Архива

Posts Tagged ‘igra’

DOKUSURIVANJE SRBIJE I SRPSTVA U PLANOVIMA VOĐE OTADŽBINE I NJEGOVIH ZAPADNIH PRIJATELJA!!???

6. августа 2018. Коментари су искључени

 

Često se pitamo za koji to tim igra Predsednik Srbije, ako uzmemo u obzir njegovo guranje u prvi plan potpisivanje tzv. „pravnoobavezujućeg sporazuma“ sa vlastima nacionalne manjine kosovskih Albanaca, a čije potpisivanje nema nikakve veze sa Rezolucijom 1244 po kojoj je i uspostavljena međunarodna uprava UNMIK i jedinicom KFOR da se u sklopu svoje misije staraju i o bezbednosti svih ljudi KiM kao dela teritorije Srbije!??

I Predsednik zna da ni UNMIK ni KFOR nemaju misiju da uspostavljaju nezavisnost „Kosova bez zvezdice“, već da upravljaju tom teritorijom „..pod kojom ljudi Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru SRJ i koja će da obezbedi prelaznu administraciju dok uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih institucija samouprave…“

A Savet bezbednosti je taj koji odlučuje o uspostavljanju privremene adminstracije, i čitav proces u pravcu „uspostavljanja privremenog političkog sporazuma“ mora da u „potpunosti uzima u obzir… i načela suvereniteta i integriteta SRJ“!!!

 

 

RESIO PREDSEDNIK DA IDE,,

 

Od nekog ko se hvalio svojim „visokim prosekom na pravnom“ a sada na funkciji Predsednika Republike Srbije, očekivali smo da mu je jasna činjenica da je Srbija pravni sledbenik nekadašnje SRJ, pa je za svaku osudu njegova izjava odstupnice i u medijima kako „..u Rezoluciji 1244  ne piše Srbija već SRJ“!!! Otud i ono naše pitanje s` početka teksta…

Dalje, Predsednik naše Otadžbine u njegovoj državnoj politici odstupanja i neotpora, mnogo se krije iza pominjanja Međunarodnog suda pravde u vezi njihove odluke u obliku savetodavnog mišljenja nalazeći opravdanje povlačenju svojih političkih poteza u neprekidnom i prikrivenom državnom odstupanju od suvereniteta i integriteta Republike Srbije a u korist nacionalne manjine kosovskih Albanaca i uspunjavanje ciljeva zapadnih država!!!

Taj Sud je utvrdio da autori deklaracije nisu privremene institucije samouprave na Kosovu, nego neformalna grupa lidera kojima nije zabranjeno da proglašavaju kakvu god hoće deklaraciju. Saopšteno je i da tom prilikom nije prekršena Rezolucija 1244, jer ona ne prejudicira konačan status Kosova.

Pa je i za onog diplomaca koji je pravni završio prosekom 6,44 jasno: deklaracija nije protiv zakona (Rezolucije 1244) zato što nije donešena u okviru koja ona (Rezolucija) dozvoljava, ali nije pravno valjana jer nije doneta od nadležnog organa, niti su privremene institucije pod međunarodnom UN upravom mogle imati taj mandat (da donose deklaraciju o nezavisnosti) jer je važila Rezolucija 1244 kao akt međunarodnog prava.

Dakle, pošto ta deklaracija nije donešena ni po jednom elementu koje dozvoljava Rezolucija 1244 i nikakvih dodira sa njime nema pa ne može biti nekim aktom ni zabranjena, jer s obzirom da je donešena van njenih okvira, onda je za međunarodno pravo i ništavna, pa je sud doneo svoju odluku u obliku "savetodavnog mišljenja" a to znači bez ikakve obaveze i presude!!!

A to znači da nije problem da neko proglasi nezavisnost, već je problem da se takvo stanje prizna!!!!

A ovde je to pokazano da su sve države koje su jednostrano priznale teritoriju „Kosova sa/bez zvezdicom“ to uradile suprotno važećoj Rezoluciji 1244, a to znači da su tu svoju odluku prekršile i one države koje su donele tu Rezoluciju a članice su SB UN, i uradile su suprotno njenom značenju!!!! Rezolucija treba da važi i za njih a ne samo za nas (slabije države)!!!

Ako je Rezolucijom 1244 garantovan suverenitet Srbije nad teritorijom AP KiM koja je data na upravljanje UNMIK, onda je zadatak svih Vlasti u Srbiji da su dužni da insistiraju na poštovanju odredbi iz te Rezolucije, pa i onih koje se odnose da: „ …dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja biće dozvoljeno da se vrate da bi obavljali sledeće funkcije“ :

Ili još lakši način: obzirom da je Srbija potpisala više sporazuma, na svoju štetu, sa vojskom SAD i NATO alijansom i da je Predsednik dočekivao Gensek-a NATO pakta sa hlebom i solju, onda je mogao i da stisne petlju i traži da se naših 999 vojnika, policajaca i drugog osoblja razmesti na ključnim graničnim prelazima i na mesta srpskih istorijskih lokaliteta, a sve u cilju poštovanja pomenute Rezolucije!!!!

Bruka od ćutnje vlasti Srbije!!!

I kiparski Predsednik (prilikom posete Srbiji u maju mesecu) je bio jasan po pitanju poštovanja Rezolucije 1244 , kao i poruka kineskog ambasadora „…da Kina nije žurila u vezi Hong Konga…..“, treba da bude dovoljno jasna državnom vrhu Srbije!!! A kad se uzmu o obzir i nekakvo preuređenje EU po želji Makrona, ili Orbanova ideja o „projektu E6“ kao protivteži najmoćnijim zemljama EU, onda bi svako srljanje državnog vrha Srbije ka nekakvom „konačnom rešenju Kosova“ (zato što to Zapad očekuje od njih), bio nepovratan gubitnički potez države!!!

A kada u javnosti čujemo ili pročitamo izjavu u stilu:“…Srbija će nastaviti da ispunjava svoje obaveze bez obzira što ih „Kosovo sa/bez zvezdicom“, kao i do sada, ne poštuje; jer „mi smo opredeljeni za mir i evroatlantski put Otadžbine“, onda se

sa zaprepašćenjem uzviknemokakve smo mi sve izdajnike imali i još se pojavljuju na političkoj areni!!!!!?

Predsednik Otadžbine želi da nas ubedi da će, potpisivanjem pravnoobavezujućeg sporazuma koji je nametnut Srbiji tokom njenog koračanja putem bez alternative u procesu pristupanja EU (i nema nikakve veze sa Rezolucijom 1244), On lično obezbediti „..trajni mir radi naše dece i budućnosti Srbije…“ sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca, namerno zaboravljajući da nikakve garancije nema za tako nešto pa ni od briselske mašinerije (koja misli samo o zadovoljavanju svojih potreba, planova i ciljeva) i koja nije uspela već 5 godina, da sprovedei ispuni ni garancije sa onog izdajničkog briselskog sporazuma (koji je i sama nametnula) da će isti biti sporoveden u potpunosti i da će Albanci isti ispoštovati!!!

Vlast Albanaca ne sprovodi ni druge obaveze poput trgovinskog CEFTA sporazuma a koji je podpisao UNMIK u ime „Kosova“ i koji je po Rezoluciji 1244 garant sprovođenja te obaveze, pa pitamo Predsednika u šta će on on to da se uzda, čak i posle eventualnog potpisivanja pravno obavezujućeg sporazma – da će ga Albanci poštovati bez selektivnog pristupa??????

Ako se setimo i na tužnu činjenicu da ni posle 19 godina niko od počinilaca zločina učinjenih nad 14 žetelaca Srba koji su mučki ubijeni na livadi u selu Staro Gracko kod Lipljana, nije pronađen niti procesuiran od strane pravosuđa kosovskih Albanaca, kako Predsednik Srbije može biti uveren da će istražni i pravosudni organi Albanaca (za koje se i on potrudio da ih učvrsti integrišući naše sudije u kosovske zakone) biti nepristrasni i kod svakog budućeg bilo kakvog incidenta u kojima su bili ili budu učesnici Srbi (kao napr i česta privođenja i zatvaranja Srba pod različitim optužbama)!!!??

A posebna je priča o pljačkanju, oštećenju i krčmenju imovine koja je i u vlasništvu Srbije i srpskih preduzeća a sada se rasprodaje od strane kosovske agencije za privatizaciju, pa ako se naše državne institucije ne zalažu svim sredstvima da sačuvaju vlasništvo nad državnom imovinom, kako to misle da će običan građanin sačuvati svoju imovinu u pravosudnom sistemu vlasti kosovskih Albanaca, a istina je da po stavljanju potpisa na onaj akt što zahteva briselska mašinerija, tek onda neku pravnu borbu za imovinu ne može ni da očekuje kad ni država Srbija ne brani državnu imovinu pred Vrhovnim sudovima vlasti kosovskih Albanaca!!!?

A Predsednik Srbije samo neka žuri da potpisuje "sveobuhvatnu normalizaciju odnosa" sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca, očekujući da će takvim izdajničkim potpisom zauvek prekinuti sva neprijateljstva Albanaca prema srpskom življu!!!!

Pa dalje, da je Predsednik Srbije ponovo bacio pogled na Ustav Srbije (nad kojim se zakleo) utvrdio bi da on nema nikakvo pravo da se bilo čega na nivou države samoodrekne, zalagao bi se na jačanju države i na vojnom planu, a ne da po medijima kukumavči i unosi defitizam kod srpskog naroda, zato što ćemo prateći takav njegov stav odstupanja i neotpora, u krajnjoj liniji doći do zaključka da se Srbija svojevremeno vratila sa Krfa, ali teško da će se čitava vratiti iz Brisela!!!!

I Predsednik zna da se „rak“ u načelu rešava operacijom, kao što zna da ni za kakvu „oeraciju košava“ nije momenat!! Ali bi trebao da zna da bi jedino mirno rešenje bilo redefinisanje misije UN sa snagama u međunarodnom sastavu koje nisu bile agresor; a sve ostalo bi vodilo u rat!!

A njegovo razmišljanje o nekavom „priznanju“ ili formiranju druge albanske države na Balkanu, bilo to i u nejasnoj formi (da bi sačuvao obraz i nama zamazao oči), samo bi otvorilo put kosovskim Albancima za nove opasne zahteve na štetu naše Otadžbine, (i padanjem drugih domina po unutrašnjosti …) a njegovo dalje vođenje takve politike samo će dokusuriti i ovo malo Srbije i srpstva!!!!

 

©Geto Srbija

REŽIRANA MIGRACIONA INVAZIJA NA EVROPU I ULOGA NEMAČKE U POTKOPAVANJU DOMAĆE EKONOMIJE I DEMOKRATIJE

11. новембра 2015. Коментари су искључени

 

Dugo će kancelarka Angela Merkel pamtiti ovu jesen. I reči koje je olako izrekla, i opšteevropsku krizu sa izbeglicama. I politiku „otvorenih vrata" za tzv. „sirijske izbeglice" koju je objavila u septembru. Znaci navoda su tu iz prostog razloga što, kako se sada ispostavlja, u ukupnom broju oni ne predstavljaju većinu, upravo suprotno, zaključuje ruski novinar-analitičar Andrej Fedjašin.

 

                           Andrej Fedjašin

REZIRANA MIGRACIONA INVAZIJA4

 

O teškoj jeseni Merkelove ćemo nešto kasnije, a sada bi bilo dobro odgonetnuti razmere migracione invazije na Stari svet, sa brojnih „muslimanskih teritorija",u koje su SAD i njihovi evropski NATO saveznici preobrazili nekada mirne države.

Koliko je tačno, od početka ove godine i tokom oktobra, iz zemalja zapaljenog arapskog istoka i zemalja koje se graniče sa njim, stiglo u „dobru staru Evropu" ljudi koji traže mir, bezbednost i sreću, niko ne govori. Prilikom prebrojavanja izbeglica dolazi do iznenađujućih aritmetičkih obrta; sumnjivih i čudnih,pravo govoreći. Evo, prosudite sami.

Nedavno, tačnije 13. oktobra, Agencija za zaštitu granica EU, Fronteks  , objavila je redovni izveštaj o broju izbeglica koji su prešli granicu EU. Prema tim „papirima" ispostavilo se da je od januara do kraja septembra, na teritoriju država EU, stiglo 710 hiljada ljudi.

Ali, ovi poslednji podaci dobili su i posebno „pojašnjenje": ova statistika možda nije sasvim tačna, jer je kontrola „verovatno dva puta prebrojala neke od izbeglica". (Ajde!!!????? ) Kao da su ih jedanput izbrojali na spoljašnjoj granici EU, u Grčkoj, a zatim još jednom, kada su na izlasku iz Srbije prolazili kroz ograde i kordone na granicama sa Mađarskom i Hrvatskom.

Ako su 710 hiljada ljudi prebrojali dva puta, onda znači da ih, u stvari, ima 360 hiljada. Nejasno je čemu onda sva ta frka: taj broj bi mogao sasvim bezbolno da se „raseje" po 28 država EU. Oni bi mogli da nadomeste nedostatak radne snage koji postoji u EU.

Ali, koliko tačno ljudi su „dvaput" izbrojale birokrate EU, Fronteks ne kaže. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije iz Ženeve, u okviru migracije u EU je ove godine došlo 600 hiljada ljudi.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice UN taj broj je 588.277 – kakva preciznost! Ali, „matematičari" iz UN objašnjavaju: to je samo broj onih koji su stigli morem, nisu uračunati oni koji su došli kopnenim putem.

Pa vi pokušajte da shvatite šta se stvarno dešava sa „preseljavanjem naroda" koje je inspirisala SAD.

Uzgred, Amerikanci koji su sve ovo i isprovocirali, spremni su da prime samo dve hiljade izbeglica. Kao da nemaju nikakve veze sa onim što se događa. To mnogo govori o osećanju moralne odgovornosti Vašingtona za posledice njegovih geopolitičkih vežbi, zar ne?

Neki evropski eksperti već sumnjaju da neko igra prljavu igru i da u pomenutoj statistici nešto, najblaže rečeno, nije kako treba.

„Ja sam jednostavno iznenađen takvim napadom neverovatne otvorenosti", kaže Nando Sigona, profesor Birmingemskog univerziteta u Engleskoj, koji se bavi problemom migracije. „Jednostavno me zbunjuje što je Fronteks odjednom objavio tako osetljivu informaciju o sopstvenim greškama. Posebno na fonu panike koja je zahvatila celu Evropu i političkih debata o problemu migranata."

Možda su pograničnoj agenciji „došapnuli" da objavi svoje „greške u brojanju" i da ne ističe svoju „nepotrebnu objektivnost" tamo gde nije neophodno? Ko će se sad tu snaći. Pritom, sve tri važne institucije priznaju da njihovi podaci ne uključuju izbeglice koje su u EU ušle nelegalno i bez bilo kakvog brojanja.

Takvih može da bude od 30 do 150 hiljada ili čak do 300 hiljada. „Postoje tri vrste laži: laž, notorna laž i statistika" – ima još onih koji ne veruju u ovu izreku, da li Marka Tvena, da li britanskog premijera Bendžamina Dizraelija.

Nemačke novine upozoravaju da će do kraja godine u EU ući 1,3, 1,4 ili čak 1,5 miliona izbeglica. A u naredne dve-tri godine skoro 2,5 ili čak i 3 miliona. Svake novine imaju svoj metod brojanja. Pritom, čak i veoma obrazovan čovek teško može da otkrije aritmetičke i statističke tajne sličnih kalkulacija, a da ga ne zaboli glava.

Ali, ako se uzme aritmetička sredina od pomenutih brojki, ispada da će do kraja godine u EU, u svakom slučaju, doći do milion izbeglica. To će možda obradovati demografe i poslodavce, jer se broj radno sposobnog stanovništva u Starom svetu stalno smanjuje.

Ali, socijalna, moralna, verska, rasna i svakodnevna pitanja evropskog društva , to je sasvim druga stvar. Izbeglički čir na površini ovih društava – to je veoma loš sindrom za političko zdravlje ovih država. I još je lošije okruženje za izbore, posebno i zato što se, ne jednom su istakli nemački novinari, Angela Merkel sprema da se kanduje i za četvrti mandat.

Zato se ona i „zamislila" nad svojim greškama na temu „otvorenih vrata" za sirijske izbeglice. Sada je došlo vreme gotovo grozničavih aktivnosti na ispravljanju grešaka.

Nagovoriti Amerikance da preuzmu na sebe odgovornost u skladu sa doprinosom koji su imali na stvaranje problema? Na to frau Merkel ne može da računa. Zato je kancelarka u nedelju, 18. oktobra, otišla u, po hitnom postpku organizovanu, posetu Turskoj i srela se sa predsednikom Režepom Taipom Erdoganom i premijerom Ahmetom Davutogluom.

Osnovne teme razgovara, po rečima njene pres službe, bile su „zajednička borba protiv terorizma, stanje u Siriji i traženje izlaza iz krizne situacije sa izbeglicama". U principu, sva ta pitanja mogla bi da stanu u jedno – kriza sa izbeglicama.

Ono što Merkelova traži od Erdogana je poznato. Turska treba da bolje zatvori svoju granicu za nekontrolisan priliv izbeglica, da razmisli o stvaranju „zona bezbednosti" za izbeglice na severu Sirije i dodatnih izbegličkih logora na teritoriji pograničnih turskih oblasti.

Zauzvrat bi Turska dobili veću pomoć od EU i dodatno finansiranje njihovih napora za rešenje krize.

I pored svega ovoga, kako su krajem oktobra pisale sve evropske novine, EU je razradila nekakav tajni plan za vraćanje 400 hiljada izbeglica. Ali, gde i na koji način će ih vraćati, niko ne govori.

Merkelova je testirala raspoloženje Turske za prihvat bar jednog dela tih „povratnika" . Da je reč o stvarnom planu, o realnom dokumentu, a ne o legendi, potvrđuje jednostavna činjenica. Prva je o tome za londonski Tajms govorila ministarka unutrašnjih poslova Velike Britanije, Tereza Mej.

Teško je reći na šta tačno Merkelova računa. U Turskoj, prema zvaničnim podacima, trenutno ima približno oko 1,8 do 2 miliona sirijskih izbeglica. Više od toga ona nije u stanju da primi. Posebno imajući u vidu trenutno unutarpolitčko stanje.

Ovde treba primetiti: očigledno se „njuh" promenio čak i tako opreznom i obazrivom politčaru kao što je Merkel, prva žena-premijer u istoriji Nemačke. Uostalom, ona je treći put u fotelji nemačkog kancelara.

Za to vreme, dobila je nadimke kao što su „tevtonska Margaret Tačer", „čelični kancelar", pa čak i „mutti" ili „mamica" svih Nemaca, a američki časopis Forbs 11 puta ju je nazvao najuticajnijom političarkom na svetu. Imala je i zbog čega da se spotakne i pogreši. Što se zapravo i desilo i odmah dobilo razmere krize.

Još početkom septembra gospođa kancelarka je izjavila da Nemačka treba da pokaže izbeglicama „svoje dobro lice" i da će ih sve primiti. Nakon toga je broj izbeglica višestruko porastao. Evropa je zastenjala. Stvar je sad došla dotle da je nedavno čak i predsednik EU, bivši poljski premijer Donald Tusk „zamerio" Merkelovoj.

Govoreći u Evropskom parlamentu, Tusk se na najneetičniji način podsmevao nemačkoj kancelarki – što je samo po sebi već uvreda: Poljak u EU se javno podsmeva nemačkom lideru.

Rekao je da su sve reči Angele Merkel „prelepi moralni gest", koji nije ni na čemu zasnovan i ničim potkrepljen. Prevedeno na običan jezik to znači da su njene reči „pi ar bez smisla i značenja". Potom je Tusk okrivio Merkelovu za to da je svojim nepromišljenim izjavama stvorila „magnet" za izbeglice, „milione Avganistanaca i Pakistanaca" i sada mora da traži ozbiljno rešenje problema.

Za Merkel, razvijao je dalje svoje loše misli, cela kriza sa izbeglicama sada će postati „ispit političke odgovornosti". I u zaključku je upozorio: EU će morati da potroši milione ili milijarde evra za obezbeđivanje svojih spoljašnjih granica, u suprotnom će cela šengenska bezvizna zona postati „izvor panike za Evropljane i srušiti se".

Nešto se ne sećam da su „mlađi partneri" EU, koji su tu ušli upravo zahvaljujući pokroviteljstvu nemačkog kancelara, imali smelosti da u ovakvom tonu grde lidera glavne države EU.

Čak i partijski prijatelji Merkelove, unija CDU/CSU , okrenuli su se protiv nje po ovom pitanju. Frakcija CDU na zasedanju pre par nedelja izjavila je da politika otvorenih vrata ne odgovara Nemačkoj.

Mlađa bavarska sestra partijskog tandema, CSU, zatražila je od kancelarke da prekine sa izigravanjem „dobre domaćice", da isfiltrira pristigle izbeglice i da odluči ko je od njih zaista izbegao iz političkih, a ko iz ekonomskih razloga. Ove druge odmah treba vratiti u njihove zemlje, a na granice Nemačke treba uvesti privremenu kontrolu, bez obzira na pravila Šengena.

To je i bilo urađeno. Kontrola će delovati do 1. novembra. Zato Merkelova i žuri da se bar o nečemu dogovori sa Erdoganom. Privremena kontrola se, po zakonima EU, uvodi na rok ne duži od deset dana, sa mogućnosti da se produži najviše još 20 dana.

U samoj Nemačkoj, za veliki broj Nemaca, Merkelova više nije „mamica". Oganizacija osnovana u oktobru 2014. godine, Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada ili PEGIDA (skraćenica od prvih slova reči partije na nemačkom), gotovo svake nedelje održava manifestacije u nemačkim gradovima kojima prisustvuje više hiljada ljudi.

Nedavno su u Drezdenu članovi PEGIDE prošli ulicama skandirajući „Merkelovu u Sibir, Putina u Berlin". A najveći nemački tv kanal ARD prikazao je foto-montažu Merkelove obučene u hidžab, kako stoji ispred Rajhstaga, oko koga se uzdižu minareti džamija. Ovo je izazvalo skandal.

Što se tiče drugih „odraslih" članova EU, oni nemaju problem da kritikuju „tevtonske gestove". Evo, na primer, šta piše kolumnista londonskog konzervativnog Dejli ekspresa (ovo je samo nekoliko kratkih izvoda iz desetine njegovih članaka na ovu temu):

„Posle dva krvava svetska rata u prvoj polovini 20. veka, pokrenuta zbog nepopustljivih teritorijalnih ambicija Nemačke i njenih manijakalnih lidera, oci osnivači EU su smatrali da će najbolje smiriti nemačku i kontrolisati tevtonsku agresivnost stvaranjem superfederalne države. Ali,kao i sve što se radi u EU, tako su i ovu ideju protraćili…"

„Sada je EU, u suštini, organizacija pod potpunom nemačkom kontrolom, u kojoj nemački lideri diktiraju sudbinu kontinenta sa takvom lakoćom sa kakvom su nekad upravljali okupacionim snagama.

Kancelarka Angela Merkel – to je prava carica tog carstva, sposobna da poruši cela evropska društva jednom rečju koja siđe sa njenih hladnih usana. Poznata uloga za Nemačku. Od kada je osnovana 1871. godine, uvek je bila pretnja miru i stabilnosti u Evropi."

Svi ćemo mi sada platiti užasnu cenu za nemačku arogancijuNemačka je već potkopala evropsku ekonomiju i demokratiju. Sada ona to isto radi sa našim nasleđem i identitetom. Merkelova možda sebe predstavalja kao opreznog demokratu, ali sudeći po posledicama njenih rušilačkih dejstava, ona ide stopama Bizmarka, kajzera i Hitlera."

Neprijatno je, naravno, čitati o sebi ovakve reči. Ali, šta da se radi.

Ono što je najzanimljivije, sa gornjih spratova EU, ne govoreći samo o Nemačkoj, ne čuje se nijedna kritika „druga Baraka" i njegovih prethodnika, koji su i zapalili sve te „arapske revolucije", ostvarujući „izvoz demokratije" putem bombardovanja i faktičkog uništavanja državnosti Avganistana, Iraka, Libije, a sada i Sirije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI DRŽAVA MORA BAŠ U SVE DA SE MEŠA; ČUVARI NARODA ILI DEMONSTRACIJA SILE!??

13. октобра 2014. Коментари су искључени

 

U ličnom obezbeđenju Patrijarha Irineja u svakoj smeni učestvuje pet pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. I veliki broj episkopa je, takođe, pod zaštitom srpske policije. Pripadnike MUP-a plaćaju svi građani Srbije, pa bi bilo logično da im se objasni koga slušaju pripadnici tog ministarstva – resornog ministra ili crkvene verodostojnike. Ako slušaju ministra, onda ne bi bilo loše saznati kako to Nebojša Stefanović ima pravo da određuje ko će ulaziti u crkvu. A, ako slušaju crkvene vlasti, onda je pitanje zašto ih plaćamo iz budžeta. Izgleda da je neko u Srpskoj pravoslavnoj crkvi toliko uticajan da može da komanduje i policijom i toliko bahat da određuje ko će i zašto da uđe u crkvu.

 

                     I. Milanović

 

Više se ne zna da li je država crkvena ili je crkva državna. Raščinjavanje i hapšenje monaha Antonija i prebijanje Dejana Nestorovića pred očima patrijarha i episkopa, rečito govori o duhovnom sumraku u SPC i diktaturi u državi.

Monah Antonije (Davidović) svojevremeno je raščinjen jer je ostao verni sledbenik takođe raščinjenog vladike Artemija. Taj unutarcrkveni spor koji trebaju da rešavaju nadležne institucije Srpske pravoslavne crkve, neko je planski pretvorio u spor u koji su upleteni državni organi. U Srbiji, po svemu sudeći, država mora u sve da se meša.

Da bi bilo jasnije šta se dešava, treba reći da je Monah Antonije bio organizator krsnog hoda – litije, koja je 27. septembra trebalo da ide od Saborne crkve u Beogradu do zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici. Skup je uredno bio prijavljen u policijskoj stanici Stari Grad, koja je mesno nadležna i koja ga nije zabranila.

Monah Antonije je dobro poznat ne samo po svom protivljenju nekim dešavanjima u SPC-u, već i kao protivnik gej parade koja je bila zakazana i održana dan kasnije, 28. septembra. Sloboda govora nije jednosmerna ulica, ali ni to ne važi u Srbiji. Litija je bila odobrena, isto kao i gej parada, ali je monah Antonije bio nepoželjan ispred zgrade Patrijaršije i Saborne crkve, pa je zato i skup, faktički, onemogućen.

Zbog toga su pripadnici Protivterorističke jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova uhapsili monaha Antonija Davidovića, još na samom početku mirnog i dozvoljenog skupa. Uhapsili su samo njega, a ostale učesnike nisu dirali, što pokazuje da je jedino monah Antonije bio sporan.

Samo hapšenje (koje su prisutni u prvom trenutku shvatili kao otmicu, jer pripadnici PTJ-a nisu bili uniformisani, nisu se ni legitimisali, a preko lica su navukli vunene kape) izveo je Predrag Maćešić, nekadašnji pripadnik JSO, a sada PTJ, poreklom iz sela Krnjak u Krajini, ali je on bio puki izvršilac, jer je naređenje stiglo sa daleko višeg nivoa. Oko ponoći istog dana prekršajni sudija je oslobodio monaha Antonija.

Srpska pravoslavna crkva ima ne samo snažan upliv u državna posla, već uživa i državnu oružanu zaštitu. Neko u SPC je toliko iznad i izvan svih zakona, da čak daje sebi za pravo da određuje ne samo ko će da bude na ulici ispred Patrijaršije, već i ko sme da uđe u crkvu.

U isto vreme kada su privodili monaha Antonija u Beogradu, u Novom Sadu pripadnici ličnog obezbeđenja patrijarha Irineja i članova Svetog Sinoda prebili su Dejana Nestorovića na ulazu u tamošnju Sabornu crkvu. Saradnik „Tabloida" Đorđe Višekruna, koji je bio očevidac ovog događaja, tvrdi da je litiji koja je održana u organizaciji SPC-a prisustvovalo pedesetak bezbednjaka. Skoro da ih je bilo koliko i vernika. U prvom momentu je izgledalo da su oni iz nekog privatnog preduzeća, ali će se ubrzo videti da su radnici MUP-a.

Kada je Dejan Nestorović krenuo za litijom u Sabornu crkvu, na njega je skočilo pet-šest članova obezbeđenja i počelo da ga besomučno tuče. Sve se odigravalo na desetak metara od Patrijarha i sveštenika, od kojih su se neki na trenutak okrenuli, pogledali nemilu scenu, a zatim skrenuli pogled i nastavili dalje, kao da se ništa ne dešava.

Nestorović je nekoliko dana ranije na jednoj televiziji iz BiH pričao o duplom moralu koji vlada u vrhu SPC-a. Posle toga su stizali anonimni preteći pozivi njemu i njegovom ocu koje je on prijavio policiji. Ni na kraj pameti mu nije bilo da će neko pokušati da ga spreči da uđe u crkvu i to u prisustvu samog Patrijarha, jer crkva nije Patrijarhova niti sveštenikova imovina, već dom Gospodnji. Bar tako smatraju vernici.

Ubrzo je ispred Saborne crkve u Novom Sadu stigla pozvana patrola policije koja je uzela izjave od Nestorovića i nekolicine očevidaca. Skrenuta im je pažnja i na činjenicu da je kamera sa obližnje prodavnice sve snimila, ali snimak policiju nije interesovao. Nije ih interesovalo ni ko su počinioci batinanja koji su i dalje mirno stajali ispred ulaza u crkvu, jer su dobro znali da su i oni službena lica.

U ličnom obezbeđenju Patrijarha Irineja u svakoj smeni učestvuje pet pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. I veliki broj episkopa je, takođe, pod zaštitom srpske policije.

Pripadnike MUP-a plaćaju svi građani Srbije, pa bi bilo logično da im se objasni koga slušaju pripadnici tog ministarstva – resornog ministra ili crkvene verodostojnike. Ako slušaju ministra, onda ne bi bilo loše saznati kako to Nebojša Stefanović ima pravo da određuje ko će ulaziti u crkvu. A ako slušaju crkvene vlasti, onda je pitanje zašto ih plaćamo iz budžeta.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA JE POSTALA NAJVEĆI EVROPSKI KONTEJNER NAJLOŠIJE ALI I NAJSKUPLJE ROBE IZ UVOZA

31. јануара 2014. Коментари су искључени

 

U vreme potpunog raspada ekonomije u Srbiji (kao i u celom regionu), masovan, nekontrolisani uvoz je samo drugo ime za kolonijalni status. Kako drukčije objasniti činjenicu da je re o zastrašujućim sumama koje se mere milijardama dolara? Samo u toku prošle godine, na uvozne energente, automobile i električne mašine, Srbija je platila čak pet milijardi dolara! Ukupan godišnji uvoz prelazi i deset milijardi dolara. Ali, ako je uvoz nekih strateških proizvoda nužnost, uvoz luka, krompira i jabuka svakako nije. U vreme dok je još postojala jugoslovenska federacija, uvoz robe je morao da prati izvoz.

 

          Nikola Vlahović

 

Tačnije, koliko je uvoznik planirao da uveze robe, za toliko je morao i da je izveze! Na taj način se održavala ravnoteža prometa, ali, pre svega, štitio domaći proizvođač i domaće tržište.

Zahvaljujući takvoj politici, u ondašnjoj državi nastajale su vrhunske robne marke koje su mogle da konkurišu ravnopravno na svetskom, ali i na domaćem tržištu. Za razliku od onih vremena, Srbija je danas otvoreni kontejner u koji svako baca šta hoće. Izvoz je smešno mali, i uglavnom ide preko par tajkunskih, i nekoliko stranih firmi.

Za samo deset godina, Srbija je postala najveći evropski kontejner najlošije ali i najskuplje robe iz uvoza. Tako je ubijanje domaćeg proizvođača obavljeno na najbrutalniji način, uz pomoć korumpiranih vlasti i kriminalnih apetita beskrupuloznih mešetara i preprodavaca.

Planska politika ubijanja Srbije nigde nije tako vidljiva kao na ovom, nečuvenom uvozničkom nasilju. Još od vladavine DOS-a pa sve do sadašnjih, naprednjačkih skakavaca, traje istovremeno uništavanje domaće proizvodnje i masovan uvoz svega zamislivog i nezamislivog, počevši od odeće, obuće, hrane, tehničke opreme, pa sve do sirovina i polufabrikata, koji uglavnom imaju tretman smeća u zemljama porekla.

Da je situacija dramatična, posebno kad je uvoz hrane u pitanju, govori i podatak da je samo u toku prošle godine, u Srbiju uvezeno skoro dve hiljade tona krompira, preko 23 hiljade tona paradajza, hiljadu i po tona šargarepe i preko 12 hiljada tona pasulja (iz Kazahstana), skoro 14 hiljada tona (iz Makedonije, Grčke, Turske, Španije…), preko 13 hiljada tona jabuka, hiljadu tona krušaka

Pretprošle i prošle godine jabuke su Srbiji su odlično rodile, ali je, istovremeno, tržište bilo preplavljeno jeftinim (i lošim) jabukama iz uvoza, za šta je potrošeno čak 10 miliona dolara!

Mada je Srbija država sa statusom najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom, izvoz srpskih jabuka na ovo ogromno tržište bio je skoro duplo manji od uvoza!

Srbija godišnje uveze i preko tri hiljade tona crnog luka (uglavnom iz Holandije, Belgije, Češke, pa čak i Australije!). Lešnik dolazi iz Gruzije, Nemačke i Turske, smokve iz Albanije, a beli luk iz Kine.

Mada zvuči neverovatno, da Srbija kao izrazito poljoprivredna zemlja, uvozi ono čega ima u obilju, ovo kriminalno uvozničko divljanje je znatno šire nego što izgleda. Istovremeno, na spisku onih roba koje bi bez teškoća mogle biti proizvedene u Srbiji, a koje godinama uvozimo, nalaze se i takve "sitnice koje život znače" kao što su šibice, lampe, igračke, žvake, cveće, školski pribor…

Tužno je i to da Srbija, koja je na početku dvadesetog veka samo u jednoj godini izvezla u Austro-Ugarsku čak milion svinja, danas godišnje uvozi između 4 i 7 hiljada tona svinjskog mesa (vrednosti preko 18 miliona dolara)!

Da bi ubijanje domaćih proizvođača bilo jasnije, treba znati i to da Ministarstvo poljoprivrede za subvencije planira neznatnu sumu, mada Srbija raspolaže sa 0,6 hektara obradivih površina po glavi stanovnika, što nema nijedna druga zemlja u Evropi. Umesto da bude poljoprivredna velesila, kriminalnom politikom svojih vlada, Srbija je danas pretvorena u najbedniju koloniju, zavisnu od uvoza svega, pa čak i flaširane vode, mada je ovde, pod ovim nebom, ima u izobilju.

Slučaj uvoza krompira je možda najrečitiji primer kako vlasti ovdašnje sa predumišljajem ubijaju seljaka, selo, poljoprivredna gazdinstva…Sa jedne strane, proizvodnja krompira je pod subvencijom države, a sa druge, država vrši diverziju sopstvenih odluka, jer uvoznici već odavno potplaćuju državne službenike.

Zbog svega toga, vagoni domaćeg krompira propadaju. Zbog milion tona krompira uvezenog u 2012/2013 godini, na hiljade tona domaćeg krompira je bačeno! Tako su u crno ostali zavijeni proizvođači krompira u Vojvodini, Šumadiji, Mačvi…Čipsara u Čačku, koja je godinama kupovala krompir od domaćih proizvođača, danas je prinuđena da ga kupuje od uvoznika.

A kakav "kvalitet" uvozimo, najbolje govori podatak da su, na primer, poznate marke čokolada koje se prodaju na našem tržištu često sa znatno manjim sadržajem kakaoa nego u zemljama zapadne Evrope, da začini sadrže više soli nego povrća, da uvozni deterdženti lošije peru, da kremovi imaju manje mleka i lešnika, da se u proizvode od meda stavlja se kukuruzni sirup...

Sa druge strane, ovi proizvodi se na isti način reklamiraju kod nas kao i u zemljama u kojima su znatno kvalitetniji, ista im je ambalaža. Štaviše, ni cene se ne razlikuju, čak su kod nas često i više. Roba lošijeg kvaliteta stiže uglavnom iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Poljske, gde velike svetske kompanije imaju razvijenu proizvodnju, namenjenu za stanovništvo ovog dela Evrope.

Čak i kineska roba kojom je preplavljeno tržište Srbije, ima status trećerazrednih proizvoda u Kini. Na žalost, Srbija nema skoro nikakvu kontrolu nad kvalitetom uvozne robe. I to je posledica kriminalne veze državnih organa sa velikim uvoznicima.

 

     Uvozimo i operacione stolove!

 

Poseban haos, uvoznička mafija napravila je na tržištu tekstila. Domaće tekstilne fabrike bačene su u dužničko ropstvo ili su brutalno ugašene, jer država nije htela da štiti domaći proizvod. Da bi akcija uspela, korumpirane su sve nadležne institucije, pa je nesmetano krenuo uvoz tekstila iz Indije, sa Tajlanda, iz Kine, Turske, Egipta, pa čak i Madagaskara. Ispada da su, kako reče jedan ogorčeni analitičar, topliji džemperi koje uvozimo sa Madagaskara od onih koje štrikaju zlatiborske pletilje.

Tekstil i obuća koje kupujemo u radnjama uglavnom nisu prošli nikakvu kontrolu zdravstvene ispravnosti. U Srbiji, naime, ne postoje ni pravilnici, ali ni aparati koji su u stanju da identifikuju hemijski sastav odeće. Iako u ovdašnjim kućama i inspekcijama tvrde da kontrolišu deklaracije koje im dostavljaju uvoznici i proizvođači, one su, uglavnom, nejasne i nepotpune. Referentna laboratorija nema mogućnost za proveru svega što se prodaje.

Kao u doba samoupravnih viceva, ministarstvima finansija i privrede, koja su, inače, u obavezi da do kraja godine donesu nove pravilnike o tekstilu i obući, formiraće komisiju! Tada će se određivati prisustvo teških metala u odeći, obući i tekstilu i drugih hemijskih jedinjenja čije prisustvo predstavlja rizik po zdravlje ljudi!

Ali, nije sporna samo zdravstvena ispravnost kineske robe koja se prodaje bez ikakvih deklaracija na svakoj uličnoj tezgi, pijaci i buvljaku, i koja u Srbiju dolazi sumnjivim kanalima. Jedina garancija kvaliteta, kako domaće odeće i obuće, tako i one markirane iz uvoza, jeste reč proizvođača i njegova reputacija.

Na žalost, divljanje uvoza dostiglo je zastrašujuće razmere, pa tako iz inostranstva stižu i najprostije medicinske potrepštine kao što su igle i špricevi, aparati za disanje…

Sa druge strane, čak i najdelikatnija oprema koju proizvode domaće kompanije po najvišim svetskim standardima, danas ne može da se odupre uvoznom ludilu koje direktno podstiče Vlada Srbije i njena ministarstva.

Protekle, 2013. godine, država je svojom uvoznom politikom "ubila" čak i proizvođače rentgen-aparata (poput "Jugorentgena" ali i "Elektromedicine"), mada su ove firme godinama snadbevale i servisirale zdravstvene ustanove u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Srbija uvozi čak i operacione stolove, pa ih godišnje uveze oko stotinu komada, mada je razlika između najniže cene uvoznog, i operacionog stola proizvedenog u „Elektromedicini", čak 15.000 evra!

 

     Kome treba 25 tona svinjske dlake?

 

Srbija godišnje uvozi neverovatnih 200 kilograma ljudske kose, 400 kilograma kornjačevine i kitovih kostiju, čak 2.500 kilograma ptičjeg perja i 100 kilograma prirodnih sunđera, pa čak i helikoptere do 2.000 kilograma koji su plaćeni 505.000 dolara.

Prošle godine uvezeno je 100 kilograma prašine i praha od dragog i poludragog kamenja, čak 50.000 kilograma konoplje i više od 300 kilograma deteline, 1.000 kilograma korala i 400 kilograma bikove sperme i 25.000 kilograma svinjske dlake!

U gomili bizarnih proizvoda koje Srbija uvozi, prošle godine je iz inostranstva stiglo čak 8.800 kilograma dvogleda, 6.600 kilograma različitih mikroskopa i 2.400 kilograma teleskopa za oružje. Kao da sve u ovoj zemlji funkcioniše kako treba, pa je još samo ostalo da zbrinemo lovce!

Luskuznu hranu uvozimo i kupujemo u tonama, kao da imamo švajcarske ili nemačke plate, i kao da nam je tržište bar desetak puta "teže". Podaci Republičkog zavoda za startistiku govore da se u Srbiji pojede godišnje 800 tona smrznutih, sušenih i soljenih sipa, hobotnica i lignji. A, papiri sa carina pokazuju i da smo kupili i 16 tona jastoga, četiri tone rakova i 1.700 kilograma ostriga i druge morske hrane.

Možda i ovo može da zazvuči neverovatno, ali srpska polja nemaju dovoljno nane pa je zato uvozimo godišnje u nezamislivim količinama od po dvadesetak tona! Razlog je takođe teror nad domaćim proizvođačima koji su u nemilosti sopstvenog ministarstva poljoprivrede!

A, kolika je razlika između uvoza i izvoza, najbolje govori podatak da je Srbija za poslednjih godinu dana ostvarila deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni za više od pola milijarde dolara.

Srbija uvozi čak i led za ćevape, pljeskavice i sve proizvode od mlevenog mesa. Među stotinama različitih artikala koji svakog meseca ulaze u Srbiju je i led, kojeg nema dovoljno u domaćoj proizvodnji!? Pojedine mesne industrije, kao što je „Big Bul" iz Bačinaca u Sremu, imaju ledomate, ali većina je prinuđena da koristi uvozni led! Led se u mesnoj industriji koristi u pripremi roštiljskog mesa.

U lepezi mesnih proizvoda koji se uvoze jer kod nas nema ko da ih proizvede su svinjska i ovčja creva, bešike i želuci. Creva su se uvek uvozila, jer ih kod nas nikad nije bilo dovoljno. Stižu iz Kine i služe za proizvodnju kobasica. Kinezi imaju najbolju tehnologiju obrade creva, pa tako i razvijene zemlje iz Evrope šalju svinjska i ovčja creva u Kinu, gde se čiste, kalibrišu i namotavaju, pa se vraćaju u zemlje porekla.

Na spisku robe koju ne bismo morali da uvozimo, ali iz nekog razloga to činimo, nalaze se i čačkalice. Srbija u neograničenim količinama kupuje ruže, začine, tikvice, otpatke od hartije, šljokice, đonove, potpetice…Dugačak je i spisak onih neuobičajenih roba koju Srbija uvozi nalaze se oklopi kornjače, zmije otrovnice, igle, kuhinjske krpe, lišće…U brodskim kontejnerima koji plove za Srbiju, nalaze se i priplodni konji i magarci. Uvozili smo i majmune, i to za potrebe Instituta „Torlak" i proizvodnje seruma.

 

     Beskrajni spisak apsurda

 

Nije tajna da Srbija uvozi sve i svašta: od šibica, preko pasulja, do belog luka, pa i šljunka i kamena! Iako, u prvi mah, zvuči smešno, na spisku apsurda našlo se i staro staklo – osnovna sirovina Srpske fabrike za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca, jedine firme ne samo u našoj zemlji, već i u regionu, koja se bavi preradom ove ambalaže i primorana je da godišnje uveze i do 3.000 tona otpadnog stakla!

Iako je kapacitet fabrike 30.000 tona, bez obzira na uvoz iz regiona, godišnje jedva uspeva da reciklira oko 13.000 tona otpadnog stakla koje ne može da sakupi na domaćem terenu. Krajnji proizvod je takozvani kulet, reciklirano staklo koje iz ovog pogona odlazi uglavnom u izvoz, a radi se o čak 10.000 tona na godišnjem nivou.

Generalni direktor kompanije „Holcim Srbija", Klaudiu Soare, najavio je da će ta cementara u Paraćinu izgraditi najsavremeniji sistem za recikliranje komunalnog otpada u Evropi, vredan nekoliko miliona evra. Lako je zaključiti od koga će fabrika za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca kupovati reciklirano staklo.

Upozorenja domaćih i evropskih udruženja potrošača da je kvalitet proizvoda istog brenda lošiji za nerazvijene zemlje Evrope (gde Srbija realno pripada) – proizvođači cinično pravdaju „različitim potrebama" i „ukusom lokalnog stanovništva". O

ovoj temi trenutno raspravlja i Evropski parlament, obzirom da su očigledne razlike između kvaliteta roba istih marki koje se prodaju u „starim" i „novim" članicama Evropske unije. Kako bi se ovoj vrsti obmane stalo na put, u Evropskom parlamentu pokrenuta je inicijativa da se ta praksa proglasi prevarom.

Naime, za razliku od SAD-a, Evropska unija nema opšteprihvaćenu definiciju prevare s hranom, pa jedino regulativa pod brojem 178/2002 propisuje kako je "zabranjeno obmanjivati potrošače". Kako to zvuči naivno iz perspektive Srbije, te male, još sasvim nepokorene evroatlanske kolonije na Balkanu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: