Архива

Posts Tagged ‘cucic’

UMEĆE ŽIVLJENJA: VELIKE SPOSOBNOSTI SKROMNOG KOMESARA ZA IZBEGLICE

 

Sadašnji prvi čovek Komesarijata za izbeglice i migrante nikada nigde drugde nije radio, ako izuzmemo đubrišta po kojima je sakupljao sekundarne sirovine. Uprkos tome, Vladimir Cucić danas poseduje četiri kuće i dva restorana u Beogradu, kao i hotel na crnogorskom primorju. U životu je promenio skoro sve partije koje postoje na srpskoj političkoj sceni, i uvek je pravovremeno prelazio u stranku koja dolazi na vlast.

 

                  Igor Milanović

KOMESARCINA2

 

Vladimir Cucić je rođen 1959. godine u Beogradu, gde je završio školu i diplomirao na Fakultetu političkih nauka. Danas je komesar Komesarijata za izbeglice i migrante Republike Srbije, a njegov životni put bi mogao da se opiše kao ostvarenje sna o putu od deponije do imperije.

Kao mlad momak, ali i kada se oženio, živeo je u dvosobnoj kući svog očuha u Kaluđerici, najvećem divljem naselju na Balkanu. U istoj kući živeli su i Vladmirova majka i očuh. Onda je došlo proširenje porodice.

Da bi preživeo i prehranio ženu i decu, Cucić je devedesetih odlazio na deponije đubreta, gde je sakupljao staklenu ambalažu i prodavao je kao sekundarnu sirovinu. Ubrzo je, međutim, naučio da niko nije toliko siromašan da ne može da bude opljačkan. To se posebno odnosilo na ljude u nesreći, kao što su izbeglice i interno raseljena lica o kojima je on trebalo da vodi brigu.

Cucić je od početka karijere funkcioner u Komesarijatu za izbeglice, gde je promenio skoro sve funkcije pre nego što se popeo na sam vrh.Platu ne prima samo od ove države, već i od nekih iz inostranstva. Bio je na platnom spisku i USAID-a, takozvane „nevladine" organizacije koja za pare i interes američke vlade uspostavlja i održava kolonije po celom svetu.

Kao tadašnji visoki službenik u Komesarijatu, Cucić je nesrećnicima, koji su iz Hrvatske pobegli glavom bez obzira, omogućavao smeštaj u kolektivnom prihvatilištu, ali isključivo za novčanu „donaciju" od 500 tadašnjih nemačkim maraka. Ko neće da plati može da nastavi da noći na prikolici traktora kojim je pobegao pred ustaškim koljačima, ili da se vrati u Hrvatsku. Posle se rat proširio po celom prostoru nekadašnje Jugoslavije i Vladimir je imao sve više klijenata spremnih da mu dobro plate samo da što pre dobiju adekvatni smeštaj za sebe i članove porodice.

Cucić nije znao za milost, jer je kod kuće imao gladnu porodicu koju je trebalo nahraniti. A i okućiti.

Dvosobna očuhova kuća je postala tesna za celu porodicu, pa se Vladimir odlučio da kupi susednu parcelu i tu je počeo da zida kućicu za sebe i ženu Vesnu Dželetović Cucić, danas sudiju Višeg suda u Beogradu. Bila je to u početku obična kuća, jer su prihodi bili mali i nedovoljni za neki luksuz. Jednog dana je u njoj buknuo požar u kome je izgorelo jedno odeljenje.

Srećom, porodica Cucić je pre paljevine sklopila osiguranje protiv požara, pa je uspela da naplati odštetu koja je bila izuzetno visoka, kao da su u vatrenoj stihiji izgorela originalna umetnička dela Rembranta i Da Vinčija. Posle ovoga su na toj i susednoj parceli, koju su Cucići takođe kupili, počela da niče raskošna kućerina. U međuvremenu skromni komesar za izbeglice i skromna deliteljka pravde tu imaju tri velelepne kuće, a četvrtu su za ćerku i zeta podigli u Leštanima.

U dvorištu porodične kuće u Kaluđerici, bračni par Cucić još uvek drži stari auto žute boje, model koji se nekada popularno nazivao „peglica", koji je Vladimir ranije više gurao, nego vozio. Vozilo je podsetnik koliko su bili siromašni pre nego što su počeli vredno da uzimaju mito. Danas svaki član porodice ima sopstvenu limuzinu sa vozačem. Koliko je poznato, Cucićevi nikada još nisu produžili registraciju za neki od svojih auta – čim registracija istekne oni procene da je auto zastareo, pa nabavljaju novi.

Devedesetih, kada je narod bežao od bombi NATO agresora i jeo korenje da bi preživeo, Cucićevi su svoje kučiće hranili paštetama i mesnim narescima iz humanitarne pomoći. To i danas rade, a kao nagradu nekome ko im pomogne oko imanja često umeju da daju obuću ili odeću. Jednom je za klanje prasadi Vladimir mesaru platio sa pet pari novih patika koje je za izbeglice poslao Crveni krst.

Bračni par Cucić ima troje dece. Njihov sin Vuk je, kao i svaki partijski kadar kome treba uhlebljenje bez obaveza, bio i na dobro plaćenom radnom mestu savetnika u Ministarstvu pravde.

Vladimiru moral nikada nije bio prepreka. Od radnog iskustva, osim sakupljanja flaša po deponijama đubreta, ima još samo plodonosno ulaganje novca uzetog od izbeglica. Pored tri kuće u Kaluđerici i jedne u Leštanima, on ima još dva restorana u Beogradu: „Korčagin" i „Maršal" iz koga svake godine na nekadašnji Dan mladosti kreće štafeta za davno umrlog Josipa Broza.

Zbog ove nostalgične svetkovine u restoran često navraća Aleksandar Vulin, proleter sa Dedinja, u čijoj ministarskoj ingerenciji je i Komesarijat za izbeglice. Možda je to jedno od objašnjenja odakle Cuciću toliko para i tolika zaštita od krivične odgovornosti.

Komesar za izbeglice poseduje i dva hektara šume u Slankamenu na kojima se bavi sakupljanjem lešnika za konditorsku industriju, a na crnogorskom primorju ima hotel sa 54 apartmana uređena po najvišim evropskim standardima.

Rat je za većinu ljudi nesreća neviđenih razmera. Za Vladimira Cucića, rat je mogućnost da se još više obogati, jer ljudi tada beže i stižu u kandže Komesarijata na čijem je on čelu, a kome se zatim prebacuju milioni evra za pomoć izbeglicama. Ta pomoć u velikoj meri završava u Kaluđerici, u dvorištu kuća Cucićevih.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

“BOLNI I TEŠKI REZOVI” U SRPSKOJ EKONOMIJI I JAVNOJ UPRAVI JE I DALJE PRAZNA PRIČA…

5. октобра 2013. Коментари су искључени

 

U opštoj bedi i besparici, u Vladi Srbije žive kao u najboljim vremenima. Dok u privredi traju masovna otpuštanja, u ovom gnezdu srpskih vladara uvek ima mesta za prijem novih rođaka svih linija i kolena, prijatelja, prijateljica i ljubavnica. Kao kraljevi žive čak i šoferi i kafe kuvarice. Na primeru samo jedne vladine ustanova (Jedinica za upravljanje projektom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), jasno je gde i na koga odlazi novac građana Srbije.

 

          Milica Grabež

 

Da je Vlada Republike Srbije odlučna da smanji potrošnju u javnom sektoru i sprovede bolne reforme, svedoči primer njene ustanove, Jedinice za upravljanje projektom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Ova, još jedna u nizu državnih institucija, trebalo bi da sprovodi projekat ulaganja u naučnu infrastrukturu i to iz kredita Evropske investicione banke. Ova banka još u maju mesecu ove godine zaustavila je finansiranje ove agencije odnosno njenih projekata, što je Vladi Srbije dobro došlo s obzirom da zbog problema sa otplatom javnog duga ionako ne bi mogla da finansira isplatu kredita.

To direktora Jedinice za upravljanje projektima Aleksandra Simonovića izgleda nije mnogo zabrinulo. Od maja meseca zaposlio je novih šest lica iako ni postojećih trideset službenika nema bogzna kakvog posla.

S obzirom na praksu javnih preduzeća u Srbiji da služe kao biro za zapošljavanje zaslužnih i nezaslužnih partijskih kadrova, rođaka svih linija i kolena, prijatelja, prijateljica a naročito švalerki, sve ovo bi prošlo prilično nezapaženo da ovo preduzeće nije postiglo svojevrstan rekord.

Naime, i pored svih apsurda koji se tiču visine plata u javnom sektoru u Srbiji, još nije zabeleženo da šofer ima platu od preko 1000 evra. Ipak moguće je da takvu platu prima vozač šeika Muhameda Bin Zajeda ali njega ipak ne plaćaju osiromašeni građani ove zemlje. Ovo sve i ne čudi s obzirom da je glavni kadrovik u ovoj agenciji poznati stručnjak žutog preduzeća Saša Gmijović.

Direktor Simonović, s obzirom da nema nikakvo iskustvo niti u rukovođenju niti u sprovođenju investicionih projekata (na sajtu Jedinice nije smeo da objavi svoju biografiju jer u njoj nema ništa relevantno), doveo je ovog kadar Demokratske stranke da ga savetuje jer valjda žuti najbolje znaju kako se pustoše javna preduzeća.

Nakon toga Simonović zapošljava najskupljeg vozača u istoriji ove zemlje kako ne bi morao da pešači od Mašinskog fakulteta gde predaje, do Slavije gde mu se nalazi kancelarija.

Ugovorom o radu od 15. 7. 2013. godine poslodavac Aleksandar Simonović zasniva radni odnos na neodređeno vreme sa Milošem Tiodorovićem kojeg raspoređuje na radno mesto vozača u kabinetu direktora, sa osnovnom neto zaradom od 91.800 dinara.

Svestan koliko je malo platio vozača, direktor mu daje i naknadu za prekovremeni rad kao i minuli rad pa vozač za pola meseca jula prima 77.000 dinara, a za avgust 125.000 dinara, što ukupno za mesec i po dana iznosi 202.000 dinara!

Toliko će, kako su nedavno sami izjavili, zajedno primiti ministar finansija i ministar privrede u Vladi Republike Srbije, doduše samo za jedan mesec. Vozač Simonovića mora da se pomuči još desetak radnih dana kako bi dostigao dve plate najvažnijih srpskih ministara. Samo da ne požele i oni ovaj posao, ko će onda da nam spašava zemlju iz krize.

Da rukovodstvo Jedinice misli na svoje prijatelje govori i sledeći radni angažman. Saša Gmijović zapošljava 01.8.2013. godine sina Radeta Dabetića sa kojim je 10.2.2010. godine uhvaćen u krivolovu u lovištu kod Bele Crkve.

Iako mu je ovo prvo zaposlenje, za sina saučesnika u krivolovu nije potreban pripravnički staž pa se on raspoređuje na mesto tehničara sa SSS sa neto platom od 56.100 dinara na neodređeno vreme.

S obzirom da je, kako su tada pisali mediji, bilo još saučesnika u krivolovu, egzistencija njihove dece je obezbeđena. Pored ovoga, direktor Simonović zapošljava i službenika za finansijsku operativu, šta god to značilo, sa neto platom od 102.000 dinara kao i 2 lica na privremeno-povremene poslove sa platama od 60.000 i 90.000 dinara, valjda zbog povećanog obima posla.

U ugovorima, u koje je redakcija Tabloida imala uvid, stoji da će ova dva privremeno zaposlena lica kao i mlađi Dabetić, obavljati poslove nabavke nove kapitalne opreme i potrošnog materijala.

Da se obim posla ove agencije povećao može se uočiti i na njenom web sajtu gde je poslednja zabeležena aktivnost objavljivanje odluke o izboru ponuda za nabavku kapitalne opreme još 24. aprila ove godine, a oglasa za tendere nema još od prošle godine.

Da li se i Simonović odao krivolovu nije poznato, ali da će prvom potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću izrasti novi rogovi, to je očigledno. Ili ipak on tako zamišlja „bolne i teške rezove" u srpskoj ekonomiji i javnoj upravi.

S obzirom na najave novih zapošljavanja, Tabloid nastavlja da prati „rad" ove agencije u cilju proglašenja novih rekorda u visini plata: kafe-kuvarica 1.500 evra, portir 2.000, zamenik vozača 3.000 (u bližim rodbinskim odnosima nego vozač)…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: