Архива

Posts Tagged ‘u srbiji’

MALA VRATA VELIKE BEZOBRAŠTINE: LEGALIZOVANJE IZVITOPERENOSTI I MODERNO RAZBIJANJE PORODICE U SRBIJI!!!

12. јануара 2018. Коментари су искључени

 

Srbija svake godine gubi 40.000 stanovnika, ali se aktuelna vlast zalaže da se naša deca što je moguće masovnije prodaju strancima i to ne samo da bi bila usvojena, već i da bi poslužila kao donatori organa.

Zakonska rešenja koja su nam nametnuli stranci već postoje, a u toku je potpisivanje odgovarajućih ugovora sa firmama koja trguju decom. Pre nego što izvezemo decu, ona moraju da budu vaspitana u skladu sa trenutnom tendencijom u Evropskoj Uniji da se izbrišu razlike među polovima i da se propagira pedofilija.

 

                  Milan Malenović

RAZBIJANJE PORODICE2

 

Zakon o rodnoj ravnopravnosti je napisan, ali nije predat Skupštini 2017. godine, što ne znači da neće biti usvojen ove ili neke od narednih godina.

U članu 61. stav 10 ovaj nacrt predviđa kaznu od milion i po dinara za prosvetne ustanove koje ne obezbede upotrebu rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavnom materijalu. Ono što se ovde naziva „rodno osetljivim jezikom"  u suštini je završna faza ispiranja mozgova i pripreme Srbije da uđe u klub zombiranih nacija.

Rod nije isto što i pol, jer polova ima samo dva (muški i ženski koji imaju različite hromozomske parove), dok rodova može da bude koliko ko hoće.

Već sada Fejsbuk nudi 71 rodnu opciju svakom svom korisniku. Na internetu je postao legendaran govor Štefana Kenigera, nemačkog poslanika sa izborne liste „Alternativa za Nemačku", koji je svoje obraćanje sa govornice skupštine započeo pozdravom u trajanju od preko tri minuta i to sledećim rečima: „…Drage dame, draga gospodo, dragi homoseksualci, drage lezbejke, dragi androgini, dragi bi-rodni, dragi rodno-varijantni, dragi rodno-kvirevi…" Uspeo je da nabroji preko 60 rodova  izvrćući ruglu politiku "rodne ravnopravnosti" koja se godinama primenjuje u Nemačkoj i ostatku Evropske Unije.

U proleće 2013. godine, Sindikat nastavnika i pedagoga Francuske je otvoreno podržao gej-revoluciju vlade i glasao za ukidanje izraza „dečak i devojčica" u svim školama Francuske.

Radi se o tome da, pobedivši u Francuskoj, zastupnici gender ideologije neprihvatljiv traže apsolutnu „slobodu" u izboru roda za svako dete po rođenju. Pri tome „devojčice" i „dečake" nisu samo ukinuli u Francuskoj, već su prirodni pol praktično isključili iz spiska, upravo onako kako predlaže „rodni izbor".

Rodna ravnopravnost, kako je zamišljena u izopačenim umovima Evropske Unije, počinje naizgled benignim brisanjem razlika između polova koja kreće još u predškolskim ustanovama.

Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je na čekanju, zabranjuje „rodnu diskriminaciju" pod kojom se podrazumeva i „javno zagovaranje, podržavanje…rodnih stereotipa" (čl. 9. st. 3) i zalaže se za menjanje „rodnih obrazaca koji počivaju na stereotipima" (čl. 11, st. 2), odnosno za „eliminisanje rodnih stereotipa" (čl. 22, st. 4/3). Posebno se od prosvetnih vlasti i obrazovnih ustanova, kao i od institucija kulture, traži „dekonstrukcija rodnih stereotipa" (čl. 35, st. 2; čl. 36, st. 4/1).

Prvi korak ka tome je prestanak podele dece na „dečake" i „devojčice" čak i u jezičkom smislu. Nedavno se i u Srbiji pojavila knjiga „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE: o rodnim zamkama i teškoćama u svakodnevnom životu" autora Kristine Henkel i Mari Tomičić, koju je sa švedskog prevela Svetlana Tot, a ilustrovala Marina Milanović (naslov u originalu: "Ge ditt barn 100 möjligheter Istället för 2").

Radi se o obavezujućem priručniku kako decu treba vaspitavati da bi jednog dana bili polno neopredeljene ličnosti. Zbog toga se deci ne smemo obraćati ističući njihov pol (nema više "bate" i "seke", svi su samo "dete"), ali se izbegava i korišćenje izraza kao što su "majka" i "otac", već se umesto toga govori uopšteno "roditelj".

Razlog za to je što samo "stereotipni" par (muškarac i žena) mogu da budu roditelji u pravom smislu te reči (otac i majka), dok rodno izmišljeni parovi, kojima će biti dozvoljeno usvajanje dece, ne mogu uvek da odrede ko je u ulozi muškarca, a ko žene, pa se osećaju diskriminasanim.

Pomenuti "priručnik" na strani 53 insistira na tome da se deca tokom boravka u vrtiću ili školi ne dele po polovima, odnosno da se ukinu tipične igre za devojčice i dečake. Ubuduće će i dečaci preskakati lastiš i češljati svoje Barbike, a devojčice će se deliti na "kauboje" i "indijance" ili igrati fudbal u školskom dvorištu.

Šira javnost je za Kristinu Henkel čula 2009. godine, kada je podržala odluku jednog švedskog para da pol svog dvogodišnjeg deteta sakrije od okoline i da ga odgaja na "rodno neutralan" način. Par je to opravdao tvrdnjom da je „nametanje pola detetu okrutno, jer ga time društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet". Ovakvu bizarnu odluku Henkelova je podržala rečima da bi „to moglo da učini dete jačim".

O čemu se tačno radi kod ovog „novog načina vaspitanja" lako se i brzo otkriva, jer to ni sami autori pomenute knjige ne žele da sakriju. Roditelji i vaspitači se uče da decu organizuju na „netradicionalni" način da bi se igrala.

Kako je uočeno da se u svim kulturama dečaci okupljaju u veće grupe i igraju specifične igre, to „priručnik" preporučuje da im se omogući samo igranje u manjim grupama, po mogućnosti u parovima i to igara koje su tradicionalno smatrane „ženskim".

Kod devojčica je obrnuto: njih treba animirati da se igraju u većim grupama. Dakle, deci ne treba prepuštati da sama odlučuju sa kim i šta će se igrati. Kod otkrivanja i istraživanja seksualnosti, stvar je potpuno drugačija.

Na strani 188 srpske verzije pomenute knjige piše: „…Deca imaju pravo na svoju seksualnost i na to da je iskazuju bez osećaja stida ili krivice ". Zbog toga decu treba ne samo podržavati kada pipkaju svoje polne organe, već ih treba i učiti kako je to deo njihovog tela i da ona potpuno samostalno odlučuju ko sme i na koji način da ih dodirne (strana 190). Dakle, trogodišnje dete ne može samo da bira sa kim i koju igru će igrati, ali je dovoljno zrelo da odluči kome i u koju svrhu će dati svoj polni organ!?!

Da ne bi bilo nikakve zabune kakvu opciju u seksualnim odnosima zastupaju autori, vidi se iz samog obrazloženja zašto dečaku ne treba dozvoljavati da poljubi devojčicu: time se, tvrde autorke na strani 112, iskazuje navodno "pogrešno" očekivanje da će se deca razviti u heteroseksualne individue!?! Decu treba učiti da „dečaci mogu biti zaljubljeni u dečake, a devojčice u devojčice" (strana 113 i 163), kao i da postoje „porodice duginih boja" sa „dve mame" i „dvojicom očeva" (strane 198-199).

Onaj ko pomisli kako su ovo samo preporuke, grdno se vara. Radi se o obavezujućem novom ustrojstvu porodice i porodičnih odnosa čije će sprovođenje da nadgleda država. Pod plaštom liberalizacije razvija se klasični fašizam u kome vlast određuje šta je dobro za narod, dok je individualizacija moguća jedino u okviru onoga što je od koristi za samu državu.

To se vidi iz čitavog seta zakona koji su usvojeni, a koji dopunjuju Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Kada se pogleda ko sve stoji iza pomenutih zakona, gubi se i poslednji trag sumnje kako je sve samo puka slučajnost.

Na vrhu piramide zakona kojima se uvodi obavezno društveno uređenje duginih boja u kome je heteroseksualnost pre nepoželjni izuzetak nego uobičajeno pravilo, nalazi se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, iza koga stoji takozvana nevladina organizacija klasičnog fašističkog profila „Autonomni ženski centar".

AŽC je prijavljen na adresi Tiršova 5 a, a na čelu mu je Slobodanka Macanović. Ono što je neuobičajeno jeste da ovo udruženje građana ima svega dvadesetak zaposlenih, ali prosečni godišnji budžet od preko pola miliona evra.

Tačnije, AŽC je 2013. prijavio prihod od 80.250.000 dinara, sledeće godine 78.233.000 dinara, 2015, je imao 61.182.000 dinara na raspolaganju, a 2016. godine 62.877.000 dinara. Skoro sav novac potiče iz donacija zvaničnih američkih institucija (kao što je USAID), iz budžeta Republike Srbije i nekih drugih država (iako se radi o takozvanoj nevladinoj organizacija), a najviše para dolazi od Džordža Soroša i nekog od njegovih „Otvorenih društava".

Ova samozvana nevladina organizacija se otvoreno hvali kako je ne samo napisala aktuelni Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, već i da je jedina merodavna instanca za njegovo tumačenje. Po prepoznatljivoj fašističkoj mustriko nije sa nama, taj je naš neprijatelj", neistomišljenike žigoše kao „zatucane", „klero-fašiste", "ultra-nacionaliste" i slično.

Ovo saznanje je veoma značajno, kako bi se razumelo šta zaista stoji iza oduzimanja dece kao u slučaju Trkulja ili Mile Alečković, koji su poslednjih nedelja 2017. uzbudili javnost, iako su to samo medijski najuočljiviji vrhovi ledenog brega.

Po zakonskom rešenju koje je progurao AŽC, Centri za socijalni rad imaju skoro božanska ovlašćenja  kada je u pitanju oduzimanje dece od bioloških roditelja.

U slučaju Trkulja bila je dovoljna anonimna prijava, pa da šestogodišnja devojčica nasilno i bez ikakvog sudskog rešenja bude oduzeta od roditelja za koje je kasnijim veštačenjem utvrđeno da su psihički potpuno zdravi i da dete nikada nije bilo zlostavljano. Uprkos tome, devojčica se od 18. novembra nalazi u prihvatilištu.

Dovoljna je, dakle, samo sumnja da je počinjeno porodično nasilje, pa da porodice budu nasilno razbijene, a deca smeštena u prihvatilišta, a kasnije data na usvajanje.

Dr Vladimir Dimitrijević, upoređujući više ovakvih slučajeva nasilnog i nepotrebnog oduzimanja dece od bioloških roditelja, zaključuje sledeće: „…Ideal Novog svetskog poretka je hraniteljska – ugovorna, a ne rođena porodica.

