Архива

Archive for јул 2014

KORUMPIRANI REŽIM IZ SIROMAŠNOG DRŽAVNOG BUDŽETA I DALJE DAJE MILIONSKE SUBVENCIJE STRANIM KOMPANIJAMA

30. јула 2014. Коментари су искључени

 

Srpska vlast stotinama miliona evra svake godine finansira uništavanje i izgladnjivanje srpskog naroda. Stranim mutivodama se daju subvencije za navodno otvaranje novih radnih mesta, dok oni u suštini smanjuju broj zaposlenih. Arapskoj kompaniji Etihad, Srbija finansira ne samo rad Air Serbie, u koju nije uložio ni evro, već i izmeštanje popravke aviona iz Beograda u Berlin! Desetinama miliona evra subvencionisali smo južnokorejsku kompaniju Jura, da bi njen menadžment bolje maltretirao i otpuštao radnike. Došlo je dotle da su mladim ženama zaposlenim u srpskoj ispostavi ove banditske korporacije, internim pravilima zabranili da budu majke! Ali, umesto da brani interese sopstvenog naroda, aktuelna vlast misli samo na povećanje para na privatnim računima i zapošljavanje nestručnih partijskih kadrova.

 

                  Milan Malenović

 

Nekada je Priboj bio FAP (Fabrika automobila Priboj), a FAP je bio Priboj. Ceo grad se okretao oko ove fabrike, koja je odlično radila i zapošljavala na hiljade radnika, što u svojim pogonima, što kod kooperanata. Kako je država bila vlasnik, višak prihoda je njoj odlazio, od čega se izdržavala lokalna samouprava, a u gradu su nicale nove zgrade, asfaltirani su putevi, održavana i proširivana telekomunikaciona mreža, izdržavane neprofitne kulturne ustanove…

Onda su došli ratovi, sankcije, pa „demokratske" vlasti sa svojom pljačkaškom privatizacijom za račun domaćih i belosvetskih tajkuna. Priboj nije bio posebno značajan za vladajuću elitu, zbog čega je u privatizacionom jurišu bio zaboravljen, za razliku od vlastima (i njihovim džepovima) privrženih Smedereva ili Kragujevca za ije se gigante nalazilo rešenje.

U toku davno zaboravljene akcije „Kupujmo domaće" tadašnji generalni direktor FAP-a Mirko Stojović obratio se pismom ondašnjem predsedniku Srbije, Borisu Tadiću, potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću, ministrima Mlađanu Dinkiću, Milutinu Mrkonjiću, Slobodanu Milosavljeviću, Sulejmanu Ugljaninu, kao i čelnicima Agencije za privatizaciju, gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu, Privrednoj komori Srbije i znatnom broju najvećih javnih preduzeća Srbije, i naveo sledeće:

"Angažovanje domaćih putara na izradi Koridora 10 i izgradnji ostale putne infrastrukture, stvorili su realne preduslove da se deo sredstava za ove namene, uz posredovanje JP Putevi Srbije usmeri za nabavku vozila od FAP-a. FAP ima i vozila koja zadovoljavaju zahteve svih komunalnih preduzeća (smećari, cisterne za vodu, kipere) EPS-a, Ministarstva unutrašnjih poslova i PPZ zaštite (vatrogasna vozila), NIS-a, Vojske Srbije, Gradskih saobraćajnih preduzeća (autobusi, minibusi). "

Niko mu nikada nije odgovorio, ukazujući tako na razlog zašto se ne pokreće srpska privreda: kod uvoza su provizije daleko veće. To je, ujedno, bio i razlog zbog koga se uopšte nije žurilo sa privatizacijom FAP-a.

Posle smene Stojovića, koji daje „neumesne" predloge kako da državna elita ostane bez provizija, kao i dolaska „lajt radikala" iz SNS-a na vlast, krenule su poznate obmane javnosti kako FAP samo što nije privatizovan. Tokom prošle godine novi direktor Zoran Zaković redovno je obaveštavao javnost kako FAP samo što nije privatizovan.

Nezvanično se pominjalo da je jedna firma iz Italije ozbiljno zainteresovana da postane vlasnik FAP-a, kao i turski Albajrak, te kompanije za proizvodnju kamiona i autobusa iz Rusije i Belorusije. To je Zaković uporno potvrđivao medijima: "…Najozbiljnija ponuda je Albajraka koji bi višestruko povećao proizvodnju kamiona. Što se tiče Italijana, reč je o jednom investicionom fondu sa evropskim kapitalom koji je veoma zainteresovan za proizvodnju saobraćajnih sredstava u FAP-u, kao i za ulaganja u energetiku, poljoprivredu i druge grane u Srbiji. Ovih dana treba da dobijemo njihovo pismo o namerama, pa će sve biti jasnije. Takođe, za našu fabriku interesovanje pokazuje i novi partner iz Kine."

Niko od pomenutih nije ušao ni u ozbiljne razgovore o preuzimanju FAP-a. Kod navodnog italijanskog investitora radi se o firmi Securum Equity Partners Europe, odnosno Securum Equity Partners Group, sa sedištem na ostrvu Kurasao. Iza ovog "investicionog fonda" je dobro poznati italijanski prevarant svetskog ranga, Dimitrio Alesandro Pasaro (Dimitri Alessandro Passaro), koji trenutno pokušava da uz pomoć članova srpske Vlade uzme 160 miliona evra iz srpskog budžeta, i to na ime navodne odštete za solarni park koji nije izgradio. On je preuzeo i Vučićevu manijakalnu naviku da nešto stalno laže i najavljuje (posebno strane kupce i "investitore").

 

      Dobićemo SISU

 

Za "uspešno" privođenje kraju jedne do danas neobavljene privatizacije, premijer ima šest miliona razloga. U kešu i u evrima.

Privatizacioni kupac je izvesna kompanija SISU iz Finske. Reč "kompanija" u ovom slučaju je veliko preterivanje, jer pomenuto preduzeće ima samo 52 zaposlena i na svetskom tržištu je potpuno nepoznato.

Zanimljivo je da je do sada potpisan samo Memorandum o razumevanju između srpskog ministra privrede Dušana Vujovića i direktora pomenute firmice Tima Korhonena. Šta u njemu tačno stoji ne zna se, jer se Memorandum drži u strogoj tajnosti. Razlog za obeležavanje jednog pravno neobavezujućeg dokumenta oznakom "strogo poverljivo" upravo su pomenuti milioni evra.

Naime, kako je sama Vlada Republike Srbije potvrdila, finsko preduzeće će dobiti subvencije od šest miliona evra za otvaranje novih radnih mesta. Ništa tu ne bi bilo toliko čudno da SISU nema godišnji profit koji je deset puta manji od obećane subvencije.

Osim toga, u Memorandumu stoji i šta će da se dogodi sa sadašnjim zaposlenima u FAP-u, koji trenutno upošljava preko 1.400 ljudi. Planirano je da svi oni dobiju otkaz preko socijalnog programa koji će da finansira Vlada, odnosno svaki građanin Srbije koji plaća porez, a da SISU zatim zaposli 600 radnika po svom izboru.

Za takvo otvaranje "novih radnih mesta" Finci će dobiti pomenutih šest miliona evra subvencija, što znači da Srbija faktički finansira smanjivanje broja zaposlenih.

Vredi pomenuti da SISU predlaže da FAP preuzme samo za cenu eventualnih investicija, odnosno da nema nameru ništa da plati ni za postojeća postrojenja, ali da neće preuzeti ni FAP-ove dugove. Šta drugo i očekivati od preduzeća koje je samo pre pet godina zamalo otišlo u stečaj?

Kako je iz svega poznatog više nego očigledno da do pokretanja proizvodnje u FAP-u uz finsku pomoć neće doći, jasno je da će pomenutih 6.000.000 evra "subvencija" završiti u džepovima predsednika vlade Vučića, ministra privrede Vujovića i finskih mešetara. Slično kao kada je finsko-litvanski konzorcijum "kupio" BIP.

Južnokorejeska Jura je svojevremeno dobila 4.500 evra za svakog "novozaposlenog" radnika u Rači kod Kragujevca. Isto su dobili i za radnike u pogonu u Nišu. U Rači, u nekadašnjoj fabrici Zastava elektro svi su radnici otišli na ulicu, a primljeni su novi.

Osim što je pokupila milione evra "subvencija za zapošljavanje" Jura je u Rači dobila i besplatno zemljište da izgradi zgradu za svoje funkcionere. Nisu platili ni dinara taksi koje plaćaju obični građani kada podižu šupu na zemlji koju su sami kupili i pošteno platili.

U Nišu su Koreanci sve dobili besplatno, da bi sagradili pogon i prateće objekte, plus kuće za menadžment. Na radnike ovog južnokorejskog preduzeća država je u oba mesta potpuno zaboravila.

Stotine zaposlenih u Juri je već dobilo otkaz samo zato što su tražili ono što im zakonom pripada. Za svakog od njih je Jura uredno dobila 4.500 evra subvencija iz srpskog budžeta.

Zaposleni u Juri moraju, pod pretnjom otkaza, rukovodstvu da najave bolovanje i trudnoću?! Trudnoća je, sama po sebi, za Koreance neprihvatljiva, pa svaka radnica koja zatrudni dobija otkaz! Za ovako nešto bi u normalnim zemljama odgovorni prolazili kao nacisti pred Nirnberškim sudom, ali se u Srbiji ovakav vid genocida finansijski isplati. Ne čudi zato što nam je priraštaj u "demokratskoj" Srbiji niži nego u vreme oba Balkanska rata i okupacije u oba Svetska rata.

U pogonu Jure u Rači radnici su poželeli da se sindikalno organizuju. Na to imaju zakonsko i ustavno pravo. Nosilac te ideje bio je poslovođa Saša Mićković. Čim je poslodavac saznao za to, Mićković je dobio upozorenje da mu sledi otkaz.

Savez samostalnih sindikata u Kragujevcu odmah je reagovao i uputio pismo ministru rada Aleksandru Vulinu da radnike uzme u zaštitu kada ovi traže ostvarivanje svojih prava. Vulin nije reagovao, bio je previše posvećen rešavanju pitanja nezaposlenosti na svoj sasvim originalan način.

Pošto zakon ne precizira koliko pomoćnika i državnih sekretara ministar sme da ima, Vulin ih je zaposlio ukupno- dvanaest. Poslednji, peti državni sekretar, zaposlen nedavno u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je Nenad Ivanišević koji je pre toga iz DS-a prebegao u Socijaldemokratsku partiju Srbije.

Ivanišević je klasični politikant, jer je od 2001, kao demokratski kadar, seo u fotelju direktora Gerontološkog centra u Subotici, na kom mestu je bio do odlaska kod Vulina. Kada je njegova stranka izgubila vlast, odlučio je da promeni stranački dres i da tako dobije još bolju funkciju.

 

      Umesto da im Rusi plate, oni platili šeiku

 

Da ne bi ostali bez posla, Vulin je u Ministarstvo iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju, kojoj je prethodno bio na čelu, doveo Branku Gajić, Snežanu Baćanović i Zorana Lazića, a svog dojučerašnjeg zamenika u pomenutoj Kancelariji Aleksandra Stojanovića postavio je za državnog sekretara u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kako ne postoji zakonsko ograničenje koliko državnih sekretara i zamenika može da bude zaposleno, nadajmo se da će kod Vulina njihov broj uskoro premašiti broj zaposlenih u finskoj firmi koja bi da preuzme FAP. I to je jedan od načina za rešavanje pitanja nezaposlenosti, mada nas građane on skupo košta.

Siromašna Srbija generalno deli bogate subvencije svakom ko je spreman da plen deli sa vlastodršcima.

Ugovor sa Etihadom oko osnivanja Air Serbie još uvek je najstrože čuvana državna tajna, iako je njegovo obelodanjivanje više puta obećao lično predsednik vlade Aleksandar Vučić. Zahvaljujući indiskreciji nekadašnjeg predsednika vlade Zorana Živkovića na društvenim mrežama na internetu pojavila se jedna stranica tog ugovora iz koje se vidi da se Srbija obavezala da Air Serbiu subvencioniše do zaključno sa 31. decembrom 2016. godine?! Posao veka, tako se pretvorio u propast veka.

Air Serbia duguje svima. Ne plaća ni aerodromske takse ni usluge JAT Tehnike, gde servisira svoje letelice. Svojevremeno je Aeroflot predlagao da o svom trošku napravi hangare za svoje avione na beogradskom Aerodromu "Nikola Tesla" (ANT) i da ih servisira u Jat Tehnici.

Na taj način bi ANT postao najveća vazdušna luka Aeroflota izvan Rusije. Naša vlast je to odbila. Onda se pojavio šeik koji nikom ništa ne plaća i vlast Srbije ga je oberučke prihvatila, pa ga onako "siromašnog" još i subvencioniše i to skoro duže od tri godine, računajući od dana osnivanja Air Serbi-e.

U međuvremenu je Etihad kupio jednog avio-prevoznika u Nemačkoj i njegovo rukovodstvo najavljuje da će ubuduće sve svoje avione servisirati u Berlinu, računajući i letelice koje je iznajmio za potrebe Air Serbi-e (pa to knjižio kao strano ulaganje, iako najam plaća srpski budžet). Jat Tehnici će posle toga, zbog nagomilanih potraživanja i dugova, ostati samo da ode u stečaj. A po ugovoru sa Etihadom, srpska država će morati da subvencioniše i popravku naših aviona u Berlinu!?

Poslovnu 2013. godinu Jat Tehnika je završila sa 939 radnika (u 2012. bila su zaposlena 953 radnika), poslovnim prihodom od 2.842.162.000 dinara, neto dobitkom od 26.956.000 dinara i akumuliranim gubicima od 48.029.000 dinara. Ovo preduzeće, između ostalog, raspolaže i sa oko 480.000 kvadratnih metara prostora i tri hangara, a sve bi to jednog dana po njegovom odlasku u stečaj moglo da posluži za neki novi suludi građevinski poduhvat, kao što je "Beograd na vodi".

 

    A 1.

  Dinkić mahao "Zastavom" o našem trošku

Nekadašnji direktor FAP-a, Mirko Stojović, predlagao je državnim organima program sanacije svog preduzeća na sledeći način:

"…Razraditi sistem subvencionisane prodaje FAP-ovih proizvoda (kamioni, autobusi, priključna vozila za domaće tržište). Subvencije bi iznosile 5.000 – 15.000 evra po vozilu, odnosno oko 15 odsto u odnosu na prodajnu cenu vozila. Prodaja bi bila na kredit po godišnjoj fiksnoj kamatnoj stopi od 4,5% na period od 5 do 7 godina."

Za ove subvencije Srbija nije imala para, ali jeste za one date Fiat Automobilima Srbija (FAS), jer je Kragujevac bio značajna izborna baza Mlađana Dinkića i njegovog URS-a. Tako, pored toga što su Italijanima poklonjeni nekadašnji pogoni Zastave Automobila sa sve pripadajućim zemljištem, preuzeti stari dugovi Zastave, subvencionisano zapošljavanje novih radnika (?!), dotirani su i automobili proizvedeni u tom pogonu. Zbog toga je Evropska Unija ozbiljno razmatrala da zabrani dalji uvoz vozila iz Srbije, jer se u normalnom svetu ono što je radila srpska Vlada smatra dampingovanjem.

Ukupno je Srbija u FAS investirala oko 600 miliona evra, s tim da godišnje i dalje izdvaja desetine miliona evra iz svog budžeta, ali za vozila iz Priboja nije bilo dovoljno para.

Zbog ovakvog maćehinskog odnosa države FAP je samog sebe skoro "pojeo". Na kraju 2013. ova fabrika je imala akumulirane dugove u visini od 9.387.035.000 dinara, pri ukupnoj aktivi od 10.675.860.000 dinara.

 

    A 2.

  Korisno je biti stranac u Srbiji

U Srbiji postoji više različitih fondova iz kojih se dele subvencije. Jedan od njih je i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) za koju se govorilo da će biti ukinuta. Njen aktuelni direktor je Nikola Janković, diplomac Fakulteta političkih nauka iz Beograd.

Magistrirao je u Bonu, ali se ne zna gde, a jedino radno iskustvo je rad u – medijima. Po informacijama koje je sama Agencija stavila javnosti na uvid, do sada je ukupno uložila 285,6 miliona evra državnih para i na taj način privukla ukupne (što strane što domaće) investicije u visini od 1,433 milijarde evra. To znači da je Srbija prosečno sa oko 20 odsto sopstvenih para učestvovala u svakoj od ovih "investicija".

Na ovaj način je otvoreno 47.161 radno mesto, ali SIEPA izbegava da kaže koliko je od tih radnika do danas ostalo na tom radnom mestu koje su srpski poreski obveznici u proseku subvencionisali sa po 4.620 evra.

Sa druge strane, Nacionalni služba za zapošljavanje (NSZ) tvrdi da je u periodu 2010. do 2013. godina sa oko 80 miliona eura finansijski podržala zapošljavanje nešto manje od 56 hiljada nezaposlenih osoba. Upoređujući ove podatke vidi se da je utrošivši manje od trećine novca koji je investirala SIEPA u celoj svojoj istoriji, NSZ za samo tri godine zaposlila više radnika.

Svakome je savršeno jasno da SIEPA "subvencioniše" vlastodršce.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements

PO EVROPSKIM MERILIMA I SMEĆE SRBIJE PO STANDARDU!! ILI GDE NESTADE EKOLOG DULIĆ SA PARAMA??!

28. јула 2014. Коментари су искључени

 

Uprkos dugogodišnjim pokušajima da Srbija reši goruće ekološke probleme, novca za te potrebe nema. Pokradena su i sredstva koja je Evropska unija odobrila za izgradnju modernih deponija. Lokalne samouprave bi htele da ovaj problem preuzmu na sebe, ali, postoji težnja vlasti da zaradi velike pare na odlaganju otpada. Samo još ne znaju kako. Neverovatno zvuči i podatak da je u celoj Srbiji izgrađeno samo četiri privatne deponije (Leskovac, Jagodina, Kikinda i Lapovo), koje nisu bile rezultat unapred postignutog dogovora, ali pružaju usluge i okolnim opštinama. Postoje dve sanitarne deponije koje nisu regionalne (Gornji Milanovac i Vranje), dok svi ostali i dalje smeće odvoze na ekološki nebezbedna lokalna smetlišta koja su potencijalni (a negde i stvarni) izvori velikih zaraza.

 

               Vuk Stanić

 

Put Srbije ka Evropskoj uniji (EU) vodi preko čišćenja čak 2.378 divljih deponija, od kojih se samo u beogradskoj opštini Zemun nalazi četrdeset. Naime, nadležne institucije u Briselu, tražile su nedavno da Srbija "položi račune", jer je pre nekoliko godina unija dala je novac da se 36 regionalnih deponija dovede pod civilizovane standarde, a i da ih inspektori iz EU ocene na kraju projekta.

Potom je trebalo ugasiti sve ostale divlje deponije, rešiti problem nuklearne deponije u Vinči i još nekoliko gorućih problema u vezi sa otpadom. U nadi da će Srbija to rešiti i da će tako "umivena" biti spremna da nastavi svoj "evropski put", inspektori EU su čekali. Naravno, uzalud, jer od toga nije bilo ništa…

Novac koji je EU poslala je potrošen, a samo deponija kod Užica koja radi pod imenom "Duboka", ocenjena je kao deponija koja ispunjava standarde. Drugih 35 deponija nije po mišljenju službenika EU uradilo ništa, jer osim što se sa njih otrovne materije šire u podzemne vode, svaka od njih ima još oko dvadeset standarda koje nisu ispunile…

"Pare su u đubretu, Oliver Dulić se tako obogatio", rekli su Vučićevi savetnici ministarki Zorani Mihajlović kada je ministarstvu energetike pripojeno i pitanje životne sredine.

Mihajlovićeva se tokom mandata ministarke energetike i zaštite životne sredine nije okoristila od novca evropskih fondova za oblast životne sredine, niti je stigla da napravi poslove u vezi sa odlaganjem otpada i reciklažom, mada su joj to savetovali. Mada ona lično nije učestvovala u malverzacije sa novcem određenim za rešavanje pitanja deponija, ipak je kriva za nečinjenje po pitanju pada standarda zaštite životne sredine.

 

      Ima para za Dinkića, nema za deponije

 

Prvi udar na životnu sredinu i propise koje nam je nametnula EU i koje moramo poštovati ako želimo u tu hibridnu zajednicu izveo je evropejac Mlađan Dinkić. U prethodnoj Vladi, tadašnji prvi potpredsednik, Aleksandar Vučić, tražio je ukidanje stotine različitih nameta, agencija i fondova.

Jedan od prvih fondova koji je ukinut je bio Fond za zaštitu životne sredine. Ovakav fond postoji u svim državama članicama EU, ako Srbija postane članica EU i ona će morati opet da takvu instituciju. Glavni razlog zbog koga je fond ukinut bio je da se pare fonda troše ne namenski, što je i bila apsolutna istina. Novac u Fond stizao je od ekološke takse, a Oliver Dulić koji je u Tadićevo vreme vodio ministarstvo imao je zadatak da novac Fonda preusmerava u opštine u kojima vlast ima DS.

Veliki deo novca otišao je u opštinu Inđija, gde je izgrađena fabrika za preradu otpadnih voda i fabrika za proizvodnju pijaće vode kojom se dičio tadašnji gradonačelnik Goran Ješić. I u jednoj i drugoj fabrici, radnici danas uredno dolaze na posao, primaju plate, ali ove fabrike ne rade gotovo ništa. Razlog tome su kapaciteti fabrika koji su deset puta su veći od onoga što je Inđiji potrebno! Tako je završio jedan megalomanski posao, koji je koristio ješiću kao propaganda. Dok su mu trebali glasovi birača…

Inđija je moglo bi se reći i svetao primer onoga kako je Fond funkcionisao, pošto je više od pola sredstava fonda trošeno nenamenski. Ukoliko bi se nekada i raspisao tender za trošenje para iz fonda, tender bi potom bio nameštan, a novac bi bio dodeljivan fantonskim firmama, koje bi potom bile gašene, sredstva potorošena, a većina projekta ili nije realizovana ili je preplaćena.

Fond je u vreme Olivera Dulića potrošio milione za poboljšanje uslova životne sredine, ali rezultati su da u Banatu ima arsena u vodi, da u centralnoj Srbiji u vodi često ima žive, mangana, paladijuma… Osim u Banatu i centralnoj Srbiji, vodovodna voda sadrži teške metale i u nekoliko opština u Bačkoj, Sremu i Zapadnoj Srbiji. Inače vodovodna voda je tvrde neki stručnjaci neispravna čak i u glavnom gradu Srbije, istine ne u svim opštinama, ali u opštini Stari Grad i Savski Venac je definitivno hiperhlorisana u meri da se ne može smatrati pijaćim već samo tehničkom vodom.

Sredinom prethodnog mandata ministarke Zorane Mihajlović, ispostavilo se da državni sekretarka Vladana Zdravković pokušava da reketira ljude kako bi im dodelila dozvole za rad u ovoj oblasti! Mihajlovićeva je odmah smenila, a na njeno mesto je imenovala svoju drugaricu Stanu Božović.

Božovićeva je ispunjavala sve uslove da od jutra do večeri zasmejava svoje podređene i nadređene. U svom zvaničnom CV ona je čak napisala anegdotu o svom rođenju na Durmitoru. Kako je rođena kada je padao sneg, da su je potom izneli napolje na zimu i potom vratili u kolevku.

Kada je shvatila da je Stana dobra za druženje, ali da nije možda najbolji izbor za državnog sekretara, Mihajlovićeva diže ruke od ekologije, i počinje da izbegava sve koji joj se obrate po tom pitanju.

Činjenica da su ona i Dinkić po Vučićevim instrukcijama ugasili Fond za zaštitu životne sredine, a zamereno im je iz Brisela, jer su tokom celog njenog mandata svi projekti iz oblasti ekologije bili bez sredstava.

Ovde treba reći i da su iz centrale Srpske napredne stranke, u više navrata, stigle dobre ideje šta bi se sa takvim sredstvima moglo raditi. Jedan od predloga bio je da bi oni mogli novac da usmere ka opštinama u kojima su na vlasti naprednjaci. Ispostavilo se da Mihajlovićeva ima sluha za ovakve projekte, ali ne i vremena, pa ih je sve ignorisala. Kada su je na kraju pred Vučićem optužili za katastrofalno stanje u oblasti ekologije, ona se spretno odbranila, da je sada problem Kosova na žalost preči od ekoloških problema.

Gradovi Zaječar, Bor, Majdanpek i Kruševac, nemaju nijedno postrojenje za preradu otpadnih voda. U celoj Srbiji nijedna fabrika nema kolektor. Firme za preradu mesa, poput "Matijevića" i "Zlatiborca", izlivaju svoje otpadne vode direktno u reke, a građani potom piju otrovnu vodu. Stizale su i pritužbe na ministarku Mihajović, ali je sve to završilo kod Vučića, koji je problem rešio tako što je u novoj Vladi ekologiju utrapio koalicionim partnerima.

Danas su ekologija i zaštita životne sredine deo ministarstva poljoprivrede koje vodi SPS-ov kadar Snežana Bogosavljević Bošković.

Na ovaj način njoj je stavljeno u zadatak da u istom ministarstvu istovremeno bude nadležna za najveće zagađivače kao što su Viktorija Grupa, MK Komerc, Matijević i za otklanjanje posledice svih zagađivača. Bogosavljevićeva će u ovoj oblasti morati da se suoči i sa činjenicom da ne postoji održiv način finasiranja ekoloških projekata, kao i da ne postoji institucija gde bi donacije EU za ovu oblast mogle da budu uplaćene, jer je Fond za zaštitu životne Sredine ugašen.

 

      Sav otpad krenuo niz vodu

 

Jedan od najvećih problema zaštite životne sredine u Srbiji su deponije. Prema oceni Evropske unije, situacija u sferi zaštite životne sredine u Srbiji je ravna katastrofi, mada je zaštita životne sredine jedna od ključnih oblasti u svim civilizovanim zemljama. Probleme divljih deponija ima skoro svaka opština u Srbiji, a razlozi nastanka takvih smetilišta, najčešće u parkovima prirode i uz vodne slivove, su nepostojanje zaokruženog sistema upravljanja otpadom, nedovoljan broj sanitarnih deponija, izbegavanje nesavesnih kompanija i građana da svoj otpad, građevinski materijal i šut odlažu na regularne deponije kako bi izbegli plaćanje naknada, kao i izostanak svesti građana o značaju zaštite životne sredine.

Problemi upravljanja otpadom nisu jednako i ravnomerno izraženi u svim lokalnim samoupravama, a sprovođenje aktivnosti na uvođenju integralnog sistema zavisi prvenstveno od ekonomske strukture pojedine opštine. Prema Strategiji za upravljanje otpadom za period 2010-2019. planirano je formiranje 26 regionalnih centara za upravljanje otpadom, gde je planirano da se vrši separacija reciklabilnog otpada, a otpad koji nema upotrebnu vrednost da se odlaže na sanitarne deponije.

Ovakvi regionalni centri će implementirati principe integralnog sistema upravljanja otpadom i pružiti mogućnost uvođenja novih tehnologija u preradi otpada. EU ne podržava stvaranje deponija na duži rok, a najbolji rezultati su se pokazali u onim zemljama koje imaju visok procenat termičkog tretmana otpada u kombinaciji sa dobro organizovanom reciklažnom industrijom.

Industrija otpada u EU ostvaruje 24 milijarde evra godišnje i zapošljava pola miliona ljudi. U Srbiji je odlaganje na lokalne deponije praktično jedini način upravljanja otpadom. Lokalne deponije, sa veoma malo izuzetaka, ne zadovoljavaju ni osnovne higijenske i tehničko-tehnološke uslove. Većina deponija nije locirana prema standardima, a neka od postojećih odlagališta odavno su popunjena. Kod nas je identifikovano 164 opštinskih deponija koje koriste opštinska javno komunalna preduzeća i oko 4500 divljih deponija.

Radmila Šerović, načelnik Odeljenja za upravljanje otpadom u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, govorila je nedavno o postojećem stanju u lokalnim samoupravama u vezi sa otpadom: "…U proseku, svaki stanovnik Republike Srbije generiše 0,99 kg komunalnog otpada na dan. Kapacitet postojećih deponija – smetlišta je u većini opština već popunjen, dok većina deponija ne zadovoljava ni minimum tehničkih zahteva. Na divlje deponije, van kontrole javnih komunalnih preduzeća, odlaže se oko 40% generisanog komunalnog otpada…".

Istina je, postojeća Strategija upravljanja otpadom (SIDA), više liči na svoju skraćenicu nego na zdrav odnos prema ovom problemu. Nove deponije, po odgovarajućim standardima, još uvek ne postoje u gradovima poput Zrenjanina, Kruševca, Kraljeva, Sombora, Novog Sada, Vranja i Beograda…

Branislav Blažić, predsednik Odbora za zaštitu životne sredine Narodne skupštine Republike Srbije, među prvima je upozorio da ćemo najviše poteškoća za ulazak u EU imati upravo u oblasti životne sredine, Blažić, naime, tvrdi, da će Srbiji ekologija biti veći problem od Kosova: "…Država u jednom momentu mora preseći i za četiri godine rešiti sve probleme deponija...Za to nam je neophodan Fond, jer imamo novac koji se odvaja za životnu sredinu, ali Fond ne postoji. U toj situaciji, potrošićemo novac bez postojanja Fonda. Ne možemo na primer, očekivati od EU 80% sredstava za jedan projekat, a da mi nemamo ostalih 20%, ili bar 10%", rekao je Blažić.

Prosečna srpska porodica godišnje za tretman otpada izdvaja 25 evra, dok je u Sloveniji ta cifra 90 evra, a u Austriji 350 evra. Više puta su iz Brisela stigla upozorenja da će Srbiju skupo koštati problem nerešenih deponija, nepostojanje adekvatne reciklaže i svi prateći problemi u vezi sa tim. Ali, umesto da vlastodršci za ozbiljno shvate o čemu je reč, trošli su i novac i vreme (izgrađene su samo tri regionalne deponije u Užicu, Pirotu i Sremskoj Mitrovici, a uskoro treba da počne izgradnja još dve u Ubu i Subotici, dok ona u Pančevu treba da bude regionalna.

Izgrađene su u celoj Srbiji četiri privatne deponije (Leskovac, Jagodina, Kikinda i Lapovo), koje nisu bile rezultat unapred postignutog dogovora, ali pružaju usluge i okolnim opštinama. Postoje dve sanitarne deponije koje nisu regionalne (Gornji Milanovac i Vranje), dok svi ostali i dalje smeće odvoze na ekološki nebezbedna lokalna smetlišta koja su potencijalni (a negde i stvarni) izvori velikih zaraza.

Direktorka Regionalne deponije Subotica, Andrea Kikić, kaže da je zbog stalnog povraćanja i nepravilnog odlaganja otpada, nedostatka sanitarnih deponija, velikog broja divljih deponija nepohodna izgradnja sanitarnih deponija...Tamo je još 2007. godine potpisan međuopštinski sporazum o saradnji između Subotice, Sente, Kanjiže, Bačke Topole, Malog Iđoša i Čoke, kojima se 2012. godine priključila i opština Novi Kneževac. Sve je lepo zamišljeno, ali para nema!

Direktor JKP "Duboko" iz Užica, Nedeljko Milosavljević, dao je predlog da treba ići na izgradnja regionalnih centara, zatvoriti stare deponije i divlja smetilišta i podstaći primarnu selekciju i reciklažu otpada, a direktor Regionalnog centra za upravljanje otpadom Eko-Tamnava, Radomir Stevanović, podsetio je nedavno na skupu u Privrednoj komori Srbije, da su katastrofalne majske poplave zahvatile 10 od ukupno 11 lokalnih samouprava sa područja Kolubarskog regiona, da su na području Kolubarskog regiona evidentirane dve lokalne deponije, 8 kontrolisanih (opštinskih) smetlišta i oko 208 nekontrolisanih smetlišta sa ukupnom zapreminom od preko 100.000 metara kubnih, krenule prema vodotokovima.

Naime, procene su da je više od polovine otpada sa smetlišta završilo u slivu Kolubare. Preciznije više od 50.000 metara kubnih „starog smeća" otišlo je "niz vodu". Zbog svega ovoga, došla je u pitanje i donacija IPA fonda EU od oko 17. miliona evra, koja je bila namenjena za izgradnju objekata Regionalnog sistema sa deponijom „Kalenić".

Srđan Kličković, direktor JKP Regionalna deponije "Srem Mačva", govoreći o regionalnom sistemu za upravljanje čvrstim komunalnim otpadom u Sremskoj Mitrovici, čija je izgradnja finansirana iz IPA fonda 2012. godine, takođe se požalio da novca nema, a savetnik predsednika Privredne komore Srbije, Siniša Mitrović u vezi sa ovim kaže: "…Neverovatno je da Srbija ima kapacitet od 33 hiljade tona za ambalažu, a prerađujemo samo 11-12 hiljada tona!".

 

      Vetar nosi smrad i bolest

 

Od ukupnog broja deponija u Srbiji, skoro deset odsto njih se nalazi na udaljenostima manjim od 100 metara od naselja. Ovi podaci jasno govore o kakvoj je ugroženosti stanovništva reč. Zagađenja koje se u vazduhu, vodi i zemljištu stvara sa deponija, ali i bolesti koje prenose miševi, pacovi i druge životinje koje su stalni stanovnici deponija, na nivou su najsiromašnijih afričkih zemalja.

Prikupljeni podaci o udaljenostima deponija od vodenih površina pokazuju da se 15,2% deponija nalazi na udaljenostima manjim od 50 metara od obale reke, potoka, jezera ili akumulacije. Od tog broja, 14 deponija se praktično nalazi na samoj obali vodotoka ili u njegovom trupu. Na udaljenostima manjim od 500 metara od zone vodosnabdevanja nalazi se 11 (6,7%) deponija, a još 20 (12,2%) na udaljenostima manjim od 1.000 metara.

Na osnovu ovih podataka možemo zaključiti da se na deponijama, osim komunalnog otpada, nalaze i mnoge druge vrste otpada čije je deponovanje strogo zabranjeno u zemljama EU. Prisustvo otrovnog dima zabeleženo je na preko stotinu deponija. Ne treba ni naglašavati kakve sve bolesti odatle vrebaju

Materije koje u najvećoj meri zagađuju vazduh, a emituju se sa deponija jesu azotni i sumporni oksidi, PAU, dioksini, furani, prašina i teški metali. Sa komunalnih deponija se emituje i deponijski gas kao nusprodukt procesa razgradnje deponovanog otpada, koji sadrži oko 50% metana. Pored toga, emituju se i snažni neprijatni mirisi, koji imaju značajan uticaj na kvalitet života u okolini deponija. Neadekvatno deponovanje otpada na nehigijenskim deponijama dovodi do zagađivanja zemljišta i podzemnih voda.

Padavine koje se filtriraju kroz masu deponovanog otpada rastvaraju štetne materije, čime se zagađuju i zemljište i podzemne vode. Dodatni problem je taj što zagađivanje tla nema isključivo lokalni karakter, nego dolazi do zagađivanja tla i podzemnih i površinskih voda na širem prostoru, a posredno i do ugrožavanja flore i faune u i na tlu. Kao dodatni problem javlja se zagađivanje zemljišta u okolini, otpadom nošenim vetrom.

Predviđena je izgradnja 26 regionalnih centara za upravljanje komunalnim otpadom (regionalne deponije, postrojenja za separaciju reciklabilnog otpada, postrojenja za biološki tretman otpada i transfer stanice u svakom regionu). Deponije su neophodne u svakoj izabranoj opciji tretmana, jer uvek postoji jedan deo otpada koji se mora odložiti. Za sada postoji sedam sanitarnih deponija koje su u funkciji i dve koje su izgrađene, ali još ne rade.

 

      Kuda ide smeće EU?

 

Održivo upravljanje otpadom često ima ključnu ulogu u održivom ekonomskom razvoju društvenih zajednica, imajući u vidu da u značajnoj meri povećava efikasnost korišćenja raspoloživih resursa.

Donošenjem Zakona o upravljanju otpadom i Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, kao i odgovarajućih podzakonskih akata uspostavljen je zaokružen sistem upravljanja otpadom usklađen sa zakonskom regulativom i praksom u EU. Monitoring životne sredine u našoj zemlji nije zastupljen u značajnoj meri. Ne treba zaboraviti da monitoring spada u osnovne principe upravljanja otpadom koji su zastupljeni u Evropskoj uniji.

EU ne podržava stvaranje deponija na duži rok, a najbolji rezultati su se pokazali u onim zemljama koje imaju visok procenat termičkog tretmana otpada u kombinaciji sa dobro organizovanom reciklažnom industrijom.

Tako, na primer, samo u Nemačkoj, postoji oko 6.000 postrojenja za termički preradu otpada. Izgradnja adekvatnih regionalnih deponija u skladu sa EU je potrebna da bi se maksimalno umanjile negativne posledice po životnu sredinu nastale odlaganjem otpada. Evropski standardi nalažu da se količina biorazgradivog otpada na deponijama mora smanjiti za četvrtinu (do 2016.) odnosno da se prepolovi do 2019. Krajnji cilj je u naredenom periodu smanjiti količinu takvog otpada za 65 odsto do 2026.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NA ČEMU LI SU SVE DOKTORIRALI POJEDINI AKADEMSKI SLUČAJEVI „VLASTI U SRBIJI“???

24. јула 2014. Коментари су искључени

 

U državi gde ministri, gradonačelnici, predsednici opština, direktori javnih preduzeća i ostala takozvana "politička elita" plivaju u brlogu korupcije i kriminala, lažni doktorati i besramni plagijati tuđih naučnih radova, nisu nikakvu čudo. Njihove "disertacije" nigde u svetu ne važe, samo u Srbiji. I to, dok su na vlasti. Ako je lažni doktor i ministar prosvete, ako svoj doktorat skriva i guvernerka Narodne banke (od koga i zašto?), ako su gradonačelnik Beograda i predsednik opštine Novi Beograd pokrali tuđe doktorate i prijavili ih kao svoje, kako će se onda nove generacije razumeti šta je pravo obrazovanje?

 

              Nikola Vlahović

 

Da je Srbija zaista pravna država, istraživanje validnosti doktorskih disertacija krenulo bi od ljudi iz samog vrha vlasti. Ali, prema onoj narodnoj poslovici, da "ne laje kera sela radi, nego sebe radi", tako je i Vučićev ministar prosvete Srđan Verbić zalajao na vlasnika "Megatrend" Univerziteta, Miću Jovanovića, ne znajući šta čini sebi, i kakvu će to "Pandornu kutiju" otvoriti.

Naime, dana 12. juna 2014. godine, na konferenciji za štampu, Verbić optužuje Jovanovića da "nema doktorat iz Londona". Na istom mestu, istog dana, ministar sam sebi "skače u stomak", pa kaže da Jovanović "ipak ima doktorat" te da je doktorirao u Kranju (Slovenija), još u vreme Jugoslavije i da Jovanović tek treba da ospori tvrdnje o nepostojanju londonskog doktorata.

Ubrzo, Mića Jovanović demantuje Verbića predočivši oba svoja doktorata javnosti. Ali, na pritisak medija i javnosti, koji je bio izazvan Verbićevim napadom, Jovanović podnosi ostavku na mesto rektora Univerziteta "Megatrend", čiji je vlasnik i osnivač, mada to uopšte nije morao da uradi.Učinio je to iz moralnih razloga, kao što to čine svi odgovorni ljudi u Evropi.

Protivrečeći sebi, Verbić nastavlja sa "akrobacijama", pa izjavljuje kako je Univerzitet "Megatrend" u procesu redovne reakreditacije, da je Jovanović kao rektor Univerziteta podneo uredne zahteve i da će, kao i do sada, "Megatrend" dobiti akreditaciju. Takođe, Verbić se, uvidevši da je daleko otišao, setio i da njegovo ministarstvo po zakonu nema pravo da ispituje doktorate čiji je mentor bio Mića Jovanović.

Ukratko, počeo je da "revidira" stavove. Ali, avaj, za njega je već bilo kasno! Njegova kampanja protiv Jovanovića, otvorila je jedno sasvim drugo pitanje: ko je Srđan Verbić, kakav je on doktor i kakve su mu reference za posao ministra?

Ubrzo, jednom delu javnosti postaje jasno da je Verbić na prevaru postao ministar! Pitanja su počela da se nižu: na čemu je to Verbić doktorirao? Kako fizičar po osnovnom i magistarskom obrazovanju, koji je doktorirao na multidisciplinarnim studijama Beogradskog Univerziteta (BU) iz, kako sam definiše u tezi, "naučne oblasti obrazovanje" (koja uopšte i ne postoji prema važećoj nomenklaturi naučnih oblasti!) dobija titulu doktora filozofije?

Da li se na BU, kao što pravilo nalaže na svim fakultetima, može doktorirati samo iz oblasti akreditovanih multi i interdisciplinarnih programa doktorskih studija, ili i mimo njih? Šta su onda kriterijumi multidisciplinarnosti i naučne oblasti iz kojih može da se radi teza?

Zašto na sajtu Univerziteta stoji da je Verbić doktorirao na Filozofskom fakultetu, ako se zna da on nikada nije ni bio doktorant Filozofskog fakulteta, te da se procedura izrade doktorata odvija na Univerzitetu u okviru Veća za studije pri univerzitetu? Zašto ga je Vučić predstavio javnosti kao "genija fizike", a ne kao doktora filozofije?

Bez imalo stida, Verbić je sve ovo prećutao. I Aleksandar Vučić koji ga je postavio na mesto ministra ćuti.

Posebna je pitanje, da li teza od 104 strane teksta, bez ikakvog teorijskog utemeljenja problematike i testiranja znanja, zadovoljava kriterijume izrade doktorske disertacije? U čemu se to ogleda njena "multidisciplinarnost" ako je sam Verbić utvrdio da je reč "o nepostojećoj naučnoj oblasti"? Još veći je skandal da Referat o Verbićevom "doktoratu" nije dostupan javnosti, pošto su zapisnici sa sednica Veća za studije pri univerzitetu, protivno propisima, zaključani!

Ne treba ni ovo izgubiti iz vida: Srđan Verbić, aktuelni ministar prosvete Srbije, toliko je "obrazovan" da ne zna nijedan svetski jezik! I to se sam "pohvalio" u nekoliko obraćanja javnosti, posebno mladim generacijama, tvrdeći da "jezik nije bitan"! Za razliku od Verbića, vlasnik "Megatrenda", Mića Jovanović, perfektno govori francuski i engleski jezik a služi se italijanskim, nemačkim…

Verbića je u životu i radu pogurao Aleksandar Belić, doskorašnji direktor Instituta za fiziku. On je bio mentor Verbićevog doktorata. I ako je Belić doktor fizike, bio je Verbiću mentor za doktorat iz filozofije i pedagogije!

Tako je običan službenik Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Srđan Verbić promovisan u doktora filozofije i pedagogije, da bi mogao da bude unapređen u ovoj instituciji, ali ga je dupe preporučilo Lazaru Krstiću, a Lazar ga je predložio za ministra, što je Vučić odmah i prihvatio. A gospodin Aleksandar Belić unapređen je od ministra Verbića u državnog sekretara u Ministarstvu prosvete i nauke!

I drugi ministar u Vučićevom kabinetu, ministar policije Nebojša Stefanović odbranio je prepisan doktorat, što je nedvosmilsno ustanovljeno. Skoro dve hiljade univerzitetskih profesora zatražilo je da se utvrdi i javno obznani da je Stefanović plagijator, ali se, nakon navodnog čitanja, Vučiću učinilo da je Sefanovićev doktorat vrlo dobar! Ko je Vučić da o tome sudi?!

Kakav je "obraz" vladajuće klike, govori i slučaj takozvanog doktorata Siniše Malog, gradonačelnika Beograda, za koji je nepotpisani autor na web sajtu radio-emisije "Peščanik" jasno rečeno da je u pitanju "jedan je od najgorih plagijata s kojima je srpska javnost imala prilike da se susretne do sada".

Grupa autora koja je analizirala ovu doktorsku disertaciju (prema Tabloidovim saznanjima, to su pisci dela koje je Siniša Mali pokrao), ostala je šokirana činjenicom da je skoro ceo "rad", ustvari plod pukog prepisivanja (copy-paste).

Prošle, 2013. godine, Siniša Mali je "odbranio" dosktorsku tezu pod nazivom „Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i iskustva Srbije" na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. O tome niko ništa nije znao, sve dok jedan od pokradenih autora nije pročitao svoj rad u "delu" Siniše Malog! Samo iz jednog naučnog dela, Mali je prepisao skoro polovinu teksta.

Brutalno su pokradeni profesori Boris Begović, Boško Živković i Boško Mijatović. Iz njihove zajedničke knjige „Novi model privatizacije u Srbiji", koji je objavio Centar za liberalno-demokratske studije, Siniša Mali je uzeo koliko mu je trebalo!

Ni to mu nije bilo dovoljno, nego se pozabavio kopiranjem iz slobodne elektronske enciklopedije – Wikipedije, i to sa stranice posvećenih privatizaciji, a prepisao je i više od dvadeset strana sadržaja sajta Agencije za privatizaciju!

Osim krađe iz tekstova i knjiga objavljenih na srpskom jeziku, Mali je veliki deo svoje "teze" doslovno preveo s engleskog (tj. preveli su mu), i to iz doktorske disertacije čija je tema privatizacija u Eritreji: autor Stifanos Hailemariam- "Corporate Value Creation" i "Governance and Privatisation".

Broj prevoda iz drugih izvora u tezi Siniše Malog je toliki da je veliko pitanje ima li taj "doktorat" uopšte ijednu rečenicu originalnog teksta. Naravno, ovaj slučaj nije tema za ministra Verbića, a i kako bi bio, kad je i on prevario javnost u vezi svog doktorata?

Ali, ako može gradonačelnik Beograda da bude podli plagijator, zašto to ne bi bio i predsednik opštine Novi Beograd, Aleksandar Šapić? Najveći deo Šapićeve doktorske disertacije, direktan je prevod sa engleskog delova knjige Dejvida Džobera i Džefrija Lankastera „Selling and Sales Management" ("Prodaja i proadjni menadžment"). Šapić nije nigde ni naveo tu knjigu kao izvor, ali to nije jedina literatura koju je preuzeo bez navođenja. Iz te knjige su preuzete reference, tabele, pa čak i prevedene iste kineske poslovice! Prema oceni onih koji su imali uvid u njegov rad, reč je ovelikom plagijatorskom kolažu iz raznoraznih izvora".

O dokoratu Jorgovanke Tabaković, guvernerke Narodne banke Srbije, niko ne govori, da se ne bi režimu zamerio. U izjavi za Agenciju BETA, 2012. godine, prvi čovek privatnog, novosadskog "Univerziteta Educons", Aleksandar Saša Andrejević, pohvalio se da su mnoge važne ličnosti u toj ustanovi doktorirale, "između ostalih i Jorgovanka Tabaković"! Ali, na koju temu? Zašto taj doktorat, ako ga ima, nije dostupan javnosti?

Važna je to obrazovna ustanova, tu su diplomirali sve sami režimski ljudi: Milorad Grčić, direktor Rudarskog basena "Kolubara", Dmitar Đurović, direktor "Koridora Srbije" i član Srpske napredne stranke, Ne treba zaboraviti da je na tom fakultetu postao akademski građanin i član skupštinskog Odbora za odbranu i član Čankovog LSV-a, Bojan Kostreš…

Mnogo je u Srbiji lažnih "doktora" i "stručnjaka". Ali, "akademski slučajevi" Siniše Malog, Srđana Verbića, Aleksandra Šapića, Jorgovanke Tabaković i drugih, čija se "dela" još čuvaju od javne kompromitacije, najvažniji su, jer oni upravljaju našim životima i odlučuju o sudbini države i njene neizvesne budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NERAZDVOJNO PRIJATELJSTVO: OPUŠTENO DUHOVITO LAGANJE KROZ „PREMIJER LIGU“ SRBIJE

21. јула 2014. Коментари су искључени

 

O istoriji bolesnih opsesija Vladimira Bebe Popovića i Aleksandra Vučića, njihovim mržnjama, lažnim simpatijama, zaverama i spletkama koje i danas prave, piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Nacional" i "Pravda", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

               Predrag Popović

 

Prvi Njutnov zakon moralne gravitacije glasi: Sila kojom se privlače lažovi i prevaranti stostruko je veća od one koja postoji među normalnim ljudima, a merna jedinica koja označava količinu ove sile naziva se – jedan Cane. Tačnost tog načela dokazuje veza između Aleksandra Vučića i Vladimira Popovića, zvanog Beba.

Popović je u skandaloznom intervjuu Televiziji B92 ponosno priznao da sarađuje s Vučićem. Svi neupućeni i lakoverni našli su se u šoku. To je i logično, ako se u obzir uzme samo politička prošlost a zanemari kvalitet karaktera te dvojice ekstremista.

Svako normalan, pa čak i poneki naprednjak, seća se ogromnih razlika u njihovim političkim stavovima i aktivnostima. Popović je činio sve što je mogao ne bi li oborio crno-crvenu koaliciju SPS-JUL-SRS, da bi posle petooktobarske revolucije nastavio obračun s radikalima. Posle ubistva Zorana Đinđića predvodio je „sablju" i satanizovao političke protivnike, najviše Vojislava Šešelja i njegove najbliže saradnike.

Vučić mu nije ostajao dužan. Na oproštajnom mitingu, noć pred Šešeljev odlazak u Hag, s govornice je pretio osvetom „banditu, đubretu i izdajniku" Đinđiću.

„Svi smo mi Šešelj, ako je on odgovoran za bilo šta i mi smo", preuzimao je mladi radikal na sebe teret optužbi i zaklinjao se na večnu vernost voljenom vođi. Tri nedelje kasnije, kad je Đinđić ubijen, Vučića nije napuštala hrabrost. Dok je trajao televizijski prenos sahrane, Vučić me nazvao i kroz grletni smeh rekao:

Brate, samo jednom u životu sam bio pijan, kad je Zvezda osvojila Kup šampiona u Bariju. Ni gutljaj alkohola nisam uzeo ni kad mi se rodio Danilo, ali sad ne mogu da izdržim, otvorio sam šampanjac!

U toj euforiji zablistao je morbidnom duhovitošću. Tako veseo, pitao me da li znam da je Beba jutros prvi došao na Novo groblje i legao u otvoren grob, da isproba komfor u kome će zauvek uživati Đinđić. Nešto kasnije mi je poslao SMS poruku:Da li znaš šta rade mravi na Đinđićevom grobu? Igraju Premijer ligu!"

Sve do 2009. godine Vučića je držalo to raspoloženje. Nije propuštao priliku da Đinđića nazove mafijaškim premijerom, izdajnikom i kriminalcem. Za Bebu Popovića, Čedomira Jovanovića i Gorana Vesića tvrdio je da predstavljaju „političko krilo surčinsko-zemunskog klana".

Još žešće je udarao po Stanku Subotiću, zvanom Cane, za koga je govorio da, u saradnji s Jovicom Stanišićem, predvodi najopasniju mafiju u Srbiji, koja švercuje duvan i drogu, vrši ubistva, seče tela i u kesama ih baca u Dunav. Zbog takvih izjava pljuštale su Canetove tužbe, ali ne znam kakav su imale epilog.

Znam kako sam ja prošao po tužbi Bebe Popovića zbog Vučićeve izjave. Sredinom 2007, Vučić je tražio da u njegovim novinama „Pravda", koje sam tada uređivao, objavim informaciju o suđenju pripadnicima zemunskog klana za otmice Miroslava Miškovića i Milije Babovića.

Prema Vučićevoj tvrdnji, ti zločini neće biti potpuno rasvetljeni dok se ne utvrdi uloga Bebe Popovića. Kad sam odbio da to objavim kao izjavu anonimnog izvora – znam, tužiće me Beba, on to jedva čeka – Vučić mi je rekao:

– Ne brini, neće. A, bilo bi dobro da te tuži. Kao svedoci doći ćemo Toma Nikolić, Žarko Zečević i ja. Veruj mi, neće mu biti dobro kad čuje kakvim sve dokazima raspolažemo…

Bio sam glup, poverovao sam mu. Objavio sam tekst, dobio tužbu i posle prvog ročišta shvatio da me Vučić prevario. Umesto svedoka, stigla mi je presuda.

U međuvremenu tužibaba Beba nastavio je da me sudski progoni. Nekom prilikom, dok sam u hodniku Palate pravde čekao da mi počne suđenje, javio mi se jedan iskusniji kolega, inače dobar poznanik Bebe Popovića, i pozvao na piće. Kad sam mu rekao da nemam vremena, moram da se u sudnici suočim s njegovim drugarom, čovek je prasnuo u smeh.

– Namestili su te Vučić i Beba. Oni se ne razdvajaju, a tebe progone po sudnicama – rekao je.

Kad je Beba prvi put išao u Vučićev vinski podrum u Jajincima, ispričao mi je taj kolega, poneo je neku skupu bečku čokoladu. Kasnije se rugao opisujući Vučićevu decu koja nisu znala da otvore Mocart-kuglice, pa su ih žvakali sa omotom.

Nije mi bilo smešno. Sažaljevao sam sebe. Kako i ne bih, kad sam tek tada, za mene prekasno, shvatio s kim sam se uhvatio u kolo. Kockice tog mozaika užasa složile su se same od sebe. Generalni distributer Vučićevih novina bila je Canetova „Futura". Zvanični suvlasnik „Pravde", Vučićev kum Nikola Petrović nije krio vezu s „ duvanskim kraljem", pa i sa Bebom Popovićem.

Koliko su bliski saznao sam, opet, na jednom suđenju. Popović me tužio jer nisam objavio nepotpisano reagovanje Mile Đinđić naslovljeno na „direktora" Nikolu Petrovića. Na suočavanju, nervozan kao vepar, pitao me da li je Nikola rođeni brat Aleksandra Vučića.

– Da ja znam, nije – odgovorio sam.

Jeste. Po majci.

– E, zaista ne znam da li Angelina Vučić osim Aleksandra i Andreja ima još sinova…

– Kad tuženi nije objavio demanti nazvao sam Nikolu, a on mi je rekao da je na putu i da nazovem njegovog brata Aleksandra, on će sve srediti. Nazvao sam Aleksandra Vučića koji mi je rekao da hajku protiv mene u „Pravdi" ne vodi on nego to na svoju ruku radi Predrag Popović – ispričao je Beba, a to je uneto u sudski zapisnik.

Isto veče otišao sam u Vučićev stan u Yu biznis centru. Posle serije uvreda na njegov i Bebin račun, Vučić je opušteno slagao da o spornom demantiju nije ni reč razmenio s Bebom, nego s Mikijem Rakićem.

– Ne verujem ti. Kako možeš da sarađuješ s tom jagodinskom protuvom Bebom? – rekao sam.

– Pre bih se ubio nego sarađivao s njim. Samo da znaš, Beba je u Jagodini bio gospodin čovek, protuva je postao tek kad je došao u Beograd i postao konobar na splavu „Savski galeb" – odgovorio je Vučić.

Naravno, lagao je. Već tada je bio okružen Bebinim pipcima. Redakciju „Pravde" je zastupala advokatska kancelarija Dobrivoja Bobana Glavonjića, koji je 1998-99, kao predsednik Trgovinskog suda, u saradnji s tadašnjim ministrom protiv informisanja, progonio medije.

Isti taj Glavonjić, Vučićev intimus, svojevremeno je, kao suvlasnik marketinške agencije „Spektra", bio poslovni partner Bebe Popovića i Milana Beka. Zbog svega toga nisu me iznenadile vesti o Vučićevim i Subotićevim sastancima u Parizu i Ženevi.

Ne znam šta je sve Vučić dobio od Caneta, ali šta god to bilo, u paketu mu je dopao i Beba. Našli su zajednički interes, ali ne verujem da su promenili mišljenje jedan o drugome. Vučić i danas uveseljava svoje društvo pričama o „lakiranoj bubašvabi".

Beba je kupio stan u jednoj „pametnoj zgradi" u Podgorici. Stan izgleda holivudski, sve u njemu je kompjuterizovano: osvetljenje, temperatura, vlažnost vazduha, baš sve. Međutim, on ne zna da upravlja sa svim tim čudima, pa je, nakon što se stoti put zaglavio u liftu, zaposlio čak šest služavki da one brinu o tehnici – ruga se Vučić.

Siguran sam da se ni Popović nije odrekao starih stavova o Vučiću. Naprotiv, koliko ga voli rado bi ga poverio na čuvanje Šešelju.

Ipak, ta dvoglava aždaja danas vlada Srbijom. Interes je lako savladao njihov krhki moral. Beba se i dalje zaklinje u Đinđića, ali svom novom savezniku oprašta sve što je radio protiv pokojnika. S druge strane, Vučić se svog tvorca Šešelja javno i brutalno odrekao i u svoj kartel prihvatio Bebu i Vesića.

S obzirom na karakterne sličnosti Vučića i Bebe nije teško pretpostaviti šta nas čeka. Uostalom, to se vidi i po oduševljenju s kojim Popović, na najprljaviji način, pokušava da kompromituje Vanju Ćalović, direktorku jedne crnogorske nevladine organizacije koja nervira gospodara Mila Đukanovića. Na isti način, porno aferom, Vučić se pre 16 godina obračunavao sa Slavkom Ćuruvijom, svojim ličnim neprijateljem.

Kad su laži, prevare i spletke u pitanju, ne zna se gde svršava Vučić, a počinje Beba. Ne zna se ni koliku će cenu morati da plate građani Srbije dok se ne reše njihove vladavine.

Davno, dok je bio u opoziciji, četnički vojvoda Tomislav Nikolić hrabrio je narod tvrdnjama da Srbija nikada neće propasti, da i svako groblje ima izlaz. Ne sumnjam da se u taj resor on odlično razume, ali čini mi se da na stratištu, kakvo od Srbije prave Vučić i Beba, mrtvi imaju više šanse da vaskrsnu, nego mi da preživimo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VRH POLICIJE OGREZAO U KRIMINALU, SINDIKATI NA UZDI, DIREKTOR NEPROMENLJIV A DOSIJEI U FIJOCI…

 

Izborom Nebojše Stefanovića za ministra unutrašnjih dela, građanima je stavljeno do znanja da jednog dana Aleksandar Vučić za ministra može da postavi i nekog od policijskih konja! Nebojšu Stefanovića naprednjačka družina zove Neša Slina. Nadimak sve objašnjava. Ali Slina je ispred svog imena dodao i titulu “dr“. Slina, pa doktor nauka! Ispostavilo se da je Slina, ustvari, prepisni doktor nauka.

 

             major Goran Mitrović

 

I srpska policija tone u živo blato. Nacionalna oligarhija, radi zaštite svojih interesa, ustrojila je policiju kao vojne formacije, i skoro dvostruko je, u brojčanom sastavu, veća od Vojske Srbije. Policijske plate su mizerne, a očekuje ih i smanjenje, ne plaća im se noćni rad, ne uplaćuje zdravstveno i penziono osiguranje, to država čini tek kada policajac umre, ili ode u penziju! Policija je i gola i bosa, žandarmi su i gladni i žedni u svojim bazama.

Za dve godine, koliko Vučić hara Srbijom, policijska vrhuška je sama sebe postavljala, kontrolisala i sama sebi podnosila izveštaje. Vučiću su služili samo onoliko koliko su hteli, a on je mnogo hteo, ali ništa im nije smeo.

Durio se Vučić, pretio policiji, generalima, vikao je, kažu, i na direktora policije Milorada Veljovića, mada svedoka te Vučićeve kuraži nema. To mogu da potvrde i reči Neše Sline. On je, govoreći o smenama policijskih generala i navodnim reformama u policiji, 6. jula, istakao da direktor policije Milorad Veljović "nije čovek koji će biti prepreka reformama", i da je sa njim razgovarao o njegovoj "objektivnoj odgovornosti" za sve što je urađeno u policiji u prethodnom periodu. A, Boga mi, taj period Veljovićeve vladavine je dug. I ako je odavno morao u penziju, on je izabran, po treći put, za direktora srpske policije.

Pred svojim saradnicima, Vučić je vikao i obećavao kako će “Veljoviću jebati mater i uhapsiti ga“, ali je, kada se susretao sa njim, bio manji od mahovog zrna. Razgovor Vučića sa Veljovićem u četiri oka, bio je u molbenom tonu.

Koliko je vrh srpske policije ogrezao u kriminalu teško je opisati. Sam direktor je na čelu te organizovane kriminalne piramide. Okućio se. Dobio je desetinu stanova od biznismena, uglavnom na ime svojih bliskih rođaka. Kuće na Goliji, kuće i stanovi na moru, u Crnoj Gori…Milioni evra na računima u bankama u Sloveniji, Nemačkoj, Slovačkoj.

Iako su mu sinovi narkomani, bez škole, ipak su dobili dobro plaćene poslove. Stanko je zaposlen u NIS-u, Nemanja je u Moskvi, kao direktor predstavništva "Farmakoma" iz Šapca. Njenog direktora Miroslava Bogićevića zvanog Mikoja, Veljović štiti od hapšenja, i pored činjenice da je uzeo više od 600 miliona evra kredita od banaka, koje su zbog toga morale u stečaj!

Kilavi Milorad Veljović, tri puta operisan, još je u sedlu, jer Vučić ima od njega užasan strah. Kao i svaki prestupnik, i Vučić se plaši policije, a Veljović mu deluje kao “inspektor koji sve zna“!

A, Veljović zaista mnogo zna. On se nije bavio zaštitom državne imovine, prava građana i njihovih života, već pravljenjem dosijea koje je koristio da ucenjuje tajkune, bankare, političare…

Direktor srpske policije je plašljiv i ljigav, ali, kada je Vučić u pitanju, ume da savlada strah.

Kada je Neša Slina hrabro ušao u kabinet ministra unutrašnjih dela, poželeo je da se sasvim ozbiljno i pošteno, bavi onim što je u opisu poslova ministra policije. Već pri prvom susretu sa Veljovićem, dao mu je do znanja da od njega očekuje da podnese ostavku i ode u penziju. Milorad je nešto promrmljao sebi u bradu, a onda je izbila afera oko doktorata gospodina Stefanovića. Plagijat.

Direktor srpske policije ima gomilu novinara koje plaća iz policijskih fondova.

Koju to reformu najavljuje ministar unutrašnjih poslova? Zar je reforma pretnja sindikatima, koji traže svoja osnovna radna prava? On poručuje da će se obračunati sa takvima koji rade u policiji, a prete štrajkom.

Da je Neša Slina pitao direktora policije kako da to reši, on bi slegao ramenima, nešto bi promrmljao, njega je, inače teško razumeti, pozvao bi sekretaricu Ivanu da mu donese crvenu fasciklu, i referisao bi ministru: "…Ma nema problema sa sindikatima.

Najjači predvodi Vejko Mijajilović. Izbeglica je iz Zagreba. Bitanga je, podmukao je, ljigaviji je i od mene, puno troši. A potrošio je za deset godina zatvora. Taj će da vam ministre ljubi skute. A ovi trojica-četvorica mogu da viču koliko hoće. Srediću da nijedne novine ne prenesu njihove izjave…".

Kada je Veljović informisao Slinu kako drži sindikate na uzdi, on se obeznanio.

Uvidevši kolika je moć Veljovićeva, Slina je shvatio da mora biranim rečima da opisuje njegov rad. Zato je i rekao da direktor policije Milorad Veljović "nije čovek koji će biti prepreka reformama", i da je sa njim razgovarao o njegovoj "objektivnoj odgovornosti“ za tragično stanje koje vlada u policiji, da se Veljović složio sa njima da nekih poteškoća ima, ali ne i njegove krivice.

Dolazi jesen. Policiji mora da se smanje plate. Većina na posao dolazi u svojim cipelama, siromašniji i u patikama. U patroliranje policija ide peške. Inspektori nemaju personalne računare, ni štampače, mnogi ne mogu da koriste internet, jer mnoge podatke o licima koja opserviraju mogu naći na pretraživačima.

Da li će ministar Slina moći da zastraši policajce i natera ih da rade za po trista evra, da putuju posle smene autobusima do rodnog Vranja, Leskovca, Pirota, Šapca, Vršca, Novog Sada, jer ne mogu da plate stan? O kojoj to reformi priča ministar Stefanović?

Kako sprovesti reformu policije na čijem je čelu direktor Milorad Veljović, koji je nadživeo četiri vlade, ova je peta?! Kako se boriti protiv kriminalnih grupa, kada je najjača mafija u policiji, ona koju su stvorili Veljovićevi miljenici, načelnici u policiji, koji su na tim položajima i po deset godina?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTVRDA RADA DOBRO ORGANIZOVANE KRIMINALNE GRUPE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ

 

Korupciji u Kliničkom centru (KC) Niš nema kraja i nije slučajnost što su nezavisne institucije, korupciju u zdravstvu s pravom tako visoko kotirale. Na žalost, oni koji treba da preduzmu odgovarajuće korake, to ne rade….Mi, kao grupa lekara KC, koja vam sada piše, nismo učestvovali u pisanju već objavljenog pisma u Vašim novinama, ali želimo da potvrdimo da je sve ono što je napisano istina i želimo da ovim pismom obavestimo javnost i o drugim korupcijama u KC Niš.

 

 

 

Pre svega, tu je korupcija tokom nabavke ortopedskih implantata…Naime, prof. Milorad Mitković je pune dve decenije direktor Klinike za ortopediju u Nišu. Istina, vrstan je ortoped. Ali, vlasnik je tri privatne firme koje proizvode razne ortopedske implantate, učestvuju i redovno ,,pobeđuju" na tenderima u KC-u Niš.

Nalazi se na čelu svih tenderskih komisija, u svojstvu predsednika, zamenika predsednika ili „osobe koja odlučuje", već punih 15 godina! Godišnji prihod koji prof. Mitković ostvaruje po tenderima za nabavku ortopedskih implantata iznosi oko 500.000 evra, za koji iznos svake godine biva oštećen državni budžet.

Jedna od tri njegove privatne firme, nosi naziv ,,Trafix", koja se vodi na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51%) i mašinskog inženjera Mitića, (koji je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma uglavnom proizvodi tzv. „unutrašnje fiksatore"

Druga firma nosi naziv ,,Ortokon" i vodi se na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51 %) i izvesne gospođe Vere, ( koja je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma uglavnom proizvodi tzv. „spoljašnje fiksatore" .

Treća firma se zove ,,Oregon" i vodi se takođe na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51%) i medicinske sestre Ivane, koja radi na Klinici za ortopediju, (a koja je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma proizvodi i distribuira šrafove, Kiršnerove igle i druge potrošne materijale.

Samo po osnovu ,,kupovine" implantata iz firme ,,Trafix", ne računajući druge firme, prof. Mitković ošteti državni budžet za 240.000 evra, za koji iznos on postaje bogatiji. Evo kako to radi…

Unutrašnji fiksator pomenute firme („Mitkovićev Richards-ov klin), koji se koristi za trohanterne prelome butne kosti, košta 108.000 dinara. U čitavom svetu, za takve prelome se koristi originalni i mnogo kvalitetniji DHS (Richards-ov klin), koji se ne lomi, ne krivi i ne ispada, kao „Mitkovićeva kopija", i koji u Švajcarskoj, Sloveniji i na našem tržištu može da se nabavi za 180 evra!

Vojvođanska firma „Narcisius" iz Ade, po istoj ceni (180 evra), proizvodi i prodaje licenciran DHS Richards-ov klin, kao i modifikovani DHS Richardsov klin (DHS-Yu) Mileta Bogosavljevića, koji koriste mnoge ortopedske ustanove u Srbiji.

Dakle, razlika u ceni koja se postiže kupovinom samo jednog Mitkovićevog „unutrašnjeg fiksatora", u odnosu na mnogo kvalitetnije i jeftinije klinove, koji se koriste u celom svetu, iznosi oko 800 evra. Kada se to pomnoži sa 300, koliko se godišnje od Mitkovićeve firme Trafix trebuje u KC Niš, dobije se cifra od 240.000 evra, koliko zaradi prof. Mitković samo od jedne od tri pomenute firme, tj. po osnovu samo jedne vrste implantata.

Grupa ortopeda je, krajem prošle godine, prijavila neregularnosti tokom nabavke ortopedskih implantata menadžmentu KC-a, kada je prof. Mitković formalno promenjen kao predsednik tenderske komisije za tu vrstu nabavke. Međutim, i dalje se vrši strahovit pritisak na novoimenovane članove (ucene, pretnje, obećanja, od strane profesora Mitkovića, prof. Saše Živića, nekih pravnika i dr rukovodioca Kliničkog centra) da se nastavi sa kupovinom implantata od Mitkovićevih firmi, bez obzira na ogromnu razliku u ceni.

Neki novoimenovani članovi komisije su u pisanoj formi dobili pretnju od strane prof. Živića, da će biti sankcionisani ako ne potpišu „kupovinu" ovih implantata. Jednog profesora, koji je odbio da potpiše takvu pljačkašku nabavku, zastrašuje, prisluškuje i prati policija, kao nekog kriminalca.

Za pomenute firme profesora Mitkovića zna se godinama. To zna i menadžment KC-a, zna i policija. Godišnji prihod profesora Mitkovića, samo od kupovine sopstvenih implantata, prelazi 500.000 evra. Od tih sredstava finansirao je i lobiranje za Akademiju nauka, u koju je primljen pre dve godine, gde je primljen mada ima samo jedan autorski rad na takozvanoj sci listi. Sa tom naučnom "kompetencijom", po Statutu Medicinskog fakulteta u Nišu, ne ispunjava ni uslove za izbor u zvanje profesora!

Opravdana je i sumnja da je u pomenuti lanac korupcije koji traje deceniju i po, uključeno mnogo ljudi, uključujući i rukovodioce KC koji "žmure" na sve ovo. Izgleda da i policija ima interesa da ne reaguje.

Prisutan je neverovatan strah kod radnika ortopedije, koji ne smeju ni da pomisle da se suprotstave profesoru Mitkoviću, smatrajući da je to ravno ,,samoubistvu", pretpostavljajući da je čitav "sistem" umešan u malverzacije.

Na sceni je i korupcija na Očnoj klinici. Bivši direktor klinike prof. Dragan Veselinović i sadašnji direktor prof. Gordana Zlatanović su privatizovali Očnu kliniku Kliničkog centra, što je i logično jer oboje imaju privatne klinike.

Pacijente iz KC šalju u privatne klinike jer su im tamo obezbedili bolje uslove rada. Ali da bi sve to lepo funkcionisalo, oni su i svoju decu primili, baš tu na Očnoj klinici! Tako sin i ćerka prof. Veselinovića rade zajedno sa tatom na Očnoj klinici i u tatinoj privatnoj klinici.

Profesorka Zlatanović je primila i ćerku i sina na Očnoj klinici, da ih mama nauči kako se dolazi do uspeha i bogatstva. Zbog toga ovu kliniku zovu- „Klinika za majku i dete".

O Nefrološkoj klinici i njenom poslovnom odnosu sa ,,Fresenius" firmom koja je radila hemodijalize bubrežnih bolesnika u Nišu i regionu, a posebno podatke o malverzacijama u samoj firmi ,,Fresenuis" od strane pojedinih lekara iz KC u prvom redu prof. Vidojko Đorđević, možete naći u Policijskoj upravi grada Niša. Inspektori policije su sve to verifikovali i ostavili, verovatno po nečijem naređenju, u neku zadnju fioku sa ciljem da se ta kriminalna radnja ohladi i zaboravi.

Doduše firma „Fresenius" je u međuvremenu zatvorena, prestala je da radi, ali zar je to dovoljno?

Na čelu organizovane kriminalne grupe lekara u Kliničkom centru u Nišu je dr Dragan Milić i njegovo osnovno zanimanje je rukovođenje tim timom, spletkarenja i podmetanja kolegama koji ne pripadaju njegovoj kriminalnoj grupi i njihove družine.

Dr Milić je studirao medicinu preko 10 godina a tada su studije medicine trajale pet godina. Uz velike muke i pomoć prijatelja nekako je završio studije a ni bog ne zna kako je primljen u Klinički centar Niš i to baš na Hirurškoj klinici. Sina dekana prof.Višnjića, uzeo je za kuma, da bi imao prolaz na fakultetu. Da bi što brže stigao do fakultetskog zvanja bila mu je potrebna podrška šefa katedre hirurgije.

Tadašnji šef katedre, prof. Miroslav Stoiljković, dobar hirurg, veliki intelektualac i vrlo tolerantna ličnost, prihvata ga kao što je prihvatao sve mlađe kolege. Dr Milić je bio prema njemu servilan da bi dobio njegovu podršku i postao asistent na Medicinskom fakultetu.

Kada je to ostvario, shvatio je da je na dobrom putu i da su mu sada sva vrata otvorena. Da bi napredovao na fakultetu, počeo je sa plagiranjem naučnih i stručnih radova da bi na kraju plagirao i doktorsku disertaciju o čemu postoji validna dokumentacija!

Vrlo brzo uspostavlja dobre ekonomske odnose sa farmaceutskim firmama koje su mu finansirale putovanja po svetu. Od Udruženja vaskularnih hirurga Amerike, dobio je stipendiju da poseti njihov nacionalni Kongres i nekoliko njihovih klinika. To udruženje finansira godišnje po nekoliko hirurga iz nerazvijenog dela sveta da prisustvuju njihovom nacionalnom kongresu.

Dr Milić je to vrlo lepo isplanirao. Angažovao je novinarku "Blica" Željku Jevtić koja je tu njegovu stipendiju proglasila "Nagradom za najboljeg hirurga van Amerike". Ta novinarka tu navodnu vest pompezno najavila, a drugi mediji, bez provere, citirali.

Tako dr Milić, ni kriv ni dužan, postade "najbolji hirurg na svetu"! ( pogledati sajt Telepromter. rs – "Pronađen plagijator među profesorima na Medicinskom fakultetu u Nišu"). To su prenela skoro sva sredstva informisanja u Srbiji i zahvaljujući toj neistini dr Milić je sebi otvorio skoro sva vrata u Srbiji.

Postaje ljubimac Ministarstva zdravlja i od njih dobija maksimalnu podršku. Naravno učlanjuje se u DS i time kao "najbolji hirurg na svetu" dobija veliku podršku od tada vladajuće političke partije, potom dobija raznorazne zahvalnice i priznanja od raznoraznih udruženja.

Naravno, sve on to koristi, objavljuje u medijima, a, u anketi "Blica", biva "izabran" i za ministra zdravlja! Od puta u Ameriku pa sve do današnjih dana novinarka Željka Jevtić je njegova lična novinarka i objavljuje u "Blicu" neverovatne neistine.

Veliča dr Milića i bez argumenata blati pojedince i ustanove o kojima joj dr Milić daje lažne podatke. Osim toga, ucenjuje sve oko sebe, počev od uprave KC Niš, preko uprave Medicinskog fakulteta, okuplja ljude sličnih kvaliteta, bez morala sa jasno definisanim ciljem, a to je vlast i novac.

Sada je to dobro organizovana kriminalna grupa. Prvo su se besprekorno organizovali oko tendera za nabavku opreme i potrošnog materijala u KC Niš. Ali, to im nije bilo dovoljno jer su dobit morali da dele na više delova, pa su izmislili takozvane "vanstandardne usluge u Kliničkom centru" i tu uključili svoje članove i proverene kolege i time opljačkali fond zdravstva za nekoliko miliona evra.

Ova dobro organizovana grupa nije partijski organizovana jer članovi ove grupe su iz različitih političkih partija. Članovi grupe su: dr Dragan Milić, bivši član DS a od pre mesec dana član SNS-a, glavni koordinator i mozak ove kriminalne grupe. Njegova osnovna aktivnost je spletkarenje, jačanje grupe, laž, blaćenje neistomišljenika i bogaćenje i besprekorna servilnost prema nadređenima.

Tu su i dr Zoran Radovanović, član SPS-a i direktor Kliničkog centra u Nišu, dr Petar Bošnjaković, bivši član JUL-a, dr Zoran Perišić, gradonačelnik Niša, bivši član JUL-a a od pre dve godine član SNS-a, dr Srbobran Trenkić bivši direktor Kliničkog centra, bivši član DSS-a a po tome G17, dr Saša Živić, član SPS-a, dr Milorad Mitković, direktor Klinike za ortopediju i dr Veroljub Pejčić, bivši član SPS-a, DSS-a, G17 a sada član SNS-a, direktor centra za minimalno invazivnu hirurgiju.

Naravno, ova grupa ljudi ima saradnike u Kliničkom centru i u gradu Nišu koji su neverovatno dobro povezani i dobro partijski raspoređeni. tako da bilo kakvi izborni rezultati neće ugroziti njihov položaj u zdravstvu Niša i gradu Nišu. Kontroliše sve, počev od tendera, preko kadrovanja do zapošljavanja u KC, a od pre godinu dana kontrolišu Medicinski fakultet i ceo grad Niš.

Sve napred navedeno je u više navrata prijavljivano državnim organima ali se to uporna stavlja ispod tepiha. Dokle će to tako biti videćemo.

Lekari i sestre Klinike za vaskularnu hirurgiju,

U Nišu, 24. juni 2014. godine

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

 

STEČAJ PRETVOREN U KRIMINALNU RADNJU ZBOG NAVODNOG INTERESA DRŽAVE…

 

Biznismen Branislav Jović iz Jagodine, tačnije, njegov rudnik iz Krive Feje, zapao je za oči, najpre Dušanu Petroviću, pa onda i Branku Ružiću i Ivici Tončevu. Da bi uzeli rudnik za sebe, prvo su morali da do gole kože opljačkaju Jovića, i članove njegove porodice, oduzimajući mu svu nepokretnu imovinu, među kojom čak i njivu osme klase!

 

                M. Hadžić

 

Stara srpska poslovica da “ko radi, ne boji se gladi“, danas ima suprotno značenje – “ko radi, umreće od gladi’‘. Branislav Jović iz Jagodine osnovao je 1. februara 1990. godine preduzeće Trend-Company. Želeo je da radi, da zaradi, zaposli sugrađane. Tri godine kasnije gospodin Jović i njegovo preduzeće počinju da ulažu sredstva u rudnik olova i cinkane rude Blagodet iz Krive Feje. Počev od 1993. godine, i u naredne tri godine, jagodinsko preduzeće uložilo je u rudnik, radi njegove dokapitalizacije i stvaranja boljih uslova za rad, znatna sredstva.

Ali…

Onda je po nalogu tadašnjeg srpskog predsednika Slobodna Miloševića, rudnik iz Krive Feje, kao i skoro svi rudnici olovno-cinkane rude iz Srbije, pripojen Kombinatu Trepča iz Kosovske Mitrovice, čiji je tadašnji direktor bio Miloševićev lični prijatelj Novak Bjelić. Ali, gospodin Bjelić je bio nesposoban, propalica takoreći, nikom ništa nije plaćao, i kada je dobio titulu menadžera godine, Kombinat iz Kosovske Mitrovice je propao.

I dok je Bjelić šenlučio po Srbiji, poverioci rudnika Blagodet iz Krive Feje, poveli su sudske postupke, radi naplate uloženih sredstava.

I sudovi su presudili u njihovu korist. Rudnik je po osnovu pravnosnažne i izvršne presude iz 2002. godine dugovao 384.000.000. dinara (tada oko 7.000.000 evra) preduzeću "Trend Company" iz Jagodine, a po osnovu finansiranja proizvodnje u periodu 1993-1995.

Kako nije mogao da isplati dug, "Trend Company" u postupku izvršenja preko Trgovinskog suda Leskovac popisuje svu pokretnu i nepokretnu imovinu rudnika, u cilju prodaje iste, radi namirenja duga (ova aktivnost se odvija tokom 2004. godine).

Rudnik na razne načine opstruira prodaju, pa "Trend Company" 2005. godina pokreće stečaj. U postupku ispitivanja potraživanja, stečajni upravnik Agencija za privatizaciju – Centar za stečaj iz Beograda, utvrđuje potraživanja svih poverioca u iznosu od oko 840.000.000. dinara, od čega samo na "Trend Company" otpada iznos od 780.000.000. dinara (iznos je glavnica iz presude + kamata), što čini 91% ukupnog duga rudnika.

Istovremeno "Trend Company" se priznaje razlučno pravo, s’ obzirom da je zasnovao hipoteku nad celokupnom imovinom, u postupku izvršenja.

Međutim, stečajni upravnik je izvršio procenu imovine i kapitala rudnika i utvrdio da je njena vrednost 290.120.000, dinara, i da se poverioci mogu namiriti samo iz ove vrednosti, tj.u visini od oko 34% od ukupnih potraživanja.

Kako Zakon o postupku stečaja predviđa dva pravca izlaska iz stečajabankrot ili oporavak dužnika kroz Plan reorganizacije, to je Trend Company, kao najveći poverilac, nasuprot želji stečajnog upravnika da proda rudnik, sačinio Plan reorganizacije, koji i je usvojen od strane poverilaca i dobio je potvrdu na sudu, i izvršna isprava kojom se uređuje način i visina namirenja poverilaca rudnika.

Stečajni upravnik na sve načine pokušava da opstruiše želju poverilaca, stavljajući se iznad njih, i uporno pokušavajući da proda rudnik, čini se, unapred pripremljenom kupcu, bez obzira što je interes poverioca drugačiji i što zakon poverioce stavlja u prvi plan, a u javnost iznosi netačne podatke, iako se od samog početka bori za bankrot u sprezi sa CES MEKON-onom i Zvonkom Nikezićem i Mirkom Cvetkovićem, iz čije firme iznajmljuje stečajne poverenike, koje preko CES MEKON-a upućuje u rudnik.

Plan reorganizacije je predvideo sledećih nekoliko bitnih elemenata: sprovođenje plana u trajanju od godinu dana (a sud je odredio svojim rešenjem period od 06.11.2007.-6.11.2008.god.), investicije u rudarsko-geološke istrage u visini od minimalno 500.000 američkih dolara, u periodu sprovođenja Plana reorganizacije, kao i pretvaranje potraživanja poverilaca u akcije rudnika, u visini kapitala firme (prema proceni stečajnog upravnika 290.120.000,00 dinara)

Stečajni dužnik (Trend – Company) ispunio je Plan reorganizacije rudnika u celini. Svojim rešenjem St.br.62/05 i Ro.br.2/06 stečajni sudija Trgovinskog suda Leskovac dana 3. decembra 2008. godine, donosi rešenje kojim konstatuje da je Plan reorganizacije izvršen u celini, da se obustavlja stečaj u DP Grot, i da je neosnovan predlog stečajnog upravnika za uvođenje bankrota..

 

     I potom sledi pravosudno serviranje…

 

Viša sudska instanca, uz razna obrazloženja, ukida prvostepena rešenja suda u Leskovcu, vraćajući na ponovno odlučivanje. Agencija za privatizaciju, kao stečajni upravnik, ne menja svoj stav, da Plan reorganizacije nije ispunjen, iako činjenice govore suprotno, uz obrazloženje, da ne može posle šest godina da menja mišljenje, bez obzira na argumente koji govore da je Plan izvršen!

Grupa radnika koja je u međuvremenu u Grot-u proglašena tehnološkim viškom, nezadovoljna svojim položajem, uporno piše primedbe na sprovođenje Plana, iako je rok za sprovođenje Plana odavno istekao (čime se zamagljuje cela procedura). Ova grupa predstavlja 0,0001 % ukupnih potraživanja,

Naravno, postoji i politički pritisak na sudiju i celokupno pravosuđe da se donese odluka o bankrotu, kako bi posle toga druga kompanija postala vlasnik rudnika, a ne poverioci. Ovo je kriminalna radnja podvedena pod interesom države.

Za vreme postupka pripreme za prodaju, rudnik ne radi, čime se urušava eksploataciona jama, a oprema propada od stajanja. Naselje Kriva Feja je zavisno od rudnika (čak se i strujom i vodom snabdevaju preko rudnika) potpuno će zapasti u socijalnu i ekonomsku krizu.

 

     Ali, priča se ne završava ovde…

 

Grupa na čelu sa Dušanom Petrovićem, preko Slobodana Homena i Boška Ristića, kao i tadašnjeg tužioca iz Niša Krsmana llića, naređuje lokalnoj PU Vranje i tužilaštvu da kako zna i ume optuže najvećeg poverioca, za zloupotrebu službene dužnosti, što i čine.

Pokreću se dve krivične istrage protiv Branislava Jovića i procesuiraju, iako su nezavisni veštaci u svojim nalazima u istražnom postupku jasno naveli da ne postoji nikakva šteta naneta rudniku, niti bilo kakva korist za treća lica.

Predmet optužbe bila je pozajmica od 20 miliona dinara, koju je svojevremeno Trend Company dao rudniku. Ta pozajmica je kasnije vraćena, uz zakonsku kamatu. U to vreme oba preduzeća je vlasnik Branislav Jović, a rudnik, kao većinski poverilac, odnosno akcionar.

Ali, u međuvremnu je za kupovinu rudnika postala zainteresovana londonska firme Mineko, iza koje stoje socijalisti Branko Ružić i "kralj" Južne Srbije, Ivica Tončev, koji prete Joviću, tako da tužilaštvo nastavlja istragu.

Naime, iz Surdulice za zamenika Višeg tužioca u Vranju, Tončev dovodi izvesnu Danijelu Trajković, i posle četiri godine pokreće se postupak za oduzimanje moje imovine od Jovića, navodno, stečene nezakonitim poslovima.

Iako i iz nalaza UBPOK-a, a ni sudskog veštaka, ne proizilazi da se Jović od 1990. godine nezakonito obogatio, sudija Višeg suda u Vranju Saško Aleksandrić donosi rešenje da se celokupna imovina Branislava Jovića i članova njegove porodice privremeno oduzima! Cilj im je da oduzmu akcije rudnika koje pripadaju Jovićevom preduzeću, kao najvećem poveriocu, kako bi iste prodali u bescenje unapred poznatom kupcu.

Ono što su pre četiri godine, započeli Dušan Petrović i društvo, a sa ciljem da se Farmakom dokopa rudnika, sada nastavlja druga ekipa iz SPS-a. Oni diktiraju tužiocima i sudijama šta treba da rade i kakve odluke da donose, obećavajući im kao kontra uslugu mesta predsednika suda, odnosno glavnog tužioca. Rešenje višeg sudije Saška Aleksandrića još nije postalo pravnosnažno.

Branislav Jović se privatnim biznisom bavi još od 1990. godine. Zbog napada od organizovanih mafijaških grupa, koje se nalaza u državnim organima, Branislav se teško razboleo. I dok vodi tešku bitku sa pravosuđem, da mu ne oduzmu i pokućstvo, on vodi i bitku za život od teške bolesti. Kakav je očekivani ishod ove neravnopravne borbe?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: