Архива

Posts Tagged ‘pice’

DIJALEKTIKA DIKTATURE: OD GORIH UVEK DOLAZE GORI!??

27. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Vođa je odlučio, da sprovodeći naloge od “prijatelja iz inostranstva“, smeni i načelnika Komunalne policije Beograda i načelnika Policijske uprave Beograda. Menja i ministra policije dr Nebojšu Stefanovića i direktora Bezbednosno informativne agencije Aleksandra Đorđevića. Za sada nije još odlučio da li će oni završiti u zatvoru, mada se to od njega traži.

U BIA “deluju“ instruktori iz Ambasade Sjedinjenih Država, koji “čiste“ banku podataka, listaju dosijea zaposlenih, precrtavaju imena onih koje treba otpustiti, izdaju naloge. Suprotno od očekivanog, službenici Agencije su dobili kuraž, spremni su da “usrećitelje“ pošalju k vragu. Posle kišnog proleća, sledi vruće leto, sa puno krvi…

 

                   major Goran Mitrović

ROKADE

 

Odlazeći-dolazeći premijer Srbije najavio je da će odgovorni za slučaj “Savamala“ snositi svu odgovornost. Naveo je da su odgovorni oni iz vrha gradske vlasti i policije. Vučiću je naređeno, i on to pseći sprovodi, da smeni gradonačelnika Sinišu Malog, menadžera Gorana Vesića, načelnika komunalne policije Beograda Nikolu Ristića i načelnika Policijske uprave Beograda Veselina Milića.

Istog dana kada je najavio smenu, na sva usta je hvalio Sinišu Malog. Ali, na prijemu u Ambasadi Ruske federacije 9. juna videlo se da su odnosi između Vučića i Malog veoma hladni. Mali zna da Vučić na njegovo mesto želi da postavi Nebojšu Stefanovića, kome je istekao rok upotrebe na mestu ministra unutrašnjih poslova.

Više javno tužilaštvo u Beogradu remeti Vučićeve planove. Tužilac pruža otpor. Policija, po njegovom nalogu, nije prikupila dokaze koji mogu da optuže gradonačelnika i gradskog menadžera. Možda je sve što Vučić kaže tačno, jer mu je tako naređeno, ali za sudski postupak se moraju naći i dokazi.

Dvojica policajaca će, napokon, biti suočeni sa svojim zlodelima. Nikola Ristić, bivši pomoćnik komandira Policijske stanice Savski venac, koji je načelnik Komunalne policije, i Veselin Milić, načelnik Policijske uprave Beograda stalno su na meti javnosti.

Magazin Tabloid je detaljno opisivao njihova nedela i kriminal. Vođa će se sa lakoćom otarasiti pomenutih likova. A, na njihova mesta dolaze još gori. To je dijalektika diktature. Ako vam nije dobar moj momak, dovešću još goreg. Kandidat za načelnika Policijske uprave Beograda je čovek po Vučićevoj meri vrednosti i morala.

Komadant Brigade policije Policijske uprave Beograda je pukovnik Dušan Puvača. On je 9. komadant ove policijske brigade koja je osnovana 1946. godine, kao policijski eskadron. Na mesto komadanta g. Puača je došao sa položaja načelnika Dežurne službe Policijske uprave. Ljubitelj je jakih pića, i često je bio u teško pijanom stanju. Policajci iz Dežurne službe pamte ga po naređenju da sva lica, koja se privode kod dežurnog prekršajnog sudije teraju na alkotest, da prisilno duvaju u balone. Ako pije načelnik, to nije dozvoljeno građanima. Mada, zakon ne dozvoljava obavezu alkotestiranja, ako građanin nije zatečen u vožnji.

Ali, nije komadant Brigade policije bio uvek pijan. O sebi je misli u svesnom stanju.

Tako je 1999. godine iz Prizrena, gde je bio upućen na službu, iz bolnice ukrao rentgen aparat, koji je dovezao službenim kolima. Uz pomoć tadašnjeg predsednika SO Zemun g. Steve Dragišića rendgen aparat je, za velike pare, prodao Zemunskoj bolnici! A gospodin Puvača je voleo i slike, pa je poharao Muzej u Prizrenu, odnoseći slike Save Šumanovića, koje je, za velike pare, prodao članovima “Zemunskog klana“!

Gospodin Puača je sa “zemuncima“ i “surčincima“ bio uvek u dobrim odnosima. Danas, kada policija, po nalogu suda, privede Ljubišu Buhu Čumeta u Stanicu policije u Zemunu, za desetak minuta se pojavljuje Dušan Puača, i odvodi Čumeta u kafanu.

Saradnja sa Stevom Dragišićem je bila plodonosna. Radikalski predsednik SO Zemun poklonio je načelniku Dušanu Puvači kuću u ulici Cara Dušana. Kasnije je dobio još tri poslovna prostora. U dva lokala je otvorio kafane, treći je poslovni prostor.

Imovina g. Dušana Puvače je impresivna. Dobio je kuću na Altini, u Zemunu, stambene površine od 10 ari (oko 1.000 kvadrata stambenog prostora).

Ko je gospodin Puvača, policijski službenik sa platom od 80.000 dinara? Zar je od te plate stekao imovinu vrednu milione evra?

Puvača je došao iz Pakraca, sa koferčetom, u kojem nije bilo mesta ni za njegovu diplomu, koju nikada nikom nije pokazao. Verovali su mu na reč da je diploma izgorela u njegovoj kući, koja, inače, nije ni spaljena! Dovoljna su bila dva svedoka da potvrde da je stekao tu diplomu. Srbija danas nije u ratu, a informacije o sudbini diploma stižu sa fakulteta iz okruženja.

Iako pljuje dok priča, i bazdi na alkohol, gospodin Puvača je uvek odan, onom kome treba. Da bi dokazao lojalnost Vođi, i zaslužio njegovu milost, gospodin Puvača izmišlja da je čuo da je neko u krugu Brigade policije na Banovom Brdu uzviknuo parolu – Vučiću, pederu! On postrojava prisutne čete i svima preti da ko ubuduće vikne tu parolu, da će sa njim lično imati problema. Obavezno dodaje da je Aca (misli na Vučića), njegov veliki prijatelj, i da ga on veoma poštuje.

Upućeni kažu da je komandant Policijske brigade u veoma dobrim odnosima sa načelnikom Policijske uprave Beograda Veselinom Milićem, koji ga je i postavio na tako važno mesto. Vezuju ih iste strasti: obojica vole skupa odela, stanove, kuće, žene, vole vlast, da komanduju, da su važni.

Posledjih dana, Puvača u pripitom stanju tvrdi da mu je žao, ali da će morati, jer “tako Aca želi“, da zameni Milića na mestu prvog čoveka beogradske policije. Gospodina Puvaču tokom celog dana, u svakom trenutku, obezbeđuje po šest policajaca, koji ga prate u dva auta. Policija obezbeđuje i njegove nekretnine. Oko 20 plata potroši se na obezbeđenje gospodina Puvače, umesto da o njegovoj sigurnosti brinu stražari u Okružnom zatvoru u Beogradu.

U sledećem broju pobrojaćemo Puvačinu imovinu, sabrati vozni park i konta. Od njega se može naplatiti, i oteto vratiti u državnu kasu. Da li će ova “mala smena među prijateljima“ moći da se sprovede bez obračuna, bez sukoba?

Vučić, očigledno, misli samo na naređenja koja mu izdaju iz centara moći. Malo je verovatno da će ga to spasti od propasti koja se nadvila nad njegovim životom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

INSTITUTI I ZAVODI, I NJIHOVO NAUČNO BAKTANJE O NEVAŽNIM I MANJE VAŽNIM PITANJIMA; A KAKVA JE KORIST ZA SRBIJU??!

28. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kako je ruska TV serija "Institut" potakla malo istraživanje o tome kakvi sve instituti postoje kod nas. Šta zapravo znači reč Institut. Šta je ustanova. Gde postoji ustanova za izdržavanje kazne zatvora. Gde postoji institut za pečurke. Kakvi u se sve instituti osnovali u krilu SANU i kakva je bila njihova sudbina. Gde postoji čitav niz fantomskih instituta bez ijednog zaposlenog. Čemu i kome služi bizarni Zavod za proučavanje kulturnog razvitka?

 

          Stanislav Živkov

Pošto je poslednjih dana naša publika doslovce poludela za ruskom serijom Institut zapitali smo se šta su zapravo bili instituti da bi na kraju shvatili da se pod imenom institut zapravo nalaze brojni primerci društvenog parazitizma na koje se pod izgovorom nepostojećeg naučnog rada arče neverovatne pare ni na šta!

Institut (lat. instituo = postaviti, ustanoviti, obučavati) trebao bi da bude ustanova pod kojom se podrazumeva predmet delovanja naučno-istraživačkog ili obrazovnog karaktera (naučna institucija), ali ona je takođe sinonim za privrednu, kulturnu ili umetničku organizaciju a u poslednje vreme i umiveni naziv za raznorazne privatne prćije. U pravu, pojam institut ima zasebno značenje (pravni institut). Institut ima tačno definisane ciljeve istraživanja, a može biti samostalna organizacija ili telo u sastavu druge organizacije (npr. univerziteta) kao naučna ustanova ili zavod.

 

     Relikti nuklearne histerije

 

Institucija (od latinskog instituere, staviti, osnovati), kao pojam ima više značenja: ustanova ili zavod što je u društvenim naukama naziv za uži skup međusobno povezanih, relativno trajnih društvenih odnosa koji su regulirani ustaljenim društvenim pravilima (običajnim, moralnim, pravnim). Ustanova koja je takođe neka vrsta instituta, je pravni subjekt čije je osnivanje i organizacija uređeno zakonom sa zadatkom trajnog obavljanja delatnosti odgoja i obrazovanja, nauke, kulture, informisanja, sporta, telesne i tehničke kulture, brige o deci, zdravstva, socijalne zaštite, brige o invalidima i drugih neprofitnih delatnosti.

Očito je da mnogi ne znaju šta je institut a šta ustanova, pa je doskora u Pančevu, u pešačkoj zoni, postojala tabla sa bizarnim nazivom Ustanova za izdržavanje kazne zatvora. ZATVOR Pančevo koja je nedavno dobila mnogo normalniji naziv iako je ćorka i dalje ostala na nenormalnom mestu, ali zato u okolini Beograda i dalje nesmetano deluje još bizarniji Institut za pečurke, odnosno eminentno proizvodno trgovinsko preduzeće doo koje se bavi proizvodnjom lekovitih preparata na bazi gljiva, mada nije jasno da li se radi o talofitama ili kormofitama!

U Vinči se takođe nalazi i eminentni mastodont odnosno Institut za nuklearne nauke Vinča koji predstavlja posthumni relikt posleratne trke za naoružanje kada su po političkoj direktivi gotovo svi geolozi u Srbiji, uz geološki čekić, torbu i bakandže, kao domaći zadatak dobili Gajger-Milerov brojač radi obaveznog traženja ruda uranijuma kako bi, u skladu sa poslovicom kuda svi tu i mali Mujo i Jugoslavija dobila svoju atomsku bombu.

A nekako istovremeno je formiran je i Institut za nuklearne sirovine koji je nakon višekratnih podela, spajanja i transformacija nedavno postao Geološki institut Srbije ali po cenu da je u režiji pojedinaca iz Ministarstva zaštite životne sredine geologija u Srbiji gotovo potpuno uništena radi realizacije sumanutog projekta Geoliss , odnosno formiranja digitalne baze podataka a čitav projekat je zapravo najobičnija drpaža i plagijat na koju je straćena enormna količina novca.

Kao relikti nuklearne histerije, u međuvremenu su se još spodobili i Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina te Institut za primenu nuklearne energije INEP u Zemunu, iako nikom normalnom nije jasno šta sve ove "eminentne" ustanove zapravo rade! Pošto su geonauke jako moderne a Rudarsko geološki fakultet ima dva smera, bilo je vrlo poželjno da se osnuje i Rudarski institut u Zemunu!

 

     Balvanološka posla

 

Što se raznoraznih instituta tiče čini se da su u Beogradu instituti osnivani kako je kome trebalo pa tako recimo deluje fantomski Adizes institute čiji je osnivač izvesni Dr Isak Adižes koji je osnivač i profesionalni direktor Adizes Institute, Santa Barbara, Kalifornija, inače tvorac metoda koji nosi njegovo ime i renomirani konsultant rukovodilaca preduzeća i vlada širom sveta. Poznat je po svom jedinstvenom pristupu upravljanju organizacionim promenama zasnovanom na procesu kojim se izgrađuje uzajamno poštovanje i poverenje.

Veliki deo raznoraznih instituta osnovan je posle rata u krilu Srpske akademije Nauka i umetnosti a neki od njih aktivni su i danas. Tako je recimo Arheološki institut SANU iako stalno u zgradi SANU, jedno vreme bio van njenog sastava , a dobar broj godina u njemu je vrlo aktivno delovala partijska ćelija pošto je višedecenijski direktor Đurđe Bošković, inače triput propali kandidat za članstvo u SANU na sednice partijske organizacije redovno dovodio studente radi dodatne ideološke indoktrinacije.

U svakom slučaju Bošković je institut pri odlasku u penziju ostavio u takvom stanju da je nekoliko narednih direktora naprasno pomrlo ne uspevši da u institutu zavedu red. U SANU je takođe postojao i Astronomski institut, odnosno današnja Astronomska opservatorija za koju uopšte već godinama nije jasno čemu služi kada su njeni teleskopi praktično neupotrebljivi za iole složenije astronomsko istraživanje iz prostog razloga jer je nebo nad Beogradom uglavnom sivo a ne crno.

U SANU je posle rata postojao i Institut za izučavanje ishrane naroda koji je relativno brzo ugašen, baš kao i Geološki institut SANU "Jovan Žujović" ali je zato i danas aktivan Institut za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić". Naravno tu su i Matematički institut SANU, Institut tehničkih nauka SANU, Geografski institut SANU, Muzikološki institut SANU, Etnografski institut SANU, Vizantološki institut SANU, Balvanoški institut SANU koji su po pravilu jedine ustanove te vrste u Srbiji.

Međutim institucionalizovani parazitizam pojavljuje se u oblasti istorije jer je iz bogzna kojih razloga fundamentalna naučna ustanova Istorijski institut SANU doslovce okljaštrena pošto se bavi istorijom do 1918. godine a sve to kako bi neometano delovala još dva instituta, relikta samoupravnog socijalizma Institut za noviju istoriju Srbije koji proučava istoriju srpskog naroda od 1918. godine do danas.

Delatnost: humanističke nauke, istorija te Institut za savremenu istoriju koji proučava istoriju 20. veka. Naravno nekima ni to nije bio dovoljno pa je zato izmišljen Institut za političke studije koji se bakće sa društvenim i političkim naukama, istorijom kulture, postkomunističkom tranzicijjom i uvek vrlo modernim balkanskim, odnosno balvanskim studijama, baš kao i Balvanološki institut. Kako bi sve bizarne naučne oblasti bile zastupljene takođe je bilo neophodno osnovati i svaštarski Institut društvenih nauka da se bakće sa društvenim naukama, demografijom, sociologijom, političkim naukama, i javnim mnjenjem!

Kao naučna oblast ekonomija je uvek bila veoma moderna pa su decenijama Ekonomski fakultet i Viša ekonomska škola bili poznati po desetinama hiljada doživotnih studenata, ali su zbog tog modernizma nastali Institut ekonomskih nauka koji zaista i jeste eminentna naučna ustanova, ali i Ekonomski institut, Institut za ekonomiku poljoprivrede te Institut za ekonomiku i finansije koji je zapravo najobičnije preduzeće za reviziju osnovano kao pravni sledbenik firme SAM konsalting formirane 1990. godine po vladinom programu za konsalting!

 

     Plava štrafta oko vrata

 

Kako bi se sve oblasti ekonomije adekvatno pokrile bilo je veoma potrebno osnovati i Institut za spoljnu trgovinu! Pošto su decenijama trajale svađe i prepucavanja na relaciji Filozofski fakultet – SANU, na samom fakultetu je tokom proteklih 40 godina formirano više, uglavnom fantomskih naučnih ustanova, odnosno instituta od kojih neki godinama uopšte nemaju nijednog zaposlenog jer nastavno osoblje sedi jednom guzicom na dve stolice pa, osim redovne plate koju dobijaju za poslove u nastavi, dobijaju dodatna sredstva za rad na uglavnom nepostojećim projektima.

Izuzetak u ovome je Institut za istoriju umetnosti koji ima 6 stalno zaposlenih i koji se zaista bavi fundamentalnim istraživanjima o čemu svedoče brojne objavljene knjige. Doduše svojedobno je Institut bio pretvoren u prateći servis za potrebe nekadašnjeg upravnika Vojislava Koraća i njegove ljubavnice dr Marice Šuput a baš u to vreme, neki od tadašnjih zaposlenih su godinama u Institut navraćali samo da podignu platu! Tako su danas na Fakultetu aktivni sledeći fantomski instituti: Institut za sociološka istraživanja, Institut za etnologiju i antropologiju, Institut za pedagogiju i andragogiju, Institut za filozofiju te Institut za psihologiju.

Postavlja se stoga pitanje čemu i kome uopšte služe ovakve fantomske ustanove kada već postoji Institut za pedagoška istraživanja čija delatnost su društvene nauke, pedagogija, pedagoška psihologija, sociologijaa koji je osnovan još 1959. godine.

Štaviše, pošto je psihologija takođe postala jako popularna 2005. godine u Beogradu je osnovan krajnje bizaran Institut za psihodramu čije su glavne delatnosti psihodramska psihoterapija i edukacija psihodramskih psihoterapeuta/kinja. Za neupućene: psihodrama je grupni akcioni psihoterapijski metod koji se oslanja na teoriju, filozofiju i metodologiju Jakoba L. Morena.

Terapijski postupak se bazira na scenskoj ekspresiji uz korišćenje dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike što samo po sebi najbolje govori da se zapravo radi o sindromima čijim lečenjem se na naučnoj osnovi već decenijama bave stručnjaci Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici gde jedini problem predstavlja činjenica da nakon dužeg rada psihijatri i psiholozi postaju sami sebi pacijenti!

Poljoprivreda je takođe vrlo kurentna oblast koja kod nas samo potvrđuje narodnu poslovicu gde je mnogo babica, deca budu kilava. Naime raznim aspektima poljoprivrede kod nas se bakću Institut za kukuruz "Zemun Polje", Institut za zemljište , Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Institut za stočarstvo, Naučni institut za veterinarstvo Srbije, PKB "INI-Agroekonomik", Institut za higijenu i tehnologiju mesa te Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu !

Sve u svemu instituti i institutčići su se namnožili kao korov ali vodeće mesto u parazitizmu svakako pripada bizarnom Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka i njegovom OOURU Zavodu za kulturu Vojvodine koji predstavljaju najidealnije primere višedecenijskog arčenja para na navodna fundamentalna istraživanja od kojih niko nikada nije imao nikakve koristi a svi koje su ove eminentne ustanove davile imali su plave štrafte oko vrata kao posledicu!

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka osnovan je 20. aprila 1967. godine kao ustanova u oblasti kulture koja se bavi naučnim, razvojnim i primenjenim istraživanjima, izradom studija i analiza u oblasti sociologije kulture i kulturne politike, prikupljajući informacije i dokumentaciju o kulturi, umetnosti i medijima u zemlji i inostranstvu. Zavod ima pravo da svoje programe valorizuje i verifikuje na domaćem i stranom tržištu.

 

     Zavod za kočenje kulturnog razvitka

 

Sve ovo izgleda lepo i krasno a zapravo se svodi na sistematsko zatrpavanje svih ustanova kulture u Srbiji desetinama strana stupidnih upitnika u kojima se svake godine postavljaju stotine glupih pitanja, traže se raznorazni statistički podaci koji se zatim u Zavodu mesecima prepisuju i obrađuju, verovatno kako bi se obezbeđivalo ostvarivanje opšteg interesa u oblasti kulture, što je pak druga potpuno sumanuta definicija proistekla iz konferencijaškog govora iz doba komunizma .

Naravno na ovakve budalaštine decenijama se troše pare da bi kao jedini rezultat povremeno bio objavljivan navodno eminentan časopis Kultura, posvećen sociologiji kulture i kulturnoj politici. Međutim malo je poznato da Zavod za proučavanje kulturnog razvitka ne malu količinu sredstava dobija radeći kojekakva istraživanja po narudžbini sa strane odakle se najčešće naručuju i oblast istraživanja, način istraživanja i rezultat pa je na Zavodu da u skladu sa narudžbinama pripremi i pitanja i navede na davanje odgovora kako bi naručioc bio zadovoljan. Na osnovu ovakvih "nepristrasnih" istraživanja Zavod nastavlja sa izradom raznoraznih strategija o kulturi koje u lokalnim samoupravama često dobijaju status nedodirljive svete krave samo kako bi se po svaku cenu realizovale sumanute ideje naručioca.

Na taj način se pojavljuju bizarne skupo plaćene studije poput Strategije o kulturi grada Pančeva 2011-2015 koje kao metastatski karcinom uništavaju sve pred sobom! O tome koliko je samo postojanje i osnivanje ovog zavoda još od početka bilo na vrlo tankim nogama najbolje svedoče podaci dostupni na samoj sajtu Zavoda iz kojih se vrlo jasno vidi da je već tada postavljano pitanje opravdanosti rada ove bizarne institucije.

Tako se navodi da nastanak, početak i razvoj bilo koje ustanove, pogotovo posebne i sasvim nove ustanove, nije moguće razumeti bez poznavanja sociokulturnog konteksta i vremena njenog nastanka iz čega proizilazi da je već tada bačen novac na neko istraživanje kako bi se po svaku cenu opravdalo osnivanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koji je, kako se na sajtu navodi ušao u intelektualno polje bez istorijski stvorenog legitimiteta, a istini za volju taj legitimitet nije stekao ni do danas jer u naučnom polju na legitimitet mogu da računaju samo istraživačke ustanove iza kojih mogu da stanu već oformljene naučne discipline i instance koje stvaraju i naučne autoritete i naučni podmladak, što sa Zavodom nikada nije bio slučaj jer je osnovan političkom pomodnom odlukom a ne odlukom zasnovanom na realnom sagledavanju potreba tog vremena!

Na sajtu se dalje navodi da i sâm izbor naziva nove ustanove – Zavod za proučavanje kulturnog razvitka svedoči, u najmanju ruku, o nedoumici kako nazvati tu ustanovu. Ustanova nije mogla da dobije status naučnog instituta, a to nije bila ni želja njenog osnivača, jer nije ispunjavala zakonske uslove, pa je zato izabran neutralni termin zavod, a usvajanje bliže odredbe o proučavanju kulturnog razvitka sledilo je, makar i nedovoljno artikulisano, ideju o tome da u kulturi postoji nesumnjiv razvoj, koji samo treba prepoznati i podstaći.

O tome da je zaista u pitanju reč o pravoj parazitskoj ustanovi potvrđuje se u nastavku teksta gde se navodi da bi se pravo uporište osnovne delatnosti Zavoda najpre našlo u sociologiji kulture i umetnosti, mada su se neki tokovi te delatnosti – i tada, na samom početku, i u poznijim fazama rada, često nalazili u graničnim zonama mnogih disciplina: ekonomije i organizacije kulture, urbanog planiranja kulturnog razvoja, istraživanja javnog mnjenja usmerenog na kulturne potrebe i kulturnu potrošnju, politikologije s orijentacijom na kulturnu politiku…

Bulažnjenje se nastavlja u istom stilu pa se dalje tvrdi kako u slučaju prenošenja i usvajanja novih naučnih ideja uvek postoji čitav skup sociokulturnih uslova u zemlji primaocu koji dovode do buđenja i razvoja izvorne naučne misli: sâm predmet se u svojim razvojnim formama (kultura) nameće proučavanju, javlja se naučna radoznalost podstaknuta već postojećim začecima novog u društvenim i humanističkim naukama, a posebno međuuticajima različitih kultura, osnivaju se katedre na univerzitetima i stvara naučni podmladak, osnivaju se instituti i formira naučni kadar u njima.

Ustvari, polako se napuštao taj koncept društvene svesti, a sve više počelo da govori o kulturi kao nečem samosvojnom i sa sopstvenom dinamikom razvoja u sklopu društvene strukture, razgraničio je u pojmovnom smislu instituciju kulture od organizacije kulture (dramska umetnost – pozorište), na primer, i postavio analitičku shemu horizontalne i vertikalne dimenzije kulturnog stvaranja u kojoj se (shemi) u prvoj ravni kao bitni elementi pojavljuju priprema, akcija, ocena ili analiza, a u drugoj stvaranje, saopštavanje i primanje Zavod za proučavanje kulturnog razvitka koji, s malom ekipom ljudi različitog profila i sa ne baš tako jasno definisanom ulogom – prema Zakonu o osnivanju i prvom Statutu u prvi plan se ističu proučavanje društvenih promena i iznalaženje mogućnosti i oblika primene savremenih metoda rada i unapređivanje kulturnih delatnosti – nastoji da uoči osnovne karakteristike glavnih aktera na tom polju i nešto bolje osvetli manje poznata ili gotovo nepoznata mesta na njemu. Širina zahvata u intelektualno odnosno kulturno polje, već i raznovrsnost tema koje su obrađivane.

Radovima posvećenim kadrovima u ustanovama kulture, kulturnom životu radničke i seoske omladine, domovima kulture, materijalnoj osnovi kulturnog života sela, umetničkim udruženjima, slobodnim umetnicima, umetničkoj publici, programima kulturnog razvoja Srbije i Beograda i drugih opština.

Sve u svemu, decenijama je ovaj bizarni zavod trošio novac na raznorazna statistička istraživanja iz kojih su metastazirale svakojake cirkuske manifestacije po svim gradovima Srbije. Krunu ovakvog stvaralaštva svakako predstavlja pokretanje časopisa Kultura, časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku čime je, 1968. godine otvoren je još jedan izuzetno značajan intelektualni kanal za strujanje ideja.

Sve ono što Zavod u okviru svoje redovne delatnosti nije mogao da ostvari – zbog ograničenih materijalnih sredstava, relativno uzane personalne istraživačke baze, ograničenja koja je nametao osnivač i finansijer – našlo je, uz redakcijski rad zasnovan na visokim profesionalnim kriterijumima a potpun nečitki i dosadan časopis, zajedno sa mnogim drugima , samo je nemilice punio sve javne biblioteke i to desetinama dužnih metara bačene hartije, eventualno pročitan u vreme izlaska i možda još dva puta i nikada više. Nije ni čudo što je prošle godine Vlada Srbije sa pravom predložila gašenje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, ali na žalost na kuknjavu tzv kulturne elite i Ministarstva kulture to se nije desilo. Prava šteta!

 

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

DIPLOMATIJA SRBIJE U PARIZU: SRPSKA KULTURA U PORODIČNIM, ŠVALERSKIM I PRIJATELJSKIM RUKAMA

14. јула 2013. Коментари су искључени

 

Ura, Pariz je najzad dobio ganc novog ambasadora Srbije. Aplauzi i klanjanja do zemlje, trijumf povratnika, kao ulazak Hrista u Jerusalim. Vratija se Rajko Ristić, i to na velika vrata. Pre nekoliko godina zatvorili su mu konzulat u Lionu, kao diplomatski višak, a sad se, evo, Rajko uselio u barokni dvorac na obali Sene. Najlepšu rezidenciju među svim našim diplomatskim predstavništvima na planeti. Na isti dan započeli su u Parizu i dani srpske kulture, pa je bila hitnoća da diplomatija podupre kulturu.

 

          Mile Urošević,(Dopisnik iz Pariza)

 

 

Praznina u dvorcu zvanom Tremoaj bila je nepodnošljiva. Otkako ga je njegova ekselencija gospodin Dušan Bataković, skraćeno Batak, pre šest meseci napustio, ljudima se učinilo da sve radi kao podmazano i da se ništa nije promenilo u francusko-srpskim odnosima. Možda nam ambasador stvarno više nije ni potreban, pomislili su. Pre svega, bila bi to ušteda u budžetu, i mnogo manje svađe u političkim strankama oko naimenovanja.

A, pored toga, Brisel nam je ionako već sažvakao celu spoljnu i unutrašnju politiku, bilo ko može da odradi posao. Kažu da tek kada nekoga nema, ljudi uvide da taj nije ni bio preko potreban.

Pariski Srbi, koji imaju dugo pamćenje, sećaju se da nam je taj isti naučnik, doktor, profesor, istoričar i ambasador, već ranije dokazao da su diplomatske stolice vrlo simbolična radna mesta. Skoro bespotrebna. Na početku svoga mandata, iako slabog zdravlja, on je radio za dvojicu.

Pored svoje ambasadorske glavobolje otaljavao je i dužnost direktora kulturnog centra. Nakon dve godine upražnjavanja obe funkcije za jednu platu, stigao je tatin sin iz akademske porodice Veličkovića. Vuk Veličković alias Vidor, dečko koji obećava i čiji bi tata, kako su tvrdili zli jezici, mogao da useli ambasadora u Knez Mihailovu 35.

Tako je KIC (kulturno informativni centar) u Parizu pomalo postao vučja jama. Tu se nekada davno muvao Vuk Vučo, filmadžija, onda je u ministarstvu zavladao Vuk Drašković, pisac, koji je na državne jasle uguravao svoje ovčice i Danine prijateljice, a evo danas i Vuk Jeremić buši mesto malog Vuka, slikara, ne bi li ubacio svoju crvenkapica Maju Raković, novinarku i internet intelektualku.

Doduše, ta Maja nije bilo koja novinarka, ni običan diplomata, kao većina naših predstavnika po svetu. Maja je završila kurs novinarstva na westmisterskom fakultetu, ali to nije bilo presudno. Najbitnije je da je ona kuma bosanskom Kenediju iz familije Pozderac, Vuku Jeremiću. Naš najpopularniji čovek u svetu je najverovatnije i naš budući predsednik, samo ako bude hteo. Međunarodna zajednica već unapred nema ništa protiv.

 

     Kuma nije dugme

 

Zbog čega pominjemo Vuka, tog svetski poznatog ambasadora, koji se proslavio od kada je za himnu UN predložio "Marš na Drinu". Iz prostog razloga što mnogi Srbi misle da direktora (ili kuma) Kulturnog centra u Parizu bira ministarstvo kulture. Taman posla!

KIC je naša ambasada kulture i, kao takva, pada pod nadležnost ministarstva spoljnih poslova. E sad, da li Vuk Jeremić lično gura malu Maju u veliku fotelju, to ne bi mogli da dokažemo Vi i ja, ali je sigurno da je titula kume veća od svake engleske diplome.

Kao što je sigurno i to da se onima koji izmišljaju dobra radna mesta, zatresu gaće pred ovakvom titulom. Ej, bre, ministarska Kuma nije dugme, ali zato odgovorni za nadležnosti podobnih tako funkcionišu, na dugme. Treba samo da ih neko pritisne, i, hop: najbolje radno mesto na svetu izvukla je kuma, zet ili pašenog broj taj i taj.

Kuma bi uvek trebalo da se piše velikim slovom. Mnogo dobrih tekstova bi trebalo da napišu naši diplomatski novinari, ili novinarske diplomate, pa da nas razuvere. Pogotovo što neki sitni detalji idu u prilog tezi da je diplomatska fotelja vrsta nagrade za poreklo ili poslušnost, i da titula donosi izuzetno vredna prava.

Svima je još u sećanju ambasadorka pri UNESCO-u Zoki, Zorule Tomić , Tadićeva simpatija, koja je verovatno zaradila ambasadorsko mesto u Unesku svojim epohalnom knjigom iz oblasti seksa, Poljubac u doba kuliranja. Takvoj fatalnoj intelektualki imidž nalaže gajbu od bar osam somova evrića mesečno.

Valjda Zoki toliko vredi što predstavlja, ako ništa drugo, ono našu narodnu lepotu i tehniku onih stvari. UNESCo lekcija nije nikome poslužila za primer. Danas padobranci padaju po bašti ambasade. Nezvanični vršilac dužnosti direktorke centra, i zvanično prvi sekretar za kulturu i informacije ambasade Srbije u Francuskoj, baštovanka za zaštitu naše baštine, gospođa Maja Raković, (sa titulom u dva reda), smatra da vredi bar upola Zorice Tomić.

Kao dete, Maja je maštala da kroz prozor vidi Trijumfalnu kapiju, i sad kako da neko odbije to malo zadovoljstvo od bar četiri soma mesečno. Kirija od oka. Nije sigurno ni da se neko usudio da joj ponudi besplatan stan ambasade predviđen za normalne službenike. Maja je genije, zna sve da radi, a pogotovo ono poslove svojih kolega.

Maja pravi raspored ko treba da dođe, kao i ko treba da ode iz centra. Kao i obično, ali ono što je stvarno razljutilo raju koja gravitira oko epicentra srpske kulture na zapadu je upravo takvo dupliranje uloga i dohodaka. Pored žive sekretarice Marije Radić, ministarstvo izmišlja novo radon mesto sa titulom prve sekretarice. Koj će nama dve sekretarice za isti posao. Jedna obična i druga prva, kao što potpredsednik i prvi potpredsednik. Budalaštine.

Šta po Vuku može da znači to prva sekretarica, misli se na Vuka Karadžića a ne na bankara Jeremića. Jel’ to bolja, pametnija, sposobnija službenica ili je to samo žena sa jakom zaleđinom. Dokle bre da se samo socijalno razmnožavamo a da ljudi kojima su roditelji; kafe-kuvarice, domari ili šoferi, ne mogu čak ni takva mesta da naslede jer su potrebna za decu onih odozgo koji neće da uče školu ili su pomalo mongoloidi.

 

     Ambasade, srpske raspikuće po belom svetu

 

Treba znati da su mnoge mračne radnje sve vidnije u gradu svetlosti. Zato se ova naša šnajderaj dijaspora od nekih 80 hiljada legalnih duša i okrenula, pa sad gleda svoja posla i sve više izbegava etničko komunitarna druženja. Prošlo je vreme bratoubilačkog rata, kad su se stvarala udruženja i organizovala gostovanja naših političara prevaranata i pevača profitera.

Kada se slala humanitarna pomoć sa svih strana i davalo iz svog džepa za našu stvar. Od potpisivanja dobrog sporazuma u Kumanovu kada smo pobedili NATO, pa do ovog najnovijeg dobrog sporazuma made in Brisel, kojim smo spasili Kosovo, po svim našim predstavništvima u inostranstvu su defilovala razna oficirska deca, omatorele stjuardese, samohrane majke i druge fatalne žene, propali pesnici, priučene diplomate, sitni prestupnici, šibicari, alkosi i mnogobrojni rođaci sa sela ili kumovi iz grada kojima treba neko dobro devizno uhlebljenje.

Po nekom nepisanom pravilu u srpski politički biznis se mahom ulazi "na zadnja vrata", preko novinarstva: steravši sve srpske patriote i njihove francuske prijatelje u borbi protiv satanizacije, stjuardesa je ukrasila izlog centra posterom BHL-ovog anti-srpskog filma.

Nakon Oktobarskog prevrata svim snagama je naš tandem sprečavao da za direktora Centra dođe već imenovani na tu dužnost Komnen Bećirović, legenda srpske dijaspore u Francuskoj, autor Kosovske trilogije i čovek lokalac koji tu stanuje poznaje najviše ljudi u Parizu. Sve ostale novostvorene države su za svoje predstavnike uzimali lokalne intelektualce samo smo mi slali kume i rođake sa sela.

Samo prvih sedam godina demokratskog guranja i izmicanja stolica protivnicima, u Kulturnom centru se izređalo pet direktora! Posle je bila dvogodišnja pauza bez ikoga. U tadašnjoj srpsko-crnogorskoj državi se po ključu slala u kulturološku ambasadu izričito crnogorska čeljad.

I kako ni đetići nisu mogli da se nagode kojoj junačini pripada Pariz, v. d. direktorka je bila Jagoda Stamenković, a onda je 2004. stigla dukljanka Branka Bogavac. Kad se govori o tom periodu, ne treba ni pominjati kako se centar pretvarao u antisrpsko leglo.

Ta je nameštena direktorka više bojkotovala pro srpske inicijative, skupove i slično jer je za nju jedini bio važa njen prijatelj i idol Ismai Kadare i njemu slični. Kako je bratska Crna Gora otišla iz unije, tako je Branku Dukljanku zamenio Vukov podanik Živadin Mitrović, koji je ostao punih 18 meseci Kada je nakon Živadina Centar ostao bez glavešine, u fotelju v.d. direktora najbrže je zaseo savetnik ambasade Mihailo Papazoglu i tu ostao sve do dolaska Batakovića, koji je četiri godine trenirao strogoću. Diplomatija je vrlo prosta, skoro prostačka nauka i tehnika vladanja preko prijatelja i rodbine u ove nedelje srpske kulture u Parizu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: