Архива

Posts Tagged ‘amerike’

ТРИВАН: ПАРТИЈСКЕ И ВАНПАРТИЈСКЕ ИГРЕ ДО ФУНКЦИЈЕ МИНИСТРА ЕКОЛОГИЈЕ!!

 

Без обзира хоће ли се Европска унија срушити под теретом нереалних жеља или ће неким чудом опстати, Србији следује велико чишћење, како политичко, тако и еколошко. Кад је ово друго у питању, драма тек предстоји.

Са три хиљаде дивљих депонија смећа, Србија је међу најзагађенијим државама европског континента. Са друге стране, Србија има најчистију изворску пијаћу воду, велике планинске комплексе и читаве области где прљаве технологије нису стигле. Ново министарство екологије и нови министар Горан Триван, биће стављени у службу неких мултинационалних корпорација које на овом делу Балкана хоће да остваре монопол над оним што ће ускоро бити највреднији ресурс на планети: здравом пијаћом водом. Власт у Вашингтону је промењена, дивља пљачкашке хорде које кидишу на Србију – нису!!!

 

                     Иван Молоток

EKOLOSKO MLACENJE PARA

 

Под врло чудним околностима, 20. јануара ове, 2017. године, амбасадора Србије у САД, Ђерђ Матковић, позвао је Горана Тривана, тадашњег градског секретара за заштиту животне средине у Београду, да буде гост овог дипломатско конзуларног представништва, приликом инаугурацију председника Доналда Трампа! Триван је тих дана, како званичан извештај говори, "…разговарао са више званичника где су теме између осталог биле односи Србије – САД, као сарадња из области заштите животне средине…"

И, заиста, Триван се тих дана срео са државним секретаром државе Мериленд, Џоном Вобенсмитом (Јохн Вобенсмитх), његовим замеником Луисом Борундом и секретаром за заштиту животне средине Беном Грумблесом.

Компаније из Мериленда за пречишћавање и експлоатацију водних ресурса, међу најјачима су на свету (одмах иза компанија из Калифорније). Планови за отимачину чисте пијаће воде у Србији, преко идеје такозваног јавно-приватног партнерства, одавно постоје (амерички инвестициони фондови и Европска банка за реконструкцију имају читав план за Србију у том смислу, а изнела га је јавно и Кристина Лагард, председница Светска банке).

Амбасадора Ђерђа Матковића су припадници лобистичких група "анимирали" да доведе "некога од еколошких власти" из Србије, како би разговарали о евентуалним пословима експлоатације и дистрибуције пијаће воде. Како Србија у том тренутку није имала надлежно министарство, домаћин је Тривану сугерисао да будућој влади препоручи оснивање министарства екологије, уз обећање да ће такав чин "снажно подржати".

Прошло је само шест месеци од тог сусрета до оснивања министарства екологије у влади англо-америчког ђака, Ане Брнабић. Све што се у будућности буде дешавало око инвестиција у српски програм еколошке заштите (а, ту је пречишћавање и експлоатација воде кључна ставка), биће рађено у сарадњи са америчким компанијама и њиховим предузећима, "тројанским коњима", регистрованим у Холандији.

У сенци Вучићевих игара око избора премијера, Социјалистичка партија Србије, формално је "понудила" Тривана за функцију министра екологије (суштински, на препоруку из САД), упркос томе што је реч о човеку који је синоним "заборављених" кадрова Слободана Милошевића и Мирјане Марковић, некадашња млада перјаница њиховог пропалог политичког предузећа, и организатор некаквог "народног покрета" који је, након 5. октобра 2000. године и пада дотадашњег режима, "чувао" вилу породице Милошевић. Како је Триван сачувао своје позиције протеклих година и како је успео да се докопа функције министра екологије?

Непријатне истине из његове политичко-предузетничке каријере говоре да је током ратних, деведесетих година, био близак са Урошем Шуваковићем, истакнутим функционером ондашње владајуће Социјалистичке партије Србије и да је гајио повелики анимозитет према Ивици Дачићу.

Падом Милошевића, Триван се нашао "на чистини", па је проценио да би му и Дачић добро дошао у тој ситуацији, па је кренуо "заобилазно", да се прикрада врху странке преко Александра Антића, уз чију помоћ је доспео и до садашње функције министра екологије.

Дачић је добро проценио: у овој области се увек врти пуно новца, а рок за извршење обавеза је практично неограничен! Али, ни Тривана на том месту не би било, да се господин државни секретар савезне државе Мериленд (Џон Вобенсмит), није писмом препоруке обратио "највишем месту" у држави Србији.

Истина, пред Србијом се налази и Поглавље 27. за приступање ЕУ, за чију реализацију ће бити потребно највише времена и новца да се прилагоди стандардима ове заједнице. Укратко, за реализацију само оваквог једног поглавља, потребно је да Народна скупштина Србије усвоји око 700 прописа, а Влада Србије пронађе најмање 10 милијарди евра!

Реалан рок за реализацију свих послова из ове области је око 25 година! То значи да ће Србија од ЕУ затражити такозвана прелазна мерила, односно одлагање почетка примене неких европских стандарда за године након евентуалног приступања у овој заједници!

Из такозваних претприступних фондова за 2017. годину, већ је предвиђено 100 милиона евра за инфраструктурне пројекте у Брусу, Блацу, Краљеву и Нишу. За идућу годину ће такође један део бити из тих фондова, али је сигурно ново кредитно задуживање.

Горан Триван се налази на одличној позицији. Мада је "дужан" Антићу и Дачићу, добио је прилику да се "раздужи". У промењеним приликама, сада има и подршку америчких еко-компанија…

Али, памти Триван и тешке дане. У октобру месецу 2001. године, ухапсила га је полиција у Кладову због сумње да је извршио кривично дело "подстрекивања", чиме је омладински камп "Караташ" код Кладова оштећен за 6,5 милиона динара.

Оптужницом је Тривану стављено на терет да је 2000. године с умишљајем подстрекивао одговорно лице кампа, Шиму Чичковића (скромног, плашљивог, да му са рачуна кампа уплати 5,9 милиона динара (око 250.000 ондашњих немачких марака) ради куповине стана.

Тривану је Јавно предузеће "Србијашуме", у коме је био запослен, обезбедило 70 квадрата луксузног стана у Београду. Да би купио додатних 78 квадрата тог стана (дакле, скоро 150 квадратних метар) за помоћ се у више наврата обраћао Чичковићу. Коначно, Чичковић је у сарадњи са Миливојем Илићем, тадашњим начелником Борског округа, издејствовао да Хидро-електрана "Ђердап" на рачун омладинског кампа уплати 6,5 милиона динара, а онда је 5,9 милиона проследио на рачун Корпорације "Царичин град" из Београда.

Прво је "идеални део стана" Тривану дат у закуп на неодређено време, да би му касније био омогућен откуп за износ од 248.711 динара. Оптужница је завршила у фиоци, а случај је заташкан. Нико није одговарао.

Горан Триван се након избора 2008. године, нашао и у улози градског секретара за животну средину, у коалиционој администрацији са Демократском странком.

Мада је дуго био "у сенци", Тривана су пратиле афере које је врх његова странке брзо и ефикасно уклањао. Наиме, применом Закона о једнократном порезу на екстрадоходак и екстраимовину стечену искоришћавањем посебних погодности, у периоду од 26. јуна 2001. године, када је закон почео да се примењује, до краја јуна 2002. године, био је дужан да плати 88.000 марака. Триван то никада није урадио.

Као СПС функционер, повучен у "други ешалон", пред домаћом јавношћу се појавио 19. августа 2008. године, као члан делегације Удружења "Слобода", када је кренуо да посети гроб Слободана Милошевића и положи венац. До њега је тада стајао његов стари пријатељ и партијски друг, Урош Шуваковић. Дачић није долазио на ове парастосе бившем вођи.

У званичној биографији која је стигла у Народну скупштину у предлогу за састав Владе Ане Брнабић стоји да је Горан Триван 1991. постао министар за омладину и спорт, а да је након тога почео да ради у ЈП "Србијашуме", најпре као директор Бироа за пројектовање, планирање и развој, а касније и извршни директор те компаније.

Међутим, иза ове сувопарне, кратке и бесмислене дескрипције његовог професионалног ангажовања, стоји много више. И новца и људи. И партијских и ванпартијских игара.

Један дугогодишњи службеник градске скупштине Београда, недавно је рекао да је Горан Триван "најгори градски секретар" који је на том месту боравио, те да је реч о једној надобудној и лицемерној особи, да се још пре две године хвалио како ће баш он бити министар екологије и слично.

 

        А 1. Исплаћивао и Бебу

Преко Градског секретаријата за екологију Вучић је милионске износе плаћао и фирми Владимира Бебе Поповића која се бавила прављењем пројеката еколошке и животне заштите, као важног поглавља за чланство у Европској унији. Као и Вучић и Триван је био близак срцу Мирјане Марковић. Беба Поповић је лобирао за Вучића, а Триван је то плаћао, парама из градског буџета.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ГАЗДА: ВУЧИЋЕВ МАНЕВАР, У КОМЕ ЈЕ ЗА ВЕЋИ ИМИЏ ДРЖАВЕ ПОД НОГЕ СТАВИО И ТРАДИЦИЈУ СРБИЈЕ И СРПСКОГ НАРОДА!!?

18. јула 2017. Коментари су искључени

 

Протекле недеље на место премијера Републике Србије именована је четрдесетједногодишња Ана Брнабић. Главна сензација је притом постала чињеница да је први пут на важно место у тој православној земљи у којој је веома јак утицај цркве, дошла жена, млада за политичара, која се отворено декларише као лезбејка.

Прошле године она је учествовала у геј паради у Београду, што је различито доживљено у друштво. То се догодило први пут не само у Србији, већ уопште на Балкану. Како на то гледају у Москви, описује истраживач Владимир Малишев.

 

                        Владимир Малишев

PLANSKI I POLITICKI UZDIGNUTA3

 

Осим тога, Ана Брнабић је позната као политичар веома изражене прозападне оријентације. У вези с тим, објављујући ово необично именовање, Александар Вучић је морао да се обрати нацији у специјалној тв емисији, да би објаснио своју одлуку. Притом је највећи део свог наступа председник посветио односима са Русијом, тачније уверавањима да се курс ка пријатељству и сарадњи са Москвом неће мењати.

„Нема никаквих сумњи да ћемо сачувати положај независне државе, то за нас има највећи значај. Ми се не спремамо да ступимо у НАТО, или било где другде. Надам се и уверен сам да влада Србије неће уводити санкције у односима са Русијом, то је била политика владе коју сам ја водио, и као председник бих саветовао новом мандатару да се и даље придржава те политике", рекао је он.

За подршку необичне мандатарке раније су били „обрађени" и посланици. Након хитног састанка са председником, руководство владајуће парламентарне коалиције је објавило да подржава кандидатуру Ане Брнабић. Јавно неслагање су исказали појединачни посланици, између осталих и бивши муфтија Србије и Санџака, а сада посланик – Муамер Зукорлић.

Међутим, биографија Брнабићеве говори сама за себе. Средњу школу (Пету београдску гимназију) завршила је 1994. године. Након тога студирала је у иностранству: на Нортвуд универзитету у Мичигену, САД, дипломирала је пословни менаџмент, а поседује мастер диплому са Универзитета Хал из Велике Британије.

У Србију се вратила 2001. године, радила је у Програму за развој села под окриљем ЕУ, који је покушавао да српске сељаке претвори у европске фармере, али без нарочитог успеха. Мада, то би у перспективи довело до увођења „ЕУ" стандарда за пољопривредне производе, што би за резултат имало увођење квота за производе, на пример, јабуке, што је претило да „убије" пољопривреду државе и пре уласка у ЕУ.

Програм је у тишини затворен, а Брнабићева је прешла у америчку консалтинг компанију Цонтинентал Wинд Сербиа, која се стално повезује са Рокфелеровом фондацијом и бави се развојем „еколошке енергетике".

Ни са ветрогенераторима се ствар није нарочито добро завршила, и Брнабићева је постала председник НАЛЕД-а (Национална алијанса локалног економског развоја) који је финансиран из програма УСАИД (агенција САД за међународни развој) , који је познат по подршци пројектима који искључиво погодују Вашингтону и прозападним политичарима. После тога је почела да гради каријеру у структурама српске владе. Године 2016. била је именована за министра за државну управу и локалну самоуправу у Вучићевој влади.

Али, најинтересантније је, вероватно, то што је Ана Брнабић дуго времена члан београдског удружења East West bridge (EWB) које улази у тзв. Трилатералну комисију. Као што је познато, Трилатерална комисија је међународни клуб глобалиста, који је 1973. године створио Дејвид Рокфелер, а један од главних суоснивача је Збигњев Бжежински.

Овај детаљ из њене биографије иритира српско друштво више него лични живот будућег премијера. Управо зато је Вучић у свом обраћању нацији углавном говорио о односима са Москвом, а не о политичкој коректности и толеранцији. А када је реч о пикантним детаљима из биографије нове премијерке, председник је само одмахнуо руком и рекао да је „сексуална оријентација лична ствар свакога".

Неки коментатори оцењују неочекивану Вучићеву одлуку на следећи начин. Са једне стране он је, именујући за премијерку, у православној земљи коју је НАТО не тако давно, због непослушности, засуо теписима бомби, лезбејку прозападне оријентације, „бацио кост" ЕУ и глобалистима, која их мора обрадовати.

Са друге стране, Вучић је на најважније место у држави поставио човека који му никако не може бити политички конкурент. Пред особом која се отворено декларише као припадник ЛГБТ заједнице, са дипломама универзитета из САД и Велике Британије и „рокфелеровском" садашњошћу, у данашњој Србији не светли независна политичка каријера.

И зато многи сматрају да је Брнабић, фактички, „технички премијер", који ће се бавити само економијом и финансијама, док ће политичка питања остати Ивици Дачићу сада није само министар спољних послова већ и потпредседник владе.

Постоји још један разлог због којег је Вучић донео овако неочекивану одлуку. Три месеца се у Београду и другим градовима земље одржавају протестне акције опозиције, а њихови организатори, који себе називају иницијативом групе грађана, тврде да су председнички избори на којима је Вучић победио, протекли у знаку најгрубљег нарушавања воље грађана, те да су резултати фалсификовани како не би дошло до другог круга избора.

У вези са тим је председнику важно да придобије подршку што ширих слојева друштва и група грађана најразличитије оријентације. Вучића редовно подсећају на његове говоре у парламенту у време Милошевића. Посебно онај у коме је обећао да ће „за сваког убијеног Србина убити сто муслимана".

Ипак, без обзира на Вучићеве маневре, у Србији је ново именовање изазвало талас неодобравања у национално настројеним политичким круговима, па чак и у недрима владајуће коалиције. Српски национални покрет Наши је објаснио да Брнабићева дугује своје именовање својој сексуалној оријентацији и Западу. Драган Марковић, шеф невелике партије Јединствена Србија, која се налази у владајућој коалицији, изјавио је да би уместо ње радије на том месту видео „породичног човека који има децу".

На Западу је појава новог премијера у Србији прихваћена са јавним изразима задовољства. „Таква одлука", пише утицајни француски лист Фигаро, „изврће наопачке политичку ситуацију у тој конзервативној земљи. Млада проевропски оријентисана жена, отворена лезбејка, па још и хрватског порекла! Будућа премијерка Србије у нескладу је са том традиционалистичком земљом са православном већином у којој су бројне хомофобичне манифестације… Избором тог младог премијера српски лидер жели да поново потврди свој прогресивни и проевропски курс. Притом чак ризикује да увреди осећања становништва…"

„…Унапређење свог бившег министра представља за Вучића одговор на критику која се тиче односа према ЛГБТ популацији у Србији. Оно му омогућава да поправи имиџ своје државе пред Западом и да се симболички дистанцира од Русије у којој је ситуација са хомосексуалцима незавидна", пише Фигаро и истиче да је пред новим премијером изазов да поново покрене преговоре о уласку Србије у ЕУ.

Став председника Вучића је у последње време значајно напредовао када је реч о односима са Русијом (две посете Москви за шест месеци, договори о слању руских авиона МиГ-29 и друге војне опреме), али са друге стране он намерава да убрза реализацију свог стратешког циља – интеграције Србије у ЕУ.

Брнабић због тога делује готово идеално. Притом, како смо већ поменули, кључна политичка питања, а међу њима и односи са Русијом, биће у влади у надлежности Ивице Дачића. А осим тога, мало пре формирања српске владе, оформљена је нова државна структура – Национални савет за координацију сарадње са Русијом и Кином. На његовом челу се налази бивши председник Томислав Николић, који је познат по својој изјави да је за њега „Русија – наша мајка".

Ипак, по Уставу Србије, председник владе има много више овлашћења од председника државе.

И иако Александар Вучић остаје најпопуларнији политичар у земљи, постављање у премијерску фотељу јаке политичке фигуре, претило би двовлашћем у Србији. А са премијером који „не угрожава" независном каријером, то се не може догодити, сматрају посматрачи. У таквој ситуацији, кључна фигура у Србији опет остаје Александар Вучић.

Све је то тачно. Ипак, чињеница је чињеница: међу високим руководиоцима у Србији сада се нашао политичар кога многи називају „тројанским коњем Вашингтона".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

3. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

EKONOMSKI ATENTATORI I GRABLJIVCI5

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMFdoveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMFsamo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: