Балкана имали право да се преселе и запосле у било којој од држава чланица овог споразума!!!

Ако је већ 2011..год. уз посредство ЕУ раније потписан споразум о начину и поступку признавања диплома а преко њихове овере уз сертификацију од стране Европске универзитетске асоцијације (уз још три пратећа документа усвојених 2016.г. и које се односе само на признавање диплома између Србије и „косовских Власти“ иако је евидентно да су њихове дипломе безвредне на нивоу ЕУ), оваквом споразумом испада да се дипломе међусобно признају из момента и без икаквих процедура, и то само зато што је тако Америка тражила од Србије!!!?

Па Председник обавезује српске институције да увек траже помоћ и сарађују америчким министарством енергетике у вези будућег располагања са делом власништва имовине Србије која се односи на објекат Газиводе, у складу са америчким интересима, иако Влада Србије зна да су косовске Власти 2017 године сву имовину која је у Власништву Србије присвојиле!!!

Чему служи Влада Србије и Министарства телекомуникација, грађевине, трговине…, ако је наш Председник својим потписом пристао да будуће ширење телекомуникационе инфраструктуре у Србији као и набавка опреме, или куповина енергената за нашу државу, не сме бити супротна америчким интересима у Србији!????

Нама се урушава јединство државе и отима део територије, а Србија прихвата захтев Америке да код осталих држава света које својим унутрашњим законима нису озакониле права одређених група, лобира за веће прихватање и пошовање осећања мањинских група и особа хомосексуалних склоности!!??? И то још написано у тзв „економском спорауму“ са САД!!???

Све преузете обавезе од стране наше државе су једнострано саглашавање с америчким захтевима и циљевима косовских Албанаца, и примећујемо да се ишло на штету и у циљу разградње Србије уз легализовање резултата противправне агресије на Србију пре 21 годину, и у споратуму нема никакве америчке обавезе за било шта и без гаранције у њиховом спровођењу, а тачке таквог споразна немају никаквих додира са Резолуцијом 1244 којом је територија Космета стављена под међународну управу, и којом је државност Србије над Косметом и потврђена и за коју знамо да још нису испуњене све њене одредбе посебно оне које се тичу повратку дела нашег особља на кључне граничне прелазе и њихово ангажовање у циљу заштите важних историјских локалитета.

И после оваквог сроченог споразума, бриселска машинерија ће, од понедељка, још наставити да притиска Србију и себи да проширује право из тачке „Ф“ оног Тадић –Ештон споразума из 2010.год. , постављањем дневног реда, начину рада, перфидно претити Србији, постављати своје тачке споразума који ће се кретати у циљу бржег удаваљавања Србије од Космета…

Нама остаје да се надамо, и молимо Богу, дa један човек није озваничио „пројекат Велика исламска држава Албанија“, и Србе (који остају да живе на Космету) осудио на неизбежну асимилацију!!??

© Гето Србија

LEGITIMNI KOALICIONI PARTNERI I SAMOZVANE „ISTORIJSKE LIČNOSTI“ U SVOJIM SREDINAMA!!?

 

Hoće li sadašnji predsednik vlade samoproglašenog Kosova, Ramuš Haradinaj, nakon više puta izbegnutog procesuiranja, jednom ipak odgovarati za ratne zločine? Hoće li Aleksandar Vučić na nekom poštenom suđenju dobiti priliku da objasni kako je početkom 2017. godine pretio Haradinaju da će "biti uhapšen ako bude dostupan srpskim organima gonjenja", a onda mu glasovima "Srpske liste" omogućio da postane premijer?

Kako je Vučićev savetnik, bivši britanski premijer Toni Bler, zajedno sa svojom ženom Čeri i njenim advokatskom kancelarijom, pomogao Haradinaju da izbegne dugogodišnji zatvor u Francuskoj?

 

               Milica Grabež

 

Sada već ugašeni Haški tribunal, 2011. godine obnovio je staru optužnicu (iz 2005. godine) protiv bivšeg komandanta OVK, Ramuša Haradinaja za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja 1998/99.

Sedam godina kasnije, na početku 2018. godine, sada već kao premijer samoproglašenog Kosova, Haradinaj je (kao i sve ostale vođe OVK) opet na korak od optuženičke klupe. Ovaj put, po izričitom zahtevu Trampove administracije u Vašingtonu. Na sceni je obračun sa zločinačkom spregom političkih i kriminalnih oligarhija na Balkanu, a glavnu kariku u tom mračnom savezništvu čini srpsko i albansko političko podzemlje.

Da bi bilo jasnije kako je ovaj "savez" (u slučaju Ramuša Haradinaja) podržan od strane Aleksandra Vučića i njegovog klana, treba se vratiti više od jedne decenije unazad, na 4. marta 2005. godine, kad je sudija Haškog tribunala, Ijan Bonomi, potvrdio optužnicu  protiv Ramuša Haradinaja, Idriza Balaja i Lahija Brahimaja i naložio da bude zapečaćena. Taj nalog je na volšeban način prestao da važi već 10. marta 2005. Svi optuženi su u prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom odbacili krivicu za ratne zločine nad kosovskim Srbima, Romima i Albancima za koje su optuženi.

Na sudu se tada prvi put pojavila advokatska ekipa iz londonske kancelarije Matrix Chambers, čiji je osnivač bila Čeri Bler, supruga tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, kasnijeg savetnika Aleksandra Vučića u vreme kad je bio premijer. Advokat koji je vodio tim Haradinajeve odbrane, Ben Emerson postao je kasnije član drugostepenog sudskog veća, koje je odlučivalo o žalbi tužilaštva na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju.

Advokatska kancelarija Čeri Bler nastavila je da zastupa Haradinaja, pa se njen predstavnik iz Londona pojavio u Francuskoj, u vreme kad je početkom 2017. godine bio uhapšen po srpskoj poternici.

Po okončanju sudskog postupka u kojem su utvrđene brojne (i očito namerne) procesne greške Ministarstva pravde Srbije u dokumentaciji priloženoj francuskom sudu zahtev za njegovo izručenje je odbijen.

Zašto je, neposredno uoči izbora na Kosovu, srpska vlast učinila takvu propagandnu uslugu Ramušu Haradinaju? Zašto je Haradinaj, za koga je čak i slavna haška tužiteljka Karla del Ponte govorila da je ratni zločinac, bio prema Vučićevom mišljenju najpogodniji izbor za kosovskog premijera?

U traganju za odgovorom na ovo pitanje, opet treba pratiti tragove već pomenute advokatske kancelarije Matrix Chambers koja je nedavno pokušala preko lobističke agencije APS iz Čikaga, da utiče na vladu SAD sa ciljem da "zaborave" na Haradinaja u procesima vrhovnicima OVK. Treba podsetiti da je osnivač ove agencije, Milan Petrović bio glavni saradnik bivšeg guvernera Roda Blagojevića (kasnije uhapšenog) preko koga je uplaćivan novac iz srpskog budžeta na ime predsedničke kampanje Baraka Obame.

Dana 9. oktobra 2017. godine, Ramuš Haradinaj je imenovan za premijera samoproglašenog Kosova samo zahvaljujući glasovima srpskih poslanika, lojalnih režimu Aleksandra Vučića, takozvanoj "Srpskoj listi", uprkos ogorčenju srpske javnosti i velikoj političkoj šteti koju je Vučić naneo Srbiji tim činom.

Neke analize polaze od ruskih interesa na Balkanu, koje na Kosovu štiti još jedan kontroverzni biznismen, Bedžet Pacoli, koga su ruske obaveštajne službe zavrbovale još dok je stalno boravio u Švajcarskoj, gde je i sedište njegove građevinske imperije koja je svojevremeno dobila posao veka, rekonstrukciju Kremlja.

Zanimljivo, osim srpskih glasova bez kojih to ne bi bilo moguće, još dva ključna glasa za Haradinajevu većinu, u parlamentu od 120 poslanika, obezbedio je upravo Bedžet Pacoli. Pacoli je za ovu uslugu platio i "Srpskoj listi" (prema jednom dobro upućenom izvoru, plaćeno je Vučićevom saradniku, preko njegovog švajcarskog računa, oko sedam miliona evra).

Putinova vlada je već "digla ruke" od ideje srpskog Kosova, ali nije od kontrole kriminalnih i političkih tokova na Kosovu u koje je upletena sa svojom obaveštajnom mrežom i velikim brojem vremešnih "spavača" i njihovih porodica koje su decenijama ranije bile bliske envero-staljinističkom nasleđu. Zadnjih dvadeset godina su i ti ljudi i njihove porodice stavljeni u službu mafijaških klanova i prozapadnog maskenbala. Putinova administracija pokušava da ih ponovo "stavi u funkciju".

Postoje mišljenja na Zapadu da ruskoj diplomatiji odgovara Balkan koji je nestabilan, opterećen nacionalnim, verskim i mafijaškim sukobima. Balkan je, drugim rečima, ruski revanš Zapadu za građanski rat u Ukrajini koji je inscenirala bivša vlada SAD.

Na ovom delu Balkana prepliću ruski interesi sa nemačkim. Istina, obe zemlje su investirale – i obaveštajno i finansijski, ali pre svega politički – u razne potrošene "lidere", one čija bi mračna prošlost, zbog raznih detalja kojima mogu biti konstatno ucenjivani, trebalo da bude garancija poslušnosti.

Tu su i biološki sin ratnog lidera bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović i duhovni sin još jednog haškog optuženika, poludeli Aleksandar Vučić, kao i prodesničarska predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović. Šta je prirodnije nego da se ovom "balu" pridruži i Ramuš Haradinaj?

I ruska i nemačka diplomatija, naravno, ne žele nove lidere na Balkanu, one koji nemaju zašto da budu ucenjeni i koji su zato zadržali slobodu strateškog izbora. Ta sloboda, kao što je uostalom pokazao i slučaj novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, vrlo verovatno bi išla u pravcu SAD, a ne u pravcu komplikovane, spore i neefikasne administracije u Briselu.

Glavni Haradinajov konkurent, Albin Kurti, nekada saradnik u kabinetu Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, proveo je najveći deo rata na Kosovu u srpskim zatvorima i tako bio sprečen da počini ratne zločine. Da li bi ih možda počinio, da je vreme koje je proveo u Lipljanu i Požarevcu proveo u šumama Drenice, legitimno je spekulisati, ali za razliku od Haradinaja, Albin Kurti nije ratni zločinac, i dugo vremena je bio favorit Stejt Departmenta.

Kad je bilo jasno da će srpski poslanici u Prištini, po direktnom nalogu Vučićevog režima, glasati za Haradinajevu vladu, jedan strani diplomata je to prokomentarisao ovako: "…Konačno će moći da odahne. Biće bar jedan lider na Balkanu koji će biti omrznutiji od njega…"

I zaista, Ramuš Haradinaj je imao i neposredno iskustvo sa međunarodnim terorizmom na najvišem nivou: u leto 2001. se, zajedno sa Hašimom Tačijem, u Tirani susreo sa tadašnjim liderom Al-Kaide, Osamom bin-Ladenom, i to na sastanku kojem su prisustvovali i tadašnji albanski predsednik Sali Beriša i šef tajne policije, Baškim Gazideda, gde je dogovoreno osnivanje ćelija Al-Kaide u Albaniji i na Kosovu.

Koordinaciju tih aktivnosti na Kosovu, ispred Kosovskog zaštitnog korpusa , kasnije je preuzeo Daut Haradinaj, koji se oktobra 2001. godine u Sofiji viđa i sa Muhamedom al-Zavahirijem, bratom idejnog vođe Al-Kaide, Ajmana al-Zavahirija.

Podsetimo: Ramuš Haradinaj je imao petoricu braće. Ljuan (1973), poginuo je 6. maja 1997. godine u pokušaju ilegalnog prelaska naoružane terorističke grupe preko albansko-jugoslovenske granice; njegovo mrtvo telo je nazad u Albaniju preneo sam Ramuš; Škeljzen (1970) je poginuo u borbama sa jugoslovenskim snagama bezbednosti kod Istoka, 16. aprila 1999. godine.

Enver Haradinaj je ubijen 15. aprila 2005. godine, kod Peći, u pucnjavi koja je u obaveštajnim izveštajima UN ostala registrovana kao "obračun albanskih kriminalnih klanova".

Daut (1978) se od 26. juna 2001. godine nalazi na crnoj listi američkog Stejt Departmenta zbog organizovanja oružanih sukoba u zapadnoj Makedoniji. Tokom 2018. godine i on će biti uhapšen pod optužnicom Međunarodnog tribunala za ratne zločine na Kosovu. Ramušu će tako u životu, na slobodi, ali i kao moguća meta krvne osvete za nepovratne dugove, ostati još samo najmlađi brat, Frašer.

Činjenicu da je Haradinaj pred Haškim tribunalom oslobođen optužbi za ratne zločine zahvaljujući pohlepi bračnog para Bler, koji je zbog ekstremno visokog honorara u ovom slučaju aktivirao celu mrežu MI-6 u Haškom tužilaštvu: istragu Karle del Ponte protiv Ramuša Haradinaja direktno su podrivala čak tri agenta MI-6 u njenom kabinetu – Džefri Najs (tužilac u postupku protiv Slobodana Miloševića), Endrju Keli i Mark Harmon.

Činjenicu da je po drugi put izabran za kosovskog premijera, i to baš glasovima srpskih poslanika, može da zahvali političkoj korumpiranosti Aleksandra Vučića i njegovoj narcisoidnoj sklonosti da se stalno petlja u stvari koje ne razume jer se jedino tako oseća kao "istorijska ličnost".

Pa ipak, vlada Ramuša Haradinaja, sa svega jednim jedinim glasom parlamentarne većine i sa različitim interesima – ruskim političkim, Pacolijevim finansijskim i nemačkim obaveštajnim – duboko u svim njenim strukturama, neće dugo opstati. Njega čeka i suđenje. Čeka i Vučića.

Ironija sudbine je da će jedan od onih koji će imati instrumente da tu Haradinajevu vladu može da sruši Aleksandar Vučić i "Srpska lista". Može ali neće. Ali, Vučić tek ima da objasni američkom Stejt departmentu (ono što oni već znaju), otkud ovako čudne veze sa Haradinajem? Otkud toliko novac cirkuliše između njih? Jedan bivši britanski obaveštajni oficir KFOR-a za Haradinaja je rekao da se radi o "psihopati". Isto to je mogao i za Vučića da kaže. Ako ništa drugo, našli su se po toj "liniji".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SREĆA I SLOGA NA BALKANU: PREDSEDNIKOVO UBRZANO ZABORAVLJANJE PROŠLOSTI I OKRETANJE KA BUDUĆNOSTI!!?

 

Da li je vlada SAD znala da se sprema ubistvo Olivera Ivanovića, da li je san Aleksandra Vučića o sebi kao "balkanskom lideru" pao u vodu nakon ove brutalne likvidacije, hoće li OVK suditi sebi samoj i koje službe operišu informacijom da će na Kosovu i Metohiji krenuti "talas" terorizma?

Da li su Srbi sa severa Kosova i Metohije pod okupacijom Vučićevog režima ili pod jurisdikcijom albanske mafije i međunarodnih "mirovnih" institucija"?

 

                   Nikola Vlahović

 

Tri dana uoči ubistva Olivera Ivanovića (13. januara 2018.), američki Stejt department upozorio je sve svoje državljane koji planiraju da putuju na Kosovo i one koji žive i rade na Kosovu, da budu dodatno oprezni zbog mogućeg talasa terorizma. U daljem tekstu pomenutog upozorenja građanima SAD koji putuju na Kosovo ili žive i rade tamo, pisalo je i da se "politički motivisano nasilje javlja širom Kosova" te da se nikako ne preporučuje putovanje "na sever Kosova zbog mogućih građanskih nemira"!

Informacija je prosleđena preko američke ambasade u Prištini. Tekst upozorenja, preneli su i pojedini beogradski mediji (istog dana, 13. januara), ali samo kao kratku i nezapaženu vest.

Da li je to vlada SAD sa svojim obaveštajnim službama na Kosovu opet bila korak ispred konkretnog događaja (ubistvo Olivera Ivanovića) i ako je tako, zašto o tome zvanično niko nije obavešten osim američkih državljana? Recimo, Vlada Srbije, administracija Eulexa ili vlasti samoproglašenog Kosova u Prištini?

Zanimljivo je takođe, da tekst upozorenja američkim državljanima, koji se pojavio 13. januara, a koji je prenet preko ambasade SAD na Kosovu, imao je u jednom delu i ton i sadržaj koji upućuje na mogući talas terorizma sa pozicija ekstremnog islama u kome piše:

"…Terorističke grupe nastavljaju da planiraju moguće napade u regionu Balkana, uključujući i Kosovo. Teroristi mogu da napadnu sa malo ili bez ikakvog upozorenja, ciljajući na turističke lokacije, transportne centre, pijace, tržne centre, objekte lokalne uprave, hotele, klubove, restorane, bogoslužna mesta, parkove, glavne sportske i kulturne događaje, obrazovne ustanove, aerodrome i druge javne površine…"

Da li su nekadašnje vođe OVK postale previše nervozne? Godina im nije počela kako treba jer je već 3. januara 2018., u eksploziji bombe u švedskom gradu Helsingborgu, povređena je ćerka bivšeg komandanta OVK Nasima Haradinaja, Arijana Haradinaj, koja radi kao medicinska sestra i priprema se za studije u Švedskoj.

Nasim Haradinaj je brat od strica aktuelnog kosovskog premijera Ramuša Haradinaja i potpredsednik Organizacije veterana bivše OVK. Šef policije Helsingborga, Sven Holgeršon, rekao je da je u poslednjih šest meseci bilo više eksplozija u tom gradu, kao i da su ti napadi povezani sa narkoticima i sa albanskom mafijom.

Počele su da se "otvaraju" i neke neprijatne istine, mračna prošlost navodnih heroja OVK i njihove zločinačke akcije sa ciljem zatiranja Srba na Kosovu.

Nepunih desetak dana pre nego što se desilo ubistvo Olivera Ivanovića, Škumbin Mehmeti, svedok Specijalnog tužilaštva Kosova, tvrdio je da je nasilje nad Srbima, srpskom imovinom i crkvama SPC u martu 2004. godine, organizovala jedna kriminalna grupa, uz podršku takozvanih ratnih stranaka, tajne službe i velikih porodica, te da je sadašnji predsednik Skupštine Kosova, Kadri Veselji bio glavni ideolog masovnog nasilja.

Takođe, nekoliko dana pred ubistvo Olivera Ivanovića, Veselji je bio najglasniji među bivšim vođama OVK, pa je pretio preko svih kosovskih medija, da će "Kosovo biti do Niša", ako se na optuženičkoj klupi suda za ratne zločine OVK nađe on i njegovi saborci.

Mehmeti je detaljnije opisao kako je krajem 2001. godine na Kosovu formirana jedna jača kriminalna grupa koja je počinila mnoga posleratna ubistva, uključujući i ona politička. Za formiranje i aktivnosti ove grupe znale su sve bivše vođe OVK koje su sada na vlasti.

Misija iste grupe bila je da organizuje martovsko nasilje 2004. godine, a podršku za to imala je od "svih ratnih stranaka", tajne službe i "velikih porodica". Za uspešnu "misiju" obećana im je amnestija. Mehmeti tvrdi da je pomenuta kriminalna grupa "uništena" krajem 2004. godine, te da se ona više nije pominjala među njenim osnivačima i inspiratorima.

Ali, Škumbin Mehmeti je otišao još dalje, pa je priznao da je i on bio član te grupe te objasnio za koja je sve ubistva on odgovorna! Među njima, bilo je i ubistvo Tahira Zemaja, za kojega se znalo da je spreman da svedoči protiv takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), čak i pred srpskim tužilaštvom za ratne zločine.

Grupa je, kako tvrdi Mehmeti, odgovorna i za ubistvo Džemajla Mustafe, predsedavajućeg stranke Demokratske lige Kosova Ibrahima Rugove, te člana OVK, Ramiza Murićija, koji je trebalo da svedoči u jednom od neodržanih sudskih procesa. Kriminalna grupa o kojoj govori Škumbin Mehmeti, svedok Specijalnog tužilaštva Kosova, obavila je i likvidaciju poslanika LDK-a, Smajl Hadaraja, te pripadnice Kosovske policije, Sabahate Toljaj, koja je istraživala ubistvo Tahira Zemaja.

Za ovo ubistvo Mehmeti je tvrdio da nije kriv onaj ko je osuđen, već "neko ko nikada nije osuđen" i ko je za ubistvo platio 25.000 evra! Kako dalje tvrdi ovaj zaštićeni svedok, na meti grupe bio je i Džavid Haljiti. Mehmeti dalje tvrdi da su postojala lica zadužena za skrivanje svih tragova zločina koje su počinili pripadnici grupe, a jedan od njih je i danas, 2018. gopdine, još uvek pripadnik Kosovske policije (KP).

Svi zločini koje je počinila ova grupa uz logistiku nelegalne tajne organizacije "Sigurimin e Atdheut" i uz saznanja zvanične tajne službom (ŠIK) za koju Mehmeti tvrdi da ne stoji iza pomenutih ubistava.

Treba napomenuti da je i ovaj svedok Specijalnog tužilaštva Kosova osuđen na 30 godina zatvora za ubistva UNMIK-ovih policajaca 2004. godine kod Podujeva, za šta je okrivljena već pomenuta grupa "izvođača radova" u pogromu nad Srbima 17. marta 2004. godine.

Mehmeti je pripadao grupi Fljorima Ejupija, Agrona Sulejmanija (ubijen), Bajram Kićmarija, Aljbana Dizdarija, Ruždija Šaćirija (ubijen), Ćerima Keljmendija, Ibrahima Keljmedina, Džavita Kosumija i drugih. Mehmeti je ovih dana spreman da svedoči pred srpskim sudovima protiv vođe grupe, Fljorima Ejupija, koga označava kao izvršitelja zločina u slučaju "Niš eskpres" (ubistvo 11 Srba u autobusu "Niš ekspresa") i jednom događaju koji je imao direktnu podršku Kadrija Veseljija, aktuelnog predsednika Skupštine Kosova.

Malo je verovatno da će srpski sudovi ikada saslušati Škumbina Mehmetija u vezi sa ubistvom 11 ljudi u autobusu "Niš ekspresa". Naime, američka CIA, britanski MI6  i Nemačka BND su svojevremeno obučavali na desetine mladih Albanaca (među njima su ponajbolji "đaci" upravo iz grupe kojoj je i Mehmeti pripadao!) za teroristička dejstva prema vojsci i policiji Miloševićevog režima.

Uzgred, treba napomenuti da je u vezi pomenutog zločina Fljorim Ejupi već bio uhapšen od strane oficira KFOR-a i uz dokaze predat komandi američke baze Bondstil. Ejupi je odatle sa čudnovatom lakoćom navodno pobegao.

I bivši pripadnik Obaveštajne službe Kosova Nazim Blaca priznao je da je bio član tajne grupe egzekutora te službe, koja je blisko sarađivala sa strankom Hašima Tačija i koja je ubila oko 450 ljudi za koje se verovalo da su sarađivali sa vlastima u Beogradu ili su viđeni kao politički neprijatelji. Većina likvidiranih su bili Albanci.

Nazim Blaca je po dolasku iz švajcarskog kampa za obuku OVK boraca, u svoje selo Veliko Ribare u opštini Lipljan, lično likvidirao oko 20 Albanaca iz okolnih sela, zbog saradnje sa srpskim vlastima. Učestvovao je u masakru 14 srpskih žetelaca u Starom Gracku, gde je bio odeven u uniformu britanskog oficira. Ubio je i sve preostale, uglavnom stare i nemoćne Srbe podno planine Goleš, kao i Albance i Srbe iz susedne opštine Štimlje.

Kako bi sebe zaštitio od moguće odmazde britanske obaveštajne službe (jer im se oteo i počeo da ubija bez naloga!), rešio je da svedoči protiv sebe i protiv njegovih nalogodavaca, čiji je spisak prilično dugačak, dolazi do samog vrha nekih državnika i visokih funkcionera evropskih država. Navodno, Blaca se nedavno žalio nekom svom bliskom prijatelju da bi najbolje bilo da ga neko ubije, jer sa takvim užasnim teretom ne množe da živi.

Da li je Oliver Ivanović mogao da računa na nekog saveznika (među albanskim intelektualcima) u ideji stvaranja "građanskog" društva na Kosovu i Metohiji, u okolnostima kad je ova pokrajina stavljena pod međunarodni protektorat a formalna vlast predata bivšim vođama OVK i njihovim kriminalnim frakcijama? Bilo je pokušaja da on i Veton Suroi (publicista i političar, sin nekadašnjeg jugoslovenskog ambasadora Redže Suroia) nešto u tom smislu naprave. Ali, sve se to završavalo na marginama jalovih sastanaka.

Da li je Oliver Ivanović nakon pada Demokratske stranke imao saveznika u Beogradu i kako su Vučićevi naprednjaci gledali na njega? Šta je značila izjava Vučićevog "kadra" u Kosovskoj Mitrovici, Gorana Rakića  koji "sa radošću" obaveštava javnost da su gotovo svi članovi SDP Olivera Ivanovića, u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu, dobrovoljno napustili tu stranku i prešli u SNS (mada se znalo da ih je Vučićeva grupa "aktivista" na terenu korumpirala)?

Da li je Vučić u januaru 2014. godine znao da će Oliver Ivanović biti uhapšen na Kosovu na osnovu lažirane optužnice? I, konačno, ko je zapravo rukovodio sudbinom Olivera Ivanovića, ako znamo za događaj iz Eulex-ove sudnice u Kosovskoj Mitrovici, kad mu je pročitana presuda o kazni od devet godina zatvora koju treba da odsluži i kada je iz sudnice u hol nervozno izašao Dejan Pavićević, oficir za vezu između Beograda i Prištine  , nakon čega je telefonom pozvao nekoga (vrlo relevantan svedok događaja tvrdi da je razgor vođen na egleskom) i rekao mu: "…Dragi ambasadore, ovo nije bio dogovor!"

Jesu su političke igre između vlade u Beogradu, takozvane kosovske (albanske) vlade u Prištini i okupacionih vlasti na Kosovu i Metohiji, dovele do njegove likvidacije?

Istina, albanska mafija danas ima neke druge zadatke, a pre svega da zaštiti "protok robe i kapitala". A, to neće ići ukoliko padne celokupna vladajuća struktura koja direktno ili indirektno učestvuje u "participaciji" i očuvanju teško stečene vlasti na porodično podeljenim teritorijama.

Da li je Ivanović bio bačen u čeljusti Eulex-ovog suda prećutnim dogovorom više interesnih grupa kojima je smetao i da li je ubijen voljom tih istih grupa? Jedno je sigurno: Vučićeva strategija skorog priznavanja samoproglašenog Kosova, projekat auto puta od Niša do albanske obale u Draču, širenje Albanaca dalje u dubinu juga Srbije, pa čak i (ne)moguća razmena teritorija (Bujanovac i Preševo za Kosovsku Mitrovicu, Zvečan, Leposavić…), sve je to za sada palo u vodu.

Nemački dnevnik Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ) nakon ubistva Olivera Ivanovića piše pod naslovom "Smrt u bastionu balkanske mafije" da je za Kosovo, Srbiju i Srbe u Mitrovici izuzetno važno da se ubistvo razjasni, ali da "šanse ne stoje dobro", te da je Kosovska Mitrovica sa aspekta pravne države crna rupa, koja je sada progutala novu žrtvu.

Treba se ovde prisetiti da je krajem septembra prošle godine Oliver Ivanović pričao za neke beogradske medije o tome kako se situacija na Kosovu i Metohiji mnogo promenila za tri i po godine koliko je on bio u zatvoru:

"…Od stotinak ljudi sa kojima sam razgovarao tokom prvih par nedelja na slobodi, nema nijednog koji u prvih par rečenica nije postavio pitanje bezbednosti. Da se odmah razumemo: ti ljudi se ne boje Albanaca nego Srba, lokalnih kabadahija i kriminalaca koji se voze u džipovima bez tablica.

Droga se prodaje na svakom ćošku, svaki roditelj strepi zbog toga. Bilo je toga i ranije, ali ne u ovolikoj meri i nisu se ti ljudi ponašali bahato kao sada. Policija sve to gleda i ne reaguje, pa se građani osećaju nezaštićeno, iako su u kosovskoj policiji na severu sve naši ljudi, Srbi.

Neki od njih su iskusni policajci koji su ranije radili za MUP Srbije, ali ni oni ne rade ništa….Ilustracije radi, u poslednjih par godina u Mitrovici smo imali preko pedeset slučajeva paljenja automobila, bacanja ručnih bombi i dva nerazjašnjena ubistva. Sve se to dešava na teritoriji od dva i po kvadratna kilometra, koja je potpuno pokrivena sigurnosnim kamerama. Očigledno je da se policija boji da se ne zameri počiniocima, ili su počinioci uvezani sa bezbednosnim strukturama. Neki kažu da je policija prosto nesposobna, ali teško mi je da poverujem u to. Mislim, jesu oni nesposobni, ali ne baš toliko…"

Zanimljivo, baš u tih tri i po godine, Aleksandar Vučić (nekada ogorčeni protivnik EU) sve je učinio kako bi 24 sata dnevno, preko svih medija, propagirao ideju ulaska u Evropsku uniju, te ideju "istorijskog pomirenja sa Albancima".

I sve to sa grupom opakih tipova ("kabadahija" koje je pokojni O. Ivanović opisao), kojima je omogućio da se izdignu iznad svih i svakoga, da postanu multimilioneri, da imaju svoje male vojske, da privatizuju svaku instituciju, da postanu paralelna vlast kojoj niko ništa ne sme. Napravio je Vučić na Kosovu klan "svojih Srba" i sprovodi teror nad "stvarnim Srbima", onima koji ne pripadaju političkoj mafiji nego pokušavaju da prežive u nemogućim okolnostima.

Sa druge strane, nakon neverovatne, nemušte koalicije Vučićeve "Srpske liste" sa partijom Ramuša Haradinaja, u Medveđi se pojavio albanski predsednik Iljir Meta (28. novembra 2017.), koji je, između ostalog, javno tražio podizanje više spomenika borcima OVK. Po povratku u Albaniju, Meta je medijima u Tirani tvrdio da mu je predsednik Srbije, navodno u telefonskom razgovoru, preneo da širom juga Srbije već postoje spomenici posvećeni poginulim borcima OVK, ali da bi najbolje bilo da svi oni budu na jednom mestu, kao neka vrsta memorijalnog centra, te da "…taj potez Aleksandra Vučića jasno govori da je Srbija spremna da zaboravi prošlost i da se okrene budućnosti".

Činjenica je da Vučić vodi trostruku politiku, jednu za javnost, drugu za one kojima polaže račune, a treću za sebe i svoj klan.

Zarobljen u tom trouglu, u trenutku kad je ubijen Oliver Ivanović, našao se u poziciji koja mu nikako ne odgovara. Prekid pregovora sa albanskom nadri – državom na Kosovu, prekid planirane izgradnje trase velikoalbanskog autoputa, veću ulazak međunarodnih institucija na teren koji je do sada bio "ničiji", tačnije pripadao je mračnom mafijaškom bratstvu zavađenih naroda, što znači i prekid kriminalnih poslova u regionu Albanije, Kosova i Makedonije…Ništa od svega toga nije dobro za njega.

Ali, sa druge strane, ima i nečeg dobrog: tu je Poglavlje 23 (pravosuđe i borba protiv korupcije, hapšenje, istrage…) koje on želi da opstruiše na svaki način, jer će njegov klan biti prvi na "radaru" ovdašnjih sudova, ukoliko se oni ikada oslobode političkog diktata.

Minuli teror kriminalnih frakcija nekadašnje OVK, otišao je u drugi plan. Albanci su sada suočeni sa sobom i svojom mafijom. Srbi ih mnogo i ne interesuju. Imaju međunarodne garancije da rata neće i ne može biti. Srbija ima isto takve garancije.

Evropska unija je ostala pri ideji o međusobnom priznanju. Ali, šta o svemu tome misle SAD i Rusija? Nijedna ni druga strana ne posmatraju na Kosovo i Metohiju kao stvarnu nego kao veštačku državu. Istina, SAD je priznala samoproglašeno Kosovo ali ne želi da servisira narko – državu i njene mafijaške ispostave u EU i širom sveta. Novac koji SAD daju za bazu Bondstil je izdatak "strateške prirode" ali neće biti isplaćivan večno.

Na Kosovu su poslovi podeljeni po regionima. Ta pravila se strogo poštuju, a najpoznatiji klanovi su Keljmendi, Luka i Selimi. Najprometniji je deo u regionu Peći pa su tako svi "poslovi" i koncentrisani uglavnom u ovom delu Kosova. Ovde, pored pomenutih, sarađuje "bratski" još familija, među kojima su i klan Eljšani, Haljiti. Svi njihovi poslovi su uglavnom usmereni ka Crnoj Gori.

Porodica Kitaj kontroliše oblast između Kline i Istoka. Vezuju se za šverc kradenih vozila i prodaju oružja. Najozloglašeniji klan je klan Suma, koji deluje na području Kačanika. Bave se reketiranjem i ucenama, švercom oružja i droge iz Makedonije na Kosovo i dalje.

Osim ovih, na Kosovu operišu i manje poznati klanovi Sulja, Aguši, Geci, Babaljija, zaduženi za Prištinu Mitrovicu i Đakovicu. Treba reći da je teritorija Kosova, kada se priča o organizovanom kriminalu, podeljena na tri interesne zone: Drenica, Dukađini i Lab.

Oblast Drenice kroz Prizren, Klinu i Istok povezuje Crnu Goru s Makedonijom, a kontroliše je drenička grupa koja profitira na trgovini oružjem, kradenim vozilima, ljudima, cigaretama i gorivom. Ova grupa povezana je s braciom iz Albanije, crnogorskom, makedonskom, bugarskom i češkom mafijom.

Na teritoriji opština Peć, Dečani i Đakovica, u oblasti Dukađin, deluje metohijska grupa usmerena na ilegalnu trgovinu oružjem, drogom, akciznom robom, kradenim vozilima i na reketiranje. Krijumčarena roba se distribuira u Makedoniju, na jug Srbije, u Rašku oblast i u Crnu Goru, korišćenjem pravca Peć-Kula-Rožaje. Metohijska grupa kontroliše i područje Laba, preko kojeg se krijumčari droga. Čak i da neki od pripadnika porodice bude uhapšen, klan se ne raspada, jer je organizovan u više nivoa. Ipak, svi putevi i poslovi se završavaju na severu Albanije.

Ali, iz svakog od ovih pravaca, "roba" ide ka Srbiji ili iz Srbije. Glavni kanal kontrolišu upravo Vučićevi "bezbednjaci" okupljeni oko korumpiranih kreatura iz "Srpske liste" i nekoliko "samostalnih" šefova kriminalnih klanova za sada lojalnih vladajućoj stranci u Srbiji.

Oliver Ivanović ih je, kažu, sve odreda poznavao. Svakoga pojedinačno. I znao je za sve njihove poslove. Narod u Kosovskoj Mitrovici se često ironično odnosio prema činjenici da Ivanović "ništa za sebe nije uradio", pa su mu mnogi savetovali da napusti Kosovo i ide za Beograd. Izgleda da je među onima koji su ga "savetovali" bilo i pripadnika raznih službi, zbog čega je on jednom izjavio: "…Prestaću da se bavim politikom kad ja budem hteo a ne kad oni kažu!"

Što se tiče Vučićeve propagande o "sreći i slozi na Balkanu" (iza koje stoji sreća i sloga kriminalnih klanova pod kontrolom vladajućih oligarhija) treba se pozvati na sto puta dokazanu istinu, da je Evropska unija predugo imala filozofiju da su takozavni "jaki lideri", poput Aleksandra Vučića u Srbiji, čuvari stabilnosti u regionu. Istina je na drugoj strani: Vučić svojom sumanutom politikom, permanentno destabilizuju i Srbiju i sve zemlje u njenom susedstvu.

Poznati politikolog sa Univerziteta u Lilu  (Francuska) Luik Tregor (Loic Tregoures), i izvrsni poznavalac Balkana, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa kaže i da u Briselu niko nije dovoljno pošten da prizna da je proces proširenja već godinama zaustavljen i tvrdi da će "igra biti gotova" ukoliko se primanje novih članica u EU ne nastavi u mandatu sledeće Evropske komisije.

Trebalo bi onda da je jasno o čemu se radi! Ubistvo Olivera Ivanovića može da zaustavi ovaj proces i da dovede do ubrzane "federalizacije" EU i njenog konačnog zatvaranja. Jer, kome treba Balkan prepun mafije, ubistava i svakakvog zla?

EU se i do sada hranila "svežom krvlju" istočnih zemalja koje su skupo platile svoje romantične predstave o životu u ovoj zajednici. Ali, ako je takozvani Zapadni Balkan bio "poslednji zalogaj", onda je on nekome u Briselu stao u grlu.

Šta je američki Stejt department hteo da kaže upozorenjem svojim građanima "koji putuju na Kosovo" ili su već tamo? Ukoliko se očekuje nekakva pobuna Srba na severu Kosova, onda ona može biti usmerena samo protiv Vučićevih batinaša na terenu, eventualno protiv nezainteresovanosti međunarodnih institucija za uspostavljanje istinske pravne države u ovom regionu.

Ukoliko je vlada SAD izdala takvo upozorenje jer ima informacije da će neka poludela albanska filijala takozvane Islamske države krenuti u napad, onda je i tu sve jasno. SAD mogu da spreče nevolje ako hoće. Ako im trebaju žrtve, a ni to nije isključeno, jedna je već pala. Od čije ruke, čuće se.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U PRILOG OČUVANJU ZDRAVLJA: U ZDRAVOM TELU ZDRAV DUH!!!

 

Dugo se zna u svetu za bolesti Aleksandra Vučića, koju njegov kartel krije kao zmija noge. Ali, u svakog diktatora postoje “kozje uši“. Obelodanjivanje vesti da je Vođa zaražen i HIV-om unela je paniku u njegovo okruženje i one sa kojima je vodio ljubav.

 

                          Milica Grabež

 

Kada je lekar svojevremeno saopštio američkom predsedniku Ronaldu Reganu da ima rak, svi mediji su kao udarnu tu vest doneli s naslovom – Predsednik ima rak!

Predsednik Regan, u to vreme vremešan čovek, obratio se istog dana naciji, saopštavajući da je teško bolestan, da će se uz pomoć Boga i lekara boriti za izlečenje i da će o toku bolesti i lečenja obaveštavati javnost.

Za bivšeg američkog predsednika Wilijema Bila Klintona američki listovi i portali objavili su da je oboleo od side, da je u teškom stanju.

Američki građani su obavešteni i da je doskorašnji američki predsednik Barak Husein Obama homoseksualac, objavljena je i fotografija njegovog dečka iz mladosti, da je njegova supruga Mišel, ustvari muškarac, da su dve kćerke usvojili u Maroku.

Čak je i “gospođa“ Mišel saopštila da je njen muž homoseksualac i da će, čim mu prestane mandat, nastaviti da žive odvojeno, ona u Vašingtonu, on na Havajima. Magazin Tabloid je o tome objavio priču pod naslovom “Obama u braku sa travestitom" (broj 353).

Nakon izbora Emanuela Makrona za predsednika Francuske, tamošnji mediji su ga opisali kao ovisnika od kokaina, homoseksualaca i edipovca, predstavljajući do detalja njegove lične i porodične prilike.

Slike gole Angle Merkel, tekstovi o njenoj nimfomaniji, pripadnosti tajnoj policiji Štazi i likvidiranju političkih neprijatelja punili su stranice i nemačke štampe.

Ovaj poduži uvod treba da potvrdi da se svuda u svetu opisuje lični, porodični i poslovni život ljudi koji su na vlasti i odgovornim dužnostima. Građani imaju prava da znaju kome su prepustili da vodi državu, ministarstva, sudove…

U Srbiji se pominjanje ličnog života i zdravlja nosilaca državnih funkcija smatra nemoralnim! Oni mogu da rade šta hoće, da lažu, varaju…

Kada je Magazin Tabloid objavio pre pet godina tekst "Nije zlatousti, već picousti ", opisujući homoseksualne sklonosti tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, osim njegove Velike propagande laži javili su se i mediji koji ne pripadaju tom korpusu, osuđujući pisanje Magazina Tabloid.

Aleksandar Vučić je zloupotrebio položaj i u emisiji starlete Olivere Jovićević na RTS-u, držeći primerak Magazina Tabloid, patetičnim glasom rekao da ima probleme, jer ovaj list piše da on polno opšti sa svojim, tada maloletnim sinom.

To nije bilo istina, RTS nije hteo da objavi demanti. Nezavisno udruženje novinara Srbije izdalo je saopštenje u kojem je osudili pisanje Magazina Tabloid, mada te tvrdnje u novinama nije bilo! U sudskom postupku koji je redakcija pokrenula, Viši sud u Beogradu je presudom utvrdio da te tvrdnje u tekstu nisu iznete!

Dupeuvlakači redovno brane Aleksandra Vučića i njegov kartel od svake vrste optužbe, ili tvrdnji da je bolestan, da je šizofren, kakve su i sa kim njegove homoseksualne veze.

Povodom Vučićevog gostovanja u Njujorku važno je napomenuti da je on 19. septembra imao pregled u klinici Mayo. On boluje od sarkoma pelvis (sarkom karlice).

Inače, lečio se u Royal hospital u Londonu, imao je metastazu na debelom i tankom crevu, ali je injekcije dobijao od izraelske firme Tadarin, koje su zaustavile napredovanja kancera creva.

Aleksandar Vučić se danas leči od sarkoma karlice. Lekari tvrde da se krajnji ishod bolesti može odložiti za dve godine, primenom najskupljih terapija. A Vučić nemilice troši pare na lečenje. Reč je o stotinama hiljada evra i dolara. Svetski državnici koji primaju Aleksandra Vučića preduzimaju sve mere opreza i zaštite, izbegavajući da se više ljube sa Aleksandrom.

Podsetimo da je nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele  zanoćio više puta sa Vučićem u njegovoj kući u Jajincima, da je ekipa iz Urgentnog centra ušivala g. Vestervela u privatnoj klinici, nakon bludničenja sa Vučićem, koji je poznat kao nasilan čovek prema svojim partnerima. Vestervele je umro od side, u mukama. Nisu pomagali ni skupi lekovi.

Vučić je orgijao i sa šeikom iz Ujedinjenih arapskih emirata Muhamedom Bin Zajedom. Engleska štampa opisuje ovog šeika kao čoveka koji boluje od sifilističkog ludila, što se moglo videti i na snimcima prilikom njegove posete Vučiću, koji je bio oduševljen.

Lekari koji leče Vučića sa zabrinutoišću konstatuju da je kod njega utvrđeno postojanje HIV-a.

To se manifestuje i na njegovom licu, koje se više puta tokom dana puderiše, a vidi se i po njegovom načinu hoda, čestim zamorima i periodima u kojim satima plače nad svojom sudbinom, plašeći se odlaska u pakao.

Kao homoseksualac od karijere, gospodin Vučić je imao seksualne odnosi sa travestitom Likanom iz Zemun polja, osnivanjem Srpske napredne stranke on je stupao u intimne odnose i sa uglednim ženama iz stranke, i sa muškarcima.

Vest da je srpski predsednik HIV pozitivan uznemrila je naprednjački kartel. Vučić je polno opštio sa nekoliko žena svojih prijatelja, koji je uzrokovao i razvode. Tako se i njegov kum Nikola Petrović razveo od svoje supruge Maje.

Među inficiranim je, u lošem stanju, Marko Đurić, direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju. Svi koji su sa njim bili u vezi su u velikom strahu. Neki ne žele da se testiraju, da ne padnu u duboku depresiju.

Vučićev verni pas čuvar Nikolica Selaković je takođe zaražen. On se oko Vučića vrti kao kuče. U problemima je i potpredsednica Vlade Srbije. Ona je sa Vučićem zanoćila dva puta, kada se učlanila u tek osnovanu stranku. Njena leđa su išarana ožiljcima, puderišu je nekoliko puta dnevno. Mnogo ljudi koji su sa njom zanioćili idu kod lekara, da utvrde da li su zaraženi.

Vučićevo okruženje je u velikoj panici. Sladak i raspusni život, korišćenje najskupljih droga, bahanalije uz belo mađarsko vino počinju da uzimaju danak. Prknoljupci iz SNS-a zarazili su mnogo mladih ljudi, koji su morali da se daju glavonjama iz partije, da bi zadržali stranačku funkciju, da ne bi izgubili posao.

Da smo pravna država, istražna služba bi tražila sudski nalog da stotinu ljudi iz Vučićeviog okruženja povede na testiranje, da im se objave javno imena, da se spreči da šire zarazu.

Već nekoliko meseci se pre Vučićeve posete nekoj državi, pripremaju protokoli koji će isključiti mogućnost da Aleksandar Vučić zarazi sagovornike. Izbegavaju se ljubljenja u obraze, posle rukovanja peru se ruke sredstvima za sterilizaciju. Upućeni tvrde da Vučić već nekoliko meseci ne održava seksualne odnose ni sa svojom zvaničnom ženom Tamarom Đukanović.

Pored lekova koje uzima, a koji dosta utiču na seksualne želje, sasvim je moguće da i on sam ne želi da širi zarazu. Mada se, kada je on u pitanju, ta mogućnost može isključiti, jer on na svetu voli samo sebe. Prknoljupci iz SNS-a su u velikoj panici. Oni koji su iz tog kruga treba da se obavezno testiraju i sa Božjim mirom da prime tu vest. I da druge ne zaraze.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLANSKA PLJAČKA TELEKOMA: NAMEŠTENI SKUPI PROJEKTI, IZVLAČENJE I PRANJE PARA, KUPOVINA ĆUTANJA, CRNI FONDOVI I SKRIVENE NAMERE SNS!??

 

Veća grupa zaposlenih u preduzeću Telekom Srbija uputila je glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid pismo u kome između ostalog piše: "…Poštovani gospodine Brkiću i redakcijo hrabrog Magazina Tabloid, obraćamo Vam se sa molbom da objavite naše navode koji mogu pljačkaški režim braće Vučić ozbiljno uzdrmati i razotkriti njihove prave namere…"

U nastavku pisma, potpisnici govore o kriminalnim namerama braće Aleksandra i Andreja Vučića, tačnije o njihovom planu da prodaju Telekom u toku 2018. godine i otpuste 3.500 radnika. Redakcija objavljuje ovo pismo bez skraćenja.

 

              ………………..

 

Mi, radnici Telekoma smo ogorčeni onim što se dešava u našoj najboljoj kompaniji i u Vama vidimo jedini svetionik istine koji bi objavljivanjem skandala koji se dešava u Telekomu u režiji SNS i njihovih satrapa ozbiljno otvorili oči narodu i razotkrili njihove destruktivne namere.

Naime, u Telekomu se u tajnosti priprema prava seča zaposlenih u režiji režimskih ljudi predvođenih direktorom HR-a Draškom Markovićem zvanim Šampita  (nadimak je dobio po tome što ga je svojevremeno Vojislav Šešelj, kada mu je pala šampita koju je nosio naterao da je poliže sa poda). Imenovani je pre četiri godine postavljen za direktora HR (ljudskih resursa) Telekoma i od tada šta god uradi samo kaže tako je naredio Andrej Vučić pa se pitamo da li je moguće da je TELEKOM postao Andrejeva prćija.

Telekom je prava slika i prilika pogubne ekonomske politike A. V. koju primenjuje i u drugim firmama, a koja će pre ili kasnije proizvesti katastrofu. Krenimo redom…

1. SNS je u Telekomu, preko Draška Markovića naravno, u protekle četiri godine zaposlio preko 500 ljudi bez ikakvih kvalifikacija, osim što su imali člansku kartu SNS, dok je istovremeno poluprisilno uz otpremnine otpustio blizu 1.000 ljudi kroz takozvane dobrovoljne odlaske.

Da paradoks bude veći u isto vreme preko lizing agencije Sekvestra  (koja je vama dobro poznata i o kojoj ste već pisali) a sada i preko lizing kuće Wor And Care (za koju se po firmi priča da je u Markovićevom vlasništvu) angažuje se preko 1.500 ljudi. Postavlja se pitanje da li je normalno, ako već želite da smanjite broj ljudi, da kroz dobrovoljne odlaske i uz visoke otpremnine smanjujete broj ljudi da bi istovremeno doveli preko 500 svojih jurišnika i plus angažovali ljude preko agencija i tako sebi otvorili prostor da zarađuju vaše kompanije.

2. Iz Telekoma su na konsultanske usluge u poslednje četiri godine izvučeni milioni evra (koji odlaze na finansiranje kampanje SNS) angažujući uvek iste konsultante, ili je to AT Cami ili BSG, i uvek su to timovi od dvoje ili najviše troje ljudi, koji se na projektu ne zadržavaju nikada duže od mesec dana, ali nijedan projekat nije jeftiniji od milion evra! Milioni evra se takođe odliju na račune vaših kolega iz novinskih kuća i agencija, čime Vučić kupuje njihovo ćutanja.

3. SNS je protivustavno i protivpravno Telekom, koji je akcionarsko društvo svrstao u javna preduzeća, da bi nam nasilno smanjili plate za 10% i tako demotivisali zaposlene, a one najbolje poslali u konkurentske firme. Dodatno, ukinuli su radničke sportske igre, smanjili su nam i gotovo ukinuli dnevnice, sindikalna prava sveli na minimum koristeći novi drakonski Zakon o radu.

4. Iz Telekoma je u poslednje četiri godine isisano desetine miliona evra i dato Zvezdi i Partizanu ne da bi postigli vrhunske rezultate nego da bi se kupila ljubav huligana na stadionima i da ne bi skandirali "Vučiću pederu!". Postavlja se pitanje koliko je škola i bolnica moglo biti donirano ovim novcem po cenu da ponekad bude povređena sujeta velikog vođe i da li je Telekom dužan da plaća nesposobnost Vlade da se obračuna sa huliganima.

5. Iz Telekoma je preko firmi Slaviše Kokeze i Slobodana Kvrgića bliskim braći Vučić, ali i kuma Nikole Petrovića i Nenada Kovača izvučeno preko 200 miliona evra kroz softvere i nabavku opreme i telefona i sve je završilo u crnim fondovima SNS.

5. Telekom svake godine plati na ime JP Pošte Srbije za zakup prostora preko 25 miliona evra, iako je veliki deo zakupljenog prostora napustio, da bi se ona hvalila kako pozitivno posluje i što je najveći paradoks, povećava plate zaposlenima. Dakle, nama smanjenje plata od 10 odsto, a onda otimačina zakupnine i davanje Pošti da našim novcem sebi povećavaju plate! Svaka čast za ekonomsku logiku.

6. Jedan od golova kojim smo pobedili Albance u Briselu sa "pet prema nula", završio je u Telekomovoj mreži. Dali smo pozivni broj Kosovu kao državi, i formirali ćerku firmu po kosovskim zakonima prema kojima ako hoćeš da platiš račun, on mora biti u evrima i morate imati ličnu kartu države Kosovo! I pri tom za predsednika Upravnog odbora postavite čuvenog kriminalca i batinaša Zorana Milojevića Zelju, levu i desnu ruku Zvonka Veselinovića narko trgovca sa Kosova i Metohije.

6. Ono što nas možda i najviše boli jeste da je u poslednjih pet godina kroz dividendu Vlada Srbije uzela Telekomu blizu pola milijarde evra, čime nas je uništila u investicijama i borbi sa sve rastućom konkurencijom. I to nije sve.

Od prošlogodišnjih devedeset miliona evra uplaćenih u budžet Srbije po osnovu dividende, Vlada je sa 40 miliona naših para častila avio kompaniju ER Srbija, ne bi li nekako prikrila njene gubitke i propast "posla decenije" kako su govorili, a od preostalog dela dali su preko 33 miliona evra Fijatu. Od toga 23 miliona da isplati plate za 2. 500 zaposlenih i plus desetak miliona evra da verovatno časti menadžment Fijata i našim novcem podele bonuse. Tragedija, šta drugo reći.

Dakle, otimate od onih koji pošteno rade i uredno plaćaju sve poreze i doprinose i dajete za plate onima koji su oslobođeni bilo kakvih poreskih obaveza pa čak i doprinosa na plate kako ne bi propao posao veka. Ako je i od Vučićai SNS-a mnogo je.

7. Kakvo je isisavanje novca u pitanju najbolji je dokaz da je i unutar same Srspek napredne stranke, došlo do velikog sukoba kada je Telekom u pitanju. Tako i ministar Stefanović uz mnogo muke odneo prevagu nad drugim klanom, klanom Nikole Petrovića i za direktora prodaje u Telekomu postavio državnog sekretara MUPa Janu Ljubičić sa osnovnim zadatkom ne da se bavi prodajom jer ona nema veze o tome niti se ikada bavila time već da u kordinaciji sa njegovim ocem Brankom Stefanovićem i pojačanjima koja dovede iz MUP-a istraži iznutra mahinacije u Telekomu i eventualno nekome stave zasluženo lisice na ruke. Ako je to cilj oprostili bi i partijsko postavljenje i njeno neznanje.

    I sada šlag na torti.

Prema našim saznanjima, da bi se oprale pare koje su izvučene, ne samo iz Telekoma, i da bi se ubacile u legalan biznis A.Vućič je kreirao priču da na jesen sledeće godine jednom fondu proda 20 posto Telekoma, uz uslov da i on i njegova bratija opere svoj kapital i postane suvlasnik Telekoma.

Uslov Fonda je da se u međuvremenu otpusti, potpuno neopravdano, 3.500 ljudi kako bi oni došli na gotov teren i ne bi morali da ulaze u delikatan posao delenja otkaza.

Draško Marković odmah tokom jula i avgusta u jeku godišnjih odmora angažuje konsultanta, Boston konsalting grup koji je trebao da razmotri racionalizaciju zaposlenih u Telekomu. Pri tome konsultatnstki ugovor je težak milion i po evra narodnih para. Njih je angažovao lično bez tendera, u kafani, direktor Marković, i za samo mesec dana dvoje ljudi je ustanovilo da u Telekomu postoji višak od 3.500 radnika, što znači da svakog drugog zaposlenog treba otpustiti. Plan je skovan u strogoj tajnosti i tek je ovih dana obelodanjen, jer munjevitom brzinom žele da ga sprovedu u delo.

Ono što bi želeli da posebno potencirate u svojim tekstovima je sledeće:

Čak i da se desi da se ostvari plan SNS-a da potkupe sindikalne vođe Slavoljuba Kandića i Joksimovića, kao što su uradili u Fijatu, jer se direktor Marković po kafanama javno hvali da će ih skuvati parama iz crnih fondova SNS-a, naš odgovor će biti žestok.

Da je to verovatno, pokazuje to što je jedan otišao mesec dana na Krit a drugi u Grčku (naravno o trošku Telekoma) i to u vreme kada svaki drugi zaposleni u Telekomu treba da dobije otkaz! Istovremeno, Kandiću je napravljen ustupak i nije penzionisan kada je trebalo, zbog njegove ćerke, koja radi u strategiji, izmišljen je poseban sektor u Strategiji, što je posebno iritiralo zaposlene, i što je novu reorganizaciju bacilo na kolena, novi Kandićev zet je lepo zbrinut.

Takođe u Strategiji. Joksimović je zaposlio jednu ćerku, drugu ćerku, suprugu i verovatno još samo taštu da zaposli da bi prećutao zločine koji se rade protiv zaposlenih.

Nevezano za njihov stav mi koji smo stvarali Telekom decenijama, spremni smo da telima i životima nas i naše dece branimo naša zaslužena radna mesta. Razapeti šatore ispred Telekoma u Takovskoj i ispred Skupštine, štrajkovati glađu dok se taj plan ne obori, a poslovanje Telekoma dovede u red.

Obavestićemo sve međunarodne sindikalne organizacije, dovesti žene i decu ispred Telekoma i Vlade i generalnim štrajkom paralisati rad firme, dok se nepravde ne ispravi. Nije Telekom ničija prćija da bi zbog njihovih hirova naša deca ostala bez hleba.

Otpuštati ljude u najboljoj domaćoj kompaniji koja hrani Poštu, Fiat, Er Srbiju, iz koje i pored svega isisavaju desetine miliona evra za svoju kampanju, u kojoj ilegalno zapošljavaju 1.500 novih ljudi preko svojih agencija i na kraju nas ostaviti na ulici stvarno neće proći!

Poštovani gospodine Brkiću i urednici u Tabloidu, mi stojimo iza svake izgovorene reči i nadamo se da će sredinom nedelje krenuti serija tekstova na ovu temu. Vi možete konsultovati domaće nepotkupljene eksperte, poput prof. Savića, prof. Zeca, Miće Ćulibrka ili Milojka Arsića, šta misle o tome, i kakva saznanja imaju, a vi, da bi proverili verodostojnost naših podataka pozovite Telekom i pitajte da li je tokom leta na brzinu i u vreme odmora napravljen plan reorganizacije i šta on podrazumeva!

Tražite intervju od direktora Markovića (koji je inače polupismen i izuzetno arogantan) sa par provokativnih pitanja videćete o kakvom se tipu radi. Pitajte ga kako je moguće da samo mesec dana pre donošenja plana reorganizacije bude donet strateški plan Telekoma za period do 2019. godinu u kome se ne spominje ni reč o otpuštanjima. Da li to on prima naređenja od Andreja Vučića ili Predraga Ćulibrka?

3. Pozovite predsednika sindikata i neka oni časno iznesu svoje mišljenje o svemu. Ako vas budu eskivirali znači da su kupljeni.

4. Pozovite predsednika Nadzornog odbor a prof. Milana Božića i pitajte ga da li je kao predstavnik Vlade upoznat sa planom reorganizacije i ako jeste ko ga je odobrio.

5. Pozovite ministra Telekomunikacija Rasima Ljajića i ministra privrede Gorana Kneževića i pitajte, da li nešto znaju o tome. Prema našim saznanjima čak ni oni nisu obavešteni, jer je ovde reč o porodičnom biznisu koji se realizuje u strogoj tajnosti.

6. Proverite svaki od naših navoda, da li je kriminalac iz Leposavića, Zoran Milojević Zelja predsednik Skupštine MTS Kosovo i da li je Jana Ljubičić novi direktor prodaje?

Mislimo da ćete serijom tekstova koji će nastati kao rezultat ovog pisma, ali i vašim istraživačkim novinarstvom, najjače do sada uzdrmati Hvalisavca, jer ćete poljuljati kompletnu njegovu ekonomsku logiku. Mi ćemo ostati sa velikom zahvalnošću sto ste pomogli da se kompanija spasi i radovati se vašoj odluci da opstajete u ovom ludilu koje nas je zahvatilo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ДИЈАЛОГОВАЊЕ КАО ЗАМЕНA ЗА РЕФЕРЕНДУМ О САГЛАСНОСТИ ЗА ФОРМИРАЊЕ ДРУГЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ НА БАЛКАНУ!??

 

Да је стварно желео да поштује заклетву дату над Уставом државе на чијем је челу, Вучић Александар из Чипуљића, сада на функцији Председника Србије, по доласку из Америке, више пажње би обратио на чињеницу да Резолуцијом 1244 УН нису повукле сувереност Србије над територијом Косова и Метохије, па то значи да решење о статусу Косова не може бити изнад тога и мимо тога, јер је и Уставом и Резолуцијом тако одлучено!!!

У члану 2. још важећег Устава Србије, између осталог пише и: "…. Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана." То важи и за Председника наше Отаџбине!!!

А и платформа владајуће странке СНС, у делу који се односи на Косово и Метохију, такође је предвидела референдум; осим ако Председник те странке не одлучи другачије!??

Референдумско питање би требало да гласи: „Сматрате ли Косово и Метохију територијом Републике Србије, и да ли сте против признања независности названу Република Косово“ ??

 

 

 

У таквом референдумском питању, био би садржан и став српског народа, да ли је сагласан да своју територију разгради, како би део територије Србије (заједно са нашим народом на којој живи, рудним богатством, имовину Србије и власништво над њом, међу које спадају и зграде пошта, школа, општина, путеви, мостови, високонапонски далеководи и репетиторски објекти, спортски објекти, станови, шуме,.. као и културну баштину, верске објекте СПЦ, итд, итд… ) поклони националној мањини Албанаца на КиМ (као националној мањини у Републици Србији по Уставу (чл.75. до 81.) и Резолуцији 1244, иако постоји држава Албанија као матична држава Албанаца)!!???

Одговором НЕ (на горње питање) у случају да се бројањем установи да је то став већине оних бирача који су изашли на референдум, значио би да је и та већина (у име и оних који нису изашли на референдум) сагласна и својом вољом одлучила да буде формирана и друга држава Албанаца на Балкану!

Таквим одговором би смо ми као грађани опрали и скинули одговорност са Вучић Александра, и легализовали сваки (по питањима КиМ) досадашњи губитнички потез њега као Председника Отаџбине (и ранијих власти), а своје име сврстали у срамни део српске издаје коју ће касније с гнушањем помињати и њихови (и наши??) потомци!!!!???

У таквом случају да НАРОД једне државе (без обзира на излазност) пристане да се својевољно одрекне дела своје територије зарад формирања друге државе у корист НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ, био би невиђен међународни преседан са несагледивим последицама по Србију (имајући у виду скривене жеље и аспирације осталих националних мањина-Мађара, Бошњака, Бугара, Румуна…), светски мир и поредак!!!!!

Такав преседан би се могао користити и на светском нивоу за правдање деловања сепаратистичких покрета, комадања држава и изазвање нових ратова!!?

А ако разуман део бирача буде одлучио да на референдумско питање одговори, (и бројањем се установи резултат) већином гласова „ДА“, онда треба одлуком Уставног суда све радње Власти после 2000-те год. прогласити неуставним!! Затим затражити расправу у УН са темом да мисија УНМИК није испунила мандат у потпуности и тражити замену снага у промењеном саставу (Кина, Индија, Швајцарска…).

После одбрамбеног рата против побуњеника на КиМ и агресора НАТО пакта, успело се обезбедити Резолуцијом 1244 СБ УН да се Косово и Метохија стави под управу УН и не отцепи!! Од тада па на овамо, све Власти у Србији су садејствовале Западу и Албанцима у продуженој агресији у успостављању независног „РКС-Косова без звездице“!!!

Сада се дошло пред завршни чин успостављања добросуседских односа, између осталог и због тога што, уз подршку власти у Србији, у Скупштину и Владу „Републике Косово без звездице“ улази Српска листа!?

А према Статуту "Политичка странка Грађанска иницијатива Српска листа ће деловати у складу са принципима политичког и правног деловања ГИ Српска Листа и преузеће сва права и обавезе проистекле из њеног досадашњег начина и облика деловања. Политичка странка Грађанска иницијатива Српска листа се региструје у складу са Законом о општим изборима бр. 03- Л/073 Републике Косово."

Такав статут и учешће Српске листе на последњим изборима у организацији косовских власти, има пуну подршку владајуће већине Скупштине и читавог државног руководства Србије, са циљем да се дā легитимитет властима косовских Албанаца, а супротно већ четири године изгласаној Резолуцији Народне Скупштине о принципима за политички разговор са институцијама Приштине!

Члан 112. Устава Србије показује да је Председник Србије изашао из своје надлежности!!! То Вучић (док је обављао дужност Председника Владе) ни Томи није дозволио, па су га зато навукли на крају да се слика у Бриселу, јер је, вероватно то спремао (Александар) за себе кад` буде постао Председник!!?

Па нису за џабе сви медији раније наглашавали: "Бриселски дијалог подиже се на председнички ниво: Све чешће се чују идеје да би дијалог Београда и Приштине требало да пређе на ниво председника. Управо у том формату замишљен је и сваки бриселски сусрет српске и “косовске” делегације.

То отвара питање шта тај ниво разговора доноси у односу на досадашње преговоре делегација, односно треба ли очекивати брже доношење тешких одлука.", због овога је, Вучић водио својевремено и Тому у Брисел, (мада није хтео ни његову кроки платформу да му сагледа у целости и извуче корисне елемене по нашу Отаџбину), да би омогућио вођење дијалога!

Зна Председник да је покретање референдума дефинисано чланом 108. Устава Србије, при чему је иницијално довољно да свега 100 хиљада бирача може да покрене његово расписивање (где чак и Бели Прелетачевић може сам да сакупи толико потписа док си рек`о пиксла) , а да не причамо о моћи и снази нашег народа (кад` то стварно жели) и патриотске, просрпске опозиције ван Парламента!!??

Зато је Председнику свих грађана и требала надмоћ у Скупштини како би онемогућио било какву расправу против његовог самовољног плана!!! Зна он да у члану 118. Устава пише: „Председник Републике разрешава се због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине народних посланика.
Поступак за разрешење може да покрене Народна скупштина, на предлог најмање једне трећине народних посланика.
Уставни суд је дужан да по покренутом поступку за разрешење, најкасније у року од 45 дана, одлучи о постојању повреде Устава.“

Заборавља се да је задњим ставом члана 182. Устава РС прописано да се територија АП не може мењати без сагласности њених грађана на референдуму!!!

Морамо да подсетимо да „Српски“ (??)државници после `99-те, на жалост воде продужену агресију кроз дијалог по бриселским ходницима и на маргинама скупова марионета, и сад` му се (Председнику Србије) упалила „Блер сијалица“ да пита Србију кроз дијалог, (у циљу добијања легитимитета за своје унапред донето (туђе или своје??) решење), а нема довољно велике мошнице да распише референдум!?? А резултати референдума као добитак или губитак, јесу када се освоји 50% плус 1 глас од укупног броја изашлих бирача (чл.203. Устава Србије)!!???? „…

Председник Србије позвао на дијалоговање, а приметно је да редом оцрњује и оне које није није позвао!!? Наш народ каже да је паметном човеку и комарац музика, па би заклетва над Уставом Србије и дословно поштовање одредби садржане у њему, био једини и најважнији задатак Вучић Александра на функцији коју обавља!!!

Управо зато се Александар Вучић (тренутно „најбољи лидер у региону Западног Балкана“ како му то умилно титрају бриселски мрсомуди), одлучио да баш он буде позван и тај који ће да скине њему страшан "терет" са Србије на путу без алтернативе, на кога се недавно и заклео пред народом!!?????

А можда му је једна од скривених жеља да се и он, као Вили Брант својевремено, окити и Нобеловом наградом за преседан у издаји отаџбине, па би му можда ту радосну сцену покварила заједничка слика са Тачијем окићеног Нобелом због „доприноса за мир“ у региону, и усхићеног због добитка за бриселским столом !!?

И на крају завршеног посла по жељама Запада, у знак захвалности косовских Албанаца што им је помогао да учврсте своју државу, није искључено да можа и по Вучићу назову неку аутостраду попут оне на правцу Урошевац-Гњилане!???

 

©Гето Србија

IZBORNI MARKETINŠKI TRIKOVI I VUČIĆEVA ZONA SUMRAKA!!?

 

Za svoj rođendan, 5. marta ove godine, Aleksandar Vučić je građanima poklonio sebe kao predsedničkog kandidata, kao najveću nacionalnu vrednost. Nažalost, u ovoj zemlji su sve vrednosti poremećene. On to dokazuje ličnim primerom.

U novu izbornu avanturu upustio se s nadom da će mu predsednički mandat omogućiti pet godina opstanka na vlasti. Hteo je da poleti, a kad je pogledao ispod sebe, na svoje rođake, kumove i stranačke saradnike, shvatio je da već pada. Što god da uradi, neće uspeti da sačuva vlast ni u svom kartelu, a kamoli u državi.

On zna, ako izgubi, neće moći mirno da ode u opoziciju i da nastavi političku karijeru. Pad s vlasti njega i sve njegove vodi na optuženičku klupu s pogledom na Zabelu. Zato nema načina koji neće iskoristiti ne bi li pobedio Srbiju. U borbi protiv razuma, istine i pravde, upotrebiće sve marketinške trikove, laži i prevare, pa i nasilje…

 

                   Predrag Popović

 

Vučić je sinovljevsku ljubav prema Nikoliću produbio novim ranama. U svom stilu, podlim spletkama, mesecima mu je podgrevao nadu da će ga podržati u još jednoj predsedničkoj kandidaturi. Javno ga je hvalio, grlio i ljubio, a tajno je pripremao uslove za njegovu političku likvidaciju. Doveden pred svršen čin, Nikolić nije mogao ništa drugo da uradi, nego da podvije rep i prizna poraz.

Tako trenutno izgleda odnos među dvojicom ključnih ljudi u SNS. No, nije uvek sve onako kako se čini. Nikolić je jednom rečenicom, kojom je najavio samostalnu kandidaturu na predsedničkim izborima, razotkrio suštinu naprednjačkog kartela i vrstu motiva koji okupljaju njegove članove.

Mnogo nezadovoljnih, razočaranih i prevarenih naprednjaka obradovala je Nikolićeva pretnja otporom Vučićevom apsolutizmu. Stranka je počela da se rašiva po svim šavovima, od mesnih odbora do Predsedništva. Nikolić je podelu stimulisao puštanjem glasina o finansijskoj i logističkoj podršci koju ima iz Rusije i Kine. Njegovi saradnici su plasirali informacije o formiranju „Izvorne SNS", samostalne poslaničke grupe u kojoj će se naći između 34 i 52 poslanika i podršci 42 opštinska i gradska odbora.

Bez obzira na to što navedene brojke izgledaju kao plod mašte, Vučić je dobro shvatio poruku. Svestan da mu eventualni raskol može raspršiti san o pobedi u prvom krugu, odgovorio je na jedini način koji zna – nasiljem, pritiscima i pretnjama. Političkog tatu provukao je kroz medijsko blato, a stranačko članstvo je izložio staljinističkoj torturi.

Kako bi u korenu sasekao mogućnost slobodnog izjašnjavanja, naredio je da svi odbori po hitnom postupku organizuju predstave u kojima će ritualno podržati samo njega, voljenog i jedinog vođu. Na sastancima odbora, pre i tokom glasanja, funkcioneri su fotografisali članove, da ostane trag o tome kako se ko izjasnio. Uredno su popisani svi koji su se ohrabrili da posumnjaju u Vučićevu nepogrešivost.

Istovremeno je i Nikolić pravio svoje spiskove. Pažljivo je gledao Pink i čitao „Informer" i „Srpski Telegraf". U veliku crnu svesku, u kakvu je nekad, na kragujevačkom groblju upisivao parcele, sada je zabeležio koji vučićevci su ga klevetali i vređali.

Kad se ukrste podaci s ta dva spiska videće se linija po kojoj će se pocepati Srpska napredna stranka. Svojom „listom nepodobnih" Vučić je uspeo da zaplaši pojedince i prinudi ih da lažu kako podržavaju njegovu kandidaturu. Slaba vajda od toga. Nikolićeva lista je teža, ozbiljnija i, po celu SNS, mnogo opasnija. To se videlo odmah po Nikolićevom priznanju poraza.

Bajčetinski vojvoda je još među radikalima dokazao da se u kriznim situacijama ponaša kao njegov nekadašnji idol đeneral Draža Mihailović: „Još nije vreme, još nije vreme… E, sad je kasno…" S takvim karakterom i temperamentom, da je sam odlučivao, da ga Vučić nije gurao, Nikolić bi još bio zamenik Vojislava Šešelja, sedeo bi u Magistratu i gruvao po Evropskoj uniji, Americi i haškom antisrpskom kazamatu. Da nije takav, spor i slab, na vreme bi se suprotstavio Vučićevoj nameri da ga najuri iz stranke i politike. Ipak, da se opametio, Nikolić je pokazao čim je dotakao dno.

Pomiren sa sudbinom, bez gicanja je prihvatio Vučićevo obaveštenje da ne računa na funkciju premijera. To je mogao i da očekuje. Vučićev krajnji cilj cele akcije svodio se na oduzimanje, a ne povećavanje Nikolićevog političkog uticaja. Nokautiran, još s patosa, stari lukavac je ipak poslednjim trzajima krenuo u kontranapad. Ne na Vučića, on je trenutno nedodirljiv.

– Dobro, ne moram ja da budem premijer, ali to neće biti ni Ivica Dačić, Zorana Mihajlović ili Nebojša Stefanović. Toliko su vređali mene i moju porodicu da na njih ne mogu pristati – rekao je Nikolić.

Opet je upao u Vučićevu zonu sumraka. Majstor manipulacije jedva je dočekao da javi Dačiću kako bi ga on, kao što su se dogovorili, rado postavio za premijera, ali ne dozvoljava zli i osvetoljubivi Toma. Ako nijednu drugu, Vučić je odlično savladao šešeljevsku lekciju – zavadi, pa vladaj.

U onih nekoliko dana Nikolićevih pretnji kandidaturom, Vučić je ćutao. Što je mislio, govorili su Dačić, Mihajlovićka, Stefanović, Vulin i čopor podobnih analitičara. Da bi delovali uverljivije i agresivnije, Vučić ih je uveravao da je s Nikolićem zauvek završio, da nikad više neće biti nikakvog dogovora.

Kao da ne znaju s kim imaju posla, poverovali su mu. Kao kad ajkule osete krv, sjatili su se oko Nikolića, otkidajući mu komad po komad preostalog dostojanstva. U želji da se dokažu i dodvore Vučiću, takmičili su se ko će jače da udari i povredi žrtvu.

U tu zamku upao je i Dačić. Izneverio je vlastitu inteligenciju i bogato mešetarsko iskustvo, pa se poveo za ogoljenom ambicijom da opet sedne u premijersku fotelju. Na sva usta hvalio je Vučića kao jedinog kandidata vladajuće koalicije koji može da pobedi nepostojeću ujedinjenu opoziciju, a šapatom je trgovao, tražeći veći deo plena za sebe i SPS. Dačić je, kako bi umerio nezadovoljne partijske kolege, zahtevao da se raspišu i parlamentarni izbori, pa da SPS na zajedničkoj listi dobije veći broj poslaničkih mandata, a zatim i direktorskih mesta. Naravno, Vučić je sve obećao.

Međutim, prvo obećanje, Dačiću najvažnije, povukao je čim je Nikolića ispresavijao i stavio u džep. Sav skrušen, uživljen u svoju omiljenu ulogu patetičnog mučenika, Vučić je obavestio Dačića da od premijerskog položaja nema ništa, ne da Nikolić, mnogo je ljut.

Da bi bio uverljiviji, Vučić je naglasio da Nikolić insistira da za predsednika buduće vlade bude izabrana Jorgovanka Tabaković. U svom maniru, gospodar sudbina se izvinio što ne može da održi reč, ne sme da rizikuje novi haos u svojoj stranci, ali kad sve prođe, posle izbora, naći će način da se iskupi i zadovolji Dačića.

Lider socijalista je odmah shvatio da mu je Vučić ovom prevarom vratio istom merom za izdaju 2008. godine. Odnos snaga se promenio, ali ne i stil komunikacije. Kao što je onda nesuđeni beogradski gradonačelnik Vučić urlao i pretio, tako se sada Dačić pomamio. Kao Mirko Topalović, lupio je šakom o sto i tražio svoj deo. Ogorčen, podsetio je Vučića da još poseduje dve kartonske kutije dokaza spornih radnji njega, njegovog tate Anđelka i batice Andreja.

Vučić samo što nije zaplakao. Od smeha. Na svaku Dačićevu ide deset Vučićevih kutija s kompromitujućim dokumentima, tako da se zna ko je u toj igri mačka, a ko miš. Da bi pokazao da ne postoji ravnoteža straha, već samo ravnoteža mržnje, Vučić je preko svojih medija plasirao ponižavajuću priču o tome kako pohlepni Dačić „cvili od tuge" jer ne može da dobije onoliko parče plena koliko je želeo. Pedagoško upozorenje da se smiri, proguta knedlu i ne talasa, Dačić je dobro razumeo.

U sličnom tonu Vučić je obavio razgovor sa Zoranom Mihajlović i Nebojšom dr Stefanovićem. I njima je raspršio premijerske snove, optužujući Nikolića. Oni su sportski prihvatili objašnjenja vođe, što se ne može reći za Aleksandra Vulina.

Uveren da se lepo namestio u Vučićevoj piramidi vlasti, Vulin nije očekivao da će se naći na udaru spletki. Za pet godina srpski Če Gevara pogazio je sva svoja ideološka uverenja i lično dostojanstvo,prodao je dušu vragu svome i pristao da bude sve što hoće … Zauzvrat, dobio je ministarske mandate, solidnu apanažu i sve drugo što vole mladi. Kao grom iz vedrog neba ošinulo ga je obaveštenje da je Nikolić stavio veto na njegov ostanak u vladi.

Odgovornost za prevare Vučić je prebacio na Nikolića, takođe prevarenog. U svoje prljave igre uvukao je i ostale parazite iz vladajuće koalicije. Bogoljub Karić, Rasim Ljajić, Vuk Drašković i Milan Krkobabić dali su blanko podršku njegovoj predsedničkoj kandidaturi. Na taj način sami su sebi oslabili pregovaračku poziciju u pregovorima o budućem savezu pred sledeće parlamentarne izbore, kad god oni bili. Ostaje im samo da se zadovolje mrvicama s njegove trpeze.

Na Vučićeve trikove naseli su i mnogi opozicionari. Umesto da se posvete demontaži njegovog zločinačkog režima, oni se bave međusobnim nadgornjavanjem i prebrojavanjem. Saša Janković, bivši zaštitnik građana trenutno u ulozi zaštitnika Dragana Šutanovca, predsedničku kampanju vodi protiv Saše Radulovića i Vuka Jeremića. Iako je svestan da mu je krajnji izborni domet četvrto mesto, pristao je svu odgovornost preuzme na sebe i tako sačuva Šutanovca. Usput, pokušaće da Jeremiću otme što više glasača, ali njega bar neće direktno kompromitovati.

U takvim okolnostima Vučiću ostaje da se pozabavi svojom kampanjom i opasno poljuljanim rejtingom. Rezultati februarskog istraživanja, naručenog za diktatorovu internu upotrebu, pokazuju da je rejting SNS pao na 31%, najniže od 2012. godine.

Vučić se drži na 38 odsto. Solidno, ali nedovoljno za pobedu u prvom krugu. Pošto zna da dobar deo socijalista, pa ni članova ostalih koalicionih partija, neće poslušati svoje rukovodstvo i glasati za zajedničkog predsedničkog kandidata, Vučić je svestan da će opet morati da se služi podmićivanjem, pretnjama i krađom. To mu nije strano, zato su naprednjaci već počeli da dele ulje i brašno, obećavaju poslove i prete otkazima svim nepodobnim pojedincima koji rade u javnim preduzećima.

Prošle izbore Vučić je pokrao. I to trapavo, s višednevnim natezanjem u Republičkoj izbornoj komisiji. Da bi olakšao posao, sad je sa spletkama krenuo na vreme. Nekoliko dana pred raspisivanje predsedničkih izbora vlast je odlučila da overu potpisa poveri javnim beležnicima.

Do sada su to obavljali sudovi, po ceni od 60 dinara, a ubuduće će notari, koji će naplaćivati 360 dinara u svojim kancelarijama i do 2.700 dinara za izlaske na teren. Za učešće na izborima kandidat mora da sakupi 10.000 validnih potpisa. Umesto dosadašnjih 600.000, sada će morati da plate između 3.600.000 i 27.000.000 dinara.

Pored astronomske cene, koja će sigurno onemogućiti nekoliko najavljenih kandidata da učestvuju na izborima, ovim trikom Vučić je ugrozio i kandidaturu najozbiljnijih konkurenata Jeremića i Jankovića. U Srbiji ima 189 opština i 162 javna beležnika. Uz problem transporta zainteresovanih građana iz jedne u drugu opštinu, veliki problem predstavlja i njihov prijem kod notara.

Svi notari su akreditovani od naprednjačke vlasti, tako da nema dileme ko će imati prednost pri overi potpisa. Vučićeva kandidatura će biti overena, a ostali kako se snađu. Pri tome, liste moraju da budu zaključene u roku od deset dana. Bez obzira na broj saradnika i finansijske mogućnosti, ni štab Vuka Jeremića, za koji se veruje da je najbolje organizovan, neće uspeti da lako i brzo prikupi potpise.

U još težoj situaciji je Saša Janković. On ima podršku Demokratske stranke, koja bi trebalo da obavi sve te logističke poslove. Međutim, valja podsetiti, na stranačkim predsedničkim izborima, pre nekoliko meseci, glasalo je oko 8.000 članova DS-a. Čak i kad bi svi oni potrčali da potpisom podrže Jankovića, opet neće biti dovoljno. O ostalih desetak političara koji su najavili kandidaturu da se i ne govori.

Ni to nije poslednja predizborna prevara Vučića. U strahu od velike izlaznosti, diktator je odredio da se drugi krug izbora održi 16. aprila, na pravoslavni Uskrs. Naprednjačka armija idolopoklonika, lopova, podmićenih i ucenjenih nesrećnika sigurno će izaći na biračka mesta. Za razliku od njih, glasači čiji kandidat ne prođe u drugi krug, imaće slabiji motiv da umesto na uskršnji ručak odu na glasanje.

Vučić se uzda i u vlastiti medijski arsenal. Još dok je bio radikal, pametno je govorio: „Uzalud je ukinuta smrtna kazna, ostao je Pink". Konkurencija među režimskim biltenima sve je žešća, ne zna se ko više laže. S obzirom na katastrofalne rezultate vladavine, Vučićevi urednici moraju da budu izuzetno maštoviti, pa da ih predstave kao najveće uspehe u savremenoj istoriji.

Za skretanje pažnje dobro će mu doći zveckanje oružjem u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Umesto da se građani bave svojom egzistencijom i naprednjačkim aferama, mediji će ih zamajavati pričama o ustaši Stepincu, baliji Bakiru Izetbegoviću i albanskom teroristi Tačiju. Za obračun s domaćim izdajnicima Vučić će, kao i do sada, koristiti usluge kuma Šešelja.

Odlukom da se otkaže redovna prolećna sednica Narodne skupštine Vučić je sprečio predsetavnike opozicije da makar u njoj iznose svoje stave. Bez prenosa skupštinskih debata, sa strogo kontrolisanim televizijama i novinama, diktator je zaveo medijski mrak u kome će da svetli samo njegova zloupotreba službenog položoja, tokom koje će kao premijer voditi predsedničku kampanju, otvarati nezavršene puteve, postavljati kamen-temeljce budućih nepostojećih fabrika i hvaliti se istorijskim uspesima, koji su uništili Srbiju.

Sve mu je uzalud. Iako u Srbiji ima tek nekoliko slobodnih medija, po gledanosti i tiražima značajno manjim od režimskih, i u tom mraku Vučić više ništa ne može da sakrije. Većina građana ne zna detalje zločina u Savamali, ne zna za Asomakum, kovinske vetro-parkove, malverzacije s „Beogradom na vodi", nameštene tendere i ostale skandale.

Građani možda ne znaju da je javni dug Srbije stigao do cifre od 23 milijarde evra i da svaki dan raste za 3,6 miliona evra, ali dobro znaju koliki su njihovi lični dugovi. Vučićevi mediji ne objašnjavaju zašto je Vlada iz budžeta poklonila četiri miliona evra Željku Mitroviću, 22 miliona evra Arapima, vlasnicima „Er Srbija", 24 miliona evra „Srbijagasu"…

Niko ne objavljuje informacije o razlozima zbog kojih vlast ne naplaćuje porez državnim preduzećima, na čijem čelu se nalaze naprednjački kadrovi, a čiji godišnji dug je veći od 25 miliona evra. Ali, nikome nije ni potrebno da na naslovnim stranama Vučićevih biltena ili u emisijama Pinka ili RTS-a vidi pravu sliku stvarnosti.

Istina o realnom životu ne može da se sakrije.U Srbiji nema čoveka koji ne balansira na ivici egzistencije, ili on ili neko njemu blizak. Nema radnika koji nije ponižen i ucenjen, to ne mogu da sakriju ni mediji koji se čude što radnici štrajkuju zbog višegodišnjeg kašnjenja plate, a deca im gladaju. Nema domaćinstva u kome ne postoji strah od računa, dugova i izvršitelja. Nema porodice koja već nema nekog svog u inostranstvu ili se, što je još gore, nada da će se neko spasiti bekstvom iz otadžbine.

Nema nikoga ko može da pravi planove za budućnost, ne duže od dva-tri dana. Tu sudbinu dele i pripadnici naprednjačke biračke mase. Podmićeni obećanjem da će dobiti posao u nekoj državnoj firmi pristaju na šikaniranje, na leđima nose stranačke bilborde, lažu rođake i komšije, smrzavaju se kod štandova, napadaju političke protivnike… Nema roditelja koji nije zabrinut kad mu se ćerka učlani u SNS, jer zna da će joj tamo šefovati nekakvi limari, frizeri i automehaničari s kupljenim diplomama.

Vođa, najpametniji na svetu, opet će biračima ponuditi staru zamenu teza. Umesto rasprave o činjeničnom stanju, svoj primitivni populizam preneće na nivo emocija. Svaku kritiku vlasti proglasiće mržnjom.

Ko nije zadovoljan načinom Vučićeve vladavine, taj mrzi Srbiju. I obrnuto, ko glasa za SNS, taj voli Vučića. Naravno, zaista postoji i određen broj takvih lakovernika. Vučića nije teško voleti, potrebno je samo da se ima koeficijent inteligencije manji od broja cipela. Takvi nesrećnici su spremni da vođu dižu u nebesa. Iako ima i onih kojim se ta ideja sviđa, red bi bio da mu se prvo priredi fer i pošteno suđenje.

„Bog je Srbima poslao Vučića", navodi se u jednoj naprednjačkoj internet-reklami. To nije daleko od istine. Bog je nekad pravi šeret, na strmini doda teret. Možda nam je zato dao Vučića. Kao kaznu.

Izbori su prilika za iskupljenje. Opozicija je prošle godine propustila priliku da Vučića kazni za krađu izbora. Srećni što su preskočili cenzus i dobili poslaničke mandate, opozicioni lideri su odustali od isterivanja pravde i postali saučesnici u naprednjačkom zločinu. Sada, pred predsedničke izbore, nisu hteli da se dogovore o zajedničkom kandidatu. Napravili su štetu, ali ostala je nada da će običan svet, normalni građani, postupiti zrelije.

Ako se to desi, drugi krug predsedničkih izbora pretvoriće se u referendum protiv Vučićeve diktature. Niko, bez obzira kojeg kandidata je podržao u prvom krugu, neće imati izgovor da ne glasa za, kako sada izgleda, Vuka Jeremića. Kad se izbor svede na njih dvojicu svi birači, koji imaju ozbiljan odnos prema svojoj budućnosti, neće morati da se dvoume. Kakav god bio i bez obzira na sve što može da mu se prigovori, Jeremića treba iskoristiti za oslobođenje Srbije od petogodišnje torture naprednjačkog klana i početak oporavka od pošasti koja je poharala narod i državu.

To nije lak posao. I da je Vučić normalan, bilo bi teško animirati građane i njihovu energiju kanalisati u pravom smeru. Pošto je ovakav kakav je, biće još teže. Za razliku od Jeremića, Jankovića i ostalih kandidata, Vučić je fatalistički na izbornu kocku stavio sebe, svog brata Asomakum Andreja, sve kumove, dvorsku svitu i ostale štetočine.

On zna, ako izgubi, neće moći mirno da ode u opoziciju i da nastavi političku karijeru. Pad s vlasti njega i sve njegove vodi na optuženičku klupu s pogledom na Zabelu. Zato nema načina koji neće iskoristiti ne bi li pobedio Srbiju. U borbi protiv razuma, istine i pravde, upotrebiće sve marketinške trikove, laži i prevare, pa i nasilje. Uostalom, to je i najavio kad je, prihvatajući kandidaturu, istakao da „izlazi na crtu svima". On ne može da, kao normalan čovek, izbore shvati kao proveru volje birača, nego kao surovu borbu protiv svih koji nisu članovi njegovog klana.

Nažalost, postoji mogućnost da on opet porazi Srbiju i osvoji predsednički mandat. Uveren da je vanknjižni vlasnik države i svih podanika, dobiće sve što hoće. Što kaže mudri Milojko Pantić, uzeo je sve, još mu nedostaje samo pravo prve bračne noći. Možda prisvoji i to pravo, ali sigurno će noći provoditi u nesanici, svestan da svaka diktatura ima kraj.

Kakva god bila, opozicija će u nekom trenutku morati da preuzme inicijativu i upali svetlo u Srbiji. S druge strane, što Vučića još više brine, Tomislav Nikolić neće odustati od borbe za svoj deo kolača. Lukavi tesar s grobarskim iskustvom, dobro zna, što i sam voli da ističe, koliko je život kratak i kakva sve iznenađenja donosi. Primirio se i čeka na povratak u SNS.

Čim se raskomoti, počeće da okuplja nezadovoljne naprednjake, pravi svoju frakciju i priprema kontraofanzivu. Odustajanjem od vanrednih parlamentarnih izbora Vučić je pokazao strah od raskola u stranci. Haos je odložio, ali nema trajnog rešenja za problem koji postoji i koji jača iz dana u dan. Zato, treba mu pomoći da se ne muči, da što pre ode u prošlost, gde mu je i mesto.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

НЕНОРМАЛНО ЗАПОШЉАВАЊЕ У НАПРЕДНОЈ СРБИЈИ A РЕКЛАМИРАЊЕ ЈЕФТИНЕ РАДНЕ СНАГЕ JE КАО БАНДИТСКA ФИЛОЗОФИЈA ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!??

 

Пуних пет година Влада Србије и њен злоћудни премијер Александар Вучић баве се подвођењем радно способних, које нуди бесплатно или за робовску надницу страним компанијама и домаћим тајкунским корпорацијама. Вучић као најгласнији у том подвођењу, никад ништа у животу није радио, осим мешетарења, пласирања лажи, подметања, политичког курвања и подстицања верске и националне мржње и прогона свих који не мисле као он.

Такав злотвор јавно (па чак и пред страним дипломатама) излаже порузи читав српски народ, називајући га кукавичким и неспособним да сам нешто привреди и да заради. Уместо адекватног одговора, радници у Србији имају робовске услове на послу. Трпе и ћуте. Али, живот и време за нама, показали су да ничије ћутање није дугог века.

 

                         Никола Влаховић

 

У последњих пет година, од како Србијом суверено управља један човек, заведено је најцрње робовласништво какво није у Европи ни на овом делу Балкана виђено још од Римског царства и првих отоманских освајача.

Вучић и његови "инвеститори" згазили су свако људско достојанство, избрисали из закона елементарна радна права, стечена још на почетку прошлог века. Три четвртине расположиве радне снаге у Србији ради за просечну дневницу од 1.000 динара, што није довољно ни да се подмири превоз од посла до куће и назад, комунални рачуни и један "танки" доручак (за једну особу).

Са друге стране, Вучић је у име Владе Србије (и, мимо закона, у своје лично име), склопио више десетина "непосредних погодби" са страним компанијама, где се не зна ни шта је предмет уговора ни шта у њему пише. Познати су и резултати ових криминалних послова: дошло је до тога да најмлађа и најпродуктивнија радна снага данас у Србији ради само да би од зарађене мизерије обезбедила свој голи биолошки опстанак.

Пре две године (крајем 2014), на америчкој ТВ мрежи ЦНН, Вучић се јавно хвалио како "Србија нуди" најшколованију и најјефтинију радну снагу, те да је он лично спреман да на сваку понуду земаља региона, одговори још бољим условима за стране компаније. Показало се да је овај патолошки лажов, том приликом рекао сушту истину! Наиме, Србија нуди странцима највеће субвенције и најјефтинију радну снагу. Тако рећи робове, спремне да раде и бесплатно само да имају какво-такво социјално осигурање и радни стаж.

Треба се само сетити шта је Вучић спремно понудио компанији "Икеа" (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарду евра утајеног пореза 2014. године), као и италијанском "Бенетону" (који је међу три најсуровије светске компаније кад је реч о израбљивању радника), који су све добили бесплатно: и простор за рад и инфраструктуру и скоро бесплатне раднике и тржиште. Не треба заборавити ни холандску фирму "Вахали"  која се у Србији бави бродоградњом и која не плаћа никакве даџбине, а добила је све што је тражила.

Италијански "Бенетон" је купио нишки „Нитекс" са 680 радника за само три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника. Према тадашњим медијским извештајима, „Бенетон" је за овај свој "пословни план" одмах добио из буџета Србије 10 милиона евра субвенција!

Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно-производно-магацински простор од 65.000 квадратних метара, чија је тржишна вредност преко 40 милиона евра! Али, уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс", сада „Бенеттон", одмах је отпустио 250 радника .

У међувремену је италијански послодавац, који је у светским размерама синоним за кршење радничких права, наставио са масовним отпуштањем, у чему га је подстрекивао и Александар Вучић. Наступиле су видљиве последице. Наиме, према подацима Агенције за привредне регистре, погон у Нишу је пре две године запошљавао само 99 радника, данас још мање.

О платама не треба ни говорити, јер ко храни једну породицу са њом, може одмах да се обеси. Узгред, погон "Бенетона" у Нишу, добио је, само у једној години, субвенцију од Вучићевог режима (завлачењем руке у буџет), од милион и по евра! Истовремено, робови који раде у овој компанији нису успели ни до данашњег дана да приме плату већу од оне коју просечан радник заради у Албанији.

Вучићеве приче о томе како су у једној години директне стране инвестиције износиле 1,6 милијарди евра, одмах падају у воду, ако се зна да су у исто време, грађани српског порекла из дијаспоре, својим овдашњим рођацима послали преко две и по милијарди евра! Јасно је само из овог поређења ко издржава српску сиротињу а ко је гура у још дубље безнађе.

Колико је радник у Србији сведен на обичног роба и плаћен испод сваког минимума егзистенције, потврђује податак да на сат заради свега један евро, или четири пута мање од бугарског радника чији послодавци иначе плаћају најмање од свих у државама Европске уније.

Простим поређењем радних сати и зараде у Србији и осталим земљама на европском континенту, лако је доћи до поражавајуће истине: радник у Србији најдуже ради за најмању плату. Просечна радна недеља у Србији је 42,7, а у европским државама 40 сати.

Бруталност и лицемерје Вучићевих министара најбоље је показао министар рада Александар Вулин који је, одговарајући на питање кад ће доћи до правог вредновања рада у Србији, одговорио у стилу уличних шибицара: „…Све док на тржишту рада радна снага не буде скупља".

Захваљујући таквој бандитској "филозофији", Србија се нуђењем радника као робова који ће радити џабе, нашла у положају источноазијских земаља, попут Вијетнама (мада је и тамо дневница близу томе да пређе вредност дневнице у Србији). И оне поштене послодавце, који се труде да радницима обезбеде пристојну и редовну зараду, Вучићев режим их терорише и на сваки начин им загорча живот, те долази до масовног затварања малих и средњих предузећа која не могу да издрже у борби са насиљем владајуће странке.

Вучић упорно рекламира Србију као државу јефтине радне снаге, што ствара потпуно супротан ефекат: нико озбиљан више не жели да дође и ради у земљи која не поштује ни основна људска права. У Србију долазе само бескрупулозни мешетари, спремни да на крви и зноју овдашњих робова зараде екстрапрофит за своје империје. Али, и поред тога, страна компанија неће доћи у Србију само зато што су радници скоро бесплатни, већ тражи и инфраструктуру, поштовање правних прописа, заштиту капитала, и, наравно, дебеле субвенције.

 

       Терор корпорација уз помоћ инспекције рада

 

Један од законом одобрених начина бесплатне експлоатације радника и довођења у робовски положај је и неплаћени пробни рад. Такозвано волонтирање у страним и добром броју домаћих компанија, је редовна појава.

Узимање радника на бесплатан пробни рад, за које се унапред зна да неће бити примљени, којима се након најдуже шест месеци, усмено или писмено саопшти да "нису задовољили критеријуме", тече у Србији регуларно, по закону! Дакле, није кажњиво!

Кад једну групу тако примљених радника изиграју, крећу са другом и тако у круг. Зараде на овим неплаћеним пословима су огромне, а стране компанија за њих добијају и високе субвенције, чак и ако их само приме "на пробу" без плате.

Према Вучићевом и Вулиновом Закону о раду, послодавац мора склопити уговор о раду, са ставком о пробном раду који може трајати најдуже шест месеци. Радник који данас тако робовски ради, нема никакве наде да ће на том месту икада примити плату и нема никаква права да је законски тражи.

Тако се остварује монструозан план о умножавању социјалних случајева. Мада нико не би требало да пристане на овакву врсту робовског рада, незапосленост је тешко погодила најмање два милиона људи, и спремни су да раде било шта, само да не остану у кући, затворени и социјално изоловани. Дакле, дно је дотакнуто, дубље од овога може бити.

Званична, дакле, режимска прича о овоме изгледа друкчије, па тако Вучићева пропаганда тврди да је од 1. јануара до 31. јула 2016. године, инспекција рада обавила је 32.695 инспекцијских надзора и затекла 10.174 особе на раду на црно.

Након тога је, кажу његови билтени, 8.460 особа засновало радни однос, а против послодавца код кога је затечен радник без уговора, поднете су прекршајне пријаве. Нигде не пише колико њих је од те бројке и заиста остало запослено, јер је познато да се у оваквим случајевима раднику понуди привремену уговор о раду, који послодавац, према новом Закону о раду, може одмах и да раскине, без образложења.

Према подацима Завода за статистику, око 700.000 људи у Србији ради на црно. У реалности, преко милион и по. Највећи број непријављених радника је у грађевинарству, туризму, угоститељству и у занатским радњама. Потребе за радницима има током радне сезоне (туристичке, грађевинске…).

Али, нико нема потребе да их пријављује, нити да им плате исплаћује преко рачуна и тиме себе доводи у ситуацију да му Вучићев режим узме још једну плату за доприносе и све друге замисливе и незамисливе глобе и скидање коже са леђа. Зна се ко је жртва у том рату: радник који нема никаква права и не ужива ничију заштиту.

Инспекторат за рад у Вучићевом режиму штити искључиво послодавца, и то углавном онога који је платио рекет његовом режиму или му је наклоњен на неки други начин.

Познат је случај кад је инспекција рада све учинила да умири српску јавност хитним слањем инспектора да испитају инцидент са видео-снимком на ком се виде радници јужнокорејске компаније Јура у Лесковцу, како дословно клече пред шефовима. Да би било јасније каква је спрега ових експлоататора са Вучићевом владом, довољно је рећи да су инспекцији рада, непосредно пред њихов (најављени!) долазак, поклонили два аутомобила. Да им се нађе.

Кршење закона и лош положај радника у страним компанијама које раде у Србији, свакодневна су појава. Али, упркос томе, Вучић, не питајући за цену, вуче странце за рукав само да би направио лажну представу о томе како запошљава људе, редовно преувеличавајући њихов број.

О психичком и физичком злостављању запослених у страним компанијама не постоји ниједан једини писани траг у Инспекцији рада. Постоји само један благи укор из Министарства рада да су након 24 обављене контроле утврдили да уговори о раду нису имали висину основне зараде, да нема распореда радног времена у радној недељи, нити одлуке о коришћењу паузе, али и да радницама на породиљском нису уручени обрачуни накнаде зараде, нити се евиденција тих зарада води, те да се "то мора довести у ред".

Синдикат радника запослених у страним компанијама који делује, тако рећи, у илегали утврдио је више случајева физичког, психичког па и сексуалног злостављања на послу! И то од стране страних шефова, послодаваца, надређених у производњи и слично. Радници су шамарани током обуке, на послу ударани штанглама, а жене које су од високих температура падале у несвест враћане су да раде чим би дошле себи.

У италијанском Геоксу у Врању, према речима бивше раднице Гордане Крстић, извесна Тицијана Ћесони раднике је називала „циганима". Објашњавано им је и како да користе пелене да не би ишли у тоалет. У немачко-српском предузећу Мелер, како је објављено, радници су приморавани на прековремени рад и стављено им је до знања да ако одбију не могу рачунати на радно место и слично.

Недавно је Самостални синдикат трговине Србије због свега овога захтевао од Владе и Парламента измену Закона о раду. Између осталог, један од захтева био је и да се свим запосленима у трговини одреди недеља као нерадни дан (као у Немачкој и другим земљаме ЕУ, где недељом раде само специјализоване радње које су отворене 24 сата).

То, наравно, није ни стигло даље од Вучићевог "Информера" и јавне спрдње са тим предлогом. Важан је податак да од 200.000 запослених у трговинским ланцима широм Србије, чак 80 одсто чине жене, чија просечна плата не прелази 27.000 динара и које су, веома често, једине запослене особе у породици.

Како те породице живе, од чега живе и да ли су уопште живе, не занима ниједну режимску институцију. А, ове жене, које су нечије мајке и сестре, раде као најцрње робље, без икакве наде да ће остати на том радном месту. Јер, на улазу сваког од објеката трговинских ланаца, постоји кутија у коју сваки мученик може да убаци своју "понуду за посао". Што више њих дође "на пробу", то већа зарада овим зеленашким компанијама.

 

       Радници "на лизинг"

 

Један огорчени коментатор овакве ситуације, исправно је рекао: у Србији је нормално запошљавање изумрло! Сви који имају ту срећу да негде почну да раде ангажовани су преко такозваних Агенција за запошљавање.

Има примера да су такве агенције углавном регистроване у гаражи или шупи власника, и са којом тај радник нема никаквих контаката. Дакле, радник одлази свакодневно на посао у фирму у којој обавља и ради исте послове, на истим машинама, у истим условима рада, као и његов колега који је ту одраније, и стално запослен.

За обављање апсолутно истог посла плаћен је, најчешће, дупло мање од тог колеге…Плаћа га власник фабрике у којој ради, индиректно преко власника агенције која га је ангажовала, а чији се власник најчешће никада и не појављује у фабрици у којој су му људи ангажовани, нити има икаквог појма шта и колико они раде…

Тако се прикривају чињенице да се ради о људима који су изнајмљени као средства рада (машине, возила, коњи, магарци…). Послодавац, власник фабрике у којој су овакви радници упослени је презадовољан. Дошао је до робовске радне снаге према којој нема никаквих обавеза – радно време је „клизно", а питања превоза, исхране, боловања, одмора, једноставно не постоје.

"Рентирање" људи, узимање живог бића "на лизинг" као да је аутомобил (па колико пређе!), постало је уобичајена пракса у злочиначком Вучићевом режиму, који очито има циљ да истреби Србију од способних и честитих људи.

Радници у Србији су налик робовима на плантажама памука пре око два века! Док могу да раде, добри су, кад не могу, нико нема према њима обавезу и често се дешава да се разболе или умру без икаквог трага о "минулом раду". О стотинама случајева повређивања, па чак и погибија радника који су у уговорном односу са газдама, нема нигде ни слова у Вучићевим медијима. На хиљаде људи ангажованих на пољопривредним добрима раде без икаквих уговора, често у потпуно нељудским условима. Неретко се „газде" према њима односе не као према робовима, него као према стоци!

Вучићев Закон о раду је такав да само они ретки послодавци, који из људских и моралних разлога поштују своје запослене  и тако се према њима и односе, дају више од онога на шта их закон обавезује. Оваквим послодавцима у оваквој држави свако би требао да се поклони.

Ангажовање радника на домаћим плантажама, најчешће воћњацима у сезони, одржава у животу многе породице, мада се ради "без папира" и "на реч". Људима којима држава ни на један начин не помаже, од оног да гледају у небо да ли ће град да им потуче род, до потцењивачке и уцењивачке откупне цене за њихове производе, не може се приговорити ништа.

На жалост често се газде према берачима односе као према људима најниже врсте. Онај који данас самостално управља Србијом и свакодневно јавно ружи и понижава грађане, називајући их нерадницима, лењивцима, лезилебовићима и најгорим талогом који хоће "хлеба без мотике", главни је кривац за овакво стање.

Право је чудо да у режиму са криминалним законским одредбама, до сада није избио озбиљан грађански, па чак и класни рат. Такво нешто није немогуће. Голих пролетера има све више, а треба се сетити и оне чувене мисли Фридриха Енгелса, да "пролетер нема шта да изгуби осим сопствених ланаца".

 

    А 1. Ко неће бесплатно, неће моћи никако!

Такозвана Национална служба за запошљавање, постала је најцрњи сервис Вучићевог режима, који уцењује незапослене, између осталог и тако што им не дозвољава да остану пријављени и чекају посао у струци, него их шаље да волонтирају у фирмама које су "миле" владајућем режиму (најчешће су то стране компаније.

Законом је прописано (запрећено!): ко одбије, боље да га није! Моментално ће бити избрисан из регистра незапослених и према њему ова служба неће имати више никаквих обавеза! И на тај начин је створена још једна "база" бесплатне радне снаге, којом се Вучић толико хвали кад год се састане са страним зеленашима и експлоататорима.

 

    А 2. Отимају сиротињи па дају певаљкама

Почетком ове године, раднику "Крушевац пута" смањена је плата за 10 одсто јер се није јавио директорки предузећа када ју је срео на улазу у пословну зграду. У решењу које је потписала директорка Зорица Станковић, пише да је радник "повредио радну дисциплину".

Одмазда је експресно обављена над сиротим радником, мада Закон о раду не препознаје овакав "прекршај" запосленог као нешто за шта би могао да буде кажњен и то новчано. Мада је ситуација у фирми "Крушевац пут" катастрофална и то предузеће нередовно исплаћује плате радницима, директорка је ипак нашла пола милиона динара за концерт Светлане Цеце Ражњатовић у Крушевцу! И ова слика криминално-естрадног карактера Вучићеве владавине, речито говори да он са насиљем неће стати док не устану и радници и сељаци и незапослени и сви који су брутално згажени, сведени на робове и свакодневно изложени понижавањима.

 

    А 3. Противзаконита експлоатација малолетника

У Србији је, законом забрањен рад млађима од 15, а између 15 и 19 могу да раде под стриктно прописаним условима. Али, упркос закону, Вучић се бестидно хвали како су у страним фабрикама и малолетници "поносно" обукли радна одела!

У "напредној" Србији, на почетку трећег миленијума, деца од 15 година због сиромаштва не могу да се школују и траже било какав посао. На бироу је тако тренутно регистрована 18.551 особа од 15 до 19 година. Већина има завршену средњу школу, али 6.183 је без икаквог занимања.

Само у Београду је регистровано 1.858 малолетника у потрази за хлебом. Само добри Бог зна какви су њихови животи, чему се надају и шта их у будућности у овој земљи чека, док Вучићеве курве, старлете и гејеви харају државним институцијама.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

BUDŽETSKE PARE ZA PRANJE PROŠLOSTI I LIČNU PROMOCIJU OD KOJE SRBIJA NEMA NIKAKVE KORISTI!??

 

Desetine miliona evra su iz republičkog budžeta isplaćene raznim marketinškim agencijama, koje su trebale da u inostranstvu poprave imidž Aleksandra Vučića. Umesto toga, još je više ukaljana slika same Srbije.

Ono što ni jedna od agencija ne može da ulepša, jeste istina kako je premijer Srbije baksuz koji sa sobom u ponor povuče svakog sa kim dođe u kontakt. Zbog toga svetski lideri više ne žele sa njim ni da se rukuju.

 

                  Igor Milanović

 

Aleksandar Vučić ima veliko iskustvo u uzimanju para od građana za svoje lične potrebe. Još pre nego što je došao na vlast, on je karijeru gradio tuđim novcem, plaćajući svoje „savetnike" i „prijatelje" da mu pomognu da izgradi karijeru, mada su oni na taj način uništavali sopstvenu.

Kada je 2012. krenuo u pohod na mesto gradonačelnika Beograda, Vučić se u javnosti pojavio sa osobom koju je od tada uporno predstavljao kao „velikog prijatelja". Radi se o nekadašnjem gradonačelniku Njujorka Rudolfu Đulijaniju, koji je u to vreme uveliko radio kao savetnik raznih organizacija i stranih vlada.

Lobista iz Amerike, Obrad Kesić je tada potvrdio srpskim medijima kako je Đulijani plaćen da dođe u Beograd, ukazavši da takve posete ne koštaju manje od 100.000 evra, a da bivši gradonačelnik Njujorka spada među najskuplje lobiste. "New York Public Radio" je za vreme same posete objavio kako je Đulijani „plaćeni savetnik" Aleksandra Vučića.

I Vučić i Đulijani su u to vreme najoštrije demantovali da je poseta plaćena, ali se u međuvremenu otkrilo kako je posetu organizovala britanska lobistička firma PLMR, kao i da su joj sponzori SNS-a uplatili pola od 850.00 evra za tu i slične usluge. U izveštajima koje je Srpska napredna stranka predala Agenciji za borbu protiv korupcije nigde se ne spominje plaćanje bilo kojoj stranoj konsultanstskoj, marketinškoj ili lobističkoj kompaniji. Očigledno je i u ovom slučaju novac uplaćen sa nekog od tajnih računa ove stranke, ili sa računa nekog od ucenjenih donatora.

Čim je na američkim predsedničkim izborima pobedio Donald Tramp, u čijem je najužem saradničkom krugu bio i Đulijani, Vučić je izjavio kako će „njegov stari prijatelj" pomoći da on bude prvi lider sa Balkana koji će se susresti sa novim američkim predsednikom i da će se to desiti još pre inauguracije 20. januara. Ova nezabeležena netaktičnost jednog političara, predstavljala je kap koja je prelila čašu strpljenja američke javnosti, pa je Đulijani bio primoran da u poslednjem trenutku odustane od bilo kakve funkcije u novoj administraciji.

Desetine miliona dolara su iz srpskog budžeta date „Klinton fondaciji" kao podrška izbornoj kampanji Hilari Klinton. Četiri miliona dolara preko toga je dato namenski za podmićivanje nekog u američkoj administraciji kako bi se Vučić sreo i fotografisao sa tadašnjim predsednikom Barakom Obamom. Osim toga, bilo je zamišljeno da se on sretne i sa Hilari Klinton kada ona, kako je bilo planirano, pobedi na američkim predsedničkim izborima.

Klintonova nije pobedila, a FBI je pokrenuo istragu protiv bračnog para Bil i Hilari Klinton, kao i protiv drugih saradnika njihove fondacije, sumnjajući da su, kako to američki zakon definiše, kovali zaveru za plaćanje mita visokim državnim funkcionerima. Zbog toga je Bil Klinton sredinom januara najavio gašenje svoje fondacije koje je već i pokrenuto.

Sledeća na spisku marketinških agencija koje su radile za Vučića, bila je još jedna britanska, „Bell Pottinger", koja je bila angažovana najverovatnije samo godinu dana posle PLMR-a, odnosno 2013. godine, iako za tu godinu nisu bili planirani nikakvi izbori u Srbiji. Bez obzira na to, ovi spin majstori su punih osam meseci plaćeno promovisali Vučića i njegovu politiku i to od para koje su dobili iz republičkog budžeta Srbije.

„Bell Pottinger" je stara i veoma uticajna marketinška i lobistička agencija Velike Britanije. Osnivač preduzeća, Timoti Bel, jedan je od najzaslužnijih za stvaranje imidža Margaret Tačer kao „Čelične Ledi". Zauzvrat ga je ona predložila za dobijanje aristokratske titule, tako da je on danas Timoti Džon baron Bel od Belgravie, sa doživotnim pravom da bude oslovljavan sa „lord Bel".

„Bell Pottinger" se od druge polovine 2011. nalazi pod istragom nevladine organizacije „Biro za istraživačko novinarstvo" iz Londona. Jedan od razloga za ovaj postupak je otkriće kako je agencija za ukupno 520 miliona dolara honorara za račun Pentagona proizvodila lažne priloge čije je autorstvo bilo pripisivano islamistima, a koji su zatim postavljani na internet. Bezbednosne službe SAD su potom pratile gledaoce tih sadržaja proglašavajući ih za islamske teroriste. Zahvaljujući ovim montažama, mnoga sela u Iraku su bila osumnjičena kao uporište islamista, a zatim surovo bombardovana.

Osoba koja je bila najzaslužnija za angažovanje „Bell Pottingera" za ovaj prljavi posao, koji je života i slobode koštao mnoge, bio je tadašnji komandant združenih koalicionih snaga u Iraku, američki general Dejvid Petreus. Novinar Adam Kari u svom izvanrednom istraživačkom članku pod naslovom „US paid for fake Al Qaeda videos, Bell Pottinger and former CIA chief Petraeus involved" navodi kako je Petreus lično odobravao svaki prilog koji su proizvodili saradnici agencije "Bell Pottinger".

U istom članku Kari odmah ukazuje na dolazak u međuvremenu penzionisanog generala Petreusa u Srbiju. Naime, pošto je napustio američku armiju, Petreus je samo godinu dana bio direktor CIA, odakle odlazi 2012. posle afere sa davanjem poverljivih informacija svojoj ljubavnici i preuzima funkciju direktora investicionog fonda KKR koji odmah stiže na Zapadni Balkan, gde počinje da ulaže u osnivanje i kupovinu medija. Prvo je kupljena muzička produkcija „Grand" sa pripadajućim novinama i TV emisijama, zatim je osnovana „Grand TV", kao i „N1 TV", a konačno su kupljeni portal blic.rs i najveći provajder kablovskih TV programa SBB.

Po pitanju SBB, svoju dozvolu za kupovinu je morala da da Komisija za zaštitu konkurencije koja je to učinila odmah posle susreta Petreusa i Vučića u Beogradu. Šta su se tokom tog razgovora njih dvojica sve dogovorila bilo je do sada, osim njima samima, poznato jedino još njihovim najbližim saradnicima.

Novinar istraživač Kari u pomenutom članku ukazuje na to da je upravo Petreus povezao Vučića sa „Bell Pottingerom". Koliko je poznato, da bi bez problema mogao istovremeno da bude vlasnik i televizije i kablovske mreže koja prenosi televizijske programe (što je u demokratskim zemljama nezamislivo) Petreus je Vučiću ponudio saradnju sa britanskom PR agencijom i to skoro za džabe.

Da je klijent „Bell Pottingera" bila Srpska napredna stranka, a da je račune za to platila srpska Vlada i to iz budžeta, prvi je obznanio 14. marta 2014. godine poznati saradnik CNN-a, Tim Džuda, tvrdeći kako je to saznao u samoj pomenutoj marketinškoj agenciji. Ne treba zaboraviti kako je tada u punom jeku bila kampanja za vanredne parlamentarne izbore u Srbiji.

Kako je iz izveštaja samog „Bell Pottingera" poznato, srpske vlasti su mu za osam meseci rada u 2013. godini i pola godine u 2014. platile 450.000 evra, što je za ovu agenciju beznačajno mala svota. Iako je i ovaj novac isplaćen iz državnog budžeta, a ne sa računa Srpske napredne stranke ili samog Aleksandra Vučića, predsednik srpske vlade je odlučio da se razlika u ceni isplati uslugom koja će Srbiju daleko više da košta, a to je upravo pravo fonda na čijem je čelu Petreus, da po Srbiji osniva i kupuje medije mimo zakona.

Po izveštaju koji je „Bell Potinger" predao " britanskoj Asocijaciji profesionalnih političkih konsultanata" (Association of Professional Political Consultants) stoji kako su 2013. i 2014. njegovi klijenti bili i srpska Vlada isto kao i Srpska napredna stranka.

U finansijskim izveštajima koje je SNS predao Agenciji za borbu protiv korupcije nigde se ne pominje da je ta stranka platila makar jedan dinar londonskoj agenciji. Sa druge strane, jedino što je poznato da su Britanci učinili za zvaničnu Srbiju bila je medijska podrška za projekat "Serbia Investment Day 2014". Skoro pola miliona evra iz srpskog budžeta plaćeno je za neke druge usluge, a ne za promociju Republike Srbije. Nešto je potrošeno za ličnu promociju samog Aleksandra Vučića, mada je najveći deo honorara za to isplaćen pomenutim uslugama učinjenim KKR-u i Petreusu, dok je ostatak otišao na plaćanje urušavanja imidža Srba i Srbije, odnosno na rezoluciju o Srebrenici koju je pripremila i osmislila Baronesa od Milbanka, u običnom životu poznata kao Arminka Helić iz okoline Tuzle.

Helićeva je od ranije radila za „Bell Pottinger", iako je zvanično bila zaposlena u kabinetu tadašnjeg britanskog ministra spoljnih poslova, Vilijama Hejga, koga je špijunirala za potrebe pomenute agencije (o čemu postoje verodostojni izveštaji britanskih službi i medija). Ona se sa Vučićem upoznala na samom početku saradnje „Bell Pottingera" sa njim, koju je osmislio Petreus, i to na jednom sastanku u Beogradu. Ona je ponovila obećanja koja je ranije dao i predstavnik „Bell Pottingera" da će srpski predsednik Vlade biti zvanično primljen od ministara u Londonu, kao i da će biti „oprana" njegova zvanična biografija.

Istovremeno, Helićeva je tražila da joj se plati rad na rezoluciji o Srebrenici, kojom je srpski narod označen kao počinilac genocida, a koju je trebalo da usvoji Savet bezbednosti UN. Navodno će na taj način, tvrdila je ona, Vučić na najbolji način celom svetu pokazati da se odrekao svojih ranijih ideala, čime će najefektivnije biti „oprana" njegova biografija. Vučić je na to pristao i najveći deo pomenutih skoro pola miliona evra je otišlo Helićevoj za rezoluciju koja nije prošla zbog ruskog veta.

Da su informacije o saradnji Vučića i Helićeve tačni, vidi se iz daljih pokušaja „Bell Pottingera" da „opere" biografiju prvog čoveka SNS-a. U svoje usluge koje pruža klijentima, londonska agencija navodi i uticaj na Wikipediu, otvorenu internet enciklopediju. Engleskoj redakciji krajem 2013. dolazi mejl: „Dobar dan, ja radim za ‘Bell Pottinger’ i Vlada Srbije je moj klijent. Želeo bih da vam sugerišem da promenite članak pominjući Vučićeve aktivnosti kao prvog potpredsednika Vlade". U septembru iste godine osoba prijavljena kao Vivj2012 izvršila je promenu članka hvaleći Vučićeve napore da se u Srbiji iskorene korupcija i kriminal, ali i njegovu ulogu u smirivanju Srba na Kosovu.

Potpuno u skladu sa „pranjem" prošlosti samog Vučića, autor pomenute izmene je isticao kako je tadašnji prvi potpredsednik Vlade apelovao na kosovske Srbe „da zaborave prošlost i okrenu se budućnosti".

Na Wikipedii na srpskom jeziku je jedan od administratora članak o Vučići 15. juna 2016. prokomentarisao rečima: „Članak je ranije, u još goroj mjeri, bio pun hvalospjeva i politikantstva. Političkog obožavanja. Sada je to pristojno."

Za dobijenih pola miliona evra „Bell Potinger" nije skoro ništa učinio za Srbiju, dok je za Vučića i Srpsku naprednu stranku samo pomogao da se formiraju timovi botova koji do dana današnjeg terorišu sajtove na internetu. Ostatak su usluge plaćene KKR-u i Petreusu, a odnose se na izradu rezolucije o Srebrenici.

Ne zna se ni ko plaća druge promocije Aleksandra Vučića od kojih on nema nikakve koristi, ali Srbija ima štetu. Svake godine on učestvuje na većem broju „privrednih" foruma koji se organizuju o državnom trošku. Osim „Biznis foruma Kopaonik", i sličnih, tu su i razni bilateralni forumi, kao što je onaj srpsko – bavarski čiji je jedini učinak to što se premijer prošetao Minhenom.

Vučić je i neizbežan gost na „Svetskom ekonomskom forumu" u švajcarskom gradiću Davosu. Ove godine on se ničim izazvan po treći put uzastopce obreo tamo, a da javnost nije osetila nikakve benefite od njegova prethodna dva boravka.

Svaki učesnik Foruma mora da plati kotizaciju od 19.000 dolara, ali uprkos tome on je dužan da troškove svog i boravka članova delegacije sam snosi. U vreme Foruma, najjeftinije prenoćište po gostu košta 1.000 dolara, dok je za pristojan ručak potrebno platiti 300 dolara. Nije verovatno da Vučić sam plaća svoj boravak, kao ni da koristi najjeftinija prenoćišta. Sve troškove snosi republički budžet, bez obzira da li plaća direktno, ili posredno kao u slučaju Petreusa i KKR-a.

Ove godine je član Vučićeve pratnje i Aleksandar Vlahović, ministar privrede iz vremena početka pljačkaške privatizacije. Kao da mu je malo ono što je onda oteo od gladnog narod, pa se sada na račun tog istog naroda luksuzira po Švajcarskoj.

Tokom svog prvog boravka u Davosu, 2015. godine, Vučić je preko domaćih medija poručivao da je obavio značajne razgovore kojima je obezbedio završetak brzih pruga u Srbiji do oktobra 2017. (ni jedna do danas nije ni počela da se gradi), kao i da će Srbija do 2019. ispuniti sve uslove za punopravno članstvo u Evropskoj Uniji.

Strani državnici i predstavnici pravog džet-seta te godine još nisu poznavali malog autokratu sa Balkana, pa je Vučić u holovima ogromne kongresne dvorane uspeo da prepadne nemačku kancelarku Angelu Merkel i da se sa njom slika, kao što bi to uradio i svaki drugi turista na njegovom mestu. Već sledeće, 2016. godine, svetski lideri su dobro pazili da ne budu na ovaj način zaskočeni.

Razlog zbog koga svake godine osiromašeni i opljačkani srpski poreski obveznici moraju da plate najmanje 100.000 evra za put i boravak Vučića i njegove svite u Davosu, jeste njegov neispunjeni san da bude gost na najprestižnijem prijemu koji se tamo organizuje.

Tradicionalno sredom u najluksuznijem hotelu u Davosu, „Štajgenberger Belvedere" , nemački izdavač i milijarder Hubert Burda (vlasnik „Hubert Burda Media" grupe) organizuje žurku pod nazivom „Nightcap" (engleski izraz za alkoholno piće koje se uzima pred spavanje). Pozvani su samo predstavnici prave elite, pa je to i svojevrsni „Ko je ko" leksikon najbogatijih i najtraženijih gostiju Davosa. Onaj ko nije na Burdinoj žurci džaba se gura u džet-set i plaća paprene troškove da bi bio viđen u Kongresnom centru.

Prošle godine je ulaz uspeo da sebi obezbedi šeik Muhamed bin Zajed al Nahjan, nekadašnji veliki Vučićev prijatelj. Za srpskog premijera ni te, kao ni prethodne godine, nije bilo mesta. Zbog toga je on odlučio da ponovo angažuje PR agenciju PLMR da bi makar jednom u životu bio zajedno sa najmoćnijim i najbogatijim ljudima na planeti. Koliko će ovo njegovo ludilo da košta srpski budžet, saznaće se uskoro.

 

     A 1. Našminkan i u Wikipediji

O tome da je srpska Vlada iz državnog budžeta platila usluge „Bell Pottingera" pružene predsedniku Spske napredne stranke izvestila je i nevladina organizacija „Open source investigations" na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji, tvrdeći da za to poseduje materijalne dokaze.

U vreme kada se londonska agencija obratila Wikipedii sa predlogom da se poboljša imidž Aleksandra Vučića, ona je već bila pod lupom administratora ove slobodne enciklopedije upravo zbog sumnje da iznosi „prečišćene", odnosno ulepšane informacije o svojim klijentima, tvrdi OSI.

Završavajući svoj izveštaj o tome kako je i o čijem trošku Vučić angažovao „Bell Pottinger", OSI zaključuje: „Nesposobni i korumpirani lideri unajmljuju lobiste da im u lepšem svetlu prikažu režime. Aleksandar Vučić ima puno toga da sakrije. Zbog toga je Vlada Srbije, jedne od najsiromašnijih, najmanje demokratskih i najkorumpiranijih država Evrope, najveći klijent lobističkih firmi".

Ovo ukazuje na to da OSI raspolaže podacima o angažovanju većeg broja agencija koje se plaćaju iz republičkog budžeta.

 

     A 2. Slučaj šarenog voza

Bez obzira što se iz republičkog budžeta plaćaju milioni evra da bi se u inostranstvu popravio imidž Aleksandra Vučića, strani političari i mediji o njemu imaju loše mišljenje. Za razliku od većine srpskih birača, oni znaju pravu istinu.

Ugledni nemački dnevni list „Frankfurter Allgemeine Zeitung" (FAZ)  nedavno je objavio članak iz pera svog novinara Mihaela Mertensa, u kome se kaže: „Kao i Mitrovića, i Vučić je dvostruk: postoji u verziji za izvoz, za inostranstvo, gde istupa kao trezveni pragmatičar, što zaista i ume da bude. Ali, postoji i Vučić za domaće tržište…"

Objašnjavajući čitaocima kako postoji redovna linija Kraljevo – Kosovska Mitrovica, koja funkcioniše bez problema, nemački novinar zaključuje svoj tekst konstatacijom: "Vlast u Srbiji je na slučaju šarenog voza pokazala kako ume da istovremeno kreira neki problem, pa da se onda pojavljuje kao neko ko će taj problem da reši."

Stranci su pročitali Aleksandra Vučića.Ni sve marketinške agencije ovoga sveta ne mogu više da ga "operu".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOMADANJE SRBIJE: IZNENADNA NOVČANA I POLITIČKA PODRŠKA ZAPADA UVEK JE VEZANA ZA IZDAJU….

 

Srpska napredna stranka je projekat napravljen da bi se iza bučne i lažne patriotske demagogije sakrilo faktičko priznanje samoproklamovane republike Kosovo.

Veći broj depeša iz 2008. godine, koje je objavio Wikileaks, potvrđuju da je ta stranka osnovana pod budnim okom američkih diplomata i finansirana od partija i pojedinaca iz inostranstva.

Već na prvim razgovorima su tadašnje i današnje vođe te stranke isticali da priznanje Kosova za njih nije sporno, kao što nije sporno ni da će, kada dođu na vlast, odustati od podrške Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i da će se u pogledu privrede ponašati kao kolonija Zapada.

 

                  Milan Malenović

 

Uoči zvaničnog preuzimanja dužnosti izabranog predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Donalda Trampa, veći broj viših agenata CIA i diplomata dala je otkaz, bez obrazloženja. Predsednik Tramp je pokazao razumevanje za njihov “lični čin“, navodeći da će neki od njih, koji su bili ekonomske ubice potlačenih naroda i organizatori i finansijeri Islamske države i Al Kaide, morati, ipak, da polože račune.

Jedan od projekata ekonomskih ubica iz Lenglija i Stejt Departmenta je i takozvana Republika Kosovo, čije priznanje je trebalo, u ime ostatka Srbije, da sprovede monstrum partija – Srpska napredna stranka koju su stvorili agenti i protektori CIA i Stejt Departmenta, a finansirali iz i Nemačke i Francuske.

Na Kosmetu su, nakon NATO okupacije, državna sekretarka Medlin Olbrajt, general Vesli Klark, i njihovi saradnici odmah postali vlasnici javnih preduzeća, pošte, rudnika, banaka…Bil i Hilari Klinton dobili su spomenike  dobili su spomenike u prirodnoj veličini, a deo autoputa nazvan je imenom umrlog sina doskorašnjeg potpredsednika Džozefa Bajdena…

Takva pljačka državnog rukovodstva okupatorske zemlje nad okupiranim narodima, nije upamćena još od pada Osmanskog carstva!

Osim protektora Kamerona Mantera, Roberta Kokte, Meri Brus Vorlik, u surovim planovima komadanja i nestajanja Srbije učestvovali su i diplomate Metju Palmer, penzionisani ambasador Bil Montgomeri, koji je i danas plaćeni savetnik u SNS-u, kao i doskorašnji protektor Majkl Kirbi, koji je surovo opljačkao Srbiju, i kojeg bi morali Srbi da pronađu i da ga priupitaju…

Američki senat nije priznao takozvanu Republiku Kosovo, i predsednik Tramp bi mogao da povuče takvo priznanje, ili prizemi aspiracije balkanskih Albanaca.

U depešama koje je američka ambasada u Beogradu slala Stejt Departmentu, a koje je Wikileaks (Vikiliks) objavio, nalaze se i četiri sa kraja 2008. godine, koje dokazuju da se naprednjački vrh dogovarao sa stranim diplomatama o formiranju nove stranke i da je u tim razgovorima odustao ne samo od svoje ranije ideje Velike Srbije, već i od same pokrajine Kosovo i Metohija.

Glavni pregovarač je bio sadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je službenicima američke ambasade redovno podnosio izveštaje šta se dešava u SNS-u, a to je činio uz puno znanje i dozvolu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Ovo je odsudna godina za Srpsku naprednu stranku, jer u njoj ističe poslednji rok koji je njena vrhuška samoj sebi postavila i obećala svojim američkim mentorima u kome mora da bude trajno rešeno pitanje Kosova.

U depeši koju je američka ambasada 19. novembra 2008. poslala Stejt Departmentu, a koju je objavio sajt Wikileaks, prepričava se razgovor iz sredine oktobra vođen između člana Predsedništva SNS-a Nebojše Stefanovića i saradnika ambasade, u kome Stefanović tvrdi kako će trajno rešenje za Kosovo biti postignuto najkasnije pet godina pošto SNS bude preuzeo vlast. Kako ne bi bilo zabune na kakvo "trajno rešenje" je Stefanović mislio, on u sledećoj rečenici moli da „EU bude suzdržanija prilikom slanja pozitivnih signala, dok birači (u Srbiji) ne budu pripremljeni da prihvate rešenje za Kosovo".

"Trajno rešenje" je, dakle, u skladu sa očekivanjima Evropske Unije, a suprotno onome što narod u Srbiji želi. Radi se, dakle, o priznanju samoproklamovane republike, a jedino otvoreno pitanje, oko koga bi beogradska vlast još možda mogla da pregovara, jesu konačne granice koje će Kosovo imati.

Rok koji je Stefanović tada dao ističe ove godine, tako da SNS sada mora da krene u izmenu Ustava da bi se stvorio prvo ustavni okvir za priznanje Kosova koje će zatim neminovno i da usledi.

„Svaki Srbin se pre spavanja pomoli da dođe do podele Kosova", tvrdio je Stefanović saradniku ambasade, Poloffu, a prenela depeša od 24. decembra 2008. Za naprednjake je, očigledno, nezavisnost samoproklamovane Republike Kosovo bila svršena stvar i bilo im je jedino stalo do toga da nađu zgodan izgovor kako bi to prezentovali biračima.

Navodna podela Kosova, o kojoj američka administracija nije želela ni da razgovara, predstavljala je poslednju slamku za koju bi naprednjačka vrhuška (koja je još na početku saradnje sa američkom ambasadom pristala na nezavisnost južne srpske pokrajine) mogla da se uhvati lažući birače kako je, navodno, ipak nešto spašeno.

Ta "podela" Kosova, koja u suštini predstavlja samo drugi izraz za priznanje samoproklamovane Republike Kosovo u punim granicama, je isto što i u Briselu dogovorena Zajednica Srpskih Opština-mrtvo slovo na papiru koje Prištinu ni na šta ne obavezuje. Sve je to Nebojša Stefanović sa neimenovanim visokim funkcionerom američke ambasade u Beogradu dogovarao i dogovorio još tokom 2008. godine.

Pomenuti razgovori Stefanovića nisu bili i jedini njegov raport američkim gazdama, niti jedini kontakt između vrha naprednjaka i američke ambasade.

U depeši poslatoj 16. oktobra 2008. godine, navodi se kako je Tomislav Nikolić još dok je bio zamenik predsednika Srpske radikalne stranke dolazio da se konsultuje sa ambasadorom Kamerunom Manterom oko formiranja, kako se tvrdi, „moderne centrističko-desničarske evropske partije". O sadržini tih razgovora nema nikakvih podataka u do sada objavljenim depešama, ali je sve očiglednije kako je Srpska napredna stranka projekat koji se dugo i pažljivo pripremao u stranim ambasadama.

Ovo potvrđuje i jedan naš izvor iz samog vrha Srpske radikalne stranke, po kome su se nekoliko meseci pre majskih izbora 2008. u jednom hotelu na Crnom Vrhu kod Kraljeva sreli Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Gordana Pop Lazić sa Miroslavom Miškovićem. Tema razgovora je upravo bilo osnivanje nove, pro-evropske desničarske stranke. Američka depeša od 18. oktobra 2008. potvrđuje da je najvažniji finansijer SNS-a, pored Milana Beka, u to vreme bio Mišković.

U SRS-u se, po našem izvoru, i pre izbora znalo da Nikolić namerava da napusti stranku i formira novu. Ko je Šešelja o ovome obaveštavao, da li Vučić ili Pop Lazićka, nikome nije poznato.

U istoj depeši od 16. oktobra pominju se i neki tajni izvori novca za buduću Srpsku naprednu stranku. Osim na domaće tajkune, pažnja se skreće i na dva strana izvora: jedan iz Francuske, a drugi od posebnog fonda jedne od partija u Nemačkoj. Francuski izvor, koji se u depeši ne otkriva, mogao bi da bude krug ljudi oko kuma Aleksandra Vučića, Nikole Petrovića, koji je francuski državljanin.

Ne pominje se u depeši ni ime nemačke partije koja je donirala SNS, ali je po ulagivačkom stavu Vučića prema aktuelnoj kancelarki Angeli Merkel više nego jasno da se radi o nekom fondu njene Hrišćansko-demokratske unije (CDU).

U depeši upućenoj 19. novembra 2008. iz američke ambasade u Beogradu, Stejt Departmentu u Vašingtonu, navodi se kako je u jednom razgovoru (ne navode se ni datum ni mesto održavanja tog sastanka), tadašnji šef kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića, Miodrag Rakić, rekao zameniku ambasadora da ga je pre majskih izbora te godine Tadić uputio da „ohrabri Nikolića da se odvoji od SRS-a, jer bi SNS-ova biračka baza bila važna za napredovanje srpske pro-evropske struje".

U vreme razmišljanja o otcepljenju od radikala, već se znalo i ime nove stranke – Srpska napredna stranka.

Sve je, po sadržaju otkrivenih depeša, bilo unapred isplanirano i pripremljeno. Nekoliko detalja indirektno otkrivaju da je i politički program naprednjaka urađen u američkoj ambasadi, ili je, u najmanju ruku, tu zajednički razrađivan.

Po depeši od 19. novembra 2008, Nebojša Stefanović se sredinom oktobra susreo sa Poloffom koji ga je pitao o napredovanju u izradi programa SNS-a. Član naprednjačkog Predsedništva Stefanović mu je odgovorio kako postoje okviri programa, a da su to na prvom mestu ekonomska pitanja koja tište birače (kao što su niska primanja, visoka stopa nezaposlenosti i slično). I sama Srpska radikalna stranka je dugo vremena insistirala na pitanjima koja interesuju obične radnike, penzionere i nezaposlene-komentariše u pomenutoj depeši ambasador Manter.

Na oktobarskom sastanku Stefanović raportira da će se u narednom periodu SNS fokusirati na pridobijanje umerenijih članova DSS-a i NS-a i pohvalio se činjenicom da im prilaze i članovi, kao i finansijeri same Demokratske stranke, kao što je jagodinski tajkun Miodrag Nikolić Feman.

Pošto u tom trenutku naprednjaci nisu imali nikakv politički program, Stefanović je svom sagovorniku objašnjavao da SNS „ne insistira na krutom programu, već više na stranačkoj ‘ideji’ (?) oko koje bi se birači okupili". Problem, koji u depeši nije izgovoren, ali je primetan, ležao je u tome da su Nikolić i Vučić od stranaca očekivali da im predaju program njihove stranke. To se ubrzo i desilo.

Nedelju dana posle Stefanovićevog raportiranja Poloffu, održana je osnivačka skupština SNS-a na kojoj je članovima prikazan u međuvremenu od američke ambasade dobijeni program. Nebojša Stefanović je u to vreme bio zadužen za izbor i kontrolu govornika na skupštini. U depeši od 24. oktobra 2008. ambasada je podnela veoma detaljan izveštaj o radu osnivačke skupštine.

Posle kratkog prepričavanja ko je i šta govorio, izveštaj se osvrće na razgovor Poloffa i Stefanovića, u kome se Stefanović pravda da je učinio sve od sebe da pripremi govornike da ne budu previše radikalni i da je, u suštini, zadovoljan učinkom. Nijedan od govornika nije više pominjao ideju Velike Srbije, a i po pitanju odnosa Srbije prema Kosovu svi su bili umereni. Čak je i navodni predstavnik Srba sa Kosova bio podmetnut i uopšte nije bio iz južne srpske pokrajine, prenosi depeša reči Sime Spasića, Srbina sa Kosova, koji je demonstrativno napustio skup.

Relativno zadovoljan svojim cenzorskim radom, Stefanović se žali Poloffu kako je prebačen na niže funkcije. Iako ostaje član Predsedništva stranke, njegovo polje delovanja neće više biti propaganda za celu stranku, već rad na jačanju beogradskog odbora. Ulagivački, Stefanović poziva Poloffa da, uprkos tome, ostanu u kontaktu. Kako se u depeši prenosi, on je izrazio nadu da će se sa Poloffom ubuduće viđati i na zvaničnim, ali i na društvenim događajima. Šta se sa njima dvojicom posle toga dešavalo, depeše ne pominju.

Depeša od 24. oktobra o Osnivačkoj skupštini SNS-a pominje još jedan detalj koji pokazuje nivo ulagivanja do koga su spremni da se spuste ovdašnji političari pred stranim mentorima i okupatorima. Nikolić se tako posle zvaničnog dela skupštine pred novinarima i uključenim kamerama obratio Poloffu, zahvaljujući mu se što američka ambasada prati rad novosnovane stranke.

U depeši se posebno ističe činjenica kako je ovo bilo prvi put da se Nikolić u javnosti nekom stranom zvaničniku obratio na engleskom jeziku, – do tada je to izbegavao, a u vremenima dok je bio zamenik predsednika SRS-a je tvrdio kako taj jezik iz protesta ne bi nikada koristio.

Bez ikakvog srama, Aleksandar Vučić je čak dva puta to veče predložio Poloffu da se ubrzo ponovo sretnu kako bi razgovarali o „viziji njegove stranke u vezi Srbije", kako je to formulisano u depeši. Po onome što znamo iz drugih depeša, ovo je bio kodiran naziv za davanje daljih instrukcija za rad naprednjaka.

Uticaj američke ambasade na kaljenje naprednjačkih funkcionera vidljiv je na svakom koraku.

U depeši od 24. decembra 2008. se opisuje razgovor sa Jorgovankom Tabaković, koja se opisuje kao vodeći ekonomski stručnjak naprednjaka (za čuđenje je, da je Jorgovanka sa zamrznutim članstvom u SNS-u, imenovana za jedinog zamenika predsednika stranke Vučića). Sastanak je održan 19. novembra, a po opisu se može zaključiti kako je to bio samo jedan u nizu susreta.

Razlog za ovaj sastanak, objašnjava se u depeši, bila je inicijativa SNS-a kako republička Vlada treba da bude aktivnija u privredi i da se distancira od makroekonomskog fundamentaizma. Zbog ovog odstupanja od neo-liberalnih doktrina koje su Amerikanci namenili pokorenim državama, Ambasada je na razgovor i objašnjenje pozvala Tabakovićevu.

Na kraju depeše, ambasador Manter je za trenutak zaboravio na diplomatsku suzdržanost i zgroženo napomenuo kako su Tabakovićkini stavovi „odraz njenih socijalističkih korena iz vremena kada je bila ministar u Miloševićevoj vladi" i da je „ekonomski plan SNS-a orijentisan na prošlost i socijalizam".

Kako se navodi u depeši, Tabakovićeva je podvukla kako monetarna politika mora da bude labavija, jer jak dinar šteti domaćoj privredi. Tvrdila je kako Srbija, u slučaju odgovornije monetarne politike, ne bi više imala potrebe da se zadužuje kod Međunarodnog monetarnog fonda, kao i da Narodna banka Srbije treba više da brine o povećanju standarda, nego o inflaciji.

Zagovarala je tada veći protekcionizam u spoljnoj trgovini, tvrdeći kako Srbija ne treba bezrezervno da implementira Sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, jer bi to uništilo domaću ekonomiju. Čak je kao primer korisnog izolacionizma istakla primer Sjedinjenih Američkih Država i kvote koje su uvele na uvoz automobila iz Japana.

Kada se uporede ondašnja Jorgovanka Tabaković i ova današnja, reciklirana, vidi se da su joj američki instruktori u potpunosti promenili mišljenje. Po onoj narodnoj „što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno magarcu", Amerikanci rado uvode zaštitne mere korisne za sopstvenu privredu, ali su apsolutno protiv toga da iste mere primenjuju njihove kolonije, pa tako isto i Srbija.

Isto tako, u njihovom je interesu da se kolonije dalje zadužuju i dublje upadaju u dužničko ropstvo, tako da je guvernerka NBS-a Jorgovanka Tabaković potpuno zaboravila šta je mislila i zagovarala članica predsedništva SNS-a Jorgovanka Tabaković-Srbija se, od kako je ona na čelu Narodne banke, iz dana u dan sve više zadužuje.

Osnivači Srpske napredne stranke, na prvom mestu Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović su za svaku sitnicu trčali na konsultacije sa američkim predstavnicima. Ni jednu jedinu iole važnu odluku u to vreme nisu mogli samostalno da donesu, kako se više nego jasno vidi iz otkrivenih depeša.

U depeši od 24. decembra 2008. prenosi se i razgovor sa Nebojšom Stefanovićem, koji je on 11. decembra 2008. održao sa Poloffom. U to vreme su postojale špekulacije kako bi tek formirana Srpska napredna stranka mogla u Vladi da zameni G17 Plus, ali je Stefanović svom američkom naredbidavcu preneo jedinstven stav vrha stranke kako bi to bilo ravno političkom samoubistvu.

Na jednom mestu u stavu 4 depeše upotrebljena je formulacija „Stefanović je iznosio argumente", što bi moglo da sugeriše da je njegov sagovornik bio drugačijeg mišljenja, odnosno da SNS treba da iskoristi priliku i da uđe u koaliciju sa DS-om i SPS-om.

Razgovor se završio očigledno bez pronalaženja zajedničkog stava, pa je nastavljen 17. decembra kada je Stefanović poentirao tvrdnjom vrha stranke kako bi opoziciono delovanje dovelo do daljeg povećanja članstva. Posebno je istakao ono što je njegovog američkog sagovornika najviše interesovalo, a to je da bi kao konstruktivna opozicija (koja podržava sve što Vlada čini na pro-evropskom putu Srbije) SNS u narednih godinu dana privukao veliki broj razočaranih članova SRS-a. Konačno je zaključeno kako je to dobro rešenje, a zajedničkim radom sa američkom ambasadom SNS je zaista postigao da na narednim izborima 2012. Srpska radikalna stranka ostane ispod cenzusa.

Još u depeši od 16. oktobra, poslatoj pet dana pre osnivačke skupštine SNS-a, protektor Manter obaveštava Vašington kako smatra da treba obratiti veliku pažnju na stranku u nastajanju, iznoseći kao jedinu zebnju činjenicu da je Nikolić bio blizak saradnik Vojislava Šešelja. Interesantno je da on tom prilikom ne pominje da je i Vučić bio blizak sa vođom Radikala i da je, čak, planirao da nasledi Nikolića na mestu zamenika predsednika Srpske radikalne stranke.

Američkoj ambasadi je u to vreme bilo veoma dobro poznato da je Vučić jedna od pokretačkih snaga stranke u formiranju. Čak se na jednom mestu otkriva kako je on, još dok se navodno dvoumio da li da napusti SRS i pridruži se Nikoliću, iznoseći plačljivo i mogućnost potpunog povlačenja iz politike, tajno posvetio izradi političke platforme buduće Srpske napredne stranke. Neimenovani izvor, koji se citira u depeši od 16. oktobra, potvrdio je američkoj ambasadi da je Vučić nedeljama pre davanja ostavke na funkcije u SRS-u 14. septembra 2008. bio angažovan na stvaranju SNS-a.

Najveći problem koji su u početku imali Nikolić i Vučić, a kako su u više razgovora zaključili Poloff i Stefanović, jeste nekadašnje zalaganje za Veliku Srbiju. Američka strana je insistirala na tome da se vrh naprednjaka jasno i brzo distancira od svojih ranijih stavova o srpskoj granici na liniji „Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica". Njihov pritisak je bio toliko snažan, da je Stefanovć stalno morao da se pravda i izmišlja nove razloge zašto se to ne čini.

U depeši od 19. novembra 2008. godine, Stefanović se pravda kako bi brzo i preglasno odbacivanje ideje Velike Srbije učinilo da birači Nikolića i Vučića smatraju „licemerima i oportunistima", ali je odmah podvukao kako vrh SNS-a u potpunosti prihvata sve američke sugestije u pogledu granica Srbije bez Kosova. U istoj depeši se navodi kako SNS neće podržavati separatističke grupe i pokrete u Republici Srpskoj.

U vezi Srba u Hrvatskoj, ambasada šalje depešu 24. decembra 2008. izveštavajući Vašington da je Stefanović podneo izveštaj o svom zajedničkom putu sa Vučićem u Hrvatsku, gde su boravili od 8. do 10. decembra iste godine.

Bez obzira na zvaničan stav stranke, tvrdio je Stefanović, SNS neće tražiti da Vlada finansijski pomogne Srbe u Krajini, jer bi to oslabilo poziciju Borisa Tadića. Sa druge strane, SAD bi mogle da poprave svoj imidž među Srbima, predlaže Stefanović, tako što bi finansijski pomogle obnovu nekolicine kuća srpskih povratnika (u depeši se koristi izraz „handful" što znači „koliko stane u šaku", odnosno izuzetno malo).

Istovremeno je Stefanović, po izveštaju iz pomenute depeše, jasno stavio do znanja da bi ova „humanitarna" pomoć predstavljala dimni zavesu iza koje bi SAD nastavile da faktički promovišu podelu Kosova.

General Božidar Delić, jedan od osnivača Srpske napredne stranke, nakon povratka u Srpsku radikalnu stranku, napuštajući je dana 28. februara, 2011. godine, izjavio je da se vraća u Srpsku radikalnu stranku "jer je Srpska napredna stranka, koju je osnovao sa Tomislavom Nikolićem, prevara u kojoj patriote i pošteni ljudi nemaju šansu".

Delić je tog dana novinarima u Skupštini Srbije rekao da je ušao u naprednjake jer je mislio da će to biti stranka poštenih ljudi i patriota, ali da za dve i po godine nije saznao kakav je program naprednjaka i da mu je rečeno da je to zbog toga što je na engleskom jeziku, pa je još dodao i ovo: "…To znači da program SNS nije pisan u Srbiji"

Delić je naveo da "pošteni ljudi i patriote u SNS nemaju nikakvu šansu" i da se o svemu pitaju samo Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Republička vlast pod kontrolom Srpske napredne stranke nastavlja da dosledno sprovodi program konačnog odvajanja Kosova od Srbije, kako je 2008. u američkoj ambasadi dogovorio Nebojša Stefanović. O tome kako se to sve sprovodi iza leđa srpskog naroda, govori pismo narodnog poslanika i člana Odboraza Kosovo i Metohiju od 11. januara 2017. čije najvažnije delove prenosimo:

„…Nedopustivo je da je Odbor za Kosovo i Metohiju do sada održao svega tri sednice od kojih je prva bila konstitutivna održana 28. juna 2016. godine. Drugu sednicu, a prvu radnu, Milovan Drecun je zakazao tek nakon zahteva grupe opozicionih poslanika je zakazao tek nakon zahteva grupe opozicionih poslanika koji su u skladu sa poslovnikom Narodne skupštine tražili njeno održavanje i ona je napokon održana 17. oktobra 2016. godine. Treću sednicu odbora koja je održana 11. januara 2017. godine bez prisustva javnosti predsednik odbora je takođe zakazao tek nakon pismenog zahteva sedam opozicionih narodnih poslanika koji su to tražili u skladu sa skuštinskim poslovnikom.

Podsećam da su ostali skupštinski odbori, kojih je ukupno 19, održali daleko veći broj sednica, a pojedini i preko 20! Odbor za evropske integracije održao je 12 sednica.

Na žalost, i ovaj pokušaj opozicionih poslanika da se na sednici Odbora otvore važne teme, koje se namerno kriju od javnosti, je propao zbog odluke predsednika odbora Milovana Drecuna da sednicu zatvori za javnost.

Cilj je da se od javnosti sakrije da je Briselski sporazum najgori sporazum ikad potpisan u srpskoj istoriji kada su u pitanju srpski nacionalni i državni interesi. Zajednica srpskih opština koja je predviđena u okviru ovog sporazuma je samo fasada, ili reći dekor, koji treba da sakrije činjenicu da je ova vlast sama ukinula institucije srpske države na Kosovo i Metohiji. Ona treba da amnestira vladajući režim od neodgovorne nacionalne politike.

Iako se zna da ona treba da funkcioniše u okviru separatističke tvorevine Republike Kosovo, Marko Đurić direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju obmanjuje javnost da će ZSO funkcionisati u okviru pravnog sistema Srbije. Na drugoj strani predsednik odbora Milovan Drecun pre nekoliko dana moli separatističke vlasti u Prištini da jednu takvu zajednicu ugradi u okvir svog ustava.

Izjave visokih funkcionera SNS da će na Sretenje početi da funkcioniše Zajednica srpskih opština su neozbiljne. jer je svima u Srbiji jasno da ova vlast zbog navodnog ulaska u Evropsku uniju nema smelost da tako nešto uradi.

Zato i kriju istinu od javnosti Srbije izbegavanjem da se na dnevni red Skupštine Srbije stavi rasprava o Kosovu i Metohiji, dok sednice Odbora za Kosovo i Metohiju zatvaraju za javnost. Verovatno će u narednom periodu pojačati retoriku lažnog srbovanja i patriotizma uoči predstojećih izbora, a na Kosovu i Metohiji će zajedno sa svojim poslušnicima nastaviti da ruše institucije države Srbije… "

 

     A 3. Koji od Manterovih zamenika?

U depešama se, osim tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Kamerona Mantera niko više od američkih sagovornika ne pominje poimence. Na jednom mestu se navodi kako je Stefanović razgovarao sa „DCM", što je skraćenica za engleski naziv „Zamenik šefa misije".

Budući da je Manter imao nekoliko zamenika, ostaje otvoreno pitanje koji je bio u pitanju. Na nekoliko mesta se pominje da je sa američke strane razgovarao „Poloff", što bi moglo da bude i prezime (u SAD i u američkoj administraciji postoje osobe koje se ovako prezivaju). Međutim, pošto se ni u jednoj depeši ne pominje ime činovnika verovatnije je da se iza ove reči krije skraćenica za „political officer", jednu od službenih oznaka unutar Stejt Departmenta.

 

     A 4. "…Kad se Šešelj vrati iz Haga"

Depeša 08BELGRADE928 od 9. septembra 2009 : "…Braca Grubačić tvrdi da je Nikolić odlučio da podrži SSP posle sastanka s predsednikom Tadićem krajem avgusta, koji je navodno organizovao vlasnik ‘Delte’ Miroslav Mišković (…) Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas rekao nam je 5. septembra 2008, pre Nikolićeve ostavke, da je SRS zauzela daleko konstruktivniji, proevropskiji stav od DSS-a (…)

Kontakt iz međunarodne zajednice koji se 1. septembra 2008. sreo s Nikolićem izvestio je da je on izrazio nezadovoljstvo SRS-om i govorio o planovima da osnuje novu partiju kada se Šešelj vrati iz Haga.

Naš kontakt zaključio je da je nesporazum sa Šešeljem oko SSP-a bio poslednja kap za Nikolića". Dok je potpredsednik DSS-a Aleksandar Popović 9. septembra, na pitanje da li bi „Nikolićeva grupa bila privlačnija DSS-u kao partner u opoziciji, odbrusio, ‘pitajte vaše SRS stručnjake u Vašingtonu, oni znaju više o radikalima od nas’ (komentar: Popović je uputio naširoko rasprostranjenu glasinu da su tokom majskih izbora Sjedinjene Države finansirale radikale kako bi ohrabrile evropska priznanja Kosova).

Logika se sastojala u tome da bi, ako bi radikali preuzeli vlast, Kosovo pridobilo više simpatija za svoju nezavisnost)". U zaključku ove depeše navodi se i da, ako Nikolić „uspe da sastavi umereniju i konstruktivniju opozicionu grupu, biće više prostora za angažovanje. Nasuprot tome, neuspeh bi ostavio SRS u svojoj punoj snazi u Skupštini i bez umerenog uticaja u svom vođstvu, stvarajući rizik od dalje polarizacije i ometanja srpskih evropskih aspiracija…".

 

     A 5. Vučić i loš i dobar momak

U jednoj od depeša koju je prosledila ambasada SAD iz Beograda, u martu mesecu 2009. godine, nadležni službenici ovog diplomatsko-konzularnog predstavništva govore o svojim novim saznanjima u vezi učešća Srpske radikalne stranke i njenih tadašnjih lidera, Vučića i Nikolića, u slučaju napada na zgradu ambasade i paljevine:

"…U martu mesecu 2007. godine, pripadnici Srpske radikalne srpske stranke (SRS), predvođeni svojim liderima, održali su demonstracije ispred ambasade SAD. To su bile dobro organizovane demonstracije u kojima je SRS davala svoje obezbeđenje, "da stvari ne bi izmakle kontroli".

Ambasada SAD u Beogradu doživela je dva napada od strane Srba ljutih zbog proglašenja nezavisnosti Kosova i Sjedinjenih Američkih Država koje su priznale Kosovo kao nezavisne države, a koje su članovi i vođstvo Srpske radikalne stranke izveli na ulice. Dana 17. februara 2008, velike demonstracije koje su, prema saznanjima ambasade SAD organizovali Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i drugi rukovodioci njihove stranke, dovele su do toga da je oko 200 izgrednika oštetilo zgradu ambasade. Ista grupa (kojom je Vučić komandovao) pružila je otpor policiji nakon prvog napada…"

Međutim, još dosta pre ovih demonstracija, Aleksandar Vučić je tesno sarađivao sa ambasadom SAD u Beogradu, tako da je neverovatno da je pomenute demonstracije organizovao bez dogovora sa svojim kontaktima iz američkih obaveštajnih službi.

U depeši 06BELGRADE612_a od 19. aprila 2006. prepričava se raportiranje koje je Vučić podneo svom neimenovanom kontaktu iz ambasade povodom 24. februara održanih demonstracija na Trgu Republike u Beogradu.

Pošto je prvo konstatovano kako se okupio relativno mali broj ljudi, oko 3.000, u depeši se iznosi mišljenje kako su demonstracije samo upozorenje Vladi šta može sve da joj se desi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova. I sam Vučić je to priznao u pomenutom razgovoru.

Tadašnji generalni sekretar SRS-a je svoj ključni kontakt iz ambasade (u originalnom tekstu "key Embassy contact") obavestio kako stranka ne namerava da ruši tadašnju vladu dok se ne završi sa odvajanjem Kosova. Demonstracije od 24. februara su, dakle, bile običan ćorak.

Vučić je u pomenutom razgovoru izneo svoje planove za ubuduće. Na prvom mestu je smatrao da jednom snažnom, ali jalovom retorikom, pokuša da privuče što je moguće više birača iz DSS-a i da tek onda krene u rušenje vlade i nove izbore.

Govoreći o Kosovu Vučić je davao do znanja kako on smatra da je sudbina južne srpske pokrajine rešena i da su on i stranka koju je tada predstavljao, Srpska radikalna stranka, zainteresovani samo za sopstvenu političku korist od tog čina. To se jasno vidi iz njegovog obećanja da se ništa značajnije neće preduzimati od strane SRS-a do konačnog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Godinu dana posle ovog razgovora došlo je do uličnih nemira u Beogradu, kojom prilikom je stradala američka ambasada. Još tada su se pojavile špekulacije da su Amerikanci sami inscenirali napad na svoju ambasadu, odnosno da su želeli preko diplomatskog skandala da destabilizuju tadašnju vladu Srbije.

Kada se uzmu u obzir podaci koji se iznose u depeši od 9. septembra 2009. kako je dolazak radikala na vlast u Srbiji u interesu bržeg priznavanja Kosova, lako je zaključiti da je i napad na američku ambasadu dobro dogovoren između Aleksandra Vučića i njegove veze prema američkoj obaveštajnoj službi CIA.

     A 6. Dostupni linkovi

Sve depeše mogu u originalu, na engleskom jeziku da se nađu na ovim internet-adresama:

16. oktobar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1072_a.html

24. oktobar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1108_a.html

19. novembar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1189_a.html

24. decembar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1326_a.html

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije