SRPSKI NAROD NA PUTU ZA NEBESA: REZULTATI PORAŽAVAJUĆEG STANJA PREŽIVLJAVANJA STANOVNIŠTVA SRBIJE…

 

Zvanična statistika priznaje da skoro devet odsto stanovništva Srbije nema šta da jede, da je svaki četvrti građanin Srbije siromašan, čak i po afričkim standardima, a da skoro polovina stanovništva preživljava u ponižavajućim uslovima.

To je po statistici, a u stvarnosti je još mnogo gore.Umesto da pomogne građanima, aktuelna vlast milijardu i po evra iz socijalnog budžeta i ove godine troši na sebe i na finansiranje doseljavanja izbeglica.

 

             Milan Malenović

 

Srbija je siromašna i gladna, ali nas statističari ubeđuju da je situacija nešto bolja od toga, odnosno da „samo" četvrtina stanovnika Srbije gladuje.

Svaka četvrta porodica u Srbiji ne može sebi da priušti meso za ručak ni svakog drugog dana, tvrdi Republički zavod za statistiku (RZS), koji upozorava i da se više od 15 odsto građana zimi smrzava jer nemaju para za normalno grejanje. Po ovom zavodu „samo" 40,9 odsto građana Srbije živi ispod granice dostojanstva. Istina je, međutim, mnogo surovija.

„Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija" (EMPSS) je povodom međunarodnog dana siromaštva 17. oktobra 2015. objavila kako 628.000 stanovnika Srbije (8,9 odsto) živi u apsolutnom siromaštvu, odnosno da nema mogućnosti da se hrani po nutricionističkim standardima definisanim za Srbiju.

Međutim, kada se u obzir uzme od EMPSS-a izračunata granica siromaštva (koja iznosi 11.340 dinara mesečno za samca, za samohranu majku sa jednim detetom 17.010 dinara mesečno, a bračni par sa dvoje dece 30.618 dinara), onda je u 2014. godini skoro 1,8 miliona Srba bilo siromašno, a to je 24,6 odsto svih žitelja Republike.

Vlada Republike Srbije osnovala je u julu 2009. godine „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" pri kabinetu potpredsednika Vlade za evropske integracije, a on danas radi u sklopu kabineta potpredsednika Vlade i ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. U pitanju je, dakle, državno telo.

Po tvrdnjama "Tima", koji ima 12 stalnih saradnika, u 2014. godini u Srbiji je prag siromaštva za samca iznosio 14,920 dinara, a ispod te crte bilo je 25,4 odsto celokupnog stanovništva. „

Tim" iznosi još jedan zabrinjavajući podatak, a to je da se procenat siromašnih povećava iz godine u godinu: 2012. u Srbiji je 24,6 odsto stanovnika živelo ispod praga siromaštva, odnosno jedan procentni poen manje nego dve godine kasnije.

Republički zavod za statistiku i u ovom slučaju ima našminkane rezultate da bi se prikrila nesposobnost vlasti da oporavi privredu. Za siromašne se u Zavodu smatraju samo oni koji koriste socijalnu pomoć, a to je oko 682.000 građana, a upravo njih EMPSS svrstava u grupu gladnih.

RZS, očigledno, ne smatra nikoga siromašnim ko ima dnevno da pojede nešto više od suve korice hleba, i ako ne dobija socijalnu pomoć, koju stotine hiljada nisu ni fizički sposoban, a ni pismene da traže od socijalnih službi!

Bez obzira koja se metodologija primenjuje, jasno je da četvrtina stanovnika Srbije jedva preživljava, dok skoro 10 odsto njih bukvalno umire od gladi. Ove cifre bi bile daleko više kada bi se u statističkim posmatranjima primenjivali standardi koji važe za Evropsku uniju.

Da bi suzbila siromaštvo, Vlada je oformila već pomenuti „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", koji redovno daje analize i predloge šta valja činiti, ali niko od ministara, kao ni sam predsednik Vlade, ne obraća pažnju na to. U vreme dok je mišljenje „Tima" bilo uzimano u obzir, a to je odmah na početku njegovog rada, broj siromašnih građana u Srbiji se smanjivao.

Za različite vidove socijalnih davanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja na raspolaganju ove godine stoji 1,6 milijardi evra budžetskih para. Da se ne krade, ova suma bi bila dovoljna da se nahrani svih 682.000 primalaca socijalne pomoći.

Umesto toga, jedva 10 odsto novca odlazi na te potrebe, a ostatak se sliva u džepove nikada zadovoljnih političara. I nekadašnji ministar privrede, Saša Radulović, za sistem socijalne zaštite u Srbiji je tvrdio kako je to „tamni vilajet" koji mnogo košta, a malo vredi.

Ukupna novčana davanja za socijalnu pomoć nije teško izračunati. Svaki korisnik ima pravo na najviše 7.704 dinara mesečno, ali samo devet meseci godišnje (prošle godine je samo 446 osoba je dobijalo uvećani socijalni dodatak od 13.228 dinara mesečno, što je blisko pragu apsolutnog siromaštva).

Pod uslovom da svaki korisnik zaista i dobije skoro osam hiljada, a ne neku manju svotu (na primer zbog korišćenja grupnog smeštaja, ili zato što član njegove porodice takođe dobija socijalnu pomoć) ukupno bi se u ovu svrhu godišnje iz budžeta izdvojilo najviše 399.219.512 evra, a za to se upošljava državni aparat koji košta pet puta više?!?

S obzirom da se većini korisnika novčana pomoć umanjuje, jer je većina i dobija zahvaljujući tome što je u porodici koja nema nikakva primanja, to znači da ni ukupna izdvajanja iz republičkog budžeta ne prelaze 150 miliona evra, odnosno deseti deo novca koji se za te svrhe izdvaja iz budžeta. Ostatak služi političarima na vlasti za zadovoljavanje njihovih potreba.

Da je politika do guše upetljana u podelu mizerije koja se zove socijalna novčana pomoć, vidi se već iz pregleda broja njenih korisnika po regionima. Najsiromašniji region u Srbiji je, bez sumnje, Južna i istočna Srbija gde novčanu pomoć prima 187.267 osoba.

Drugi najbogatiji region, odmah posle Beograda, jeste Vojvodina, ali tamo socijalnu pomoć prima najviše ljudi od svih regiona – 205.364 osobe. Broj stanovnika u oba pomenuta regiona je približno isti: u Južnoj i istočnoj Srbiji živi 1.563.916 ljudi, a u Vojvodini 1.931.809.

Razlog zbog čega je u Vojvodini više primalaca socijalne pomoći nego u siromašnoj Južnoj i istočnoj Srbiji leži u tome što je severna srpska pokrajina glavna izborna baza Pokreta socijalista, čiji je lider, Aleksandar Vulin, istovremeno i ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja.

U toku poslednje predizborne kampanje „pokretni" socijalisti su svojim biračima obećavali dobijanje socijalne pomoći, čak i u slučajevima kada za tako nešto ne postoje zakonski osnovi.

Demokratska stranka je tokom nedavne izborne kampanje tvrdila kako ima saznanja da pojedini službenici lokalnih centara za socijalno u Vojvodini ucenjuju korisnike novčane pomoći da moraju da glasaju za PS, ako žele da i dalje dobijaju novac i bonove za narodnu kuhinju.

Crveni krst je privremeno obustavio distribuciju odeće i druge robe preko vojvođanskih centara za socijalnu zaštitu, upravo zbog sumnje da se ova pomoć nenamenski deli samo potencijalnim glasačima Vulinove stranke, a ne svima kojima je potrebna.

Isto se desilo i u Boru u istočnoj Srbiji, kada je Crveni krst posumnjao da se hrana, umesto narodnim kuhinjama, deli za glasove na izborima. Pošto lokalana samouprava nije bila finansijski u mogućnosti da sama snabdeva narodne kuhinje, njihovi korisnici su organizovali „štrajk gladnih" tokom koga su uzimali samo hleb, jedino što je u kuhinji i bilo jestivo.

Jedan od bastiona PS-a u Vojvodini je Bačka Palanka, iz koje potiče i Predrag Vuletić, aktuelni pokrajinski sekretar za socijalnu politiku i Vulinova desna ruka, koji je pre izbora izdejstvovao da veliki broj njegovih zemljaka i aktivista Pokreta socijalista  dobiju socijalnu pomoć, iako su imali ne samo druge prihode, već i veoma vrednu imovinu. Taj novac je, zatim, upotrebljen u kampanji Vulinove stranke.

Socijalna pomoć tako odavno više nije socijalna, već politička kategorija, a najveći deo od pomenutih 1,6 milijardi evra koje godišnje država izdvaja za pomoć najbednijima u Srbiji, odlazi na račune najbogatijih.

Iako to deluje čudno za jednu evropsku zemlju, jedino u Beogradu država brine o ishrani najsiromašnijih i najgladnijih. U svim ostalim mestima to čine skoro isključivo Crveni krst i pojedine verske organizacije, dok su lokalne samouprave uglavnom zadužene samo za izradu spiskova korisnika. Za ovu godinu je Crveni krst obezbedio namirnice u vrednosti od skoro 3,5 miliona evra, ali je to daleko od onoga što gladnima u Srbiji treba.

Bez obzira što i sam Republički zavod za statistiku vidi da u Srbiji preko 680.000 ljudi nema šta da jede, njih samo 35.000 je u prošloj godini imalo pravo da koristi besplatne obroke u narodnim kuhinjama, koji se dele na 76 punktova, od kojih je čak 40 u Beogradu.

U Crvenom krstu, međutim, upozoravaju da je situacija najkritičnija u južnoj i jugoistočnoj Srbiji gde je većini korisnika narodnih kuhinja to jedina prilika da nešto pojedu. Pošto tamo hranu deli Crveni krst, koji pazi kako se njegova sredstva troše, vlast je zainteresovana najviše za Beograd, gde može da radi šta hoće.

Početkom februara je gradska vlast prestonice, posle dugog i više puta prekidanog i odlaganog konkursa, odabrala preduzeće „Multicatering" doo sa Novog Beograda za pripremu i distribuciju obroka u narodne kuhinje Beograda. Posao je vredan 334 miliona dinara, a za te pare može da se pripremi 1.946.387 obroka, tako da svaki od 92.356 zvanično kod RZS-a vođenih siromašnih prestonice u narednom periodu može da dobije 21 obrok?!?

Da nema svih ovih mahinacija, svota od 1,6 milijardi evra, koliko država godišnje izdvaja za pomoć najugroženijim stanovnicima, plus pomoć koju dele Crveni krst i verske zajednice, kao i ono što daju organizacije lokalne samouprave bila bi više nego dovoljna da se i najsiromašnijima obezbedi pristojan život, odnosno da se novčana davanja podignu na najmanje 15.000 dinara za samce, što predstavlja prag apsolutnog siromaštva po računici vladinog „Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", a ne da budu upola niža, kako je danas slučaj.

Bez obzira na hvalospeve koje samima sebi i svom vođi pevaju pripadnici aktuelne vlasti, „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" predviđa još surovije stanje u budućnosti. Kako drugačije shvatiti činjenicu da 35,4 odsto svih siromašnih domaćinstava čine ona koja imaju bar jednog zaposlenog člana? To znači da gladuju i oni koji rade!

Da nam se crno piše, vidi se i iz toga da vladin „Tim" ni punih sedam meseci od ulaska u 2016. godinu još nije objavio podatke o stopi siromaštva u 2015. godini. Očigledno vlastima to politički ne odgovara, jer se situacija pogoršala u odnosu na 2014. godinu, sa tendencijom daljeg pogoršavanja.

Jedino u vezi ove teme što je pomenuti „Tim" ove godine objavio, jeste preneta informacija od 14. juna 2016. o opadanju potrošnje hleba u Srbiji. Toliko smo siromašni da nam je skup i subvencionisani hleb.

Član odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)  Branislav Gulan izjavio je, a „Tim" preneo, da je 2006. prosečno svaki stanovnik Srbije jeo 101,5 kilograma hleba godišnje, a u 2015. samo 83,7 1 kilogram, što je pad od 17,53 odsto!?! Čak se i u Nemačkoj potroši više hleba po glavi stanovnika, uprkos poznatoj činjenici da Nemci umesto hleba daleko radije jedu krompir.

Pošto država Srbija o stanovništvu ne brine, već čini sve da ga proredi, broj Srba se iz godine u godinu rapidno smanjuje. Svake godine u Srbiji prosečno nestane jedno osrednje naselje, odnosno umre ili se odseli oko 35.000 ljudi više nego što ih se rodi ili doseli.

Zbog toga će 2050. biti dva miliona Srba manje nego danas, odnosno svega 3,5 miliona koji će živeti u svojoj matičnoj državi. Umesto da pospešuje rađanje Srba i da im pomaže da prežive, Srbija finansijski podržava izbeglice iz Severne Afrike i sa Bliskog Istoka, koji po nečijim planovima treba ovde da se nasele.

Za svako prvo dete majka, koja živi u Srbiji i ima srpsko državljanstvo, dobija od države jednokratnu pomoć u iznosu od 37.519,07 dinara. Za drugo dete ona dobija 146.713,64 dinara u 24 rate, odnosno 6.113,07 dinara mesečno. Za treće dete to iznosi 264.072,47 dinara u 24 rate, što je 11.003,02 dinara po rati, a za svako naredno 352.092,91 dinara u 24 rate, odnosno 14.670,54 dinara po rati. Ovde se državna pomoć završava, osim u slučajevima kada se porodica smatra socijalno ugroženom.

Nasuprot tome, svaki izbeglica (radilo se o odraslom čoveku ili o detetu) od Srbije i Crvenog krsta dobija besplatni smeštaj, hranu, sredstva za higijenu, odeću, obuću, ćebad i posteljinu, kao i 1.000 dinara dnevno, što iznosi 365.000 godišnje, više nego što novorođenče u Srbiji od sopstvene države putem roditeljske pomoći dobije za dve godine, bez da mu je država uz to dala i besplatan smeštaj, hranu i odeću?!? Ne treba zato da se čudimo, ako u vreme kada naši unuci krenu u školu glavni jezik u Srbiji bude arapski .

.

    A 1. Tražite pomoć u lepim zgradama

Iako Republički zavod za statistiku beleži 682.000 ljudi koji žive ispod praga apsolutnog siromaštva, isti taj zavod je u julu prošle godine objavio da je novčanu socijalnu pomoć dobilo samo 267.949 osoba.

Prošle godine je u Srbiji 204.755 porodica dobijalo dečiji dodatak za 364.334 deteta. Redovan iznos dodatka je 2.593, a uvećan 3.371 dinar. Cenzus za ostvarenje prava je da prihodi u porodici po članu domaćinstva ne prelaze 8.051 dinar.

Para nema ni za dovoljan broj novčanih mesečnih pomoći, niti za njihovo povećanje na iole pristojan nivo, nema ni za dovoljan broj zadovoljavajućih dečijih dodataka, ali ima za razbacivanje. Samo u ovoj godini Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja planira da za renoviranje objekata socijalne zaštite izdvoji skoro sedam miliona evra.

Isto miinistarstvo je, po navodima pojedinih medija, u 2015. potrošilo 28.990.000 dinara na popravku i nabavku novih vozila, a samo je priznalo da je za nabavku novih automobila u budžetu planiralo oko 9,5 miliona dinara, plus još 8.740.000 dinara za popravke.

 

    A 2. Večiti minus

Republički zavod za statistiku je izračunao da su svakog meseca prošle godine srpska domaćinstva išla u minus za po 1.238 dinara, zbog toga što su u kućnom budžetu na raspolaganju imala po 57.814 dinara, a morala su da troše po 59.052 dinara.

Najviše para odlazilo je na hranu i bezalkoholno piće (35,6 odsto), pa na stanovanje i energente (16,6 odsto), dok je za kulturu ostajalo svega 5,2 odsto. Sudeći po podatku da su domaćinstva za obuću i odeću izdvajala svega pet odsto kućnog budžeta, izgleda da se građani mahom snabdevaju polovnom robom ili nose stare dronjke, ako već nisu goli i bosi.

 

    A 3. Država, šta to beše!

U civilizovanom svetu, na koji se Aleksandar Vučić rado poziva, niko nije prepušten samom sebi. Ako nema dovoljno para da bi preživeo, nema bliske srodnike koji su dužni da ga izdržavaju, onda o njemu brigu preuzima država. U Nemačkoj, na primer, na socijalnu pomoć pravo imaju i vlasnici nekretnina ili deponovanih akcija, ali onda ne dobijaju pun iznos.

U najkraćem, u Nemačkoj socijalni slučajevi dobijaju plaćen stan od najmanje 45 kvadrata za samca, plaćeno grejanje i zdravstveno osiguranje, i novac u visini u od 404 evra mesečno .

Uz to idu i povlastice ili potpuno besplatne markice za javni prevoz. Bračni parovi dobijaju veću kvadraturu i 360 evra po osobi. Svaki sledeći punoletni član porodice dobija 320 evra. Deca uzrasta od 14 do 18 godina primaju po 302 evra, od 6 do 14 godina po 267 evra, a do šeste godine 234 evra. Uz to, deca iz socijalno ugroženih porodica dobijaju dodatno 100 evra po godini školovanja.

Tako porodica sa dvoje školske dece, od kojih je jedno punoletno, može u Nemačkoj da računa na socijalnu pomoć od oko 1.500 evra mesečno, plaćen stan adekvatne veličine, grejanje i zdravstveno osiguranje. Uz sve to, svako ko dobija socijalnu pomoć ima pravo na dodatnu zaradu do 400 evra. Do te sume, socijalna pomoć mu se ne uskraćuje. Ali, ako zarađuje više od 400 evra, onda postoje propisi kojima mu se smanjuje socijalna pomoć za određeni iznos.

 

    A 4. Otimaju od gladnih usta

Snabdevanje narodnih kuhinja Beograda je jedan od veoma lukrativnih poslova, jer ne podleže kontroli Crvenog krsta (pošto troškove snosi gradski budžet). Ovog puta pobednik konkursa je „Multicatering" doo sa Novog Beograda, preduzeće čudnovate istorije. Osnovano je 1993. godine u Vršcu, odakle potiče i njegov osnivač, a današnji manjinski vlasnik i direktor Dragan Stupar. Firma se nekada zvala „Sellco" doo i bavila se svim i svačim.

Italijanska kompanija „Multicatering" SPA 2013. godine od Stupara kupuje 51 odsto vlasništva njegovog preduzeća. Italijanski gigant, sa sedištem u Milanu, posluje od 1993. godine, a u Srbiji je od 2012. već imao svoje predstavništvo – „Multicatering Balkan" doo sa sedištem u Pančevu.

Direktor ovog preduzeća, koje je u međuvremenu otišlo u likvidaciju, bio je italijanski državljanin Frančesko Đangardi. Od osnivanja do odlaska u likvidaciju ovo preduzeće je postojalo dve godine, ali nije poznat ni jedan posao koji je odradilo.

Svrha preuzimanja većinskog udela u „Sellco"-u bila je dobijanje Stupara koji, očigledno, ima odlične veze, jer ubrzo pošto su naprednjaci preuzeli vlast u Beogradu njegova firma dobija izvanredno dobro plaćen posao vredan 2,78 miliona evra. Zvršetak konkursa je odlagan čak dva puta, jer učesnici na obe strane nisu mogli da se dogovore koliki će biti čiji deo.

Ugovorom sklopljenim sa gradom Beogradom „Multicatering" za 2,78 miliona evra mora da isporuči obroke čija je pojedinačna vrednost definisana na 171,60 dinara, a svaki od njih se sastoji od pola vekne hleba tipa „Sava" i pola litra čorbuljaka kome je teško odrediti sastav.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UMEĆE ŽIVLJENJA: VELIKE SPOSOBNOSTI SKROMNOG KOMESARA ZA IZBEGLICE

 

Sadašnji prvi čovek Komesarijata za izbeglice i migrante nikada nigde drugde nije radio, ako izuzmemo đubrišta po kojima je sakupljao sekundarne sirovine. Uprkos tome, Vladimir Cucić danas poseduje četiri kuće i dva restorana u Beogradu, kao i hotel na crnogorskom primorju. U životu je promenio skoro sve partije koje postoje na srpskoj političkoj sceni, i uvek je pravovremeno prelazio u stranku koja dolazi na vlast.

 

                  Igor Milanović

 

Vladimir Cucić je rođen 1959. godine u Beogradu, gde je završio školu i diplomirao na Fakultetu političkih nauka. Danas je komesar Komesarijata za izbeglice i migrante Republike Srbije, a njegov životni put bi mogao da se opiše kao ostvarenje sna o putu od deponije do imperije.

Kao mlad momak, ali i kada se oženio, živeo je u dvosobnoj kući svog očuha u Kaluđerici, najvećem divljem naselju na Balkanu. U istoj kući živeli su i Vladmirova majka i očuh. Onda je došlo proširenje porodice.

Da bi preživeo i prehranio ženu i decu, Cucić je devedesetih odlazio na deponije đubreta, gde je sakupljao staklenu ambalažu i prodavao je kao sekundarnu sirovinu. Ubrzo je, međutim, naučio da niko nije toliko siromašan da ne može da bude opljačkan. To se posebno odnosilo na ljude u nesreći, kao što su izbeglice i interno raseljena lica o kojima je on trebalo da vodi brigu.

Cucić je od početka karijere funkcioner u Komesarijatu za izbeglice, gde je promenio skoro sve funkcije pre nego što se popeo na sam vrh.Platu ne prima samo od ove države, već i od nekih iz inostranstva. Bio je na platnom spisku i USAID-a, takozvane „nevladine" organizacije koja za pare i interes američke vlade uspostavlja i održava kolonije po celom svetu.

Kao tadašnji visoki službenik u Komesarijatu, Cucić je nesrećnicima, koji su iz Hrvatske pobegli glavom bez obzira, omogućavao smeštaj u kolektivnom prihvatilištu, ali isključivo za novčanu „donaciju" od 500 tadašnjih nemačkim maraka. Ko neće da plati može da nastavi da noći na prikolici traktora kojim je pobegao pred ustaškim koljačima, ili da se vrati u Hrvatsku. Posle se rat proširio po celom prostoru nekadašnje Jugoslavije i Vladimir je imao sve više klijenata spremnih da mu dobro plate samo da što pre dobiju adekvatni smeštaj za sebe i članove porodice.

Cucić nije znao za milost, jer je kod kuće imao gladnu porodicu koju je trebalo nahraniti. A i okućiti.

Dvosobna očuhova kuća je postala tesna za celu porodicu, pa se Vladimir odlučio da kupi susednu parcelu i tu je počeo da zida kućicu za sebe i ženu Vesnu Dželetović Cucić, danas sudiju Višeg suda u Beogradu. Bila je to u početku obična kuća, jer su prihodi bili mali i nedovoljni za neki luksuz. Jednog dana je u njoj buknuo požar u kome je izgorelo jedno odeljenje.

Srećom, porodica Cucić je pre paljevine sklopila osiguranje protiv požara, pa je uspela da naplati odštetu koja je bila izuzetno visoka, kao da su u vatrenoj stihiji izgorela originalna umetnička dela Rembranta i Da Vinčija. Posle ovoga su na toj i susednoj parceli, koju su Cucići takođe kupili, počela da niče raskošna kućerina. U međuvremenu skromni komesar za izbeglice i skromna deliteljka pravde tu imaju tri velelepne kuće, a četvrtu su za ćerku i zeta podigli u Leštanima.

U dvorištu porodične kuće u Kaluđerici, bračni par Cucić još uvek drži stari auto žute boje, model koji se nekada popularno nazivao „peglica", koji je Vladimir ranije više gurao, nego vozio. Vozilo je podsetnik koliko su bili siromašni pre nego što su počeli vredno da uzimaju mito. Danas svaki član porodice ima sopstvenu limuzinu sa vozačem. Koliko je poznato, Cucićevi nikada još nisu produžili registraciju za neki od svojih auta – čim registracija istekne oni procene da je auto zastareo, pa nabavljaju novi.

Devedesetih, kada je narod bežao od bombi NATO agresora i jeo korenje da bi preživeo, Cucićevi su svoje kučiće hranili paštetama i mesnim narescima iz humanitarne pomoći. To i danas rade, a kao nagradu nekome ko im pomogne oko imanja često umeju da daju obuću ili odeću. Jednom je za klanje prasadi Vladimir mesaru platio sa pet pari novih patika koje je za izbeglice poslao Crveni krst.

Bračni par Cucić ima troje dece. Njihov sin Vuk je, kao i svaki partijski kadar kome treba uhlebljenje bez obaveza, bio i na dobro plaćenom radnom mestu savetnika u Ministarstvu pravde.

Vladimiru moral nikada nije bio prepreka. Od radnog iskustva, osim sakupljanja flaša po deponijama đubreta, ima još samo plodonosno ulaganje novca uzetog od izbeglica. Pored tri kuće u Kaluđerici i jedne u Leštanima, on ima još dva restorana u Beogradu: „Korčagin" i „Maršal" iz koga svake godine na nekadašnji Dan mladosti kreće štafeta za davno umrlog Josipa Broza.

Zbog ove nostalgične svetkovine u restoran često navraća Aleksandar Vulin, proleter sa Dedinja, u čijoj ministarskoj ingerenciji je i Komesarijat za izbeglice. Možda je to jedno od objašnjenja odakle Cuciću toliko para i tolika zaštita od krivične odgovornosti.

Komesar za izbeglice poseduje i dva hektara šume u Slankamenu na kojima se bavi sakupljanjem lešnika za konditorsku industriju, a na crnogorskom primorju ima hotel sa 54 apartmana uređena po najvišim evropskim standardima.

Rat je za većinu ljudi nesreća neviđenih razmera. Za Vladimira Cucića, rat je mogućnost da se još više obogati, jer ljudi tada beže i stižu u kandže Komesarijata na čijem je on čelu, a kome se zatim prebacuju milioni evra za pomoć izbeglicama. Ta pomoć u velikoj meri završava u Kaluđerici, u dvorištu kuća Cucićevih.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI NEMAČKI SADRŽAJI: NEMCI ZNAJU DA ŠTITE SVOJU DRŽAVU, A MERKELOVA MORA SVOJ POLOŽAJ!!!

 

Počela je odlučujuća faza borbe kancelarke Angele Merkel u odbrani svoje politike otvorenih granica za azilante, ali i u odbrani njene pozicije na čelu partije i vlade. Prvi put u posleratnoj istoriji Nemačke jedan ministar u vladi, koji je i član iste partije kao i kancelarka, odbio je da se povinuje volji kancelara i bez ikakvih konsultacija sa kabinetom doneo dalekosežnu odluku.

Ni poslanički klub Merkeline stranke u Bundestagu nije više bezrezervno iza svoje kancelarke, a i koalicinom partneru je već dosta novih azilanata.

 

                   Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Ono o čemu smo nekoliko nedelja u nazad pisali, upravo se dešava u Berlinu. Najbližim saradnicima kancelarke Angele Merkel je prekipelo. Dosta im je njene politike dozvoljavanja nekontrolisanog ulaska izbeglica, pa su krenuli u otvorenu pobunu.

Savezni ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezjer je još krajem oktobra na svoju ruku, bez konsultacija sa kabinetom ili samom kancelarkom, vratio na snagu takozvani Treći dablinski sporazum, koji državama EU omogućuje da po skraćenom postupku odbiju zahteve za azil onih azilanata koji su se prethodno registrovali u nekoj drugoj zemlji potpisnici sporazuma.

Ovaj sporazum je na početku izbegličke krize Merkelova suspendovala kako bi omogućila da se što veći broj izbeglica smesti u Nemačkoj i tako rasterete one zemlje kroz koje su azilanti na svom putu bili registrovani.

Treći dablinski sporazum je inače i osnova člana 16a Osnovnog zakona (Ustava) Nemačke, po kome je pravo na azil striktno ograničeno na one izbeglice koje su u svojoj zemlji ugrožene, a nisu mogle da ostvare pravo na zaštitu ni u jednoj zemlji kroz koju su prolazile na putu u Nemačku.

Merkelova je svojim postupkom faktički suspendovala Ustav tokom leta, a ministar de Mezjer ga je samo vratio na snagu.

U utorak 10. novembra je pred poslaničkim klubom CDU  (Demohrišćanske unije, stranke koja čini vladajuću većinu u nemačkom saveznom parlamentu, Bundestagu i kojoj je Merkelova na čelu) govorio Frank Jirgen Vajze, direktor Saveznog zavoda za migracije i izbeglice (BAMF) , koji je situaciju u svom resoru opisao kao katastrofalnu.

BAMF ne raspolaže dovoljnim kapacitetima da u razumnom roku obradi zahteve novopristiglih azilanata, objasnio je Vajze, a neko poboljšanje može da se očekuje tek naredne godine kada počnu da rade novozaposleni saradnici i to jedino ako se broj izbeglica ne bude povećavao.

Upravo je zadržavanje broja azilanata na sadašnjem nivou najveći problem.

Nekoliko dana pre ove sednice u javnost je procurela interna analiza nemačkog Centra za zajedničku analizu i strateške studije emigracija (GASIM)  pri policiji u Potsdamu. Prema tom dokumentu, u zemljama sa kojima se graniči Sirija nalazi se preko četiri miliona izbeglica iz nje, od kojih se polovina sprema da narednih nedelja krene na put ka Evropi, odnosno ka Nemačkoj.

Novih dva miliona emigranata samo iz Sirije bi za BAMF značilo kompletnu blokadu rada. Upravo tu situaciju je de Mezjer imao u vidu kada je povukao istorijski potez da bez prethodnih konsultacija faktički zatvori nemačke granice za nove azilante.

Ovaj potez je istorijski upravo u tom pogledu da nikada ranije jedan ministar nemačke vlade nije delovao na svoju ruku i to suprotno politici predsednika vlade. Drugačije de Mezjer nije ni mogao, jer bi svaki njegov predlog u tom pravcu blokirala Merkelova. Bar se tako mislilo do sednice skupštinskog odbora u utorak 10. novembra.

Na tom sastanku, koji je prekinut kada je stigla vest da je umro bivši kancelar Helmut Šmit, mnogi su stali u odbranu Vajzea i de Mezjera, odnosno usprotivili se politici Merkelove.

U nastavku sednice je prvo predsednik poslaničkog kluba Folker Kauder pokušao da smiri strasti i diskusiju povede u pravcu prihvatljivog kompromisa. Pokušaj je bio bezuspešan, jer je odmah posle njega za govornicu izašao nekadašnji državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Kristof Bergner i zatražio od poslanika punu podršku za ministra de Mezjera. Ispraćen je burnim aplauzom poslanika,

I ostali govornici su bili istog mišljenja. Poslanik Andreas Matfeld iz Donje Saksonije je poručio: „Ova država je na kraju snaga".

Merkelova, koja je prisustvovala sastanku, bila je vidno uznemirena tokom rasprave. Nekoliko puta je izlazila iz sale da bi telefonirala. Ono što je čula preko telefona sigurno nije moglo da je umiri.

I poslanički klub Hrišćansko socijalne unije (sestra bliznakinja CDU-a, takođe deo vladajuće koalicije) bio je potpuno istog mišljenja kao i Matfeld: Nemačka mora da zatvori granice, ako hoće da opstane.

Jedinu podršku kancelarka može da očekuje od dela SPD-a, treće stranke vladajuće koalicije. Najveći broj njihovih poslanika se zalaže za produžavanje politike otvorenih granica.

Pitanje je dokle Nemačka to može da izdrži?

Ministar de Mezjer je tražio da se broj azilanata koji dnevno ulaze u Nemačku spusti ispod granice od 10.000. Kancelarka smatra da je za tako nešto potreban dogovor sa Turskom i Grčkom, kao i saradnja sa ostalim zemljama Evropske Unije.

U svakom slučaju, ovo je odlučujuća faza u borbi Merkelove ne samo da očuva svoju politiku, već i svoju funkciju. Najteže će joj biti, svakako, sa hrišćanskim socijalistima koji su na vlasti u Bavarskoj, pokrajini koja je najviše na udaru izbeglica.

CSU je od svog stvaranja do sada bila večiti saveznik Merkelove CDU. Vrh ove stranke je već nekoliko puta otvoreno rekao da neće do beskonačnosti podržavati politiku otvorenih granica.

Pobuna CSU-a protiv zajedničkog kancelara bila bi presedan u posleratnoj Nemačkoj. Tako nešto sigurno ni vrh CDU-a ne bi dozvolio – radije bi se odrekao Merkelove.

Nemačka kancelarka ima sve manje vremena da zarad stabilnosti kod kuće ubedi strane partnere da preuzmu svoj deo odgovornosti za izbegličku krizu. Prilikom nedavnog boravka u Ankari dobila je od turskih vlasti sasvim neodređene odgovore.

Grčka i Italija, zemlje EU koje su prve na udaru izbeglica, uporno odbijaju da ih zadrže na svojoj teritoriji. Mađarska, Hrvatska, Slovenija, Slovačka, Finska, pa čak i Švedska, delimično već zatvaraju svoje granice za nove azilante.

Merkelova je sve usamljenija, a to ne obećava njen dugi opstanak u fotelji saveznog kancelara.

 

    A 1. Dablinski (ne)sporazum

Ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezjer je iskoristio svoje zakonom zagarantovano pravo da u slučaju potrebe sam donosi odluke da bi zaštitio unutrašnju bezbednost i stabilnost Nemačke i 20. oktobra naredio ponovnu punu primenu Dablinskih sporazuma, po kojima se iz Nemačke po skraćenom postupku deportuju izbeglice registrovane u nekoj od takozvanih sigurnih zemalja, prvenstveno onih u Evropskoj Uniji.

Ovome se protivi Angela Merkel, nemačka kancelarka i predsednica Hrišćansko-demokratske unije (CDU) kojoj pripada i ministar.

Šef poslaničke grupe CDU-a u nemačkom saveznom parlamentu (Bundestg), Folker Kauder demonstrativno je stao u zaštitu de Mezjera. Samo dan nakon žučne diskusije poslaničke grupe, u kojoj je većina poslanika bila na strani de Mezjera, Kauder je na nemačkoj televiziji N24 izjavio: „Dablinski sporazum je u pravnom sistemu Evrope. Naši partneri u EU moraju da shvate, da se primenjuje ono šta je potpisano."

Po njemu, ponovna primena Dabliskog sporazuma pogađa malu grupu izbeglica iz Sirije, koje je nemački ustavni sud isključio iz zaštite od progona u Nemačkoj. Kauder: "…Ova tema nema tu veličinu, da bi se neko njome bavio na način na koji to čini SPD."

Socijal-demokratska partija Nemačke (SPD)  se protivi zatvaranju granica za izbeglice i ponovnoj primeni Dablinskog ugovora. Predsednica poslaničkog kluba ove stranke Kristina Lambreht tvrdi: „Pojedinačna provera prava na podnošenje zahteva za azil u Nemačkoj, toliko bi opteretila nadležne, da bi ceo sistem prestao da funkcioniše."

SPD, isto kao i Merkelova, smatra da je rešenje u tome da se grupno, svima koji pristižu u Nemačku iz Sirije, dozvoli boravak do trenutka kada se situacija u njihovoj zemlji ne smiri.

Problem predstavlja i pitanje spajanja izbegličkih porodica. De Mezjer je na ovu temu izjavio: „Ne možemo da ionako visok broj izbeglica udvostručimo ili utrostručimo, tako što ćemo da dozvolimo ulazak članova njihovih porodica."

Poslanik opozicione partije Zelenih Folker Bek smatra da je ceo sukob u stvari bitka za i protiv Merkelove. Na to je Lambrehtova dodala: „Nemamo krizu vladajuće koalicije, već krizu vladajuće stranke."

 

© Geto Srbija

material: List protiv mafije

REŽIRANA MIGRACIONA INVAZIJA NA EVROPU I ULOGA NEMAČKE U POTKOPAVANJU DOMAĆE EKONOMIJE I DEMOKRATIJE

 

Dugo će kancelarka Angela Merkel pamtiti ovu jesen. I reči koje je olako izrekla, i opšteevropsku krizu sa izbeglicama. I politiku „otvorenih vrata" za tzv. „sirijske izbeglice" koju je objavila u septembru. Znaci navoda su tu iz prostog razloga što, kako se sada ispostavlja, u ukupnom broju oni ne predstavljaju većinu, upravo suprotno, zaključuje ruski novinar-analitičar Andrej Fedjašin.

 

                           Andrej Fedjašin

 

O teškoj jeseni Merkelove ćemo nešto kasnije, a sada bi bilo dobro odgonetnuti razmere migracione invazije na Stari svet, sa brojnih „muslimanskih teritorija",u koje su SAD i njihovi evropski NATO saveznici preobrazili nekada mirne države.

Koliko je tačno, od početka ove godine i tokom oktobra, iz zemalja zapaljenog arapskog istoka i zemalja koje se graniče sa njim, stiglo u „dobru staru Evropu" ljudi koji traže mir, bezbednost i sreću, niko ne govori. Prilikom prebrojavanja izbeglica dolazi do iznenađujućih aritmetičkih obrta; sumnjivih i čudnih,pravo govoreći. Evo, prosudite sami.

Nedavno, tačnije 13. oktobra, Agencija za zaštitu granica EU, Fronteks  , objavila je redovni izveštaj o broju izbeglica koji su prešli granicu EU. Prema tim „papirima" ispostavilo se da je od januara do kraja septembra, na teritoriju država EU, stiglo 710 hiljada ljudi.

Ali, ovi poslednji podaci dobili su i posebno „pojašnjenje": ova statistika možda nije sasvim tačna, jer je kontrola „verovatno dva puta prebrojala neke od izbeglica". (Ajde!!!????? ) Kao da su ih jedanput izbrojali na spoljašnjoj granici EU, u Grčkoj, a zatim još jednom, kada su na izlasku iz Srbije prolazili kroz ograde i kordone na granicama sa Mađarskom i Hrvatskom.

Ako su 710 hiljada ljudi prebrojali dva puta, onda znači da ih, u stvari, ima 360 hiljada. Nejasno je čemu onda sva ta frka: taj broj bi mogao sasvim bezbolno da se „raseje" po 28 država EU. Oni bi mogli da nadomeste nedostatak radne snage koji postoji u EU.

Ali, koliko tačno ljudi su „dvaput" izbrojale birokrate EU, Fronteks ne kaže. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije iz Ženeve, u okviru migracije u EU je ove godine došlo 600 hiljada ljudi.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice UN taj broj je 588.277 – kakva preciznost! Ali, „matematičari" iz UN objašnjavaju: to je samo broj onih koji su stigli morem, nisu uračunati oni koji su došli kopnenim putem.

Pa vi pokušajte da shvatite šta se stvarno dešava sa „preseljavanjem naroda" koje je inspirisala SAD.

Uzgred, Amerikanci koji su sve ovo i isprovocirali, spremni su da prime samo dve hiljade izbeglica. Kao da nemaju nikakve veze sa onim što se događa. To mnogo govori o osećanju moralne odgovornosti Vašingtona za posledice njegovih geopolitičkih vežbi, zar ne?

Neki evropski eksperti već sumnjaju da neko igra prljavu igru i da u pomenutoj statistici nešto, najblaže rečeno, nije kako treba.

„Ja sam jednostavno iznenađen takvim napadom neverovatne otvorenosti", kaže Nando Sigona, profesor Birmingemskog univerziteta u Engleskoj, koji se bavi problemom migracije. „Jednostavno me zbunjuje što je Fronteks odjednom objavio tako osetljivu informaciju o sopstvenim greškama. Posebno na fonu panike koja je zahvatila celu Evropu i političkih debata o problemu migranata."

Možda su pograničnoj agenciji „došapnuli" da objavi svoje „greške u brojanju" i da ne ističe svoju „nepotrebnu objektivnost" tamo gde nije neophodno? Ko će se sad tu snaći. Pritom, sve tri važne institucije priznaju da njihovi podaci ne uključuju izbeglice koje su u EU ušle nelegalno i bez bilo kakvog brojanja.

Takvih može da bude od 30 do 150 hiljada ili čak do 300 hiljada. „Postoje tri vrste laži: laž, notorna laž i statistika" – ima još onih koji ne veruju u ovu izreku, da li Marka Tvena, da li britanskog premijera Bendžamina Dizraelija.

Nemačke novine upozoravaju da će do kraja godine u EU ući 1,3, 1,4 ili čak 1,5 miliona izbeglica. A u naredne dve-tri godine skoro 2,5 ili čak i 3 miliona. Svake novine imaju svoj metod brojanja. Pritom, čak i veoma obrazovan čovek teško može da otkrije aritmetičke i statističke tajne sličnih kalkulacija, a da ga ne zaboli glava.

Ali, ako se uzme aritmetička sredina od pomenutih brojki, ispada da će do kraja godine u EU, u svakom slučaju, doći do milion izbeglica. To će možda obradovati demografe i poslodavce, jer se broj radno sposobnog stanovništva u Starom svetu stalno smanjuje.

Ali, socijalna, moralna, verska, rasna i svakodnevna pitanja evropskog društva , to je sasvim druga stvar. Izbeglički čir na površini ovih društava – to je veoma loš sindrom za političko zdravlje ovih država. I još je lošije okruženje za izbore, posebno i zato što se, ne jednom su istakli nemački novinari, Angela Merkel sprema da se kanduje i za četvrti mandat.

Zato se ona i „zamislila" nad svojim greškama na temu „otvorenih vrata" za sirijske izbeglice. Sada je došlo vreme gotovo grozničavih aktivnosti na ispravljanju grešaka.

Nagovoriti Amerikance da preuzmu na sebe odgovornost u skladu sa doprinosom koji su imali na stvaranje problema? Na to frau Merkel ne može da računa. Zato je kancelarka u nedelju, 18. oktobra, otišla u, po hitnom postpku organizovanu, posetu Turskoj i srela se sa predsednikom Režepom Taipom Erdoganom i premijerom Ahmetom Davutogluom.

Osnovne teme razgovara, po rečima njene pres službe, bile su „zajednička borba protiv terorizma, stanje u Siriji i traženje izlaza iz krizne situacije sa izbeglicama". U principu, sva ta pitanja mogla bi da stanu u jedno – kriza sa izbeglicama.

Ono što Merkelova traži od Erdogana je poznato. Turska treba da bolje zatvori svoju granicu za nekontrolisan priliv izbeglica, da razmisli o stvaranju „zona bezbednosti" za izbeglice na severu Sirije i dodatnih izbegličkih logora na teritoriji pograničnih turskih oblasti.

Zauzvrat bi Turska dobili veću pomoć od EU i dodatno finansiranje njihovih napora za rešenje krize.

I pored svega ovoga, kako su krajem oktobra pisale sve evropske novine, EU je razradila nekakav tajni plan za vraćanje 400 hiljada izbeglica. Ali, gde i na koji način će ih vraćati, niko ne govori.

Merkelova je testirala raspoloženje Turske za prihvat bar jednog dela tih „povratnika" . Da je reč o stvarnom planu, o realnom dokumentu, a ne o legendi, potvrđuje jednostavna činjenica. Prva je o tome za londonski Tajms govorila ministarka unutrašnjih poslova Velike Britanije, Tereza Mej.

Teško je reći na šta tačno Merkelova računa. U Turskoj, prema zvaničnim podacima, trenutno ima približno oko 1,8 do 2 miliona sirijskih izbeglica. Više od toga ona nije u stanju da primi. Posebno imajući u vidu trenutno unutarpolitčko stanje.

Ovde treba primetiti: očigledno se „njuh" promenio čak i tako opreznom i obazrivom politčaru kao što je Merkel, prva žena-premijer u istoriji Nemačke. Uostalom, ona je treći put u fotelji nemačkog kancelara.

Za to vreme, dobila je nadimke kao što su „tevtonska Margaret Tačer", „čelični kancelar", pa čak i „mutti" ili „mamica" svih Nemaca, a američki časopis Forbs 11 puta ju je nazvao najuticajnijom političarkom na svetu. Imala je i zbog čega da se spotakne i pogreši. Što se zapravo i desilo i odmah dobilo razmere krize.

Još početkom septembra gospođa kancelarka je izjavila da Nemačka treba da pokaže izbeglicama „svoje dobro lice" i da će ih sve primiti. Nakon toga je broj izbeglica višestruko porastao. Evropa je zastenjala. Stvar je sad došla dotle da je nedavno čak i predsednik EU, bivši poljski premijer Donald Tusk „zamerio" Merkelovoj.

Govoreći u Evropskom parlamentu, Tusk se na najneetičniji način podsmevao nemačkoj kancelarki – što je samo po sebi već uvreda: Poljak u EU se javno podsmeva nemačkom lideru.

Rekao je da su sve reči Angele Merkel „prelepi moralni gest", koji nije ni na čemu zasnovan i ničim potkrepljen. Prevedeno na običan jezik to znači da su njene reči „pi ar bez smisla i značenja". Potom je Tusk okrivio Merkelovu za to da je svojim nepromišljenim izjavama stvorila „magnet" za izbeglice, „milione Avganistanaca i Pakistanaca" i sada mora da traži ozbiljno rešenje problema.

Za Merkel, razvijao je dalje svoje loše misli, cela kriza sa izbeglicama sada će postati „ispit političke odgovornosti". I u zaključku je upozorio: EU će morati da potroši milione ili milijarde evra za obezbeđivanje svojih spoljašnjih granica, u suprotnom će cela šengenska bezvizna zona postati „izvor panike za Evropljane i srušiti se".

Nešto se ne sećam da su „mlađi partneri" EU, koji su tu ušli upravo zahvaljujući pokroviteljstvu nemačkog kancelara, imali smelosti da u ovakvom tonu grde lidera glavne države EU.

Čak i partijski prijatelji Merkelove, unija CDU/CSU , okrenuli su se protiv nje po ovom pitanju. Frakcija CDU na zasedanju pre par nedelja izjavila je da politika otvorenih vrata ne odgovara Nemačkoj.

Mlađa bavarska sestra partijskog tandema, CSU, zatražila je od kancelarke da prekine sa izigravanjem „dobre domaćice", da isfiltrira pristigle izbeglice i da odluči ko je od njih zaista izbegao iz političkih, a ko iz ekonomskih razloga. Ove druge odmah treba vratiti u njihove zemlje, a na granice Nemačke treba uvesti privremenu kontrolu, bez obzira na pravila Šengena.

To je i bilo urađeno. Kontrola će delovati do 1. novembra. Zato Merkelova i žuri da se bar o nečemu dogovori sa Erdoganom. Privremena kontrola se, po zakonima EU, uvodi na rok ne duži od deset dana, sa mogućnosti da se produži najviše još 20 dana.

U samoj Nemačkoj, za veliki broj Nemaca, Merkelova više nije „mamica". Oganizacija osnovana u oktobru 2014. godine, Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada ili PEGIDA (skraćenica od prvih slova reči partije na nemačkom), gotovo svake nedelje održava manifestacije u nemačkim gradovima kojima prisustvuje više hiljada ljudi.

Nedavno su u Drezdenu članovi PEGIDE prošli ulicama skandirajući „Merkelovu u Sibir, Putina u Berlin". A najveći nemački tv kanal ARD prikazao je foto-montažu Merkelove obučene u hidžab, kako stoji ispred Rajhstaga, oko koga se uzdižu minareti džamija. Ovo je izazvalo skandal.

Što se tiče drugih „odraslih" članova EU, oni nemaju problem da kritikuju „tevtonske gestove". Evo, na primer, šta piše kolumnista londonskog konzervativnog Dejli ekspresa (ovo je samo nekoliko kratkih izvoda iz desetine njegovih članaka na ovu temu):

„Posle dva krvava svetska rata u prvoj polovini 20. veka, pokrenuta zbog nepopustljivih teritorijalnih ambicija Nemačke i njenih manijakalnih lidera, oci osnivači EU su smatrali da će najbolje smiriti nemačku i kontrolisati tevtonsku agresivnost stvaranjem superfederalne države. Ali,kao i sve što se radi u EU, tako su i ovu ideju protraćili…"

„Sada je EU, u suštini, organizacija pod potpunom nemačkom kontrolom, u kojoj nemački lideri diktiraju sudbinu kontinenta sa takvom lakoćom sa kakvom su nekad upravljali okupacionim snagama.

Kancelarka Angela Merkel – to je prava carica tog carstva, sposobna da poruši cela evropska društva jednom rečju koja siđe sa njenih hladnih usana. Poznata uloga za Nemačku. Od kada je osnovana 1871. godine, uvek je bila pretnja miru i stabilnosti u Evropi."

„Svi ćemo mi sada platiti užasnu cenu za nemačku aroganciju… Nemačka je već potkopala evropsku ekonomiju i demokratiju. Sada ona to isto radi sa našim nasleđem i identitetom. Merkelova možda sebe predstavalja kao opreznog demokratu, ali sudeći po posledicama njenih rušilačkih dejstava, ona ide stopama Bizmarka, kajzera i Hitlera."

Neprijatno je, naravno, čitati o sebi ovakve reči. Ali, šta da se radi.

Ono što je najzanimljivije, sa gornjih spratova EU, ne govoreći samo o Nemačkoj, ne čuje se nijedna kritika „druga Baraka" i njegovih prethodnika, koji su i zapalili sve te „arapske revolucije", ostvarujući „izvoz demokratije" putem bombardovanja i faktičkog uništavanja državnosti Avganistana, Iraka, Libije, a sada i Sirije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MIGRACIONI HAOS U EVROPI – DEO PLANA ZA DEMONTAŽU NACIONALNIH DRŽAVA

 

Ruska politička analitičarka Olga Četverikova, u analizi uzroka sadašnje najzde migranata iz islamskih zemalja ka Starom kontinentu, između ostalog kaže da je Evropa postala "mesto duboke etno-kulturne perestrojke" koja vodi njenom pretvaranju u „topioničarski kotao".

Evropljane zamenjuju drugim etnosima koji, mešajući se među sobom, stvarno formiraju naciju „novih nomada". To je samo korak daleko od pretvaranja bogate, hiljadugodišnje kulture u novo civilizacijsko dno. Brutalnom američkom politikom, konglomerat vodećih nacija na svetu polako se pretvara u "treći svet".

 

                       Olga Četverikova

 

Evropski političari jako poštuju osnivača Panevropskog saveza, ideologa ujedinjene Evrope , R.N.Kudenhove-Kalergija (1894 – 1972), koga nazivaju „duhovni otac Evropske unije". Njegovi radovi („Pan-Evropa", „Borba za Pan-Evropu"), napisani dvadesetih godina 20. veka, poznati su i smatraju se za manifest izgradnje Evrope. U njima su dati ciljevi i zadaci formiranja Evrope, koji se nisu promenili ni u naše vreme.

Među te ciljeve spada i formiranje jedinstvene „evropske nacije". Smatrajući da je izdvajanje nacije na bazi krvnog srodstva potpuno netačno, Kudenhove-Kalergi je tom srodstvu suprotstavljao srodstvo po duhu, izdvajajući jedinstvenu „evropsku naciju" kao duhovno zajedništvo koje poseduje zajedničke duhovne učitelje.

Kako bi se rešili nacionalni problemi on je predlagao da se nacija odvoji od države tako, da nacionalnost za pojedinca postane lična stvar. A pošto će pitanje državljanstva u tom slučaju postati drugostepeno, to će dovesti do rešavanja pitanja o državnim granicama: „Postoji samo jedan radikalni način da se evropsko pitanje o granicama reši pravedno i na dug period, a to je put koji se ne naziva prenos granica, već njihova likvidacija".

Međutim, to je samo gornji sloj panevropskog projekta. Svoje shvatanje krajnjih rezultata perestrojke Evrope Kudenhove-Kalergi je izložio u knjizi „Praktični idealizam" (1925) , izdatoj u malom broju primeraka, u kojoj je opisao budućnost Evrope tako što je pokazao kako će izgledati „evropska nacija".

Suštinska ideja Kudenhove-Kalergija je bila obrazloženje duhovnog vođstva judaizma u evropskoj civilizaciji i potreba da se Jevreji pretvore u „rukovodeću duhovnu rasu Evrope".

Među svim Evropljanima koje Kudenhove-Kalergi naziva „ljudi po količini" on izdvaja dve rase „ljudi po kvalitetu" – plemstvo po rodu i Jevreje, koji je trebalo, kako on smatra, da zajedno čine ćeliju buduće evropske aristokratije.

A „jedro ćelije" za njega su bili Jevreji  kako zbog svog „specijalnog etičkog odnosa prema svetu", tako i zbog njihove nadmoćne pameti – oni čine takozvano plemstvo mozga ili duhovnu aristokratiju koja zauzima liderske pozicije u borbi za upravljanje čovečanstvom (tipični predstavnici „duhovne aristokratije" po Kudenhove-Kalergiju su bili Lasal, Trocki, Ajnštajn, Bergson i dr.)

Što se tiče ostalih – „ljudi po količini", o njima je Kudenhove-Kalergi pisao: „Čovek daleke budućnosti će imati pomešanu krv. Rase i klase će nestati zbog prevazilaženja prostora, vremena i predrasuda. Buduća evroazijsko-negroidna rasa, spolja slična na staroegipatsku, raznoobraznost naroda će zameniti raznoobraznošću ličnosti".

On je budućnost Evrope video u tome, da će se Evropljani mešati sa drugim rasama i narodima i da će nestati kao nacionalne individualnosti, a njihovu elitu će zameniti jevrejska duhovna kasta vođa.

Ono što se danas dešava u Evropskoj uniji se u potpunosti slaže sa projektima koje je izložio njen duhovni otac. I potpuno je očigledno da su ti projekti nepodudarni i sa očuvanjem nacionalnih država, pa i nacionalnih granica, čak ni sa samim nacijama. Tako da evropski političari, sprovodeći besmislenu migracionu politiku dobro znaju šta rade.

 

       Gazde Evrope

 

Ono što se danas dešava pred našim očima – dobro isplaniran i vođen „migracioni haos" u Evropi – ne predstavlja iznenadni nalet, već najvažniju taktičku operaciju na putu korenite perestrojke Evrope, deo plana za demontažu nacionalnih država, ali i jačanja Evropske unije, čije rukovodstvo ne služi interesima stanovništva, već samo krupnog evropskog transnacionalnog biznisa, ugrađenog u nadnacionalne strukture.

Tu najvažniju ulogu igra Okrugli sto evropskih industrijalaca ili Evropski okrugli sto (ERT)  , osnovan 1983.godine, koji ujedinjuje predstavnike 45 najkrupnijih korporacija Evrope među kojima su najuticajniji Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Total i Unilever, čiji vlasnici redovno prisustvuju i sastancima Bilderberškog kluba. Na čelu Evropskog okruglog stola danas je Lejf Johanson, predsednik saveta direktora švedske kompanije Erikson.

ERT predstavlja jednu od najbitnijih grupa pritiska koja ima odlučujući uticaj na najviše političare i koja obezbeđuje stratešku alijansu između krupnog biznisa i Evropske komisije.

Glavni zadatak ERT-a je promena načina upravljanja Evropom u interesu krupnog biznisa, uz formiranje jedinstvenog centra koji će donositi odluke.

Obrada najviših ličnosti menadžera i odgovarajući izbor kadrova je doveo do toga da ako je ’80-h godina unutar ERT-a još bilo moguće razlikovati grupe protekcionista i globalista, početkom devedesetih među njegovim članovima je već bila postignuta potpuna saglasnost o svemu što se tiče otvorenosti tržišta, granica i privrženosti atlantizmu.

Danas najvažnije pitanje na dnevnom redu ERT-a predstavlja formiranje Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP) koje je engleski premijer Dejvid Kameron nazvao „najvažnijim bilateralnim trgovinskim ugovorom u istoriji".

TTIP, kako je zamišljeno, treba da obezbedi potpunu kontrolu korporacija nad ekonomijom i socijalnom sferom, svodeći na minimum državno regulisanje. Zato su pregovori o tom projektu održavani iza zatvorenih vrata, sakriveno od evropske javnosti.

Hronologija o pripremi sporazuma TTIP je sledeća: 1990 – doneta je „Transatlantska deklaracija"  , 1995. – formirana je inicijativna grupa u kojoj su bili predstavnici biznisa „Transatlantski biznis-dijalog" (TABD), 1998. – konsultativni komitet „Transatlantsko ekonomsko partnerstvo", 2007. – „Transatlantski ekonomski savet" u kome su bili predstavnici najvećih zapadnih firmi. Najzad, 2011. je formirana grupa eksperata najvišeg nivoa koji su preporučili da pregovori o zaključivanju sporazuma počnu 2013.

Potrebnu dokumentaciju priprema Transatlantska politička mreža (TPM)  – uticajni institut koji radi na formiranju ne samo transatlantskog tržišta (do 2020), već i evro-američkog vojno-političkog bloka.

TPM je formirana 1992. i ona udružuje evropske parlamentarce, članove kongresa SAD i rukovodioce privatnih kompanija. Nju finansiraju najkrupnije korporacije i banke (Boeing, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Deutsche Bank, Bertelsmann), oslanja se na projekte najvećih zapadnih centara mozgova (Kraljevski institut za međunarodne odnose Chatham House, Institut Aspena, Evropsko-američki biznis savet, Savet za međunarodne odnose, Brukinskov institut i dr.

Jasan pokazatelj glavne uloge Evropskog okruglog stola u tom projektu je činjenica da je u martu 2013. kao rezultat sastanka A.Merkel i F.Olanda sa rukovodstvom ERT-a došlo do formiranja Francusko-Nemačke radne grupe čiji je cilj bio da se napravi jedinstvena međunarodna trgovinska strategija koja je trebalo da služi privatnim interesima najvećih kompanija Evrope, čiji su predstavnici takođe bili u sastavu pomenute grupe. Kako je rekao jedan od posmatrača „zahtevi ERT-a su da se EU nađe na usluzi preduzećima, i ništa više od toga".

Grupa je dala 312 preporuka ultraliberalnog i antisocijalnog karaktera, koje su se našle kao baza predloga za evropsko-američke pregovore o formiranju TTIP. Najvažnije je bilo: otvorenost tržišta, zaštita investicija i reforma tržišta rada radi „povećanja konkurentnosti".

U julu 2015. Evropski parlament, koristeći poluge pritiska kakve su „pretnja od Rusa" i obavezno postojanje evroatlantske solidarnosti doneo je rezoluciju kao podršku TTIP-u (436 evropskih poslanika je glasalo „za", protiv – 241).

Bez obzira što ta rezolucija nije bila obavezujućeg karaktera, ona je ipak pokazala raspoloženje članova Evropskog parlamenta, od čije pozicije će zavisiti ratifikacija ugovora o TTIP-u.

Da primetimo da ni na toj etapi vlasti nisu dozvolile nikakvu javnu diskusiju, jer većina Evropljana ne podržava sporazum koji vodi svevlašću korporacija i koji će zauvek sahraniti još postojeće ostatke vrednosti evropskog čoveka.

Na žalost, ozbiljnog otpora tom planu neće biti zbog duboke dezintegracije evropskog društva pod uticajem (već dve decenije) demografske revolucije, kao jednog od glavnih faktora jačanja vlasti korporacija.

 

       Zamena evropskih nacija

 

Sadašnju revoluciju mnogi istraživači nazivaju „demografska katastrofa", obzirom da je Evropa prekinula obnavljanje svog stanovništva. Do 2050.godine, ne uzimajući u obzir imigraciju, umesto sadašnjih 728 miliona Evropljana na kontinentu će biti njih 600 miliona, što je jednako gubitku stanovništva koji danas živi u Nemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj zajedno. Toliko umanjenje broja stanovnika je u Evropi bilo samo za vreme epidemije kuge 1347 – 1352.

Posebno je ozbiljna situacija u Nemačkoj (do 2050.godine broj stanovnika može da se smanji sa 82 na 59 miliona ljudi), kao i u Latviji, Mađarskoj i Portugaliji.

U zemljama u kojima je natalitet relativno visok (Velika Britanija, Francuska, Švedska), on se obezbeđuje uglavnom zahvaljujući muslimanima. Kako je otvoreno priznao nekadašnji direktor odeljenja za Rusiju i Zajednicu Nezavisnih Država Nemačkog saveta za spoljnu politiku A. Rar: „…Mi smo na raskrsnici, i teško je reći gde će nas to dovesti… Da, može da se kaže da bela rasa odumire… Otvoreno o tome diskutovati za sada je malo komplikovano, zato što postoji biračko telo…".

Politička nemoć u navedenom pitanju čini da Evropska unija postaje nesposobna da sačuva socijalnu ravnotežu: vrlo brzo će se pojaviti neverovatno jaka potreba za radnim rukama, a to će uticati na održavanje sistema socijalne zaštite.

Za sada u Evropi još rade one generacije koje su rođene u vreme demografskog buma posle Drugog svetskog rata, ali kada oni odu u penziju sve će se iz korena promeniti. Zato grozničavi postupci evropskih političara koji se odnose na produženje penzijskog staža, preispitivanja šema za podršku invalidima, i t.d. u stvari imaju veze sa pokušajem da se koliko god je to moguće zadrži sadašnji pad, posle koga će uslediti potpuna propast visokog nivoa socijalnih standarda i potrošnje.

To može da uspori sve jači dotok imigranata. Ali, kako je još početkom 2000.godine navedeno u jednom tajnom izveštaju francuske vlade, u EU ne postoji alternativa za pozivanje 75 miliona migranata. To je cena očuvanja Evropske unije. Francuski eksperti su priznavali da će to stvoriti vrlo ozbiljne probleme u budućnosti , u rasnom društvu-hibridu.

Međutim, sadašnja generacija evropskih političara neće skrenuti sa svog dosadašnjeg puta: da, ona će izjavljivati da je došlo do propasti multikulturalizma, kao primer će organizovati antiimigracione akcije, ali će ulog na migrante ostati bez alternative – to je strateški pravac kojim ide transnacionalna klasa, pravac koja u potpunosti zadovoljava njene najdublje interese.

Do početka ovog veka na evropskom kontinentu je svake godine pribežište tražilo (prema zvaničnim podacima) oko 400 hiljada ljudi, ali je preko različitih nelegalnih kanala svake godine doticalo još oko pola miliona. Do današnjeg dana ukupna brojnost ilegalaca u Evropi iznosi 5 – 7 miliona ljudi (procene su približne, jer zvanična evropska statistika o njihovoj brojnosti ne postoji).

Najviše nezakonitih imigranata je bilo u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji. U svakoj toj zemlji bilo ih je od 1 do 1,5 milion, a svake godine se taj broj povećavao još za 100.000.

Put ih je vodio, a vodi i dalje, iz Severne Afrike u Španiju i iz Turske preko Grčke i Albanije u Italiju. Prekretnica na tom planu je 2011. godina – godina „arapskih revolucija", kada je samo u prvih 9 meseci konstatovano 113 hiljada ilegalnih prelazaka granica Evropske unije.

A već 2014. broj izbeglica koje su stigle u Evropu preko Sredozemlja je iznosio 626 hiljada ljudi. Ove godine taj će se broj do kraja godine bitno povećati.

Danas, prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR) , od 175 miliona migranata u svetu 56 miliona živi u Evropi, a od njih 27,5 se bavi privredom. U nekim evropskim zemljama, na primer u Luksemburgu i Švajcarskoj, učešće stranaca u ukupnom broju radne snage dostiže 25%.

Oni uglavnom rade na onim radnim mestima koja ne privlače lokalne stanovnike: rade prljave, teške poslove za koje nije potrebna kvalifikacija, poslove za koje je potrebna niža ili srednja kvalifikacija u sferi usluga, rade na održavanju čistoće i posluge u privatnoj sferi, sezonske poslove u domaćinstvima i turizmu.

Nelegalni migranti koji prema podacima MOR-a čine 1/3 svih međunarodnih migranata predstavljaju mnogobrojni i praktično nekontrolisani segment svetskog tržišta rada. Oni su uglavnom zaposleni u sitnom ili u sivom sektoru ekonomije, čije se srazmere svakog dana povećavaju. Evropska komisija procenjuje da u pojedinim evropskim zemljama taj sektor obezbeđuje između 8 i 30% BDP-a, a u samoj Evropi ukupno 20%.

Ako se ne računa Istočna Evropa, zemlje u kojima je najviše sive ekonomije su Grčka (30 – 35% BDP-a), Italija (27,8% ), Španija (23,4%) i Belgija (23,4%). Središnje pozicije zauzimaju Irska, Kanada, Francuska i Nemačka (od 14,9do 16,3%).

Sivi sektor je počeo da se razvija posebno brzo posle krize 2008.godine. Njen najvažniji segment je trgovina drogom, čija je glavna pretovarna baza u Evropi na Kosovu. Narko trgovina je vrlo razgranata, u njoj rade kosovski Albanci, bugarska i turska mafija, češki kuriri, engleski dileri, italijanska Koza nostra.

A, sve to je samo najniža karika narkomafije koja čini uticajnu opšteevropsku međudržavnu strukturu, sa jakim osloncem u tajnim službama. Narkomafija u vladama evropskih zemalja igra ulogu „nevidljivog menadžera". Ilegalna migracija u tome predstavlja za nju nezamenljiv izvor iz koga u armiju prevoznika narkotika u senci pristižu sve novi i novi ljudi, koje evropsko društvo dovodi u bezizlazan položaj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ULOGA BRISELA U NASELJAVANJU MIGRANATA KROZ NAVODNU „POMOĆ“ VLASTIMA SRBIJE DO POTPUNOG URUŠAVANJA SOPSTVENE DRŽAVE

 

Srbija je postala poligon na kome Evropska Unija isprobava modele kako da se narod potpuno zaglupi i da omogući nesmetano vladanje onima koji državu žele da unište. U tom sistemu nema mesta za slobodu medija, nema ni slobodnog govora. Dozvoljeno je samo ono što vlast odobri, a takav sistem delimično je već u primeni i u samoj EU.

Srbija, međutim, treba da postane prva zemlja Evrope u kojoj će vladati potpuni medijski mrak. To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz islamskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većim količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

 

                                   Milan Malenović

 

Hoće li lanac događaja, kada nekoliko država EU otvoreno najavljuje blokadu šengenskog sporazuma, a sve je počelo od odluke austrijskog Upravnog suda, uzdrmati temelje EU, i da li će njene članice morati da se brane od terora imigranata, jer, kako britanski premijer tvrdi, od 100 izbeglica dvoje su borci islamske države. Da li će se moćne države EU moći spasiti od zla, ako već Srbiju žrtvuju??

U Srbiji je postao običaj da, kada god neko smatra da su mu ugrožena ljudska prava, pomoć zatraži od Evropske Unije. To je, međutim, poslednja adresa od koje bismo trebali u takvim slučajevima da očekujemo pomoć. EU ni na domaćem terenu ne brine preterano o stanju ljudskih prava u pojedinim oblastima, a Srbiju koristi kao poligon na kome uživo isprobava kako da uvede vanredno stanje, a da ga ne proglasi.

Recept za obaranje neposlušne vlasti putem „obojenih" revolucija doveden je skoro do perfekcije, pa se postavilo pitanje kako tako ustoličenu vlast očuvati i protiv volje naroda.

Nemački novinar i analitičar Gerhard Višnjevski nedavno je u članku u magazinu „Kop" citirao prilog iz jedne dokumentarne TV emisije: „Najmudrija ratna politika je ona koja neprijatelja tako izmanipuliše da on na kraju samog sebe uništi, prethodno još iskopajući sopstveni grob. Odavno se već na ovaj način manipuliše celim narodima, pa oni zbog uspelih prevara sami sebe uništavaju i to sa izuzetnim žarom, posebnim samopožrtvovanjem i, da čovek ne poveruje, još i o sopstvenom trošku."

Da bi se to postiglo, potrebno je da vlast koja sprovodi ovakvu politiku uništenja sopstvenog naroda i države, potpuno kontroliše sve medije. Sloboda govora i u EU svodi se na slobodu da se kaže sve što se misli, ali mora da se misli samo ono što vlast odobri.

Zbog toga ne treba da nas čudi što zaštitnik građana Saša Janković u svojim redovnim godišnjim izveštajima kritikuje cenzuru u medijima Srbije, ali to u EU niko ne uzima za ozbiljno.

Na primer, kada se prošle jeseni u Bundestagu (nemački parlament) vodila diskusija o stanju ljudskih prava u Srbiji, sve stranke su kritikovale jedino položaj u kome se nalaze neke nacionalne manjine (Romi) i odnos prema gej populaciji. Ni jednom rečju nije pomenut pritisak vlasti na slobodu medijia i ukidanje slobode govora.

I u samoj Nemačkoj je stanje u medijima zabrinjavajuće.

Do prve polovine avgusta veliki broj nemačkih medija je sa zabrinutošću pratio dolazak stotina hiljada migranata u Zapadnu Evropu. Onda je bukvalno preko noći, očigledno po nečijoj komandi, način izveštavanja promenjen: izbeglice su rado viđeni gosti i svako ko ih kritikuje je nacista.

Nemački predsednik Joahim Gauk je kritičare prihvata azilanata nazvao stanovnicima „mračne Nemačke", a vicekanelar i lider Socijaldemokratske stranke Sigmar Gabrijel ih je proglasio šljamom.

Mediji su brzo shvatili poruku. Novinar i kolumista Filip Jesen napisao je u nedeljniku „Štern"kako su oni koji traže zaustavljanje priliva azilanata „ljudski otpad sa kojim ne želi da ima nikakav kontakt", a novinarka ARD-a (prvi program nemačke državne televizije) nazvala ih je idiotima.

Najtiražniji dnevni list u Nemačkoj, „Bild" , otišao je još dalje i pokrenuo pravu hajku na one koji se protive zvaničnoj politici nemačke vlade. Benjamin Š. je na svom Fejsbuk nalogu napisao kako se raduje pogibiji azilanata u brodu koji se prevrnuo u Sredozemnom moru. „Bild" nije objavio njegovo puno ime, ali jeste fotografiju i mesto gde živi, nazivajući ga „najružnijom njuškom Fejsbuka".

Lov na nesrećnog mladića je mogao da počne.

Reporter „Bilda" je otišao do Benjamina po izjavu i napisao kako je iz njegovog stana upravo izašla ekipa inspektora Službe za zaštitu ustavnog poretka, sugerišući tako čitaocima da je pomenuti momak opasnost po stabilnost cele države.

Benjamin je javnosti predstavljen kao neonacista protiv koga je policija već podnela stotinak prijava (?!) i kao neradnik koji, iako odavno punoletan, još uvek živi u stanu sa majkom.

Pošto klasični mediji odavno više nisu jedini izvor informacija, već je to i internet, u Nemačkoj je i on pod kontrolom i ograničenjima. Urednica dnevnika na ARD-u, Kristiane Krogman, nedavno je najavila da će postovi koje gledaoci ostavljaju ispod vesti ubuduće biti strogo kontrolisani i da se neće dozvoliti pisanje koje odudara od zvaničnih stavova. List „Ziddojče Cajtung" ovaj sistem već uveliko primenjuje.

U najvećim nemačkim medijima uopšte nema više izveštaja o protestima građana u Drezdenu, gde građanski pokret „Pegida" svakog ponedeljka na ulicama okupi više od 10.000 ljudi nezadovoljnih zvaničnom politikom vlade prema izbeglicama.

U Nemačkoj se manipulacija medijima zaustavlja na ovom mestu, jer pravosuđe još uvek ne želi da bude saučesnik. Zemaljski sud u Tibingenu je prošle godine doneo presudu na koju se danas mnogi pozivaju, proglasivši zahtev za prinudnu naplatu TV pretplate nerazumljivim i nezakonitim. „Niko ne može protiv svoje volje da bude nateran da kupi ono što ne želi", tumače pravnici ovu presudu koja se uveliko koristi kao presedan u drugim slučajevima.

Da bi ispitao mogućnosti prinudne naplate TV programa koji narodu ispira mozak, Zapad kao poligon za testiranje koristi druge države, između ostalih i Srbiju. Zbog toga se ovde najavljuje uvođenje TV pretplate u vidu takse, odnosno vrste poreza, koja je odmah naplativa. Zavisno od rezultata tog eksperimenta isti model će biti primenjen i u EU.

Srbija je jedan od globalnih poligona za testiranje ponašanja naroda u situaciji kada sama vlast uništava državu i ustavni sistem. Da bi se to lakše ostvarilo, potrebno je u narodu stvoriti osećaj ugroženosti i postojanja vanredne situacije.

Za to se koriste izbeglice koje nadiru u masama. Za to se koristi i veštačka politička kriza koja se stvara, iako realno za njom nema potrebe.

U Srbiji se najavljuju prevremeni izbori uprkos činjenici da vlada ima stabilnu skupštinsku većinu. Lansiraju se afere smišljene od strane stranih spin majstora koji narod navodi na uverenje kako su izbori neizbežni, iako su poslednji održani prošle godine. U suštini, sprovodi se državni udar od strane samih vlastodržaca da bi se uvežbao scenario koji će kasnije biti primenjen i na Zapadu.

Kada bi se izbori održavali u redovnom terminu, početkom 2018. godine, 2017. bi bila predizborna godina kada kvislinški režim u Srbiji ne bi mogao da sprovede ono što se od njega traži. Te godine, naime, Srbija mora da ukine poslednje zakonske barijere koje onemogućuju strance da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji.

I do sada je ta zabrana lako izigravana tako što su strana pravna i fizička lica ovde otvarala društva ograničene odgovornosti koja su zatim, kao domaća preduzeća, kupovala zemljište. Od 2017. godine, sve će biti mnogo jednostavnije, jer će vlasnik direktno moći da postane svaki stranac.

Najviše zainteresovanih kupaca obradivih površina dolazi sa prostora Arabijskog poluostrva, a oni će kao radnike zapošljavati migrante sa Bliskog Istoka i iz Severne Afrike, a ne domaće stanovništvo. Vlast u Beogradu uveliko radi na takvom scenariju.

Povernica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, nedavno je na televiziji B92 rekla: "…Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi."

Nezaposlenim Srbima, dakle, neće biti davane državne subvencije kako bi ostali u svojoj zemlji i bavili se poljoprivredom, već će novac iz budžeta dobijati arapski emigranti da bi za arapske vlasnike zemljišta proizvodili hranu koja će se izvoziti u arapske zemlje. Da bi se to mirno ostvarilo u Srbiji moraju da se ućutkaju svi oni mediji koji zagovaraju drugačiju politiku.

Sloboda govora i izveštavanja mora u Srbiji da bude ugašena i da bi Zapad još više opljačkao srpski budžet. Da bi "pomogla"Srbiji u vezi krize sa izbeglicama, Evropska Unija planira da je finansijski podrži fondom koji bi iznosio do pola milijarde evra, pišu nemački mediji. Od toga, međutim, više od 95 odsto biće krediti koje ćemo morati da vratimo, a koji će se koristiti za nabavku opreme iz zemalja kreditora. Srbija, dakle, treba da finansira strane kompanije.

Krajem prošle godine ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović bio je u poseti Rimu gde mu je preporučena kupovina posebne opreme za identifikaciju na osnovu crta lica. EU u međuvremenu insistira da sve njene članice i kandidati za članstvo ovu opremu nabave kako bi se lakše pratio put kojim izbeglice stižu u Evropu.

Sistem funkcioniše tako da se osobe snimaju bez njihovog znanja, ti podaci se zatim unose u centralni kompjuter EU, pa ako se ustanovi da je neka izbeglica na teritoriji Evrope prvi put snimljena u Srbiji, tamo će ona biti vraćena.

Najjeftiniji model koji je Stefanoviću pokazan u Rimu košta oko 100 miliona evra i najmanje toliko Srbija mora da plati sledeće godine iz svog ionako osiromašenog budžeta. Našem ministru su u Rimu ponuđene dve opcije nabavke.

Po prvoj bio bi kupljen sistem koji već postoji u jugoistočnoj Evropi, a za čiji nadzor je zadužena posebno obučena grupa stručnjaka smeštena u jednoj bivšoj kasarni JNA kod Zagreba. Kupovina bi se finansirala najvećim delom kreditima, a jedan od kreditora bila bi i izvesna hrvatska banka, jer bi na ovaj način hrvatske obaveštajne službe stekle nesmetan pristup informacijama koje ima MUP Srbije.

Pregovori su zastali, jer je Stefanović tražio proviziju višu od ponuđenih 10 odsto, a potrebno je i iznaći rešenje kako da se zaobiđe zakonska obaveza raspisivanja javnog tendera.

Druga opcija bi bila kupovina opreme koja se još uvek ne koristi na ovim prostorima i za koju bi kontrolni centar bio izgrađen u Srbiji, a u njemu bi radili domaći stručnjaci koje bi plaćali Italijani.

Takođe je ponuđeno i da se o trošku italijanske firme ovde izgradi fabrika za proizvodnju delova koji bi se ugrađivali u opremu, a u kojoj bi bilo zaposleno oko 200 radnika iz Srbije.

Projekat bi se označio kao razvojni, pa bi se delimično finansirao iz bespovratnih kredita koje za tako nešto daje Evropska Unija. Pošto se radi faktički o stranom ulaganju u Srbiju, za ovakvo rešenje italijanska strana nije ponudila pomena vrednu proviziju ovdašnjim političarima, pa je Stefanović glatko odbio i da razgovara na ovu temu.

U svakom slučaju, Srbija mora iz sopstvenog budžeta da finansira rad stranih kompanija za čiji uspeh je najviše zaslužan Zapad koji je stvorio aktuelnu izbegličku krizu. Zemlje same sebe uništavaju i to o sopstvenom trošku, kako je objasnio Višnjevski.

Očigledno je da EU svesno Srbiju gura u medijski mrak i diktaturu. Uniji treba Srbija, ali bez sadašnjeg stanovništva koje za nju predstavlja samo jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu koju želi da preuzme, a da zauzvrat ovde naseli arapske migrante. O ovome ne sme ni da se razmišlja, još manje sme da se o tome govori i piše, niti ovde, a ni u samoj Evropskoj Uniji.

To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz arapskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većom količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

Oko dva miliona arapskih izbeglica, uglavnom muslimanske vere, od kojih je većina njih sa područja koja su pod pobunom protiv Asadove vlade, nahuškano je da krene ka Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, da sveti rat protiv nevernika nastave u srcu Evrope, koja svoje neprijatelje treba da ugosti, odmori, organizuje, nahrani i omogući im da sa njenih ulica udare na vrednosti evropske civilizacije.

Vlade nekih evropskih država očajnički se odupiru nalogu iz Vašingtona da se crna okupacija Evrope sprovede o njenom trošku. Perverzno, kao da osuđen na vešanje sam sebi stavlja omču i izmiče stolicu, a dželat to nevino posmatra!

 

       Zemlje Višegradske grupe i Velika Britanija protiv najezde islamskih imigranata

 

Polovinom maja meseca ove godine, dok još izbelički talas nije dobio biblijske razmere, zemlje Višegradske četvorke (Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) oštro su odbile predlog Evropske komisije da se uvedu kvote za preraspodelu desetina hiljada izbeglica koje stižu sa Bliskog istoka i iz Afrike. Već tada, ove četiri zemlje su jasno stavile do znanja da će blokirati u Briselu sve ideje koje ne bi bile zasnovane na principu dobre volje i procene samih država.

Tom prilikom je i zamenik šefa poljske diplomatije, Rafal Tšaskovski, zadužen za evropska pitanja, jasno kazao šta zemlje Višegradske četvorke misle o politici Brisela prema masovnom ulazu imigranata u Evropu: "…Čudi me jako da su šefovi vlada doneli jasnu odluku da će prihvatanje izbeglica biti dobrovoljno, a Evropska komisija nam sada nameće nekakve kvote. Na to nikako ne pristajemo!"

Tšaskovski je još dodao da same države članice moraju da odlučuju o tome koliko izbeglica mogu da prime i pod kakvim uslovima i postavio pitanje da li imigranti iz islamskih zemalja mogu da se integrišu u evropsko društvo.

Mesec dana ranije, na zajedničkim konsultacijama nemačke i poljske vlade u Varšavi, poljska premijerka Eva Kopač jasno je rekla, u susretu sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, da Poljska neće dopustiti da joj se nametnu obavezne kvote.

I premijer Češke Bohuslav Sobotka takođe je kategorično odbio kvote za prijem imigranata, a ministar unutrašnjih poslova u njegovoj vladi, Milan Hovanec, javno se upitao, šta će dalje biti ako Češka primi prvih 500 imigranata, ukazujući da će u tom slučaju njegova država samu sebe uvući u problem iz koga neće moći više da izađe.

Na predlog da cela EU preko obaveznih kvota za prijem izbeglica olakša izbegličku krizu pre svega u Italiji i Nemačkoj, najoštrije je reagovao mađarski premijer Viktor Orban (što se tokom letnjih meseci, tokom razvoja događaja, pokazalo razumnim).

Naime, Orban je predlog Brisela nazvao suludim i neodgovornim i rekao između ostalog: "…Ne želimo da vidimo imigrante u Mađarskoj. Ako druge članice EU žele da prime imigrante, neka to i učine. Ali, onda ne treba da ih šalju ponovo ovde, ili preko nas, a založio se i da EU uopšte i ne prima nelegalne izbeglice zato što one krše zakone u pokušaju da uđu na teritoriju EU…".

I bivši češki predsednik Vaclav Klaus: "…To je tragična zabluda Evrope. Jedina reakcija koja ima smisla jeste da se evropske države dogovore da svaku izbeglicu koji kod nas dođe lepo pošalju natrag na mesto odakle je došao. Nije rešenje za čovečanstvo da sada počne da se migrira po celom svetu".

Mada to danas neverovatno zvuči, pre nepunih godinu dana je i aktuelni britanski premijer Dejvid Kamerun predložio radikalne mere za smanjenje dolaska imigranata u zemlje Evropske unije, ističući da sloboda kretanja u Evropi nije "neograničeno pravo". U tadašnjoj izjavi za BBC, Kamerun je strogo zapretio imigrantima da ne računaju na radna mesta, socijalne stanove, dečje dodatke i slične beneficije, te da će na granicama biti zavedena najstrožija kontrola. Kako je u međuvremenu pod pritiskom Amerike promenio mišljenje, to ga je koštalo smene sa mesta predsedavajućeg u Laburističkoj stranci, a koštaće ga i premijerskog mandata.

Dakle, plan bankara iz Vašingtona, star nekoliko godina, da krenu na Evropu, promenom demografske slike i uništenjem hrišćanske kulture bio je poznat bezbednosnim službama zemalja EU, ali su njihove vladajuće elite postale kvinsliške.

Zemlje iz istočnog bloka, međutim, ne popuštaju, što može dovesti i do težih potresa u EU. Pukotine će biti teško sastaviti.

 

       Orban: Ne želimo imigrante u Mađarskoj

 

Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da je Mađarskoj potreban zakon kojim će da suzbije i zaustavi talas imigranata iz siromašnih zemalja, čak i ako bi to bilo u suprotnosti sa postojećim propisima Evropske Unije, dodajući da priliv imigranata nije generalno dobar za Evropu.

Orban je rekao da Mađarska treba da postavi pitanje slabih imigracionih propisa na evropskom nivou, jer je Budimpešta, nakon Švedske, primila do sada najveći broj imigranata u odnosu na svoju populaciju.

On je podsetio da migranti dolaze u Mađarsku samo da se dokopaju bogatijih zemalja Zapada kao što su Nemačka i Austrija, te da će i neke druge zemlje preduzeti mere da blokiraju rastuću plimu imigranata iz siromašnih zemalja.

Još pred kraj prošle godine u parlamentu Velike Britanije najavljeno je da će ogromna masa imigranata iz islamskih zemalja krenuti da se useljava u zemlje Evropske unije, pa je u žestokoj diskusiji jedan poslanik izjavio: "Tražićemo svaki mogući način da smanjimo migraciju, jer su u pitanju ljudi koji dolaze u EU i koji zloupotrebljavaju ne samo pravo na slobodu kretanja, nego će sutra uzurpirati i sva druga prava".

Velika Britanija se žestoko borila da primi izbeglice, sprečavajući ih da uđu u tunel ispod kanala La Manš i dođu na njeno tlo. Britanija je ostrvska zemlja, postaje prenaseljena, i imigranti će joj naneti velike neprilike. Ova država je, međutim, spremna da primi samo 20.000 hiljada izbeglica iz Sirije, u narednih 5. godina, kako je 7. septembra izjavio premijer Dejvid Kamerun.

A Mađarska je odlučna da preko njene teritorije više nijedan imigrant neće proći. Svaki od njih dobiće po pet godina zatvora. Češka, Slovačka i Poljska odlučno kažu ne imigrantima. Ipak, i armija Nemačke je izašla na granice sa Austrijom, namerna da zaustavi priliv imigranata, uprkos najavama državne elite da će ih dočekati raširenih ruku.

Austrijski upravni sud proglasio je Mađarsku nesigurnom zemljom, što će dovesti do pucanja Šengenskog sporazuma, a lanac događaja može da dovede i do dramatičnih posledica, jer neke zemlje više ne mogu da podnesu odluke iz Brisela, koje su lišene svakog osećanja za nacionalne interese skoro većine zemlja članica EU.

Strategija tih evropskih zemalja u vezi odbrane od najezde imigranata se ubrzava, sve članice EU nastoje da zaštite nacionalne interes, samo se Srbija ponaša kao da je zemlja izobilja, i da može primi koliko god treba islamskih izbeglica.

 

       Hoće li to oboriti vladu Aleksandra Vučića?

 

Prema podacima iz vrha MUP-a Srbije, Vlada Srbije predviđa da, uskoro, počne izgradnju kamp naselja u Vojvodini, (Sombor, Kikinda, Kanjiža, Subotica i Šid) za oko 400.000 hiljada imigranata, koji će, potom, naseliti vojvođanska sela i kuće, koje Vučićeva vlada namerava da im pokloni! U tom slučaju, Srbija više neće postojati kao hrišćanska država.

       Poljski list „Opservator politični" predviđa: Evropljani će za nekoliko godina bežati u Sibir

Evropljani, nesposobni da izađu na kraj sa izbeglicama, kroz nekoliko godina će sami pobeći iz svojih domova i to u Rusiju, piše poljski „Opservator politični". Usled sve veće degradacije Zapada, Rusija će za nekoliko godina biti jedina čvrsta i stabilna država u nestabilnom okruženju, smatra list, a prenosi „Sputnjik".

Prema mišljenju novinara, već danas mnogo ljudi iz zemalja kojima upravljaju „političari beskičmenjaci", nesposobni da se izbore sa banalnim problemom nelegalne imigracije, sa oduševljenjem i nadom gledaju u Rusiju, o kojoj se mnogo toga može reći, ali je jedna stvar bez sumnje – Rusi mogu da veruju svojim liderima. Uvereni da ih rukovodioci neće ostaviti, oni se ne kriju ispod stola čekajući da se situacija promeni, navodi poljski list.

Danas više niko ne sumnja u to da je ruski model organizacije države efikasniji i u svojoj osnovi otporan na krize, tako da Evropljani mogu samo da zavide Rusima.

„…Žitelji države koja se prostire od Kalinjingrada do Magadana, uz još koji deo globusa i dalje mogu da spavaju mirno jer su uvereni: ko god da im dođe sa mačem, od tog mača će i poginuti", piše „Opservator politični". Poredak i bezbednost kojima Rusija, bez obzira na milione ljudi iz Donbasa i na breme nepravednih sankcija, do danas čuva svoje građane, jesu jedinstvena vrednost.

„…Sve je manje država u svetu u kojima čovek može mirno da spava, bez straha da će jedne noći neko ući u njegov dom i povrediti ga. Pre godinu dana nismo to primećivali, ali danas bi mnogi u Evropi hteli da na najbližoj raskrsnici stoji nekoliko ‘ljubaznih ljudi’ u zelenoj uniformi koji bi čuvali stabilnost, mir i bezbednost. Samo, gde ih naći?", piše list.

„…Treba pažljivo proučiti Ustav Ruske Federacije, odnosno deo koji se tiče uslova za ulazak u sastav Federacije, jer će mnoge zemlje možda odlučiti da slede Krim. Samo, da li će Rusi želeti da imaju Poljsku u sastavu Ruske Federacije?", ironičan je autor teksta.

Prema njegovom mišljenju, ukoliko se Evropa ne bude ozbiljno pozabavila ovim pitanjem, za pet godina će Rusija biti jedina stabilna država u nestabilnom okruženju.

„Pre svega, biće to jedina zemlja u koju će čovek moći da pobegne tražeći utočište. Bolje je živeti u Sibiru ili na Sahalinu, nego gledati pad zapadne civilizacije koja možda i neće preživeti", zaključuje „Opservator politični".

 

       Nemac optužuje Ameriku

 

„Dosta je bilo! Mičite se! Svet bi bez vas bio lepše mesto", poručuje autor bestselera Jirgen Todenhefer zapadnim moćnicima. Kontroverzni publicista tvrdi da su SAD i Zapad krivi i za terorizam i za izbegličku krizu.

Kada Jirgen Todenhefer ima nešto da kaže, nemačko javno mnjenje spremno je da čuje. Ovaj 74-godišnjak, veteran politike, istraživačkog novinarstva i autor bestselera, posebno se rado oglašava o ratovima koje su zapadne države povele širom sveta.

Talas izbeglica je sada bio povod da Todenhofer „predsednicima i šefovima vlada" pošalje otvoreno pismo, koje je objavio i na Fejsbuku, gde njegove stavove čita bezmalo pola miliona ljudi.

„Vaši ratovi su uzrok svetskog terorizma. Umesto nekoliko stotina međunarodnih terorista, koliko smo imali pre petnaest godina, sada ih imamo preko sto hiljada. Vaša cinična bezobzirnost vraća nam se kao bumerang", poručuje Todenhefer svetskim moćnicima i nastavlja:

„Vi po običaju ni ne razmišljate o tome da zaista promenite svoju politiku. Lečite samo simptome. Time bezbednosna situacija svakog dana postaje sve nestabilnija i haotičnija. Novi ratovi, teroristički talasi i izbegličke katastrofe određivaće budućnost naše planete.

Rat će jednog dana ponovo zakucati i na vrata Evrope. Svaki biznismen, koji bi poslovao poput vas, odavno bi bio otpušten ili bi sedeo u zatvoru. Vi ste totalni promašaj", kaže autor.

On je rado viđen gost najgledanijih tok-šou emisija javnog servisa i jedan od retkih žestokih kritičara globalizma i modernog imperijalizma koji dobija reč na velikoj sceni u Nemačkoj. U pismu poručuje: „Ljudi ovog sveta treba da ustanu protiv vas ratnih huškača i izrabljivača i da pruže otpor. Kao nekada Gandi, nenasilno, građanskom neposlušnošću."

 

    A 1. Napad iznutra

Prilikom svoje radne posete Velikoj Britaniji (14. septembre ove godine), libanski ministar prosvete Elias Bouseb, saopštio je premijeru Kamerunu da ga sa imigrantima ne čeka ništa dobro, te da su među njima prikriveni džihadisti koji će napasti Zapad.

 

    A 2. Kako su promenili mišljenje?

Britanski premijer Dejvid Kamerun je u februaru ove godine na međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu javno rekao da je multikulturalizam u Britaniji propao i da će tu doktrinu njegova vlada napustiti, te da britanski muslimani moraju da prihvate vrednosti slobode i ravnopravnosti.

Kameron se na takav govor odlučio u Nemačkoj, ohrabren činjenicom da je kancelarka Angela Merkel prošle godine izašla sa tvrdnjom da je multikulturalizam u Nemačkoj mrtav, takođe objavivši da njena vlada neće tolerisati imigrante koji ne prihvataju nemačke vrednosti.

 

    A 3. Govor sirijske hrišćanke Rime Darious na mitingu održanom 6. septembra ove godine u Beogradu

Zajedno do pobede. Na protestu nekoliko udruženja građana i političkih pokreta 6. septembra ove godine u Beogradu, a povodom sve veće najezde imigranata u Srbiju, govorila je i državljanka Sirije Rima Darious koja je ispričala stvarno kakvo je stvarno stanje u Siriji, i objasnila ko je ko u talasu migranata i kakav je odnos Zapada prema tom problemu…

„…Dragi prijatelji, ovde sam danas ispred vas kao ponosni državljanin Sirije, kako bih vam prezentovala situaciju u mojoj zemlji, a koja se tiče i Srbije. Nekad smo bili narod unutar kojeg su se ljudi međusobno voleli i poštovali. Pre ovog rata, naš najveći problem je bila Palestina. Želeli smo da rešimo male probleme u odnosu na ono što imamo danas, problem u birokratiji i korupciji u nekim državnim sektorima. Nismo poznavali nepravdu, terorizam niti kriminal. Naporno smo radili poslednjih 10 godina pre ovog rata i napravili smo velike korake. Najvažnije je, pre svega, da pre ovog rata nismo imali Sirijce kao izbeglice.

Imali smo jak nacionalni identitet. Ono što bi vi trebalo da znate jeste da osobe koje možete videti danas na ulicama Beograda na putevima prema Nemačkoj ili Holandiji, nisu pravi Sirijci. Nemojte da me pogrešno razumete, ja volim svoj narod, ali moji ljudi su oni koji se bore za Siriju, za našu domovinu.

Tačno je da su izbeglice patile, ali ko nije propatio tokom ovog rata? Zbog čega ostatak Sirije ostaje u zemlji i nastavlja da se bori? Ako su oni zaista izbeglice onda bi izabrali da odu u prvo najbliže sigurno mesto, a ne bi se tukli sa mađarskom policijom, zato što žele da stignu u Nemačku. Dozvolite mi da postavim pitanje: da li to Zapad ne želi izbeglice ili želi izbeglice, ili ne želi da umiru na moru? Zašto onda ne zaustavi svoje sankcije protiv sirijskog naroda? Njihove sankcije su Siriju koštale 143 milijarde dolara!

Zbog čega Zapad ne pomogne Sirijcima da ostanu, zašto ne daje podrške sirijskoj vojsci da se otarasi terorista i da Sirija ponovo bude sigurno mesto? Zašto oni ne pomognu da se obnove uništene kuće novcem koji troše na izbeglice? Oni odvode ljude koji mogu da obnove ovu zemlju.

Oni žele da Siriju slome, kao što žele da slome i sirijski narod. Oni otimaju sirijske doktore i najbolje studente, što će izazvati odliv mozgova sa jedne strane, a sa druge strane korist multinacionalnim kompanijama, koje žele jefinu radnu snagu kako bi plate zaposlenima bile što manje.

Naš narod je izgubio preko 100.000 vojnika u borbi protiv ekstremista, do sada nismo čuli da Zapad plače za njima, onima koji su položili svoje duše u odbrani nacije ostavljajući iza sebe ponosne porodice.

Oni zaslužuju pomoć, ali, sa druge strane, zapadni mediji sažaljevaju samo osobe koje su poginule pokušavajući da pobegnu i napuste svoju zemlju, među kojima su i džihadisti, a oni imaju novac da plate više hiljade evra za takav put.

Dozvolite mi da vam kažem da je novac koji će porodica od 5 osoba platiti da dođe u Evropu dovoljan da se u Siriji kupi kuća u zaštićenoj zoni gde nema rata, da se započne novi posao i živi dobrim životnim standardom. Oni nisu izbeglice već su imigranti sa ekonomskim motivima.

Nakon 5 godina rata, naša mornarica i dalje ispunjava svoje međunarodne obaveze. Naša obala je dobro čuvana, odatle nijedan imigrantski brod ne ide za Evropu.

Još jedan trend ovih dana je da se u Evropi prihvataju hrišćani iz Sirije, što predstavlja pražnjenje prvih hrišćanskih zemalja od hrišćana…Ono što danas imamo u Siriji je slično onome što ste imali pre u Srbiji. Zapad napada naš identitet, naše jedinstvo i suverenitet!

Želim da istaknem da su sirijska i srpska nacija uvek bili prijatelji, mi imamo veliku i poštovanu pravoslavnu zajednicu, Sirija nije priznala nezavisnost Kosova i imamo mnogo zajedničkih neprijatelja.

Treba da znate da dok se borite protiv političara koji promovišu novi svetski poredak, interese Amerike i masovnu imigraciju, u isto vreme spašavate mnoge živote i njihovu budućnost. Mi smo više nego povezani, isti albanski teroristi koji su se borili na Kosovu, danas ubijaju civile u Siriji, a to im dozvoljavaju korumpirani političari iz SAD, njihovih saveznika u EU, a omogućavaju im i njihovi sledbenici u Srbiji, i budite sigurni da se talas migracije vraća u Srbiju.

Dragi prijatelji, sve što tražimo od vas je da stojite uz nas jer smo mi narod koji se brani. Pokažite podršku našoj vojsci i našoj pravednoj borbi, jer ukoliko izgubimo ovaj rat, džihadisti se neće zaustaviti nakon Sirije. Zajedno ćemo se opirati do pobede."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠIFRA ZA KOLONIZACIJU I AMERIČKI PLANOVI ZA PODELU KOSOVSKO-METOHIJSKIH SRBA

 

Aktivista Centra za ljudska prava i demografiju iz Niša, Dragan Krstić, čiji tekst objavljujemo, pokušao je u više navrata da skrene pažnju najvišim državnim institucijama o planovima Albanaca da kolonizuju i podele Srbe na severu Kosova, ali na to niko nije reagovao. Izigrali su ga i premijer Vučić i direktor policije Veljović, i to na način koji ukazuje da su i oni umešani u savezništvo sa kriminalnim podzemljem u regionu. Jer, ćutanje o korupciji u niškoj policiji i o mračnim albanskim planovima da isteraju preostale Srbe iz regiona Kosovske Mitrovice, znači odobravanje.

 

                           Dragan Krstić

 

U petak 28.08.2015 bio sam u Beogradu poslovno, u Višem tužilaštvu u Beogradu i u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a Srbije, zbog krivične prijave i podnesaka o koruptivnom radu policije u Nišu i Leskovcu.

Nekoliko puta, zvao sam direktora policije i zatražio sastanak. Sekretarica je rekla da će mi se javiti kasnije, da je direktor na sastancima, koji su planirani do kasnog popodneva i da će me zvati. Nisu se javili.

Rekao sam da ću direktora policije sačekati kada može, na 10 minuta, na šta je ona rekla da ne dolazim. Otišao sam posle 15 časova u direkciju. U međuvremenu, dežurnom na portirnici je od strane sekretarice saopšteno da je "direktor otišao".

Imao sam neke važne informacije i tražio sam uvid u moj predmet u UKP br 34/14 od 9.januara 2014. godine. Hteo sam da pitam, dokle se stiglo u radu i da li je uopšte raspakovan.

Naime, u predmetu je reč o korupciji dvojice najviših funkcionera iz izvršne vlasti, o takozvanom delivery unitu, kao šifri za kolonizaciju Arapa u Srbiji (što sam ukazivao i slao dopise jos 15.08.2014. godine), ali i o šeiku iz Emirata koji je kupio oranice gde će podići izbeglička šator-naselja, a kasnije i čitave gradove sa infrastrukturom u kojima će živeti imigranti iz arapskih zemalja.

Reč je o šeiku koji želi da kupi i beogradski aerodrom Nikola Tesla, da bi neometano dovozio Arape ER Srbijom i vršio plansko masovno naseljavanje. Takođe, i o Mohamedu Dahlanu, kao glavnom izvođaču ovog prljavog posla i o Toniju Bleru, koji je bio glavni mešetar za sve prljave poslove na Bliskom istoku, kao i informacija o potencijalnoj kolonizaciji Albanaca na severnu Kosovsku Mitrovicu.

Na žalost, direktor za sve ovo nije imao vremena. Verovatno zato što je bio "početak vikenda" ili moj "loš tajming". Nadam se, možda ću imati više sreće neki drugi put.

Ali, ako ne direktor policije, onda bi bilo pošteno da predsednik Vlade, kad sledeći put otputuje na sever Kosova i Metohije, kaže Srbima da će uskoro dobiti nove komšije u blizini i da su doslovno prodati samoproglašenoj albanskoj nadridržavi.

Naime, granice opštine Južna Kosovska Mitrovica idu ka severu, sa istočne strane još 12 do 13 kilometara na gore, gde se granice sa opštinom Leposavić i spaja sa opštinom Zvečan.

Ta međuopštinska tromeđa dolazi na svega 500 metara od Ibarske magistrale, koja povezuje Srbe iz severne Kosovske Mitrovice i Zvečana sa Leposavićem. Na toj tački, uz američku pomoć i logistiku i preko firme Behtel, Albanci žele da izgrade kompletnu infrastrukturu, za novi mali grad na 4 do 5 kvadratnih metara površine.

To je tačno pola puta, gde maltene izbijaju i presecaju koridor severna Kosovska Mitrovica-Leposavić. Tako bi podelili Srbe sa severa Kosova i Metohije na dva dela.

Severna Mitrovica bi ostala maltene izolovana enklava ili obično geto u kome bi narod ubrzano odumirao ili se odatle iseljavao.

Prodor ka Kopaoniku i Pančićevom vrhu bi se ubrzao. Grad sa oko 10.000 stanovnika kakav planiraju američko-albanski "stratezi", bio bi psihološki šok, a ubrzali bi se i rasprodaja srpske imovine i iseljavanje. Taj novi grad imao bi jaku saobraćajnu povezanost na prema svim bitnim pravcima u regionu.

Nešto slično onome što sada grade u Gračanici (menjajući etničku i demografsku strukturu). Naselje Marigona, ustvari, o kojem se u beogradskim medijima i među političkom elitom ćuti. Tako će ubrzo i Gračanica izgubiti srpsku većinu koju još uvek ima.

Sličan scenario se predviđa za područje Severne Kosovske Mitrovice, kao simbolu i bastionu srpskog otpora i prkosa prema albanskom nasilju i planiranoj demografskoj ekspanziji.

 

       Kako je došlo do ovoga?

 

Treba se vratiti samo nekoliko meseci unazad na pregovore Albanije i Srbije o "zajedničkim projektima i ulaganjima" na području juga Srbije i Kosova i metohije, ali i šire u regionu. Sve ovo je Aleksandar Vučić prethodno dobio kao zadatak od Vašingtona i spreman je da sprovede u delo uz podršku Nemačke.

U međuvremenu, dok "veliki vođa" uzdiže Albance do nebesa (pa čak i tvrdi da su oni kao i Srbi, "većinska nacija na Balkanu"), Srbija je postala zemlja beznađa, izumiranja, privredne i političke katastrofe, represivnog i autoritativnog režima.

Medija koji su EU-tanazirani i koji pišu hvalospeve o "uspehu i napretku, putu i viziji jednog "vođe", koji umesto da služi građanima, radi protiv svih njih. Svaka njegova odluka je mač nad glavom naroda.

Novi namet, nova pljačka, novo siromašenje, koje se prikazuje kao veliki uspeh i pobeda (nad narodom) ka neophodnim reformama. Zašto ? Pa bankari su uvideli da Srbija izumire galopirajućom metastazom. Danas se u Srbiji uvećavaju samo groblja. Mesna, seoska, opštinska, gradska.

Jedna od mnogih porodica na čijoj se kući vijori crni barjak i gde je crnina deo svakodnevnica je i moja porodica koja je direktna žrtva pohlepe vlastodršca, pljačke, otimačine i nepravde koja vlada od dolaska Vučića u Vladu Srbije. On i njegove produžene ruke vlasti, poklopili su sve lokalne institucije u Nišu i Leskovcu (policiju, tužilaštvo i sud).

Imao sam prilike da uđem u kabinet ovog antihrista, zajedno sa svojim ocem još u decembru mesecu 2013. godine, i to prevarivši njegovo obezbeđenje, Pretorijansku gardu iz Nemanjine 11.

Ušavši nenajavljeno u njegov kabinet, zatekao sam tri žene kako su posedale po stolu i igrale karte i koje su naprasno završile partiju i počele da galame i viču. Neke i da zovu obezbeđenje.

Došao je neki Nenad Đokić koji se raspitivao telefonom o nekom veterinaru, kako je postao negde direktor. Ali, reče on sagovorniku, diskretno, da ne saznaju, da se "kabinet raspituje". On nas je obmanuo zakazavši nam lažni sastanak sa Vučićem za sedam dana.

Naravno, njega u zakazano vreme nigde nije bilo, samo nas je izmaltretirao, ponizio i bacio na nepotreban finansijski trošak. Tada sam upoznao i specijalnog savetnika, izvesnog Đokovića, elegantnog gospodina, obučenog po poslednjoj modi. Engleski kroj i krokodilska koža. Priča on meni kako je pravosuđe naše previše sporo i tromo, pa još reče da se i on sudi sa nekima dugo.

Upoznao sam i sekretaricu Jovanu itd. Uvideo sam još tada da to nije kao iz priča za TV i štampane medije, gde sve pršti od Vučićevih izjava o napornom radu, štednji i samopregoru zaposlenih. Već sve suprotno.

Smisao našeg dolaska je bio taj što smo i prethodno, na adresu premijera Srbije, slali više dopisa o kriminalu i korupciji, pa smo smatrali da će to biti bolje shvaćeno u ličnom kontaktu.

Ali, ništa se pozitivno nije dešavalo, već je sa svakim dopisom opstrukcija lokalnih sistema bila sve žešća i sve tvrđa.

Danas je Srbija ruina i razvalina, zarasla u korov i šaš. Kao kuća porodice Aleksandra Vučića kod Bugojna. Samo laž do laži u beskrajnom nizu obmana i prevara, ovog opsenara i opasnog manipulatora.

(Autor je aktivista Centra za ljudska prava i demografiju iz Niša)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OSTAJTE OVDE!!! SUNCE EVROPSKOG NEBA NEĆE VAS GREJATI KAO SUNCE U SRBIJI…

 

Dok cela Evropa već mesecima strahuje od posledica masovnog useljavanja imigranata iz islamskih zemalja i angažuje sve vojno-policijske snage da se odbrani od ove zastrašujuće okupacije, dotle Srbija, koja je i zvanično najsiromašnija država na kontinentu, sve čini kako bi ih dočekala kao svatove. U tome prednjači i poludeli premijer Aleksandar Vučić, koji je upregnuo sve institucije sistema da služe izbeglicama iz Azije i Afrike, u nadi da će ga to kandidovati za velikog "humanitarca" pred zlotvorima iz SAD i EU. Srbija već preskupo plaća njegovo ludilo, a koliko će koštati zimovanje više od 300 hiljada imigranata na njenoj teritoriji, to još niko ne zna.

 

                       Nikola Vlahović

 

Za samo nekoliko meseci Srbija je postala najveći izbeglički logor u Evropi, a do kraja godine, mogla bi da bude i najveći "sabirni centar" imigranata iz azijskih i afričkih zemalja u svetu. Mađarska se od imigranata (i Srbije) ogradila bodljikavim žicama kroz koje će i struju uskoro da pusti, a sve ostale zemlje Evropske unije imaju programe za sprečavanje ove nezapamćene najezde.

Samo Vučićeva Srbija, najsiromašnija zemlja na celom kontinentu, u kojoj većina građana gladuje, ostaje bez posle, gde je svaka nada u bolju budućnost pokopana, dočekuje svakog islamskog imigranta kao da je počasni konzul! Vučić im se klanja, od Preševa do Subotice, rukuje se i želi im dobrodošlicu- "Wellcome to Serbia", klikće poludeli premijer!

Srećom, niko od ove mase nije voljan da ostane u Srbiji, jer je čak i njima jasno da su došli u najbedniju državu u Evropi i da ovde nema hleba i posla čak ni za domaće stanovništvo.

Ipak, siledžije u Vašingtonu, Briselu i Berlinu, smislile su gadan plan, da Srbija bude slepa ulica, da bude ograđena sa svih strana a iznutra popunjena sa barem pola miliona arapskih i afričkih izbeglica, kako ne bi krenuli dalje i dublje u zemlje EU.

Dok u Nemačkoj besne protesti zbog plana Bundestaga da udomi oko 180.000 Sirijaca na svojoj teritoriji (a "ostalo" da ponudi drugim zemljama EU), u Srbiji su zabranjeni i neki najavljeni protesti protiv masovnog i nekontrolisanog ulaska preko makedonske granice.

Zapadne obaveštajne službe jednoglasno tvrde da se među masom imigranata krije dosta "spavača" takozvane islamske države i da se mnogi od njih već nalaze na teritoriji Evropske unije, a neki od njih na teritoriji zemalja nekadašnje Jugoslavije, Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije.

Povodom višemesečne drame sa najezdom izbeglica iz azijskih i afričkih zemalja u Srbiju, nijedan srpski intelektualac nije našao za potrebno da se obrati javnosti i upozori na zastrašujuće posledice novog etničkog inženjeringa koji Zapad sprovodi nad skoro ubijenom Srbijom.

Za razliku od njih, u Nemačkoj je ustao čak i veteran političke i intelektualne scene, Jirgen Todenhefer, čovek koji ima 74 godine i počasni je pukovnik američke armije!

Naime, Todenhefner je napao Ameriku sa udarnih strana nekih uglednih medija u Nemačkoj, rekavši između ostalog i ovo: "…Vaši ratovi su uzrok svetskog terorizma. Umesto nekoliko stotina međunarodnih terorista, koliko smo imali pre petnaest godina, sada ih imamo preko sto hiljada. Vaša cinična bezobzirnost vraća nam se kao bumerang…".

I dok se Todenhefer i mnogi drugi nemački političari i intelektualci svom snagom bore protiv nekontrolisanog useljavanja imigranata u nemačku i drugde po Evropi, nadležni ministar u Srbiji, Aleksandar Vulin, kao plačni Jeremija, ispružio je šaku i prosi kod administracije u Briselu, da dobije bilo šta kako bi imigrantima u napaćenoj Srbiji bilo što bolje.

Između ostalog, : "…Mi ne tražimo od EU da finansira ovu ili onu organizaciju ili projekat, mi kažemo – platite dnevnice našim policajcima, dajte nam platu za radnika Crvenog krsta, dajte nam da platimo gorivo, automobile, da platimo lekare i sistem".

Ali, već u sledećoj rečenici, Vulin govori ono što njegov šef Vučić stvarno misli: "Ako Italija može da dobije do 2020. godine oko 500 miliona evra, onda bi i Srbija mogla da dobije neku značajniju količinu novca, jer se mi suočavamo sa istim problemom kao Italija".

Za vreme dok srpske vlasti traže načina da se kao "humanitarci" dopadnu administraciji u Briselu i da zato dobiju "neku crkavicu", portparolka Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR), Melisa Fleming, za samo četiri dana dala je dve duboko protivrečne izjave u vezi sa imigrantima iz islamskih zemalja koji poslednjih meseci sve masovnije ulaze u Srbiju.

Naime, Flemingova je najpre "utvrdila" da daljeg priliva izbeglica iz Avganistana, Iraka i Sirije neće biti, a onda je izjavila da će do kraja godine u Srbiju iz Makedonije ući preko 300 hiljada izbeglica iz azijskih i afričkih zemalja. Istina je da niko, pa ni nadležne službe Ujedinjenih nacija, ne zna šta se tačno događa na ovom delu Balkana.

Ali, ima ko zna…Naime, poslednjih mesec dana, jugom Srbije "patrolira" televizijska ekipa britanskog Skaj Njuza (Sky News), sa najboljom opremom za noćno snimanje. Rezultati njihovih "osmatranja" su zapanjujući: imigranti među sobom imaju svoje "vodiče", finansijere, pregovarače (u prvi plan su istaknuti oni sa dobrim znanjem engleskog jezika), a svi oni imaju svoga "računopolagača" u Saudijskoj Arabiji, Eiratima, Kataru, Omanu, Kuvajtu…

 

          Likovi svetli, uloge mračne

 

U trenutku kad se u Berlinu i Briselu ozbiljno priprema teren za pretvaranje Srbije u najveći prihvatni centar u Evropi za imigrante iz islamskih zemalja, nova poverenica za ravnopravnost Brankica Janković (u junu ove godine, zamenila prethodnu, Nevenu Petrušić), izašla je u javnost sa idejom koja je najblaže rečeno, kriminalna.

Naime, gospođa Janković je javno predložila da Srbija po svaku cenu udomi što više imigranata i tom prilikom posebno istakla: "…Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi…".

Da bi bila što ubedljivija, svoju ideju je "ojačala" i brojnim izjavama prepunim lažnog čovekoljublja. Između ostalog, u svom nastupu na televiziji B92, pokušala je da kreira i idiličnu sliku o imigrantima, pa je posebno naglasila i ovo: "…Oni nemaju primedbe, osim što su uplašeni za svoju budućnost i generalno su uplašeni oko svega što im se dešava. To izaziva određene probleme, nerazumevanja i nejasnoće kod procedure izdavanja potvrda. Postoji jezička barijera, uprkos pričama da je većina izbeglica visoko obrazovana, veći deo njih ne govori englesku, postoje prevodioci, ali to nije dovoljno".

Poverenicu Janković očigledno ne zanima i nije joj prioritet da u Srbiji još uvek živi na desetina hiljada Srba koji imaju tretman gori nego što ga Kurdi u Turskoj ili Iraku imaju. A sve zbog toga, jer ih ova država tretira kao "interno raseljena lica", što znači da su građani trećeg reda.

Sudeći prema izjavama ljudi iz njenog najbližeg okruženja, gospođa Janković sve ovo radi po nalogu iz Evropske unije, i po nalogu Nemačke. Na ruku joj idu i svakodnevne izjave Aleksandra Vučića, koji je pretio svakome ko mrko pogleda imigrante iz Avganistana, Iraka, Sirije…

Ona, kako izgleda, verno tumači i pokušava u delo da sprovede politiku Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija, na čijem čelu u Srbiji od početka ove godine stoji Hans Fridrih Šoder, besramni podlac i mešetar međunarodnog ranga, koji je zarađivao dobre pare mireći čak i neka zavađena plemena u centralnoj Indiji.

Krajem avgusta meseca ove godine, Šoder je izričito zatražio od srpskih vlasti da prime svakog imigranta koji se pojavi na granici. Ovako nešto drsko ne bi smeo da kaže nijednoj drugoj državnoj administraciji na evropskom kontinentu!

Ali, Vučićevi podanici, samo što ga nisu u donji deo leđa poljubili od sreće! Odmah je regagovao državni sekretar Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, Nenad Ivanišević izjavom da "Srbija neće primenjivati politiku zatvaranja granica i da odgovor Vlade Srbije na izbegličku krizu neće biti šok bombe i pendreci, kao što je bilo na jugu, ni zid kao na severu…".

Poslednje procene UNHCR-a govore da bi ove jeseni čak 34.000 imigranata mogli trajno da se naseli u Srbiji, i to govori koliko je jadna i besmislena bila izjava resornog ministra Aleksandra Vulina, data u Preševu krajem juna meseca ove godine, kada je uporno tvrdio da "nijedan imigrant neće ostati u Srbiji".

Za nepunih dva meseca, stanje se toliko promenilo, da će i oni koji su stigli do Mađarske i Austrije, biti ekspresno vraćeni u Srbiju. Da stvar bude gora, na signal dat iz Berlina i Brisela, Vučić je odmah prihvatio da bude "majka Tereza" i da dovede Srbiju u poziciju taoca, kojim sada imigranti manipulišu!

Svi raspoloživi podaci govore da je na delu monstruozan plan promene demografske slike Srbije!

To potvrđuju i izjave pojedinih ljudi iz takozvanog nevladinog sektora. Tako, na primer, izvesni Ivan Marinković iz nekakvog Centra za demografska istraživanja, upoznaje domaću javnost, preko svih medija, "sa prednostima" koje imigranti iz islamskih zemalja imaju, i zbog kojih bi, po njegovom mišljenju, trebalo da ih Srbija oberučke prihvati.

Naime, Marinković tvrdi da je „…Naša starosna struktura takva da je situacija više neizdrživa, i mnogi ne shvataju da su nam migranti jedina šansa. Oni bi pomogli njeno podmlađivanje i obnavljanje i dala bi se šansa da se privredna aktivnost održi, ako ne i poveća. Samim tim bi i penzioni sistem, koji je zasnovan na solidarnosti, i sa našom starosnom strukturom je neodrživ, jer neće imati ko da radi za veliki broj penzionera, opet postao održiv…".

Nastavljajući u tom pravcu, on tvrdi da je: „…drastičan pad broja stanovnika na severu Banata, ali i na istoku i jugu Srbije" razlog da su „te oblasti spremne da prime veliki broj migranata, ali Srbija nema šta da im ponudi".

Da sve ovo nije rečeno slučajno, nego da je ciljano plasirano kako bi se ispitalo raspoloženje javnosti, potvrđuje i činjenica da su lokalne vlasti u jugoistočnoj Srbiju, Zlatiborskom okrugu, Sjenici, Crnoj Travi, Pirotu, Severnom Banatu i drugde, već obaveštene da "snimaju teren" gde bi uskoro mogli da se trajno nasele imigranti iz Avganistana, Sirije, Iraka…

Interno, među onima koji su na čelu sa Vučićem krenuli da "zbrinjavaju" imigrante, raspravlja se čak i o ispitivanju njihovih eventualnih profesionalnih kvalifikacija, kako bi im osim stambenog zbrinjavanja, našli i posao! I to u opljačkanoj i rasturenoj Srbiji, gde nema hleba ni za najpoštenije i najbolje građane ove zemlje.

Na nedavnom Samitu o Zapadnom Balkanu, održanom u Beču, Aleksandar Vučić je, sudeći prema izjavama datih Rojtersu, rekao da „imigranti ostaju da žive u Srbiji", te da „Srbija nikad neće zatvoriti svoje granice za migrante".

Pa je još "ponosno" digao glavu i začuđenim Austrijancima koji se spremaju da se odbrane od ove pošasti žičanom ogradom, kao i Mađari, rekao i ovo: "…Mi nikad nećemo podići nikakve ograde niti zidove".

 

       Gospođa poverenica i gospodin glumac, brinu o imigrantima

 

Već citiranim izjavama o potrebi da Srbija naseljava imigrante na svojoj teritoriji, oglasila se i Brankica Janković, poverenica za ravnopravnost.

Ali, ko je, ustvari, Brankica Janković i kako je izabrana na ovu funkciju?

Rođena je u Čačku, a dostupni podaci govore da je diplomirala na Pravnom fakultetu u Beogradu. Master studije na smeru unutrašnji poslovi završila je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, a nalazi se i na doktorskim studijama Fakulteta bezbednosti u Beogradu.

U dosadašnjoj karijeri, bila je državni sekretar u Ministarstvu rada, direktor Gerontološkog centra Beograd, direktor marketinga TV Politika, šef pregovaračke grupe za poglavlje 19 u pregovorima naše zemlje sa EU, predsednik UO projekta „Socijalna inkluzija" finansiranog iz IPA fonda, član vladinog Političkog saveta za primenu Rezolucije 1325 „Žene, mir i bezbednost", šef državne delegacije na predstavljanju Drugog i Trećeg periodičnog izveštaja o primeni Konvencije 2013…

Ovde nije kraj njenim funkcijama koje je obavljala i koje i dalje obavlja.

Za njen izbor na mesto poverenika za ravnopravnost, u Narodnoj Skupštini je glasao 151 poslanik vladajuće koalicije, protiv je bilo sedam njih iz opozicije a četiri poslanika nisu glasala. To jasno govori da je izabrana prekim putem, po nalogu "sa najvišeg mesta".

U njenoj zvaničnoj biografiji piše da je dobitnik republičke nagrade za doprinos razvoju sistema socijalne zaštite, koju dodeljuje Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite i „Zlatnog točka" za doprinos zaštite ljudskih prava romske nacionalne manjine, koju dodeljuje Nacionalni savet Roma…

Sve postaje znatno jasnije kad se pogleda i činjenica da je njen suprug, Miloš Janković, pomoćnik ministra odbrane, Bratislava Gašića, zadužen za ljudske resurse, kao i poštovanje i zaštitu ravnopravnosti u sistemu odbrane! Inače, Brankica je njegova, po redu četvrta žena.

Po svojoj funkciji Brankica Janković, poverenik za ravnopravnost, nadređena je svome suprugu Milošu te u praksi može da se desi da sa pozicije poverenice za ravnopravnost, utiče i na određena kadrovska rešenja među zaposlenim građanskim licima u Ministarstvu odbrane!

Ali, tu nije kraj ove bizarne situacije! Naime, zlosrećni Miloš Janković je propali pesnik, a u duši je "romantični Srbin". To se za njegovu suprugu nikako ne bi moglo reći. Ona radi sve protiv interesa Srba i Srbije, a njena najnovija ideja, da "oživi nenaseljena područja Srbije" islamskim izbeglicama, jasno govori kakve su joj namere i šta o svojoj domovini misli.

Uz Jankovićevu suprugu Brankicu, novu poverenicu za ravnopravnost, još jedna neobična ličnost, određena je od strane Vučićeve vlasti da se bavi imigrantima iz islamskih zemalja. Reč je, naime, o Danijelu Nikoliću, diplomiranom glumcu koji je studirao na glumačkoj akademiji Braće Karić.

Sa tim "neprocenjivim obrazovanjem", odmah je dobio posao u Vladi Srbije. Nakon niza važnih državnih funkcija koje je vršio kao glumac sa BK akademije, zapalo ga je i mesto sekretara Radne grupe za rešavanje problema migranata.

Nikolić je i šef kabineta generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, šef takozvanog "diliveri junita" za državnu upravu, član Upravnog odbora Agencije za zaštitu od jonizirajućeg zračenja i nuklearnu sigurnost, član Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, a od nedavno i sekretar radne grupe koja se bavi problemom izbeglica.

Ali, ono mnogo značajnije od Vučićevih zlosrećnih "kadrova", jeste pitanje, kako će Srbija koja je ograđena žičanim ogradama sa tri strane, moći da uđe u Evropsku uniju? Da li će Srbija koja je jednostrano skinula vize nekim od najreakcionarnijih islamskih režima, ostati izolovana u sred Evrope?

Konačno, treba se ozbiljno zapitati: da li je neko Srbiju zaista odredio da bude najveći islamski kalifat na evropskom kontinentu? Ili su zapadne siledžije smatrale za potrebno, da Srbiju pretvore u najveći sabirni centar islamske imigracije na celom evroazijskom prostoru?

Vučić je smislio da sa svim građanima "podeli odgovornost" za pogubne odluke koje je u vezi sa tim njegova vlada već donela. Ovo je trenutak kad svi moraju da znaju: ko pristane na to, njegov je saučesnik i odgovaraće za posledice zajedno sa njim.

 

    A 1. Nema para za Vučićeve "humanitarce", ali ima za borbu protiv Rusa

Umesto da se priključi finansiranju zbrinjavanja imigranata u Grčkoj, Makedoniji i Srbiji, da bi sprečila islamsku invaziju i na sopstvenu državu, vlada Velike Britanije ovih dana ustanovljava fond „namenjen pomoći istočnoevropskim zemljama da se odupru pritisku iz Rusije". Ovu vest je objavila Agencija Blumberg i televizijska mreža Skaj Njuz, uz propratni komentar da će iz takozvanog „Fonda za dobro upravljanje" u 2015. i 2016. godine, korisnici raspolagati sa 20 miliona funti (28 miliona evra), a kako je rečeno „biće namenjen jačanju demokratskih institucija u oblastima u kojima se strahuje od ruskog uticaja". Od toga će pet miliona funti iz ovog fonda biti namenjeno Ukrajini, a ostatak Moldaviji, Gruziji, Bosni i Hercegovini i Srbiji.

Dakle, Srbija ne može da dobije od Britanije nijedan evro za zbrinjavanje imigranata, ali može pet miliona za borbu protiv Rusije!

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

RAZLIČITE I TUŽNE SUDBINE MIGRANTA I POČETAK NJIHOVE INTEGRACIJE U DRŽAVAMA U KOJIMA ĆE ŽIVETI!??

 

Među masom migranata, na njihovim licima mogu se uočiti različite i tužne sudbine dok su dolazili iz svojih država prema zapadnim zemljama, u kojima se pored žalosnih scena može sagledati samo delić patnje dece i njihovih majki, uočava se i druga slika u kojoj dominiraju na desetine hiljada zdravih muškaraca u punoj snazi, često u posedu skupih modernih smartfona neštedljivo ih koristeći i za telefonski saobraćaj, sa jasnim zahtevima o pronalaženju objekata u kome se može izvršiti prijem novca!!!

 

 

 

U takvim slučajevima, ne možemo se oteti ni utisku iz sadržaja mnoštva informacija u kojima smo mogli saznati da među tolikom masom ljudi ima i onih koji su primili i po 10-tak i više hiljada dolara da bi krenuli na ovaj izbeglički put, a da deo njihove porodice (uglavnom žene, deca i roditelji) su ostali u njihovim državama!!???????

Još je zaprepačćujuće i za svaku osudu je ponašanje bogatih arapskih država poput Saudijske Arabije, Ujedinjenih Emirata, Kuvajta, Katara, Bahreina, Omana… koje nisu iskazali samilost prema svojim sunarodnicima koji su im bliski po veri, tradiciji, običajima, kulturi, navikama,… a da ih niko iz vrha UN i raznih međunarodnih organizacija koje se bave izbegličkom krizom, nije prozvao i zamerio na njihovom ćutanju po pitanju migrantske krize!!!

Pa u sklopu svih dešavanja u Evropi i kod nas u Srbiji, a pre nego što nastane (dođe) neki kritičan trenutak u budućim događanjima, samo možemo da pretpostavimo da li su svi ti nesretni ljudi (a nikako ne isključujemo da među ima i onih koji su deo svog cilja i ostvarili došavši na Zapad) spremni da se integrišu u novu sredinu  u koju su došli, i da li su spremni da menjaju svoje navike i običaje, i da se prilagode običajima, tradicijama, načinima života,..naroda onih država u koje će ostati!!????

I to zbog toga što su ti migranti sami odabrali da žive daleko od svojih država!!!

Odabrali sami!!???????? E odgovor na to pitanje znaju a neće da nam saopšte obaveštajne službe zapadnih zemalja!!! Zato, kada bude dolazilo do raznih pobuna, nemira, pojačanog kriminala koji se graniči sa haosom, to će biti to će biti zato što nekome takvo stanje odgovara!

Obzirom da zapadne zemlje (u odnosu na njihove sa istoka i juga) imaju svoju kulturu i načine života ljudi, vrlo pogrešno bi bilo ukoliko bi za neko kratko vreme, (kada izbledi početna evropska namerna “zbunjenost” zbog masovnog priliva migranata) došlo do davanja privilegija i popuštanja raznim zahtevima migranata počev od verskih, pa do promena načina ponašanja života ljudi zemlje domaćina!!!

Privilegija i izuzetaka ne bi smelo biti, tim više zato što su ti migranti, pritisnuti nesrećom u svojim državama, odvažili da na razne načine se domognu zemalja u Evropi, zato što je život na zapadu bolji od života u zemljama odakle su došli!!!

Ukoliko postoji nekakav globalni plan (isplaniran i sprovođen iz nekog skrivenog centra, pa ma to bila i sama Federika Mogerini kao pokriće) za integraciju migranata iz muslimanskih zemalja u Evropu i naravno Srbiju, a koji je suprotan dobrim običajima, navikama, tradiciji, kulturi, (religiju i veru namerno ne pominjemo, zato što uvek može doći do zloupotrebe zbog načina vrednovanja i verovanja od strane vernika različith država), zakonima… jedne države, a kojim slučajem dođe do uskraćivanja dosadašnjeg načina ponašanja stanovnika zemalja u koje će migranti da nastave svoj život, onda je za očekivati da dođe i do nastajanja različih oblika sukoba koji mogu biti i tragični!!!!

I na kraju, sada, ako je rat u Avganistanu i Iraku (a koga su započeli Amerikanci i njihovi zapadni sateliti u sklopu NATO) odavno završen, (osim građanskog rata u Siriji koga su podgrevale i u kome učestvuje to navedeno društvo), onda možemo da zaklučimo, da sve troškove nastale u evropskim državama zbog sadašnje migrantske krize, i njihove navodne “kuknjave” o trošenju para iz budžeta koje pune građani, će višestruko pokriti i isplatiti velike kompanije iz Amerike i Zemalja Evrope na čelu sa engleskom kraljicom, koje i sada eksploatišu prirodna bogatsva, privredne resurse i upravljaju tim državama….

 

©Geto Srbija

PLANIRANO NAMETANJE DODATNOG GOSTOPRIMSTVA I TUŽAN PERFORMANS SRPSKE STVARNOSTI!!!

 

Na jučerašnjem Strateškom forumu u Bledu, na panelu "Novi globalni poredak: konfrontacija ili partnerstvo", jasna nam je Svaka izgovorena reč Predsednika „Vlade u Srbiji“!!! On je tu između ostalog rekao da: „Iako Srbija nije članica EU, a strateški joj je cilj članstvo, spremni smo da preuzmemo naš deo odgovornosti. Srbija nije podigla zidove i bodljikave žice. To bi bilo lako za nas, a vi u EU ste ćutali kada se zid podizao….“

Kao i da u „…U Srbiji postoje "glupi ljudi", koji su hteli da organizuju skupove protiv izbeglica, a da to policija nije dozvolila!“

I još „Potrebno je da EU usvoji sveobuhvatno rešenje, a Srbija će preuzeti svoj deo odgovornosti…,“ kao i da  „..moramo preuzeti odgovornost u svoje ruke, a ne da činimo samo ono što se građanima sviđa.“

 

 

 

Obzirom da je na internet društvenoj mreži izgleda twiter nalog Predsednika „Vlade u Srbiji“ postao značajan relevantan medij, (pa je verovatno registrovan i u Registru medija???) mogli smo da pročitamo da je vlasnk naloga izneo i svoj plan u kome između ostalog piše: „Србија ће прихватити један број #migranti. По овоме смо више Европљани од неких других. Ми не подижемо ограде. #BSF15“ !!!!!

Nama je vrlo jasna muka tih lica, migranata koji dolaze iz područja zahvaćenim ratnim dejstvima, (u kojima je Amerika glavni inicijator, a u čijim rukama su NATO i države zapadne Evrope), sa čuđenjem primećujemo da ti nesretni ljudi, umesto da odlaze u neke druge arapske države koje su im po tradiciji, kulturi, bogatstvu i veri bliže (kao što je bio slučaj sa našim sunarodnicima koji posle hrvatske zločinačke “Oluje” nisu potražili spas u npr. Španiji ili Italiji, ili Francuskoj, već su potražili spas u okrilje svog naroda), ta lica bivaju upućivani u pravcu Srbije, pri čemu smo primetili da među njima ogroman broj takvih lica poseduje velike količine novca koje su slate preko usluga Western union , i samo možemo da se nadamo da neko makar prati tok novca!!???

Amerikanci su to odlično isplanirali !!!

Prvo su osmislili stvaranje terorističke vojske ISIL , finansirali, obučavali, naoružavali , rukovodili, kupovali jeftino naftu, mirno gledali zločine ISIL-a prema svojim sunarodnicima, itd, itd,….A SADA se kao pojavljuju u ulozi MIROTVORCA, gde od ostalih država zahtevaju da ulože svoja sredstva – čitaj pare, (i na taj način slabe u krnje njihovu ekonomiju ), i obezbede snage koje bi pod njihovom komandom učestvovale u borbama protiv tzv. terorizma (koga su baš oni osmislili i podgrevali da bukne), pri čemu bi uz naravno nezaobilazno učešće NATO , davali time kredibiletet postojanju tog vojnog saveza i aminujući svaku njihovu akciju ili zločin koji bi učinili u budućnosti, navlačeći eventualu osvetu koja može biti učinjena i protiv sopstvenog stanovništva.

U svom tom tragičnom stradanju migranata u svojim državama i na putu njihovog kretanja prema Srbiji, vrlo jasno citiramo reči Ministra Vulin Aleksandra, kroz koje nam saopštava sledeće:

„Ovo nije kriza koju smo mi izabrali i ovi ljudi nisu izabrali Srbiju da bi ostali u njoj. Mi ćemo se tako i ponašati, kao što se i sada ponašamo – humano, u skladu na najvišim standardima  , ali bez obaveze da ove ljude prihvatimo trajno (???), a posebno bez namere da ih teramo da ostanu tamo gde oni ne žele da ostanu“!!!

Zatim dodaje: „Ovo jeste veliko opterećenje za naš budžet, migrantska kriza je veliko opterećenje za sve naše službe, za sva naša ministarstva. Mi se za ovo nismo spremali, za ovo niko nije mogao da bude spreman, ali smo se pokazali kao veoma organizovani, kao humani, kao neko ko je u stanju da mobiliše i međunarodu zajednicu, ali i sopstvene snage“!!!

Pa kaže: „Tako ćemo pomoći i migrantima, tako ćemo pomoći i građanima Subotice  , i da možemo da nastavimo da se ponašamo kao i do sada humano, dostojanstveno, kao prema ljudskim bićima. Neke mnogo veće, bogatije i organizovanije zemlje to nisu u stanju da urade, a kao što vidite – mala i siromašna Srbija i njeni građani to mogu i hoće“.

Njegove reči je podigao na „viši nivo“ i Ministar Policije Srbije Nebojša Stefanović koji je u intervjuu američkoj TV stanici CNN potvrdio: "Takođe, Srbija je zemlja kandidat i hoćemo da pokažemo da smo spremni da prihvatimo naš deo tereta i da neke od tih ljudi prihvatimo da ostanu ovde"!!!

Na kraju nam ostaje da se pitamo da li možda “vlasti u Srbiji” nisu sklopili nekakav, skriven od javnosti, dogovor u cilju prećutnog prihvatanja desetine hiljada migranata, kao i da li su, preko domaćih bezbenosnih agencija i službi, a znajući gore navedena interesovanja takvih migranata, preko BIA, VOA,VBA (i koristeći odredbe raznih Sporazuma o razmeni informacija sa drugim državama u oblasti bezbednosti) preduzeli adekvatne mere u cilju bezbednosne kontrole tih lica  , kao i onih mera usmerenih na zaštitu sopstvenog stanovništva i države!!????

Dok su druge zemlje preduzimale političke mere u zaštiti interesa svojih država, i obzirom da su „vlasti u Srbiji“ prečesto umeli da izvode (što bi rek’o naš narod) „besne gliste“, i preduzimali radnje i postupke zavijajući ih u oblande poput formulacija: „ spremni smo da preuzmemo veći deo odgovornosti; da učinimo novi iskorak; da pošaljemo svetu i EU jasan signal; da se suočimo sa proslošću; da prođemo kroz katarzu; da budemo dostojanstveni, humani…itd, itd,…. srpskom narodu i ostalim građanima Srbije biva sve teže i lošije!!!!

U tom pravcu ne smemo da zaboravimo ni ciljano izrečene izjave Poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Stanković, (u čiji opis posla ne spada rešavanje svetskih globalnih problema), u kojoj je rekla;“… da je potrebno najhitnije izgraditi prihvatni centar za migrante u Beogradu, a da bi im se, u narednoj fazi, mogla ponuditi opcija da ostanu u delovima Srbije koji su pusti , uz prethodno obavljenu detaljnu bezbednosnu procenu.“

Nama, običnom narodu koji dobro razume i tuđu muku, trudivši se da budemo od pomoći ljudima koji dolaze iz različite kulture onoliko koliko dozvoljavaju lične mogućnosti, susrestjivi, tolerantni, često više sebični prema bližnjima nego prema tuđinima (jer ne treba nekakav poseban razlog da se nekom pomogne), s pravom očekujemo da nama „dodatno nametanje (nametnuto od Amerike i zapadnih država), gostoprimstva“, od strane migranata neće biti zloupotrebljavano nepoštovanjem naše tradicije, običaja, kulture, navika, verskih opredeljenja, zakona,… itd, itd, … i da neće dovesti do pogoršanja bezbednosne i političke situacije, kao i kolapsa privrede u Srbiji, za čije sporovođenje je najodgovorniji Predsednik „Vlade u Srbiji“, kao što je i sam izjavio na početku ovog teksta!!!!

 

©Geto Srbija