U biološkoj porodici, odnosi između roditelja i dece nisu formalizovani, a pristup kontrolnih organa ograničen je na neke neuobičajene situacije. U ugovornoj (hraniteljskoj) porodici, gde je dete smešteno na osnovu potpisanog sporazuma, svi odnosi su pravno regulisani, a prisustvo kontrolnih organa se od početka podrazumeva.

Što veći bude broj dece koja su iz bioloških premeštena u ugovorne (hraniteljske) porodice, utoliko će ‘transparentniji’ postati porodični odnosi u celini. Biološkim porodicama će – ukoliko se već od njih ne može u potpunosti izbaviti – takođe biti nametnute ugovorne forme, na primer, sporazum između roditelja i kontrolnih organa (takozvani socijalni patronat), u kojem se utvrđuju parametri života deteta unutar porodice."

Tri Haške konvencije o deci ozakonile su činjenicu da deca ne pripadaju roditeljima, već postaju vlasništvo zemlje u kojoj su boravila poslednja tri meseca, pritom, bez prava napuštanja te teritorije. Pojam „roditeljskih prava" u Evropi je ukinut još 1980. godine i zamenjen „pravom starateljstva", koje se može prenositi sa jednog građanina na drugog.

U Švajcarskoj su objavljeni dokumenti koji svedoče, da je u 2012. godini 30.000 dece oduzeto iz tradicionalnih porodica i da su predata u istopolne porodice. Na Zapadu je stvoreno pravo tržište dece koje se za velike pare prvo predaju u hraniteljske porodice, a zatim daju na usvajanje. O ovome je svedočio na italijanskoj televiziji i jedan sudija iz Bolonje, koji je rekao da je u Italiji (kao i u ostaloj Evropi) oformljeno i funkcioniše privatno tržište starateljstva. Nešto kao „berza dece".

Kod oduzimanja dece od hraniteljske porodice nije potrebna čak ni naznaka nekakvog nasilja, nije potreban apsolutno nikakav razlog, kao što pokazuje slučaj Mile Alečković, univerzitetskog profesora koja, između ostalih, predaje i psihologiju ličnosti i psihologiju učenja, odnosno daleko je bolje obrazovana od svih osam osoba zajedno, koje su krajem decembra došle da joj uzmu devojčicu koju je primila kao hraniteljka.

„Nedostatak" prof. dr Mile Alečković i njenog supruga, Iva Bataja, jeste to što su poznati kao osobe koje podržavaju takozvane klasične porodične vrednosti u kojima dete nena dve majke ili dvojicu očeva. Osim toga, oduzimajući dete hraniteljima koji su univerzitetski profesori i stručnjaci za odgajanje dece, centri za socijalni rad ostalim „ugovornim" roditeljima, od kojih veliki broj nema ni završenu srednju školu, šalje jasnu poruku da paze kako vaspitavaju poverenu im decu.

Deca koja se prvo oduzmu biološkim roditeljima, a zatim i hraniteljskoj porodici, na kraju završavaju na „berzi dece", odnosno bivaju prodata platežno sposobnim osobama iz inostranstva koja često ne razmišljaju o klasičnom usvajanju. Preciznije rečeno, kako tvrdi slobodni novinar istraživač Dušan Velkovski, deca iz Srbije se u inostranstvu prodaju u komadu, ali i u delovima.

Članak u uglednom Švedskom listu Aftonbladet pod naslovom "Naši sinovi su ubijeni zbog organa" dovodi u vezu vrlo teške optužbe za trgovinu organa od strane Izraela sa hapšenjem američkog Jevrejina osumnjičenog za masovnu trgovinu ljudskim organima, tvrdi Velkovski.

Članak je opremljen fotografijom mrtvog Palestinca sa šavovima na telu, nesumnjivo nastalima tokom autopsije, kao i fotografijama mladih koji bacaju kamenje i fotografijom Jevrejina Levia Icaka Rozenbauma iz Njujorka, koga je FBI uhapsio u leto prošle godine i optužio za pokušaj kupovine bubrega od jednog Izraelca i prodaju neimenovanom Amerikancu za 160.000 dolara.

Prema Damaskus Univerzitetu, izraelske vlasti potpuno rutinski uzimaju organe od Palestinaca, a zatim ih prodaju na crnom tržištu za upotrebu u transplantaciji organa. Jedan izveštaj BBC-a je otkrio da je Izrael po glavi stanovnika najveći primalac organa za presađivanje u svetu, ali i zemlja sa najmanjim brojem donatora. Izraelski sistem zdravstvene zaštite godinama subvencioniše i do 80.000 dolara primaoce organa kako bi putovali u inostranstvo na transplantacije.

Autor pomenutog članka u švedskim novinama, Donald Bostrom, priču o ubijanju Palestinaca, a sve radi šverca organa, temelji na iskazima Palestinaca sa Zapadne obale i Gaze, ali prenosi i izjavu izraelskog vojnog portparola da se nad Palestincima ubijenim u sukobima s izraelskom vojskom autopsija zaista izvodi potpuno rutinski. U tekstu se takođe spominje nedostatak organa za transplantacije u Izraelu i vladina kampanja da se građani uključe u doniranje. "U vreme te kampanje, mladi Palestinci nestajali su i u svoja sela vraćani pet dana kasnije, mrtvi i s rezovima po čitavom telu", napisao je Bostrom u ovom izveštaju.

Ne treba zaboraviti ni kako je prodaja organa izvađenih Srbima u takozvanoj "Žutoj kući" u Albaniji išla upravo preko Izraela.

Srbija godišnje gubi 40.000 stanovnika, odnosno toliko ljudi više umre ili se iseli iz zemlje u odnosu na novorođene ili doseljene. Uprkos tome, aktuelna srpska vlast je odlučila da našu decu prodaje i to nikom drugom nego – Izraelcima.

Početkom septembra 2016. u Vladu Srbije su došli najviši predstavnici izraelske fondacije „Atid Haieladim" koji su doneli kompletnu neophodnu dokumentaciju za usvajanje dece, tražeći da se potpiše sporazum kojim bi im ubuduće bilo omogućeno pravo prvenstva kod odabira dece.

Razgovor su započeli rečima: „…Već danas, za ovim stolom, možemo stvoriti ozbiljnu sreću za sedmoro dece. Imamo spremne porodice koje u pogledu usvajanja zadovoljavaju sve svetske kriterijume." Valjalo je još samo da se proveri da li se slažu krvne grupe, kao i da se dogovori cena.

Generalno, Izraelci su imali samo jedan uslov: da deca nisu mlađa od 14 meseci, niti starija od tri godine. Vladimir Beno, predstavnik Fondacije, tom prilikom je srpskim medijima preneo kako se sa decom postupa u skladu sa Haškim konvencijama, odnosno onim sporazumima koji predviđaju da pravo starateljstva zamenjuje pravo roditelja i da su deca podložna zakonodavstvu zemlje u kojoj borave poslednja tri meseca, tako da po isteku tog roka srpske vlasti nemaju nikakve ingerencije nad izvezenom decom, niti više mogu da ih zaštite.

 

      A 1. Prodaja na "berzi dece"

Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja, kao razlog da se dete oduzme biološkim roditeljima predviđa i zanemarivanje, a to se dešava, kako tumače u "Autonomnom ženskom centru", i kada roditelji odbiju da dete vakcinišu vakcinama čiju bezbednost ne garantuje ni sam proizvođač.

Prinudno oduzimanje dece od bioloških roditelja tako se otkriva kao glavni cilj zakona o obaveznoj vakcinaciji. Dr Jovana Stojković, koja sebe ne smatra protivnicom vakcine, već borcem za prava roditelja da samostalno odlučuje kom riziku će izložiti sebe i svoje maloletno dete, iznosi podatke instituta "Batut" da je od 1984., kada je počela vakcinacija sa drugom dozom protiv malih boginja, pa do 2016. u Srbiji zabeleženo 104.620 slučajeva ove bolesti i da tada niko nije histerisao kako je nastupila epidemija, kao što je slučaj u 2017. zbog nekoliko stotina slučajeva oboljenja. Dr Stojkovićeva takođe upozorava da roditelji moraju da budu poučeni kako vakcina nema doživotno dejstvo, ali da neminovno dovodi do smanjenja imunološke odbrane koju autonomno stvara svaki organizam, što može posebno opasno da bude kod trudnica koje ne samo da smanjuju sopstveni, već i imunitet svog deteta.

Međutim, roditelji koji odbiju da vakcinišu svoje dete rizikuju da im ono bude oduzeto i prodato na "berzi dece". I u ovom slučaju je primetna težnja države da se nametne kao staratelj sve dece i da potpuno zameni biološke roditelje.

 

     A 2. "Oficirke" i "redarke"

Kada bude konačno usvojen novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti, vršilica neće biti samo obična poljoprivredna mašina, već obavezni ženski oblik imenice „vršilac", na primer u izrazu „vršilica funkcije". „Oficirka" neće više biti vrsta čizme, već ženski rod imenice „oficir", a dobićemo i reči kao što su: „školska redarka", „davačica krvi", „vlastodržačica", „drvosečica", „mašinovođica"… Kako sve imenice moraju da imaju i muški i ženski rod, muška prostitutka će se, isto kao i u modernom hrvatskom, zvati "prostitutak".

Nadzor nad ovim nasiljem nad jezikom vrši američka „nevladina organizacija" NALED (čija je predsednica Upravnog odbora dugo vremena bila sadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić), koja u svojoj „Sivoj knjizi" pomno beleži šta je naša Vlada ispunila, a šta još nije.

Reformu u obrazovanju (preciznije, uvođenje seksualnog vaspitanja), prema rečima Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacija Ministarstva prosvete RS, pomaže „Incest trauma centar" koja sebe naziva „ženskom nevladinom organizacijom" koja se bavi „zaštitom od nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja", kao i „psihološkom podrškom deci i ženama koji su preživeli seksualno nasilje".

Uticaj ovog ženskog „nevladinog" društva na državne organe je značajan, obzirom da je, prema podacima sa sajta Centra, njihove „edukativne programe" prošlo 8.874 zaposlenih u 832 državne i „nevladine" organizacije.

Na sajtu „Labrisa" (organizacije koja se, navodno, bori protiv diskriminacije, ali okuplja samo žene) može se pročitati obećanje Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja koje je potpisao prof. dr Zoran Avramović, u kome se Zavod obavezuje da će pristupiti izradi predloga podzakonskih akata koji će bliže definisati plan udžbenika , a kao odgovor na pritužbe labristkinja na „diskriminatorne sadržaje koji se odnose na seksualnu orijentaciju i rodni identitet". Zakon nam, očigledno, nije potreban, dovoljna je tužbalica „Labrisa".

„Labris" je direktno na platnom spisku USAID-a koji je, po sopstvenim priznanjima, u periodu od 2001. do 2016. u Srbiju uložio 747 miliona dolara. Najveći donator ove „nevladine" organizacije je američka administracija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ВЕЛИКИ ИГРАЧИ ОПАСНЕ ФАРМАЦЕУТСКЕ ТРГОВИНЕ И ФАЛСИФИКОВАЊЕ СКУПИХ ЛЕКОВА У МАКЕДОНИЈИ!!

25. јуна 2017. Коментари су искључени

 

Овај текст је македонски новинар Зоран Божиновски 19. априла прошле године предао Министарству унутрашњих послова Србије, а испоручен је 24. априла у Скопље. За њим је била расписана потерница Основног суда у Скопљу, под оптужбом да је шпијунирао Русе у корист Мађара! Провео је више од шест месеци у екстрадиционом притвору у Новом Саду, а потом је, због реакција међународног удружења новинара пуштен да одлуку суда чека на слободи.

Објављујемо овај текст колеге Божиновског, као прилог доказу да је мафија мафији мила, ма одакле била. Српска политичка и мафија из Македоније тесно сарађују. Колега Божиновски се још налази у притвору у Скопљу. Да ли ће нови премијер Зоран Заев да се Божиновског, који је без длаке на језику, а у ћелији истражног затвора већ је две године.

 

                        Зоран Божиновски

OPASNI MAKEDONSKI SVERC LEKOVA1

 

Лекови из Сирије који су од компаније под контролом ИСИС (Исламска држава), стижу у Турску. Тамо их препакују (имају паралелан закон за увоз и извоз) а исти такав закон има и Македонија.

Посредник у овом бизнису између Турске и Македоније је словеначки држављанин Јанез Јелникар, који за време владавине Николе Груевског био директор Здравственог фонда Македоније. Исти има преснимљену целу базу података.

Јелникар има све податке код себе и тачно зна цене лекова и од којих се лекова може највише да заради. У Сирији фармацеутска индустрија била је доста развијена, све до грађанског рата. Са заузимањем Алепа и Жаспе, ИСИЛ осваја три велике Фабрике лекова. У структури ИСИЛ-а бизнис са фалсификованим лековима, светских компанија, води АЛ НУСРА фракција Ал Каиде.

У току 2014-2015 године велике количине фалсификованих лекова, који су произведени у ове три сиријске фабрике под контролом ИСИЛ-а, преко Турске увезени су у Македонију. Велики број тендера у Македонији добијају фирме које су регистроване за паралелан увоз. Македонија доноси закон који ће бити усаглашен са турским законима, јер од овог бизниса зарађују Груевски и његова фамилија.

Најјача фирма у Македонији која ради са овим лековима и преко које иде увоз је МЕДИКА ИНТЕРНАТИОНАЛ, где фигурира личност Оливер Тодоров. Удео у овој фирми има и фирма САЛУС из Љубљане, чији власник је Јанез Јелникар.

Он поред раније функције у македонском здравственом фонду, био је деценијам играч фармацеутске трговине у Југославији и има јаке везе и контакте на Балкану. Пре него што је био директор Здравственог фонда Македоније, био је директор Здравственог фонда Хрватске.

Пре тога био је и главни представник компаније ЛЕК ЉУБЉАНА. По одласку из Македоније ангажован је на КиМ. Друга фирма која је тесно повезана са МЕДИКА ИНТЕРНАТИОНАЛ је МЕДЕX ФАРМ. Задужена да обезбеди увозну документацију, дозволу за увоз, да да изјаву да лек потиче из оригиналне фабрике из Турске и сл.

МЕДЕX ФАРМ је имао само једног запосленог, но како се бизнис ширио, запошљава се више људи и купује једно возило. Од Турске и Македоније лекове обично извозе три фабрике: ЕЛБИЕСЗА ДЕПОСУ, КУЗЕY ПХАРМА и ЦО-РЕ-НА. Једна је из Анкаре, а друге две из Инстамбула. Ове фабрике су задужене лековима које ИСИЛ доноси у Турску из фабрике у Сирији, и других освојених територија, да препакују у своју амбалажу и израде докуметацију, да је њихова призводња и да је турског порекла.

Овде је реч о фалсификовању углавном скупих лекова, познатих светских фирми, јер је зарада највећа: цитостатици, лекови за хепатитис, болести јетре и сл. То су фалсификати фирми: ЕЛИ ЛИЛЛY, ХОФФМАНН ЛА РОСХЕ, ФАЛК ПХАРМА, БАYЕР  и др.

За ове лекове македноска влада расписује тендере у девизне милионске суме. Тендере за увоз по правилу добијају МЕДИКА ИНТЕРНАТИОНАЛ и МЕДЕX ФАРМ. Представници познатих светских компанија учествују у тендерима и муку муче са нелојалном конкуренцијом, која је заштићена законом, на који нико ништа не може.

Што се тиче продаје, по апотекама, дистрибуција добијају две веледрогерије од којих је највећа ЗЕГИН. У ЗЕГИН-у лекови су убедљиво најјефтинији и то на пример, АСПИРИН изгледа овако: МЕДЕX ФАРМ пријави ЗЕГИН-у да има јефтин увоз АСПИРИНА из Турске, затим МЕДЕX ФАРМ увози из Турске за 20 динара, ЗЕГИН-у продаје по 40 динара. И тако одједном зарађује 100%. Потом, ЗЕГИН у својој продајној мрежи предаје АСПИРИН за 110 денара и зарађује 110%.

Да је АСПИРИН купљен од БАYЕР-а тада би ЗЕГИН платио 90 денара, а продавао би га по 100 денара и зарадио само 10 денара.

Ово се дешава са свим лековима који из Сирије преко Турске стижу у Македонију. Однос евро денар је 1:62,5. У међувремену велике светске компаније платиле су регистрацију својих лекова у Македонији. Инвестирали у маркетинг, у едукацију лекара за примену лекова које преписују, у рекламе и сл. Заузврат добили су пуне апотеке ЗЕГИН-а са турским лековима.

У суштини фалсификовани турски лекови виде се и по упутству на позадини. Упутство на мекедонском језику не одговара са упутством на турском, апсолутно не одговара са оригиналних лекова светских компанија. Турски лекови нису штетни, али у односу на светске оригинале дејствју са 30%-40%. Тако да пацијенти не купују оно што мисле.

У Македонији највећи проблем је са инсулином. Пацијенти одједном осећају промену, осећају да турски инсулин не делује. У питању је некаква превара. Узалуд се се бунили, писали петције, пошто је контрола у промету и медијима у Македонији од стране власти је апсолутна. Најтрагичније је са пацијентима којима су неопходни цитостатици, за оне који имају карцином.

Умиру редом и не могу да протествују. Њихове породице верују да им није било спаса. У Македонији цитостатика има из Сирије тј. Турске, а негде има и цитостатика из Индије. Све су то паралелни производи пандан светским оргиналима. Целокупни увоз фирми МЕДИКА ИНТЕРНАТИОНАЛ и МЕДЕX ФАРМ врши се преко магацина који је смештен у спортској сали Борис Трајковски  у Скопљу.

Месечни бруто обрт ових лекова, преко овог магацина, износи око 10 милиона евра. Магацине издаје Сашо Мијалков, еx директор македонске тајне полиције и Владимир Мијалков његов рођени брат, који је помоћник директора македонске царине. Владимир контролише целокупни увоз робе у Македонији. Десет година у назад, ни пиле није смело да прође преко македонске границе. Иза увоза стоји Влада Републике Македоније и еx премијер Никола Груевски. Са подршком албанског коалиционог партнера Дуи и Али Ахмети.

Због великог притиска светских фармацеутских компанија, на једној од седница македонске владе, у октобру прошле године, била је расправа о томе да се турска стави на листу земаља за паралелан увоз лекова и да буде донета одлука да се такав увоз дозволи само земљама ЕУ, САД, и Швајцарска.

Обично превлада интерес бизниса и таква одлука није донета. Осим браће Мијалкови и Николе Груевски, кључну улогу у овом бизнису игра и министар здравља НИКОЛА ТОДОРОВ. Осим веледрогерија ЗЕГИН, део турских лекова, са мање успеха дистрибуира и веледрогерија Пановски. Велику штету претрпела је веледрогерија ПРОМЕДИКА, избацивши, уништивши, цитостатике од светских познатих компанија у вредности од 500.000 евра, зато што су турски били јефтинији.

Веледрогерија ЗЕГИН од почетка 2015 године, ради и у Србији. Власник Благоје Механџиски – ЗЕГИН закупио је радни простор веледрогерије ВЕЛЕФАРМ, која је у стечају и отвара апотеке по градовима у Србији, као и преко фирми из Новог Сада.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

НЕНОРМАЛНО ЗАПОШЉАВАЊЕ У НАПРЕДНОЈ СРБИЈИ A РЕКЛАМИРАЊЕ ЈЕФТИНЕ РАДНЕ СНАГЕ JE КАО БАНДИТСКA ФИЛОЗОФИЈA ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!??

15. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Пуних пет година Влада Србије и њен злоћудни премијер Александар Вучић баве се подвођењем радно способних, које нуди бесплатно или за робовску надницу страним компанијама и домаћим тајкунским корпорацијама. Вучић као најгласнији у том подвођењу, никад ништа у животу није радио, осим мешетарења, пласирања лажи, подметања, политичког курвања и подстицања верске и националне мржње и прогона свих који не мисле као он.

Такав злотвор јавно (па чак и пред страним дипломатама) излаже порузи читав српски народ, називајући га кукавичким и неспособним да сам нешто привреди и да заради. Уместо адекватног одговора, радници у Србији имају робовске услове на послу. Трпе и ћуте. Али, живот и време за нама, показали су да ничије ћутање није дугог века.

 

                         Никола Влаховић

OOD RADNIKA - BELO ROBLJE

 

У последњих пет година, од како Србијом суверено управља један човек, заведено је најцрње робовласништво какво није у Европи ни на овом делу Балкана виђено још од Римског царства и првих отоманских освајача.

Вучић и његови "инвеститори" згазили су свако људско достојанство, избрисали из закона елементарна радна права, стечена још на почетку прошлог века. Три четвртине расположиве радне снаге у Србији ради за просечну дневницу од 1.000 динара, што није довољно ни да се подмири превоз од посла до куће и назад, комунални рачуни и један "танки" доручак (за једну особу).

Са друге стране, Вучић је у име Владе Србије (и, мимо закона, у своје лично име), склопио више десетина "непосредних погодби" са страним компанијама, где се не зна ни шта је предмет уговора ни шта у њему пише. Познати су и резултати ових криминалних послова: дошло је до тога да најмлађа и најпродуктивнија радна снага данас у Србији ради само да би од зарађене мизерије обезбедила свој голи биолошки опстанак.

Пре две године (крајем 2014), на америчкој ТВ мрежи ЦНН, Вучић се јавно хвалио како "Србија нуди" најшколованију и најјефтинију радну снагу, те да је он лично спреман да на сваку понуду земаља региона, одговори још бољим условима за стране компаније. Показало се да је овај патолошки лажов, том приликом рекао сушту истину! Наиме, Србија нуди странцима највеће субвенције и најјефтинију радну снагу. Тако рећи робове, спремне да раде и бесплатно само да имају какво-такво социјално осигурање и радни стаж.

Треба се само сетити шта је Вучић спремно понудио компанији "Икеа" (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарду евра утајеног пореза 2014. године), као и италијанском "Бенетону" (који је међу три најсуровије светске компаније кад је реч о израбљивању радника), који су све добили бесплатно: и простор за рад и инфраструктуру и скоро бесплатне раднике и тржиште. Не треба заборавити ни холандску фирму "Вахали"  која се у Србији бави бродоградњом и која не плаћа никакве даџбине, а добила је све што је тражила.

Италијански "Бенетон" је купио нишки „Нитекс" са 680 радника за само три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника. Према тадашњим медијским извештајима, „Бенетон" је за овај свој "пословни план" одмах добио из буџета Србије 10 милиона евра субвенција!

Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно-производно-магацински простор од 65.000 квадратних метара, чија је тржишна вредност преко 40 милиона евра! Али, уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс", сада „Бенеттон", одмах је отпустио 250 радника .

У међувремену је италијански послодавац, који је у светским размерама синоним за кршење радничких права, наставио са масовним отпуштањем, у чему га је подстрекивао и Александар Вучић. Наступиле су видљиве последице. Наиме, према подацима Агенције за привредне регистре, погон у Нишу је пре две године запошљавао само 99 радника, данас још мање.

О платама не треба ни говорити, јер ко храни једну породицу са њом, може одмах да се обеси. Узгред, погон "Бенетона" у Нишу, добио је, само у једној години, субвенцију од Вучићевог режима (завлачењем руке у буџет), од милион и по евра! Истовремено, робови који раде у овој компанији нису успели ни до данашњег дана да приме плату већу од оне коју просечан радник заради у Албанији.

Вучићеве приче о томе како су у једној години директне стране инвестиције износиле 1,6 милијарди евра, одмах падају у воду, ако се зна да су у исто време, грађани српског порекла из дијаспоре, својим овдашњим рођацима послали преко две и по милијарди евра! Јасно је само из овог поређења ко издржава српску сиротињу а ко је гура у још дубље безнађе.

Колико је радник у Србији сведен на обичног роба и плаћен испод сваког минимума егзистенције, потврђује податак да на сат заради свега један евро, или четири пута мање од бугарског радника чији послодавци иначе плаћају најмање од свих у државама Европске уније.

Простим поређењем радних сати и зараде у Србији и осталим земљама на европском континенту, лако је доћи до поражавајуће истине: радник у Србији најдуже ради за најмању плату. Просечна радна недеља у Србији је 42,7, а у европским државама 40 сати.

Бруталност и лицемерје Вучићевих министара најбоље је показао министар рада Александар Вулин који је, одговарајући на питање кад ће доћи до правог вредновања рада у Србији, одговорио у стилу уличних шибицара: „…Све док на тржишту рада радна снага не буде скупља".

Захваљујући таквој бандитској "филозофији", Србија се нуђењем радника као робова који ће радити џабе, нашла у положају источноазијских земаља, попут Вијетнама (мада је и тамо дневница близу томе да пређе вредност дневнице у Србији). И оне поштене послодавце, који се труде да радницима обезбеде пристојну и редовну зараду, Вучићев режим их терорише и на сваки начин им загорча живот, те долази до масовног затварања малих и средњих предузећа која не могу да издрже у борби са насиљем владајуће странке.

Вучић упорно рекламира Србију као државу јефтине радне снаге, што ствара потпуно супротан ефекат: нико озбиљан више не жели да дође и ради у земљи која не поштује ни основна људска права. У Србију долазе само бескрупулозни мешетари, спремни да на крви и зноју овдашњих робова зараде екстрапрофит за своје империје. Али, и поред тога, страна компанија неће доћи у Србију само зато што су радници скоро бесплатни, већ тражи и инфраструктуру, поштовање правних прописа, заштиту капитала, и, наравно, дебеле субвенције.

 

       Терор корпорација уз помоћ инспекције рада

 

Један од законом одобрених начина бесплатне експлоатације радника и довођења у робовски положај је и неплаћени пробни рад. Такозвано волонтирање у страним и добром броју домаћих компанија, је редовна појава.

Узимање радника на бесплатан пробни рад, за које се унапред зна да неће бити примљени, којима се након најдуже шест месеци, усмено или писмено саопшти да "нису задовољили критеријуме", тече у Србији регуларно, по закону! Дакле, није кажњиво!

Кад једну групу тако примљених радника изиграју, крећу са другом и тако у круг. Зараде на овим неплаћеним пословима су огромне, а стране компанија за њих добијају и високе субвенције, чак и ако их само приме "на пробу" без плате.

Према Вучићевом и Вулиновом Закону о раду, послодавац мора склопити уговор о раду, са ставком о пробном раду који може трајати најдуже шест месеци. Радник који данас тако робовски ради, нема никакве наде да ће на том месту икада примити плату и нема никаква права да је законски тражи.

Тако се остварује монструозан план о умножавању социјалних случајева. Мада нико не би требало да пристане на овакву врсту робовског рада, незапосленост је тешко погодила најмање два милиона људи, и спремни су да раде било шта, само да не остану у кући, затворени и социјално изоловани. Дакле, дно је дотакнуто, дубље од овога може бити.

Званична, дакле, режимска прича о овоме изгледа друкчије, па тако Вучићева пропаганда тврди да је од 1. јануара до 31. јула 2016. године, инспекција рада обавила је 32.695 инспекцијских надзора и затекла 10.174 особе на раду на црно.

Након тога је, кажу његови билтени, 8.460 особа засновало радни однос, а против послодавца код кога је затечен радник без уговора, поднете су прекршајне пријаве. Нигде не пише колико њих је од те бројке и заиста остало запослено, јер је познато да се у оваквим случајевима раднику понуди привремену уговор о раду, који послодавац, према новом Закону о раду, може одмах и да раскине, без образложења.

Према подацима Завода за статистику, око 700.000 људи у Србији ради на црно. У реалности, преко милион и по. Највећи број непријављених радника је у грађевинарству, туризму, угоститељству и у занатским радњама. Потребе за радницима има током радне сезоне (туристичке, грађевинске…).

Али, нико нема потребе да их пријављује, нити да им плате исплаћује преко рачуна и тиме себе доводи у ситуацију да му Вучићев режим узме још једну плату за доприносе и све друге замисливе и незамисливе глобе и скидање коже са леђа. Зна се ко је жртва у том рату: радник који нема никаква права и не ужива ничију заштиту.

Инспекторат за рад у Вучићевом режиму штити искључиво послодавца, и то углавном онога који је платио рекет његовом режиму или му је наклоњен на неки други начин.

Познат је случај кад је инспекција рада све учинила да умири српску јавност хитним слањем инспектора да испитају инцидент са видео-снимком на ком се виде радници јужнокорејске компаније Јура у Лесковцу, како дословно клече пред шефовима. Да би било јасније каква је спрега ових експлоататора са Вучићевом владом, довољно је рећи да су инспекцији рада, непосредно пред њихов (најављени!) долазак, поклонили два аутомобила. Да им се нађе.

Кршење закона и лош положај радника у страним компанијама које раде у Србији, свакодневна су појава. Али, упркос томе, Вучић, не питајући за цену, вуче странце за рукав само да би направио лажну представу о томе како запошљава људе, редовно преувеличавајући њихов број.

О психичком и физичком злостављању запослених у страним компанијама не постоји ниједан једини писани траг у Инспекцији рада. Постоји само један благи укор из Министарства рада да су након 24 обављене контроле утврдили да уговори о раду нису имали висину основне зараде, да нема распореда радног времена у радној недељи, нити одлуке о коришћењу паузе, али и да радницама на породиљском нису уручени обрачуни накнаде зараде, нити се евиденција тих зарада води, те да се "то мора довести у ред".

Синдикат радника запослених у страним компанијама који делује, тако рећи, у илегали утврдио је више случајева физичког, психичког па и сексуалног злостављања на послу! И то од стране страних шефова, послодаваца, надређених у производњи и слично. Радници су шамарани током обуке, на послу ударани штанглама, а жене које су од високих температура падале у несвест враћане су да раде чим би дошле себи.

У италијанском Геоксу у Врању, према речима бивше раднице Гордане Крстић, извесна Тицијана Ћесони раднике је називала „циганима". Објашњавано им је и како да користе пелене да не би ишли у тоалет. У немачко-српском предузећу Мелер, како је објављено, радници су приморавани на прековремени рад и стављено им је до знања да ако одбију не могу рачунати на радно место и слично.

Недавно је Самостални синдикат трговине Србије због свега овога захтевао од Владе и Парламента измену Закона о раду. Између осталог, један од захтева био је и да се свим запосленима у трговини одреди недеља као нерадни дан (као у Немачкој и другим земљаме ЕУ, где недељом раде само специјализоване радње које су отворене 24 сата).

То, наравно, није ни стигло даље од Вучићевог "Информера" и јавне спрдње са тим предлогом. Важан је податак да од 200.000 запослених у трговинским ланцима широм Србије, чак 80 одсто чине жене, чија просечна плата не прелази 27.000 динара и које су, веома често, једине запослене особе у породици.

Како те породице живе, од чега живе и да ли су уопште живе, не занима ниједну режимску институцију. А, ове жене, које су нечије мајке и сестре, раде као најцрње робље, без икакве наде да ће остати на том радном месту. Јер, на улазу сваког од објеката трговинских ланаца, постоји кутија у коју сваки мученик може да убаци своју "понуду за посао". Што више њих дође "на пробу", то већа зарада овим зеленашким компанијама.

 

       Радници "на лизинг"

 

Један огорчени коментатор овакве ситуације, исправно је рекао: у Србији је нормално запошљавање изумрло! Сви који имају ту срећу да негде почну да раде ангажовани су преко такозваних Агенција за запошљавање.

Има примера да су такве агенције углавном регистроване у гаражи или шупи власника, и са којом тај радник нема никаквих контаката. Дакле, радник одлази свакодневно на посао у фирму у којој обавља и ради исте послове, на истим машинама, у истим условима рада, као и његов колега који је ту одраније, и стално запослен.

За обављање апсолутно истог посла плаћен је, најчешће, дупло мање од тог колеге…Плаћа га власник фабрике у којој ради, индиректно преко власника агенције која га је ангажовала, а чији се власник најчешће никада и не појављује у фабрици у којој су му људи ангажовани, нити има икаквог појма шта и колико они раде…

Тако се прикривају чињенице да се ради о људима који су изнајмљени као средства рада (машине, возила, коњи, магарци…). Послодавац, власник фабрике у којој су овакви радници упослени је презадовољан. Дошао је до робовске радне снаге према којој нема никаквих обавеза радно време је „клизно", а питања превоза, исхране, боловања, одмора, једноставно не постоје.

"Рентирање" људи, узимање живог бића "на лизинг" као да је аутомобил (па колико пређе!), постало је уобичајена пракса у злочиначком Вучићевом режиму, који очито има циљ да истреби Србију од способних и честитих људи.

Радници у Србији су налик робовима на плантажама памука пре око два века! Док могу да раде, добри су, кад не могу, нико нема према њима обавезу и често се дешава да се разболе или умру без икаквог трага о "минулом раду". О стотинама случајева повређивања, па чак и погибија радника који су у уговорном односу са газдама, нема нигде ни слова у Вучићевим медијима. На хиљаде људи ангажованих на пољопривредним добрима раде без икаквих уговора, често у потпуно нељудским условима. Неретко се „газде" према њима односе не као према робовима, него као према стоци!

Вучићев Закон о раду је такав да само они ретки послодавци, који из људских и моралних разлога поштују своје запослене  и тако се према њима и односе, дају више од онога на шта их закон обавезује. Оваквим послодавцима у оваквој држави свако би требао да се поклони.

Ангажовање радника на домаћим плантажама, најчешће воћњацима у сезони, одржава у животу многе породице, мада се ради "без папира" и "на реч". Људима којима држава ни на један начин не помаже, од оног да гледају у небо да ли ће град да им потуче род, до потцењивачке и уцењивачке откупне цене за њихове производе, не може се приговорити ништа.

На жалост често се газде према берачима односе као према људима најниже врсте. Онај који данас самостално управља Србијом и свакодневно јавно ружи и понижава грађане, називајући их нерадницима, лењивцима, лезилебовићима и најгорим талогом који хоће "хлеба без мотике", главни је кривац за овакво стање.

Право је чудо да у режиму са криминалним законским одредбама, до сада није избио озбиљан грађански, па чак и класни рат. Такво нешто није немогуће. Голих пролетера има све више, а треба се сетити и оне чувене мисли Фридриха Енгелса, да "пролетер нема шта да изгуби осим сопствених ланаца".

 

    А 1. Ко неће бесплатно, неће моћи никако!

Такозвана Национална служба за запошљавање, постала је најцрњи сервис Вучићевог режима, који уцењује незапослене, између осталог и тако што им не дозвољава да остану пријављени и чекају посао у струци, него их шаље да волонтирају у фирмама које су "миле" владајућем режиму (најчешће су то стране компаније.

Законом је прописано (запрећено!): ко одбије, боље да га није! Моментално ће бити избрисан из регистра незапослених и према њему ова служба неће имати више никаквих обавеза! И на тај начин је створена још једна "база" бесплатне радне снаге, којом се Вучић толико хвали кад год се састане са страним зеленашима и експлоататорима.

 

    А 2. Отимају сиротињи па дају певаљкама

Почетком ове године, раднику "Крушевац пута" смањена је плата за 10 одсто јер се није јавио директорки предузећа када ју је срео на улазу у пословну зграду. У решењу које је потписала директорка Зорица Станковић, пише да је радник "повредио радну дисциплину".

Одмазда је експресно обављена над сиротим радником, мада Закон о раду не препознаје овакав "прекршај" запосленог као нешто за шта би могао да буде кажњен и то новчано. Мада је ситуација у фирми "Крушевац пут" катастрофална и то предузеће нередовно исплаћује плате радницима, директорка је ипак нашла пола милиона динара за концерт Светлане Цеце Ражњатовић у Крушевцу! И ова слика криминално-естрадног карактера Вучићеве владавине, речито говори да он са насиљем неће стати док не устану и радници и сељаци и незапослени и сви који су брутално згажени, сведени на робове и свакодневно изложени понижавањима.

 

    А 3. Противзаконита експлоатација малолетника

У Србији је, законом забрањен рад млађима од 15, а између 15 и 19 могу да раде под стриктно прописаним условима. Али, упркос закону, Вучић се бестидно хвали како су у страним фабрикама и малолетници "поносно" обукли радна одела!

У "напредној" Србији, на почетку трећег миленијума, деца од 15 година због сиромаштва не могу да се школују и траже било какав посао. На бироу је тако тренутно регистрована 18.551 особа од 15 до 19 година. Већина има завршену средњу школу, али 6.183 је без икаквог занимања.

Само у Београду је регистровано 1.858 малолетника у потрази за хлебом. Само добри Бог зна какви су њихови животи, чему се надају и шта их у будућности у овој земљи чека, док Вучићеве курве, старлете и гејеви харају државним институцијама.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ГАШЕЊЕ СВЕТЛА: НЕМЦИ ЋЕ НАПЛАЋИВАТИ СТРУЈУ У СРБИЈИ, А ЛИЧНА ОБЕЋАЊА ММФ-у ВАЖНИЈА ОД ДРЖАВНИХ ИНТЕРЕСА!!?

30. јануара 2017. 2 коментара

 

Међународни монетарни фонд тражио је од председника Владе Србије Александра Вучића да прода државну фирму ЕПС снабдевање, која је део Електро привреде Србије. Према тој идеји, ЕПС снабдевање треба да купе Немци, који би онда имали моћ да грађанима Србије угасе светло, тврди професор Јован Мандић у разговору са нашом редакцијом!

 

                       Мерсиха Хаџић

PRODAJA NEMCIMA EPS2

 

ЕПС се не сме продавати, а изјаве председника Владе Александра Вучића да верује више ММФ-у него домаћим стручњацима су катастрофа, тврди у разговору Магазин Таблоида председник Удружења за алтернативне изворе и професор енергетике, Јован Мандић, који је и угледан инжењер електротехнике.

Мандић је био и шеф одсека за специјална мерења у ЕПС-у, а данас тврди да та компаније не треба, не мора и не сме да се приватизује, али и да не постоје ни разлози за повећање цене струје…

-Сви знамо шта је ММФ радио по свету. Зато их и не треба слушати. Они чак не дају ни паре, већ дају гаранције, а заузврат траже од Србије да прода ЕПС-снабдевање, који је одвојен од остатка ЕПС.

Тренутно је велики притисак на инжењере и њихове породице који раде у ЕПС, да се изјасне да су за продају и да се тако створи и подршка јавности за продају најпрофитабилнијих делова ЕПС – прича Мандић.

Професор Мандић каже да су аргументи за ове тврдње следећи: Ако су губици данашњег ЕПС-а, преко пет милијарди киловат часова, односно више од 16 одсто укупне производње, а били су деведесетих година девет одсто, онда треба утврдити где је две милијарде киловат часова, које су произведене, а нису технички губици, и нису наплаћене.

Да ли то зна грађанин? Да ли јавност зна да те две милијарде киловат часова вреде више од 100 милиона евра годишње? Ето то када се наплати, ето нама 100 милиона евра и не требају нам ММФ-ове гаранције и условљавања.

Сви добро знамо колико треба чучати код ММФ-а за десет милиона евра. Све је то доказ да Србија заправо има невероватну резерву и да ту можемо да оправдамо опстанак ЕПС-а. Према мојим сазнањима ММФ од нас тражи, да се ЕПС распарча, и да лепи парчићи дођу неком од њих, а то се управо десило са македонском електро – привредом. У тој земљи Аустријанци су купили наплату струје, односно право да то раде.

-Шта сада да каже Македонија, када им ови свака три месеца повећавају цену струје? – пита се Мандић.

Македонска Влада је сада већ у више наврата и званично морала народу да каже отприлике: "Ми немамо ништа с тим. идите код њих па кукајте."

Мандић има сазнање да је нама Србима додељена Немачка, да они преузму наплату струје код нас и оптужује да је срећа што је већина наших људи у ЕПС, патриотски орјентисана. То су, како каже, инжењери који још увек успевају да одоле захтевима енергетске мафије.Они се супротстављају продаји на све начине, каже наш саговорник и додаје да је у плану да нас натерају да продамо и хидро електране и мини хидро електране, јер је то чиста енергија.

То је струја коју Европска унија субвенционише, а нама би у случају да тај план заживи оставили одржавање мрежа и термоелектране, као прљави извори енергије. То је тип електрана које се више нигде не граде по Европи, због велике емисије угљен диоксида постоји велики притисак да такве електране буду затворене.

Из истих разлога односно еколошких такси које морају да плате киловат час који они продају је вишеструко скупљи. Осим термо електрана оставили би нам у власништву и преносну мрежу  (Посао који данас обавља Електромрежа Србије, предузеће које је упропастио Никола Петровић, о чему можете прочитати у претходном броју Магазина Таблоида, прим аутора).

Остатак распарчаног електро енергетског система би расподелили на основу одлука које би биле донете на највишем нивоу, објашњава Мандић детаље подлога плана енергетске мафије. (Расподела би се вршила по принципу део страни инвеститори, део домаћи тајкуни, прим аутора)

Мандић тврди ида у овом моменту Србија има невероватан потенцијал и да је срећна околност што су професори Машинског факултета у Београду, који су били утицајни у време комунизма, имали лоби који је форсирао термо електране.

Захваљујући њима сада је однос термо извора у односу на хидро изворе, је 70 у односу на 30 одсто. Дакле 30 одсто струје је из хидро извора у овом моменту, а то је практично испод 50 одсто искоришћеног хидро потенцијала Србије.

– Наше реке, а то су: Дрина, Морава, Ибар и друге су брзог тока, а док ово причам наглашавам да не говорим о мини хидро електранама, и да ћу се у овом разговору тек дотаћи тога, тврдим да Србија има још 51 одсто струје у хидро потенцијалу.

Срећом, ранијих деценија тај лоби је гурао термо електране, сада држава нема шта да размишља, потребно је да се једноставно узме кредит, нипошто да се дају концесије и да се граде хидро електране. Хидро електрана сама себе исплати за неколико година. Свеједно која, на Дрини, на Морави, на Ибру, Власини, свеједно…

Свака ће себе врло брзо исплатити. Било која хидро електрана, оно што је Ђердап један и два, оно што је Дрина, Зворник, Бајина Башта…Са новим електранама и реверзибилном електраном Бајина Башта, ми буквално имамо покривен цео систем и можемо да се од увознка претворимо у извозника струје.

У питању је посао који не треба дати ни странцима ни приватницима, то треба да буде државни посао – појашњава професор Мандић, уз напомену да ми немамо право да размишљамо на други начин, али и да политичари то не разумеју.

Он истиче да нама не треба да правимо реверзибилни Ђердап, од 4 мегавата инсталисане санге, да тамо потопимо десет села, јер ми немамо потребе за тим, наш енергетски систем Србије може да буде самодовољан и без тога.

Из Европе заговарају да код нас прође тај пројекат, јер је то најјефтиније за њих. Потопе нашу земљу и наша села, и после када Европи затреба тај извор воде и струје, онда ће опет они да вуку корист од тога. И да то ако могу приватизују…

На питање зашто је потопљена Ваљевска Грачаница Мандић каже:

Са енергетске тачке гледишта могу да кажем да је то потапање оправдано, са друге стране као велики верник и Хиландарац, могу да кажем да су могли да смање ниво бране у име те богомоље, али треба и народ да зна да је врх православне цркве благословио то потапање.

Значи понудили су народу да направе нову богомољу, народ то није прихватио и то је потпуно разумљиво, ја их разумем ту се венчавали, окретали славски колач, сахрањивали своје мртве…Енергетика је ту може се рећи превладала веру, мада званично та вода није за енергетику, она је за пиће, за велике градове попут Ваљева, али пропусне стазе могу бити покривене са алтернаторима- тврди инжењер Мандић.

На питање да ли би та вода могла да се користи за производњу струје, али се не користи, инжењер Мандић каже: “моја су размишљања да би то требало искористити“.

Сва наша језерца која су формирана за пијаћу воду, а има их код Крушевца, Алексинца, у пропустним уставама, треба да се поставе алтернатори и ту се може добити врло озбиљна снага. То се не ради јер је циљ ММФ-а да се дигне цена електричне енергије, да цену подигне наша власт, да се они не би бламирали са тим. Тек када се досегне цена неког нивоа где је то исплативо они ће присилити власт, а ја се надам да се странцима прода наплата.

Мандић даље наводи да цена киловат часа, није нижа него у региону, како то власт тврди: "…Није тачно. Не треба бити професор енергетике па да можете да израчунате она није 1,2 евро цента.

ЕПС је по налогу политичара увео тарифе и не да одвајање бројила, па породице које су се прошириле у међувремену, прошириле су и кућу не могу да добију сопствено бројило, него им се на том једном бројилу нагурава црвена тарифа због чега 50 одсто грађана улази у црвену зону. Па је цена киловат часа за њих дупло већа од цене у региону. Па је и прича Владе Србије о јефтиној енергији заправо лаж. Сада се куће праве без оџака.“

Грађани су усмерени на струју, не нуди се алтернатива, нема гаса. Предност провинције је што могу да ложе на дрва. Цена киловат часа није мала, а ММФ тражи да се цена дигне и да се потом уведе сувласник у ЕПС-у са пакетом од 20; 23; 24; или чак и до 30 одсто сувласништва. Да се дигне цена киловат часа па ће онда они да дођу, тврди Мандић, и каже да ће се у једном тренутку појавити купац за кога је то све унапред договорено…".

Инжењер Мандић се нада да ће се у међувремену нешто десити да се то не реализује, па помиње следеће чињенице: "…Термо киловат час је много скупљи од хидро киловат часа ако се испоштују све еколошке норме, као на пример да се морају уградити филтери који смањују емисију ЦО2 на ниво који је законом Европске уније прихватљив.

По грубим проценама потребно је сада инвестирати 2,5 милијарди евра, да би постојеће електране могле да раде у складу са европским прописима. О термо електранама не треба размишљати ни из разлога што је нама Косовски лигнит отет, тамо је 80 одсто залиха српског лигнита, залихе су једнаке српским потребама за наредних тринаест векова.

Тај лигнит је могао да траје с обзиром на количину, и потрошњу коју имамо 1.300 година. Сада овог Колубарског лигнита има за још 45-50 година. Отвара се питање шта ћемо када га више не буде било? Осим тога сада као сиромашна земља имамо велику квоту ЦО2 коју можемо да испуштамо, али до када ће то да траје?“

Ми имамао алтернативу, то је хидро потенцијал, али немам ништа ни против нуклеарке. Она загађује мање, или једнако као ветрогенератор. Она је опасна када се испусти контрола, иначе са аспекта загађења то је чиста енергија. Ми са друге стране немамо опрему за нуклеараку, и све би морали да купимо у иностранству.

Ми на ЕТФ-у имамо одсек нуклеарне физике, ти људи који су тај смер завршили они су сада први по свету у тој области. Једна од бивших студенткиња је Јасмина Вујић сада професор не Универзитету Беркли, активна је у Дверима.

– Задњи пут када сам са њом причао рекао сам јој да нам наредних 100 година не треба нуклеарка, међутим сада с обзиром на огромну снагу која се може направити са нуклеарком, и с обзиром на кризу са лигнитом која нам следи, ја заправо немам ништа против да се то покрене.

Украјина је из нуклеарки добијала киловат час по цени од једног евро цента, Мађари су од њих струју куповали за 2,4 евро цента киловат час, а Вуку Хамовићу и Војину Лазаревићу су је препродавали по цени од три евро цента, да би они потом нама струју продавао по цени од пет евра за киловат час.

Они се ту појављују као накупци, што је бесмислица јер ЕПС има своју службу набавки. Продавали су тако Србији по три евро цента, три и по, а онда и по пет док председник Владе Зоран Ђинђић је реаговао и рекао им да је то велики безобразлук.“ – мишљење је професора Мандића.

Дакле, из нуклеарки се може добити велика снага у производњи електричне енергије, али ја опет каже да мислим да треба прво искористити хидро потенцијале. Србија је имала регистрованих 10.000 воденица, на сваком месту где је воденица то је потенцијал да се направи мини хидро електрана. Зашто не би смо имали барем 1.000 мини хидро електрана. Потенцијал који ту лежи је око 200 мегавата, некима се то чини мало, али је заправо у питању огромна снага.

Један воденични точак има еквивалент пет киловата, ако уклоните тај точак и ставите турбину она онда може цело село од 30 до 40 домаћинстава да покрије. Чим се једно село на тај начин снабде електричном енергијом, онда не морамо да до њих вучемо далеководе.

Треба направити у локалу таквих четири до пет малих хидро електрана и оне у потпуности покрију ту област, уштеди се на развлачењу високог напона. Треба имати у виду да у случају рата тако имамо независно напајање и да би много значиле енергетском систему у локалу.

Осим тога, мале бране које се праве за те мини хидро електране, помажу у реглисању бујица, оне се амортизују тим бранама у случају великих киша и не дозвољава да се около зграде руше и потапају, а то је управо проблем који је распрострањен широм Србије.

Дакле, имали бисмо струју у локалу, ако далеководи који воде до забачених села пукну, имамо независни извор напајања који наставља да снабдева домаћинства. Имали бисмо и хидро регулацију, а свако то језерце које се направи браном за мини хидро електрану се може претворити у базен за узгој пастрмке, као што је то урађено у мом крају код Бајине Баште код манастира Рача. У питању је троструки бенефит.

"Када смо ми из Удружења за алтернативне изворе претходној власти представили те бенефите, они су проценили да је то посао уноснији од хероина и избацили су нас из свих прича које су са тиме повезане.

Када се променила власт, када су дошли напредњаци ништа се по том питању није променило. Сада је то све предато неколицини људи, из СНС-а и СПС-а који воде тај сектор у Министарству енергетике. Ипак било ко то да води па чак и ова власт, треба да под хитно почне да реализује те програме, јер је то једноставно добро за нашу земљу и наш народ… Од 900 снимљених места у Србији, 210 локација расподељено је члановима СНС-а, који су одмах узели свако себи по двадесет до тридесет локација" – наводи инжењер Мандић

Он додаје да није уреду што је то тако распоређено, али сматра да нека бар искористе све локације и нека направе те мини хидро електране. За сада они упркос профиту и бенефитима које то доноси, они који су добили дозволе нису до краја искористили. То је благодат Србије која има толико река.

Европска унија је у почетку то подстицала, и сада они субвенционишу сваки произведени киловат час из таквих електрана. Тајкуни који су у међувремену сазнали какав то профит може да донесе су похитали да и они све монополизују, али ни они нису до краја искористили тај потенцијал.

За време док је још владала Демократска странка, Удружење за алтернативне изворе је водило преговоре са Европском унијом да им они дају новац да се те електране изграде. Демократе се то стопирале, а у Удружењу су се понадали да ће се ствар променити када се промени власт. Ништа се није променило.

На свега неколико река су те мини хидро-електране изграђене. Потенцијал који Србија има у производњи струје у мини хидро електранама, био енергији-био-гасу ветропарковима, геотермалним изворима, могућности производње електричне енергије од сунца је довољана да Србија буде апсолутно енергетски независна.

Све заједно ту лежи снаге од 6.900 мегавата. То је 80 одсто тренутно инсталисане снаге. Сада је у Србији због гашења индустрије производња једнака потрошњи. Због свега наведног никако не треба продавати енергетске потенцијале земље…".

Инжењер Мандић овом приликом подсећа свог пријатеља Бориса Тадића, да му је послао три писма, ни на једно му није одговорио: "…Када смо се једном срели случајно, он ми каже баци руку, а ја му поручим немој да бацам руку бојим се промашићу“.

Критикује Мандић и претходну власт па наводи да се Тадић правдао да писма није добио: "Не верујем, му, али ми је јасно и да је у тој области тешко да се нешто уради, јер је цела област енергетике у рукама мафије".

Мандић сматра да је мафија која је радила још за време Милошевића, односно Вук Хамовић и Војин Лазаревић, и данас најјача у том сектору. Он тврди да су и жути, како их народ зове, наставили злочин у области енергетике, после Милошевића, те да су толико су зла нанели овој држави да штета не би била да им се странка угаси:

"…Ја бих када би то било могуће гласао да се угаси Демократска странка. Ми смо имали такву подршку народа, да смо могли заиста све да урадимо, а све се завршило тужно. Сви смо ми чекали пети октобар, у нади да направимо рез у енергетици, да реорганизујемо систем и да почнемо да извозимо струју, али ето то се није десило.

Срамота је што смо целу причу продали мафији. Ми демократе смо железару продали Ју Ес Стилу, а они су тамо топили наше оружје!

Струју смо им продавали по цени од 2,1 евро цент, а у исто време ЕПС је струју Зорки Шабац продавао по цени од 3,9 евро цента! Железара Смедерево је гутала струју више него што је троше заједно РТБ Бор, Зорка Шабац, Београдски Водовод, струја им је давана по смешној цени…".

Инжењер Мандић такође наглашава да је и то само један од примера како је политика у Србији правила злочин против сопствене енергетике и привреде од времена Милошевића до данас, и апелује на народ да не поверује политичарима ако наредних месеци у јавност изађу са причом да ЕПС треба приватизовати.

Мандић се осврће и на завршницу комадања ЕПС-а и опомиње: "… ЕПС једноставно не смемо продавати и надам се да се то неће догодити. Немојте бити огорчени на људе који тамо раде, када буду пласирали приче о великим платама монтера, механичара и инжењера у ЕПС.

Ти момци раде са опасном робом, раде са струјом која може да убије. Они морају да раде са чистом главом и пуном концентрацијом да би се та роба испоручила грађанима. Чак је и прича о томе да је бивши директор ЕПС Александар Обрадовић смењен јер је купио нови службени ауто и што је имао велику плату.

Лично познајем човека, он је угледан инжењер, а када је схватио шта мора да уради, а захтеви са којима су га суочили били су истоветни са примером у коме од лекара тражите да одсече пацијенту ногу јер је повређен прст, он се успротивио захтевима Александра Вучића и Николе Петровића.

Он се успротивио распарчавању и приватизацији ЕПС на такав начин и зато је смењен. Прича о смени Обрадовића због куповине новог аутомобила је пуштена како би се прикрили стварни разлози његове смене, а то су глупости невиђене. Иначе велики системи попут ЕПС су и у Француској и Британији остали у државним рукама, чак и када је направљена либерализација на тржишту струје" – тврди професор Мандић.

Кад је у питању политика евентуалног будућег власника ЕПС-а, инжењер Мандић слути најцрњи сценарио: "…Можемо претпоставити шта ће се у Србији дешавати са сиромашним грађанима, ако продамо цело тржиште струје, па људима ће гасити струју и остављати их да седе у мраку! Актуелна власт жели да наплату струје продају Немцима. Сценарио који ће нас задесити у том случају је да је право Немаца да нам на сваких три месеца подигну цене струје."

ЕПС је имао ипак велико милосрђе и дозвољавао је људима да дугове плате на рате, без да их гасе са система. Цена киловат часа не треба да се мења она је ужасно велика, већа је него у окружењу, зелена зона, плава и црвена служе да се израчуна просечна цена од 1,2 евро цента, док су грађани приморани да највише струје потроше у црвеној која је у односу на неке земље из окружења дупло већа.

Ко год је приморан да се греје на струју зна о чему је реч. ЕПС је најнижу тарифу у једном тренутку скоро потпуно укинуо, а да је то заправо била превара грађана. Оставили су је само недељом. У међувремену је та тарифа поново скраћена.

Ту треба имати у виду да та тарифа није милосрђе ЕПС-а, већ да је то период када индустрија не ради и када потрошње струје нема, а како се струја не може складиштити, ЕПС заправо треба да буде срећан да је грађани користе у то време, јер у супротном она пропада.

ЕПС заправо има штету ако се та струја не троши, хидро електрана или термо електрана не могу се гасити ноћу, када је потрошња мала, њихово покретање сутрадан би било скупље него да наставе да раде целу ноћ. Свако ко ту струју купи он заправо ЕПС-у чини велику услугу…".

 

     А 1. Костић спречио хапшење Лазаревића и Хамовића

Бивши председник Владе Србије и Демократске странке Зоран Ђинђић спречио је хапшење Вука Хамовића и Војина Лазаревића, тако што је у странци за питања енергетике задужио тајкуна Миодрага Костића, сазнаје Таблоид из разговора са бившим истакнутим функционером ове странке инжењером и професором Јованом Мандићем. Мандић сумња и да је Ђинђић ову услугу добро наплатио.

Мандић је био члан Демократске странке од самог оснивања са почетка деведесетих година, био је врло близак пријатељ са убијеним премијером Зораном Ђинђићем, али и са бившим председником Србије Борисом Тадићем. Широј јавности је познат као онај "Јоца Мандић", кога је у лето 1992 године после протеста студената и Депоса против Слободана Милошевића киднаповала и мучила државна безбедност ДБ, са намером да га убије.

Мандићева кривица је била у томе што је на завршном митингу опозиције на знак водитеља са позорнице, неколико минута пред поноћ, у центру Београда угасио уличну расвету, (вероватно и сву осталу струју у центру града) док су истовремено грађани на протесту држали десетине хиљада упаљених свећа.

Снимак Београда обасјаног светлошћу свећа пренели су ЦНН, ББЦ и други значајни светски медији. Ипак радници ДБ Мандића нису убили, јер су они који су требали да изврше наређење препознали инжењера који је омогућио снабдевање струјом Книна и других градова Републике Српске Крајине, након што их је почетком деведесетих Туђман исекао са енергетског система Хрватске.

Наредних година Зоран Ђинђић га је задужио да разоткрије све енергетске малверзације режима Слободана Милошевића и припреми доказе за хапшење одговорних.

Све до пред 5. октобра Мандић је главни Ђинђићев човек за енергетику, и помно прати све ове малверзације, а онда га Ђинђић смењује са свих функција. Ироније ради 2002. године на десетогодишњицу његовог киднаповања, Ђинђић и страначке колеге одлучили су да Мандића смене са свих функција у странци.

Мандић каже и да је демократама сад тешко да критикују актуелну власт с обзиром шта је претходна "власт све радила."

Не постоји ништа вредно што није продато, ја сам као председник Одбора за електропривреду Демократске странке окупио много угледних професора и мојих колега из ЕПС-а, а онда сам шестог октобра сазнао да покојни Зоран више не жели да ме прими, јер је, испоставило се, енергетику обећао другима – каже Мандић који је после тога од Горана Весића и Горице Мојовић сазнао да је смењен. Он истиче и да је тада тражио телефон од новог човека који је задужен за ту област и да је тада добио информацију да је у питању Миодраг Костић.

– Рекли су ми да је то Коле из Новог Сада. Ја га позовем и дође ми Костић, господин кога сада зову Шећерко код мене кући на Гардош и кажем му: "Коле имамо папире да хапсимо Хамовића и Лазаревића." Он мени каже: "Не, не, не, мени Зоран дугује паре велике. Ја управљам енергетиком, а теби свака част. Попио је сок и отишао у Нови Сад – присећа се Мандић.

 

©Гето Србија

материјал: лист против мафије

ФУНКЦИЈА ВЕЛИКОГ МУДРАЦА: ТУМАРАЊЕ ПОЛИТИЧКОМ СЦЕНОМ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!???

5. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Последњи пример Вучићевог дилетантизма је подршка Хилари Клинтон на председничким изборима у Америци. Још се није ни знало ко ће да буде кандидат Републиканске партије, али Вучић је изабрао страну.

У интервјуу на ТВ Хепи, у априлу 2015, објаснио је да Клинтонову подржава како би „Србија у будућности имала директан приступ до најважнијег места на кугли земаљској", наглашавајући да тако мисли „свако ко има памети".

Осим памети, Вучић је имао и довољно пара за финансирање Фондације породице Клинтон. Према америчким изворима, српски владар је Клинтонима платио два милиона долара како би му омогућили да се фотографише поред Барака Обаме. Не зна се да ли је хонорар исплаћен, али Вучић је видео само Била Клинтона. Њему за утеху остају фотографије Тамаре Ђукановић-Вучић, наводно последње у низу вођиних званичних супруга, која је позирала поред Мишел Обама.

 

                Предраг Поповић

CASKANJE SA NJEGOVIM PRJATELJEM

 

Средином септембра, месец и по дана пре избора у САД, на питање новинара Радио-телевизије Србије, зашто подржава Клинтонову, Вучић је искрено одговорио:

– Зато што сам паметан!

Да би нагласио колико је паметан, упоредио се с имагинарним противницима који, како каже, у српским новинама свима вичу „уа", а немају појма шта ће да раде кад Хилари победи. „Хоћете ви да гарантујете да неће да победи Хилари Клинтон? Па како треба да водим земљу кад Америка буде водила политику против Србије? Хоћете то?" – завапио је мудри Вучић.

Грађани Америке нису имали слуха за генијалне процене српског диктатора, за новог председника изабрали су Доналда Трампа. Но, нема тог пораза који Вучић не може да затрпа гомилом лажи. Није ни трепнуо, а одрекао се Клинтонових.

– Нисмо се ниједног секунда мешали у америчке изборе, то је унутрашње питање и израз слободне воље америчког народа. Господину Трампу честитам од срца. Ту је мој друг Ђулијани, који је подржао „Београд на води" кад је био. Добиће вероватно важну функцију у америчком естаблишменту – покушао је Вучић да обмане и грађане Србије и америчке дипломате.

По устаљеном правилу, опет је кикснуо. Измалерисао је и свог друга Рудолфа Ђулијанија, који је остао без жељеног места директора ЦИА. Успут, компромитовао га је и у Америци, где су медији одмах почели да истражују везу између њих двојице. Долазак у Београд и саветодавне услуге „српским политичарима некада повезаним са Слободаном Милошевићем, који је био оптужен за ратне злочине" Ђулијану су истакнуте као отежавајуће околности при могућем именовању на место државног секретара.

Ђулијани је у интервјуу Си-Ен-Ену објаснио да је посету Београду и саветовање Вучића платила једна компанија из Лондона.

– Не знам шта сам урадио погрешно или како то може бити оцењено као погрешно. Понашао сам се врло часно и храбро, јер сам тада у Београду поручио: „Мислим да је требало да вас бомбардују". Колико људи оде у неки град и каже: „Ја мислим да је било у реду што су вас бомбардовали"? – оправдао се Вучићев друг, који је био један од најагресивнијих заговорника НАТО агресије на Србију.

Није откривено која лондонска фирма је Ђулијанију платила подршку Вучићу на изборима 2012. године, као ни колики хонорар му је исплаћен.

О томе ко је и какав је Руди Ђулијани својевремено је говорио и Бошко Радоњић, једини Србин који је направио изузетну мафијашку каријеру у Америци, где је био најближи сарадник Џона Готија, последњег њујоршког кума.

Без обзира што је у младости осуђиван због разбојништва, Ђулијани је, после одслужене затворске казне у Синг Сингу, завршио право и догурао до функције тужиоца државе Њујорк. С тог положаја водио је рат против мафије, посебно против Готијевог клана.

Крајем осамдесетих година прошлог века, Ђулијани је иза решетака стрпао 20-так Готијевих сарадника, међу којима је био и Радоњић. С обзиром да су двојица озбиљних мафијаша добили статус сведока-сарадника, Радоњић је био убеђен да му нема спаса, да ће бити осуђен на дугогодишњу робију.

– Тешко сам подносио време у притвору, био сам уверен да сам готов. Ђулијани је притиснуо сведоке, они су пропевали и дали све доказе, на основу којих смо сви могли да будемо осуђени на максималне казне. Кад сам читао оптужницу, знао сам да нема излаза.

Нисам веровао адвокатима који су ми говорили да ће све бити сређено, да не бринем. Сећам се да сам једва ушао у судницу. Сео сам на место које су ми одредили. Поред мене су били моји другови, сви преплашени као и ја. Судија је већ почео да чита оптужницу кад сам скренуо поглед ка пороти.

У првом реду је седео пекар из моје улице, код кога смо куповали хлеб. Иза њега је седела жена из поште у мом крају. Сунце ме огрејало! Знао сам како се пажљиво бирају чланови пороте и да нема шансе да се у њој нађу људи који ме познају. Одмах сам схватио да је неко заиста направио дил са Ђулијанијем и да је суђење монтирано тако да се извучемо. Од тада, сви моји, који су остали да живе у Њујорку, морају да гласају за Ђулијанија – причао је Радоњић.

Треба му веровати, поготово јер је Ђулијани сарадњом са Вучићем потврдио склоност ка сумњивим пословима. Баш као што је Вучић неуспешним флертом с Клинтоновима показао колико је интелигентан и талентован за политику. Додуше, ваља му признати да се бар уздржао од улизивања новом америчком председнику подсећањем на своје старе ставове о Клинтину, кога је прогласио већим злочинцем од Хитлера. А, имао би шта да цитира. Пошто то неће он, како не би освежавао успомене на свој радикалски стаж, урадићемо ми.

Председник Бил Клинтон је, како је 20. марта 1999. године објавио „Њујорк тајмс" најавио НАТО агресију: „Требало би да се подсетимо шта се десило у селу Рачак. Невини људи, жене и деца, одведени из својих кућа у јаругу, натерани да клече у прашини, покошени су рафалима, ни због чега што су починили, него само због онога што јесу."

Вучић, тадашњи министар информисања, одмах је узвратио оптужбама.

– Пред Други светски рат, Чемберлен и Деладје, па и Молотов, избегавали су сукоб и тражили су све могуће компромисе са Рибентропом и Хитлером. И онда је највећи проблем био тај што нико није желео отворени сукоб.

Ни данас нико, осим Срба, није у отвореном сукобу са Сједињеним Америчким Државама, новом земљом носиоцем једног новог нацизма, носиоцем новог светског поретка. Земљом која уводи нешто што чак ни Адолф Хитлер није користио у своје време. Хитлер је барем поштовао Лајбницов принцип „довољног разлога".

И за најбруталније злочине Хитлер је проналазио некакво оправдање. Измишљао је, тврдио највеће глупости, најстравичније ствари које је историја запамтила ипак је правдао некаквим разлогом, никога није тек тако убијао.

Бил Клинтон није у стању ни пред собом да смисли оправдање за агресију на СР Југославију, нити ишта говори кад неког гађа и убија. Чудно је да се неко ко себе назива демократом на такав начин односи према животу, мада је очигледно да за савременог Хитлера и његове следбенике то није битно – тврдио је шеф ратне пропаганде Александар Вучић на конференцији за медије у влади Србије 25. октобра 1999. године.

Да није само паметан, него и вицкаст, Вучић је потврдио понудом Билу Клинтону да му „помогне у решавању проблема са Моником Левински", коју је изнео у радикалском билтену „Велика Србија", новембар 1998.

Као прави Србин с дна каце, клетвом кнеза Лазара претио је српским дефетистима и дезертерима, указујући да нема веће части него супротставити се „сједињеним америчким нацистима".

– Американци би желели да Србију униште, да и Србија постане колонија, да и Србија постане вазал моћном америчком господару, а то је оно што ми као народ и као земља не можемо да прихватимо.

Ти злочинци хоће окупацију Србије, они хоће да са лица земље нестану сви који се залажу за опстанак Србије као државе, њеног суверенитета и територијалног интегритета – бусао се у груди јуначке Вучић у мају 1999., поносан што је стављен на америчку „црну листу", док је његовој мами Ангелини забрањен улазак у Немачку.

Колико је опасан по Клинтона доказивао је причом да је НАТО ракетирањем зграде РТС-а заправо хтео да убије њега, никог другог. Лери Кинг, култни водитељ Си-Ен-Ена, заказао му је интервју управо у време кад је „Томахавк" ударио у студио у Абердаревој улици и убио 16 недужних радника.

– Хтели су да имају директни снимак убиства српског министра – хвалио се Вучић на конференцији за медије 22. октобра 1999 .

Под америчким бомбама погинуло је неколико хиљада Срба, али нема везе, Хитлер Клинтон и Адолф Вучић опростили су један другом тај безначајни инцидент постали интимни пријатељи до последњег интереса.

Док је у Вучићу доминирао радикалски парцијални ДНК, на нишану му се непрестано налазио и Тони Блер, тадашњи британски премијер.

– Тони Блер је, поводом догађаја у Северној Ирској, изјавио да ниједна земља, цитирам: ниједна, па ни Велика Британија не може дозволити да јој неко убија војску и полицију. Блер, ваљда, изузима само Србију, па српску војску и полицију може да бије и убија ко хоће. Зар то није најбољи пример политике двоструких аршина? – опомињао је Вучић у "Великој Србији", у августу 1998, подсећајући да нам је неко „тако претио 1914. и 1941. па се није добро провео".

Све што је мислио о Блеру, Вучић је с поносом потписао у рецензији Шешељевог бестселера „Британски педерски испрдак Тони Блер". Британски и српски ментални двојници пре две године су се срели и загрлили, љубав је планула као она бомба у Батајници, чији гелер је убио трогодишњу Милицу Ракић, по којој је Вучић крстио своју ћерку.

– Тони Блер је највећи пријатељ породице Клинтон, то су две најближе породице на свету. Шта је мој посао? Да идем около и псујем мајку свима који ми се не свиђају или да од оних који су били противници Србије правим пријатеље – објаснио је Вучић оно што сам назива трансфером блама.

У време своје прве политичке генијалности, оне радикалске, не само што је за сва зла овог света оптуживао креаторе новог светског поретка, предвођене породицама Клинтон и Блер, него је свим својим српским срцем, од Бугојна већим, подржавао њиховог највећег противника Садама Хусеина.

Председник Садам Хусеин представља симбол отпора америчком режиму. Српски народ се солидарише у потпуности са ирачким народом и разуме његове патње и муке. Нико не зна шта су то Ирачани учинили Американцима или било коме у свету, па да буду бомбардовани. Криви су само зато што мисле својом главом, ни због чега другог.

Кад Американци бомбардују око Басре, због чега то раде? Кога то траже? Шта то хоће? Њихови савезници могу да убијају и раде шта хоће. Шарон може да уништи читаву Палестину, може да убија палестински народ, њему то дозвољавају, али кад им се било ко супротстави, онда то не може.

Ја вас позивам да се не плашимо. За слободне земље! За Србију и Ирак! За српски и ирачки народ! За председника Шешеља и председника Хусеина – викао је Вучић приликом посете Багдаду, а и касније, 2003, на радикалском „митингу солидарности српског и ирачког народа" у београдском Центру „Сава".

Да би и Садам могао да види колико га воли, Вучић је цео један број „Велике Србије" штампао на арапском писму. Ипак, љубав није узвраћена у пуној мери. Радикалској браћи, војводама Шешељу и Николићу, Садам је дао драгоцене поклоне. Шешељ је добио сребром оковану сабљу, Николић сребрну кубуру, а кукавни Вучић, иако се толико трудио, није удостојен ни осмеха.

У Вучићевој политичкој каријери нема ниједне тачне процене.

Увек с истим жаром, примитивно и агресивно заговарао је губитничке опције. У време ратног распада СФРЈ гурао је Србе у страдање, ватреним говорима их је стимулисао да убијају и гину.

Ко год није веровао у могућност остварења Велике Србије био је етикетиран као фукара, домаћи издајник и страни плаћеник. Резултат је познат, Крајина је очишћена од Срба, а Вучић данас код Љига отвара заобилазницу пута Карлобаг-Вировитица. С пушком у руци лично је ратовао на сарајевској Грбавици, а сада у Кнез Михаиловој игра шах с Бакиром Изетбеговићем, плаче у Поточарима и у Њујорку се грли с Клинтоном.

Пред НАТО агресијом херојски се испрсио, спреман да се до последњег Србина бори за Косово и Метохију, да би, после два-три сусрета са Хашимом Тачијем признао независност албанске државе у колевци српства.

Цех његових крвавих авантура платило је око два милиона избеглих и прогнаних, милион обогаљених и 120.000 убијених. Док су забрађене мајке претурале по масовним гробницама тражећи своју децу, Вучић је ослобађао стамбени простор по Београду, од „Ју бизнис центра", преко Врачара до Јајинаца.

Деценију и по износио је најтеже оптужбе на рачун антисрба из Европске уније. Уместо с тим „убицама, чије су ципеле прљаве од крви невине српске деце", хтео је да Србе увуче у савез са Русијом и Белорусијом.

Тврдио је да Србији не треба економска сарадња са Немачком, нашим вековним непријатељима. Горљиво је доказивао да се Србија треба окренути на исток. Рецимо, према Вијетнаму. Вијетнам има 70 милиона становника, тамо може да се извезе све што се произведе у Србији, то је идеална прилика за српску привреду.

На крају, кад је, у сарадњи са својим истомишљеницима, оборио Србе и Србију на дно, прешао је на страну непријатеља. И, опет је доказао колико је паметан.

На сабласно смешан начин, како је правио караулу ког Карлобага, сада гура Србију у Европску унију. Понављајући мантру, коју је донедавно сматрао крунским доказом издаје – у Србији неће бити ни ваздуха да се дише ако се не учлани у ЕУ – користи сваку прилику за игрогазе на ту тему.

Са Британцем Мајклом Девенпортом, европским амбасадором, уверава Србе да пристану на сва национална, политичка и економска понижења како би се приближили Бриселу. Подршку му даје и његов приватни пријатељ Борис Џонсон, најжешћи заговорник изласка Велике Британије из Европске уније.

Да перверзија буде комплетна, ту је и Арне Санес Бјернстад, амбасадор краљевине Норвешке, који Србе уверава да је Европска унија одлично место, иако су његови сународници на неколико референдума одбијали да се укључе у то друштво.

За разлику од Вучића, цео свет се мења. Потрошена је политичка матрица, која се заснива на демократским идејама и њима супротстављеној бирократији. Неуспех либералног капитализма покренуо је талас промена у већини западних држава.

Малограђански концепт, какав је у Србији инсталирала самопрокламована елита око Бориса Тадића, и овде се распао на исти начин као пре месец дана у Америци. Кад су схватили да режимски маркетиншки трикови не служе ничему, осим да их тихо и без отпора претворе у обично робље, грађани су гласали за противкандидата, без обзира на његове безбројне недостатке.

Обарање Демократске странке нема везе ни с Тадићем, ни са Томиславом Николићем, већ искључиво са потребом друштва да, у самоодбрани, искаже револт и покуша да иницира политичке промене. По том шаблону пала је олигархија Клинтона и Обаме, као и Камерона, а тај шав ће ускоро да се распори у Немачкој и Француској.

Вучић о томе и не размишља. Уместо да припрема одговор Србије на изазове који раздиру Европску унију, пајац у улози владара размишља само о провизијама из бизнис транге-франге пројеката и, наравно, о личној пропагандној кампањи којом свакодневно злоставља народ.

По изласку из Шешељевог једноумља, Вучић се разбашкарио у свом малоумљу. На најтежа питања нуди лаке и брзе одговоре. Велика Британија је одлучила да напусти Европску Унију- нема везе, ми имамо подршку Ангеле Меркел. Србија је подржала Хилари Клинтон – нек’ је изгубила, није битно, Вучић има друга Ђулијанија.

Ипак, не треба кривити Вучића. Он не може другачије, фабричка производња му је таква, оптерећена разним ограничењима, што се види и по његовој приватној биографији.

За 23 године тумарања политичком сценом Александар Вучић је Србима и Србији нанео више зла него сви непријатељи у последња два века. После свега, он је и даље уверен да је најпаметнији. Ту заблуду је стекао јер никад није кажњен за злочине које је извршио. Никад није одговарао, ни политички ни кривично, а за то није крив он, него друштво у коме није било снаге и воље да се прихвати свођења рачуна с политикантима који су га уништавали деценијама.

Кад ова напредњачка болест прође, Србија неће моћи да се извуче из блата ако се не појави нова политичка снага, која ће бити спремна да Александру Вучићу на оптуженичкој клупи пружи могућност да докаже колико је паметан.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

%d bloggers like this: