Архива

Posts Tagged ‘nacija’

PUT BEZ ALTERNATIVE: MULTI – KULTI I OSTALI NUS PRODUKTI TEŠKE DEFEKACIJE BIROKRATSKOG BRISELSKOG TABORA !!!

3. марта 2017. Коментари су искључени

 

Analitičari, ekonomisti, političari i laici opisuju šta će se u budućnosti dogoditi sa Evropskom Unijom. Iznose i razloge za promene koje predviđaju. Jedni kažu jedno, drugi tvrde drugo i neko od njih će na kraju biti u pravu, jer ni jedan scenario nije propušten. Ipak jedno mišljenje preovladava – šta god da se dogodi dogodiće se ove godine, najdalje sledeće, jer EU ne samo da mora da se menja, već se to već događa, koliko iza ćoška.

Rok za ispunjenje predviđanja je pošten jer nije postavljen za 50 godina, već u proverljivo vreme. Bilo kako bilo, velika većina predviđanja nisu optimistička. Malobrojni su oni koji savetuju šta bi trebalo uraditi, ali i takvi predlažu poteze za koje se može garantovati da se neće dogoditi.

U debati o budućnosti Evrope suština je često – više ili manje Evrope. Istina je da nesuglasice postoje ne samo između zemalja, već i unutar samih njih i među ideologijama, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                    Milan Balinda

EVROPSKA DEFEKACIJA I MULTI KULTI STANJA10

 

Lista evropskih problema je dugačka. Na njoj se nalaze problemi nezaposlenosti u nekim zemljama, problem nedovoljnog ekonomskog rasta u većini, problem spoljnog duga u nekoliko, problem ogromnog priliva bliskoistočnih izbeglica, problem terorizma, problemi krajnje desnice i krajnje levice, problem ekonomskih nejednakosti, niskih plata, tehnoloških zaostajanja, problem entuzijazma, problem skupe birokratije, problem odbrane, problem religije i još tone specifičnih problema šarolike skupine država u kojima se govori nekoliko desetina jezika.

Najdramatičniji scenariji uključuju rat u Evropi. Makar je taj stav izneo američki penzionisani general Stenli Mekristal koji je upozoravao da rat na Starom Kontinentu nije nezamisliv. Upozorio je da se pojavljuje nacionalizam velikih sila dodavši da je to prirodan tok moći koji se događa već stotinama godina.

Ekonomista i Nobelovac Džozef Stiglic insistira da je evro najveća opasnost po Evropsku Uniju. Tu posebno optužuje nemačku kancelarku Angelu Merkel koja se ponaša kao „štedljiva švapska domaćica koja ne bi nikada potrošila više od onoga što ima sklonjeno u džepu svoje kecelje".

Profesor Stiglic nije jedini koji tvrdi da je evro-zona najveći problem Unije. Neki podaci ukazuju da je privredni rast zemalja EU koje nisu u evro-zoni veći od onih koje jesu. Takođe može da se vidi da su ekonomske nejednakosti u zemljama van evro-zone manje nego u zemljama gde se koristi zajednička moneta.

U sklopu tih tvrdnji insistira se da Unija zahteva demokratske reforme, ali da je evro taj koji te promene sprečava. Stižu i preporuke da bi evropski državni lideri i vlade bili mudri ako bi „počeli iz početka" i razmotrili opcije za budućnost evro-zone.

Tvrdi se da bi to bilo bolje od „prepuštanja situacije slučaju". Do dana današnjeg evropske vođe nisu imale stomak za diskusiju o korenitim reformama evra. Tu i tamo se malo doticala tema zajedničke valute, kao na primer u julu 2015. za vreme grčke krize, ali ništa nije odlučeno jer bi korenite reforme unutar evro-zone bile, u to nema sumnje, vrlo razjedinjujuće.

U međuvremenu, nekoliko italijanskih banaka su pred bankrotom ukoliko što pre se ne uradi dokapitalizacija. Italijani nisu raspoloženi da od poreskih para vade banke iz bule, a drugi su uplašeni jer će izgubiti svoje male uloge. Ti „mali ulozi" mogu da budu i po 100.000 evra.

Evro-zona još nema zajednički fiskalni mehanizam, a Nemačka odlučno odbija da ulaže novac u ekonomije koje bi mogle da naglo živnu. A kada stigne sledeća recesija, fiskalna stabilnost će biti „retka zver". Takođe nema nikakvih želja za proširenje EU, za proširenje zajedničkog tržišta.

Druga je stvar što korene evro-krize u svakoj zemlji drugačije tumače. Istina je da nema brzog rešenja za evro-zonu, ali jedna stvar je jasna – to je nedostatak ozbiljnih razgovora o evro-problemu. O „svetloj budućnosti" evra izneo je svoje mišljenje i Trampov ambasador u Evropskoj Uniji. Profesor Teodor Ruzvelt Maloh izjavio je da je jedinstvena valuta evro-zone mogla da doživi slom u narednih godinu i po dana.

Tvrdi da je evro na izdisaju: „…Nisam jedina osoba ili jedini ekonomista sa takvim pogledom na situaciju. Neko priznat kao Džozef Stiglic, čuveni ekonomista svetske banke, napisao je celu knjigu na tu temu". Potom je dodao da misli da je novi američki predsednik Donald Tramp strogo protivan nadnacionalnim organizacijama i da on veruje u nacionalne države i bilateralne odnose. Dodao je da takođe smatra da je Evropska Unija promašila svoj cilj. Za lošu situaciju unutar Unije profesor Maloh optužio je Nemačku. Potom je dodao da su tekući pregovori o slobodnoj trgovini između SAD i EU „mrtvi".

Evropska monetarna kuća je polu-izgrađena. Evro-zona nije dovoljno privlačna da bi privukla nove članice, niti dovoljno fleksibilna da bi ponudila članicama u problemima privremena olakšanja. Neki stručnjaci tvrde da će evro najverovatnije preživeti ove godine, ali se ne zna šta će posle biti.

Svet je danas drugačiji od onog od pre nekoliko decenija. Onda su zemlje u razvoju bile isuviše slabe da bi se njihovi problemi osetili po celom svetu. Danas sve što se dogodi u Kini, Brazilu ili Turskoj ne ostaje u Kini, Brazilu ili Turskoj. Kina ima nezamislivo veliki korporacijski dug, a obećanja njihove vlade da rekonstruiše ekonomiju nisu baš pouzdana.

Turska ima masivni dnevni deficit, nepredvidljivog predsednika i nestabilne susede. Brazil proizvodi političke skandale kao ni jedna druga zemlja na svetu. Ekonomije ovih zemalja mogu za tili čas da uzdrmaju evropsko tržište.

Svemu tome sada se pridružuju nepoznanice u Vašingtonu i nagađanje šta će biti u odnosima Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Država Meksika. Čini se kao da ceo svet živi u doba neizvesnosti. Inače, Folksvagen se proizvodi i u Brazilu i u Meksiku, zemlji u kojoj i BMV gradi veoma veliku fabriku.

Politička nestabilnost Italije je više nego dovoljno poznata. A poslednje na spisku italijanskih kriza bilo je odbijanje referenduma premijera Matea Rencia koji je bio prinuđen da podnese ostavku. Očekivalo se da će „ne" strana prevladati, ali se nije očekivalo da će pobediti sa 59 odsto glasova.

To je bio trijumf snaga anti-establišmenta. Specijalno snaga Pokreta 5 zvezda na čelu sa komičarem Bepeom Grilom. Većina italijanskih komentatora smatraju da rezultat referenduma neće uticati na ostatak Evrope i da će nova „tehnička" vlada uspeti sa reformama zakona o glasanju i tako sprečiti da na vlast dođe Grilova partija.

Pa čak i ako 5 zvezda osvoje većinu u italijanskom Donjem domu, neće imati većinu u Senatu i shodno tome neće moći da formira vladu, osim ako pogazi svoje obećanje i napravi koaliciju. U svakom slučaju, nastavljaju se njihova razmišljanja, referendum o evro-zoni bilo bi teško sprovesti jer bi tako nešto zahtevalo ustavne amandmane.

Čak i kada bi sve ovo bilo tačno, ne može se zaboraviti da je Mateo Renci bio najbolja nada za sprovođenje velikih ekonomskih reformi koje bi trebalo da konačno učvrsti Italiju u evro-zoni. Sa Pokretom 5 zvezda, sa Severnom ligom sa krajnje desnice i Berluskonijevom Forsom Italija u nekim trenutku, na nekim od sledećih izbora, anti-evro vlada će doći na vlast u Italiji.

Dakle, na duže staze italijansko članstvo u evro-zoni biće u opasnosti ukoliko Italija ne sprovede drastične reforme koje bi pokrenule slabašan ekonomski rast. To je ono što se tiče Italije, a to je takođe ono što se tiče evro-zone u kojoj je italijanska najveća ekonomija posle Nemačke i Francuske.

Italijanska ekonomija je danas slabija nego ona iz 2000. godine. Globalni eksport se značajno smanjio. Javni dug iznosi 133 odsto BND, a nezaposlenost među mladima dostigla je cifru od 37 odsto. Sama mogućnost da Italija napusti evro-zonu stvorila bi opštu paniku.

Ta zemlja duguje nekih 2,2 triliona evra u vladinim obveznicama, što je u devalviranim lirama teško je uopšte iskazati. Italija je isuviše velika da bi je neko izvlačio iz bankrota. Neka se tome doda da Nemačka neće da uđe u fiskalnu uniju evro-zone i podeli italijanski dug.

Osim tih činjenica, Italiji je potrebna jaka vlada koja bi mogla da rekonstruiše svoje banke, otpiše korporativne i privatne dugove, reformiše ekonomiju, poveća investicije i pročisti svoju politiku i korupciju. Primera radi, italijanska vlada će najverovatnije morati da upotrebi javni novac, pet milijardi evra, da spase svoju najstariju banku, Monte di Paši de Siena. Slabe su šanse da Italijani glasaju za takvu vladu.

Pored tih finansijskih problema, uopšte se sumnja u italijansko umeće da sprovede strukturalne reforme. Od 1946. Italija je imala više od 40 vlada, a ekonomske i političke reforme bilo je teško postići. Vrlo je moguće da Italija, uz Francusku i Nemačku raspiše generalne izbore u ovoj godini.

Kada se tome dodaju i ovogodišnji izbori u Holandiji, ova 2017. ukazuje se kao sudbonosna godina za Evropsku Uniju. Francuski izbori su možda najvažniji zbog evroskeptičnog Nacionalnog fronta koji je jaka partija i najverovatnije da će njen kandidad, Marin le Pen, uči u drugi, završni krug predsedničkih izbora. Ipak, mogućnost da se evro-zona raspadne ove godine nije neminovna jer bi i Nacionalni front i Pokret 5 zvezda morali da pobede i da onda raspišu referendum na kojima bi pobedili po pitanju evra, odnosno izlaska iz zone.

Čak i ako evroskeptici ne pobede ove godine, popularno nezadovoljstvo će rasti zbog nagomilanih problema koji se ne rešavaju. Biće sve mnogobrojniji zahtevi da Evropska Unija promeni svoj sadašnji oblik. Političari imaju različite ideje šta bi trebalo uraditi i tim svojim idejama se bore za glasove građana. Viktor Orban, premijer Mađarske, tvrdi da EU ide u pogrešnom pravcu: „Stvari ne samo da idu loše u Briselu, već idu u pogrešnom pravcu".

Orban parafrazira američkog predsednika Trampa koji je „…dao istorijsku izjavu, rekavši da je pravo svake zemlje da sebe stavi na prvo mesto". Tome je dodao da će uskoro biti promena i da je „doba multikulturalizma pri kraju".

Takođe je rekao da će „Evropa izgubiti status globalnog igrača i preći na region, gde će imati problema da zadrži uticaj na duže vreme". Najorganizovaniji blok u EU čine zemlje takozvane Višegradske grupe: Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka. Njihov zajednički stav da baza Evropske Unije nisu zajedničke evropske institucije već države članice. Mađarski premijer je to rekao na sledeći način: „EU nije u Briselu, već u 27 glavnih gradova".

Teško je videti kako bi se to Unija promenila kad svako ima sopstvene ideje kako bi ona trebalo da izgleda. Svako osim socijalista koji se sve slabije nameću. Za razliku od njih desnica, ekstremna desnica tvrdi da zna šta hoće i to tvrdi veoma glasno. Na nedavnom samitu u Nemačkoj nacionalisti su se pokazali kao internacionalisti.

Pokušali su da stvore zajedničke ciljeve. U gradu Koblenc sastali su se populistički lideri iz Nemačke, Francuske, Italije, Holandije i nekih drugih zemalja, a pod sloganom „Evropa nacija i slobode". Uzevši u obzir da se radi o pre svega nacionalističkim partijama, zajednički nastup bi mogao da se okarakteriše kao kontradiktoran. U centru pažnje bila je Marine Le Pen.

„Prošla, 2016, bila je godina anglosaksonskog buđenja, jer su bregzitom i izborom Trampa započeli borbu za vlastitu slobodu. Sigurna sam da će se ove, 2017. godine, probuditi i kontinentalna Evropa", na tom samitu izjavila je šefica francuske desničarske političke partije Nacionalni front.

Vođe desnih pokreta kritikovali su Evropsku Uniju kao antidemokratsku tvorevinu koja se bori protiv nacionalnih interesa zemalja članica. U jednom intervjuu nemačkom Bildu Le Pen je rekla da je EU neuspešan eksperiment : „EU je mrtva, ali to još ne zna".

Prisutni na tom samitu su pored Marine Le Pen bili i lider holandske Slobodarske partije, Gert Vilders, lider Alternative za Nemačku (AfD), Frauke Petri, lider italijanske Severne lige Mateo Salvini, šef delegacije Slobodarske partije Austrije u Evropskom parlamentu, Harald Vilimski i Markus Precel, poslanik AfD u istom Parlamentu.

Le Pen je insistirala da etiketu „krajnja desnica" koriste samo njihovi neprijatelji kako bi ih diskreditovali. Stranke koje su učestvovali na tom samitu članice su grupe Evropa nacija i sloboda, koja ima u Evropskom parlamentu 40 članova iz devet zemalja.

Političku težinu nekih od ovih partija opisao je britanski Gardian rekavši da je Le Pen favorit na francuskim predsedničkim izborima koji će se odigrati u aprilu, da bi Vildersova partija mogla na izborima u Holandiji 15. marta da osvoji najveći broj glasova i da je moguće da se Alternativa za Nemačku u septembru nađe u parlamentu.

Problemi Evropske Unije su golemi. Velika Britanija nije imala stomak da se s tim suočava, ali Britanci su se uvek osećali isključivo kao ostrvljani. Njihov stav prema Evropi dobro može da se razume u jednom meteorološkom izveštaju.

Kada na radiju BBC izveštava vremenskoj situaciji i kaže da je nad La Manšom teška magla, to zabiberi dodavši „Evropa je odsečena". Nije Britanija, već Evropa. Sada je pitanje ko sledeći napušta društvo Unije. Možda niko, ali ima najava da bi i to moglo da se dogodi. Pored tog problema, najveći su finansijski, ekonomski i bezbednosni. Neke države preterano duguju, mnoge banke su pred bankrotom. Ekonomije manje više stagniraju, a to će se nastaviti dok se ne promene socijalni odnosi u evropskim društvima.

Nejednakost u primanjima nalazi se u korenu mnogih evropskih ekonomskih problema. To je shvatio čak i MMF. Ekstremna finansijska nejednakost nije dobra iz više razloga. Pre svega, ekstremna primanja i nejednakost bogatstava vrlo verovatno ugrožava moralnu jednakost („svi ljudi su stvoreni kao jednaki") i tako potkopava samu bazu demokratije. Kada je velika količina bogatstva u rukama nekolicine, jednak prilaz javnim dobrima kao što je edukacija, nezavisni sudovi i druga, ne moraju da obavezno budu garantovana.

Osim toga, nema motivacija na radnim mestima jer su zaposleni, a slabo plaćeni, demoralisani. Isto tako, ako su mnogi slabije plaćeni, onda oni nisu u stanju da kupuju skupe savremene proizvode pa se na taj način ne stimuliše inovacija.

MMF je uočio da je ekonomska nejednakost opasna po evropski kapitalistički sistem i zato, između ostalog, zahteva da se Grčkoj značajno rasterete dugovanje. Osim finansijski i ekonomskih problema, Evropa je konačno morala da se osvesti, zahvaljujući Donaldu Trampu, i shvati da nema svoj sopstveni odbrambeni sistem i da pre svega zavisi od Amerike.

Kasnije je Tramp tokom susreta sa Britankom Terezom Mej podvukao da stoji 100 odsto iza NATO, ali EU je već dobila poruku. Naravno, tu su i politički problemi. Politički problemi nastaju kad nešto nije u redu sa, recimo, ekonomijom. Nejednakost, razočarenje i „težački život" plodno su tlo za ekstremne političke grupacije, partije i pokrete.

To mogu biti levičarske ili desničarske. A sa takvim opredeljenjima teško je voditi razumni dijalog. Vođe takvih političkih opredeljenja uglavnom imaju dovoljno političkog instinkta i osete kada mogu da prigrabe vlast. Potom krenu svom snagom. Njihovi sledbenici mnogo puta ih prate iz dobrih namera, ali i put do pakla, kako je već rečeno, popločan je dobrim namerama.

Šta će doći glave Evropskoj Uniji, ako išta, ostaje da se vidi. Možda će sve biti jasnije već ove godine?

 

      A 1. Muslimanska budućnost Evrope

Angela Merkel nije uplašena velikim brojem muslimana u Nemačkoj ili Evropi. Neki pomalo strepe, a neki su užasnuti. Ko je u pravu ostaje da se vidi. Bez sumnje, oni užasnuti imaju razrađene teorije šta će se neminovno dogoditi u evropskoj budućnosti. Bazična ideja je da će muslimani preuzeti evropski kontinent jer će ih biti više i zato što su religiozni a hrišćanski Evropljani su to u sve manjem broju.

U 10 godina svi mi ćemo biti muslimani zbog naše gluposti", nedavno je izjavio je italijanski monsinjor Karlo Liberati. Monsinjor je insistirao da će se to dogoditi zato što Evropljani napuštaju hrišćanstvo, a muslimani se useljavaju. I jedno i drugo je tačno i može da dođe do promena brojnih odnosa uvek i kada se pretpostavi da muslimani nemaju tendencije da postanu ateisti.

Taj mogući fenomen evropske promene vere opisao je i nekadašnji vođa Libije Muamer Gadafi koji je 2006. rekao da „… mi imamo 50 miliona muslimana u Evropi. Ima znakova da će Alah dati islamu pobedu u Evropi-bez mačeva, bez pušaka, bez osvajanja – pretvoriće ga u muslimanski kontinent u roku od nekoliko dekada". Monsenjor Liberati je govorio uopšteno, a Gadafi nadajući se, ali kakva je zaista situacija? Sada u Evropi ima nešto preko 45 miliona muslimana, a njihova populacija u Evropi raste jedan odsto svakih 10 godina.

Očekuje se da će do 2030. Muslimani činiti osam odsto stanovnika Evrope. Možda ove statistike i nisu veoma precizne jer Francuska, na primer, tokom popisa stanovništva zabranjuje sakupljanje informacija o rasnoj pripadnosti, o etničkoj poreklu i religiji. I dok Evropljani postaju svakim danom sve više sekularni, mladi evropski muslimani postaju verski radikalniji. Dakle, muslimani u Evropi, po nekim zaključivanjima, postaju više religiozni.

Osim toga, Evropa postaje kontinent staraca, makar njen hrišćanski deo. Natalitet je nizak. I ne samo u Evropi, nego uopšte na Zapadu osim u Izraelu koji se dosta puta svrstava u Zapadni svet. Ispitivanja pokazuju de su (ne)religiozni u proseku stariji i imaju manje dece od religioznih bilo koje vere. Druga je stvar što (ne)religiozni mogu da imaju kasnije religioznu decu, kao što religiozni mogu imati decu ateiste.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTIMANJE OD SRBIJE: U OSTVARIVANJU CILJA ZAPAD PRIMENJUJE I PRAVILO – UVEK POSTAVI SVOG ČOVEKA NA PRAVO MESTO!!!

9. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Međunarodna zajednica nikada nije intervenisala da bi oslobodila jedan narod. Za njih je uvek bitno da neki narod diže dva prsta u znak pobede kada se suprotstavlja legitimnim organima vlasti, a onda se taj zapad umeša i bombarduje tu zemlju, da bi navodno “oslobodili” njen narod….

Albanci na Kosovu i Metohiji su, unazad desetinama godina, na različite načine pravili štetu nad srpskim i crnogorskim imanjima i ubijali srpski živalj!! Zatim su uz pomoć bombi i uranijumske municije anglo-amerikanaca i zemalja NATO pakta, uspeli da otcepe deo teritorije od Srbije.

A zatim su posle proterivanja srpskog stanovništva, opet nastavili sa ubijanjem preostalih Srba i ostalih ne Albanaca i samoproglašenjem nezavisnosti prisvojili i imovinu Srbije…

 

 

KRČMENJE SRPSKE IMOVINE1

 

Protiv interesa Srbije a za račun Amerike i njenih zapadnih satelita po pitanju imovine Srbije radili su i šefovi UNMIK-a, dok su Amerikanci strogo vodili računa da na funkciji zamenika šefa UNMIK uvek bude Amerikanac!!!

Prvi od njih je Bernar Kušner , koji je već prvu uredbu UNMIK-a o ovlašćenjima Privremene uprave na Kosovu i zakonima koji će nastaviti da se primenjuju, po nagovoru kosovskih Albanaca zamenio decembra 1999. i doneo novu kojom je je „obrisao“ sve zakone Srbije koji su važili na KiM do početka bombardovanja , a napisao da će na Kosovu važiti zakoni donešeni pre 22.marta 1989.

Kušner je i sebe zaštitio i doneo i Uredbu o statusu, privilegijama i imunitetu KFOR-a i UNMIK osoblja na KiM , što mu je pružalo nekažnjive mogućnosti da on i naredni šefovi UNMIK donose uredbe kroz koje su menjali vlasničku strukturu imovine Srbije, obezvređivali je i omogućavali njenu prodaju vrlo zainteresovanim stranim licima i Albancima na KiM!!!

Donošene su Uredbe o granicama i nazivima opština i mesta i dopunjavane kad god su to Albanci želeli!!!

Među mnoštva Uredbi  koje je UNMIK donosio, je i ona koja govori o upravljanju imovinom Srbije na Kosovu, i formiranju Uprave za stambena i imovinska pitanja sa razjašnjenjima.

Umesto da ministri iz Đinđićeve Vlade insistiraju i aktivno se uključe u zaštitu imovine Srbije (jer UNMIK je dobio mandat da upravlja a ne i da raspolaže imovinom) kao i učešću u zaštiti interesa Srbije kroz organizovanje fiskalne politike od strane UNMIK, oni su se isključivali i olako prepuštali rešavanje pitanja Kosova i Metohije Albancima, UNMIKU i Americi.

Danac Hans Hakerup se na mestu šefa UNMIK zadržao svega godinu dana jer nije bio kooperativan u ispunjavanju zapadnih ciljeva!!!

Naredni šefovi UNMIK Mihael Štajner i Soren Jasen Petersen su nesmanjenom žustrinom gaženja međunarodnog prava, nastavili u istom pravcu – formiranju nove šiptarske države na Balkanu!!!!!!

Da bi se imovina Srbije na KiM mogla i zvanično uzurpirati, UNMIK i njegovi šefovi su uz redovne sugestije zapadnih zainteresovanih država i njihovih važnih likova, postepeno donosili zakone kojima su odlučili da slobodno raspolažu imovinom Srbije, vršeći eksproprijaciju  su i vlasništvo prenosili trećim licima prodavajući i državna preduzeća, i ubirajući poreze i na nepokretnoj imovini koja je u vlasništvu Srbije i (pro)dajući na 99 godina u zakup strancima!!!

Nova država je zaokrugljivala svoju državnost i donošenjem i zakona o carinama i carinskoj službi, kao i agenciji za privatizaciju koja je otimala vlasništvo nad imovinom Srbije uz mlako protivljenje srpskih vlasti i prećutnu saglasnost!!

UNMIK je postepeno prenosio nadležnosti na šiptarske organe vlasti, da bi uz ćutanje UNMIK administracije, 17. februara 2008.g. vlast Albanaca sa KiM su samoproglasili :svoju “novu državu” iako je o tome, po Rezoluciji 1244 trebao da odlučuje Savet Bezbednosti UN.

Ni Savet bezbednosti se nije puno trzao oko takvog postupka…

A da su Šiptari na KiM uz nesebičnu i ciljanu pomoć Zapada aktivno radili i na zakonima uređivanjа druge albanske države na Balkanu, ovde se može videti pregled njihove zakonodavne aktivnosti .

Pitanje je da li su briselskoj i svetskoj birokratiji, sve prethodne „vlasti u Srbiji“ aktivno i jasno stavljali do znanja da ni u kom slučaju pripadnici albanske nacije na KIM ne mogu postati i vlasnici nad celokupnom imovinom Srbije, pa ni zemlje i vazduha!!!??

Posebno ne, zato što je ranijih godina čitava država, tada SFRJ, godinama izdvajala deo novca za slabo razvijena područja (u ovom slučaju za Kosovo i Metohiju), kao i da sada još uvek Srbija vraća kredite iz sedamdesetih godina tada uzimanih za izgradnju infrastrukture na KiM .

A kosovska Poverilačka agencija (kasnije Privatizaciona koja je i ozakonjena) prodavala je stotine srpskih preduzeća, pa su se među kupcima našli i oni koji su rukovodili bombardovanjem Srbije  ili bili aktivno politički uključeni u njeno razaranje.

Istovremeno, svih tih godina, veliki broj sadašnjih političkih lidera albanskog življa na KiM, postali su milioneri, i zajedno sa bivšim "komandantima" UÇK-a privatizovali (ukrali) čitavo bogatstvo Kosova i Metohije (a to znači i Srbije),industriju, fabrike, tehnologije, poljoprivredne zadruge i zemljišta, stambene i poslovne prostore, danas kontrolišu Univerzitete, šiptarsku Akademiju nauka, medije, sudove, policiju, pa su iznad zakona!!!

Ti šiptarski milioneri danas kontrolišu uvoz/izvoz (carinu) i kontrolišu ono nekoliko javnih društvenih preduzeća, prodaju i kupuju glasove i političke funkcije, oni odlučuju ko će pobediti na "slobodnim" izborima, odlučuju ko će biti delegat i funkcioner iz njihovih partija bez obzira da li imaju većinu!!!

Ovo nam baš nekako zvuči jako poznato….

A pravo pitanje je da li su sve te činjenice  slučajno poznate i Predsedniku „Vlade u Srbiji“ koji je uzurpirao sve nadležnosti u donošenju odluka pa i onih koji se tiču imovine Srbije na KiM!!!?? Posebno je pitanje i da li Direkcija za imovinu  kao institucija, aktivno učestvuje u svim pitanjima zaštite imovine Srbije na KiM !!!???

Takođe je nepoznanica da li Predsednik „Vlade u Srbiji“ na sastancima u Briselu, uopšte poteže pitanje o vlasništvu nad imovinom i brani vlasničke interese Srbije, imajući u vidu da je Srbija predala prepise katastra šiptarskim vlastima (iako je kasnije Ustavni sud Srbije takav postupak proglasio neustavnim)!!??? Ili ćemo za koju godinu negde pročitati da i on aktivno učestvuje u izgradnji druge albanske države na Balkanu!!???

Po običaju, uvek ćemo kasno saznati šta je sve namerno propušteno da se preduzme a šta je stvarno urađeno po tom konkretnom pitanju ispravke neustavnih postupaka „Vlade u Srbiji“, i koje sve mehanizme „vlast u Srbijipreduzima u cilju odbrane i zaštite privatne i državne imovine Srbije na KiM, која је još uvek na papiru „samostalnа“ (pod nadzorom Amerike, EU, MMF, EBRD i naravno NATO) državа!!???????

P.S. I na kraju, pre tri dana je Šiptarska skupština na privremeno zauzetoj teritoriji KiM, počela da razmatra nacrt zakona o prisvajanju vlasništva nad Kombinatom “Trepča”!!!!

Ako je na Zapadu imovina zagarantovana, kako to da taj princip ne važi za imovinu koja je u vlasništvu države Srbije!!!???

I ako su Šiptari dobili političku vlast, oni nikako ne mogu da postanu vlasnici nad imovinom države Srbije, pa ukoliko Vlada u Srbiji toleriše njihove namere, onda zaključujemo da i Predsednik Vlade u Srbiji sa svojim ministrima, aktivno učestvuje u zaokrugljivanju nove albanske države na Balkanu!!

Albanci su bila manjina koja se integrisala u društvo i bili su prisutni u sviim njegovim sferama i porama, a onda su poželeli da sami postanu svoj gospodar!!!

Da li bi se, na isti način, Teksasu moglo dozvoliti da se slobodno otcepi od SAD i ponese svu imovinu koja se tamo nalazi a u koju je ulagala celokupna SAD???

 

©Geto Srbija

MIGRACIONI HAOS U EVROPI – DEO PLANA ZA DEMONTAŽU NACIONALNIH DRŽAVA

3. новембра 2015. 1 коментар

 

Ruska politička analitičarka Olga Četverikova, u analizi uzroka sadašnje najzde migranata iz islamskih zemalja ka Starom kontinentu, između ostalog kaže da je Evropa postala "mesto duboke etno-kulturne perestrojke" koja vodi njenom pretvaranju u „topioničarski kotao".

Evropljane zamenjuju drugim etnosima koji, mešajući se među sobom, stvarno formiraju naciju „novih nomada". To je samo korak daleko od pretvaranja bogate, hiljadugodišnje kulture u novo civilizacijsko dno. Brutalnom američkom politikom, konglomerat vodećih nacija na svetu polako se pretvara u "treći svet".

 

                       Olga Četverikova

MIGRACIONI HAOS I VLAST KORORACIJA

 

Evropski političari jako poštuju osnivača Panevropskog saveza, ideologa ujedinjene Evrope , R.N.Kudenhove-Kalergija (1894 – 1972), koga nazivaju „duhovni otac Evropske unije". Njegovi radovi („Pan-Evropa", „Borba za Pan-Evropu"), napisani dvadesetih godina 20. veka, poznati su i smatraju se za manifest izgradnje Evrope. U njima su dati ciljevi i zadaci formiranja Evrope, koji se nisu promenili ni u naše vreme.

Među te ciljeve spada i formiranje jedinstvene „evropske nacije". Smatrajući da je izdvajanje nacije na bazi krvnog srodstva potpuno netačno, Kudenhove-Kalergi je tom srodstvu suprotstavljao srodstvo po duhu, izdvajajući jedinstvenu „evropsku naciju" kao duhovno zajedništvo koje poseduje zajedničke duhovne učitelje.

Kako bi se rešili nacionalni problemi on je predlagao da se nacija odvoji od države tako, da nacionalnost za pojedinca postane lična stvar. A pošto će pitanje državljanstva u tom slučaju postati drugostepeno, to će dovesti do rešavanja pitanja o državnim granicama: „Postoji samo jedan radikalni način da se evropsko pitanje o granicama reši pravedno i na dug period, a to je put koji se ne naziva prenos granica, već njihova likvidacija".

Međutim, to je samo gornji sloj panevropskog projekta. Svoje shvatanje krajnjih rezultata perestrojke Evrope Kudenhove-Kalergi je izložio u knjizi „Praktični idealizam" (1925) , izdatoj u malom broju primeraka, u kojoj je opisao budućnost Evrope tako što je pokazao kako će izgledati „evropska nacija".

Suštinska ideja Kudenhove-Kalergija je bila obrazloženje duhovnog vođstva judaizma u evropskoj civilizaciji i potreba da se Jevreji pretvore u „rukovodeću duhovnu rasu Evrope".

Među svim Evropljanima koje Kudenhove-Kalergi naziva „ljudi po količini" on izdvaja dve rase „ljudi po kvalitetu" – plemstvo po rodu i Jevreje, koji je trebalo, kako on smatra, da zajedno čine ćeliju buduće evropske aristokratije.

A „jedro ćelije" za njega su bili Jevreji  kako zbog svog „specijalnog etičkog odnosa prema svetu", tako i zbog njihove nadmoćne pameti – oni čine takozvano plemstvo mozga ili duhovnu aristokratiju koja zauzima liderske pozicije u borbi za upravljanje čovečanstvom (tipični predstavnici „duhovne aristokratije" po Kudenhove-Kalergiju su bili Lasal, Trocki, Ajnštajn, Bergson i dr.)

Što se tiče ostalih – „ljudi po količini", o njima je Kudenhove-Kalergi pisao: „Čovek daleke budućnosti će imati pomešanu krv. Rase i klase će nestati zbog prevazilaženja prostora, vremena i predrasuda. Buduća evroazijsko-negroidna rasa, spolja slična na staroegipatsku, raznoobraznost naroda će zameniti raznoobraznošću ličnosti".

On je budućnost Evrope video u tome, da će se Evropljani mešati sa drugim rasama i narodima i da će nestati kao nacionalne individualnosti, a njihovu elitu će zameniti jevrejska duhovna kasta vođa.

Ono što se danas dešava u Evropskoj uniji se u potpunosti slaže sa projektima koje je izložio njen duhovni otac. I potpuno je očigledno da su ti projekti nepodudarni i sa očuvanjem nacionalnih država, pa i nacionalnih granica, čak ni sa samim nacijama. Tako da evropski političari, sprovodeći besmislenu migracionu politiku dobro znaju šta rade.

 

       Gazde Evrope

 

Ono što se danas dešava pred našim očima – dobro isplaniran i vođen „migracioni haos" u Evropi – ne predstavlja iznenadni nalet, već najvažniju taktičku operaciju na putu korenite perestrojke Evrope, deo plana za demontažu nacionalnih država, ali i jačanja Evropske unije, čije rukovodstvo ne služi interesima stanovništva, već samo krupnog evropskog transnacionalnog biznisa, ugrađenog u nadnacionalne strukture.

Tu najvažniju ulogu igra Okrugli sto evropskih industrijalaca ili Evropski okrugli sto (ERT)  , osnovan 1983.godine, koji ujedinjuje predstavnike 45 najkrupnijih korporacija Evrope među kojima su najuticajniji Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Total i Unilever, čiji vlasnici redovno prisustvuju i sastancima Bilderberškog kluba. Na čelu Evropskog okruglog stola danas je Lejf Johanson, predsednik saveta direktora švedske kompanije Erikson.

ERT predstavlja jednu od najbitnijih grupa pritiska koja ima odlučujući uticaj na najviše političare i koja obezbeđuje stratešku alijansu između krupnog biznisa i Evropske komisije.

Glavni zadatak ERT-a je promena načina upravljanja Evropom u interesu krupnog biznisa, uz formiranje jedinstvenog centra koji će donositi odluke.

Obrada najviših ličnosti menadžera i odgovarajući izbor kadrova je doveo do toga da ako je ’80-h godina unutar ERT-a još bilo moguće razlikovati grupe protekcionista i globalista, početkom devedesetih među njegovim članovima je već bila postignuta potpuna saglasnost o svemu što se tiče otvorenosti tržišta, granica i privrženosti atlantizmu.

Danas najvažnije pitanje na dnevnom redu ERT-a predstavlja formiranje Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP) koje je engleski premijer Dejvid Kameron nazvao „najvažnijim bilateralnim trgovinskim ugovorom u istoriji".

TTIP, kako je zamišljeno, treba da obezbedi potpunu kontrolu korporacija nad ekonomijom i socijalnom sferom, svodeći na minimum državno regulisanje. Zato su pregovori o tom projektu održavani iza zatvorenih vrata, sakriveno od evropske javnosti.

Hronologija o pripremi sporazuma TTIP je sledeća: 1990 – doneta je „Transatlantska deklaracija"  , 1995. – formirana je inicijativna grupa u kojoj su bili predstavnici biznisa „Transatlantski biznis-dijalog" (TABD), 1998. – konsultativni komitet „Transatlantsko ekonomsko partnerstvo", 2007. – „Transatlantski ekonomski savet" u kome su bili predstavnici najvećih zapadnih firmi. Najzad, 2011. je formirana grupa eksperata najvišeg nivoa koji su preporučili da pregovori o zaključivanju sporazuma počnu 2013.

Potrebnu dokumentaciju priprema Transatlantska politička mreža (TPM)  – uticajni institut koji radi na formiranju ne samo transatlantskog tržišta (do 2020), već i evro-američkog vojno-političkog bloka.

TPM je formirana 1992. i ona udružuje evropske parlamentarce, članove kongresa SAD i rukovodioce privatnih kompanija. Nju finansiraju najkrupnije korporacije i banke (Boeing, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Deutsche Bank, Bertelsmann), oslanja se na projekte najvećih zapadnih centara mozgova (Kraljevski institut za međunarodne odnose Chatham House, Institut Aspena, Evropsko-američki biznis savet, Savet za međunarodne odnose, Brukinskov institut i dr.

Jasan pokazatelj glavne uloge Evropskog okruglog stola u tom projektu je činjenica da je u martu 2013. kao rezultat sastanka A.Merkel i F.Olanda sa rukovodstvom ERT-a došlo do formiranja Francusko-Nemačke radne grupe čiji je cilj bio da se napravi jedinstvena međunarodna trgovinska strategija koja je trebalo da služi privatnim interesima najvećih kompanija Evrope, čiji su predstavnici takođe bili u sastavu pomenute grupe. Kako je rekao jedan od posmatrača „zahtevi ERT-a su da se EU nađe na usluzi preduzećima, i ništa više od toga".

Grupa je dala 312 preporuka ultraliberalnog i antisocijalnog karaktera, koje su se našle kao baza predloga za evropsko-američke pregovore o formiranju TTIP. Najvažnije je bilo: otvorenost tržišta, zaštita investicija i reforma tržišta rada radi „povećanja konkurentnosti".

U julu 2015. Evropski parlament, koristeći poluge pritiska kakve su „pretnja od Rusa" i obavezno postojanje evroatlantske solidarnosti doneo je rezoluciju kao podršku TTIP-u (436 evropskih poslanika je glasalo „za", protiv – 241).

Bez obzira što ta rezolucija nije bila obavezujućeg karaktera, ona je ipak pokazala raspoloženje članova Evropskog parlamenta, od čije pozicije će zavisiti ratifikacija ugovora o TTIP-u.

Da primetimo da ni na toj etapi vlasti nisu dozvolile nikakvu javnu diskusiju, jer većina Evropljana ne podržava sporazum koji vodi svevlašću korporacija i koji će zauvek sahraniti još postojeće ostatke vrednosti evropskog čoveka.

Na žalost, ozbiljnog otpora tom planu neće biti zbog duboke dezintegracije evropskog društva pod uticajem (već dve decenije) demografske revolucije, kao jednog od glavnih faktora jačanja vlasti korporacija.

 

       Zamena evropskih nacija

 

Sadašnju revoluciju mnogi istraživači nazivaju „demografska katastrofa", obzirom da je Evropa prekinula obnavljanje svog stanovništva. Do 2050.godine, ne uzimajući u obzir imigraciju, umesto sadašnjih 728 miliona Evropljana na kontinentu će biti njih 600 miliona, što je jednako gubitku stanovništva koji danas živi u Nemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj zajedno. Toliko umanjenje broja stanovnika je u Evropi bilo samo za vreme epidemije kuge 1347 – 1352.

Posebno je ozbiljna situacija u Nemačkoj (do 2050.godine broj stanovnika može da se smanji sa 82 na 59 miliona ljudi), kao i u Latviji, Mađarskoj i Portugaliji.

U zemljama u kojima je natalitet relativno visok (Velika Britanija, Francuska, Švedska), on se obezbeđuje uglavnom zahvaljujući muslimanima. Kako je otvoreno priznao nekadašnji direktor odeljenja za Rusiju i Zajednicu Nezavisnih Država Nemačkog saveta za spoljnu politiku A. Rar: „…Mi smo na raskrsnici, i teško je reći gde će nas to dovesti… Da, može da se kaže da bela rasa odumire… Otvoreno o tome diskutovati za sada je malo komplikovano, zato što postoji biračko telo…".

Politička nemoć u navedenom pitanju čini da Evropska unija postaje nesposobna da sačuva socijalnu ravnotežu: vrlo brzo će se pojaviti neverovatno jaka potreba za radnim rukama, a to će uticati na održavanje sistema socijalne zaštite.

Za sada u Evropi još rade one generacije koje su rođene u vreme demografskog buma posle Drugog svetskog rata, ali kada oni odu u penziju sve će se iz korena promeniti. Zato grozničavi postupci evropskih političara koji se odnose na produženje penzijskog staža, preispitivanja šema za podršku invalidima, i t.d. u stvari imaju veze sa pokušajem da se koliko god je to moguće zadrži sadašnji pad, posle koga će uslediti potpuna propast visokog nivoa socijalnih standarda i potrošnje.

To može da uspori sve jači dotok imigranata. Ali, kako je još početkom 2000.godine navedeno u jednom tajnom izveštaju francuske vlade, u EU ne postoji alternativa za pozivanje 75 miliona migranata. To je cena očuvanja Evropske unije. Francuski eksperti su priznavali da će to stvoriti vrlo ozbiljne probleme u budućnosti , u rasnom društvu-hibridu.

Međutim, sadašnja generacija evropskih političara neće skrenuti sa svog dosadašnjeg puta: da, ona će izjavljivati da je došlo do propasti multikulturalizma, kao primer će organizovati antiimigracione akcije, ali će ulog na migrante ostati bez alternative – to je strateški pravac kojim ide transnacionalna klasa, pravac koja u potpunosti zadovoljava njene najdublje interese.

Do početka ovog veka na evropskom kontinentu je svake godine pribežište tražilo (prema zvaničnim podacima) oko 400 hiljada ljudi, ali je preko različitih nelegalnih kanala svake godine doticalo još oko pola miliona. Do današnjeg dana ukupna brojnost ilegalaca u Evropi iznosi 5 – 7 miliona ljudi (procene su približne, jer zvanična evropska statistika o njihovoj brojnosti ne postoji).

Najviše nezakonitih imigranata je bilo u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji. U svakoj toj zemlji bilo ih je od 1 do 1,5 milion, a svake godine se taj broj povećavao još za 100.000.

Put ih je vodio, a vodi i dalje, iz Severne Afrike u Španiju i iz Turske preko Grčke i Albanije u Italiju. Prekretnica na tom planu je 2011. godina – godina „arapskih revolucija", kada je samo u prvih 9 meseci konstatovano 113 hiljada ilegalnih prelazaka granica Evropske unije.

A već 2014. broj izbeglica koje su stigle u Evropu preko Sredozemlja je iznosio 626 hiljada ljudi. Ove godine taj će se broj do kraja godine bitno povećati.

Danas, prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR) , od 175 miliona migranata u svetu 56 miliona živi u Evropi, a od njih 27,5 se bavi privredom. U nekim evropskim zemljama, na primer u Luksemburgu i Švajcarskoj, učešće stranaca u ukupnom broju radne snage dostiže 25%.

Oni uglavnom rade na onim radnim mestima koja ne privlače lokalne stanovnike: rade prljave, teške poslove za koje nije potrebna kvalifikacija, poslove za koje je potrebna niža ili srednja kvalifikacija u sferi usluga, rade na održavanju čistoće i posluge u privatnoj sferi, sezonske poslove u domaćinstvima i turizmu.

Nelegalni migranti koji prema podacima MOR-a čine 1/3 svih međunarodnih migranata predstavljaju mnogobrojni i praktično nekontrolisani segment svetskog tržišta rada. Oni su uglavnom zaposleni u sitnom ili u sivom sektoru ekonomije, čije se srazmere svakog dana povećavaju. Evropska komisija procenjuje da u pojedinim evropskim zemljama taj sektor obezbeđuje između 8 i 30% BDP-a, a u samoj Evropi ukupno 20%.

Ako se ne računa Istočna Evropa, zemlje u kojima je najviše sive ekonomije su Grčka (30 – 35% BDP-a), Italija (27,8% ), Španija (23,4%) i Belgija (23,4%). Središnje pozicije zauzimaju Irska, Kanada, Francuska i Nemačka (od 14,9do 16,3%).

Sivi sektor je počeo da se razvija posebno brzo posle krize 2008.godine. Njen najvažniji segment je trgovina drogom, čija je glavna pretovarna baza u Evropi na Kosovu. Narko trgovina je vrlo razgranata, u njoj rade kosovski Albanci, bugarska i turska mafija, češki kuriri, engleski dileri, italijanska Koza nostra.

A, sve to je samo najniža karika narkomafije koja čini uticajnu opšteevropsku međudržavnu strukturu, sa jakim osloncem u tajnim službama. Narkomafija u vladama evropskih zemalja igra ulogu „nevidljivog menadžera". Ilegalna migracija u tome predstavlja za nju nezamenljiv izvor iz koga u armiju prevoznika narkotika u senci pristižu sve novi i novi ljudi, koje evropsko društvo dovodi u bezizlazan položaj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: