VLAST U SRBIJI VEŠTO KAMUFLIRA OKUPACIONU POLITIKU NA KOSOVU I METOHIJI

 

Kosovo i Metohija 2016. godine ne očekuje ništa dobro. Pred Albancima je niz velikih razočarenja (jer očekuju da im Evropska unija širom otvori vrata), međusobni obračuni i vanredni izbori, a pred Srbima je novo suočenje sa velikoalbanskim ambicijama koje uz američko posredovanje i dalje sprovode razni oficiri narko-mafije koji suštinski održavaju privid nekakvog poretka u ovoj srpskoj pokrajini.

Jer, i Euleks i vlada samoproglašenog Kosova ne upravljaju ovom otetom teritorijom Republike Srbije. Svoj politički profit i pare sa Kosova izvukao je i Aleksandar Vučić tokom neregularnih izbora. Ali, na pitanju Kosova će konačno i pasti. To je vrtlog u kome su se gubili i moćniji diktatori od njega.

 

                        Nikola Vlahović

 

Od kako je 1999. godine, prvi kontigent jedinica NATO pakta stupio na tlo Kosova i Metohije, iz ove srpske pokrajine proterano je preko 200. 000 hiljada Srba, uništeno je više od 150 pravoslavnih crkava i manastira, a u preko 250 sela, gradova i opština, sasvim je uništeno ili oskrnavljeno isto toliko srpskih grobalja. Na delu je zatiranje srpskog pisma, jezika i kulture i duboka socijalna izolacija svakoga ko nije Albanac.

Preostali Srbi na Kosovu i Metohiji danas žive bez ikakve zaštite i bez osnovnih ljudskih prava, podvrgnuti stalnom zastrašivanju i drugim oblicima nasilja. Administracija takozvane države Kosovo, sa jedne strane, a sa druge lični režim Aleksandra Vučića, koriste kosovskometohijske Srbe kako im kad zatreba. Uglavnom da otimaju njihove glasove prilikom izbora ili da preko njih dokazuju da su "na evropskom putu".

U oba slučaja, reč je o brutalnim manipulacijama, prevarama, ucenama, zastrašivanjima i pritiscima koji imaju za cilj dalje smanjenje srpske populacija na tlu Kosova i Metohije.

U tom smislu, može se reći da je režim Hašima Tačija saglasan sa režimom Aleksandra Vučića oko "srpskog pitanja". To dokazuje i saučesništvo Tačijevog režima u predizbornoj kampanji, koju je Vučić vodio na Kosovu i Metohiji.

Naime, Tači je obezbedio "mirno i demokratsko" agitovanje Srpske napredne stranke u srpskim opštinama, a u znak zahvalnosti, Vučić je prihvatio da Zajednica srpskih opština ne dobije nijednu izvršnu funkciju!

Kakav je scenario sa prevarom o Zajednici srpskih opština smišljen, govori i činjenica da, na primer, opština Obilić nema nikakvih prihoda od eksploatacije rude koja se odvija na teritoriji ove opštine, nego sav novac ide direktno u budžet lažne države. Sa druge strane, albanske vlasti pred stranim zvaničnicima pozivaju svakoga ko je ranije živeo u Obiliću da se vrati.

Ovo je do dolaska NATO trupa bila opština sa skoro stoprocentnim srpskim stanovništvom. I danas tu Srbi u većini žive (ali samo deseto odsto njih ima nekakav posao), a gradonačelnik Albanac, Džafer Gaši, pokušava preko "Srpske liste" da sprovodi politiku svoje vlade na način koji vodi u asimilaciju i priznavanje države Kosovo. Njega podanički podržavaju i pojedini Srbi koji sebe zovu "vođama zajednice" poput Slaviše Jakovljevića, čoveka sa političkim ambicijama.

Obilić je ugrožen u svakom pogledu. Srbi već godinama umiru od aerozagađenja jer albanske vlasti neće da postave filtere na elektranama "Kosovo 1" i "Kosovo 2" koje su građene još osamdesetih godina kreditima Svetske banke koje je Srbija uzela.

Nije slučajno ni što je neko u Prištini smislio da smesti i regionalnu deponiju na periferiju Obilića, kako bi dodatno zdravstveno ugrozio preostalo srpsko stanovništvo. Da bi se nekako prodala magla međunarodnim donatorima, nedavno su predstavljeni i projekti određeni za gradnju u mestima gde žive Srbi. Među njima ne postoji nijedan privredni objekat, a kao najveća investicija određena je izgradnja škole u Plemetini!

Da se Srbima na Kosovu i Metohiji crno piše, govori i podatak da je krajem prošle godine (9. decembra 2015.), ministar odbrane Turske Ismet Jilmaz obećao dalje finansiranje stvaranja buduće vojske Kosova.

Naknadno je u albanskoj štampi objavljena izjava nekadašnjeg komandanta OVK, a sada poslanika Demokratske partije Kosova, Agima Čekua da je: "…Velika skupština Turske usvojila i jedan fond iz budžeta za podršku Kosovu iz koga će biti finansiran razvoj i oprema vojnim snagama Kosova".

Radi se o fondu koji treba da ubrza transformacije Bezbednosnih snaga Kosova u oružane snage. Još više novca za kosovsku armiju, daju Ujedinjeni Arapski Emirati, sve sami Vučićevi prijatelji, koji su finansirali i OVK tokom rata 1999. godine i pre toga.

Agim Čeku se nada da će baš on biti prvi vrhovni komandant oružanih snaga Kosova. Ali, to je malo izvesno jer će on biti prvi optuženik pred specijalnim sudom za ratne zločine počinjene na Kosovu.

Mada je već spremna optužnica protiv njega, a vezana je za zločine OVK nad ratnim zarobljenicima, ona će biti objavljena tek u septembru mesecu. Funkciji budućeg komandanta oružanih snaga Kosova, nada se i Fatmir Ljimaj, poznat po nadimku "Čelik", takođe bivši komandant OVK. Ali i Ljimaja čeka da odgovara za ratne zločine, a u vezi sa tim je nedavno saslušan od strane Specijalnog tužioca. Na to mesto sigurno pretenduje i Ramuš Haradinaj i još nekoliko nekadašnjih vođa OVK.

U međuvremenu, Vučićev režim je nastavio pregovore u Briselu kao i pregovore u okviru Poglavlja 35, što Srbiju vodi u dobrovoljno odricanje od sopstvenog Ustava i Rezolucije 1244 i gašenje preostalih državnih institucija na Kosovu i Metohiji. Mada to nije uradilo više od 80 zemalja u svetu, Vučićev režim je u ime Republike Srbije formalno priznao samoproglašenu državu Kosovo. Srbija će mu na ovu samovolju odgovoriti čim bude pokušao da to unese i u Ustav.

Najviši zvaničnici Vlade Kosova, počevši od predsednika i premijera, ovih dana ponovo intenziviraju pitanje stvaranja vojske Kosova. Da će do osnivanja vojske uskoro doći (kad SAD i NATO pakt daju signal za to) i da su, rad i razgovori o ovom pitanju intenzivirani, govori i podatak da je premijer Isa Mustafa već pokušavao da pridobije i neke Srbe da podrže tu ideju nudeći im mesta u budućoj kosovskoj armiji. Da procentualno učestvuju kao "nevećinska zajednica".

Jedan od srpskih ministara u Vladi Kosova, Ljubomir Marić, nedavno je izjavio da niko sa njima o tome nije razgovarao ali je dodao i ovo: "…Ja samo mogu da kažem da je nama stalo do sprovođenja sporazuma o ZSO, odnosno, sprovođenja prvih 6 tačaka Prvog Briselskog sporazuma i sprovođenja 15 tačaka od onoga što je trebalo da predstavlja pravni okvir iz avgusta prošle godine".

Zvanično, stav Srpske liste je, da u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244, koja je i dalje na snazi, jedina vojska na teritoriji Kosova može biti KFOR. Ali, iza ove zvanične retorike, na sceni je ipak nezvanično stvaranje vojske Kosova.

Odluku o njenom formiranju donosi Skupština Kosova. Usvajanje novog zakona moguće je i bez podrške srpskih poslanika, ali postoji i takozvana "opcija B". Za ustavne izmene pak, koje bi omogućile potpunu transformaciju BSK u vojsku, potrebna je, osim novca, podrška dve trećine od 20 manjinskih poslanika, odnosno, makar četiri iz Srpske liste, pod uslovom da poslanici iz ostalih zajednica kažu "da".

Jasno je da će u skorijoj budućnosti, jedini način očuvanja teritorijalnog integriteta i zaštite prava srpskog naroda na Kosovo i Metohiji, biti prekid daljih pregovora sa predstavnicima kosovsko-metohijskih Albanaca, vraćanje tog pitanja pod okrilje UN, prekid pregovora u okviru Poglavlja 35 sa EU i poništavanju svih briselskih sporazuma. Ako se to ne desi, treba računati na to da će ova generacija Srba biti i poslednja koja živi u svojoj prapostojbini posle više od devet vekova.

Vučićeva izdajnička politika spremna je i na razne vrste ponižavanja, samo da nekako pokaže da je "na evropskom putu". Niko iz Vlade Srbije nije reagovao kad se ministar spoljnih poslova Kosova javno hvalio na društvenoj mreži Tviter, kako je zabranio ulazak srpskim političarima na Kosovo. Vučić skriva od javnosti u Srbiji podatke o tome kako članovi ekstremnog pokreta Samoopredeljenje, svakodnevno prevrće kamione koji na Kosovo prevoze srpsku robu albanskim potrošačima.

U međuvremenu, Euleks, kao najskuplja evropska misija od kako postoji Evropska unija, nije u stanju da održava ni sopstvenu administraciju na Kosovu i Metohiji. U takvim okolnostima, pravo je čudo da u ovoj srpskoj pokrajini još uvek nije zavladala totalna anarhija. Paradoks je što dobro organizovana mafija održava privid funkcije ove "države". Samo ona a ne nekakav Euleks!

Ne treba zaboravati i da je takozvana izbeglička kriza koja se uveliko kotrlja takozvanom balkanskom rutom, počela prekretnicom iz odlaskom kosovskih Albanaca sa Kosova 2014. godine i da je posle nekoliko meseci naglo prestala. Policija Kosova uveliko deli biometrijske pasoše. Realno je da će, ukoliko dođe do odobravanja bezviznog režima Kosovu, doći do momentalnog odlaska u EU najmanje 200.000 Albanaca u prvom talasu.

Kosovski Albanci žive u duboko podeljenom društvu. Sa jedne strane, starija i srednja generacija koji su upamtili jugoslovensku državu i prosperitetni život u Srbiji, gledaju podozrivo na budućnost celokupnog društva koje se nalazi u kandžama mafijaških klanova. Sa druge strane, postoje dve vrste ekstremista, od kojih jedni zagovaraju takozvanu Veliku Albaniju, a drugi isto to ali pod pretpostavkom da Albanci sa Kosova vode glavnu reč, a ne Albanci iz Albanije ili Makedonije.

Kad je u subotu 14. maja ove godine, u popodnevnim satima prištinskim ulicama u protest krenula masa demonstranata predvođena albanskim opozicionim političarima, vođa Inicijative za Kosovo, Jakup Krasnići, nekadašnji komandant OVK  kome su se tog dana pridružili Ramuš Haradinaj, Fatmir Ljimaj i Pal Ljekaj, rekao je sa govornice: "Vidimo se na prevremenim izborima!".

Protest je formalno organizovan zbog protivljenja bilo kakvoj ideji Zajednice srpskih opština i načinu razgraničenja sa Crnom Gorom, a suštinski, zbog planova o preuzimanju vlasti od onog krila OVK koje se obogatilo i koje čvrsto drži svoje pozicije u vladi i parlamentu.

Treće krilo OVK, ono najmanje eksponirano, upravlja kriminalnim poslovima, ne samo na Kosovu nego širom sveta gde god žive Albanci. Od odluka tih "Donova" i, naravno, od američke volje, zavisiće i politička scena u Prištini. Jer i jedni i drugi finansiraju nemogući projekat lažne države.

Zbog naraslih tenzija unutar ovih frakcija, ratni huškači se ponovo dižu na noge. Nedavno je, povodom godišnjice ubistva deset albanskih terorista u Kumanovu, u Prištini održana komemoracija u organizaciji ratnih veterana OVK, ogranka iz Đakovice, a u saradnji sa porodicama "palih boraca". Podsećanja radi, 9. i 10. maja prošle godine dogodio se sukob između makedonske policije i vojske i oružane grupe Albanaca poznate kao "Kumanovska grupa".

U ovoj akciji ubijeno je osam pripadnika makedonske državne bezbednosti za koje se veruje da ih je ubio jedan Albanac, Isamedin Osmani, dok je albanska naoružana grupa, koju su vodili Beg Rizaj i Mirsad Ndrecaj, koji su takođe likvidirani, ubila 11 policajaca i vojnika. Tridesetak Albanaca, pripadnika te pobunjeničke grupe, nalazi se u zatvoru i njihovo suđenje je još uvek u toku.

Početkom ovog proleća, opet su se okupljale razne oružane grupe albanskih ekstremista (svaka od njih ima svoje teritorijalno zaduženje-jedni za Makedoniju, drugi za Crnu Goru, treći za jug Srbije…) sa ciljem daljeg utvrđivanja velikoalbanske strategije. Ali, odnos Evropske unije, SAD i svih faktora koji su do sada bili na strani Albanaca, nije više tako blagonaklon prema toj ideji.

Novinar i bivši portparol UNMIK-a za region Kosovske Mitrovice, Đorđi Kakuk, inače član predsedništva Partije demokratske koalicije u Mađarskoj i potpredsednik je Evroatlantske radne grupe ove partije, nedavno je rekao da su sistematski Srbi progonjeni sa Kosova, "a izdao ih je Beograd".

Samo tri dana nakon velikog protesta opozicije, u Prištini je započeo marš homoseksualaca i lezbejki, koje je predvodio niko drugi do Hašim Tači, novoizabrani predsednik lažne države. Naime, u utorak, 17. maja ove godine, povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije i transfobije, u Prištini je održan Marš protiv homofobije, čiji je slogan bio više nego duhovit: "Naša ljubav je ustavna!".

Među učesnicima marša našli su se predsednik Kosova, Hašim Tači, kao i njegova prethodnica – Atifete Jahjaga. Takođe, prisutni su bili i ambasadori SAD-a i Velike Britanije na Kosovu – Greg Delavi i Rori O’ Konel, kao i potpredsednica Evropskog parlamenta, Urlike Lunaček inače i sama predvodnik lezbo-zajednice u Austriji.

Bio je tu i šef Misije Euleksa na Kosovu, Gabrijel Meuči. Svi oni su javno govorili o tome kako je jedan od uslova za ulazak Kosova u Evropsku uniju i "poštovanje manjinskih zajednica" cinično izjednačavajući takozvanu LGBT zajednicu sa Srbima kojima je Kosovo i Metohija prapostojbina i gde nikako ne mogu biti manjinska zajednica.

Najdalje je optišao u tome britanski ambasador O’ Konel koji je nazvao ovaj cirkus praznikom ljubavi i posebno naglasio: "…Ponosan sam na rad LGBT zajednice na Kosovu, kao i njihovih prijatelja i saveznika, oni su sinovi i ćerke Kosova i oni pokazuju hrabrost prostom podrškom za slobode na Kosovu. Ipak, iznad svega, Međunarodni dan protiv homofobije i transfobije je praznik ljubavi – gde god se ona nalazila".

Poslanik u Skupštini Kosova, Gezim Keljmendi, u ime onih tradicionalnih Albanaca koji su se tog dana osetili osramoćenim, oštro je reagovao rekavši: "… Homoseksualnost je bolest! Našem narodu ne trebaju ovakve parade LGBT zajednice. S obzirom na to da je naučno dokazano da je homoseksualnost bolest koja je uspela da globalno proširi svoj uticaj i nametne se različitim društvima kao normalna i demokratska. Ta bolest je jedan od glavnih razloga zašto se cepaju porodice i smanjuje broj stanovnika!"

Tri godine od sporazuma koji je u Briselu postignut između Beograda i Prištine, stanje za Srbe je postalo još gore nego pre tog ponižavajućeg akta. Čak je i Evropska unija, koja je nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova nastupila kao glavni međunarodni akter na Kosovu, u goroj situaciji sada nego pre Briselskog sporazuma. Ona jednostavno više nema ni para ni mehanizama da sprovodi zamisao o "građanskom Kosovu" u kome će Srbi biti građani drugog reda.

Što se tiče te okupacione politike, ne treba ni podsećati da je za svega nekoliko nedelja nakon dolaska međunarodnih snaga, sa zapadnog dela Kosova i Metohije nestala skoro čitava zajednica kosovskih Srba, a pobegli su tada i Srbi iz Prištine.

Stanovnici najvećeg romskog naselja na Balkanu koje se nalazilo na južnoj obali reke Ibar u Mitrovici, najureni su, njihovi domovi su zapaljeni. Sve se to događalo pred stražom sto hiljada jakih snaga NATO-a – onih koje su na Kosovo ušle kako bi obezbedile bezbedno i sigurno okruženje za sve.

Svako ko je pripadao bilo kojoj zajednici, a da nije bio iz većinske – albanske, nije bio bezbedan. Da li je danas bolje? Jeste, utoliko što je smanjen broj napada na Srbe, ali ti napadi nikada nisu prestali.

Marta meseca 2004. očigledno na dobro organizovan način, Albanci su palili srpska sela, crkve, skrnavili srpska groblja, a nakon svega za to su bili nagrađeni – ubrzao se proces ostvarivanja nezavisnosti Kosova! Poruka međunarodne zajednice bila je jasna – ukoliko vas mi smatramo svojim prijateljem, možete da činite etničko čišćenje, imate imunitet. Odnos takve "međunarodne zajednice" prema Srbima, promenio se neznatno, ali tek nakon što se Zapad upoznao sa mogućnostima islamskog terorizma.

Konačno, jednu vrlo mračnu prognozu za Kosovo dao je i gradonačelnik Prištine i jedan od najuticajnijih članova kosovskog opozicionog pokreta "Samoopredeljenje" – Špend Ahmeti, prilikom nedavnog boravka u Berlinu gde je između ostalog rekao: "…Srbija prema svom Ustavu ima Kosovo, ali ne kontroliše tu teritoriju. Kosovo je nezavisno, a nema suverenitet…A Vučić samo kamuflira istu politiku koju je sproveo devedesetih…".

U pravu su Srbi iz Kosovske Mitrovice koji znaju da ih nikakva politika iz Beograda neće sačuvati ukoliko se sami ne sačuvaju . To je najkraći manifest srpskog opstanka na Kosovu i Metohiji. Sve drugo je dim i prevara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVE BRISELSKE NADE NA BALKANU: RAD INSTITUCIJA I BUDUĆNOST DRUGE ALBANSKE DRŽAVE KOJU SU STVORILI AMERIKA, NATO I EU!!!

 

Albansko društvo na Kosovu je pred raspadom. Ni posle petnaest godina od kako je uspostavljen američki vojni protektorat nad ovom srpskom pokrajinom, nijedna institucija ne radi bez nadzora međunarodne zajednice. Sa druge strane, albanska narko-mafija drži pod kontrolom i okupacionu vlast i sve bivše vođe OVK, koje uskoro čeka suđenje pred Specijalnim sudom za istragu ratnih zločina koji je formiran od strane UN.

Rat među albanskim klanovima uveliko traje, ali onaj pravi, oružani, mogao bi da počne u vreme najavljenog sudskog procesa. Od ideje albanske države na Kosovu ostala je samo ideja kriminala i ličnih interesa. Srba u toj priči nigde nema.Oni više ne postoje. Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića.

 

                       Nikola Vlahović

 

Na dan 24. aprila ove godine, Skupština separatističkog Kosova usvojila je zakone o produženju mandata Euleksa do 2016. godine, i tako otvorila put osnivanju Specijalnog suda za istragu ratnih zločina koje su počinili pripadnici bivše OVK.

Samo na prvi pogled, bilo je čudno da su za osnivanje suda za zločine OVK glasali i poslanici Demokratske partije Kosova Hašima Tačija i Demokratskog saveza Kosova Ise Mustafe i Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, te da su bili uzdržani (ali ne i protiv!) Jakup Krasnići, doskorašnji predsednik Parlamenta Kosova i Fatmir Ljimaj, poslanik Demokratske partije Kosova. Jer, svi nabrojani, bili su komandanti OVK.

Alternativa je bila još gora po njih: takozvani "plan B" međunarodnog protektorata na Kosovu, bio je da osnivanje ovog suda bude izglasano u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ukratko, priprema za suđenje zločincima OVK, nikako nije mogla da se izbegne, tim pre što su i SAD zauzele stav da se u proces protiv bivših vođa ove terorističke organizacije, neće mešati niti će taj proces ometati.

Tri meseci kasnije, tačnije, 3. avgusta, u večernjim satima, u Skupštini Kosova je donet i Zakon o osnivanju Specijalnog suda i Specijalnog tužilaštva i finansijskoj pomoći optuženicima. Iste noći, izvori iz britanskog ministarstva spoljnih poslova, dojavili su svojim medijima u Prištini, da će sedište suda biti u Hagu, a izvori iz Švajcarske su najavili i šokantna svedočenja o zločinima nad Srbima sa pratećom dokumentacijom koju njihovi istražitelji već dugo poseduju.

Ipak, do današnjeg dana, sud nije počeo sa radom, ali prema najavama, to treba očekivati u prva tri meseca 2016. godine.

Uvod u rad Specijalnog suda za istragu ratnih zločina OVK, na neki način se već desio. I, već na samom startu, pokazalo se da bi to suđenje u mnogo čemu moglo biti uvod u velike međualbanske obračune. Ovo tim pre što su najmanje dve velike frakcije nekadašnje terorističke organizacije OVK, i krvno zavađene među sobom.

Takođe, treba naglasiti da su i pojedini važni svedoci zločina koje su počinili komandanti OVK (a koje duga ruka albanske mafije nije stigla da pobije), smešteni sa promenjenim identitetom u nekoliko evropskih zemalja i stavljeni u program doživotne zaštite. Njihov doprinos rasvetljavanju kriminalne pozadine tek se očekuje.

U Izveštaju Državnog sekretarijata SAD, o stanju na Kosovu tokom prošle, 2014. godine, posebno je istaknut problematičan rad pravosuđa, sa posebnim akcentom na rad Euleksa.

Naime, u izveštaju između ostalog piše da je Euleks, još 22. maja prošle godine, uhapsio Fljorima Ejupija i Bajrama Kičmarija, na osnovu optužbi za terorizam, a u vezi sa dvostrukim ubistvom službenika Privremene uprave Misije UN-a na Kosovu i policijskog službenika tokom nereda kosovskih Albanaca. Ova optužba je došla tačno deset godina nakon izvršenog zločina (koj se desio 2004. godine).

Istovremeno, glavni tužilac Specijalne istražne operativne grupe Euleksa je 29. jula objavio da ima uverljive dokaze da podigne više optužnica protiv bivših visokih zvaničnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) za ratne zločine, i zločine protiv čovečnosti, počinjenih nakon 1999. godine nad Srbima. Optužnice su čekale na otvaranje Specijalnog suda, kao što je i bilo predviđeno razmenom službene korespodencije kojom je produžen mandat Euleksa.

Takođe, prošle godine, tokom maja i juna meseca, uhapšeno je 17 pripadnika takozvane Dreničke grupe, bivše pripadnike OVK po osnovu raznih optužbi za ubistvo i terorizam.

Hapšenja su uključila čak i vladine službenike sa jakim vezama unutar vladajuće stranke PDK, uključujući ambasadora Kosova u Albaniji Sulejmana Seljimija i predsednika opštine Srbica, Samija Ljuštakua. Seljimija za sedam dela, uključujući i zlostavljanje civila i upotrebu nasilja nad zaštićenim svedocima.

Zbog velikog broja okrivljenih, sudsko veće Euleksa koje je predvodilo rad na predmetu, saglasilo sa se zahtevom tužilaštva da podeli predmet Drenica u dva odvojena suđenja sa sedmoro okrivljenih.

Ali, već 16. decembru 2014. godine, sudija Euleksa je pustio na slobodu Ljuštakua, Seljimija i četvoricu ostalih iz predmeta Drenica, uz jemstvo. Sabit Geci  je ostao u zatvoru izdržavajući kaznu zbog posebne osude za ratne zločine. Ljuštaku se po puštanju na slobodu vratio na svoju poziciju predsednika opštine.

I dok Euleks i korumpirano kosovsko pravosuđe deluju blagonaklono prema ratnim zločincima, dotle su obični prestupnici izloženi neljudskoj torturi u zatvorima-mučilištima širom Kosova.

Naime, fizički opstanak kažnjenika u ovim "ustanovama", skoro je nemoguć. U nekim prostorijama u zatvoru Dubrava, koji je imao najveću zatvorsku populaciju, "uslovi" su bili takvi, da je intervenisao neko od predstavnika EU, koji je imao priliku da vidi šta se tamo dešava, zahtevajući da se objekat hitno zatvori i renovira.

Slabo ili nikakvo osvetljenje i ventilaciju u nekim ćelijama, oronule kuhinje i toalete, nedostatak vode, posteljine i kreveta "krasio" je ovu užasnu robijašnicu. Skoro u svim kosovskim zatvorima, prisutna je tortura nad osuđenicima, čiji broj ni do današnjeg dana nije utvrđen. I međunardne instuticuije su u nekoliko navrata pokušale da dođu do pravog broja osuđenika, ali im to nije pošlo za rukom.

Mučenja i drugih vidova okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja ima svakodnevno. Retko se ko od osuđenika ohrabri da se pismeno obrati Zaštitiniku građana, mada i ta institucija formalno postoji na Kosovu i pod patronatom je međunarodne administracije.

Stanje u pravosuđu je haotično. Više od 100.000 građanskih i krivičnih predmeta čeka na suđenje, više od 100.000 postupanja potrebnih sudskim odlukama čeka na izvršenje, a 200.000 prekršaja čeka na presuđivanje.

A, kako albansko pravosuđe na Kosovu radi (kad radi), najbolje govori i jedan skorašnji slučaj, kad je Osnovni sud u Prizrenu, 9. septembra ove godine, proglasio krivim bivšeg predsednika Opštinskog suda u Prištini, Nuhija Uku, četiri sudije Opštinskog suda u Prištini, tri sudije Okružnog suda u Prištini i dva pravna zastupnika za donošenje nezakonitih sudskih odluka u periodu od 2006. do 2007. godine u 15 predmeta koji se odnose na otimačinu državnog zemljišta.

Uka je (sa pomagačima) uz pomoć nezakonitih sudskih odluka strpao u džep neverovatnih 75 miliona američkih dolara, a nije dobio nikakvu stvarnu kaznu. Umesto prave kazne za ovo delo, kažnjen je sa maksimalnom uslovnom kaznom!

Sve ovo rečito govori da albanska separatistička paradržavna tvorevina, ne može opstati. Naime, ovako od Srbije otcepljeno Kosovo, košta Ameriku i Evropsku uniju oko pet milijardi evra godišnje, a to je novac koji više niko nije spreman da izdvaja zarad opstanka nečega što nije održivo. Nervoza je sve prisutnija, bliži se trenutak početka suđenja vođama OVK, a čas obračuna među albanskim političkim i kriminalnim klanovima, samo što nije kucnuo.

 

       Strah od Rusa

 

Od početka 2015. godine, širom Kosova počeli su intenzivniji sukobi Pokreta za samoopredeljenje, Aljbina Kurtija, sa vladom Hašima Tačija. Od bušenja guma na kolima ministara, do paljevina, lomljave stakala na zgradama institucija, do bacanja suzavca u skupštinskim klupama, svakodnevnih tuča sa policijom, ovaj pokret je učinio sve da spreči potpisivanje i sprovođenje Briselskog sporazuma. Paradoksalno, ono što su Srbi trebali da učine, učinio je Aljbin Kurti!

Sukobi su do te mere uzeli maha, da su poslanici vladajućeg Demokratskog saveza i Pokreta za samoopredeljenje, Vjosa Osmani i Iljir Deda, predstavili nekakav Nacrt sporazuma za izlazak iz političke krize i pozvali zavađene strane na pomirenje.

Iljir Deda je javno rekao da albanske partije i njihove vođe, direktno vode u rat i dodao: "…Možemo da doživimo tragediju na Kosovu ako ne postignemo sporazum, čak i ako se ovo stanje oduži, jednog dana ćemo morati da se dogovorimo. Zašto onda gubimo toliko vremena" – rekao je Deda, jedini opozicionar koji je osudio bacanje suzavca u parlamentu.

Deda i Osmani pozvali su lidere dve vladajuće stranke, Hašima Tačija i Isu Mustafu, kao i lidere tri opozicione partije, Ramuša Haradinaja, Visara Imerija i Fatmira Ljimaja, da potpišu sporazum.

Uplašena da će uskoro doći do albansko-albanskih sukoba na Kosovu, i potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestilac EP za Kosovo, Ulrike Lunaček, panično je pozvala na pomirenje Albanaca i na mir u skupštini. Istog dana, kao odgovor Lunačekovoj, ponovo je bačen suzavac među poslanike a došlo je i do tuče između policije i članova Pokreta za samoopredeljenje, čiji članovi su podsetili da je ova žena vođa austrijske lezbejske zajednice i da na Kosovu, među pojedinim političarkama, ima "prijateljice".

Kad je postalo jasno da će međualbanski sukobi na Kosovu krenuti u pravcu ozbiljnog rata, uz pomoć američke ambasade u Tirani, počela je medijska kampanja, u kojoj je predstavljen lažni scenario za "invaziju srpskih trupa na sever Kosova".

Na prvim stranama dnevne štampe, pojavili su se naslovi koji panično najavljuju da se Srbija sprema za vojnu invaziju i aneksiju severa Kosova! Vest je potekla iz američke ambasade u Tirani, a u kosovskim medijima je dobila razne verzije.

Dva albanska portala (veriu.info  i tesheshi.com) počeli su da operišu "pouzdanim" podacima da Srbija nadgleda teritoriju Kosova bespilotnim letelicama, "akumulira oružje u Nišu, dok povećava prisustvo vojske i policije na granici sa Kosovom"!

Navodna vojna intervencija Srbije na severu Kosova, prema planu, biće izvršena kao blic-krig, u trajanju od dva-tri sata, da bi posle toga sever Kosova biti pod kontrolom srpskih snaga.

Da bi sve bilo još providnije, "neimenovani dilpomatski izvor" je rekao redakciji portala tesheshi.com da je „pripremljen zlokoban scenario vojnih i obaveštajnih šefova srpske države kako bi se postigao sličan projekat invazije i aneksije severa Kosova, kao što je to uradila Rusija na Krimu".

Ali, šta stvarno plaši albanske separatiste na Kosovu i njihove inspiratore u Albaniji i u američkim obaveštajnim krugovima?

Po svemu sudeći, zajednički vojni manevri između Srbije i Rusije koji su održani prošle godine, a zatim slanje srpskih vojnika na paradu u Moskvi povodom 70. godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, bili su razlog da američke okupacione vlasti u Prištini, mnogo više nego imače, obrate pažnju na ono što ruska vojna sila radi u niškom regionu.

Naime, obaveštajne službe NATO pakta, tek nedavno su shvatile da su na aerodromu u Nišu, ruske vojne snage ostavile prilično veliku količinu naoružanja i opreme posle vojnih vežbi sa Vojskom Srbije, te da se radi o "veoma modernoj vojnoj tehnici". Pominju se i stalni naleti bespilotnih letilica iznad teritorije Kosova, koji dolaze iz ruske baze u Nišu.

Strah albanskih vlasti na Kosovu da postoji plan o iznenadnom i odlučnom upadu na sever Kosova, mogao bi biti opravdan, ali samo u slučaju da je neko drugi na vlasti u Srbiji, umesto sadašnje izdajničke vlade.

 

       Jedino je mafija produktivna

 

Politička, vojna, diplomatska i finansijska podrška albanskoj separatističkoj vladi na Kosovu, koja godinama traje od strane SAD i EU, omogućila je albanskim kriminalnim klanovima da doslovno rade šta hoće.

Kome albanska mafija koristi, najbolje govori i podatak da, na primer, tekst britanskog lista „London dejli njuz", u kome autor naziva Albance sa Kosova, koji su se nastanili u Londonu (pretežna većina njih su bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova – OVK) „najsposobnijim plaćenim ubicama u Londonu i celoj Britaniji…".

Jedan od čelnika albanske kriminalne grupacije dao je i izjavu za ovaj list u kojoj između ostalog kaže: „…Mi znamo da rukujemo oružjem, mi kontrolišemo prostituke u Sohou i time investiramo u London. Nikoga se ne bojimo, i zakon ne može da nas zaustavi".

Albanska emigracija u Evropskoj uniji duboko je povezana sa razgaranatom mrežom globalne kriminalne organizacije, čiji je glavni posao proizvodnja i isporuka heroina i kokaina u evropske i druge zemlje sveta.

Prema različitim procenama, albanska mafija kontroliše oko 75 odsto heroina koji stiže na zapadnoevropsko tržište i oko polovine ukupne količine heroina na "tržištima" u SAD. Ovaj zastrašujući podatak nimalo ne zabrinjava američku okupacionu vlast na Kosovu. Naprotiv, odavno je već jasno da je reč o zaštiti narko-klanova, a ne borbi protiv njih.

Tako, na primer, albanski narko kartel pod imenom „Kamila", spada među nekoliko najjačih narko kartela sveta. Za isporuke heroina u Evropu odgovara oko 30 albanski narko-klanova, svaki od kojih kontroliše „svoju" deonicu narko trgovine.

Za narko trgovinu koristi gotovo cela teritorija Kosova, a jedna od ključnih karika te magistrale je „drenički potez" koji obuhvata Prizren, Klinu i Istok i povezuje Kosovo sa Crnom Gorom i Makedonijom. Osnovni izvor prihoda takozvane dreničke grupe, osim heroina, čini šverc oružja, kradenih automobila, cigareta i alkohola, kao i trgovina ženama, decom, prostitucija…

Godišnji promet samo heroina  iznosi oko dve milijarde dolara, a novac od toga peru u preko 200 privatnih menjačnica i banaka, koje pripadaju albanskim narko-klanovima.

Vojne komande dve američke baze na Kosmetu (Bondstil i takozvani Mali Bondstil), rade na punoj zaštiti ovih narko klanova, što čini da se oni osećaju se savim bezbedno.

Apetiti albanskih narko-kartela su oduvek bili veliki. Osvojivši sve institucije lažne države Kosovo, klan Hašima Tačija, zavladao je i zapadnim delom Makedonije. I Menduh Tači, predsednik makedonske Demokratske partije Albanaca, direktno je povezan sa albanskom mafijom na Kosovu, koja kontroliše promet heroina, kokaina i automobila. Jednostavnije rečeno, Kosovo pod albanskom vlašću danas predstavlja veliko skladište narkotika, oružja, kradenih automobila…

To i jeste razlog zbog koga danas albanska sirotinja na Kosovu nema ni šta da jede ni gde da pošteno radi. Ostaje im samo bavljenje kriminalom, mada je i tu prostor zagrađen od strane klanova bivših komandanata OVK, a danas ldera kosovskih Albanca – Tačija, Haradinaja, Čekua, Ljimaja i mnogih drugih, koji su na zločinima postavili temelje svoje paradržavne nakaze.

Mada i američki FBI, Interpol i Europol stalno upozoravaju da je albanska mafija postala "krovna" kriminalna organizacija u Evropi, politička elita Evropske unije sve čini da uspostavi ovu narko-državu i učini je ravnopravnom sa svojim zemljama-članicama.

Ipak, američkim i evropskim pokroviteljima nepriznatog Kosova, nije potpuno jasno kako je funkcionisalo albansko društvo. Krvna osveta je bila privremeno suspendovana i sada, u nedostatku obziljnih pretnji od Srba, kosovski Albanci namiruju međusobne račune. A, palo je more krvi i naplata počinje. Takođe krvi. To je, onda, spirala zločina koja se teško zaustavlja.

Na Kosovu postoje organizovane bande, narko klanovi, korumpirani predstavnici međunarodne zajednice i milion gladnih. Takvoj državi nema spasa, ni budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOSOVO: JOŠ JEDNA PAKLENA KUHINJA EVROPE

 

Neke od zapadnoevropskih zemalja su postavile pitanje da li postoje tolerantni i radikalni vehabija?? Ni u iskrenost reči onih koji se bave poslovima bezbednosti, ne možemo uvek biti sigurni! Amerikancima je dozvoljeno da takva pitanja rešavaju po kratkom postupku; šalju u Gvantanamo!!

Neki zluradi komentari idu “tako daleko” pa kažu da će “zabrana piva pokrenuti treći svetski rat!”

 

                                            Zapad je uradio sav posao

Sve istočnoevropske zemlje sada, (pa i Slovenija), na isti način kao i ranih 90-ih bivša SFR Jugoslavija, lagano idu u ambis. Svi su verovali u vredenosti demokratije, ali su svi prevareni. Evropa će sebe zaštititi od novopridošlih imigranata iz Afrike i Azije, a zahtevati od nas da se mi finansijski iscrpljujemo, štiteći je.

Radikalni islam je zaista želeo svoju muslimansku državu u Evropi; u Bosni i Hercegovini, kao što kažu bezbedonosni stručnjaci, takva država mudžahedina je skoro završena, a sada postoje znaci novog oblika opasnosti na Kosovu.

U Bosni, prvo su verski učitelji išli na školovanje, a istovremeno je humanitarna pomoć slata iz Saudijske Arabije koja je takođe i služila istoj svrsi kao i dolazak mudžahedina u BiH tokom rata.

A za nas u Srbiji, baš nas briga za ocenu američkog Istraživačkog instituta Freedom House, koji je rangirao Saudijsku Arabiju kao jednu od najvažnijih represivnih diktatura u svetu. Tim više, što se ni Kongres SAD, niti iko iz administracuje, nije ni osvrnuo na takvu ocenu (iz sopstvenih interesa, naravno); dok su uvek znali da kritikuju unutrašnje stanje drugih država, i donosili represivne odluke, kojima su uvodili i sankcije onim vladama koje ne ispunjavaju želje SAD.

Do kraja sukoba u BiH, više od 2.000 bosanskih muslimana prošlo je kroz ove medrese(verske škole). Prema raspoloživim podacima, tokom rata radilo je 19 medresa, koje su posle rata dostigle brojku od 25.

Vehabije su širile svoje učenje i na druge načine. Prema brojnim podacima, vehabije su slale humanitarnu pomoć selima u BiH, ali samo ljudima koji su ispunjavali njihove kriterijume. Na primjer, stigli bi u selo sa kamionima punim hrane, ali bi pomoć dali samo onima koji su dolazili u medrese.

Uprkos zahtevima Zapada da se mudžahedini proteraju, mnogi od njih su ostali, oženivši se lokalnim devojkama, koje su im tako omogućile stalni boravak u BiH i nastavak širenja njihovih ideja i davanje podrške.

Danas su mudžahedini koji su ostali u BiH integrisani među lokalno stanovništvo, imaju državljanstvo i naučili su jezik, a mnogi od njih su uzeli lokalna imena i osnovali porodice.

 

A na Kosovu i Metohiji bomba otkucava…

 

Osvrćući se na kosovsko iskustvo sa islamom, pored “opranih para” – koje se ogledaju u novim građevinama, gomili benziskih pumpi, sportskim terenima, mnoštvu hotela i restorana, skupim vozilima u kojima krstare putevima deo bivših pripadnika OVK…; valja istaći da siromaštvo i nezaposlenost na Kosovu, utiče na rast radikalnog islama, čiji pobornici traže veća prava i izazivaju različite reakcije kod svetovnog stanovništva Kosova.

Dalje, primećuje se da deo vernika, koji petkom ne može ući u džamiju, sedi ispred ili na trotoaru, i preko zvučnika slušaju molitvu ili verske propovedi, dok se na samo nekoliko metara od džamija vide “dokazi nemoralnosti”, gde mladići i devojke sede po barovima, uz kafu i piju pivo.

Velika bronzana statua miljenika Albanaca, Bila Klintona u stavu podignute ruke u “znak pozdrava ili trijumfa”, “krasi” bulevar po kome su Albanci dali njegovo ime. A Klinton je ostao “nezaboravan” patriotama Srbije, zato što je 1999. poslao avione NATO-a da nas bombarduju, i postavio temelje za stvaranje nove i šire države Albanaca. Na žalost…

                                              Rezultati međunarodne zajednice

Druga indirektna posledica rata, javlja se u pojavi da se strogi oblik islama provlači i obuhvata čitavo Kosovo. Do 1999. nije bilo poznato prisustvo grupa islamista i bili su u velikoj meri nepoznati, dok je danas sve veće prisustvo verskih konzervativaca i ekstremista, sa vidljivijim grupama pristalica u svim većim gradovima, i nekim od najsiromašnijih oblasti na Kosovu. Njihovom usponu je pogodovalo povećano očekivanje društva zbog pomanjkanja islmaske vere, nego što je bilo stvarno oduševljenje samih Albanaca prema Amerikancima.

Bezbednosni stručnjaci navode da su se ove teške forme vere uzdigli nakon rata, kao rezultat priliva islamskih organizacija na Kosovu, kao i kroz obuku lokalnog sveštenstva u arapskim zemljama. Oni pominju da postoji oko 50.000 sledbenika ovih islamskih konzervativaca na Kosovu. To je deo ukupne muslimanske populacije, koja se procenjuje na oko 1,8 miliona ljudi. A posle rata je izgrađeno mnogo džamija, čiju su izgradnju finansirali donatori iz islamskih zemalja

Neki pripadnici sveštenstva i konvertita su već privukli pažnju domaće obaveštajne službe, a strane službe tolerišu njihovo delovanje sve dok je to delovanje u interesu zapadnih zemalja. Ta nova generacija verskih konzervativaca, “kažu da ih sekularni ustav Kosova pravno diskriminiše. (??) Zato što im zabranjuje relaksaciju ograničenja verskih simbola u državnim školama, kao i pojavu zabrane da muslimanske žene i devojke nose maramu.”

Odnos između države i konzervativaca je obeležena neizvesnošću i nelagodom. Obe strane se oslanjaju na odredbe u međunarodnim ljudskim pravima. Šefćet Krasnići, imam u glavnoj džamiji u Prištini, izjavljuje: "Kada ljudi kažu da imaju slobodu veroispovesti, to nije tačno", i dalje kaže.: "Tražimo ista prava, kao muslimani u Londonu ili SAD."

Bedžet Šalja, predsednik organizacije za zaštitu ljudskih prava na Kosovu, kaže da je opasnost od ekstremizma potcenjena od strane Ujedinjenih nacija i Evropske Unije. "Danas su internacionalci ovde, ali oni će se vratiti i oni će nas ostaviti sa bombom koja otkucava", kaže Šalja. On je rekao da je siromaštvo na Kosovu i poroznost granica plodno tlo za radikalizam.

S druge strane , ističu se pojave u nasilnim obračunima tih radikalnih pripadnika prema običnom građanstvu i vernicima, koji se ne slažu sa takvim delovanjem. U takvim odnosima tek nema tolerancije….

U nekim zemljama je o tome zabranjeno i raspravljati, jer bi tobože moglo uticati na ugrožavanje ljudskih prava, vehabija?? Da li bi Knut Volebek, Visoki komesar za prava manjina Saveta Evrope, sad’ imao nekakav komentar!!?

Ajde što patriote Srbije i mi, obični građani, nemamo  saznanja o delovanju vehabija u našem okruženju i sa te strane mogućnoj potencijalnoj opasnosti za Srbiju, pa postavljamo pitanje: koliko li tek BIA ne zna o tome!!??

A i da BIA Srbije nešto zna, verovatno bi, kao i mnogo godina unazad, kad god bi se radilo o mogućem ugrožavanju Srbije (bilo s`polja ili iznutra), to uvek stavljala pod tepih, zato što ne sme ništa da preduzima, zbog onih stranih agenata, koji slobodno rovare po našoj (ako je još uvek naša) državi, čineći je još slabijom.

Ali zato mi građani Srbije, imamo pravo da pitamo i tražimo odgovore od Bezbednosno informativne agencije, ako ni zbog čega drugog, (bez zadiranja u poverljivost informacija), a ono zbog narodnog novca kojim se kroz porez finansira rad svih institucija u Srbiji, pa i BIA, sa svim njenim dužnostima i obavezama…

NATAŠA KANDIĆ: UMOBOLNA PROSTAKUŠA !

 

Nataša Kandić, i njen Fond za humanitarno pravo, debelo su plaćeni da opravdaju agresiju SAD i njihovo uplitanje na Balkanu,

tako što je gospođa Nataša imala zadatak da što veći broj Srba osudi kao zločince, a Srbe na taj način prikaže kao genocidan narod.

 

 

I tako ona, uz pomoć svog bivšeg muža i menadžera Lazara Stojanovića, godinama izmišlja zločince, prikazujući poslednjih godina Albance kao jadne i napaćene ljude. Nekažnjeno će pirovati, sve dok jednog dana Albanci za Vašington ne postanu, kao i Srbi, „‘loši momci“‘.

Ova priča opisuje njena konkretna nedela, koja ostaju nekažnjena i kojih se i njen dvadesetogodišnji sin, teški narkoman koji živi luksuznim životom u SAD trošeći krvavi novac svoje majke, duboko gadi.

 

U pismu koje je početkom godine uputio sudiji u procesu koji se vodi pred specijalnim odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, svedok Zoran Rašković Serdar naveo je kako predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić „trguje leševima“.

Ova konstatacija nije daleko od istine, jer ono čime se pomenuti fond bavi zaista je trgovina mrtvim ljudima.

 

Fond za humanitarno pravo je osnovala Nataša Kandić 1992. godine sa proklamovanim ciljem dokumentovanja „nečuvenih kršenja ljudskih prava“ koja su masovno činjena tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i kasnije na Kosovu.

Od osnivanja Fonda na njegovom čelu je Nataša Kandić. Pošto se radi o nevladinoj organizaciji neprofitnog tipa, Fond se izdržava od donacija i dobrovoljnih priloga, bar bi tako trebalo da bude.

Glavni finansijeri Fonda sve ove godine su Savet Evrope, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) iz Sjedinjenih Država, Fond za otvoreno društvo koji finansira Džordž Soroš, Švedska međunarodna agencija za razvoj i saradnju (SIDA), Švedski helsinški komitet za ljudska prava i drugi.

Ono što na ovaj način pristiže u kase Fonda ni izdaleka nije dovoljno da pokrije troškove rada četrdesetak, što stalno zaposlenih, što honorarnih saradnika, od kojih većina ima visoku stručnu spremu, kao i posebne prohteve Nataše Kandić i njene raskalašne porodice. A tu su još i enormne sume koje se isplaćuju na saradnju spremnim svedocima.

Zbog toga i Fond, i Nataša Kandić, pribegavaju nameštanju podataka u skladu sa željama platežno sposobnih nalogodavaca, među kojima najistaknutije mesto zauzimaalbanska narko-mafija.

 

Poznati slučaj Milića Martinovića, koji je na montiranom procesu u Švedskoj osuđen na doživotnu robiju za ratne zločine koje nije počinio.

 

Svaki od albanskih navodnih svedoka koji se pojavio na suđenju i teretio Martinovićadobio je kao nagradu 15.000 evra od Fonda za humanitarno pravo.

Dodaju li se tome itroškovi koje je tim na čelu sa Mustafom Radonjićem, advokatom Fonda, i Natašom Kandić imao dok je pronalazio i instruisao „svedoke“, svaki svedok na pomenutom suđenjukoštao je Fond najmanje 20.000 evra.

Odakle Fondu toliki novac?

Ono što je odmah bilo uočljivo jeste činjenica da su samo svedoci koji su prihvatili da terete Martinovića bili novčano nagrađeni, dok ostali nisu dobili ništa.

 

Svedok Rašković je četiri sata svedočio putem video-linka i insistirao na tome daoptuženi Martinović u vreme izvršenja krivičnog dela u selu Ćuški nije bio tamo. Ovom svedoku bi trebalo verovati budući da je isti zaštićeni svedok u postupku protiv grupe Šakali kojoj se pred specijalnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu sudi upravo za zločin u selu Ćuška.

Iako se skoro celokupna optužnica Šakalima, za koje se smatra da su odgovorni zaubistva u Ćuški, zasniva upravo na iskazima svedoka Raškovića, njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela.

Međutim, svedok i očevidac događaja u Ćuški ne samo što je prevario prevaranta Natašu Kandić i svedočio u korist policajca Martinovića već se i javno ogradio od svake trgovine leševima rečima: „Šiptarskim svedocima sa švedskim azilom se ne sme verovati“.

Rezultat takvog Raškovićevog svedočenja je izostanak bilo koje vrste izveštavanja i dostupnosti informacija o ovom suđenju srpskoj javnosti. Kandićka je sve uspela da zataška.

 

Zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković je svojevremeno takođe istraživao eventualnu umešanost Posebne jedinice policije (PJP) u zločin u Ćuškoj, a čiji je član u to vreme bio i Milić Martinović. Materijali koje je Stanković prikupio i saznanja do kojih je došao u potpunosti aboliraju ne samo celu jedinicu već posebno i samog Martinovića, zbog čega protiv njih u Beogradu nikada nije podignuta optužnica za Ćušku.

Stanković je i svedočio u sudskom postupku pred švedskim sudom u korist Martinovića, ali ni njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela. Zašto?

Spremnost da svedoči u korist Martinovića izrazio je i general Obrad Stevanović, komandant posebnih jedinica policije, koji je bio odlično upoznat sa položajima i kretanjima pripadnika jedinice tokom agresije NATO snaga kada se desio zločin u selu Ćuški, pa je tako znao i da je odred u kome je bio Martinović tih dana bio najmanje 50 kilometara udaljen od mesta zločina. Sud u Stokholmu ga nije pozvao da svedoči.

 

Posao Nataše Kandić u ovom postupku bio je da instruiše i plati svedoke da nesrećnog Martinovića prepoznaju kao jednog od izvršilaca zločina.

 

Isto tako je Kandićka, preko svojih veza dobijenih od švedskih sponzora njenog Fonda, izdejstvovala prvo da švedsko tužilaštvo Martinovića sumnjiči da je uzeo lažni identitet u toj zemlji, a da se u stvari radi o jednom poznatom članu Šakala.

Pošto je od srpskog MUP-a dobijena potvrda o tome da je u Geteborgu uhapšeni Srbin zaista Milić Martinović, koji nema nikakve veze sa Šakalima, sa fotografija pomoću kojih su „svedoci“ prepoznavali svog mučitelja iznenada nestaje ime pravog člana Šakala i pojavljuje se ime Milića Martrinovića.

Pomoću ovako manipulisanih dokaza švedsko tužilaštvo podiže optužnicu, a sud izbegava da na svedočenje pozove Stevanovića koji je bio upoznati sa činjenicom da je u predistražnom postupku iz Švedske stigla fotografija na kojoj je bio Milić Martinović, ali na kojoj se navodilo ime drugog čoveka, i koji bi svojim svedočenjem mogao da dokaže da je došlo do zamene identiteta.

Ovako nešto se nikako nije uklapalo u finansijske planove Nataše Kandić.

 

LIČNI INTERESI NATAŠE KANDIĆ

 

Kod Nataše Kandić se sve vrti oko para i ličnog interesa, a ne oko otkrivanja istine.

Izvor iz Višeg suda tvrdi, da ona ne samo da instruiše svedoke koga treba da terete već i čije ime ne smeju da pominju.

Čak i kod nje postoje Srbi koji su izuzeti od sumnje da su počinili ratne zločine, ali su to isključivo oni čija pomoć joj je potrebna kako bi nastavila da sakuplja pare na tuđoj nesreći.

O tome kako Kandićka po potrebi manipuliše dokazima, i to uz svesrdnu podršku i pomoć domaćeg pravosuđa, imamo rečit primer u slučaju koji se pod brojem K 3984/10 u Višem sudu u Beogradu vodi protiv Jugoslava Petrušića i drugih. Njima se, između ostalog, na teret stavljaju ubistva tokom rata 1999. na štetu dva kosovska Albanca: Rahmana Idrizia i Hamdie Neziria.

 

U svojoj knjizi Kosovo – knjiga pamćenja, Nataša Kandić na strani 108. navodi Idrizia Rahmana (od oca Bajrama), rođenog 11. decembra 1972. godine, vojnika, ubijenog u Juniku 5. maja 1999. godine.

Ono vojnik u toku kasnijeg sudskog postupka netragom nestaje, pa se Petrušić i ostali terete za zločin nad civilnim stanovništvom.

U istoj knjizi na strani 188. upisan je i Neziri Hamdi (od oca Osmana), rođen 14. aprila 1957, civil, ubijen u Trsteniku 7. maja 1999. godine.

U sudskim spisima, međutim, nalazi se potvrda o identifikaciji Neziria od 13. novembra 2006. u kojoj stoji sledeće: kao mesto nestanka navodi se Zalč kod Peći, a dalje da je telo nađeno 13. septembra 2000. u Juniku – Dečani.

U potvrdi o smrti izdatoj 13. novembra 2006. stoji da je telo ekshumirano u Batajnici?!

Kako je moguće da jedno te isto telo bude na dva različita mesta i da dva puta bude pronađeno: jednom u Juniku, drugi put u Batajnici?

I kako je Kandićka uopšte došla do informacije da je Neziri ubijen u Trsteniku, koji se nigde ne pominje u sudskim spisima?

 

Očigledno je, a na šta su ukazivali i branioci optuženih, da u ovom postupku Nataši Kandić iz nekog razloga odgovara da se „pronađu“ ubice baš ove dvojice pomenutih Albanaca sa Kosmeta, pa se „dokazi“ nameštaju onako kako optužnici u datom momentu odgovara. Sigurno da je i tu u igri novčana nagrada.

 

Dok su „svedoci“ koji su teretili Milića Martinovića uživali u luksuzu, a jedan od Albanaca sa Kosova je pored para dobio i azil u Švedskoj, glavni i jedini svedok koji je tvrdio da je Martinović nevin od tada ima samo probleme.

Onog momenta kada je postalo jasno da Zoran Rašković Serdar ni pred sudom u Stokholmu, a ni pred ovim domaćim nema nameru da svedoči kako mu nalaže Nataša Kandić, njegov položaj se dramatično pogoršao.

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije