Архива

Posts Tagged ‘naroda’

ОБМАНА ПОТРОШАЧА: ПРОИЗВОЂАЧИ И УВОЗНИЦИ ХРАНЕ БЕЗ КОНТРОЛЕ ОД СТРАНЕ ДРЖАВНИХ ЛАБОРАТОРИЈА!!!

25. септембра 2017. Коментари су искључени

 

У Србији још увек не постоји релевантна институција на републичком нивоу која би контролисала квалитет прехрамбених производа који се нуде на овдашњем тржишту. За оснивање три референтне лабораторије потрошено је више од десет милиона евра и за те паре смо добили само једну, а завршетак друге зависи од тога да ли ће Министарство пољопривреде наћи неопходних неколико милиона евра. Због оваквог стања није ни чудо што се домаћим потрошачима продаје све и свашта, па тако и производи који су опасни по здравље.

 

                    Милан Маленовић

KONTROLA HRANE KAO NEPOZNATI POJAM

 

Србија је некада била велики извозник прехрамбених производа, а данас их увози, јер је за последњих четврт века нестало 400.000 регистрованих пољопривредних газдинстава. Невероватно је да се Вучићев министар пољопривреде Бранислав Недимовић жали јавности како Србија увози и свињско месо, некада наш главни извозни производ.

Министар сигурно зна да је сточни фонд у Србији преполовљен и да због тога не можемо да извозимо оно што се највише тражи, говеђе месо, тачније, беби-биф на коме свака држава зарађује. Али, изгледа да је важније припремати терен за немачког свињарског трговца, Клеменса Тениса, који још чека да му Вучићева влада поклони оно што нигде на свету неће добти: апсолутни монопол над производњом свињског меса.

Проблем није само у томе што смо у исхрани све више зависни од странаца, већ и у томе што нико не зна ни ког квалитета су увезени производи, нити шта тачно садрже артикли који стоје на рафовима домаћих продавница.

Председник Националне организације потрошача Србије Горан Паповић крајем прошле године је указао на већ алармантан проблем недостатка стручног кадра који би контролисао квалитет намирница које користимо. Потребно је основати праву националну агенцију за безбедност хране, све три националне референтне лабораторије за контролу, као и повећати број инспектора.

Невероватно звучи податак, како у Београду, граду од скоро два милиона становника, ради само седам пољопривредних инспектора који контролишу намирнице биљног порекла. У целој Србији око 250 ветеринарских инспектора, по речима Паповића, задужено је за контролу 300 млекара и 1.000 кланица.

Бивша начелница ветеринарске службе Сања Челебићанин је на једном саветовању 2014. тврдила је како поменута служба има 371 инспектора који под сталним надзором држе 700 произвођача. Ове бројке су више пута оспораване. Али, без обзира на то који податак је тачан, јасно је да су произвођачи и увозници, практично, ван контроле. Да је број инспектора недовољан, пре неколико дана је потврдио и министар Недимовић најављујући нова запошљавања у неком наредном периоду.

И само Министарство пољопривреде је свесно како држава нема капацитете да на задовољавајући начин контролише квалитет прехрамбених производа на домаћем тржишту, указујући на важећу законску регулативу, по којој су, на пример, млекаре дужне да контролишу квалитет сопствених производа!?! Нигде у развијеном свету не постоји случај да произвођач самог себе контролише и да се још од њега очекује и да самог себе казни, ако утврди неправилности.

Колико је лош овај модел контроле, боље речено недостатка контроле, видело се и недавно када је из продаје повучена храна за бебе произвођача „СwиссЛион – Таково", јер је садржала пестициде. Претходно је произвођач у сопственим лабораторијама проверавао квалитет производа, али у њима није пронашао никакву забрањену супстанцу. Колико је поменутих кашица продато пре њиховог повлачења из продаје, остало је непознато.

Пре три године је у штрудлама са смоквама „Житопрераде" из Новог Бечеја откривен охратоксин. Ову опасну материју, која је канцерогена, у поменутом производу није пронашла контрола произвођача (коју он и нема), а ни тржишна инспекција, већ једно удружење грађана регистровано под именом Национална организација потрошача!!!

Овај случај је показао како постоје произвођачи прехрамбених производа који уопште ни не контролишу своје продукте, као и да је то познато инспекцијским службама (што је управо у поменутом случају потврдио начелник пољопривредне инспекције Новог Сада Ненад Вујовић), али да држава нема механизме којима би санкционисала неодговорне произвођаче.

„Сојапротеин" а.д. је највећи произвођач соје у Србији и истовремено власник лабораторије која контролише квалитет и порекло овог производа и то не само поменутог произвођача, већ и свих осталих.

Више стручњака је упозоравало како се на домаћем тржишту појавила генетски модификована соја из увоза која се препакује у вреће са ознакама домаћих произвођача, али надлежни тврде како је све у најбољем реду. Као организатор препакивања ГМО соје најчешће се помиње управо поменута фабрика која контролише саму себе.

За оснивање три референтне лабораторије за контролу квалитета хране потрошено је у последњих 13 година више од десет милиона евра, што донација Европске Уније, што пара из републичког буџета.

Као што је познато, главна референтна лабораторија је отварана чак четири пута у четири владе! Последњи пут је то учинио сада већ бивши шеф Мисије Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт.

Без обзира на овај трошак, до сада је отворена само једна лабораторија – она за контролу хране биљног порекла. Отварање друге у низу, за контролу млека и млечних производа, планирано је у току ове године, али већ сада надлежни скрећу пажњу на чињеницу да је за њен довршетак потребно још неколико милиона евра, а да та средства још увек нису обезбеђена. Тачно је уствари да ниједна не ради. Осим тога, нема ни довољно стручног кадра, а за запошљавање нових радника у лабораторијама Министарство пољопривреде у буџету нема планирана новчана средства.

Запослени у Министарству пољопривреде дискретно својим саговорницима објашњавају како „неколико милиона евра" које помиње министар Недимовић у изјавама за медије, представља само врх леденог брега, јер нико од надлежних поуздано не зна ни колико је раније набављене опреме још увек у функцији и уопште на броју. Много је покрадено, тврде упућени.

Потрошачи су у Европској Унији међу најбоље заштићеним на свету, захваљујући постојању добро организоване Европске агенције за безбедност хране (ЕФСА), која у сваком тренутку може да пружи независне научне савете о ризицима повезаним са храном. ЕФСА даје савете и о постојећим и новим ризицима, а ови савети се узимају у обзир приликом доношења европских прописа у овој области.

Основана је 2002. године, са седиштем у Парми у Италији, и тренутно запошљава 435 стручњака. Њоме управља одбор који се састоји од 15 чланова, који делују искључиво у јавном интересу и не заступају владе, организације или индустријски сектор.

Код нас чак ни стручњаци, који се повремено ангажују на пословима утврђивања стандарда квалитета хране нису независни. У државној комисији која је својевремено припремала Нацрт новог Закона о заштити биља седели су и др Мирослав Ивановић – менаџер за регистрације Сyнгента-Агро – као и Лука Матић – менаџер за регистрације ДуПонт СРБ, Београд, представништва једног од највећих произвођача генетски модификоване хране у свету.

Због недостатка средстава и сталног одлагања формирања комплетне Националне референтне лабораторије, контролу квалитета прехрамбених производа наставиће да врше приватне лабораторије које имају одговарајућу акредитацију, а које су у саставу компанија које храну производе или увозе. Чак ни законска регулатива која би одредила које супстанце су уопште дозвољене у људској исхрани није нити јасна, а ни урађена на задовољавајући начин.

Тадашњи министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, проф. др Драган Гламочић, је решењем бр. 119-01-461/2013-11 од 30. септембра 2013. године формирао Стручну радну групу за израду Нацрта Закона о изменама и допунама Закона о средствима за заштиту биља. Предлог нацрта, који је израдила именована комисија, био је добро скриван од очију јавности и то не без разлога, јер је оног момента када су процуреле информације о њему на ноге устала целокупна стручна јавност.

Између осталих, Предлог је садржао и појам „еквивалентан" за увозне производе. Ово је правни трик који се користи у САД како би се хемијске супстанце добијене из нестандардних извора путем нових технологија третирале исто као и класична технологија или супстанце добијене природним путем.

На основу тог термина тврдило би се да су у питању „довољно исте, или сличне ствари" при обележавању састава или у правним споровима. Тако би се омогућило да Закон не прави разлику између стандардних средстава (које корисници одобравају) и нестандардних средстава (које никако не би одобрили, а ни купили). На овај начин се обмањују потрошачи, посебно пољопривредници који користе пестициде и фунгициде, али и потрошачи којима би била понуђена ГМ храна, без да она као таква буде назначена.

Осим тога, у предлогу новог закона о безбедности хране, корпорацијама се гарантовало 10 година тајности за студије о безбедности супстанце коју користе. Тачније, да могу не сметано да раде док нас не потрују! Потрошачи тако пуну деценију не би имали могућности да сазнају да ли је и у коликој мери штетно нешто што користе у исхрани.

Председник Стручне радне групе која је донела овакав скандалозан предлог Нацрта измене закона био је др Ненад Доловац, представљен као директор Института за заштиту биља и животну средину, Београд, и као представник Друштва за заштиту биља Србије, Београд. У његовом представљању је, међутим, изостављен податак, објављен на званичној страници Института, како је он био запослен и у хемијској компанији Галеника-Фитофармација и то као самостални стручни сарадник за развој фунгицида.

У поменутој Комисији су радили и Ивановић и Матић, али није било ниједног јединог представника пољопривредника или независних еколошких удружења. Сукоб интереса у коме су се нашли чланови Комисије на крају је резултирао подношењем Предлога нацрта који је искључиво штитио велике светске корпорације, а на штету не само домаћих произвођача, већ и потрошача.

Ненад Доловац је, очигледно, професионални члан свих комисија које се баве писањем нових закона и правилника из домена пољопривредних производа, посебно оних који би требало да побољшају проверу безбедности хране.

Особа која је предлагала десетогодишње скривање података о евентуалној штетности неког производа данас је секретар актуелног Савета за безбедност хране који треба да решава „најважнија питања из ове области везане за процену ризика". Осим тога, на званичној интернет презентацији Института за заштиту биља и животну средину Доловац се не титулише као доктор наука, већ као дипломирани инжењер.

Недостатак јасних законских критеријума који би одређивали шта сме, шта мора, а шта не сме да се налази у неком прехрамбеном производу, као и недостатак од привреде независних контролних тела, довело је до тога да се на српском тржишту појављује све и свашта.

Сваке године, оно мало инспектора који контролишу домаће продавнице из продаје повуче око 1.000 тона различитих намирница које су опасне по здравље потрошача. Међу повученим производима било је и меса које је замрзнуто незнано када, као и каше за бебе са додатком пестицида, кекса са отровним материјама и уља непознатог датума производње и порекла…

Због слабе контроле на граничним прелазима и код велетрговаца, ова роба је заплењена тек када се појавила на рафовима домаћих продавница. Питање је, међутим, колико тона нездравим намирница се провуче поред инспекција и доспе до потрошача.

Недостатак стручних инспектора посебан је проблем за извознике, који на граници земље у коју одвозе домаће пољопривредне производе морају да покажу декларацију о слободном извозу и безбедности производа коју издају домаћи инспекцијски органи.

Тако се дешава да, иначе лако кварљива роба, данима стоји на неком терминалу чекајући да је прегледа надлежни инспектор. Велики број граничних прелаза уопште ни нема фито-санитарне инспекторе, а тамо где их има они раде само у једној смени.

 

       А 1. Мазање јавности паштетом

Бирократија у европским земљама, посебно на нивоу Европске Уније неретко упада у стање хиперпродукције разних правила и закона у вези заштите потрошача, али то је у крајњој линији, за њихово добро. Сигурно да је била непотребна уредба о степену дозвољене искривљености банане или краставца, али су за добробит потрошача донете разне уредбе о томе шта одређени производ мора да садржи.

Тако, на пример, постоје веома јасна правила о проценту меса који мора да има неки производ, ако жели да се назове „паштета", или о минималном проценту какаа у чоколади. У Србији се аналогно примењују нека од правила ЕУ, али су наши произвођачи већ разрадили успешан систем њиховог заобилажења.

Пошто прерађевина Месне индустрије „Матијевић", која личи на паштету и продаје се пакована у цреву, не садржи чак ни онај минимум процента меса који је прописан у Србији, тај производ није смео да буде назван „паштетом", већ је добио назив „месни намаз"!?!

У Бриселу се редовно ажурира и списак супстанци које су апсолутно забрањене у производима намењеним за људску исхрану. Тај списак преузима и овдашње Министарство пољопривреде, али се према потреби и веома лежерно понаша.

Тако је, на пример, тадашњи министар пољопривреде, а актуелни министар привреде Горан Кнежевић својевремено уредбом изменио ниво афлатоксина дозвољен у млеку и то дозволивши десетоструко вишу концентрацију од оне предвиђене европским нормама.

Због овога не само што је било угрожено здравље становништва, већ су под удар европских санкција тада уведених на млеко и млечне производе из Србије доспели и произвођачи који су се придржавали прописаних норми. Осим тога, целокупна српска пољопривреда је у Европи изашла на лош глас, што јој је нанело вишемилионске штете.

Једини који су имали неку корист од целе афере били су они малобројни, али на домаћем тржишту доминантни, произвођачи млека који су у промет пустили неисправни производ. У исто време када је у Србији Министарство пољопривреде вишеструко увећавало дозвољени ниво афлатоксина како би удовољило потребама великих произвођача, ова материја је откривена и у млеку произведеном на неким фармама у Словенији и Холандији, али и у Републици Српској. За разлику од српских власти, надлежни у поменутим земљама нису хтели да угрозе здравље свог становништва, па је држава откупила и уништила заражено млеко.

 

       А 2. Јестиво уље "из Емирата", произведено у Шиду!

Пре годину дана у појединим продавницама у Србији (као што су оне из ланца „Парица") појавило се сунцокретово уље које је на етикети имало уписано упозорење како није за продају. Ово је, истина, било написано на енглеском језику који многи у Србији не разумеју.

Осим тога, уље се продавало по веома приступачној цени од 120 динара по литру, па је мало ко обраћао пажњу на упозорење написано на енглеском језику. Ни тржишна инспекција није била заинтересована ни за овај производ, а ни да провери због чега оно није подобно за продају.

Оно што је привукло пажњу неких купаца била је декларација накнадно залепљена на флаше, на којој је писало како је производ увезен из Уједињених Арапских Емирата, земље која уопште не производи ову врсту уља, и то преко увозника „Житопрерада Агро" доо из Банатских Карловаца . Још занимљивије је било да је земља порекла уља била Србија, а произвођач „Вицториаоил" ад из Шида?!?

Никада није утврђено да ли је и када уље заиста извезено у УАЕ, а затим враћено у Србију, или су се „шетали" само папири, као и коме и зашто је овако нешто уопште било потребно.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

Advertisements

ТАЈНО ПОСЛОВАЊЕ ПОСТАЛО ПРАВИЛО: СРБИЈА – ПОЖЕЉАН ЕЛДОРАДО И КУРТИНИХ И МУРТИНИХ СТРАНИХ ПОСЛОВНИХ ПАРТНЕРА!!?

31. јула 2017. Коментари су искључени

 

Од првог дана своје владавине, Александар Вучић је склапао "пословне аранжмане" са разним мултинационалним компанијама и страним државним предузећима, у име државе Србије, и редовно на противзаконит начин.

Већина уговора које је склопио има ознаку државне тајне. Детаљи о кључним приватизацијама и куповинама такозваном непосредном погодбом, све је то јавности у Србији потпуно недоступно. Чак су и "Бриселски споразуми" (о признавању самопроглашене државе Косово) тајна за целу Србију осим за Вучића. Само он зна шта на шта је обавезао Србију.

 

                    Милан Маленовић

VELEIZDAJNICKI TAJNI VUCICEVI POSLOVI I UGOVORI.2

 

Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић је пре неку годину у једном интервјуу рекао како верује да Србија има више тајних докумената него НАТО пакт. Све је могло да понесе ознаку "тајна", а у међувремену су законским прописима те могућности још и додатно проширене.

Народ у Србији не зна ни шта, ни због чега, али ни колико плаћа, али мора да плаћа. Од како су на власт 2012. године дошли напредњаци кренула је права лавина склапања тајних уговора којима се држава Србија, односно порески обвезници, за неколико генерација унапред обавезали на нешто. На шта су се то обавезали, сазнаће се, исто као и у случају "Фијата" из Крагујевца, тек када рачун стигне на наплату.

Комплетна држава функционише искључиво као приватно добро Вучића и његове камариле, који нису обавезни никоме да полажу рачуне, па зато више не објављују ни међународне споразуме, али ни уговоре који се склапају. Најважнији уговори су потписани са клаузулом тајности, али су тајни и они релативно мали, са неким "инвеститором" који отвара једну фабрику у Србију и за то од државе добија субвенције.

Већ на самом почетку своје владавине, Александар Вучић је супротно апелима стручне јавности, потписао уговор о препуштању вођења посрнуле железаре у Смедереву страним менаџерима, са којима је склопљен тајни уговор, никада до краја приказан јавности. Колико је коначно овдашњи буџет коштао тај напредњачко – словачки лоповлук није познато, али је већ сада јасно да се ради о стотинама милиона долара.

Занимљиво је да је после склапања поменутог уговора Министарство државне управе 2015. по сили закона поднело кривичну пријаву против тадашњег министра привреде Жељка Сертића, јер уговор није доставио поверенику за информације од јавног значаја Родољубу Шабићу.

Од одговорности је, међутим, министра амнестирала Комисија за заштиту конкуренције дајући оцену како је уговор потпуно у складу са законом. Та иста Комисија ће касније дозволити да се као пословна тајна крију подаци о крајњем власнику, или власницима „Еагле Хиллс"-а, "инвеститора" и извођача радова на „Београду на води"  , па је она тако постала врховни арбитар који је изнад суда, закона и Устава.

Почетком 2014. године, напредњачка лоповска хорда склопила је споразум о сарадњи са Уједињеним Арапским Емиратима. Тај споразум је јаван и ратификован у Скупштини, али управо он предвиђа могућност да се, супротно Закону о доступности информација од јавног значаја, пословни уговори склопљени на основу овог билатералног споразума могу држати у тајности, ако тако одлуче уговорне стране!

Тако је ускоро склопљен уговор о продаји мањинског власничког удела у "Аир Сербиа" арапском партнеру, а јавности је показан тек после неколико месеци притисака на Владу. Тада се, увидом у тај уговор, само утврдило како су стварни послови уговорени на основу анекса који ни до данас нису обелодањени, јер су проглашени тајним.

Како се овакав начин "пословања" са УАЕ показао као веома користан за овдашње властодршце, приступило се законском регулисању могућности да се тајно пословање у Србији претвори у правило, а не да више буде изузетак.

Крајем 2015. године, напредњачка већина у Народној скупштини предложила је и измене Закона о улагањима, који је предвиђао да државне институције, када се ради о уговорима са страним "инвеститорима", нису обавезне да грађанима дају на увид информације које предвиђа Закон о доступности информација, а да грађани у том случају немају могућност улагања жалбе.

Другим речима, до садржине уговора са инвеститорима грађани Србије не могу да дођу ни уз помоћ Повереника за информације од јавног значаја, већ морају да воде управни спор да би сазнали какав споразум је власт склопила у њихово име.

На тај начин је власт за себе обезбедила право да по слободном нахођењу потписује шта хоће и са киме год хоће, а народ има само "право" да цехове касније плаћа.

Један од послова склопљених на овај начин је и "Београд на води" који је само у деловима познат јавности. Посебно забрињава то што је, без преседана, посебном одлуком Комисије за заштиту конкуренције омогућено да се прикрију прави власници "Еагл Хиллс"-а, наводног страног "инвеститора".

Према подацима које је пре више од месец дана објавила немачка привредна комора (ИХК), односно њихово представништво у Србији, "Српско – немачка привредна комора", "Београд на води"  је по цени други највећи јавни пројекат који је покренут у Србији. Вредност ових инвестиција Немци процењују на око 1,5 милијарди евра, а не, како овдашња власт тврди, више од три милијарде евра. Од тога ће српска страна платити око једне милијарде.

Протекле недеље, београдски архитекта Бранислав Јовин је на конференцији за штампу у београдском "Медија центру" рекао нешто због чега ће актуелни Вођа у будуће још лошије да спава него обично, јер је откривен један битан разлог због кога су уговори о "Београду на води" недоступни јавности.

Наиме, Јовин је поводом изградње рекао да ће због криминала око овог пројекта неко морати да одговара и да иде у затвор: "…Гарантовано, тај мора да иде у затвор, тај не може да прође некажњено. То улагање у инфраструктуру, које ми плаћамо, биће више од суме коју они помињу (око 790 милиона евра)… Нећемо моћи да испоштујемо рокове, па ћемо морати Арапима да плаћамо и пенале."

Пошто је крајем 2014. напустио владу Александра Вучића, Саша Радуловић је у јавност изнео цео низ случајева тајних уговора које републичка врхушка склопила са "инвеститорима" из Уједињених Арапских Емирата, од којих је онај за "Београд на води" само врх леденог брега.

По Радуловићевим тврдњама, осим уговора са "Етихадом" и "Еагл Хиллс"-ом, тајни су и уговори о изградњи социјалних станова (никада реализовани), закупу пољопривредног земљишта и куповини бројила за потребе Електро-дистрибуције Србије.

Како се тада сазнало, арапска компанија "Амплеx" је добила ексклузивно право набавке и уградње бројила за струју, а посао је укупно вредео пола милијарде евра, док би за бројила било издвојено само 150 до 200 милиона евра. Остало су били трошкови уградње и провизија домаћим политичарима.

Објашњавајући начин и разлоге потписивања билатералног споразума са УАЕ из марта 2014. године, којим је све могло да буде проглашено државном, односно пословном тајном, Радуловић је изнео тврдњу, како је главни архитекта тог договора био Млађан Динкић, који је само због тога и ушао у владу Дачић – Вучић, иако је коалиција СНС-СПС и без њега имала комотну већину у Скупштини.

Кровни споразум са Уједињеним Арапским Емиратима усвојен у Скупштини у марту 2014. давао је Влади одрешене руке да са "инвеститорима" из те заливске деспотије склапа уговоре противно Уставу и важећим законима Србије, а што је јасно наведено и у самом тексту споразума, по коме се у случају спора не примењују српски закони, нити се спор може водити пред српским судовима.

Радуловић је тако, будући да је као министар привреде имао увида у све уговоре и дилове, тврдио како је тајни споразум о уступању пољопривредног земљишта Арапима у супротности са читавим низом закона Републике Србије.

Коначно, кровни споразум је омогућавао Влади да уговоре са компанијама из УАЕ склапа непосредном погодбом, без јавног конкурса. На тај начин је и посао са бројилима додељен "Амплеx"-у, а да о свему нико није био обавештен осим најужег круга око лоповског тандема Вучић – Динкић, тврдио је тада Саша Радуловић.

Сигурно најскупљи тајни споразум за Србију је такозвани "Бриселски споразум" за који је сам Вучић једном приликом рекао, како се ту не ради о писменим уговорима, које су обе стране потписале, већ углавном о усменим договорима за чије је спровођење гарантовала Европска Унија.

Потпуно је искључена могућност да се једна озбиљна светска организација, као што је Европска Комисија, обавезала "на часну реч" да ће се постарати о спровођењу усмених међународних споразума. Далеко је вероватније да постоје писани споразуми на којима су потписи наших преговарача, али који нису достављени јавности, па ни самој Скупштини, која је по Уставу једина надлежна да их ратификује.

Ако ништа друго, после сваког састанка у Бриселу обе делегације и представници ЕК потписују записник. До данас, српској јавности није приказан ниједан стенограм ни са једног од ових састанака.

Да се власт одрекла Косова и Метохије сазнаћемо у некој будућности, када будемо морали да испунимо оно што је обећано у наше име.

Стручњаци за међународно право, међутим, указују на то да је потпуно погрешно мишљење које влада у једном делу српске јавности, како су усмени споразуми неважећи, посебно ако их није ратификовала Скупштина.

Стални суд међународне правде (претходник Међународног суда правде) донео је 1933. године одлуку којом је пресудио у спору између Данске и Норвешке око поседа на Гренланду.

Основа ове пресуде била је једна усмено дата изјава тадашњег министра спољних послова Норвешке Ихелена, како његова држава неће правити питање око свог суверенитета над делом Гренланда. Тако је ово острво у целости припало Данској, а поменута пресуда ССМП-а је постала преседан у међународном праву.

Да су усмени и тајни договори из Брисела итекако обавезујући за Србију, бар по мишљењу овдашњих властодржаца, види се и по поступању по захтеву ЕО.ИИ. бр.6273/2015 такозваног Министарства правде самопрокламоване Републике Косово упућеног 14. новембра 2016. године, упућеном овдашњем Министарству правде. У њему се од српских државних органа тражи да поступе у "складу са захтевом за међународну сарадњу", што је српско правосуђе и учинило одговором од 24. маја 2017. године.

Како се у међународном праву надлежност у правосуђу сматра једним од основних показатеља суверенитета над одређеном територијом, то је овакав поступак српског Министарства правде јасан показатељ да се Вучићева влада одрекла Косова и фактички у Бриселу већ признала независност ове самопрокламоване државе. Наравно, о свему овоме ништа се у јавности не зна, јер су преговори и даље под велом тајне.

 

       А 1. Тајна "кинеског канала"

Да није било једног успутног коментара који је повереник Родољуб Шабић 2015. изрекао у интервјуу "Вечерњим новостима", никада се не би ни сазнало да постоји тајни споразум између Србије и Кине о изградњи канала Дунав – Морава – Вардар – Солун (ДМВС) . Он је тада признао како му није био одобрен увид у тај документ који носи ознаку државне тајне.

До тада се веровало како је све у вези тог пројекта обично подгревање старих фантазија које су започеле још крајем 19. века једном студијом Аустро – Угарске и да се од његове реализације одустало. После Шабићеве изјаве открило се како не само да постоји тајни споразум Београда и Пекинга, већ да се итекако ради на његовој, мада још ни једна лопата земље није ископана на будућој траси канала.

Кина у пројекту ДМВС види једну опсежну могућност продора не само на српско, већ и на тржиште Балкана, док је сам канал у свему томе само алиби за давање погодности и концесија кинеским компанијама. У 19. веку канал је био део немачко – аустријског плана "Дранг нацх Остен" ("Продор на исток"), а у 21. веку је постао део кинеског пројекта продора на Запад.

У светлу ове информације другачије морају да се посматрају кинеске инвестиције које се одвијају управо у непосредној близини ушћа Мораве у Дунав. Тако се лакше разуме и због чега ознаку тајности носи читав низ уговора потписаних између ЕПС-а и кинеских компанија око ревитализације и проширења термоелектране у Костолцу.

Као и због чега је кинеска државна компанија уплетена у овај посао својим радницима наредила да по сваку цену спрече јавно извештавање о радовима.

Могуће је, да осим поменутог строго чуваног споразума у писменој форми, постоје и одређени усмени договори између Београда и Пекинга, који су, исто као и они из Брисела, за Србију обавезујући.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

МАСАН ПРОФИТ: ПОДСАХАРСКИ РАДНИЦИ ФИАТА У СРБИЈИ, И ТАМНА СТРАНА УГОВОРА ПРЕКО ЛЕЂА НАРОДА И ДРЖАВНОГ БУЏЕТА??

13. јула 2017. Коментари су искључени

 

Дирекција „Фијат Крајслер Србија", нити њена централа у Торину, не одговара на захтеве радника да им се повећа плата на 50.000, јер више неће да раде за најбеднију надницу у Европи. Запослене не штите ни синдикати ни Влада, закулисна игра да италијанског произвођача замени немачки улази у већу брзину.

 

                   Ранко Милосављевић

MASAN PROFIT ZA ITALIJU 

 

Штрајк у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, ћутање синдикалних централа и владиних министарстава, логистичка припрема је за одлазак италијанског произвођача из Србије. Фијату, уосталом, уговор истиче идуће године, а алави министри у Влади Србије, ни по коју коју цену неће пропустити прилику да узму повисоку провизију код новог „спасиоца српског аутомобилског комплекса", како се годинама крсти жалосни остатак некадашње производње возила на овим просторима. Наравно, као и у случају доласка Фијата, цех ће платити порески обвезници, чијим парама ће се намирити страни произвођачи аутомобила. Таква пракса ће трајати, све док се Шумадинци не сете да узму мотке у руке, или док не „крене кука и мотика".

Језиком бројки, стање у Крагујевцу је следеће: Фијат је после вишегодишњих преговора, позивајући се на дугогодишњу сарадњу са некадашњом „Заставом", али захваљујући и политичкој потреби да се потпише уговор пред изборе и помогне победа Бориса Тадића, 2008. године, потписао уговор о оснивању заједничке фабрике. Тај уговор је учинио да Тадић победи Николића за 20.000 гласова.

Услови уговора и данас су тамна страна месеца, не само што су неки делови били зацрњени, буквално и финансијски, већ и стога што овдашња јавност никако да проникне у то на шта је све политичка олигархија била спремна да пристане.

– Штрајк који је започео 27. јуна, када је заустављена производња рестилизованог модела „Фиат 500Л", изненадио је само неупућене. Већ дуже време се у политичком врху Србије размишља о замени партнера у аутомобилској индустрији.

Држава има једну трећину власништва у Фијатовој фабрици, а даје као да је њена фабрика у стопроцентном износу. За сваког запосленог, а њих је до прошле године било око три и по хиљаде, Србија је дала по 10.000 евра на име отварања нових радних места, да би касније плаћала и по хиљаду евра по сваком раднику за стручно усавршавање.

Домаћи порески обвезници плаћају и доприносе и порезе на зараде запослених, којих је данас тачно 2460. Држава је Фијату дала бесплатно фабрику, земљиште, ослободила и комуналних доприноса, а преузела је и обавезе које још није испунила а тичу се модернизације железничке пруге, изградње обилазнице око Крагујевца и изградње модерног пута  којим ће фабрика бити прикључена на коридор 10 – прича за "Магазин Таблоид" високопозиционирани извор у Влади Србије.

Уз то „политичка елита" СНС и њихових трабаната, махом са купљеним дипломама на „сега мега" универзитетима и брзопотезним високим школама, не могу да забораве учешће Фијатових челника у кампањи ДС, сликање Бориса Тадића и ондашњих челника са пословним врхом Фијата, ословљавање челног човека Алатвиле са „мој пријатељ Алатавила".

Запослени у крагујевачкој фабрици траже повећање плата на 50.000 динара, истичу да су „плаћени горе него радници у подсахарској Африци". Уз то, захтевају да се прими још радника, јер садашњи запослени раде на два-три места истовремено. „Нисмо седморука аждаја", кажу радници.

Зоран Марковић, председник синдиката у „ФЦА Србија" у Крагујевцу, у прошлу среду је изјавио новинарима да је просечна плата његових колега око 230 евра.

Други извори кажу да Марковић не рачуна добро, јер радник прима oко 38.500 динара у просеку, разлика од 230 евра до 38.500 јавља се због различитог гледања на бруто и нето обрачун.

Јер, Фијат, пошто држави Србији не плаћа порезе и доприносе, сваки динар рачуна као нето зараду, док српски званичници ономе што „Фијатови подсахарски радници" приме додају и доприносе и порезе који се уплаћују на зараду крагујевачких Фијатових радника, за које је чак и Ђани Алиоти, из ЦИСЛ (Цонфедеразионе Италиана Синдицати Лаворатон) рекао да ствара мучнину, да су зараде бедно ниске, да оно што крагујевачки колега заради у Италији се може платити ручак и по.

Синдикални врх Србије, ћутао је данима. Секретар Самосталног синдиката Србије, Зоран Михајловић, иначе пре одласка на ову функцију запослен у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, који је потписивањем анекса на појединачне колективне уговоре онемогућио запослене у „Застави аутомобили" да дођу до својих зарада, такође је „мудро ћутао". Не каже се у Крагујевцу без разлога клетва „Дабогда те синдикат бранио".

Ћути и његов председник Љубисав Орбовић, који се тек шестог дана штрајка огласио са неколико отрцаних реченица о општим местима, и то током посете Јагодини. Солидарност са крагујевачким колегама изразили су синдикати Волвоа из Шведске, али и Фијатов синдикат из Торина.

Зоран Марковић каже да је „несхватљиво да Фијат одбија да преговара". Жали се на покушаје подмићивања радника, нуђењем летовања, ширењем гласина, како би се разбило јединство радника. Иначе, штрајкују само запослени у производњи, њих 2150, док такозвани „службеници" и запослени у управи нису обуставили рад. Марковић наводи да је плата запосленог у менаџменту у фабрици око 1.500 евра, док менаџери у Италији зарађују од 10 до 12 хиљада евра.

Иначе, и око инвестирања Фијата у српску аутоиндустрију шири се фама, којој доприносе поданички став српске владе, иако у њу не седе „жути министри" већ „реформисани српски радикали", али и морална поквареност највећег броја такозваних „економских аналитичара".

А бројке говоре саме за себе: оно што је уложено да крене производња Фијата у Крагујевцу вреди око 1,3 милијарде евра. Међутим, варају се они који сматрају да је италијански произвођач одрешио кесу, и пласирао свој новац. У питању су кредити од којих су опремани модерни погони у Крагујевцу, за чије је враћање гаранцију дала држава Србија, која је мањински власник.

Испада да је Фијат дао око 200 милиона евра као оснивачки улог, док је држава Србија уложила сто милиона евра, пола у новцу, а пола у имовини, за коју у Крагујевцу кажу да је обезвређена.

Када Фијат буде отишао, десиће се „Титово проклетство": У време Ј. Б. Тита, Првослав Раковић је уз помоћ Фијата покренуо производњу аутомобила у Крагујевцу, кредите је код француских и енглеских банака узимала „Застава" а гарантовао Фијат. У време демократизације Србије", кредите узима Фијат, а по свој прилици вратиће их осиромашени жирант у лику посустале Србије.

Жељко Сертић, бивши председник Привредне коморе Србије, прошле недеље је био много више забринут за положај такозваних Фијатових добављача, италијанских фирми које на домаћем терену производе за крагујевачку фабрику користећи погодности које им даје српска влада али и најефтинија робовска снага у Европи. Сертић се вероватно сетио изјаве Млађана Динкића, министра привреде који је у време доласка Фијата у Србију изјавио да је најважнији домаћи ресурс– то што „Србија има најјефтинију радну снагу".

Да ће Италијане у Крагујевцу заменити, како Вучић једном рече „наши пријатељи Немци", сведочи и захтев немачких званичника да се у оквиру обележавања и уређења немачких гробова из Другог светског рата , уреде и гробови немачких војника који су као окупатори погинули у последњем рату и сахрањени на Српском војничком гробљу надомак чувеног споменика „Пето три", који симболизује стрељање неколико хиљада цивила у октобру 1941. године када је пред немачким митраљезима изрешетано и неколико десетина ђака.

Ко се у време „наших пријатеља Немаца" сећа Десанкине „Крваве бајке" и „земље сељака на брдовитом Балкану". Двојица запослених из крагујевачког Спомен парка „21. октобар" већ су били на инструктажи у Немачкој, а градско веће Крагујевца пооадавно је добило задатак да у што хитнијем року среди све око обележавања немачких гробова у Шумарицама.

Како ствари стоје, садашња политичка елита, наставиће преговоре са немачким партнерима, на оном месту где су већ вођени 2007. године, и када су постигнути оквирни договори око уласка немачког „Опела" у крагујевачку „Заставу".

"Магазин Таблоид" је у поседу два документа који су годинама сакривани од српске јавности, зарад „мира у кући", односно манипулације јавношћу причом да је Фијат спасилац српске аутоиндустрије. У питању је постигнут договор који су 13. јула 2007. парафирали Рајнхард Хобен, извршни директор Опела и Марко Молинари, финансијски директор те фирме, а са српске стране Зоран Радојевић, генерални директор „Заставе" и Зоран Стошић, члан руководства домаћег произвођача аутомобила.

У току разговора са Опелом, односно „Џенерал моторсом", Радојевић је информисао тадашњег председника Владе Србије, др Војислава Коштуницу. Према обичају, др Коштуница је о свему био „необавештен", те је по налогу оних који су допринели његовој доласку на власт преговоре препустио Тадићевим и Динкићевим људима у политичком врху.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

РАЗДОР, ПРИТИСЦИ И УРУШАВАЊЕ САМОПОУЗДАЊА: ДРЖАВНА ПОЛИТИКА САМОУНИШТЕЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!??

21. априла 2017. Коментари су искључени

 

Готово да нема значајнијег града у Србији у коме се не одржавају протести против диктатуре Александра Вучића у којима учествују претежно студенти и омладина али и много још незадовољног народа.

Посматрано издалека, рекло би се да је диктатор у праву када каже да га Срби са Косова и Метохије подржавају зато што ради баш оно што је за њих најбоље јер једино у Косовској Митровици – протеста нема.

Но, на Косову и Метохији се још од 2013. године, протести одвијају на сасвим други начин, упркос притисцима, уценама и претњама Вучићевог режима, о чему детаљније пише Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице.

 

                         Иван Максимовић

SLAMANJE SNAGE I PONOSA SRBA NA KIM3

 

Још и пре одржаних председничких избора ове године, Вучић је потенцирао да ће на КиМ добити највећу подршку, око 70 %. Народни покрет са КиМ „Отаџбина"  упозоравао је на изборну крађу објашњавајући да је Вучићу најпотребније да прикаже да баш ту ужива поверење јер је ту највише и издао. По одржаним изборима обратили су се јавности и навели да имају много доказа да је крађе било и да ће их проследити РИК-у.

Најочигледнији вид притиска је била појава да се радници јавних предузећа окупе на договореном месту и онда у колони, коју предводи директор, одлазе на гласање.

Немања Јакшић из Косовске Митровице, правник и политички активиста са дугогодишњим искуством у спровођењу изборног процеса, за Магазин Таблоид описује како је су се одвијали раније а како ови последњи:

„…У Косовској Митровици је, у време док су се одржавали локални избори по систему Републике Србије излазило око 7.000 гласача од регистрованих 15.000. Последња два пута на изборе у овом граду изашло је око 5.000, с тим што на ту цифру треба додати око 1.000 до 1.500 украдених гласова.

Организовани гласачи СНС гласали су и по више пута на неколико различитих места за шта имају договорене шифре за распознавање. Приђу и кажу ‘расељени’ након чега им особље на биралиштима без икакве провере преда гласачки лист и упише их на име некога ко је умро или за кога знају да неће изаћи на изборе јер није у граду на пример, а у малим местима сви знају све. Тако се пуне гласачке кутије".

На сличан начин „подршка" Вучићу пружена је и у српским енклавама јужно од Ибра.

„…Људи су под пратњом и претњом вођени на гласање. Свако је морао да се јави у штаб СНС – а, да добије инструкције, заокружи и сними гласачки листић и поново се врати у штаб да докаже да је гласао.

Види, ја сам пратио цео ток гласања и подсећало ме као када су у Немачкој нацисти вршили притисак или 1941. кад је Гестапо хапсио по Србији. Веруј ми тако су људи вођени на гласање, у колонама, то су ти сигурни гласови. Унапред је било обећано и знало се колико ће њих изаћи на гласање и како ће гласати" каже Србин М.Ј. који је и сам прошао процедуру.

Стицајем околности, са једним од саговорника срећем се у ресторану преко пута зграде у којој је смештен студентски парламент Универзитета у Косовској Митровици. Ни у остатку државе студентске организације нису подржале протесте али тамо где им пред очима звер кези зубе и никако да утоли глад, ваљда би се ту нешто морало десити. Ипак се не дешава…

Овде није питање „да ли ћеш бити кажњен, овде ћеш бити кажњен и то сурово" тврди саговорник који јесте спреман да изрази своје неслагање али је сигуран да протест не би могао да достигне критичну масу те да би тиме само довео себе у опасност. „И у другим градовима власт држи све конце у рукама али нигде као овде полиција и криминалци нису тако умрежени".

Студентима је и раније прећено чак и због политички неутралних статуса на Фејсбуку. Један од њих је коментарисао у чуду концерт Зорице Брунцлик који је привремени орган Косовске Митровице организовао на Задушнице 2014. године (заборављајући који је то дан).

Убрзо је био позван на разговор у седиште Привременог органа  где му је најдиректније речено да ће остати без стипендије а можда и без дипломе. Одмах му је и сугерисано да искористи могућност и упише постдипломске студије, да се посвети науци и да ће му у томе, ако затреба, и они помоћи. Он се, по важним и актуелним питањима, више није оглашавао.

Студент проректор, Немања Бишевац, одазвао се позиву да за Магазин Таблоид прокоментарише протесте. Међутим, замолио је да „проследи поруку коју је и другим медијима слао". Нема шта ново да каже.

У тој телефонској поруци се наводи да ни једна студентска организације није подржала протесте, да су они тек „наводно студентски" и моли се јавност да „не злоупотребљава студенте" те да он „не подржава манипулисање студентима" и да ће се организације увек залагати за „побољшање положаја и квалитета студија".

Веома изненађује да овај иначе образовани млади човек не може да понови четири реченице о којима у поруци има тако децидан став. То снажно наводи на закључак да ни поруку можда није он писао.

На предлог да озбиљније поразговарамо о томе зашто студенти из Косовске Митровице одбијају да се огласе па чак и подржавају режим Александра Вучића, Бишевац кратко одговара да „не жели да се бави политиком и политичким темама".

На примедбу да то није политика већ борба за голи опстанак и да је то као да се давите и препустите се јер „не желите да се бавите хидрологијом". Са друге стране, ни та тврдња не стоји јер су студенти из Косовске Митровице и до сада у свему подржали режим, Бриселски споразум, чак и Марка Ђурића у покушају да угаси Универзитет… Бишевац је после овога остао без текста.

Иначе, студенти из Косовске Митровице никада и нису организовали протесте самостално што је у ранијем периоду можда било и добро јер је, за разлику од тренутног стања, читав српски корпус деловао усаглашено на корист националног добра.

Протесте и сваки други легалан вид отпора, организовали су представници народа бирани на дотадашњим изборима које је Скупштина Србије расписивала. Ти су протести увек били усмерени ка деловању УНМИК-а, КФОР-а, касније ЕУЛЕКс-а, и репресији коју су спроводили против Срба.

Крајњи циљ је био отпор експанзији албанског сецесионизма и подршци коју му је пружала Међународна заједница. На протесте су долазили они којима то обавезе дозвољавају и они сами желе. За присилом није било никакве потребе јер су сви желели исто, да остану под јурисдикцијом државе Србије као једином легалном систему управљања који им је, како год функционисао, обезбеђивао сигуран опстанак.

Велики број људи који би се нашао на улици добровољно би пришао и радо учествовао. Тако исказано заједништво свима је уливало велико самопоуздање и охабрење да истрају.

Протести се, од 2013., одвијају на сасвим другачији начин. Уколико се зна време одржавања са улице ће се склонити свако ко то може. Радници више нису само обавештени о протесту већ су приморани да дођу а пред сваки почетак, десно од бине, стоји група људи са списковима фирми чији радници присуствују.

Свако је дужан да дође и да се потпише пре и обавезно по завршетку протеста како би потврдио да је све време био ту. На тај начин обезбеђује се маса која статира пред камерама режимских медија а народ приморан да се уместо борбе за свој опстанак, бави борбом за интерес власти, постаје хипнотисана гомила која је једном давно пристала надајући се да „то неће моћи дуго да потраје".

Одсуство подршке и здраве националне опције, учинили су да се створи утисак о нужности без икаквог избора илити да се изабере једна од погубних оција.

Како је до тога уопште дошло?

Марта 2011. године, Влада Бориса Тадића преговоре о статусу КиМ извлачи из оквира Резолуције УН 1244 и преноси их на терен непријатељски настројене ЕУ где Србија нема савезника и све то „зарад европских интеграција".

У Бриселу се срећу представници српских власти и албанских сепаратиста, које предводе Борко Стефановић и Едита Тахири, са циљем да поведу дијалог о „катастру, авиосаобраћају, телекомуникацијама, председавању ЦЕФТА и царинским печатима"! Ово је озбиљно наговестило прве знаке издаје.

Сада се већ може основано сумњати да су закулисним договорима вештачки проблеми око царинског печата изазвали кризу на северу покрајине у лето 2011. године када су сецесионистичке власти послале јединице РОСУ ради заузимања прелаза.

Оно што нису смели ни да помисле током претходних 12 година, урадили су недуго по отпочињању Бриселског дијалога као његову нескривену последицу. На оружани напад Срби одговарају блокадом путева и тада започиње драматичан низ догађаја са циљем сламања отпора на северу покрајине што ипак није текло тако глатко.

Срби зиму проводе на барикадама, под шаторима, уз ватру, одбијајући позиве и своје државе да уклоне барикаде видевши куда то води.

Фебруара 2012. Председници четири општине са севера КиМ расписују референдум са једним јединим питањем „Да ли прихватате институције такозване Републике Косово?" 

Стефановић и Дачић одбацују ову идеју називајући референдум нелегалним док истовремено без икаквих овлашћења суспендују Резолуцију 1244 и предају део по део суверенитета албанским сепаратистима…

Излазност на референдуму била је виша него на било којим изборима и пре и након тога. Од уписаних 35.500 грађана са правом гласа изашло је 75,28% , од чега је 99,74% гласало против прихватања квази-институција!

Међу правницима је ово виђено као важан политички чин који верно осликава вољу грађана која неће моћи да буде заобиђена у даљим преговорима. Нажалост, није било тако. Нико се није освртао на резултате.

„Борба Срба са Косова и Метохије за поштовање Устава Републике Србије суштински представља борбу за очување Републике Србије и њене државности. Све одлуке које су донете од стране Срба са КиМ и резултати спроведеног референдума имају свој чврст темељ у Уставу Републике Србије и представљају израз уставног начела које прописује да су носиоци суверености грађани, те да ни један државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвоји сувереност од грађана нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана" писала је тада Славка Којић, уважени адвокат.

Срби са КиМ, пре свега они са севера где и чине готово апсолутни састав становништва, нису само на улици протестовали већ је њихов живот постао протест. Сваким актом пружан је отпор насилном покушају окупације, признавању сецесионистичких стуктура као законодавних, повлачењу и гашењу суверенитета државе Србије.

Од очувања тих принципа њима је зависио опстанак и останак а остатку Србије борба за Устав и право значили су потпору која ће спречити бујицу безакоња, пљачки и уништавања државе које тек након слома отпора Срба са КиМ достиже свој врхунац, не раније! А у тој борби Срби су били потпуно усамљени. Осим ретких појединаца који су успевали да дођу и по дан или два проведу на барикадама – никога другог није било.

У Бриселу је 19. априла 2013. године парафиран споразум којим власт пристаје да повуче и укине све институције и симболе државности и исте уступи квази-институцијама тзв., „републике Косово". О природи тог споразума више него сликовито говори чињеница да су га потписали тадашњи министар полиције Ивица Дачић и за почињено дело тероризма и убиство српских полицајаца правоснажно осуђени терориста, Хашим Тачи.

Свеза полиције и криминалаца на Косову и Метохији, како у врху службе тако и на локалу, до данас је остала нераскидива и створила незванични али владајући слој чији су инструменти страх и насиље уперени искључиво против српског народа.

Крајем истог месеца, представници Срба са КиМ, оснивају је Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија која би обављала послове из круга уставних надлежности АП, како је то нашим Уставном и прописано. Истог дана једногласно је усвојена и Декларација о одбијању Бриселскг споразума као неуставног акта јер укида институције Републике Србије на северу покрајине. Иначе, све време током рада ове Скупштине сви акти усвајани су једногласно.

Долази до парадокса када Влада у Београду, позивајући се на изузетност политичког положаја покрајине, која је у том тренутку под Међународним протекторатом, одбија да призна институцију основану по сопственим законима. Истовремено, као што смо рекли, води се дијалог у Бриселу којим се тај исти протекторат суспендује а признају као равноправне квази-институције албанских сепаратиста.

„Иако се такво дрско и отворено кршење важећег Устава дешава наочиглед целокупне српске јавности, ни један орган државне власти није нашао за сходно да реагује како би се заштитио уставноправни поредак земље и територијална целина Републике Србије" трудила се да простој гомили, увереној да је реч тек о политичким играријама, објасни Којићева. Међутим, Влада је прихватила Бриселски споразум, а исто чини и Народна скупштина Републике Србије чиме званично одустаје од сопствене територије и становништва.

Уз све то, да ли из неразумевања ситуације, личне материјалне користи или и једног и другог, на КиМ је било и оних Срба који су помагали гашење отпора а пре свих то су чланови неких политичких партија који су се правдали „јединством са Владом" (таквом Владом, да).

Понајвише су у томе новинари и уредници редакција на српском језику међу којима они водећи и нису са КиМ већ ту живе дуже или краће време и „привређују". Такође су ТВ МОСТ из Звечана и радио Косовска Митровица (оба на државном буџету) експресно преузети од стране Канцеларије за КиМ и речено им је „ми вас плаћамо, радићете како кажемо" што је пре свега чинио Вулинов незванични заменик Марко Кнежевић.

За то време учестала су паљења аутомобила, подметања експлозива, застрашивања и пребијања Срба, обично оних незаштићених. Представници Владе, најчешће Вулин, оптуживали су за насиље Србе који се противе издаји а над којима је насиље и спровођено.

Србе туче чак и председник Општине Косовска Митровица, Крстимир Пантић који је са телохранитељима упао у кућу Драгана Дашића и давио га и ударио неколико пута. Дечацима који су лепили антиизборни материјал претио је смрћу.

Претучени су и радници градског водовода чији је директор био садашњи градоначелник општине по систему тзв. „републике Косово" Горан Ракић. Отказе и/или батине добијају неки радници Цивилне заштите, јавних предузећа, новинари…Убрзо после тога Дашић се одселио са КиМ као и неки протерани радници а други су постали улични продавци хуманитарне помоћи.

Протести се ипак настављају, масовне шетње организују се све чешће па и свакодневно. Што је више народа било на протестима, то је мање новинара долазило. То је створило маневарски простор да из дана у дан претње постану све гласније, а народ збуњен фронталним таласом издаје у коме је остао без подршке а у којој учествују представници државе, интелигенције али Цркве, почиње да посустаје.

Непосредно пред саме сепаратистичке квази-изборе, био сам једини новинар који је извештавао са тих скупова као и са седница Скупштине АП КиМ. Мук који је у медијима завладао онемогућио је да се чује глас Срба са КиМ много више него данас о масовним протестима против диктатуре. А то је скупо коштало и остатак Србије.

О политичком утицају ове Скупштине можда је најбоље посведочио Јан Клиф, британски тзв. „амбасадор" у Приштини августа 2013. у једном интервјуу. Поздрављајући српску предају Клиф је са презиром, подсмехом али и благо испољеном нервозом говорио о овој Скупштини питајући се „ко то уопште признаје, одакле средства за њен рад".

За квази-изборе који су се очекивали рекао је да и поред бојкота из Београда мора да стигне јасна порука „да је то једини пут". Дакле, прихватање отцепљења Косова и Метохије може да буде једино трајно решење а за то је неопходно да у Београду на власт дођу људи који ће то прихватити. Запад је то стрпљиво припремао и чекао... До тренутка расписивања албанских тзв. „избора" на терену је све било спремно.

„И тако непрестано ридање на ридање прилажемо и ниоткуда помоћи" понављали су Срби стихове патријарха Арсенија ллл Чарнојевића спеване пред велику сеобу.

Ништа није злокобно као неизвесност" каже саговорник Магазина Таблоид П.О. који није са КиМ али јако добро познаје овдашње прилике. „Прво је (Вучић) уништио све институције, па створио Српску листу, убацио их у шиптарски парламент и дао им легимитет. Уклонио је барикаде, па онда и парк, на крају и зид…

Па, предаја Брезовице, Трепче, државне имовине… После свега чак ни сам Вучић не може званично да оде на Косово ако не добије дозволу од сепаратиста док се посета албанског преседника југу Србије одвија без икаквог присуства српских државних елемената!

Значи свакодневно чини најстрашније зулуме а да му не можеш ништа. Има екипу криминалаца-батинаша и сеје страх, врши терор у српским срединама бринући искључиво о личним интересима без икаквог знака пажње према свом народу. Тиме је знатно осоколио Албанце да пребијају повратнике, краду и пале имовину а њихове "агенције" масовно посредују у продаји српске земље, отуда је једна од првих тема преговора и био катастар.

Све шта је Влада Србије требала да уради у заштити, урадила је супротно. С обзиром на деловање Александра Вучића, право име би му било Зулум-бег".

У већ поменутом интервјуу Клиф истиче да су „улога српске заједнице и Српска православна црква кључ за живот мултиетничке државе Косова како би то била нормална држава Балкана". Мање од годину дана пре Бриселског дијалога, како је почетком 2010. најављено из штаба КФОР-а у Приштини, започео је прогон владике Артемија.

Раздор који је тако унет у српски народ готово да нема кога се није дотакао. Након тога без иједне осуде издајничких поступака сведочимо само предусретљивост узурпиране Епархије према режиму и лично Александру Вучићу али и структурама албанских сепаратиста у чему чак предњаче у односу на народ јер су монаси Високих Дечана међу првима јавно отишли по лична документа лажне државе.

Српске манастире на највишем нивоу посећивали су такозвани „високи званичници Косова" као када је Сава Јањић са Агимом Чекуом отворио мостић у дечанској порти. Такође, по први пут у историји манастир Грачаницу посетила је званично Атифете Јахјага у својству председника Косова августа 2014. године.

Медији су то пренели у наслову истичући како је „владика Теодосије игнорисао". А да ли било могуће да уопште ту уђе па још и да је срдачно дочекају монахиње у манастиру у коме се налази владичански двор и седиште Епархије?

Наравно, ни говора о томе, посебно не тамо где Теодосије влада посесивно и где је уведена гвоздена дисциплина. Том истом манастиру, Грачаници, ове године „војска Косова" донела је неколико ћебади као туру хуманитарне помоћи што је нашироко описано у њиховим медијима. Србима са централног Косова, који тој енклави припадају, није задат тежи ударац од подршке тој војсци кроз пријем ћебади и захвалност од свештенства.

„Претходно су узурпирали епархију РП да се само има привид суживота и толеранције са албанском влашћу јер је то институција која има највећи утицај у народу и без ње растурене не би ишло тако лако" примећује П.О. и додаје:

„…Црква је та која би организовала народне прваке, деловала саборно. Овако се не зна где ко удара. Нема оштрине, неког ко би повео, са ким би се идентификовали. И стадо има звонара. Сви нешто пљуцкају само и паламуде а такве људи гледају и слушају 25 година и само им је теже. Не виде излаз.

Просто су све институције поробљене. Одакле сад сви ти кадрови да попуне тако упражњена места а да не буде ћапи шта стигнеш? Увод у анархију највише плаши. Какав протест очекивати? Страх и безвољност, ничег другог ту нема. Већини би лакнуло да их само неко убије, да само буде брзо…"

И у Косовском Поморављу слична ситуација. „Притисак" је реч која објашњава разлоге непостојања протеста против Вучићеве диктатуре а иза које се крије неподношљива стварност:

Свака породица прима социјалу, минималац, ради у просвети, здравству. Људи не смеју да се противе. Са друге стране исти ти људи из СНС су на позицијама и у тзв. „косовском систему" а свако је или запослен или прима социјалу. Не смеју ни да кажу нешто против власти а не да протестују. Зато и ћутимо, сувише је јак институционални притисак" описује нам М.Ј.

Последњи пут је масовни српски отпор и противљење режимским намесницима на КиМ виђено крајем 2013. године, непосредно пред квази-изборе основан је Антиизборни штаб.

Кашњење у организацији је узроковао чак и врх ДСС-а све до момента када се мало шта могло урадити због чега су многи уебеђени да су „нас продали и они". Неколико дана пре одржавања квази-избора за члана привременог органа града Београда изабран је Андреја Младеновић, члан председништва ДСС-а. Подршка Србима на КиМ тако се додатно гаси.

Дошло је и време избора расписаних од стране такозване „скупштине републике Косово". Бојкот у потпуности успева. У промилима се мери излазност бирача. Преостало је само једно. Изазвати нереде на изборним местима и тако створити услове да се понови гласање.

Припадницима Жандармерије који су обезбеђивали гласачка места сепаратистичких избора од локалних Срба, речено је да „оду на паузу, 15 минута". За то време, неколицина набилдованих момака навукло је фантомке, утрчало у школу у којој су се избори одвијали и полупало изборне кутије.

„У Београду су организовани протести против рушења барака у Савамали који су окупљали на десетине хиљада грађана а нико није протестовао када су те фантомке на Косову рушиле државу.

Е када су видели да то са фантомкама пролази добро пресликали су методе са Косова и Метохије и тако имамо Савамалу. Овде су фантомке „рођене". Београд јесте престоница Србије али је Косовска Митровица "престоница фантомки" каже за Магазин Таблоид један од некадашњих политичара, противник гашења српских институција.

Нико се није бунио чак ни против постављања граница на Јарињу и Брњаку док смо се ми смрзавали на планини неколико дана тог децембра. А сада се питају што не устанемо?

На барикадама смо били док Жандармерија није под фантомкама и са оружјем упала и буквално нас разбилаСрби су се одавде борили колико су год могли, трпели, чекали да се неко побуни у Београду, Србији… ништа се није дешавало. Шта смо сами могли да урадимо?" пита се овај политички ветеран.

„Ако ходаш кроз џунглу, потражи стазу којом је неко пре тебе прошао, не губи време на већ савладане препреке" саветовао је давно професор младе студенте. Срби са Косова и Метохије су прошли кроз своју џунглу и стигли равно пред разјапљене чељусти помамљене звери. Застали су и не виде куда би даље. Њихове стазе јесу такве да се требају пратити али њихово искуство говори да на концу, сакривена у трњу, чека звер.

Зато сви који се искрено буне против диктатуре Александра Вучића и владавине његових криминалаца, морају да истрају и да стигну до краја утабане стазе а кад ту стигну да што јаче загазе напред! Јер звер се мора прегазити, то је једини пут у слободу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ПОЛИТИЧКE ИЗБОРНE ДРЖАВНЕ ИГРАРИЈЕ: ВАНРЕДНО ПОЛИТИЧКО УЗДИЗАЊЕ ДО ПОТПУНОГ ПОРАЗА СРПСКОГ НАРОДА И СРБИЈЕ!??

31. марта 2017. Коментари су искључени

 

Оцена страних западних моћника и оних који су омогућили политичко уздизање садашњег Председника Владе у Србији, јесте да је он испунио дате му задатке на овој функцији, па пошто сада предстоје нови захтеви који се морају спровести, исти ће се најлакше испунити са позиције вишег политичког положаја; са њиме на челу!!?

(Слично се десило и поводом смене Тадића који је са функције Председника државе, координисао рад Владе Србије, а када је одрадио свој део посла септембра 2010.год, и када је из УН извукао решавање питања стања територије КиМ, и у приватном аранжману са Кетрин Ештон донео акт којим је одбацио Резолуцију Скупштине Србије и отворио врата ЕУ да настави са уценама Србије ради лакшег постизања западних циљева!! А пошто је требало одрадити још задатака на урушавању заштите интегритета Србије, одлучено је да он, Тадић буде склоњен и доведен неко ко ће то да доврши)!!!

 

 

004.SRBIJA POD SLJIVOM 2015-6

 

Страни фактори су задовољни ритмом остваривања циљева који су били постављени Влади у Србији, а овакав закључак може да лежи и у чињеници да је велики део постављених задатака извршен у потпуности, међу које између осталих, спадају и ови:

У претходних пет година, “међународни пројекат Косово” се (потписивањем оног издајничког бриселског споразума, априла 2013.год,) ПРИВОДИ КРАЈУ и недавним постављањем и зиданих објеката на, сада административној линији са КиМ, односно на будућим граничним прелазима државе “Косова без звездице”, уз широку подршку ЕУ!!! Из овога закључујемо да је онај почетни принцип “стандарди пре статуса”, претворен у потпуни пораз државе Србије потписан за бриселским столом!!!!

Док суседне државе јачају своју или се дозвољава и подржава формирање нове војске албанских власти на територији КиМ, у Србији је у континуитету настављено урушавање система одбране и слабљење Оружаних снага и јединица Војске Србије, при чему се кроз одвајање пара за учешће дела припадника Војске у мировним мисијама хиљадама километара далеко од Србије, намерно заборављало ва важну чињеницу да уз напредак технологије и нових борбених система, захтева и потребу за адекватно обученим људством оспособљених за њихово дуготрајно и редовно одржавање!!!!

Ангажовањем странаца као саветникa у министарствима Владе у Србији, широм су отворена врата за лако усмеравање и контролисање рада Владе и Скупштине Србије из ван наше државе, као и предлагање и усвајање закона који су по садржини против интереса Србије и њеног народа!!!! А довођењем странца за саветника у кабинет МУП-а, створени су повољни услови за роварење и урушавање и тог важног система државе Србије!!!!

У истом циљу се врши и формирање јединица полиције на глобалном нивоу, па се у ту сврху на наше границе доводе полицајци страних држава (док су наше Граничне јединице Војске морале бити укинуте, јер је то било потребно ради будућег настављања Србије да се креће путем без алтернативе) чија овлашћења нису довољно позната широкој јавности, али се њихов боравак и активности медијски представљају као једно од важних достигнућа отворености Србије!!!

А наравно да је пожељно стално и непрекидно испуњавање мера, стратегија, захтева, смерница, мишљења, директива, регулатива, сугестија, одлука, наредби, налога …итд, итд,,,, доношених од стране бриселске бирократске машинерије, других међународних институција, (који истовремено намећу и ограничења тој држави), као и редовно спровођење захтева, жеља и поштовање закона албанских власти са територији КиМ!!!!

Даље, Влада у Србији и њене институције, одавно су предузели мере у циљу лакше асимилације и утапање под Власт и законе албанских власти преосталог српског живља на територији КиМ!!! То је урађено на званичном нивоу, па прво преко укидања Координационог центра за КиМ и Министарства за КиМ , дођосмо до Канцеларије за КиМ (која руководи из Новог Београда), и до “Српске листе” са које су у срединама са српском већином изабрани председници Општина да положе заклетву према законима и статутима општина донетих и одобрених од стране албанских власти, и потпуно уведени у систем “Републике Косово без звездице”!!!

А свака Вучићева изјава да ће, на било какву увреду или провокацију од стране суседних и европских држава упућене нашој држави, “…..Србија реаговати мирно, сталожено и сусдржано…”, бива пропраћена громогласним и подсмешљивим одобравањем тих истих држава, зато што је Председник Владе у Србији гарант пасивизирања наше Отаџбине без обзира на претње и провокацје са стране, па им на тај начин отвара пут да увек врше различите притиске на Србију.

Чак ни бројни чланови САНУ нису показивали жељу да се пробуде из своје пасивности и упосле своје умне главе и уздигну се изнад просечности, да би својим проценама доприносили и у мобилизацији институција и народа на јачању Србије, па је њихов нерад пожељан поробљивачима Србије

Изгледа да су нашу православну веру боље чувале наше прабабе и бабе, за разлику од СПЦ чија се звона све тише чују, а њена улога у јачању православне вере и духа народа скреће у правцу који је усмерен на остваривање екуменизма где се на крају признаје примат Папи!!!

Па када томе додамо жалосну истину да је годинама затворен и грађевинским скелама и материјалом, опасан Народни музеј Србије, закључујемо да и тај важан сегмент српске културе тоне, на задовољство оних који нису пријатељи Србије, па ће и у овој туристичкој години он остати без посетилаца!!!!

Годинама каскајући, просветни и научни ситем Србије је наставио да се вуче по прашини, да би они светли примери појединаца и њихови успеси били недовољно запажени а њихово знање правилно експлоатисано на нивоу државе, па су на крају своје знање ставили на располагање Западу!!!

Истовремено се образовање наших будућих нараштаја, уз подршку својих родитеља преусмеравало на лаке забавне садржаје презентоване и у програмима медијских ТВ кућа!!!

Повећање незапослености и свођење зарада (оно мало радне снаге који су имали среће да нађу посао) на социјалу и преживљавање појединаца (радећи код страних власника у јефтино купљеним домаћим фирмама) и њиховихј породица, само усложавају многе социјалне проблеме угрожених категорија становништва, чији се захтеви нередовно и споро решавају!!!

Већ десет година реформа правосуђа није отишла даље од слова “Р”, па судски процеси својом дужином трајања добијају облик епске песме, а изречене казне криминалцима делују као награде!!!!

Одвајањем пара за рад гомиле НВО са звучним називима (у којима све “пуца”од демократских израза) и њихово увлачење у обавезан рад и функционисање државних органа, где и поред и добрих својстава оних чије је деловање усмерено ка хуманитарном плану, рад већине њих има и негативан утицај у потпомагању урушавања Србије као државе!!!!

Итд ,итд, итд …и томе сл……. а на задовољство страних фактора који су као хоботница обавили Србију давећи је до њеног нестанка!!!!!

А право питање је, у ствари – зашто би Александар Вучић, после избора 2016., у пуном залету и на врхунцу моћи своје власти, скратио свој мандат за читавих три и по године, а то најважније место по функцији у Србији, препустио другој особи!!!?????????????

Посебно није јасно, ако је Влада у Србији, под вођством Вучића који је својом “мудром, савесном, домаћинском, итд. итд, политиком, уз повећáње суфицита до висине границе дефицита, па преко “стабилизовања” исплате пензија уз њихово смањивање и не вађење руке из пензионерсог џепа, па давање вишеструких субвенција страним инвеститорима, и још заокругљивање оствареног БиДиПија у висини на око 72% спољњег дуга, Србију поставила на СТАБИЛНЕ ноге”, а Србија са њиме на челу, постала фактор стабилности на Западном Балкану”, зашто је Вучић напустио кормило државе на путу без алтернативе и прихватао се изборне борбе за мандат Председника РС, иако зна да је функција Председника државе малте не сведена на шефа протокола!!!?????????

Знајући све ово, намеће се закључак: Вучић се као Председник Владе у Србији планирано подиже на виши ниво како би објединио обе функције а Николића истиснуо из игре као реметилачког фактора, пред коначну нормализацију односа са РКС и потписивање опште обавезујућег споразума са властима Албанаца са КиМ, и појачано усаглашавање са политиком ЕУ, уз неминовно дистанцирање од Русије, тако да ће преко техничког премијера (Вујовића или било кога другог на челу Владе), објединити обе функције у Себи, и тако имати одрешене руке да "сврши" са Србијом (смањи број посланика у Скупштини, спроведе уставну реформу у којој ће Срби остати без своје државе и постати грађани) на само њему знан начин (без референдума), а по вољи евроатлантиста потпуно пасивизира слободарски и патриотски дух српског народа, и обезбеди лично себи „неприкосновену лидерску позицију водеће државе на Западном Балкану“, уз очекивања да у догледној будућности буде адекватно награђен неком високом функцијом у бриселској администрацији!!!!???

На путу без алтернативе, на коме је сваки нови захтев од стране ЕУ само један у низу бриселског пражњења мошница над српским народом и Србијом, можемо само кратко да закључимо да се Србија својевремено вратила са Крфа, али је питање хоће ли се сада из Брисела, Србија вратити читава!!!???????????

 

©Гето Србија

НАЈУЗОРНИЈИ ЂАК ЕУ НА ПУТУ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ УЗ ОБАВЕЗНО РЕЖИМСКО УТИШАВАЊЕ ГЛАСА СРПСКОГ НАРОДА!??

16. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Није тако давно било кад је актуелни српски диктатор изјавио: "…Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато и знам како ћу да скончам…Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило…"

Многи се данас питају, каква је била та љубав према грађанима Србије које је он лично за само пет година владавине довео у положај гори од онога који је био за време немачке окупације. Коначно, многи би радо да сазнају, да ли му се "приближило" и какав ће бити епилог ове ужасне социјалне, политичке и државне драме у којој он као таоце држи седам милиона људи.

Извесно је да су последице његовог дивљања већ данас страшне и сваки дан који он проведе на власти, укопаваће Србију све дубље. Али, као што је познато, све има свој крај.

 

                       Никола Влаховић

SRBIJA NA PUTU BEZ ALTERNATIVE

 

Чувени шлагер Хитлерових нациста из Другог светског рата, "Лили Марлен", који су Немци, иначе, први пут 1941. године емитовали са таласа тада окупираног Радио Београда, поново се, као времепловом, ових децембарских дана зачула, у једном београдском ресторану, у Скадарлији.

Група припитих немачких туриста, хтела је да чује незваничну нацистичку химну, па су музичари почели да је изводе, но нису стигли до краја. Из кухиње је након неколико тактова, излетео кувар Марко Орељ и наредио оркестру да одмах прекину са нацистичком песмом.

Према сведочењу присутних гостију, настала је непријатна сцена, Немци су се побунили, али Марко није одступио него је позвао менаџера ресторана да интервенише. Уместо да га подржи, менаџер му је дао моментални отказ!

То је слика Вучићевог режима који је довео сваки сегмент друштва до понижавајућег положаја, онако како су то радили немачки колаборационисти за време Другог светског рата, па чак и горе.

Није ли ова симболична и симптоматична прича слика данашње Србије, у којој Александар Вучић свакодневно прети, и јавно, пред страним дипломатама, ружи и тужи сопствени народ, само зато јер је тај народ непокорен, и не воли да игра по нотама и тактовима болесних диктатора попут њега и оних империја пред којима он данас пузи, тражећи милост и још неку годиницу живота на власти?

Зашто се ово дешава у данашњој Србији, зашто је свако ко покаже имало поноса и ко проговори језиком истине, одмах виђен као опасност за Вођу и његове скутоноше? Није тешко закључити-режими попут шизоидне Вучићеве диктатуре, не могу да поднесу глас народа и слободу туђег мишљења.

Спреман је овај тиранин, не само да пева "Лили Марлен", него и свих осам милиона грађана Србије да стрпа, као бело робље, на принудни рад у страним зеленашким компанијама, које ничу од Мораве до Дунава, а од којих нема користи ни народ ни држава. Само Вучић и његова група хохштаплера и подводача.

У првој недељи децембра одлазеће 2016. године, сви његови медији објавили су вест како је у преговорима о чланству Србије у Европској унији изгледно да ће бити отворена три нова поглавља која се тичу јавних набавки, науке и културе и образовања. Вођа је то најавио као "велики допринос Велике Немачке", јер је Бундестаг у Берлину донео одлуку да подржи отварање ова три поглавља.

И док је Вучић балавио преко својих телевизија о овом догађају, председник Европске комисије, Жан Клод Јункер је јасно ставио до знања свакоме у Србији, да до 2020. године нема ни говора о некаквом придруживању Европској унији, те да је економско стање у Италији, Грчкој, Шпанији али и неким другим ЕУ државама, такво да је и опстанак уније неизвестан. Упркос томе, Вучић срља даље.

Само једно од три поменута поглавља (јавне набавке), ако и када буде заживело, биће директно уперено против његове криминалне владавине, преко нелегалних послова и корпорација препуних прљавог новца.

Али, Вучић срља даље, ослоњен на импресивну количину свакодневних лажи коју емитују његови електронски медији и штампају његови билтени. Ужасни наслови који сваког дана ремете јавни ред и мир у Србији, производ су његове болесне потребе да на тако немушти начин ‘разговара’ са великим силама и онима који истински одлучују о судбини Европе и света. Кад се осети угроженим, његови билтени позивају и прозивају редом дипломате, државнике, европске комесаре

Таква параноја и најшири спектар његових лудила савршено добро су познати, како међу европским политичарима тако и у медијима.

Бечки лист Дие Пресе пре извесног времена му је упутио поруку са својих страница која у дословном преводу гласи: "…Господине премијеру, не живимо у 1914. години! Нико не поставља Србији ултиматум. Нико не жели никакво зло Вашој земљи, ни ‘српском народу’ који тако често цитирате (ни мањинама, уколико сте њих заборавили), нема међународне завере, напротив. Темељи за приступ Ваше земље ЕУ су постављени. Не отежавајте непотребно Србији. Да је све била само фасада, не желимо да верујемо".

Био је то одговор на његово урлање са једне недавне конференције за новинаре, где је претио, прозивао, заклињао се, плакао, смејао се, хватао ваздух, лупао песницом по говорници, окретао леђа присутнима, а све зарад јасне поруке која је стигла из Брисела: "Србија може да пролази поглавља, али је пут далек". Само што нису рекли "и неизвестан".

На изненађење присутних, Вучић се 8. децембра ове године појавио и у Цириху, на међународном симпозијуму под називом "Wорлд миндс" (учешће је платио парама из буџета Србије), где је направио својеврстан скандал када је увелико прекорачио термин за излагање, о чему је швајцарска штампа известила, а посебно "Ноје Цирихе цајтунг" који се осврнуо на невоље организаторима са Вучићевом "ширином тема".

Наиме, мали балкански диктатор је дао себи слободу да прича о свему и свачему, па је редом кренуо да паметује: о економским "успесима" Србије, о ситуацији у региону, мигрантској кризи, изборима у САД, референдуму у Италији, променама у Бугарској, економској сарадњи са Кином и Уједињеним Арапским Емиратима, европском путу и предстојећим изборима у Србији, па чак и такозваном дуалном образовању, где се похвалио како Србија има најјефтинију и најшколованију радну снагу, а успут нагласио да је најсиромашнија држава у Европи, "идеална за инвеститоре".

Кад је у неприлику довео организаторе, на сцену је ступио бивши немачки канцелар Герхард Шредер, који га је склонио из радне атмосфере у део одређен за угоститељску понуду, где је могао слободно да шири тематику на све могуће и немогуће теме.

Председник Швајцарске конфедерације, Јохан Шнајдер, некако је ипак избегао да буде Вучићева жртва, јер би га у супротном овај лудак одмах прогласио "својим пријатељем".

Колико је Србија заиста окупирана и понижена, обесправљена и изолована, деградирана и сврстана међу ординарне колоније, говори и реченица Дејвида Мекалистера, известиоца Европског парламента за Србију, коме су у петак 9. децембра ове године, новинари немачког Радија Дојче Wеле, упутили низ непријатних питања (на која је одговорио са неколико општих и бесмислених реченица).

Наиме, ова угледна медијска кућа тражила је да одговори на питање зашто он сматра да су "политичка мерила за Балкан другачија", од чега зависи даљи напредак Србије ка ЕУ и које то поруке Унија шаље Београду када је реч о људским правима и слободи медија, зашто он сматра да је Вучић "најузорнији ђак" на Западном Балкану, шта је с поштовањем грађанских права или слободом медија у Србији?

Зар је решавање позивног броја за Косово и Метохију важније од идеала на којима је утемељена ЕУ или Унија игнорише те проблеме у Србији јер јој је важније да има добар партнерски однос с владом у Београду, и посебно: какав сигнал ЕУ шаље јавности у Србији када рецимо видимо комесара Јоханеса Хана како ћутке стоји поред Александра Вучића, док премијер оштрим речима прозива медије и новинаре? Да ли је то нека врста издаје сопствених, европских вредности?

Јасна је порука коју Мекалистер шаље Србији глорификацијом Александра Вучића и његових криминалних дела. "Политичка мерила" која он помиње нису ништа друго него чисти фашизам, јасна сегрегација "нижих" и "виших" (Мекалистер без имало срама помиње "разлику" у политичкој култури северне и централне Европе у односу на овај део Балкана). У том смислу је и подршка једном диктатору, који не преза ни од чега, па чак ни од свакодневног медијско-полицијско-мафијашког терора.

Уосталом, његов диктаторски однос најбоље се видео недавно кад је, уместо у парламенту или на седници Владе, најавио Предлог Буџета за 2017. годину на конференцији за штампу (који у овом броју детаљно анализира наш познати економиста Миодраг К. Скулић). Испоставило се да је неколико сати пре његове конференције за новинаре, сајт његовог билтена "Информер" знао све о томе, пре народних посланика и председника посланичких група!

Свет Вучића никада није гледао као реформатора него као онога ко ће да одради прљаве послове. Недавно је амерички "Хафингтон пост" објавио текст о његовом насиљу у коме између осталог пише: "…Александар Вучић подсећа на Милошевићев деспотизам…Цензура је била увод у његову крваву еру."

И Дојче прес агенција (ДПА) говори слично: "….Може ли се бившем националистичком и радикалном вођи рећи да се преобразио у демократског и проевропског политичара? Последњих седмица је у земљи и иностранству осуђивано притискање критичких медија од стране Владе, што Вучић одбацује…"

Сам предлог буџета је у Скупштину стигао у петак као скандалозан купус, мало у ПДФ-у, мало у Ексцелу, а мало у Wорду. Министарство финансија тиме је показало тоталну неспособност да у савременом, отвореном формату предложе буџет или још горе дрскост према Народној Скупштини и покушај да онемогући ефикасну, упоредну и смислену анализу буџета.

Предлог буџета нема никакву упоредну анализу са претходним годинама, нема никакве детаље о милијардама које се троше на разне партијске и буразерске пројекте, никакве детаље о огромним субвенцијама, никакве детаље о милијардама у државним гаранцијама неспособним партијским кадровима у јавним предузећима, никакве детаље о донацијама партијским невладиним организацијама…

Ни то изгледа не смета разним известиоцима Европске уније, ситим и задриглим бриселским комесарима и водећим људима водећих земаља ове заједнице која, очито, мучи своју муку како да опстане и да ли да опстане са теретом земаља које имају на хиљаде милијарди дуга…

У таквим околностима, Вучић логично рачуна на своју малу мафију, предвођену градоначелником Београда Синишом Малим, кумом Николом Петровићем, својим братом Андрејом, Александром Вулином, Небојшом Стефановићем

Рачуна да ће остати на ногама и након избора на пролеће идуће године које хоће да инсценира, како би још увек постојећу партијску војску натерао да истог дана гласају и за СНС председничког кандидата и за себе и своје привилегије. Да једним ударцем убије две муве.

Није више питање да ли ће му то поћи за руком (јер се неко други пита), него да ли ће постојећа политичка олигархија у Бриселу и нова власт у Вашингтону то да му дозволе. Јасно је да су се на међународној сцени играчи променили и да је Трампова победа у САД, све окренула у другом смеру.

Дојучерашњи кандидат за државног секретара САД, Руди Ђулијани, не претендује више на то место, а томе је пресудио прљави новац који је као лобиста добио од Вучића још 2012. године.

Србија јесте под окупацијом, њени грађани, хтели-не хтели, натерани су да, симболично речено, певају нацистичку "Лили Марлен", да раде само за хлеб и воду и клањају се свакоме ко дође да им дере кожу са леђа.

Али, истовремено, назире се и Вучићев крај. Подршка коју очекује од европских парламентараца, у случају парламентарних избора на пролеће, неизвесна је као и сама Европска унија. Чак и ако заведе додатну диктатуру и још једном покраде изборну вољу Србије, чега га судар са социјалном бедом која је нарасла до граница неподношљивог. Природно је да су његов режим угуши у блату на Сави, тамо поред арапске куле-чардака, која већ помало тоне док подземне воде неумитно роваре испод његовог лоповског пројекта.

Коначно, дошао је тренутак да се суочи и са својом пронатовском, и јасно израженом антируском политиком. Наиме, Вучић је направио више кардиналних грешака са Русијом.

Руска спољнополитичка машинерија, снажно је помогла Србији да спречи улазак Косова у УНЕСКО, спречила је и усвајање штетне резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама, спречила је бројна насиља над српским делегацијама у Уједињеним нацијама, а Вучић им је одговорио тако што је на сваки начин избегавао да се кредитно задужује у Москви (мада су ти кредити били неупоредиво повољни по Србију него они са ЕБРД, ММФ и Светском банком).

Нећу да испуњавам налоге страних амбасада у Србији, вриштао је Вучић са говорнице у Влади Србије недавно и поручио страним дипломатама у нашој земљи да почну "да се одвикавају од мешања у унутрашње ствари Србије". Овде ће народ одлучивати о својој будућности, а ја нећу да испуњавам налоге страних амбасада, храбрио је он себе самог па наставио: "…Хоћу да разговарам с њима, да их чујем, саслушам, али нећу да испуњавам њихове налоге".

И саслушао их је! Одмах му је Кајл Скот, амерички протектор у Србији, дао у руке коверту у којој је стајао списак хитних захтева САД, међу којима и неколико нерешних случајева (дегутантна прича о "случају Битићи", паљење америчке амбасаде у Београду, случај Савамала…).

У држави коју је понизио, у којој се школа са именом "Свети Сава" преименује у школу са именом "Мохамеда Бин Заједа", у држави где се са државним институцијама може општити искључиво путем разних Кол-центара, где батина из мрака вреба и где неприкосновени владар лаже брже него што мисли могу да теку, барем за једну генерацију више нема наде.

Превара је била и остала главни инструмент његове владавине. Није прошао ниједан дан од како је на власти, а да некога није преварио, довео у заблуду или му подметнуо лаж или фалсификат. Масовне преваре које свакодневно спроводи преко медија, већ су му се вратиле као бумеранг и чека га „дан беса" ојађених грађана. Али, пре него што се попео на владарски трон, преварио је и све оне који су му дали новац да би победио на изборима. Многи од њих једва чекају да ускоро падне са власти па да му наплате своја потраживања.

Ангела Меркел је довела милионе Арапа у Европу, да јој буду слуге. Али, нема више тих концентрационих логора у које може да их стави, да служе њеној фашистичкој политици.

Доналд Трамп се јавно одриче те политике поробљавања малих држава, најављује повратак својих економских убица и војске кући, и враћању ка хришћанским вредностима и изгубљеном америчком сну. У том пројекту нема Ангеле Меркел и њеног Мајн Кампфа. Пре ње ће сигурно бити збрисано њено већ одбачено чедо Александар Вучић и његова злочиначка банда, који, као квислинзи, спроводе њену политику поробљеног Балкана.

 

     А 1. Романсирана планска привреда за веверице

(Посвећена Вучићевој економској стратегији)

У давна, прадавна времена једна породица је производила и продавала ципеле.

То је била велика породица од 60 људи.

Њих 50 је правило ципеле, а 10 продавало.

Имали су добру маржу. 40% просечно.

Једног дана дошли су им странци и понудили ципеле 20% јефтиније, да продају као додатни асортиман. Маржа на тим ципелама би била 50%, а оне би и даље била јефтинија од домаће производње.

Квалитет није био исти, али у сиромашном селу као што је било наше цена је била важна.

Шта се онда догодило?

Уместо 50.000 комада домаће производње, сада се производило 20.000 комада, а 30.000 комада се увозило. Цена коштања домаћих ципела је порасла и због мањих набавки сировина, као и због непопуњених капацитета погона. Будући да су у фабрици сви били породица, нико није хтео никога да отпусти.

Странци су још мало спустили цену и зарада на увозним ципелама се повећавала, а на домаћим смањивала.

У трећој години продавало се 45.000 страних и 5.000 домаћих ципела.

Породица је била принуђена да затвори погон због губитака. Пристали су да странцу продају фирму за 1 евро.

Село тј. локална самоуправа, да би помогло породици, пристало је да на себе преузме дугове.

Идуће године, странци су подигли цену ципела које се више нису правиле од коже, него од скаја. Праве кожне ципеле било је немогуће купити.

Произвођач млека који је продавао кожу за ципеле био је принуђен да подигне цену млека да надомести мањак зараде на кожи.

Странци су почели да увозе млеко јефтиније од домаћег.

Произвођач млека је продао краве и постао увозник млека.

То млеко је било јефтиније од других и сви остали произвођачи су продали своје краве, јер им се није исплатило да производе млеко.

Идуће године млеко је поскупело.

Траве је било довољно јер није било довољно крава. Није се више ђубрила.

Произвођач НПК ђубрива морао је отпусти вишак радника, али због предимензионисаних капацитета самих погона, при овом обиму цена коштања производа је била превелика. Странци су почели да увозе јефтиније ђубриво.

Обим производње је још пао, фабрика је ређала губитке и морала је да се затвори.

Странци су понудили да је купе за 1 евро.

Локална самоуправа је помогла и преузела постојеће дугове.

Странци су фабрику затворили и отпустили раднике.

Задржали су монопол на увоз ђубрива, али то је у том тренутку било јако повољно за нас јер фабрика није правила губитке, а и ђубриво је било јефтиније.

Идуће године ђубриво је поскупело, ал нисмо могли да бирамо.

Нестало је ципела, млека, крава и ђубрива.

Нисмо знали шта да радимо, па смо платили стране саветнике, који су израчунали да је ситуација лошија него раније и да сада уз фабрике морамо да дамо и субвенције.

Нисмо имали пара да дамо субвенције.

Странци су нам позајмили паре да им платимо да нам узму фабрике. Са каматом.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ALO KAO POKLON, PRODAJA, PREDAJA, IZDAJA…!?: ĐURIĆ JE ODRADIO SAMO ONO ŠTO MU VUČIĆ KAŽE….

18. новембра 2016. 1 коментар

 

Poslednji čin u priznavanju lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, obeležio je "svileni" kadar iz kabineta Tomislava Nikolića, ogavni Marko Đurić. Od kako ova gadna spodoba deluje kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pod komandom Aleksandra Vučića, Srbi na Kosovu i Metohiji su izgubili svaku nadu u opstanak na svojoj zemlji.

Ovih dana je Đurić izvršio Vučićevu volju, pa je albansko Kosovo dobilo svoj pozivni telefonski broj, kao da je nezavisna država, a srpski Telekom je nateran da registruje ćerku-firmu koja radi "u stranoj državi" sa privremenom dozvolom. Ali, to je tek početak kraja koji su Vučić i njegovi pederi režirali.

 

              Nikola Vlahović

002C.STATUSNO NEUTRALNI PREGOVORI3

 

Perjanica Tomislava Nikolića, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, jedan od istaknutih režimskih pedera koji su dobili najviše državne funkcije, potvrdio je 14. novembra ove godine da je Vučićeva vlada već priznala lažnu albanski državu Kosovo, dodelivši joj pozivni telefonski broj (što po međunarodnom pravu mogu imati samo suverene države).

Bezočno lažući da je "Telekom" na Kosovu ostao u posedu Srbije, Đurić je (van kamera i mikrofona) uzgred razotkrio i šta je sve Vučić ove godine potpisao, osim predaje imovine Telekoma Albancima, čija je vrednost procenjena na oko 37 miliona evra.

Naime, u Briselu je, u svojstvu predsednika Vlade, Vučić potpisao i odricanje od imovine koja se meri milijardama evra (Gazivode, Trepču, Valač i sve pripadajuće rudnike, topionice, flotacije, površinske kopove i sva neistražena rudna nalazišta)! Srbija je čak naterana da Telekom registruje na Kosovu kao da je u stranoj državi, i to kao "ćerku firmu".

Na Đurićeve laži da je Srbija "sačuvala Telekom na Kosovu", reagovala je odmah Radio Slobodna Evropa, čiji novinari su objavili da je Telekom dobio samo privremenu dozvolu za rad, do raspisivanja tendera za mobilnog operatera, koji sigurno neće biti ova srpska kompanija. Poniženje je utoliko veće, što je Đuriću u pregovorima sa Albancima jasno stavljeno do znanja da ni te privremene dozvole neće biti ukoliko Srbija ne prihvati pozivni telefonski broj za lažnu Republiku Kosovo.

Đurić radi ono što mu Vučić kaže. Ništa izvan toga. Zato je mesecima, plačljivim glasom pronalazio načine da laže o suštini sporazuma o telekomunikacijama (ali i o celokupnoj državnoj imovini Srbije na Kosovu i Metohiji) koji je Aleksandar Vučić potpisao sa Albancima u Briselu, a koji nikada nije objavljen u javnosti.

Uzgred, Đurić je bezbroj puta ismejan, ponižen i u albanskim medijima izvrgnut najcrnjem ruglu, zbog svoje vulgarne pederastije koja ga je, očito, preporučila kod Vučića. To mu nimalo nije smetalo da nastavi sa ogavnim lažima da je "Srbija dobila neprihvatljivi ultimatum" i slično.

Njegove i Vučićeve prevare, u jednoj jedinoj rečenici razotkrila je Maja Kocijančič, portparolka Evropske komisije, koja je rekla da se ne radi o ultimatumu, već o sprovođenju već dogovorenog.

Od momenta kad je Vučić potpisao "zaostale obaveze" u Briselu, dat mu je rok od tri dana da prihvati ili ne prihvati "predlog sporazuma" kojim se Srbija odriče imovine na Kosovu. Do javnosti ovdašnje nije mogla da dopre čak ni javna pretnja briselske administracije da će se Srbija "suočiti sa sankcijama", ukoliko se ono što je Vučić potpisao ne realizuje odmah.

Na sve ovo, Vučić je prilikom nedavne posete opštini Senta, novinarima govorio "da će videti" šta da se radi. A, mnogo pre toga, u Akcionom planu (u vezi imovine na KiM), Vučić se posebno potrudio da nigde ne bude definisano kome pripada imovina Telekoma. Samo se navodi da će biti osnovano novo telekomunikaciono preduzeće koje će morati da bude registrovano "po kosovskom pravnom okviru" (namerno nije upotrebljena reč "zakon").

Pre nekoliko meseci, pojedini mediji u Srbiji su javili da će predaja Telekoma biti samo uvod u predaju sve preostale državne imovine Srbije u ruke albanskim separatistima. Još 2001. godine, ta imovine je bila procenjena na čak 200 milijardi evra (reč je o celokupnim resursima u pokrajini). Sprdnja Albanaca sa Vučićem i Telekomom Srbije dostigla je vrhunac kad je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku jednom rečenicom preko društvene mreže Twiter, "pozdravio sporazum".

RTS tu vest nije javio ali je zato prištinska televizija KTV na sva zvona objavila tu vest pa je na Kosovu među Albancima nastalo opšte veselje, a kosovska ministarka za dijalog sa Srbijim, Edita Tahiri potvrdila je da je Kosovo dobilo međunarodni telefonski pozivni broj (383), te da je "…dobijanje međunarodnog pozivnog telefonskog broja rezultat intenzivnih razgovora između predstavnika Kosova i Srbije uz posredovanje Evropske unije".

Tri meseca ranije, Vučićevi bilteni su objavili na svim naslovnim stranama kako "Priština želi da prisluškuje telefone građana Srbije", te da zahtev Albanaca da imaju pristup Telekomu Srbija nije prošao i da je u vezi sa tim stav Srbije naišao na razumevanje posrednika u razgovorima. Laž do laži!

Opet je "izvođač radova" bio ogavni peder Marko Đurić, čovek čiji bi se deda (akademik Najdan Pašić) u grobu prevrtao kad bi znao da mu unuk nosi svilene gaće i da je tokom svoje kratke i neslavne političke karijere ostvario više "toplih" prijateljstava, počevši sa gejevima okupljenim oko kabineta Tomislava Nikolića, završno za armijom najgadnijih buzeranata iz Vučićevog okruženje. Konačno, to je "Vučićevo čedo", koga je on lično "blagoslovio".

Ima li veće uvrede za svakog građanina Srbije, a posebno za Srbe sa Kosova i Metohije, da ih zastupa "nežni" Đurić, odvratna plačipička, peder i lažljivi šmokljan, sa kojim Albanci na Kosovu prave neviđenu sprdnju?

Ne samo što su ga proterali četiri puta sa teritorije Kosova i Metohije kao funkcionera Republike Srbije "koji neovlašteno, bez najave dolazi u suverenu državu", nego mu je napisana čak i prijava zbog seksualnog uznemiravanja jednog opštinskog funkcionera iz Prištine, koja je kasnije povučena na intervenciju kod Hašima Tačija.

Đurić se ponaša isto onako kako se pred baronesom Katrin Ešton ponašao Aleksandar Vučić, kad se bacao u Briselu po podu, plačući, o čemu je govorio i Aleksandar Vulin (sve dok nije dobio finansijsku i političku "satisfakciju", kako ne bi priča išla predaleko).

Može li taj i takav čovek da predstavlja Republiku Srbiji i njene građane na Kosovu i Metohiji, ili samo svoju pedersku sabraću iz i oko Vlade Srbije? Odgovor je više nego jasan. Ali, ovaj "svileni" sluga sa Vučićevog kanabeta i dalje govori kako pitanje uzurpirane srpske imovine na Kosovu i Metohiji mora da bude tema razgovora pa kaže: "…Koliko god Priština želela da izbegne razgovore o imovini, ja sam spreman da se opkladim da će biti naterani da u jednom trenutku sednu za sto i razgovaraju o imovini. Za tim stolom nas čeka ogroman broj predmeta koji se tiču otuđenih stanova – preko 40.000 stanova i velikog broja kuća…"

Bude li se peder Đurić i dalje bavio najdelikatnijim državnim pitanjima, ne treba ni sumnjati da će i tih 40 hiljada stanova definitivno ostati u rukama Albanaca i njihove lažne države .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: