Архива

Archive for јун 2016

MRVLJENJE EVROPSKE LIGE PODANIKA UZ SPRDNJU I PROVIZORIJUM RAZDRUŽIVANJA ENGLEZA!!!

30. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Nakon Berlinskog bedema, evo, počeo je da pada i Briselski zid. Od svih egzita na svetu najveseliji i najpoučniji je svakako engleski Brexit. Ova ispisnica iz prevarantskog tima podobnih mondijalista u punoj eri fudbalskog hadžiluka EURO 2016 se ocenjuje više kao zlatna medalja za nezavisnost, nego crveni karton, kako tvrde ljubomorni na Englesku odluku da sama sebi nabije autogol.

Engleska je zbog navale izbeglica i sama postala izbeglica, napuštajući veliku Nemačku, koju mnogi nazivaju Evropska Unija. Može li ovaj slobodoljubivi akt engleskih građana da bude od ikakve pouke za maloumne i politički podobne kandidate, koji po svaku cenu i na silu žele da upišu svoje narode u briselsku mafiju, pita se dopisnik Redakcije iz Pariza?

 

                 Mile Urošević, (dopisnik iz Pariza)

ZIVELI ZA BRZI RASPAD

 

Američki nosač aviona za špijuniranje Evrope satordirao se svojom voljom na opštu žalost svih članica EU od Francuske do Nemačke, kao i same Obamine administracije, koja je finansirala celu kampanju za opstanak Velike Britanije u evropskoj ligi podanih. Jedino su Trampovci i Lepenovci zadovoljni što se neko usprotivio migrantskoj politici Evrope i totalitarizmu Brisela.

Kad kula pada, nelogično je trčati u nju. Jer ako Englezima nije bilo dobro u EU, ne mislite li valjda bi Srbiji bilo bolje. Ne zbog Nemaca, Francuza ili Engleza, već zbog samih nas, piše veoma slikovito jedan anonimni internaut.

Engleska traži razvod braka da spasi svoj identitet. Jedini problem je u tome što niko ne zna kao se tačno izlazi iz bračne veze na briselski način. Razvod kao mogućnost jeste predviđen članom 50 lisabonskog hatišerifa, ali ne i način na koji mlada treba da vrati burmu niti kako da iznese ono što je donela u miraz ili zaradila u zajedničkoj postelji svih ovih godina.

Više je nego očigledno da je tehnokratska unija evropskih lezilebovića odživela svoje zlatno doba, i pojela beli hleb. Sada se lagano ali sigurno ta pogača raspada i mrvi. Engleska je prva koja zahteva od Brisela da je ostave na miru i vrate joj konfiskovanu slobodu i na prevaru oduzetu nezavisnost, kako političku tako i ekonomsku.

Ali daleko od toga da su Englezi jedini koji žele da izađu iz vrzinog kola EU. Holandija, Danska, Austrija i pre svega Francuska opozicija bi vrlo rado raspisali isti referendum kad bi samo to bilo moguće u podaničkim vladama koje ič’ ne zarezuju narodno mišljenje ili kada bi im pravo na svoje mišljenje odobrio Veliki brat.

Setimo se samo kako su Francuzi izbacili predlog evropskog ustava na velika vrata referenduma i rekli NE, ali im se lisabonski dogovor na prevaru uvalio kroz prozor kao odjek Sarkozijeve samovolje u obliku DA. Taj isti Sarkozi se i danas bori za vlast u vrlo nezdravoj francuskoj političkoj atmosferi.

Kada bi se poštovalo mišljenje većine, mnoge bi napredne države Zapada napustile teatralno bratstvo i jedinstvo pod nemačkom ekonomskom čizmom. Jedino oni koji nemaju pojma šta je EU i koji su joj pravi ciljevi u odnosu na jedinku, hrle u zagrljaj briselskoj mafiji.

Velike demokratije i ekonomski jake sile kao što su: Turska, Albanija, Crna Gora ili Srbija umiru od želje da postanu članovi jedne ispušene zajednice, a to smeta ne samo Englezima već i drugim državama Zapada koje otvoreno govore da ih ne interesuje zajednička država sa narodima sa kojima nemaju ništa zajedničko. Jednostavno, unija Engleza sa Bugarima, Rumunima, Albancima ili Turcima nema nikakvog smisla, tvrde zainteresovane pristalice Brexita i to bez ikakvog kompleksa i stida.

 

       Kad se briselske alamunje prave Englezi

 

Krize na sve strane, u bankrot Grčkoj, na obalama Mediterana prepunoj migranata, po gradovima EU koji su mete atentata kao i poprište klasnih borbi, protesta i zapaljivih manifestacija sa razbijanjem izloga.

Sve je to protiv sna o ujedinjenoj Evropi koju toliko priželjkuju ne samo Nemci i Amerikanci već i svi veliki finansijski lobiji sveta, ali briselska klika ne bi bila prava mafija kada ne bi imala plan B za svaku situaciju, pa i za izdavanje ispisnica svojim važnim članovima.

Englezi su glasali za Brexit ali ima da čekaju dok im se ne odobri statut izbeglica. Oni su za sada još uvek članovi EU i tako će ostati dok se definitivno ne reši zahtev za izlazak iz briselske kasarne. A to ima da ide svojim redom i sve po zakonu koji Brisel sam izmišlja i piše. Što komplikovanije, to bolje.

Pre svega Kameron treba da ponese molbu za izlazak iz tima i zakaže pregovore oko poništavanja starih ugovora i potpisivanja novih. To traje bar dve do tri godine. Evropi se ne žuri.

Ne žuri se ni Kameronu, jer je on protiv Brexit-a, pa je već naglasio da će nova vlada da preuzme aferu nakon njegove ostavke. Engleska još neko vreme ne samo da ostaje u EU nego je čak predviđeno da od januara preuzme predsedništvo po redu vožnje, kao da se ništa nije dogodilo.

Da bi sprdnja bila veća, stručnjaci za otpuštanje članova Unije tvrde da će nakon svih pregovora, dogovora i novih ugovora trebati novo odobrenje engleske vlade za definitivni raskid pod novim uslovima. Pa sad ako vlada želi da ispoštuje volju naroda, onda bi trebalo da ponovo raspiše novi referendum, koji može, na kraju krajeva, da ima sasvim drugačiji ishod od ovog koji se dogodio na početku raskida.

Drugim rečima, sve je samo provizorno i dok se London zaista ne otkači od Brisela ima da protekne mnogo Temzinih voda izpod Tauer bridža. Stručnjaci za evropsko bratstvo i jedinstvo se već dogovaraju kako da organizuju engleski ispraćaj u najvećim mukama i maksi troškovima i to iz čisto pedagoških sado-mazo razloga, da ostalima ne bi palo na pamet da izvoljevaju dozvole za izlazak i traže prekomandu u neke druge unije ili razvode.

Problem Velike Britanije je takođe i unutrašnjeg tipa. Ona lako može da se pretvori u Malu Britaniju. Ostrvska zajednica je već zagazila u mutne vode unutrašnjih Brexit-ova i prekrajanja granica na YU principu.

Škotska, koja voli EU, kao što je ona volela nju svih ovih godina zapleta, želi da se sama upiše u briselsku sektu, ali pre toga mora da se novim referendumom razduži od Engleske. Što nije nemoguće.

Istu želju imaju i proevropljani sa severa Irske. Oni bi da jednim udarcem ubiju dve muve, da se ujedine sa republikom Irskom i tako ponovo postanu jedan narod i ponovo članovi EU.

I sve to u vreme kada mi kao narod sa najvećim optimizmom i nadom u bolje sutra hrlimo ka bratskoj EU, koja treba da nas pozaposli, narani i napoji, pa i obogati i usreći ne samo svakog pojedinačno već i sve zajedno đuture i na buljuke. Hvala Englezima što nam ustupaju svoje mesto. Do juče ih nisam voleo, a danas mi postaju simpatični.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

Advertisements

PLJAČKA: SKRIVANJE KRIMINALNIH AFERA FUNKCIONERA VLADAJUĆE STRANKE

29. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Primer ATP "Vojvodina" u stečaju pokazuje kako u Srbiji nije važno koliko se para ulaže u poslovanje, već koliki se mito daje vlastima. Ilija Dević je investirao milione evra svojih para, nije ni dinara uzeo od države, povećao broj zaposlenih i na kraju ostao bez svega, zbog sprege korumpiranih političara i sudija i njihove veze sa narko-mafijom.

 

                Milan Malenović

RED VOZNJE I PLJACKA

 

Evropska komisija je još 2012. od vlade Republike Srbije tražila da preispita 24 sporne privatizacije i da je obavesti o rezultatima. Uprkos silnim obećanjima da će to biti učinjeno, Vlada ništa nije uradila po tom pitanju.

Među spornim privatizacijama nalazi se samo jedna u kojoj je, po mišljenju Evropske komisije, oštećen investitor. U pitanju je Autotransportno preduzeće „Vojvodina" a.d.  i njen vlasnik Ilija Dević.

Po izveštaju Centralnog registra za hartije od vrednosti, na dan kada je nastajao ovaj članak, Agencija za privatizaciju poseduje 42,81 odsto akcija ovog preduzeća, dok Ilija Dević ima 38,84 odsto akcija nad kojima postoji zaloga prvog reda. A sve je počelo da bolje ne može da bude, i dugo je izgledalo da je ovo najuspešnija privatizacija ikada izvedena u Srbiji.

Već u prvoj godini po preuzimanju firme Dević je ispunio celokupne investicione obaveze. Proširio je i delatnost uzimajući na lizing 30 autobusa za nove međugradske i međunarodne linije. Potpisao je saSetrom" i „Mercedesom" ugovore o zastupništvu. Rezultat svega ovoga bilo je i zapošljavanje novih 200 radnika, a realizacijom svih započetih poslova ATP „Vojvodina" bi otvorila još 1.000 novih radnih mesta.

Za sve ovo Dević nije tražio ni dinara subvencija od države. Iako je sve lepo zamislio i veoma uspešno sprovodio, on je u svojim kalkulacijama, međutim, napravio jednu fatalnu grešku koja će ga skupo koštati: zaboravio je na obaveznu stavku „podmićivanje vlastodržaca" u Srbiji.

Iako to mnogima zvuči neverovatno, sadašnja autobuska stanica u Novom Sadu jenelegalna. Vlasnik te stanice nije registrovan za međumesni i međunarodni saobraćaj, a da bi to učinio mora prvo da se promeni osnivački akt, za šta je zadužen grad Novi Sad.

Čak i kada bi se to desilo, mada je malo verovatno da bi GSP „Novi Sad" uveo međunarodne linije, stara stanica bi morala da bude rekonstruisana kako bi ispunila zakonske standarde, a to bi koštalo više od izgradnje nove stanice.

Da bi se prevazišao ovaj problem gradska uprava 2007. potpisuje ugovor sa ATP „Vojvodinom" da ona izgradi novu autobusku stanicu. Tadašnja gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković  ovaj sporazum je javnosti predstavljala kao veliki uspeh, jer ni država, a ni lokalna samouprava za ovaj, inače hitan i neizostavan posao, neće potrošiti ni jedan jedini dinar iz budžeta. Sve troškove snosio je privatni investitor, odnosno Dević.

Finansijska konstrukcija je bila brzo sklopljena, jer su banke rado davale kredite, pošto je po poslovnom planu bilo predviđeno dnevno 2.000 polazaka sa stanice. Već 2008. objekat je bio gotov i mogao je da počne sa radom.

Da bi nova stanica, nazvana MAS (međumesni autobuski saobraćaj) / uspešno poslovala, stara stanica je morala da prestane sa radom. Ilija Dević tvrdi kako je Ministarstvo infrastrukture tek posle višemesečnog natezanja donelo rešenje o zabrani naplate staničnih usluga na staroj stanici (čime bi ona faktički prestala da posluje), ali da ono nikada nije potpisano ni realizovano. Kako tvrdi Dević, jedan izvor iz Ministarstva mu je poverio kako tadašnji ministar Velimir Ilić ne dozvoljava potpisivanje.

Prolazile su tako nedelje, pa i meseci. MAS nije mogao da ostvaruje prihode, pa tako ni ATP „Vojvodina" nije mogla da vraća dugove. Konačno je 15. decembra 2008. proglašen stečaj nad ovim preduzećem.

Zahtev za uvođenje stečaja podnela je „Čačanska banka", tada u većinskom državnom vlasništvu. Realnog povoda za ovakav zahtev nije bilo, jer je dug bio mali u odnosu na celokupnu imovinu preduzeća. Osim toga, kredit je bio osiguran hipotekom i garancijom „Dunav osiguranja". Međutim, pošto je država bila većinski vlasnik „Čačanske banke" odmah je upućenima bilo jasno da je naređenje o podnošenju zahteva došlo sa „više instance".

Ovo je posebno postalo jasno kada je samo osam dana po početku stečajnog postupka Agencija za privatizaciju raskinula ugovor o privatizaciji, iako je Dević blagovremeno podneo zahtev za odlaganje uplate pristigle rate. Iako je Agencija uvek bila više nego velikodušna prema privatizacionim kupcima i u pojedinim slučajevima čak na više godina odlagala uplatu već druge rate, u ovom slučaju je bila nemilosrdna.

Uopšte nije bilo teško utvrditi pravi razlog za eliminaciju ATP „Vojvodine" i MAS-a i čiji su interesi bili iza tog čina. Godinama pre toga je uočeno da autotransportna preduzeća i njima pripadajuće autobuske stanice u Vojvodini u najvećem broju slučajeva kupuju nepoznati ljudi koji se nikada ranije nisu bavili ovom delatnošću, a nisu bili poznati ni po tome da su dovoljno bogati za taj posao.

Kada je počelo da se razmotava klupko oko aktivnosti Darka Šarića, utvrdilo se da iza privatizacije pomenutih preduzeća u najvećem broju slučajeva stoji njegov kompanjon Anton Stanaj, ali i zaštićeni svedok protiv Šarića i ljudi koji su za njega „prali" pare, Mile Jerković.

Ovi ljudi su intervenisali kod tadašnjeg državnog vrha da se onemogući da lice koje im ne pripada preuzme najvredniji deo kolača – ATP „Vojvodinu" i MAS. Za Stanaja je utvrđeno da je bio jedan od najvažnijih finansijera Srpske radikalne stranke u Vojvodini, iz koje je ponikla Maja Gojković (čiji brat mu je bio advokat u krivičnom postupku). Višegodišnji predsednik Gradskog odbora SRS Novi Sad, a sadašnji visoki funkcioner Srpske napredne stranke, Igor Mirović, bio je u periodu od 2004. do 2008. direktor Zavoda za izgradnju grada u Novom Sadu.

Po tvrdnjama Ilije Devića, koje je izneo i u svojoj krivičnoj prijavi iz decembra 2014, njih dvoje su „2005. i 2006. godine prvo doneli odluku i sklopili ugovor s njim o izgradnji nove međumesne autobuske stanice u Novom Sadu, da bi potom počeli da opstruišu sprovođenje ugovora i da namerno ometaju početak rada nove međumesne autobuske stanice".

Kada se ova saznanja uporede sa onima iz postupka protiv Darka Šarića i njegove kriminalne grupe, postaje jasno da su Maja Gojković i njeni saradnici od pomenutih kriminalaca dobijali novčani podsticaj da ne dozvole da Devićev MAS zaživi.

Pomenutom krivičnom prijavom Dević je obuhvatio i bivšeg direktora javnog preduzeća „Urbanizam" iz Novog Sada Aleksandra Jeftića, sadašnjeg zamenika gradonačelnika Miroja Jovanovića i bivšeg predsednika Skupštine grada Novog Sada Zorana Vučevića, a protiv njegovog sina i aktuelnog gradonačelnika Miloša Vučevića podneo je prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.

Konkretan razlog za podnošenje ovih prijava bila je pravnosnažna sudska presuda Privrednog apelacionog suda po kojoj je Novi Sad Deviću morao da isplati odštetu od 14 miliona evra zbog kršenja ugovornih obaveza.

Vrhovni kasacioni sud je sumu smanjio na 4 miliona evra, koliko je i uplaćeno "Vojvodini", tada već pod stečajnim upravnikom, a gde su pare otišle nije poznato.

Umesto da se regresno naplati iz imovine funkcionera koji su skrivili štetu, gradska vlast Novog Sada novac isplaćuje iz budžeta koji solidarno pune svi stanovnici ovog grada.

Iako se očigledno radi o organizovanoj kriminalnoj grupi, Više tužilaštvo ne prosleđuje predmet Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, niti samo preuzima istragu, već prijavu šalje Osnovnom tužilaštvu, kao da se radi o krivičnom delu male vrednosti. Narko evrima dobijenim od Stanaja, Gojkovićeva u ovoj zemlji očigledno može sve da postigne.

Tužilaštvo za organizovani kriminal nije, međutim, bilo neodlučno kada je trebalo uhapsiti samog Iliju Devića  i to po iskonstruisanoj optužnici koju bi bolje sastavio neki prosečni osnovac.

Naime, srpska Vlada je do kraja decembra 2013. morala da obavesti Evropsku komisiju o napretku u istrazi 24 sporne privatizacije. Pošto je jedini investitor koji je oštećen u ovim slučajevima bio Dević, osoba bez odgovarajućih političkih veza, policija je predala tužilaštvu neke materijale navodno nađene u dokumentaciji ATP „Vojvodine", pa je Vlada mogla ovaj slučaj da proglasi rešenim i da se time pohvali pred EK.

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je u februaru 2014. kao poseban primer „borbe protiv kriminala" označio privođenje Ilije Devića. Pošto su mediji zadovoljili svoju znatiželju, a Vlada dovoljno izeksploatisala ovaj slučaj za svoju sopstvenu promociju, Dević je pušten iz pritvora, a ceo slučaj zaboravljen. Ispostavilo se, naime, i to već u prethodnom postupku da su priloženi dokumenti u suštini fragmenti tendenciozno izvučeni iz konteksta i kao takvi nepodobni da se na njima zasniva optužnica.

U svom dopisu upućenom redakciji „Tabloida" Ilija Dević, osim pomenutih političara i državnih funkcionera, za glavne progonitelje smatra: zamenika načelnika UKP-a i šefa rasformirane Radne grupe za ispitivanje spornih privatizacija Bogdana Pušića, zamenike Republičkog javnog tužioca Đorđa Ostojića i Snežanu Marković, kao i sudije Stojana Jokića i Nevena Vukašinovića.

Lista bi mogla da se proširi sa još desetak imena, jer su mnogi pohitali da za novac narko-kartela upropaste jednu od najuspešnijih privatizacija u Srbiji. Konačno se u celu priču umešao i Vrhovni kasacioni sud sa namerom da ponovo nepravdu prikaže kao pravdu, pa je presudio kako je grad Novi Sad ispravno postupio što nije ispoštovao svoje ugovorne obaveze, jer bi time, navodno, bio uspostavljen monopol i to u korist privatnog preduzeća.

Sudije, verovatno, nisu čule da ni u jednom gradu u Srbiji ne postoje dve autobuske stanice za međumesni i međunarodni saobraćaj i da su u većini slučajeva one u vlasništvu privatnih pravnih ili fizičkih lica. Osim toga, da bi se sprečila zloupotreba monopolskog položaja, zakon predviđa da Privredna komora Srbije određuje cene korišćenja tih stanica, a ne njihovi vlasnici.

Kako god se ova afera bude završila, najveći gubitnici biće bivši zaposleni. Njih 500 je dobilo otkaze istog dana kada je pokrenut stečajni postupak. Radnika u ATP „Vojvodina" više nema, ali ima zaposlenih i to čak tri direktora: Bojan Škrbić, Ljubinka Živković i Milan Plećaš. Kako bi sakupili pare za svoje plate oni sprovode bezobzirnu rasprodaju pokretne i nepokretne imovine preduzeća.

Konačnu reč u ovom slučaju daće Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kao i Evropska komisija koja i dalje vodi istragu, bez obzira što ovdašnja vlast tvrdi da je predmet rešen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIJALEKTIKA DIKTATURE: OD GORIH UVEK DOLAZE GORI!??

27. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Vođa je odlučio, da sprovodeći naloge od “prijatelja iz inostranstva“, smeni i načelnika Komunalne policije Beograda i načelnika Policijske uprave Beograda. Menja i ministra policije dr Nebojšu Stefanovića i direktora Bezbednosno informativne agencije Aleksandra Đorđevića. Za sada nije još odlučio da li će oni završiti u zatvoru, mada se to od njega traži.

U BIA “deluju“ instruktori iz Ambasade Sjedinjenih Država, koji “čiste“ banku podataka, listaju dosijea zaposlenih, precrtavaju imena onih koje treba otpustiti, izdaju naloge. Suprotno od očekivanog, službenici Agencije su dobili kuraž, spremni su da “usrećitelje“ pošalju k vragu. Posle kišnog proleća, sledi vruće leto, sa puno krvi…

 

                   major Goran Mitrović

ROKADE

 

Odlazeći-dolazeći premijer Srbije najavio je da će odgovorni za slučaj “Savamala“ snositi svu odgovornost. Naveo je da su odgovorni oni iz vrha gradske vlasti i policije. Vučiću je naređeno, i on to pseći sprovodi, da smeni gradonačelnika Sinišu Malog, menadžera Gorana Vesića, načelnika komunalne policije Beograda Nikolu Ristića i načelnika Policijske uprave Beograda Veselina Milića.

Istog dana kada je najavio smenu, na sva usta je hvalio Sinišu Malog. Ali, na prijemu u Ambasadi Ruske federacije 9. juna videlo se da su odnosi između Vučića i Malog veoma hladni. Mali zna da Vučić na njegovo mesto želi da postavi Nebojšu Stefanovića, kome je istekao rok upotrebe na mestu ministra unutrašnjih poslova.

Više javno tužilaštvo u Beogradu remeti Vučićeve planove. Tužilac pruža otpor. Policija, po njegovom nalogu, nije prikupila dokaze koji mogu da optuže gradonačelnika i gradskog menadžera. Možda je sve što Vučić kaže tačno, jer mu je tako naređeno, ali za sudski postupak se moraju naći i dokazi.

Dvojica policajaca će, napokon, biti suočeni sa svojim zlodelima. Nikola Ristić, bivši pomoćnik komandira Policijske stanice Savski venac, koji je načelnik Komunalne policije, i Veselin Milić, načelnik Policijske uprave Beograda stalno su na meti javnosti.

Magazin Tabloid je detaljno opisivao njihova nedela i kriminal. Vođa će se sa lakoćom otarasiti pomenutih likova. A, na njihova mesta dolaze još gori. To je dijalektika diktature. Ako vam nije dobar moj momak, dovešću još goreg. Kandidat za načelnika Policijske uprave Beograda je čovek po Vučićevoj meri vrednosti i morala.

Komadant Brigade policije Policijske uprave Beograda je pukovnik Dušan Puvača. On je 9. komadant ove policijske brigade koja je osnovana 1946. godine, kao policijski eskadron. Na mesto komadanta g. Puača je došao sa položaja načelnika Dežurne službe Policijske uprave. Ljubitelj je jakih pića, i često je bio u teško pijanom stanju. Policajci iz Dežurne službe pamte ga po naređenju da sva lica, koja se privode kod dežurnog prekršajnog sudije teraju na alkotest, da prisilno duvaju u balone. Ako pije načelnik, to nije dozvoljeno građanima. Mada, zakon ne dozvoljava obavezu alkotestiranja, ako građanin nije zatečen u vožnji.

Ali, nije komadant Brigade policije bio uvek pijan. O sebi je misli u svesnom stanju.

Tako je 1999. godine iz Prizrena, gde je bio upućen na službu, iz bolnice ukrao rentgen aparat, koji je dovezao službenim kolima. Uz pomoć tadašnjeg predsednika SO Zemun g. Steve Dragišića rendgen aparat je, za velike pare, prodao Zemunskoj bolnici! A gospodin Puvača je voleo i slike, pa je poharao Muzej u Prizrenu, odnoseći slike Save Šumanovića, koje je, za velike pare, prodao članovima “Zemunskog klana“!

Gospodin Puača je sa “zemuncima“ i “surčincima“ bio uvek u dobrim odnosima. Danas, kada policija, po nalogu suda, privede Ljubišu Buhu Čumeta u Stanicu policije u Zemunu, za desetak minuta se pojavljuje Dušan Puača, i odvodi Čumeta u kafanu.

Saradnja sa Stevom Dragišićem je bila plodonosna. Radikalski predsednik SO Zemun poklonio je načelniku Dušanu Puvači kuću u ulici Cara Dušana. Kasnije je dobio još tri poslovna prostora. U dva lokala je otvorio kafane, treći je poslovni prostor.

Imovina g. Dušana Puvače je impresivna. Dobio je kuću na Altini, u Zemunu, stambene površine od 10 ari (oko 1.000 kvadrata stambenog prostora).

Ko je gospodin Puvača, policijski službenik sa platom od 80.000 dinara? Zar je od te plate stekao imovinu vrednu milione evra?

Puvača je došao iz Pakraca, sa koferčetom, u kojem nije bilo mesta ni za njegovu diplomu, koju nikada nikom nije pokazao. Verovali su mu na reč da je diploma izgorela u njegovoj kući, koja, inače, nije ni spaljena! Dovoljna su bila dva svedoka da potvrde da je stekao tu diplomu. Srbija danas nije u ratu, a informacije o sudbini diploma stižu sa fakulteta iz okruženja.

Iako pljuje dok priča, i bazdi na alkohol, gospodin Puvača je uvek odan, onom kome treba. Da bi dokazao lojalnost Vođi, i zaslužio njegovu milost, gospodin Puvača izmišlja da je čuo da je neko u krugu Brigade policije na Banovom Brdu uzviknuo parolu – Vučiću, pederu! On postrojava prisutne čete i svima preti da ko ubuduće vikne tu parolu, da će sa njim lično imati problema. Obavezno dodaje da je Aca (misli na Vučića), njegov veliki prijatelj, i da ga on veoma poštuje.

Upućeni kažu da je komandant Policijske brigade u veoma dobrim odnosima sa načelnikom Policijske uprave Beograda Veselinom Milićem, koji ga je i postavio na tako važno mesto. Vezuju ih iste strasti: obojica vole skupa odela, stanove, kuće, žene, vole vlast, da komanduju, da su važni.

Posledjih dana, Puvača u pripitom stanju tvrdi da mu je žao, ali da će morati, jer “tako Aca želi“, da zameni Milića na mestu prvog čoveka beogradske policije. Gospodina Puvaču tokom celog dana, u svakom trenutku, obezbeđuje po šest policajaca, koji ga prate u dva auta. Policija obezbeđuje i njegove nekretnine. Oko 20 plata potroši se na obezbeđenje gospodina Puvače, umesto da o njegovoj sigurnosti brinu stražari u Okružnom zatvoru u Beogradu.

U sledećem broju pobrojaćemo Puvačinu imovinu, sabrati vozni park i konta. Od njega se može naplatiti, i oteto vratiti u državnu kasu. Da li će ova “mala smena među prijateljima“ moći da se sprovede bez obračuna, bez sukoba?

Vučić, očigledno, misli samo na naređenja koja mu izdaju iz centara moći. Malo je verovatno da će ga to spasti od propasti koja se nadvila nad njegovim životom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LJUBITELJI PARA I KUPOVINA SRBIJE: FIKTIVNI POSLOVI, PRANJE PARA I DELOVI EVROPSKE KOMISIJE U ZAŠTITI SRPSKIH POLITIČARA?!?

24. јуна 2016. Коментари су искључени

 

U prostorijama Evropske Unije u Briselu nalaze se desetine hiljada dokumenata koji dokazuju da srpski političari uz pomoć funkcionera EU uzimaju novac iz evropskih fondova i troše ga za lične potrebe.

Istrage se, međutim, ne pokreću, jer Evropska komisija ne prikuplja dokaze da bi sprečila dalje krađe, već da bi lakše ucenjivala srpske vlastodršce. Jedan broj istražitelja Evropske komisije odlučio je da tome stane na put pa je "Magazinu Tabloid" predao kompromitujuće materijale koji dokazuju zajednički kriminal domaćih i stranih političara, funkcionera i tajkuna.

 

                           Milan Malenović

SIROKA LJUBAV PREMA PARAMA

 

U Srbiji vlada zabluda kako će nam biti bolje kada budemo pristupili Evropskoj uniji. Naš izvor iz tima istražitelja, koji po nalogu Evropske komisije u Srbiji istražuje tokove novca, tvrdi da je i kod njih situacija slična kao i ovde: korupcija određuje pravce delovanja.

Najmanje su korumpirani službenici na najnižem nivou, tvrdi naš izvor, a što se ide bliže vrhu piramide korupcija je sve veća. Novac nije jedino sredstvo kojim se kupuje naklonost funkcionera EU – mnogi od njih su svesni da je njihov pravi poslodavac neka od velikih zemalja Unije (Nemačka, Francuska, Velika Britanija) ili SAD, tako da svoje delovanje usklađuju sa potrebama i željama tih država da bi mogli da napreduju u karijeri.

Sledeći problem sa Evropskom unijom je nedostatak sredstava. Bara je sve manja, skoro da je presušila, a krokodila je sve više", kaže naš izvor. Zbog toga su mnogi službenici Komisije spremni da zažmure i na oba oka kako bi sebi obezbedili dalje prihode od mita.

Na papiru je Evropska unija za pretpristupne (IPA) fondove Srbiji u periodu od 2014. do 2020. planirala 1.508.000.000 evra. U suštini, taj novac tek trebaju da obezbede zemlje članice, koje imaju dovoljno sopstvenih finansijskih problema, tako da im finansiranje Srbije nije među prioritetima.

Iako EU raspolaže sa većim brojem finansijskih instrumenata kojima kupuje Srbiju, od kojih su IPA fondovi samo mali deo, svuda je uočljiv nedostatak sredstava, zbog čega su i vlastodršci u Srbiji, ali i pojedini funkcioneri Unije, sve nervozniji.

U leto 2014. istražitelji Evropske Komisije koji rade u Srbiji dolaze u posed dokumenata koji pokazuju kako se razne subvencije, donacije i subvencionisani krediti Evropske Unije Srbiji „peru" kako bi se ovde isplatila gotovina i to na ruke vlastodršcima.

„O ovome su nas obavestili sami službenici Evropske komisije iz Brisela tokom jednog brifinga u Centrali", tvrdi naš izvor,"Iz ovoga se jasno vidi da je vrh Evropske Unije odlično upoznat sa ilegalnim tokovima novca koji uplaćuju svi budžetski obveznici Unije u ubeđenju da će biti iskorišćen u ispravne svrhe."

Pare se, po ovoj šemi, ne uplaćuju direktno Srbiji, iako se na uplatnicama ona navodi kao krajnja destinacija, već nekoj trećoj državi, članici EU. Zanimljivo je da se kao „skretnica" za dalje uplate najčešće pojavljuje Danska, država koja je, inače, poznata po svojoj borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Odatle službenici EU sredstva preusmeravaju na račune u Hrvatskoj i Mađarskoj, gde se novac sliva kao prihod neke od privatnih firmi, posle čega se u vidu privatnog zajma ili pozajmice osnivača prebacuje preduzećima u Srbiji i tu se podiže iz banaka i deli između učesnika ovog lanca.

Najmanje jedna polovina svih sredstava koje je Srbiji odobrila EU ide ovim putem. Predstavnici srpskih vlasti potpisuju prijem punog iznosa navodnog kredita ili subvencije. iako u budžet realno stigne tek polovina sredstava.

Istraga afera, posebno onih vezanih za proneveru novca iz pretpristupnih fondova, sve manje se koristi da bi se srpske vlasti naterale da počnu da poštuju zakon i kazne krivce, već sve više da bi evropske kompanije lakše ostvarile svoj uticaj u Srbiji, a da bi i funkcioneri Komisije mogli da naplate svoj deo, što dokazuju materijali koji su "Tabloidu" dostavljeni od istražitelja Evropske komisije.

Multinacionalna kompanija „Glencore" je dokazano ispostava američkih tajnih službi, na prvom mestu CIA-e (videti članak).

Zahvaljujući ovim kontaktima osnivač i vlasnik firme, američki multimilijarder Mark Rič, amnestijom je izbegao kaznu zatvora u trajanju od čak 300 godina, koja mu je u SAD pretila zbog utaje poreza.

Preko svoje ćerke – firme „Renaisco B.V." iz Holandije , ovo preduzeće je jedini vlasnik „Glencore Srb" d.o.o.  iz Novog Sada, na čijem su čelu Csaba Juhasz iz Mađarske i Ernest Christian Barend Mostert iz Holandije.

Vlasnik korporacije „Glencore", Mark Rič, inače je mađarski Jevrejin koji je Holokaust preživeo zahvaljujući saradnji sa fašističkim vlastima Mikloša Hortija, a u SAD je emigrirao posle rata.

„Agroposlovi" d.o.o. iz Beograda je preduzeće koje je pripadalo Čedomiru Jovanoviću, a direktor je svojevremeno bila njegova supruga, Jelena Jovanović. Firma je, između ostalog, u zakup uzela silose „Fidelinke" iz Subotice u kojima je bilo uskladišteno žito Robnih rezervi.

Preko ovog preduzeća je u najvećoj meri išla nezakonita preprodaja ovog žita, zbog čega je krajem 2015. Jelena Jovanović bila privedena. Istovremeno, preko računa „Agroposlova" je Čedomir Jovanović dobijao i novac od američkih obaveštajnih službi kako bi u srpskoj Skupštini lobirao za ulazak Srbije u NATO.

Dana 30. novembra 2013. „Agroposlovi" izdaju „Glencoru Srb" račun broj 01/130104179 za navodnu isporuku 1.100.000 kilograma žita. Ukupna cena od 18.052.729,20 dinara bila je umanjena za 10 odsto, tako da je Glencore" trebalo da plati 16.247.456,28 dinara.

Iako je naknadno naznačeno kako je račun storniran, novac je ipak stigao, ali žito nikada nije predato „Glencoru". Isporuka nije ni bila planirana, jer se radi o fiktivnom poslu kojim je novosadsko preduzeće samo pokrilo redovno plaćanje Čedomira Jovanovića od strane američkih nalogodavaca.

Pomenuto žito je u jednoj noćnoj akciji, sa što je moguće manje svedoka, iz silosa utovareno u kamione „MK Komerca" i prevezeno na Kosovo, gde je ponovo prodato, ovog puta albanskim separatistima iz takozvane Republike Kosovo. Tako je narodni poslanik i predsednik LDP-a dva puta prodao žito koje je ukrao iz Robnih rezervi.

Ovo nije bio jedini posao te vrste između „Agroposlova" i „Glencora Srb". Osoba koja je o ovome obavestila istražitelje Evropske Komisije, a koja je radila u Jovanovićevoj firmi, tvrdi kako je sve ovakve transakcije nadgledao isključivo Zoran Draga Popović, rodom iz Pakraca, Hrvatska, i niko više.

Popović je, po informacijama pomenutog informanta, bio angažovan i kada je preduzeće „Agroposlovi" osnivano i jedini je smeo da ima uvid u dokumentaciju o sumnjivim transakcijama. Uživao je, očigledno, neograničeno poverenje bračnog para Jovanović.

Svesni da bi ovakvi dokumenti mogli da ih oteraju na robiju, rukovodioci „Agroposlova" su uveli pooštrene mere bezbednosti. Zaposleni nisu smeli u prostorije firme da unose mobilne telefone sa kamerom, niti su smeli iz prostorija da iznose bilo kakva dokumenta. Prilikom izlaza su skidani do gola i detaljno pretresani.

Uprkos ovakvim merama dobar deo kompromitujućih materijala je iznet i dostavljen istražiteljima Evropske Komisije, ali i ovdašnjim pravosudnim organima. Ni jedan postupak, kako onaj u Briselu, tako ni onaj u Beogradu, nikada nije pokrenut sa mrtve tačke, jer se američka administracija potrudila da Čedomir Jovanović nezvanično bude aboliran.

Na dugačkom spisku menica koja su izdavala Jovanovićeva preduzeća SHSF i "Agroposlovi", a do koga su došli istražitelji, nalazi se i ime Slavice Janjušević. Pomenuta gospođa je jedino fizičko lice koje je dobijalo menice, sve ostalo su preduzeća, što i jeste uobičajeno u poslovnom svetu.

Gospođa Janjušević je za samo pet dana, tačnije od 25. decembra do 31. decembra 2013. od „Agroposlova" dobila i realizovala menice u ukupnoj vrednosti od oko 12 miliona dinara.

U periodu od 10. do 15. januara 2014. gospođa Janjušević od Jovanovićevog preduzeća SHSF dobija i naplaćuje menice u ukupnoj vrednosti od oko 13 miliona dinara. Ukupno ona za manje od mesec dana od obe firme dobija preko 25 miliona dinara.

Gospođa Janjušević je osnivač i vlasnik preduzeća „Kirka Corporation" d.o.o. iz Zemuna, u okviru koga posluju i preduzeća za proizvodnju i trgovinu farmaceutskim materijalom i lekovitim biljem.

Za Čedomira Jovanovića se, istina, priča kako pokušava uz pomoć raznih medikamenata da izbeli svoju kožu i tako prikrije romsko poreklo, ali pomenute menice nisu izdate ni na jedno preduzeće iz ove branše, već na ime gospođe Janjušević lično.

Moguće je da je u pitanju „pranje" para, a možda je u pitanju i drugo, sumnjaju istražitelji Evropske Komisije.

Da je Jovanović zaista prao pare, vidi se iz toga da je SHSF 3. februara 2014. izdao dve blanko menice (brojevi AA8268762 i AA8268762) i to u korist republičke Agencije za obezbeđivanje i finansiranje izvoza (AOFI, ranije SIEPA) .

Kao svrha je navedeno: „Jemstvo za Kirku". AOFI po odlukama Vlade, odnosno Aleksandra Vučića lično, daje bespovratne kredite za subvencionisanje izvoza, mada se novac koristi u druge svrhe.

Kako je reč predsednika Vlade dovoljna za davanje subvencije, zbog čega je „Kirka", pored sopstvenih menica, kao dodatnu garanciju priložila i menice Jovanovićeve kompanije?

Novac, smatraju istražitelji EK, uopšte nije ni bio namenjen preduzeću "Kirka", već Čedi Jovanoviću, čije je drugo preduzeće, „Agroposlovi", u isto vreme već uzimalo drugu subvenciju, takođe od AOFI-ja, pa je "Kirka" tako poslužila samo kao maska da se od javnosti sakrije koliko je vlast naprednjaka ukupno platila usluge jednog od vođa „opozicije".

Naime, samo devet dana pre vanrednih parlamentarnih izbora 2014, tačnije 7. marta, „Agroposlovi" predaju šest blanko menica AOFI-Faktoringu (služba za naplatu) , kao garanciju najverovatnije za bespovratni zajam u iznosu od 150 miliona dinara, čije je odobrenje od Saše Radulovića prethodne jeseni zahtevao lično Aleksandar Vučić.

Pošto je ministar Radulović odbio da odobri taj više nego sumnjivi kredit i zatim napustio Vladu, umesto njega potpis na ugovor stavlja Dušan Vujović, tada samo vršilac dužnosti ministra privrede i to u tehničkoj Vladi!?! Možemo samo da zamislimo kakve je sve „zajmove" Vujović odobravao u vreme dok je imao pun mandat ministra.

Jedini izvozni posao Jovanovićevih preduzeća bio je šverc iz Robnih rezervi ukradenog žita na Kosovo, pa tako ispada da su srpski poreski obveznici hranili separatiste u ovoj samoproklamovanoj državi. Ovde treba napomenuti da su sve menice izdate kao garancije u međuvremenu postale bezvredne, jer su i „Agroposlovi" i SHSF otišli u stečaj.

Ovo nisu jedine pare koje je Jovanović dobijao za verno služenje interesima SAD i NATO pakta.

Jedan od značajnih izvora korupcije kako političara iz Srbije, tako isto i onih iz Evropske Unije, jesu i subvencionisani krediti za razne namene koje odobrava „Evropska banka za obnovu i razvoj" (EBRD). Zvanična svrha ovih „kredita" je da se pospeši poslovanje srpskih kompanija.

„Ono što nam je upalo u oči prilikom provere poslovanja ‘Fidelinke’  i preduzeća u vlasništvu Čedomira Jovanovića, jeste veliki broj menica koje su ‘Agroposlovi’ i SHSF izdali ‘Banci Intessa’ i ‘AIK banci’, kao garanciju za zajmove", tvrdi "Tabloidov" izvor iz EK. „U najmanje jednom slučaju postoje osnovane sumnje da se radi o dobijanju subvencionisanog kredita iz linije koju je otvorila EBRD."

Kod ovakvih poslova, „Evropska banka za obnovu i razvoj"  obezbeđuje sredstva i snosi rizik naplate, dok je ovdašnja banka samo serviser na čijim šalterima se novac predaje zajmoprimaocu, u ovom slučaju „Agroposlovima".

Nijedno od preduzeća Čedomira Jovanovića u kontrolisanom periodu (2013. do kraja 2014. godine) nije posedovalo ni bonitet, niti poslovni plan koji bi opravdao dodelu ovih sredstava.

„Jasno nam je da se tu radi o klasičnom podmićivanju političara", tvrdi naš izvor iz Evropske Komisije. „Posebno zato što su ovakve isplate ‘Intesse’ i ‘AIK banke’ naglo prekinute posle republičkih izbora od 16. marta 2014. kada je postalo jasno da LDP nije prešao cenzus i da je politička karijera Jovanovića na zalasku."

O kriminalnim aktivnostima predsednika LDP-a Evropska komisija ima dokumentovana saznanja unazad do 1996. godine. Po tvrdnjama istražitelja Jovanović danas raspolaže sa oko 30 miliona evra, što je samo mali deo sume koju je imao pre oko deset do petnaest godina.

Da bi se ispitali svi detalji poslovanja preduzeća Čedomira Jovanovića i njegove supruge, istražiteljima je potrebna saradnja srpskih institucija. koja je do sada izostala.

Čudnovato je i da se funkcioneri u Briselu oglušavaju o zahteve sopstvenog istražnog tima u Srbiji da se izvrši jači pritisak na ovdašnje vlasti. Očigledno je da sadašnje stanje svima odgovara.

Obimni materijali o jednoj od 24 sporne privatizacije, u kojima ima i dokaza o zloupotrebi para iz IPA fondova, predao je G. V. (ime poznato redakciji) istražiteljima Evropske komisije u Srbiji 27. septembra 2013. godine. Posle predviđene obrade, dokumenta su poslata u Brisel i – to je bilo sve od istrage.

Na jednom skupu povodom Dana Evrope 2014. godine, G. V. javno postavlja pitanje šefu Delegacije EU u Srbiji Majklu Devenportu zašto Unija štiti kriminalce koji proneveravaju novac iz IPA fondova i ignoriše predate prijave.

Jadranka Joksimović, ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije, zbog ovoga je burno reagovala, pa je izgledalo kao da želi i fizički da se obračuna sa osobom koja javno postavlja nezgodna pitanja.

Za razliku od nje, Devenport je imao više kućnog i diplomatskog vaspitanja, pa je predložio da mu se sporni materijali još jednom pošalju e-mejlom. Dubravka Savić, šef Devenportovog kabineta, 20. maja 2014. elektronskom poštom potvrđuje prijem materijala, čime se završila korespodencija između podnosioca prijave i Delegacije EU u Srbiji.

Zajedno sa grupom drugih nezadovoljnih iz Srbije G. V. u julu mesecu 2014. odlazi u Brisel na sastanak sa članovima Evropske komisije zaduženim za borbu protiv korupcije i kriminala. Iz izveštaja koji je kasnije predao istražiteljima EK u Srbiji, proizilazi sledeće:

„…Došli smo pred zgradu EK gde se nalazi to odeljenje. Ne znam kako se ulica zove, ali u njoj su sedišta svih mogućih komisija i agencija EU. Cela ulica je njihova. Posle detaljnih kontrola uveli su nas u jednu sobu bez prozora, u kojoj su bila tri svetlo-bež stola i okrugle rotirajuće kancelarijske stolice plave boje. Zidovi su bili beli, od nekog materijala sličnog šper-pločama, bez ikakvih ukrasa. Na podu je bio tamni itison, a sa plafona su nas obasjavale neonske lampe. Sve je bilo sterilno, hladno, bezlično…Dočekala nas je Sabina Zwanpoel sa još nekoliko službenika EK…"

Članovi grupe su pojedinačno iznosili svoje probleme, neki su izlaganja potkrepili dijagramima i tabelama, a svi su doneli obilje dokumenata. Oko podneva je Sabina predložila da se napravi pauza za ručak i konsultacije predstavnika EK, posle čega će sastanak biti nastavljen.

Ova pauza je, međutim, iskorišćena da se jednom članu grupe iz Srbije predloži da se prijave „zaborave", a da će zauzvrat svako od njih dobiti po oko 100.000 evra kao „odštetu".

Očigledno je da samoj Evropskoj komisiji  nije odgovaralo da se nastavi istraživanje mahinacija sa parama iz pretpristupnih fondova. Interes EU nije da se u Srbiji uvede vladavina prava, već da se pribave dokazi pomoću kojih bi se ucenjivali ovdašnji vlastodršci.

 

    A 1. Čedomiru Jovanoviću nema ko da sudi

U ovom trenutku postoji šest preduzeća koja u svom imenu nose ime "Kirka". "Kirka corporation" d.o.o. iz Zemuna je u vlasništvu Slavice Janjušević. "Kirka-Suri" d.o.o. iz Beograda (Palilula) danas je u vlasništvu Bogića Despotovića i poseduje još dva zavisna preduzeća: "Kirku Te-To" d.o.o. (100 odsto udela) i "Kuzinu Kirku" d.o.o. (49 odsto). Oba pomenuta preduzeća se nalaze na istoj adresi kao i matična firma.

Preduzeće Čedomira Jovanovića SHSF d.o.o. bilo je do 22.7.2015. jedini vlasnik "Kirka-Surija" i tada je Jelena Jovanović bila direktor. "Kirka-Suri" je preduzeću "Intersteel" d.o.o. dugovala 13.719.459 dinara i 50. 699, 50 evra, što je potvrđeno pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu od 1.4.2015. godine.

U toku sudskog postupka, Jovanović (tada predsednik nadzornog odbora dužnika) pokušao je da se vansudski nagodi sa direktorom poverioca, Igorom Koljajem, tako što mu je obećavao državne subvencije iz AOFI fonda posle vanrednih republičkih izbora 2014. U to vreme je lider LDP-a bio ubeđen da njegova stranka prelazi cenzus i da će on na neki način biti deo nove vlasti.

Pošto Koljaja nije želeo da prihvati ovu ponudu, bračni par Jovanović započinje nezakonito otuđivanje imovine preduzeća "Kirka-Suri" u cilju izbegavanja plaćanja duga. U tu svrhu Jelena Jovanović 14.7.2015. angažuje advokata Sergeja Đuretića koji priprema preregistraciju preduzeća na Bogića Despotovića do koje i dolazi 22.7.2015.

Sedam dana pošto je preuzeo firmu Despotović kompletnu nepokretnu imovinu preduzeća prodaje samom sebi i to po ceni koja je višestruko niža od tržišne i na otplatu od 10 godina. U to vreme je Despotović znao da je protiv "Kirka-Surija" pokrenut izvršni postupak prinudne naplate pomenutog duga, u toku koga su prodate nepokretnosti već bile popisane od strane ovlašćenog izvršitelja, zbog čega je otuđenje ove imovine nezakonito.

Despotović je lično bio prisutan tokom popisa imovine 10.7.2015. i poveriocu rekao kako su kuće u vlasništvu "Kirke-Surija" izgrađene na njegovom zemljištu, kao i da je i on sam žrtva prevara Čedomira Jovanovića. Potom je, kako izgleda, od žrtve postao saučesnik.

Dok je trajala pravna borba sa "Kirka-Surijem" oko poništaja kupoprodajnog ugovora, ovo preduzeće je otišlo u stečaj, pa su pomenute nepokretnosti postale deo stečajne mase na koju imaju pravo svi poverioci, a ne samo "Intersteel".

Zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivična dela zloupotrebe položaja odgovornog lica, Koljaj 3. februara 2016. Višem javnom tužiocu u Beogradu podnosi krivičnu prijavu protiv: Čedomira Jovanovića, Jelene Jovanović, Bogića Despotovića i Đorđa Markovića.

Prijava do danas nije procesuirana, a pošto je Jovanović ponovnim ulaskom u Skupštinu Srbije stekao poslanički imunitet, najverovatnije će ostati nekažnjen za ova i druga počinjena nedela.

U šumi preduzeća registrovanih u Agenciji za privredne registre očigledno ima dosta onih čiji je krajnji vlasnik bio (a kod nekih je još uvek) Čedomir Jovanović.

Iz slučaja "Intersteela" vidi se da pomenuti političar ne preza od nuđenja da svoje privatne dugove plati iz republičkog budžeta. Da bi se utvrdio tačan broj ovakvih slučajeva, briselskim istražiteljima je potrebna saradnja državnih organa Srbije, ali do nje ne može da dođe dok je Čedomir Jovanović pod zaštitom američkih službi.

 

    A 2. Čedine kabinetske orgije

Jelena Jovanović, Čedomirova supruga, bila je samo formalno direktor „Agroposlova". Sve odluke je donosio njen muž, a u njegovom odsustvu to je činio Zoran Popović. Svedok iz pomenute firme je istražiteljima Evropske komisije rekao kako je Čeda Jovanović povremeno dolazio u službene prostorije ovog preduzeća i iza zatvorenih vrata nasamo razgovarao sa Popovićem.

Kada nije imao službene razgovore sa pomenutim čovekom od poverenja, Jovanović bi u kabinetu orgijao sa svojom suprugom. Bili su toliko bučni i neobuzdani, da su saradnici imali utisak da slušaju snimanje porno filma.

Jednom je Čedomir Jovanović pobesneo zbog nečega i polupao sve kompjutere u prostorijama preduzeća. Sledećeg dana je stigla nova i još skuplja oprema. Kako je Jelena provodila slobodno vreme, koga je imala u izobilju, najbolje ilustruje jedan razgovor koji je vodila sa svojom dobrom prijateljicom, a kome je slučajno prisustvovao i informant EK. Pošto joj se prijateljica požalila kako ni posle nekoliko godina braka ne može da zatrudni, Jelena ju je posavetovala: „…Uzmi mog ličnog fitnes trenera. On garantovano pravi decu."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SISTEMSKI PROPUSTI NA TRŽIŠTU SMRADA NAPLAĆUJU SE PREKO DŽEPA NARODA

22. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Zbog kontinuiranog izlaganja diskriminaciji i nelojalnoj konkurenciji, Srbija će platiti 115 miliona evra, uvećanih za kamatu i sudske troškove belgijskim investitorima, odnosno kompaniji Energozelena iz Inđije, ukoliko izgubimo spor pred arbitražnim sudom u Vašingtonu.

Štetu neće platiti ni predsednik Vlade ni predsednik države niti će njihova plata biti umanjena zbog toga. Šteta će Belgijancima biti plaćena iz budžeta, odnosno platiće je građani Srbije, tako što će im oduzeti od plata i penzija…

 

                    Vuk Stanić

TRZISTE SMRADA

 

Energozelena je postrojenje za neškodljivu preradu opasnog životinjskog otpada. Ta belgijska firma koja je investirala u Srbiju, sada tuži našu državu zbog diskriminacije na tržištu i nelojalne konkurencije koju joj je režim Aleksandra Vučića nametnuo.

Nadležan je arbitražni sud u Vašingtonu. U vreme dok je državom Srbijom vladala Demokratska stranka (2007. godina), neko je u ime Srbije sa Belgijom potpisao međunarodni ugovor, na osnovu koga će se sporovi u kojima su strane učesnice belgijski investitori i Republika Srbija, rešavati direktno pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu (ICSID).

Kako je naš pravni sistem takav da međunarodni ugovori imaju prednost u odnosu na domaće Zakone, odnosno smatraju se starijim pravnim aktima, Srbija nema izbora nego da se pojavi pred ovom pravnom institucijom, gde je tužena od strane belgijske kompanije Energozelena!

Pre nekoliko godina, njeni menadžeri su medijima prosledili podatak da se u Srbiji veliki deo od 180.000 tona životinjskog otpada koji nije za jelo, svake godine ponovo vraća u lanac ishrane u našoj zemlji. To je ovu vlast razbesnelo, a epilog je poznat: Energozelena je postala nepoželjna!

Široj javnosti ova firma je postala poznata kada su u maju 2014. našu zemlju zadesile do tada neviđene poplave.

Na otvorenoj sednici Vlade Srbije, predsednik Vlade, Aleksandar Vučić naredio je da se leševi svih uginulih životinja transportuju u tu fabriku, da bi se na taj način izbeglo širenje zaraznih bolesti.

Na istoj sednici, ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković je tražila da se prekrši Zakon po kome leševi uginulih životinja ne smeju da se prevoze preko granice, kako bi se i uginule životinje iz Bosne prevezle u Energozelnu. Vučić je to odobrio.

Naš list je kasnije pokušao da istraži da li je na taj način Energozelena ostvarila ekstra profit od poslova u poplavama. To pitanje smo postavili Tomu Hansonu, direktoru Energozelene, razgovarajući o sukobu koji je nastao između njegove kompanije i naše države, a on je kategorički odgovorio: "Nije!"

Prema njegovim rečima, Energozelena je tada shvatila ozbiljnost situacije u kojoj su se našle Srbija i Bosna i, kaže Hanson: "…Sve smo uradili besplatno! Srbiji smo naplatili nula evra za preradu životinjskog otpada uginulih životinja! Naši kamioni su pomogli i u transportu. Srbiji smo tom prilikom donirali 84.000 evra, koliko bi prerada takvog otpada koštala". Hanson dodaje da su oni tada svoju nesebičnost i solidarnost pokazali i prema Bosni i Hercegovini koja je oslobođena plaćanja 75.000 evra

Povodom toga što je tužio Republiku Srbiju, Hanson kaže: "…Službenici Vaše države, nisu sprovodili Zakon o veterinarstvu, odnosno Pravilnik o preradi sporednih proizvoda životinjskog porekla, kojim je propisano kako se u Vašoj državi treba prerađivati opasan životinjski otpad.

Godinama su u pitanju bili sistemski propusti. Veterinarska inspekcija nije radila u skladu sa Zakonom. Inspektori veterine imali su obavezu da kontrolišu i nadgledaju rad svih učesnika na tržištu životinjskog otpada, ali to nisu radili.

Mi smo od državnih organa tražili da se veterinarska inspekcija natera da radi svoj posao. Suprotno našem zahtevu, tolerisan je protivzakonit rad veterinarske inspekcije! Osim toga u vašoj državi postoje i propisi po kojima se mora obezbediti jednak tretman svima koji se bave preradom životinjskog otpada.

Ni taj princip nije poštovan, Energozelena je diskriminisana i kontinuirano je izlagana diskriminaciji i nelojalnoj konkurenciji. Nesprovođenjem Zakona vaše države, nije samo naneta šteta Energozelenoj, već je u Srbiji ugrožena i životna sredina i javno zdravlje svih građana vaše zemlje. S obzirom da rad onih koji proizvode životinjski otpad nije kontrolisan, otpad prve kategorije je bacan u prirodu i ona je na taj način zagađivana.

Pojedinci u vašoj zemlji koriste nerad veterinarske inspekcije i mešaju opasan i bezopasan životinjski otpad sa ciljem da smanje trošak sakupljanja i prerade otpada. Znate, cena sakupljanja i prerade opasnog životinjskog otpada nekoliko je puta veća od cene za bezopasan životinjski otpad!"

Hanson je potvrdno odgovorio i na pitanje da li je pre tužbe razgovarao o tim problemima sa nekim iz Vlade Srbije (Sanja Čelebićanin, Danilo Golubović, ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković) .

Hanson kaže: "…Svi su nam rekli isto. Znamo za vaš problem. Radimo na tome. Problem će biti rešen. Svi su obećavali da će rešiti, ali se ništa nije dešavalo. Zvanično smo pokušali da spor rešimo van suda. 28. marta 2014. godine poslali smo obaveštenje o predlogu za mirno rešavanje investicionog spora, najvišim predstavnicima vlasti. Ponovo smo dobili prazna obećanja. 24. oktobra 2014. podneli smo Međunarodnom centru za rešavanje investicionih sporova zahtev za arbitražu. Zahtev je registrovan i objavljen 7. novembra 2014. godine…".

Na pitanje zašto nije pokrenut spor pred domaćim sudovima, Hanson kaže: "…S obzirom šta smo sve doživeli od strane ove države, ne verujem da bi u postupku pred domaćim sudom imali više sreće.

Postoji bilateralni investicioni sporazum između Belgijsko-luksemburške unije i Srbije i Crne Gore, o uzajamnom podsticaju i zaštiti ulaganja koji je stupio na snagu 2007. godine. Tim sporazumom je dogovoreno da u slučaju spora investitori mogu nesuglasice sa državama potpisnicama da rešavaju pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu…".

 

       "Vi ste strani investitori prethodnog režima!"

 

Tabloid: Šta zapravo proizvodi Energozelena?

Hanson: Sada ne proizvodimo ništa. Upravni odbor je radi sprečavanja daljih gubitaka, novembra 2014. godine doneo odluku o obustavi aktivnosti kompanije, koje se odnose na sakupljanje i preradu životinjskog otpada, a krajem decembra iste godine potpuno smo zatvorili fabriku.

Tabloid: Šta ste proizvodili pre toga?

Hanson: Postoje tri kategorije opasnog životinjskog otpada. Druga i treća kategorija mogu se ponovo koristiti u proizvodnji stočne hrane. Prva kategorija ne može ponovo da se vraća u lanac ishrane i ona je visoko opasna po životnu okolinu.

Mi prerađujemo tu prvu kategoriju takvog otpada. U procesu prerade pravimo dva proizvoda: "TM " koji se koristi kao sirovina u fabrikama za proizvodnju biodizela, i "MKB" proizvod koji se može koristiti za grejanje domaćinstava i koji ima istu kalorijsku vrednost kao mrki ugalj.

Proces u kome se od životinjskog otpada dobijaju ovi energenti je skup, ukoliko poštujete sve propise Evropske unije koji se odnose na zaštitu životne sredine. Toliko je skup da se takva prerada ne bi isplatila, osim ako postoji Zakon kao u Evropskoj uniji da se onima koji imaju licencu za preradu plaća da ga odnesu i prerade.

Vaša zemlja je napravila takve propise zbog čega smo procenili da je ovde isplativo otvoriti fabriku. Kao što sam vam već objasnio, Zakon se nije primenjivao pa smo bili primorani da postrojenje zatvorimo.

Tabloid: Naš list je ranije objavio dokument, u kome je vama odnosno, Džonu Kordileanu iz vaše firme bivši direktor Uprave za veterinu, doktor Zoran Mićović napismeno dao da će svi u Srbiji biti u obavezi da otpad prve kategorije predaju fabrikama kao što je vaša. Taj dokument je za vama ključni dokaz u sporu u Vašingtonu?

Hanson: Nije u pitanju jedan dokument, u pitanju je i mnogo mejlova, i sastanaka na kojima su službenici vaše države ubeđivali naše bankare i nas da podrže ovaj projekat. Znate i Belgijski investicioni fond je uložio novac u ovaj projekat više od dva miliona evra. Službenici tog fonda čiji je većinski vlasnik država Belgija ne bi ulagali novac baš kao ni mi da nam nije obećano da će Srbija doneti Zakone i propise kakvi su usklađeni sa standardima Evropske unije. Ti Zakoni su doneti ali se nisu poštovali. U međuvremenu su ti Zakoni i promenjeni, pa je sada i Zakonom u Srbiji standard zaštite životne sredine srozan…

Tabloid: Naši političari vole da se hvale dovođenjem stranih investitora u Srbiju, da li ste im predočili da će zatvaranje vaše fabrike značiti stotinak nezaposlenih više?

Hanson: Da, ali nećete verovati nama su ne jednom već više puta u razgovoru rekli rečenicu koju ne razumem baš najbolje: "Vi ste strani investitori prethodnog režima". Zar zaista postoji takva podela?! Zar nismo mi investitori koji su došli u vašu zemlju i otvorili radna mesta i zaposlili domaću radnu snagu. Mi nismo koristili subvencije kakve sada postoje da nam država Srbija plaća za svakog radnika kojeg zaposlimo. Moje je mišljenje da oni koji dolaze zato što će im neko platiti da ovde zaposle ljude, nisu dobri investitori. Nama takvi podsticaji nisu trebali, trebalo nam je da vaša država poštuje vaše zakone…

 

    A 1. Naprednjacima je sve zeleno pred očima

Na spekulaciju nadležnih kadrova iz Srpske napredne stranke, da su i on i neki drugi beglijski državljani samo paravan, dok se iza ove firme zapravo krije novac domaćih tajkuna (rekli su: kako je on mogao da registruje firmu u Belgiji koja ima u nazivu reč zelena, ako ne zna šta to znači?), Hanson se prvo nasmejao, a potom odgovorio: "…Pa to je zaista glupa teorija, ime zelena odabrao sam tako što sam prijatelja koji u Srbiji posluje iz vremena osamdesetih pitao kako se na srpskom kaže zelena boja. Ta reč mi se svidela i kada smo odlučili da se ovim poslom bavimo u Belgiji smo registrovali kompaniju pod nazivom Zelena N.V. a to je kompanija koja je potom osnovala ‘Energozelenu’ u Inđiji…".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SEZONSKE ŠVERCERSKO-AZILANTSKE TURE I MANIPULACIJE DOKUMENTIMA POD MASKOM „TEROR NAD MANJINAMA“!!!

20. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Državna administracija u Nemačkoj i drugim zemljama EU, lažne azilante, Rome i Albance iz Srbije, naziva "Srbima". Vlada Srbije ne reaguje na ovo kako bi zaštitila sve one pristojne, radne i vredne Srbe koji decenijama rade u evropskim zemljama i koji nikada svojim boravkom nis ugrozili zemlju koja ih je prihvatila.

Manjinama, a posebno Romima i Albancima u Srbiji, ništa nije ni bolje ni gore nego većinskoj naciji, jer uživaju sva ljudska i građanska prava, i preko propisanih standarda. Ali, izgleda, ni to nije dovoljno, pa kad krenu sa srpskim dokumentima da traže azil, o Srbiji sve najgore pričaju.

I što gore pričaju, to ih Vođa bolje štiti. Kad ih iz EU vrate nazad, tu je opet pomoć, parama budžeta! I tako u krug.

 

                       N. Vlahović

PREKO LEDJA SRBIJE I LAZNI AZILANTI

 

Početkom juna meseca ove godine, do javnosti u Srbiji je dospela vest agencije Rojters, da su migranti iz islamskih zemalja doseljeni u Nemačku, napravili čak 69.000 krivičnih dela za poslednja tri meseca, a da su Srbi u istom periodu po broju krivičnih dela odmah iza njih!

Precizniju informaciju dao je izveštaj nemačke Kancelarije federalne kriminalističke policije (BKA), da su „migranti iz severne Afrike, Gruzije i Srbije disproporcionalno zastupljeni među osumnjičenima". Što će reći, neko manje, neko više, ali uglavnom u sličnom obimu.

Da je bilo koja druga civilizovana država u pitanju, a ne Vučićeva Srbija, do sada bi od Nemačke tražila detaljne informacije o broju i obliku tih krivičnih dela, te imenima izvršitelja, kako bi znala kako da postupi nakon njihovog izručenja.

Ali, uprkos ćutanju naprednjačkog diktatora (ćuti da se ne zameri odlazećoj kancelarki Merkel) u vezi sa ovim slučajem, pojedini mediji u Nemačkoj su se ipak setili da ispitaju ko su ti "Srbi", pa se ispostavilo da su u 99 odsto slučajeva izvršioci tih krivičnih dela Romi i Albanci sa srpskim pasošem.

Nemački ministar Tomas de Mezijer, ne tako davno, obratio se "Srbima koji traže azil", da ga dobiti neće jer je "Srbija zemlja sigurnog porekla". Mezijer se ustvari obraćao Romima i Albancima iz Srbije, jer Srbi iz Srbije prema podacima imigracionih službi, po pravilu ne traže azil nego sa određenim stručnim kvalifikacijama traže radnu dozvolu.

Nikada se za poslednjih petnaest godina nije desilo da najviši predstavnici Srbije, upute oštar protest, notu, demarš ili da puste bilo kakav glas povodom skandalozne retorike kojom se Srbi u Nemačkim medijima i Nemačkoj administraciji žigošu kao tražioci azila, imigranti, secikese, kriminalci i prosjaci.

Nikada im nije palo na pamet da zaštite interese srpske nacije od provokacija navodno nezadovoljnih manjinskih grupacija, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Vučićeva vlada je u tome otišla najdalje.

Srbi zaposleni u Nemačkoj, potpuno su nezaštićeni od svoje matice države, što nije slučaj sa Romima i Albancima, srpskim državljanima koji uživaju punu pravnu zaštitu po sporazumu o takozvanoj readmisiji .

Naime, srpski državni organi, prema svim međunarodnim sporazumima koji su potpisani poslednjih deset godina, imaju obaveze prema Romima i Albancima koji nisu prihvaćeni u postupku dobijanja statusa emigranta u Nemačkoj (i u drugim evropskim zemljama).

Te obaveze podrazumevaju da Srbija mora da im po povratku obezbedi smeštaj, posao, školovanje za decu i sve drugo što proizilazi iz sporazuma o readmisiji. Došlo je dotle da su se mnogi Srbi mlađe dobi na jugu Srbije izjasnili nacionalno kao Romi, samo da bi u mestu boravka dobili posao ili zagarantovanu pomoć koja stiže iz evropskih fondova specijalno za romsku populaciju. Sigurnije je u današnjoj Srbiji biti Rom nego Srbin!

Srbi u Nemačkoj su decenijama predstavljali uzorne građane, odlične radnike i savršeno su se uklapali u društvena pravila u ovoj zemlji. Tako je i danas. Ali, od raspada Jugoslavije pa do današnjih dana, Romi i Albanci sa srpskim pasošem napravili su veliku pometnju, kako u nemačkim medijima tako i u nemačkoj administraciji. Navodno bežeći od terora iz Srbije, došli su u Nemačku kao srpski državljani, a u zvaničnoj statistici pojavljuju se kao "Srbi". Najčešće, kad su u pitanju krivična dela.

Državni organi u Srbiji nisu ništa uradili po ovom pitanju, kako bi zaštitili Srbe od stavljanja u isti koš sa Romima i Albancima. Naprotiv, Romi i Albanci u Srbiji sa lakoćom mogu dobiti sva potrebna dokumenta, od pasoša do međunarodne vozačke dozvole, a onda se u Nemačkoj predstavljaju kao "žrtve režima".

A, kao što je poznato, svaki dosadašnji režim, završno sa Vučićevom diktaturom, okrenut je pre svega protiv srpskih nacionalnih interesa, i svom snagom dokazuju raznim evropskim komesarima i komesarkama kako štite manjine, pre svega Roma i Albance.

To ide dotle da čak ni počinioce krivičnih dela koje je Nemačka u Srbiju vratila, ne tretiraju kao prestupnike, da se neko slučajno ne bi uvredio i prijavio to evropskim kancelarijama u Srbiji kao "teror nad manjinama"!

U Srbiji, prema poslednjem popisu iz 2011. godine, živi oko 150.000 pripadnika romske zajednice. Taj broj je netačan, jer Roma ima znatno više sa srpskim dokumentima. Problem je što oni ta dokumenta koriste u svrhe manipulacije, kao lažni azilanti.

Kad im je potrebno da dobiju dokumenta kao građani Srbije, srpska državna administracija sve čini da im u tome pomogne. Kad sa srpskim dokumentima dođu u Nemačku i zatraže azil zbog "terora nad manjinama", onda o Srbiji pričaju sve najgore o čemu svedoče zapisnici imigracionih vlasti u svim većim nemačkim gradovima.

Romi iz Srbije koji preko leta odlaze u zapadne zemlje, borave tamo izvesno vreme, dobijaju novčanu pomoć (sada već manju nego ranije zbog zloupotreba), bave se krađom i prosjačanjam, kradena vozila dovoze u Srbiju i u delovima ih prodaju, dobijaju socijalnu pomoć…

Mnogi od njih imaju velelepne kuće u Novom Sadu, Beogradu a sve su stekli "sezonskim" švercersko-azilantskim turama, od Srbije do Nemačke i nazad. Uz sve to, o Srbiji govore sve najgore, a svaki pogrešan gest pojedinaca Srba ili države, odmah prijavlju kao diskriminaciju.

Romske organizacije u Srbiji zastupaju ljudi koje ova ružna strana njihove populacije, ne zanima. Kao i drugi političari u Srbiji, bore se za svoj interes i gledaju da se ne zamere ni vladajućim koalicijama ni romskoj mafiji, koja očigledno, postoji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POKORAVANJE DRŽAVE: PLJAČKA I ČERUPANJE DRŽAVNIH RESURSA KROZ MEHANIZAM RADA REGULATORNIH TELA

17. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Umesto da sprečavaju pranje novca, štite građane od kriminalnih apetita povlaštenih korporacija i čuvaju nacionalne interese, takozvana nezavisna regulatorna tela u Srbiji direktno učestvuju u svakom kriminalu, najčešće pod patronatom stranih obaveštajnih službi, tajkunsko-mafijaških klanova okupljenih oko vladajuće koalicije ili oko aktuelnog Vođe.

Srbija je za samo nekoliko godina, do gole kože opljačkana preko "regulatornih" mafija iz Agencije za privatizaciju, Komisija za hartije od vrednosti, Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Republička agencija za elektronske komunikacije i drugih "nezavisnih" tela. Njima danas upravljaju iznajmljene ekonomske ubice, domaće i strane, a Vučićev režim ih je pretvorio u takve centre moći da ne moraju ni zakone ni Ustav Srbije da poštuju.

 

                      M. Malenović, N. Vlahović

RAZULARENI MEHANIZAM DRZAVE3

 

Na zvaničnoj internet prezentaciji Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, na spisku takozvanih regulatornih tela, između ostalih nalaze se i Agencija za privatizaciju, Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Agencija za energetsku efikasnost i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika

Svaka od ovih "regulatornih" agencija, od svog osnivanja, predstavlja je kriminalni mehanizam pomoću koga je izvršena pljačka Srbije biblijskih razmera. Među regulatornim telima koja funkcionišu na kriminalan način, posebno se ističu i Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), Republička agencija za elektronske komunikacije (RATEL), Republička radiodifuzna agencija (RRA)…

Kako bi sebi lično pribavio apsolutnu moć, kao i svaki diktator, Aleksandar Vučić je neustavnom i nezakonitom odlukom Vlade Srbije dobio ovlašćenja da koordinira, kontroliše i upravlja radom nezavisnih regulatornih tela. Sva ona služe danas samo njemu i njegovoj stranci, čime su građani umesto institucionalne zaštite, dobili organizacije koje danas imaju sve oblike kriminalnih organizacija.

Tako je, na primer, Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), regulatorno telo koje je zvanično ustanovljeno sa ciljem da kontroliše trgovanje na jednoj jedinoj srpskoj berzi vrednosnih papira i da obezbedi da se ono odvija u okvirima zakona, postala produžena ruka zelenaških banaka, tajkuna i kriminalaca, pomoću koje oni pljačkaju male akcionare, odnosno sve one koji su dovoljno naivni da pokušaju da špekulišu na Beogradskoj berzi.

Da bi i zaposleni u Komisiji bili zadovoljni i držali jezik za zubima data su im primanja o kojima prosečni, gladni i obespravljeni radnik u Srbiji ne ume više ni da sanja. U 2014. godini prosečna plata je iznosila 170.000 dinara, dok je predsednik KHOV zarađivao i celih 340.000 dinara mesečno! U međuvremenu je plata predsednika prepolovljena, tako da Žarko Milićević, sadašnji prvi čovek Komisije, zarađuje „samo" 153.912 dinara mesečno.

Uz to, on, međutim, ima i pravo na dnevnice za mnogobrojna putovanja po zemlji i svetu, ali i deo prihoda na crno koji se uzimaju kako Komisija ne bi radila ono zbog čega je osnovana.

Pre Milićevića na ovom mestu je bio Zoran Ćirović , koji je ničim izazvan na to mesto postavljen od strane Vlade Mirka Cvetkovića, jer je bio kadar tada vladajuće Demokratske stanke. Iako je rođen nesposoban i sa lepljivim prstima, sav svoj kriminalni potencijal je pokazao tek kada su na vlast došli naprednjaci u čije je redove prešao već u leto 2012. godine.

Ćirović je preko jedne saradnice u prvoj polovini 2012. upoznao Novaka Nedića, koga je Aleksandar Vučić postavio za zamenika generalnog sekretara Vlade čim je ušao u koaliciju sa SPS-om.

Nedić, ubeđen da je neodoljiv za žene, bio je zaljubljen u pomenutu poznanicu, a lukavi Ćirović mu je obećao da će mu je privesti u krevet, ako Nedić izdejstvuje u Ministarstvu finansija da on ostane na čelu KHOV-a.

Tako se i dogodilo, ali je umesto u Nedićev krevet pomenuta gospođa otišla pred Komisiju čije je članove početkom 2014. obavestila o svim tajnim i nemoralnim dogovorima generalnog sekretara Vlade Srbije i predsednika KHOV-a!

Ni Nediću ni Ćiroviću, ništa se nije desilo zbog ovog pokušaja trgovine belim robljem: obojica su zahvatila malo dublje u svoje vreće para i namirili Aleksandra Vučića, kupivši tako i njegovu zaštitu.

Ćirović je, ipak, bio smenjen krajem 2015. godine kada je i po lopovluku poznati vrh SNS-a procenio kako je preterao u pražnjenju republičkog budžeta. Predsednik KHOV-a je, naime, za putovanja po svetu i dnevnice samom sebi godišnje dodeljivao po nekoliko desetina miliona dinara. Iako je to više nego očigledni sukob interesa, Ćirović je bio postavljen i za predstavnika Srbije u CEB banci Saveta Evrope, za šta je, takođe, dobijao platu, ali iz budžeta Republike Srbije, preciznije iz kase KHOV-a.

Milione koje je na ovaj način stekao, ali i uticaj u raznim akcionarskim društvima koje je štitio od mača zakona, Ćirović nije koristio samo za sebe, već i da bi pokrivao kockarske dugove svog mentora Nedića, koji na kraju više nije ni mogao, a ni hteo da mu pomaže.

Kako je izgledao rad, bolje rečeno nerad, Komisije za hartije od vrednosti u ranijem periodu, pokazuje i primer jedne samostalne zanatske kamenorezačke radnje koja je krajem 2011. na Beogradskoj berzi odjednom kupila 48.860 akcija Privredne banke Beograd.

Iako su tada morala da zazvone zvona za uzbunu u KHOV-u, koji po zakonu kontroliše ovakve transakcije, ništa se nije desilo, uprkos tome što su i sami službenici Komisije upozoravali rukovodstvo da se ovde radi o više nego očiglednoj nelegalnoj dogovorenoj trgovini preko posrednika.

Pravi udar na zdrav razum malih akcionara desio se 31. januara 2013. godine, kada se na zvaničnom sajtu Beogradske berze pojavio javni poziv akcionarima da prisustvuju skupštini akcionara preduzeća „Nissal" a.d. sa početkom u 14 časova 25. decembra 2012. godine?!? Skupština je, dakle, održana više od mesec dana pre objavljivanja javnog poziva! Komisija namerno nije primetila ovu nepravilnost, pa tako nije ni kaznila odgovorne.

Umesto kažnjavanja odgovornih za nezakonit rad, praksa je da budu kažnjeni oni koji se trude da sprovode zakon. Jedan od retkih sposobnih i zakonitom radu posvećenih zaposlenih u Komisiji bila je glavna inspektorka Ljubinka Vučetić koja sredinom 2013.godine iznenada sa te funkcije bila prebačena na mesto „pravnog savetnika za zastupanje".

Duže vremena posle ovoga KHOV nije imao glavnog inspektora, jer naprednjački kadrovi nisu mogli da se odluče ko je dovoljno nesposoban i kriminalan da bi zaslužio ovo postavljenje.

"Centralni registar za hartije od vrednosti" a.d. (CRHOV)  je još jedno regulatorno telo koje bi trebalo da unapredi i nadzire rad Beogradske berze. Prema informacijama sa sajta CRHOV-a, jedini vlasnik akcija ovog akcionarskog društva je Republika Srbija.

Na čelu CRHOV-a je Ana Jovanović, a sudeći prema izveštaju Agencije za privredne registre (APR), u ovom privrednom društvu u 2015. godini bilo je zaposleno 35 osoba, koja su ostvarila poslovni prihod od 200.075.000 dinara, odnosno dobitak u visini od 64.507.000 dinara.

Pored čak dva regulatorna tela za berzu i trgovinu akcijama, moglo bi da se pomisli kako akcionarima u Srbiji cvetaju ruže. Ima i toga, ali isključivo za tajkune i belosvetske mešetare.

Iako imamo i KHOV i CRHOV, niko od njihovih preskupo plaćenih „stručnjaka" nije ni pokušao da se usprotivi donošenju seta zakona, nazvanih „Koletova pravila", kojima su prava manjinskih akcionara u pojedinim slučajevima potpuno ukinuta. Naziv „Koletova pravila" ove zakonske izmene su dobile po tajkunu Miodragu Kostiću, kome je na ovaj način omogućeno da od malih akcionara akcije prisilno otkupi i to po ceni koju sam odredi.

Ionako krhko finansijsko tržište Srbije ovim je zadobilo „coup de grace", odnosno završni smrtonosni udarac. Iza svega ovoga ne stoje samo domaći mešetari i kriminalci, već i strane ispostave čiji je posao da dovrše pokoravanje Srbije.

USAID je "nevladina" organizacija američke vlade koja redovno dotira usavršavanje naših stručnjaka u Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno kurseve na kojima se oni uče kako da unište i ono malo što je ostalo od srpske berze.

Te "obuke" su bile toliko uspešne, posebno u domenu "otkrivanja međunarodnog lanca nelegalnog trgovanja akcijama stranih kompanija" (kako je navedeno početkom novembra 2014.), da je na kraju i sam CRHOV došao pod udar istražnih organa.

U oktobru 2015. Državna revizorska institucija ustalasala je javnost informacijom da je upravo CRHOV, zadužen za evidenciju i obavljanje prometa akcijama, vodio duplo knjigovodstvo.

"…Centralni registar nije u poslovnim knjigama za 2014. godinu evidentirao promet gotovine u domaćoj valuti na svojim novčanim računima u Narodnoj banci Srbije u iznosu od 8.036 milijardi dinara i 1,6 milijardi evra. Takođe, nije prikazao u finansijskim izveštajima, po stanju na dan 31. decembra 2014. godine, sredstva članova na svom deviznom novčanom računu u iznosu od 33,8 miliona evra (4,09 milijardi dinara), za koliko su imovina i obaveze po ovom osnovu manje iskazani…", tvrdi DRI u svom izveštaju. Očigledno je da i CRHOV i KHOV jedino regulišu nesmetano bogaćenje korporacija, tajkuna i sa njima povezanih političara i to o trošku republičkog budžeta.

Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS), takođe predstavlja "regulatorno telo" koje zvanično nema nadležnost nad kontrolom lekova u prometu, ali spada u red najviše kriminalizovanih institucija ovog tipa.

Na srpskom tržištu se u prometu nalaze lekovi koji su prošli registraciju, a čije pakovanje nije usklađeno sa registracionom dokumentacijom. Zbog ovakvog stanja na tržištu lekova već godinama vlada haos, a razmere prisustva švercovanih lekova i posledice njihove primene nisu nikada ozbiljno analizirane.

Izdavanje ovakvih lekova je suprotno zakonskim odredbama. Zbog prakse izdavanja lekova neusaglašenih sa registracionom dokumentacijom niko neće biti kažnjen, jer su takve instrukcije date inspektorima koji su, naravno, korumpirani…

Agencija za lekove i medicinska sredstva, koja se zvanično bavi registracijom lekova i njihovom bezbednošću za građane Srbije, odavno je odstupila od svoje osnovne delatnosti i bavi se raznim drugim poslovima. Tako je prošle godine nekoliko desetina miliona dinara uložila u nabavku robe koja joj uopšte nije potrebna.

Osim skupocenih automobila, opreme za kuhinje, renoviranja tuđih magacina i raznih drugih ulaganja vrednih više od 68,5 miliona dinara, nabavljen je i nekakav info-pult koji je plaćen neverovatnih 5,16 miliona dinara! Ovo očigledno pranje para, samo je deo kriminalnog mozaika u ALIMS-u.

Primer banditskog ponašanja u "regulatornim" agencijama, svakako je i Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, RATEL-a, koja je godinama plaćala samo za zakupninu poslovnog prostora preko 60.000, a mesečne plate zaposlenih su bile, kako onda tako i danas, između 3.000 i 5.000 evra. I tom im je malo pa pribegavaju svemu i svačemu.

Na primer, samo u Srbiji ova regulatorna agencija ne prihvata međunarodni CE sertifikat za elektronsku opremu, već traži dodatnu sertifikaciju kako bi još para od nekoga uzeli.

Takođe, samo u Srbiji ovakva agencija prihodi od naknada za korišćenje numeracije i naknada za korišćenje frekvencije. Taj novac ide u sefove regulatorne agencije (i džepove njenih "menadžera"), dok se u drugim zemljama ta sredstva uplaćuju direktno u državni budžet!

Zbog svega toga, rad Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, ocenjen je najgorim kvalifikacijama od strane Evropske unije u nekoliko godišnjih izveštaja o napredovanju u pridruživanju Srbije sa EU.

Poslednjih nekoliko godina, od kako je Vučić na vlasti, u RATEL su upali stranački aktivisti SNS i njihovi "saveznici" iz nevladinog sektora, menadžeri stranih banaka i firmi koje radijske frekvencije koriste bez dozvole RATEL-a.

Vođini miljenici, RTS, Pink, SBB, Telenor, VIP i njima srodni informatičko-medijski vampiri, svakodnevno pljačkaju građane Srbije, a RATEL, kao "regulatorno telo" im u tome svojim činjenjem ili nečinjenjem pomaže isto kao i Republička radio difuzna agencija (RRA) i njima prateća "regulatorna" mafija poput Republičke agencije za poštanske usluge (RAPUS) i Registra nacionalnih internet domena (RNIDS) kojima je data potpuna nezavisnost u radu i sloboda da čine što god im je volja.

Zaposleni u ovim agencijama primaju evropske plate koje iznose od 20 do čak 70 hiljada evra godišnje! Troškovi po jednom zaposlenom u ovim "regulatornim" agencijama iznose i preko 65 hiljada evra godišnje, ali dok ima naroda da plaća biće i "korisnika" ovih "premija"…

Koga i kako zastupa RATEL, najbolje govori i podatak da je ova agencija donela odluku da državna firma "Telekom" ne može da odredi komercijalno isplative cene za korišćenje svoje infrastrukture, prema "Telenoru".

Naime, ovo "regulatorno telo" zaštitilo je stranu kompaniju na štetu domaće: propisalo je komercijalno neisplative cene po kojima je srpski "Telekom", morao norveškom "Telenoru" da stavi na raspolaganje svoju infrastrukturu!

Isti ljudi koji su ojadili "Telekom" (bivši članovi bivšeg G 17 i Demokratske stranke), dovodeći "Telenor" kao nelojalnog konkurenta, danas zajedno sa Vučićevom nezajažljivim družinom, planiraju bagatelnu prodaju (poklanjanje) ovog državnog giganta.

Za poslednjih četiri godine, Agencija za privatizaciju koja takođe ima status "regulatornog tela" u oblasti privatizacije, svakih deset meseci je u bescenje posredovala u prodaji između 300 i 500 državnih i društvenih preduzeća.

Od najmanjih do najvećih. Vrh svog nečasnog postojanja, ovaj državno-mafijaški mehanizam treba da obeleži prodajom Telekoma i Aerodroma Beograd, što je 5. juna ove godine zahtevala i Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD), kao jedan od uslova "daljeg napretka ka EU".

Da licemerje bude kompletno, pobrinuo se Savet Evrope koji je Srbiji i nametnuo nužnost stvaranja "regulatornih tela", tačnije paradržavnih institucija, koje služe režimu na vlasti.

Naime, kad god je, recimo, Vučiću potrebno da sprovede u delo kakvu nezakonitu aktivnost, tu su "regulatorna tela", koja on predstavlja kao nezavisne institucije koja rade "po zakonu" a ne po njegovom naređenju. Istina je da od svih nezavisnih regulatornih tela, samo dve takve institucije nisu pod njegovom kontrolom: Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja!

Sasvim dovoljno, da građani ipak vide šta im radi suludi premijer i kako iz njegovog kabineta idu sve nesreće koje su ovu zemlju zadesile poslednjih godina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: