Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > ZDRAVSTVO U SRBIJI: BOGOVSKI ŽIVOT KLASE KRIMINALIZOVANIH BELIH MANTILA

ZDRAVSTVO U SRBIJI: BOGOVSKI ŽIVOT KLASE KRIMINALIZOVANIH BELIH MANTILA

12. септембра 2013.

 

Prema istraživanju Svetske banke za obnovu i razvoj, Srbija je već punu deceniju, u samom svetskom vrhu po korupciji u zdravstvu. Međunarodna zajednica slala je brojna upozorenja srpskim ministrima zdravlja, još od 2003. godine, da su usvojeni i primenjeni koruptivni sistemski zakoni sa brojnim odredbama koje podstiču korupciju, zloupotrebu javnih sredstava, ogromnu javnu potrošnju (blizu 11% BDP), rasipanje i nizak kvalitet usluga (opšta stopa smrtnosti 14,2‰, najviša u Evropi).

 

          Nikola Vlahović

 

Istovremeno, klanovi Svetske zdravstvene organizacije (WHO), omogućili su preko svojih posrednika u Srbiji, da se farmaceutska mafija ovde ponaša kao kod svoje kuće, što je dodatno sahranilo srpsko zdravstvo. Na tom groblju, profitirale su sve ranije vlade, završno sa Tadićevom, a ova današnja, sa "novim vođom" Vučićem, samo je nastavila taj posao. Ima li leka srpskom zdravstvu u okolnostima kad je kriminal svugde: od Kliničkog centra Srbije do poslednje provincijske ambulante?

Pre samo godinu dana, srpsko zdravstvo je i zvanično proglašeno najgorim u Evropi. Tada je ekspertska organizacija za merenje zdravstvenih standarda na celom evropskom kontinentu, Helt konzjumer pauerhaus (EHCI), stavila Srbiju kao poslednju od 34 države starog kontinenta prema kvalitetu zdravstvene zaštite.

U međuvremenu, situacija se nije promenila na bolje nego je postala još gora! Umesto dotadašnjeg ministra zdravlja Zorana Stankovića, koji je za vreme svoga mandata samo "konstatovao loše stanje", za novog ministra postavljena je Slavica Đukić-Dejanović, koja se od tog momenta oglašavala u javnosti uglavnom preko svojih službi iz kabineta, i to u nameri da prikrije zastrašujuće činjenice o katastrofi srpskog zdravstva. I dok je ona, zajedno sa svojim koalicionim partnerima prikazivala lažno stanje u zdravstvu ("nema nestašice lekova" i slično), za to vreme "kuća je izgorela".

Za manje od godinu dana, broj onih koji ne mogu da se leče porastao je na neverovatnih 300.000! Naime, dugovi poslodavaca Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZZO) porasli su na 88,6 milijardi dinara. Jednostavnije rečeno, ko nema zdravstvenu knjižicu, može da računa samo na hitnu pomoć!

Retkim zaposlenim srećnicima u Srbiji, zdravstvene knjižice su overavane na tri, umesto na šest meseci! Ne pomažu ni masovne prijave koje građani šalju na adrese Zaštitnika prava pacijenata, Zdravstvene inspekcije, tužilaštva, RFZO, policiji, Agenciji za borbu protiv korupcije…

Slika srpskog zdravstva za poslednje dve godine, sve više podseća na onu iz užasa kasnih devedesetih godinaZa hitne operacije građani dižu kredite i podmićuju lekare da bi izbegli listu čekanja koja je nekad duga po nekoliko godina. Mladi lekari bez partijske knjižice beže iz Srbije jer im je u suprotnom mesto na birou rada. Deset godina nije bilo nijednog javnog konkursa za posao. U srpskim bolnicama uvek nedostaju gaze, flasteri, a o lekovima da ne govorimo.

Porođaj u Beogradu košta oko 500 evra, iako to nigde ne piše. U džep belog mantila za carski rez treba staviti još toliko. Ko mora na operaciju što pre, mora da podmiti lekara sa 500 do 2.000 evra i zaobiđe listu čekanja.

Iako Srbija školuje mnogo lekara, njih, bar onih specijalizovanih, nema dovoljno! Ako ih ima, oni su na birou rada. Tako je nedavno Japan donirao mamografe koji stoje dve godine i sakupljaju prašinu jer Srbija nema radiologe. Neverovatno zvuči i podatak da od 100.000 zaposlenih u zdravstvu, skoro 30.000 ljudi se bavi administracijom, a tek svaki peti je lekar!

Srbija je daleko od Evropske unije u kojoj nemedicinskih radnika ima oko 15 odsto, dok su ostali lekari i medicinsko osoblje. Srbija nema para da nemedicinskom osoblju ponudi socijalni program za odlazak.

Pacijenti na operacije čekaju mesecima, nekad i godinama, liste su kilometarske. Praksa je u mnogim bolnicama da lekari pacijente ne vide kao pacijente, već ih gledaju kao broj, kao novac. Poseban problem je što mladi lekari napuštaju zemlju jer im država nije omogućila da specijaliziraju. Najčešće odlaze u Nemačku, i to pomoću agencija koje se ponašaju kao američki skauti koji biraju najbolje sportiste.

Lekarskoj komori u 2012. traženo je više od 200 potvrda za zapošljavanje u inostranstvu, dok su ranije imali do 40 molbi godišnje. Kada mlad čovek završi medicinu i čeka posao na birou, a neko mu ponudi 5.000 evra da radi u drugoj zemlji, ne treba očekivati da će odbiti takvu ponudu.

Pre par godina, u Nišu je na birou bilo čak 500 lekara, od toga ih je više od desetoro bilo sa prosekom 10 tokom studiranja! Mnogi od njih su već otišli da leče građane Nemačke , Austrije, pa čak i Mađarske. Ali zato direktori kliničkih centara dobijaju posao preko stranaka, dok medicinske radnike zapošljavaju isključivo voljom direktora.

Zbog svega toga, iz Srbije masovno odlaze i veoma iskusni lekari, specijalisti, ali u poslednje vreme i oni koji ne mogu da dobiju specijalizaciju. Među njima ima najviše patologa, anesteziologa, kardiohirurga i radiologa.

U međuvremenu, u unutrašnjosti Srbije, prema zvaničnim podacima, na jednog lekara ima 4.000 pacijenata. Zabeležen je i jedan neslavan rekord: doktorka-ginekolog iz Vrbasa, u jednom danu je uspela da pregleda 139 pacijentkinja! A norma lekara opšte prakse je 35 pacijenata, mada u ordinacijama, u proseku, ima i po 60 ljudi dnevno. U Srbiji je lekarski prosek 40 pregleda dnevno, a to uveliko prevazilazi evropske norme.

Siromaštvo je vidljivo na svakom koraku. Kad Klinički centar Srbije dobija sapun kao pomoć, onda to govori više od hiljadu reči. Ne postoji zdravstvena ustanova koja ne pati od nestašice svega: od toalet-papira, toplomera i ubrusa, brojnih lekova neophodnih nakon infarkta, flastera, insulinskih špriceva, ampula…

Srpskim pacijentima više niko ne izdaje potvrdu da nema inekcija ili da je aparat u kvaru da bi posle novac mogao da refundira, a dužni su po zakonu. Zbog nemaštine, građani u apotekama traže pola kutije lekova, kao i odloženo plaćanje na nekoliko meseci, čekovima, na rate. To je slika srpskog zdravstva danas, bez obzira šta režimska propaganda priča i šta kaže ministarka Slavica Đukić Dejanović, kojoj je važnije da brine o sopstvenoj frizuri nego o strašnom stanju u bolnicama, ambulantama, operacionim salama…

Do koje mere je Slavica Đukić-Dejanović kao resorni ministar bila neodgovorna od početka mandata, slikovito govori i jedno pismo, koje prema saznanju Tabloidovih izvora nije ni pročitala "zbog privatnih obaveza" koje je imala. U njemu autori (iz Instituta za transfuziju krvi i registrovani dobrovoljni davaoci) šalju alarmantno upozorenje da je u Srbiji u opticaju "nebezbedna krv"! U obraćanju koje je moralo biti povod za hitnu vanrednu kontrolu Ministarstva zdravlja (a nije!), između ostalog piše:

"…Znamo da je predsednik Upravnog odbora Instituta dr. Branislava Belić, članica Glavnog Odbora SPS-a i da je u Institutu zaposlena i (doskorašnja) supruga Predsednika DS-a i gradonačelnika Dragana Đilasa, Iva, ali smatramo da to ne sme biti opravdanje da Vi kao ministarstvo ne proverite navode zaposlenih u Institutu o nebezbednoj krvi i Vašim potpisom garantujete da je tamo sve u redu. Čisto da znamo za sutra ako se nešto desi! Kao ministru zdravlja, poznato vam je iz medija i dokumenata RFZO da je rukovodstvo Instituta plaćalo kamate firmama bez zakonskog osnova, da nameštaju tendere za nabavku testova za prenosive bolesti, da građevinsko zemljište vredno nekoliko miliona evra daju za dva lokala od 30 kvadratnih metara i slično…

Stoga, mi dobrovoljni davaoci krvi Vas molimo da počnete da radite svoj posao i ovu neodrživu situaciju u transfuziji promenite. Ne želimo mi ništa loše članovima Glavnog odbora Vaše stranke, i ženama predsednika raznih stranaka, ali zabrinuti smo za posledice po zdravlje naših sugrađana za koje i dajemo krv…".

Ništa, pa ni ovakvi dramatični apeli, nisu uticali da Slavica Đukić Dejanović radi svoj posao.

 

     Kod podele plena, svi su podmireni

 

Bedemi korupcije i kriminala u zdravstvu Srbije još uvek su neosvojivi. Iza leđa ovdašnje zdravstvene mafije stražari međunarodna zdravstvena mafija koja ima svoje ljude na istaknutim mestima. Svetska zdravstvena organizacija (WHO), svoje pipke ima od nadležnog ministarstava pa sve do lokalnih samouprava.

Ovde nikako ne treba zaboraviti da je zahvaljujući bivšem, četvorostrukom ministru zdravlja, Tomici Milosavljeviću, koji je preko generalne sekretarke WHO, Margaret Čan, bio glavni posrednik između proizvođača farmaceutskih proizvoda i domaćih naručilaca, Srbija na velika vrata postala odličan teren za rad globalne farmaceutske mafije.

O ovome svedoče i serija tekstova objavljenih u uglednom magazinu British Medical Journal (BMJ) koji je još 3. juna 2010. godine objavio izveštaj o korupciji u ministarstvu zdravlja Srbije (kasnije je o tome i Evropski savet je izdao svoj izveštaj koji je potpisao Pol Flajn, laburista, član britanskog parlamenta).

Ništa od toga nije bio povod da Milosavljević sedne na optuženičku klupu u Srbiji, jer su "leđa" WHO prevelika. Umesto toga, nakon svoje konačne smene sa mesta ministra, počašćen je funkcijom u ovoj monstruoznoj organizaciji.

Dosadašnja praksa pokazala je da Svetska zdravstvena organizacija u Srbiji koristi stručnjake koji su interesno povezani sa farmaceutskom industrijom, ali da o tome nikoga ne obaveštava, uprkos odluci iz davne 2003. godine da to više neće činiti. Možda u nekim suverenim državama, ali u opljačkanoj Srbiji mogu da rede šta hoće. Tako je, na primer, od 29 članova kontrolnog odbora Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji, njih 13 istovremeni u članstvu onih organa, čiji rad treba da bude proveren!

Srbija je uključena i u "korisnu simbiozu" farmaceutske industrije i naučnika. U opticaju su dva osnovna načela rada. Prvo je "proizvodnja" bolesti, a zatim proizvodnja (ili uvoz) leka za tu bolest! Taj mafijaški princip u opustošenoj Srbiji savršeno funkcioniše. I svi su podmirenu, od državnog vrha do zdravstvenog dna!

 

     Klinički klan, profesorski klan…

 

Direktor najveće srpske zdravstvene ustanove, Kliničkog centra Srbije (KCS) u Beogradu, dr. Miljko Ristić, najavio je ovih dana pokretanje krivičnih prijava protiv petnaestak lekara iz KCS, za proneveru više od dva miliona evra.

Ali, ono što Ristić neće reći javnosti, jer nije u duhu Vučićeve hajke na sve i svakoga, to je postojanje takozvanog profesorskog klana. takođe neće reći da je većina lekara (njih 90 odsto), časno i pošteno radili i rade svoj posao, uglavnom sa pacijentima za platu između 500 i 800 evra.

Oni ne mogu postati šefovi, načelnici, direktori, članovi komisija za nabavku lekova preko fonda, ili ne dao Bog, ministri. Sva ta mesta rezervisana su za profesorski kadar. Lekari opšte prakse, poslušno ćute jer se plaše profesorskog klana, koji bi ih momentalno slomio.

Radi boljeg razumevanja kako funkcioniše ova "kasta", treba znati da su u pitanju osobe plaćene za redovan rad u ustanovi na rukovodećem mestu, plus profesorska plata za rad na univerzitetu, dopunski- popodnevni rad (to su isključivo dobijali odabrani) plata za rad u isturenim centrima Medicinskog fakulteta (Bosna, Crna Gora, Niš, Kragujevac…), držanje predavanja na seminarima i simpozijumima u Srbiji, gde za farmaceutske firme promovišu i protežiraju lekove, sa plaćenim troškovima puta i smeštaja, i plaćenim predavanjem i oko 500, evra, učešće na kongresima u inostranstvu (Beč, London,Tokio, Barselona, Rio De Žanerio…), i to sve bar jedanput mesečno, u trajanju od nekoliko dana, sa svim plaćenim troškovima puta i smeštaja u najluksuznijim hotelima i restoranima. Zvanično, u pitanju je rad na projektima na ispitivanju lekova za farmaceutske firme.

Naravno, profesorski klan radi i po nekoliko projekata odjednom, čija je cena i do 5.000 evra, ali ih oni faktički samo potpišu. Projekte rade lekari početnici, kojima profesori daju po stotinak evra, i obećanje o napredovanju u zvanju i službi.

Osim ovolikog angažovanja, rade i u sopstvenoj ordinaciji-klinici, najčešće u toku radnog vremena. Tu je i rad po pozivu u najvećim privatnim klinikama (često se mogu videti da u toku radnog vremena, dolaze kolima, već obučeni u beli mantil da odrade posao)…

To, znači, da mogu da zarade i devet plata, za redovno (prepodnevno) radno vreme. Da li onda i kada imaju vremena da leče bolesnike? Pitanje je na koje bi neko buduće, pošteno ministarstvo zdravlja moralo da odgovori…

Istovremeno, jedno od koruptivnih delatnosti je i ocenjivanje studenata profesorske dece, koje radi po sistemu „ja tebi, ti meni", tako da profesorska deca završavaju Medicinski fakultet sa prosekom 10, što rezultira dobijanjem bespovratnih stipendija (1.000 evra), i prednošću u zapošljavanju. Problem nastaje kad takvi dođu u situaciju da spašavaju nečiji život, a ne znaju kako da to urade. Tu ne pomažu ni mame ni tate.

Nekada je najveći prosek na Medicinskom fakultetu bio oko 9, 20, što je i sada slučaj kod sirotinjske dece koja uče i dan i noć. Ali, bez obzira na uspeh, njihov je problem što ne mogu da se zaposle.

Zato moraju da volontiraju, i to besplatno. U KCS ima stotinak mladih lekara koji i po nekoliko godina volontiraju besplatno, bez šanse da ih neko primi u stalni radni odnos. Oni koji su svesni šta se dešava, odlaze u inostranstvo, gde bez problema dobijaju i posao i društveni status, sve ono čega za njih u Srbiji nije bilo…

Jedno od pitanja na koja bi javnost morala da zna odgovor je: zašto direktor KCS Miljko Ristić nije objavio spisak svih petnaestak lekara protiv kojih je podneta krivična prijava?

Takođe, da li je bilo pronevera i u drugim kliničkim centrima u Srbiji? Da li iko u ovoj zemlji veruje da će biti osuđeni, i da je država jača od njih? Naravno, lako je zaključiti da od toga neće ništa biti, ili će stradati neka "sitna riba" sa još sitnijim grehom. Ionako svi znaju da pojedini profesori imaju privatne fondove i da iz privatnog džepa plaćaju lekare koji rade kod njih u državnoj ustanovi !

U međuvremenu, traje strašna kampanja da gomila profesorskog kadra i posle penzionisanja, ostane da radi u KCS. Obrazloženje je da "nema lekarskog kadra da ih zameni"!

A, Srbija školuje godišnje tri puta više lekara nego što su joj potrebe! Na taj način, bolnice se pretvaraju u gerijatrijske domove, a lekari u najboljim godinama odlaze u inostranstvo (kao što je poznato, samo iz ove ustanove odlazili su kompletni hirurški timovi na sve četiri strane sveta).

Zbog svega ovoga, brojni su bolesnici koji leže kod kuće i čekaju smrt. Ministarki za godinu dana mandata nije palo na pamet da se pita: zašto nema komisije za odobravanje dužeg ležanja u bolnici od 30 dana? A, ima za sirotinju kada je na bolovanju preko 15 dana? Ako sadašnji vlastodršci hapse dekane fakulteta i profesore, ako su povodi za to pljačke miliona dinara i evra, treba se zapitati kako će u budućnosti da kradu njihovi sadašnji studenti? Imaju odličnu školu i primere!

Pripadnici prfesorskih klanova voze najskuplje džipove (i od 150.000,-evra), letuje na Sejšelima, ljubavnice su im devojčice od dvadeset godinaNeki imaju i po nekoliko automobila, pa osoblje nikad ne zna da li su na klinici ili ne!

O njihovim stanovima, vilama, vikendicama i drugim nekretninama, ne treba ni trošiti reči. Jednostavno, reč je o klasi kriminalizovanog sloja društva koja živi bogovski, bolje nego što bi živela bilo gde u svetu. Naivno je onda upitati se, kako je to moguće, ako je zdravstvo u kolapsu? Kako je to moguće ako je prosečna lekarska plata 650, evra?

 

   A 1.

Monodrama o trošku države

Onaj ko misli da redovni godišnji kongresi Udruženja fizijatara Srbije moraju da se održavaju u Srbiji greši, jer u obzir ne uzima nezasitost Milice Lazović, predsednice pomenutog društva, i njene zaštitnice Slavice Đukić Dejanović. Organizacija kongresa košta 300.000 evra iz srpskog budžeta, a novac će otići susednoj državi, osim onog dela koji su kao mito uzele Lazovićka i srpska ministarka.

Kako smatra ministarka Slavica Đukić Dejanović Budva je u granicama Srbije, jer se ovogodišnji kongres Udruženja fizijatara Srbije održava u ovom gradu na Jadranu. Troškove svih učesnika snosiće instituti u kojima su oni zaposleni, a za putnike iz Srbije to znači naš budžet iz koga celo zdravstvo prima pare.

Pretpostavlja se da će po jednom učesniku troškovi iznositi hiljadu evra, pa pošto će biti oko 300 učesnika na kongresu, to znači da će srećni vlasnici budvanskog hotela inkasirati 300.000 evra. I to van sezone, jer se pomenuti kongres organizuje krajem septembra.

Poznato je i zašto je odabrana Budva, a ne neko mesto u Srbiji (najracionalnije bi bilo održavanje kongresa u Beogradu). Pošto troškove snose Srbija i pojedine institucije iz inostranstva koje šalju delegate, niko ne postavlja pitanje koliko para će se odliti. Odlivanje, kao obično, ide iz budžeta u privatne džepove, zbog čega je važno da troškovi budu što viši.

Organizator kongresa je Mondorama DOO iz Niša, grada iz kog potiče i prof. dr. Milica Lazović, predsednica kongresa i direktorka Instituta za rehabilitaciju u Sokobanjskoj ulici u Beogradu. Vlasnica Mondorame je po podacima u Agenciji za privredne registre Milanka Kitevski, dok je direktor Kiril Kitevski.

Niš je mali grad, ljudi se tamo međusobno poznaju, a dr. Lazović je na tamošnjem fakultetu bila profesorka. Zbog toga malo ko obraća pažnju na podatke iz APR-a, jer svi znaju da iza turističke agencije stoji porodica Lazović.

Najmanje deset odsto od ukupne svote koliko će koštati kongres ide organizatoruagenciji Mondorama. To u konkretnom slučaju iznosi 30.000 evra, ali ovome treba dodati i provizije koje se nigde ne pominju, a koje će vlasnici usrećenog hotela dati ministarki Đukić-Dejanović i profesorki Lazović.

Kada su tolike pare u pitanju i kada se one daju jednoj ministarki i jednoj direktorki, onda troškovi koje plaća srpski budžet nikako nisu visoki, smatraju organizatori. Zbog toga Srbija kongres kome je domaćin održava u susednoj zemlji, koja ionako ima razvijen turizam, dok bi tu privrednu granu u Srbiji tek trebalo razvijati.

Interesantno je da je Mondorama ekskluzivni organizator svih putovanja za zaposlene beogradskog Instituta za rehabilitaciju. Isti institut sav materijal i najveći deo opreme nabavlja preko preduzeća koje je takođe u vlasništvu direktorke Lazovićke, odnosno njene ćerke.

Skoro cela uža porodica Milice Lazović je upletena u potkradanje para iz državnog budžeta. Izuzetak čini samo njen bivši suprug, profesor na medicinskom fakultetu u Nišu, za koga svi kažu da je častan čovek i da ga je današnja direktorka Instituta u Sokobanjskoj iskoristila da bi se kao anonimus u svakom pogledu dokopala Katedre za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju u Nišu.

Posle ovog braka iz profesorkinog interesa ona je pristupila JUL-u, takođe iz interesa, jer je čim je ova stranka nestala sa političke scene preletela u G17 Plus, odakle je otišla kada je postalo jasno da ta partija, odnosno njen naslednik URS, neće više davati ministra zdravlja, a od skoro ni jednog drugog člana srpske vlade. Lazovićka je sada članica SNS-a, a za svaki slučaj i SPS-a odakle dolazi i aktuelna ministarka zdravlja Đukić Dejanović.

Tako duplo zaštićena direktorka Lazović, kao predsednica Udruženja fizijatara Srbije može u svom svojstvu ovogodišnje predsedavajuće Mediteranskog kongresa fizijatara da mesto održavanja ovog značajnog i skupog skupa iseli iz Srbije u susednu Crnu Goru.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements
  1. 12. септембра 2013. у 22:14

    S R A M O T A…..VELIKA SRAMOTA…

    Свиђа ми се

  1. No trackbacks yet.
Затворено за коментаре.
%d bloggers like this: