Архива

Posts Tagged ‘nemacka’

ТРЕЋА НЕМАЧКА ОКУПАЦИЈА: ВЛАДA СРБИЈЕ СВИМ СРЕДСТВИМА ДОПРИНОСИ НЕМАЧКОЈ ТАКТИЦИ ЕКОНОМСКОГ ПОРОБЉАВАЊА ОТАЏБИНЕ!!?

27. јуна 2017. Коментари су искључени

 

У току је прави рат за сировинска богатства, широм европског континента. Велике немачке корпорације, уз политичку логистику своје државе, из тог разлога подржавају све криминалне балканске режиме, па чак и оне најодиозније албанске политичаре са Косова којима су и ратни злочини доказани.

Али, Немачка има циљ да у наредних пола века нема никакве проблеме са енергетиком. У том смислу је за владу у Берлину, најважнији део Балкана, Косово и Метохија.Од Србије и самозваног Вође, Александра Вучића, Немачка очекује што скорије формално признање самопроглашене албанске државе, размену дипломатских мисија, али, пре свега, апсолутно подршку, политичку и финансијску, у правцу развоја великоалбанске идеје.

Тренутна стратегија Берлина има два задатка: да натера Србију да озакони отимачину Косова и да за то време задржи Хашима Тачија на власти. Да би то успело, Немачка је припремила план под именом Агенда "Берлин плус", која подразумева да ће Србија помоћи у разградњи сопствене државе и успостављању некакве "модерне" Велике Албаније.

 

                         Никола Влаховић

NOVA NEMACKA OKUPACIJA

 

Хитлеров генерал Франц Беме, који је управљао Београдом за време Другог светског рата, похвалио је 1943. године репресивне мере које је Недићев апарат предузима против “комуниста“, а самог Недића хвалио је као једног "национално свесног Србина који успешно води Србију и обезеђује јој трајно место у новом европском поретку!"

Приликом своје последње посете Србији, половином априла месеца ове, 2017. године, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел, дао је једну од својих бројних изјава које вређају здрав разум понижених и опљачканих грађана Србије.

Наиме, други човек у политичкој номенклатури одлазеће канцеларке Ангеле Меркел, рекао је дословно и ово: "…Србија је, упркос свим захтевима Европске уније, остала на курсу евроинтеграција, захваљујући раду владе премијера Александра Вучића, која европске стандарде није представљала као наметнуте, већ као стандарде у интересу земље и грађана…"

Да би немачком вицеканцелару дао још више на важности али и да би што више понизио Србију и њене грађане, Вучић је одмах, сервилно, изнео на сцену једно поређење, рекавши да "…Србија још стотину година неће моћи да се приближи Немачкој" (чему онда безнадежни покушаји приближавања Европској унији, у којој је Немачка главни фактор сваке политичке одлуке?)

И док се тих априлских дана забављао са Вучићем, који је од среће што има тако високог госта, дословно балавио, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел је на улицама Београда приметио и оне који протестују против диктатуре, а посебно је обратио пажњу на транспарент на коме је писало "Вучићу-Шредеру!", па је тим поводом питао домаћина и пратиоце, шта би то требало да значи. Кад су му објаснили да је бивши немачки канцелар Герхард Шредер синоним за изолацију, санкције и бомбардовање, те да би то што пише на транспаренту требало да значи и увреду за Вучића, Габријел је весело добацио: "…Дајте транспарент да однесем Шредеру, радовао би се!".

Било је то, врло кратко и јасно објашњење, шта званична Немачка мисли о Србији, у свим временима, политичким приликама, епохама и кроз целу модерну историју.

Непорецива је истина да се свака немачка влада увек радовала, кад год би у Србији диктатура била на власти. Тако се и данас радује овој Вучићевој диктатури и пљачки државних ресурса под паролом транзиције и реформи.

Стара немачка спољнополитичка стратегија добро позната као "Дранг нах Остен" ("Продор на Исток"), увек је ишла преко Балкана, али некако најтеже преко непокорене Србије. У том смислу је неуким, дрским и властохлепним владарима Србије, Немачка увек давала подршку. Што горе за српску државу и њен народ, то боље за Немачку и њене освајачке планове.

Некада су ти планови били чиста војна окупација, а данас је на сцени тактика економског поробљавања, која се спроводи узимањем најбољих радника или врхунских стручњака за рад у Немачкој, а шта преостане, да ради у Србији за немачке фирме и за најнижу надницу у Европи (и међу најнижима у свету!).

На дан 1. јуна ове године, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел, поново је кренуо у акцију излуђивања Србије, па је на сва звона најавио спровођење новог плана под именом Агенда "Берлин плус", званично замишљен као "…додатни подстицај Берлинском процесу са циљем да се од региона направи атрактиван економски простор а локалном становништву донесе видљиви бољитак".

Коме ће Габријелов план донети бољитак, постаје јасно чим се погледају детаљи, очито разрађени у кабинету Ангеле Меркел, са циљем да се финансијски помогне економско, саобраћајно и безбедносно повезивање самопроглашене сепаратистичке државе Косово и Албаније.

Наиме, у тексту Габријеловог плана пише: "…Морамо сада да убрзамо велике инфраструктурне пројекте који су од економског значаја. Пројекте који имају и специјалан симболични значај као што су аутопту између Србије, Косова и Албаније. Да би се то финансирало, предлажемо да успоставимо додатни фонд за инфраструктурне пројекте" . Истина, ову реченицу је он већ раније прочитао на седници Осме конференције министара спољних послова југоисточне Европе, али је тада нико у Србији није схватио озбиљно.

Јасно је, Немачка хоће да финансира Велику Албанију, а да би прикрила суштину те прљаве идеје, ставила је Вучићев режим као "гаранта регионалне стабилности". Преведено на једноставнији језик, Србија би према овом Плану требала да се задужи код немачких кредитора за стварање путне и друге инфраструктуре, а већина донаторских (бесповратних) средстава отићи ће у руке албанских влада у Приштини и Тирани.

Недавно је посланица у немачком парламенту, Севим Дагделен, директно оптужила своју владу да помаже албанским ратним злочинцима на Косову и Метохији, и то из чистог интереса (само експлоатација лигнита у овој српској покрајини процењена је на наредних 200 година). Дагделен је рекла том приликом: "…Бундесвер, Косово и политика Немачке – то је кршење међународног права. Наша политика се није придржавала принципа неутралитета на Косову. Нама нису потребни војници који штите јучерашње бојовнике"

Србија на оваква упозорења не реагује. Вучићева клика нема много избора: Немачка ће и са њима и без њих учинити све да добије комбинацију мале и поражене Србије и велике и Берлину лојалне Албаније. Буду ли ствари овим путем ишле, није далеко дан кад ће представници великоалбанске владе заједно са немачком владом заседати у Нишу, баш као што се 1914. године десио и састанак немачког и бугарског цара у окупираном Нишу, а са циљем да "нацртају" нове границе та два царства, на којима Србије неће бити.

Данас су прилике само мало различите од оних на почетку Првог светског рата. Јер, Немачка данас Србију не види више као војну и геостратешку опасност за себе и за своје планове као што је то онда било. Има доста и разлога да њени спољнополитички стратези тако резонују: Србије је онда имала морал, војску и државу, а данас је јадна, разоружана, без јасних граница, без савезника и са великим оркестром издајника који се налазе на кључним државним функцијама. И методе данашње Немачке су различите.

Тако на пример, 2. јуна ове године, Немачка свечано саопштава Влади Србије да је Бундестаг "одобрио" отварање преговарачког поглавља 29, које се односи на царинску унију, и поглавља 7, које се тиче интелектуалне својине.

Ту информацију, Влада Србије је требала да добије од надлежних институција из Брисела а не из Берлина, али је јасно да је и овим гестом Србији стављено до знања да су механизми Четвртог рајха важнији од било које друге државе на европском континенту. Због тога се данас вицеканцелар Зигмар Габријел у Србији понаша тачно онако како су се понашали сви њени окупациону управници за време нацистичке Немачке. Односе из Србије све што је вредно. И људе и ресурсе. Оно што остане, завршиће преко "дуалног образовања" као најамна радна снага.

Најбољи доказ да је то тако је и састанак одржан у Привредној комори Србије у среду 31. маја у Београду, којом приликом је проглашен "Дан добављача Западног Балкана" за 24 немачке компаније које траже људе и фирме из Србије спремне да будзашто продају и свој рад и своје сировине.

Кампању за Немце води Вучићев "топли" пријатељ, сада у својству председника Привредне коморе Србије. Хвалио се Марко Чадеж како се на ову акцију пријавило преко 400 компанија, али да је "тек свака трећа успела да испуни услов". Јер, како искуство са Немцима говори, они хоће само најбоље људе и најбоље ресурсе за најмање новца.

Кад се говори о Немачкој и њеним интересима на овом делу Балкана, треба имати у виду да у Србији послује близу 400 немачких компанија са немачким капиталом и да у њима (званично) запошљавају 35 хиљада људи.

Незванично, али лако проверљиво: две трећине од тог броја је запослена на одређено време, дакле, са уговоромн за привремено-повремене послове. Кад крене да лаже о Немачким инвестицијама у Србији, Вучић потеже цифру од око милијарду и по евра.

Али, то нису инвестиције у Србију и њен развој, него инвестиције немачких компанија у сопствену производњу и сопствени извоз. Немачке компаније у Србији имају апсолутно повлаштен положај у односу на домаће и користе све привилегије које су им широкогрудо даване, од владе покојног Зорана Ђинђића све до диктатуре Александра Вучића.

Кад Вучић говори о трговинској размени са Немачком, онда то опет лажно представља, говорећи да је српски извоз у Немачку скоро милијарду и по евра. А, реч је о извозу немачких компанија које су у Србију дошле само да би имале јефтину радну снагу и бесплатну инфраструктуру, како би сопствену производњу учинили још јефтинијом.

Кад је 28. маја ове године, амбасадор Немачке у Србији, Аксел Дитман, заједно са Александром Вучићем отварао представништво немачке фирме Континентал, која планира да ускоро покрене велики истраживачки центар у Новом Саду, рекао је једну врло битну чињеницу, коју грађани Србије морају да знају: "…Премијер је рекао да нас ставља на прво место. Имамо доста немачких компанија, 33 или 35 хиљада људи ради у њима и интересовање расте…Немачке компаније показале да воле овде да послују, а што је пример веома блиских билатералних и снажних економских односа."

Јасно је, то ни Вучић није крио, само ова немачка фирма тражи 500 српских инжењера, да раде овде, у Србији, за плату која је подједнака плати комуналног радника у Берлину.

Такође, на примеру немачког Континентала, треба видети како функционише нова форма окупације и експлоатације Србије, њених ресурса и њених стручњака. Наиме, Континентал ће од 1. јула ове године у Новом Саду почети развој софтверских и иновационих решења са домаћим стручњацима који су дипломирали на техничким факултетима.

Зашто држава, својим средствима и са том малом војском домаћих ИТ стручњака (а, има их, врхунских!) није кренула у своје истраживачке пројекте у потрази за профитабилним иновацијама, које може да вишеструко уновчи на светском тржишту?

Зашто су Влада Србије, Развојна агенција Србије и Развојна агенција Војводине, стали на страну немачке фирма а не на страну сопствене државе и њених потенцијала? Одговор је дао амбасадор Немачке, Дитман, рекавши да ће "наставити да ради на довођењу нових немачких инвестиција, на развоју дуалног образовања, јачању приватног сектора и владавини права", те да ће Немачка наставити да подржава "реформски пут Србије и њен пут ка Европској унији".

Да би се боље разумела трећа Немачка окупација Србије и филозофија "Четвртог Рајха" под командом Ангеле Меркел, треба подсетити да је још 2013. године, посебна парламентарна делегација Немачке дошла у Београд, која је Вучићевој влади донела "програм рада у седам тачака", у коме су хронолошки постављени сви ултиматуми, од којих зависи улазак Србије у Европску унију.

То су захтеви за реформу правосуђа и проналажење криваца за паљење Амбасаде Немачке у Београду, захтев да Србија прихвати термин "геноцид" (а не "злочин") у Сребреници, да Србија тражи опроштај и помирење широм региона, да прихвати захтеве Албанаца и обезбеди границу ка Косову, да Србија укине све своје преостале институције на Косову и Метохији, да Срби на северу своје покрајине "промене свест" и прихвате Еулекс и Кфор као "пријатеље" и да гласају у Уједињеним нацијама да Косово буде пуноправна чланице ове организације као и да у Уставу признају тзв. независно Косово.

У "програму рада" из 2013. године који је делегација Бундестага бацила на сто Вучићу, нигде не пише, али се подразумева, да Србија широм отвори врата и омогући монополски положај за немачке компаније. Наравно, Вучић је учинио много више него што су очекивали.

На дан 12. маја 2017. године, на скупштинску расправу дошао је Предлог закона о давању гаранције Републике Србије у корист Немачке развојне банке по задужењу Електро-мрежа Србије (ЕМС)  у износу од 15 милиона евра и Предлога закона о давању гаранције Републике Србије у корист Немачке развојне банке за по задужењу Електро-привреде Србије (ЕПС) у износу од 45 милиона евра. Дакле, држава Србија да гарантује да ће Немачка развојна банка добити своје паре назад са каматом.

Народни посланици нису добили никакву документацију на основу које би могли да имају увид у сврху и смисао задуживања ЕМС-а. Познато је само да Немачка има отворену могућност да куповином делова ЕПС-а, коначно и постане власник целог електро-енергетског система Србије. Вучић и његова дружина стоје на услузи стратезима треће Немачке окупације Србије.

Јасно је као дан да ће, уколико ЕПС и ЕМС не буду поштовали Споразум о зајму, Србија овај дуг враћати из буџета, а Немачка развојна банка ће (под маском "ефикасног пословања") моћи тако да утиче на обарање цене ЕПС-а у околностима врло могуће приватизације.

На сцени је директно угрожавање безбедности електроенергетског система Србије. Институт "Михаило Пупин" је у овом случају заобиђен, мада је баш он изградио наш домаћи систем за управљање преносним системима, раван сличнима у свету. Немачки циљ је да убаци "Сименс" у посао управљања ЕПС-ом и преносним системима и да наше, у свету доказане стручњаке, стави у положај најамника.

Коначно, Немачка ових дана поново постаје све агресивнија кад је у питању "брзо решење" за признавање насилно отцепљеног Косова. Након пола године без техничког дијалога у оквиру такозваног Бриселског споразума, председничке кампање на српским председничким изборима и хапшења Рамуша Харадинаја у Француској, дошао је у Београд вицеканцелар Немачке Зигмар Габријел да опет захтева нешто у вези Косова ("…Хитно нормализујте односе уз обавезујући споразум!").

Био је то позив да се призна независност албанског Косова. Али, Габријел је Вучићу замерио да "фингира" преговоре од 2014. године и предложио му да "убрза ствари", да именује политичког преговарача, да направи један тим који би координирао са владом и надгледао преговоре.

Већ 5. јуна ове године, у Београду се изненада појавила скоро заборављена бароница Кетрин Ештон, бивша висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност. Више руских медија је већ објавило да ће она бити будућа саветница Александра Вучића, који је, очигледно, послушао диктат Немачке, да себи пронађе "политичког преговарача" у вези са признавањем албанске државе на Косову и Метохији.

Хоће ли Ештонова уместо Вучића обавити и промену Устава Србије? Неће, наравно. То ће покушати Немачка да уради, новим уценама и економском окупацијом. Стратези за Балкан у Бундестагу одлично знају да је Вучић ординарни преварант, човек без личности и става, те да ће све учинити како би неко други за њега обавио све прљаве послове. Садашње прилике не говоре да ће му газде из Берлина дати пуно времена. И да ће га натерати да сам загази у септичку јаму коју је себи ископао.

Историја српско-немачких односа морала би да буде довољна мотивација, да Србија као држава једном заувек направи најригиднију стратегију према својим вековним експлоататорима и окупаторима.

Треба нешто научити и од старих асова у светској политици као што је Пол Крејг Робертс, амерички политиколог и бивши саветник Роналда Регана, који је недавно детаљно описао како је Немачка разбила Југославију како би од ње направила збир државица без суверенитета, у којима ће моћи да спроведе своју колонијалну политику. Тако смо и дошли до тога да је данас реални бруто друштвени производ у Србији мањи 97 пута од Немачког.

 

       А 1. Сав профит иде за Берлин…

Све испод Јулијских Алпа, од Словеније, преко Хрватске, Србије, Македоније и Грчке, Немачка сматра својом економском, политичком па чак и културном колонијом. Да је то тачно, тврди и познати словеначки социолог Растко Мочник, који је приликом недавног гостовања у Београду то једноставним речником објаснио, на примеру Словеније:

"…Можете погледати статистику. Наш привилегован партнер у спољној трговини је Немачка, размена је очигледно неједнака. Значи, наша новопроизведена вредност иде из Словеније у Немачку а некада смо имали привилегован приступ југословенском тржишту од 22 милиона становника".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

POGUBNO NERAZUMEVANJE: DA LI I KOLIKO JE OTADŽBINA RAZOČARALA SRPSKU DIJASPORU I OSTAVILA JE BEZ PODRŠKE!?!

 

Mada Srbija kao multietnička zajednica, u kojoj ravnopravno sa većinskim narodom žive Mađari, Rumuni, Hrvati, Bošnjaci (muslimani), Albanci, Romi, Bugari, Crnogorci i drugi, već decenijama čini sve da oni i zaista budu deo jednog širokog zajedništva, Srbi ne mogu da se pohvale da su i njihova prava na isti način zaštićena u okolnim državama u regionu.

Naprotiv, uskraćeno im je mnogo toga, a negde su im ugrožena i osnovna ljudska prava. Tako, na primer, u Albaniji je administrativno "izbrisano" čak 100 hiljada Srba, u Sloveniji čine 2 odsto stanovništva a nemaju status nacionalne manjine, a u Crnoj Gori ne mogu biti ono što jesu: konstitutivni narod. U Makedoniji su ih popisivačkim manipulacijama brojčano znatno smanjili, a na Kosovu i Metohiji, Srbi su na svojoj ustavnoj i istorijskoj teritoriji postali "dijaspora".

 

               Nikola Vlahović

NASI ZEMLJACI

 

Nadležne državne institucije u Srbiji nikada nisu utvrdile približan broj svojih građana koji žive u takozvanoj dijaspori.

Podaci kojima operišu razna udruženje Srba u svetu, govore da se ta brojka kreće između 4, 5 do 5,5 miliona ljudi. Ukoliko je to tačno, onda je tačna i prognoza grupe stručnjaka za migracione tokove iz Čikaga, koja govori da bi Srbija uskoro mogla postati svetski fenomen, jer bi veći deo njenog stanovništva živeo u inostranstvu!

Po svemu sudeći, u Srbiji će uskoro ostati onaj manji deo, sastavljen od najjeftinije radne snage sa minimumom obrazovanja, penzionera, političkih plemena zaposlenih u državnoj službi, ali i kriminalaca i propaliteta svih kalibara

Samo na prostoru Balkana, u okolnim zemljama, Srba ima oko dva miliona, a režim Aleksandra Vučića se trudi svom snagom da tu činjenicu ne pominje u svojim "milosrdnim misijama", da mu neko slučajno ne bi zamerio da vodi "patriotsku politiku", kojom je ratnih devedesetih terorisao sve oko sebe.

U jednom od svojih skorašnjih napada mržnje prema Srbima (na Trećoj međuvladinoj konferenciji Evropske unije i Srbije), preobraćeni Aleksandar Vučić se u "neformalnom" delu opet ružno našalio sa sopstvenim narodom pa je rekao: "…Srbi se uvek pitaju ima li života na Marsu!". Istina, kakav im je život u njegovom režimu, ne bi bilo čudo da na Marsu ima više života nego u Srbiji.

Srbe koji su nakon raspada Jugoslavije ostali da žive u novostvorenim državama, dakle, van granica Srbije, Vučićev režim tretira kao robu kojoj je istekao rok: daje ih po bagatelnoj ceni ili ih velikodušno poklanja šovinističkim koalicijama u regionu, koje ih sistematski, godinama, brutalno asimiluju ili proteruju.

Ne postoji država na evropskom kontinentu, a verovatni ni u svetu, koja se na ovaj način odriče svoga naroda i koja ga na ovaj način ponižava. Dana 31. maja ove godine, član Predsedništva Bosne i Hercegovine iz Republike Srpske, Mladen Ivanić, službeno je obavestio Vladu Srbije i njenog premijera da se Srbi u BiH osećaju usamljeni i da strahuje od nastavka preglasavanja u organima BiH, koje je počelo odlukom o popisu, kao i od ugrožavanja nacionalnih interesa Srba u BiH.

Federacija BiH je etnički očišćena od Srba, a Sarajevo (gde je pre rata živelo 150 hiljada Srba) u tome je najdrastičniji primer. U mnogim sarajevskim naseljima, čak i nakon nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, provedeno potpuno etničko čišćenje.

Tako, na primer, samo u jednom naselju (kod Ilidže), koje je pre rata bilo gotovo sto odsto srpsko, danas nema nijednog Srbina. U većini sarajevskih škola nema nijednog srpskog đaka, a Srbi su svedeni na minimalan procenat i u administraciji FBiH!

U institucijama FBiH zaposlen je minimalan broj Srba, jer se se u praksi ne poštuje ustavna odredba o proporcionalnoj zastupljenosti. Prema zvaničnim podacima institucija BiH, od ukupnog broja državnih službenika u FBiH, 66,54 odsto čine Bošnjaci, 26,19 odsto Hrvati, a svega 4,26 odsto Srbi.

Ali, umesto prave, oštre, državničke reakcije, koja bi upozorila predsednika predsedništva BiH, Bakira Izetbegovića, na posledice ovakvog stanja (uz pozivanje na okolnost da je Srbija garant Dejtonskog mirovnog sporazuma), Vučić se samo zahvalio Ivaniću na informacijama i lakonski konstatovao da „…Srbija želi dobre i najbliže odnose sa Bosnom i Hercegovinom…". Tačnije, da ga pitanje diskreditacije bosansko-hercegovačkih Srba uopšte ne zanima!

Nepunih tri nedelje nakon Ivanićevog očajničkog apela da Srbija nešto učini, dakle, 19. juna ove godine, uoči potpisivanja nekakve besmislene Deklaracije o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja sa Hrvatskom, Vučić je opčinjen lažnom predstavom o sopstvenoj važnosti, citirao samog sebe(!), pa je rekao: "…Što ja kažem, da češće Hrvati uđu u srpske cipele, a Srbi u hrvatske, čini mi se da bismo se bolje razumeli…"

Srbija i Hrvatska imaju nerešene probleme granične linije, sukcesije, pitanja privrednih društava, pitanje dugova, prava manjina i nestalih…Ali, Vučić bi najradije da se o tome uopšte ne govori. Posebno ne o povratku prognanih Srba iz Hrvatske u svoja rodna mesta, tamo gde su njihovi preci živeli vekovima.

Nije to pomenuo, jer bi se onda otvorilo pitanje njihove privatne imovine, koja se procenjuje na oko 30 milijardi evra (o čemu vrlo precizne podatke ima Dokumentacioni centar "Veritas"  koji vodi bivši sudija iz Zadra, Savo Štrbac).

Umesto svega toga, Vučić je Srbima iz Hrvatske zabio nož u leđa i prihvatio "kompromisno rešenje" u Briselu (18. jula ove godine), kojim je moguće na zahtev Evropske unije, da Srbiji bude oduzeto pravo da sudi hrvatskim ratnim zločincima (nezvanično, sve to u zamenu za otvaranje dva pregovaračka poglavlja sa Evropskom unijom!).

U pokušaju da opere svoju gadnu biografiju iz devedesetih, Vučić je spreman na sve, pa i da Srbima nanovo smesti ulogu kolektivne krivice zbog raspada prethodne države. Hrvatski "dragovoljci" izgleda nisu shvatili da im je Vučić učinio veliku uslugu, pa su tokom popodneva i večeri (19. jula) podigli medijsku galamu na najviši nivo, tražeći od svoje vlade da ispita "mogu li hrvatski branitelji normalno da prelaze granicu sa Srbijom". I odgovor je stigao: mogu naravno, svaki hrvatski "dragovoljac" je draži Vođinom režimu od naivnih Srba koji su devedesetih poverovali i njemu i njegovim tadašnjim vođama i krenuli u bratoubilački rat.

Takve Srbe, Vučić danas proganja ili ih, kao u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno na Kosovu i Metohiji, proglašava za kriminalnu, buntovničku, antievropsku i anticivilizacijsku grupaciju. Optužuje ih, kad god mu zatreba, kao da je u pitanju neka nova zaverenička "Crna ruka", koja mu radi o glavi.

Ali, kao i u svakom monstruoznom scenariju, sve je sasvim suprotno od toga: Vučić radi na tome da preostale kosovsko-metohijske Srbe sasvim preda albanskom režimu u Prištini, da bosansko-hercegovačke Srbe ostavi na milost i nemilost takozvanim "federalnim" vlastima i američkoj okupacionoj administraciji, a da Srbe u Hrvatskoj zauvek izbriše sa spiska prioritetnih političkih pitanja. Istu sudbinu je namenio i Srbima u Albaniji, Makedoniji, Rumuniji i Mađarskoj.

O Srbima u Crnoj Gori, koji imaju sva prava da zahtevaju da budu konstitutivni narod, Vučić govori kao o nacionalnoj manjini! Njemu i njegovim političkim i kriminalnim pokroviteljima iz bratske države, nikako ne odgovara da se neko previše deklariše kao "crnogorski Srbin", da ne bi povredili osetljive evroatlanske uši.

Zato je negde i smišljena ideja o formiranju nekakve, na prvi pogled, nepolitičke grupacije Srba u Crnoj Gori, koji sada traže status nacionalne manjine. Da bi projekat minimiziranja Srba u Crnoj Gori sasvim uspeo, Vučić se u Srbiji bavi promocijom prava crnogorske manjine u Srbiji, čiji broj ni u kom slučaju ne može da se upoređuje sa brojem i značajem Srba u Crnoj Gori.

Cilj je da se "izjednače" obe zajednice kao manjinske. To bi zadovoljilo oba režima, i onaj u Podgorici i ovaj u Beogradu, jer bi tako bili bliže anacionalnoj ideologiji NATO pakta kome ne trebaju nikakvi "istorijski narodi" nego sluge pokorne, bez mozga, dostojanstva, slobode i istorijskog pamćenja.

Repulike Slovenija je još 1992. godine izbrisala iz registra građana čak 25.670 Srba. Deo njih je, zahvaljujući tužbi Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, rešio svoj status i njima je određena i odšteta. Najveći broj njih još nije rešio to pitanje i nije sigurno da će u tome i uspeti.

Srbi su u Republici Sloveniji najbrojnija nacionalna grupacija sa prostora nekadašnje Jugoslavije, ali danas imaju manje prava nego veoma uticajna gej-zajednica u ovoj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici!

Mada već godinama pokušavaju da se izbore za status nacionalne manjine kako bi dobili sva ona prava koja im po evropskim pravnim standardima pripadaju, Srbi nemaju po tom pitanju podršku od vlasti iz Srbije. Posebno u zadnjih četiri godine, dok njome vlada autokratski Aleksandar Vučić. Nikada, tokom svog proteklog mandata, Vučić nije postavio pitanje slovenačkom političkom i državnom vođstvu u vezi statusa skoro 40 hiljada Srba (koji u toj državi čine oko 2 odsto ukupnog stanovništva).

A, kao što je poznato, dobijanje statusa nacionalne manjine za Srbe u Sloveniji višestruko bi bilo važno – to bi značilo i garantovano poslaničko mesto za predstavnika te zajednice u parlamentu, učenje srpskog jezika u školama, finansiranje iz budžeta Slovenije, prisustvo u javnom servisu putem emisija na srpskom jeziku

Mada je dobijanje statusa nacionalne manjine utemeljenje u pravnom sistemu Slovenije, zahvaljujući Deklaraciji koju je Slovenija donela pod uticajem međunarodne zajednice, to ne funkcioniše.

Deklaracijom je predviđeno osnivanje posebnog saveta za pitanja novih nacionalnih zajednica. Savet je bio formiran, ali nije bio aktivan. Opet je izostala podrška od državnih institucija iz Srbije.

Vlastodržac u Beogradu pristaje na sve: da sa Slovencima formiramo poslovne klubove, da obostrano otvorimo vrata za turizam, kulturnu razmenu i ako treba i zajednički kosmički program, samo nije spreman da zatraži od Slovenije da ispita mogućnost da Srbima u Sloveniji, konačno daju status nacionalne manjine.

 

       Vučić poručuje Srbima: "Letujte u Albaniji!"

 

Uprkos tome što Srbi u okolnim državama danas nemaju nikakvu zaštitu od svoje matice, veleizdajnička misija Aleksandra Vučića ide dalje, pa je umišljeni Vođa krajem maja meseca ove godine, uoči posete Albaniji, bez imalo razmišljanja dao izjavu u kojoj tvrdi da položaj Srba u Albaniji "može da se poboljša" (kao da je već dobar, samo da ga još malo on i Edi Rama "dizajniraju"!).

Istovremeno, predstavnici Srba u Albaniji su jedva uspeli nekako da se dokopaju prilike da kažu nekim stranim medijima reč-dve o tome kako, ustvari, decenijama već nemaju nikakva prava i kako su izbrisani sa etničke mape ove zemlje!

Ipak, mimo Vučićeve volje, u ambasadu Srbije u Tirani, stigao je tokom njegovog boravka predstavnik skadarskih Srba Simo Hajković, koji je i predsednik pravoslavnog slovenskog Udruženja Sveti Vladimir iz Skadra, koji je rekao je prisutnima doslovno rekao da je "situacija mirna ali neizvesna" te da oni (Srbi u Albaniji) nisu zadovoljni svojim položajem, jer nemaju ni najmanje prava koja bi trebalo da ima jedna manjina, pa je počeo da nabraja: "…Nemamo školu na našem jeziku, nemamo naše novine, ne postoji nijedna televizijska emisija na srpskom, ne poštuje se nijedna međunarodna konvencija o manjinama…".

Zahvaljujući hrabrosti i upornosti jednog čoveka, Vučiću je u Tirani rečeno sve o lošem položaju Srba u ovoj zemlji, ali ta istina nije stigla do njegovih medija u Beogradu. Lično se potrudio da to ne bude bitna tema. Ali, činjenice su jače od njegove demagogije i prećutkivanja stvarnog stanja stvari. Srbi u Albaniji još čekaju zakon o nacionalnim manjinama, dok ih je više od 100.000 "nestalo" iz matičnih knjiga u Tirani, tako što su nazivani drugim imenima i preizmenima.

Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, Srba u Albaniji zvanično ima samo 155, jer su manjine bojkotovale popis, a procenjuje se da Srba, samo u oblasti Skadra i Fijera ima više od 30.000! Status Srba u Albaniji je i dalje ravan statusu progonjenih zveri. Dramatična je njihova borba za očuvanje identiteta, izvornih imena i srpskog jezika.

A, majke Srbije nema da pomogne! Na njenom čelu sve sami veleizdajnici i kriminalizovana, primitivna i neobrazovana banda kojoj je važnije da poljubi skute arapskim šeicima nego da zaštite vlastiti narod u ovoj uvek problematičnoj zemlji koja je i danas sinonim za civilizacijsko dno.

Umesto da zbog svega toga odmah ponudi državnu pomoć Republike Srbije i da zatraži objašnjenje albanske vlade i njenog premijera Rame, Vučić je ponudio Srbima iz Albanije "olakšice" prilikom dobijanja srpskog pasoša! Da ih što lakše i bezbolnije iseli i tako pomogne stvaranju etnički čiste Velike Albanije!

Sprdajući se, očigledno, sa onima koje makar formalno predstavlja, poručio je Srbima iz Srbije: "…Letujte u Albaniji, na albanskom moru!". Ovaj njegov poziv, kao senzacionalnu vest, preneo je sa velikim čuđenjem zagrebački "Večernji list". U Srbiji, nijedan medij ovu njegovu skandaloznu izjavu nije smeo ni da pomene.

Istovremeno, dok Vučić "afirmiše" prijateljstvo sa Albanijom gde "brišu" 100.000 Srba, Srbi sa Kosova i Metohije polako postaju "dijaspora", zahvaljujući Vučićevim veleizdajničim poslovima. Tako je, prema poslednjem popisu stanovništva (2011. godine), broj stanovnika Kosova i Metohije iznosio 1.739. 825, ali bez tri opštine na severu ove srpske pokrajine (Leposavić, Zubin Potok i severna Mitrovica gde Srbi čine 100 odsto stanovništva). Od ukupnog broja popisanih, 92,93 posto čine Albanci, a 1,47 Srbi. Ova brojka "od oka", saopštena je javno i to pred međunarodnim posmatračima.

Nasilničkim metodama, Srbi iz ovih nepopisanih opština, danas su za Vučića njegovi najveći neprijatelji jer ni pod kakvim okolnostima ne žele da postanu deo albanske paradržavne administracije u Prištini. Vučić im se sveti na svakom koraku. Ali, i oni će se na kraju njemu revanširati.

 

       S verom u Boga, za Džumu, Rasima i Mehu

 

Podaci iz popisa stanovništva u Makedoniji iz 2002. godine, govore da Srba ima oko 37.000, ali je veoma perfidnom popisivačkom politikom "nestala" brojka od preko 50. 000 Srba! U međuvremenu je, navode, najmanje 15.000 njih je u očajanju zatražilo državljanstvo Srbije.

Ali se na srpski pasoš čeka unedogled. Vučić i makedonskim Srbima, umesto podrške da ostanu svoji na svome, nudi beskonačno dugo čekanje na srpski pasoš. Uprkos teškim administrativnim preprekama koje njegov režim pravi, u poslednjih četiri godina čak 15.000 zatražilo državljanstvo Srbije.

Ali, ako ne brine o srpskoj manjini u Albaniji i Makedoniji, Vučić sva čini da se muslimanska (bošnjačka) manjina u Srbiji oseća povlaštenom u svakom pogledu.

U decembru mesecu prošle godine, prilikom otvaranja škole i dijagnostičkog centra u Novom Pazaru, poveo je sa sobom i ambasadora Ujedinjenih Arapskih Emirata, Džumu Rašida, a događaju su prisustvovali i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić, gradonačelnik Novog Pazara Meho Mahmutović i još nekoliko naprednjačkih glavešina.

Hvaleći do nebesa svoje "arapske prijatelje", Vučić je prećutao da je ovaj događaj bojkotovao predsedavajući Saveta ministara BiH, Denis Zvizdić kome se nije dopalo ime škole ("Sveti Sava"). Nezadovoljan što Novi Pazar i okolina ne liče ne Abu Dabi, Vučić je okupljenima rekao: "…Međutim, moramo još da radimo i da gradimo više, a to ne bismo mogli da nije vas koji ste verovali i u Džumu i u Rasima i u Mehu…"

Samo nedelju dana nakon ovog događaja, tokom svoje "balkanske posete", sa Vučićem se našao sada već bivši predsednik turske vlade, Ahmet Davutoglu, koji je od Vučića zahtevao da se "potpuno angažuje" u zaštiti muslimanske (bošnjačke) manjine u Srbiji, te da u vezi sa tim, "tesno sarađuje" sa federalnom vladom Bosne i Hercegovine, tačnije, Bakirom Izetbegovićem! Od koga to Vučić treba da štiti bošnjačku manjinu, koja deli potpuno ista prava sa Srbima?

Istovremeno, tokom 2015., pa sve do polovine 2016. godine, položaj Srba u Bosni i Hercegovini, postao je najgori od kako je potpisan Dejtonski mirovni sporazum. Stalni pokušaji diskreditacije Republike Srpske, umanjivanje broja "federalnih Srba".

Brišu Srbe iz Rumunije, upisuju Vlahe iz Srbije kao Rumune

Traje i potpuna ignorancija Vučićevog režima prema Srbima u Rumuniji, posebno od kako se dva puta u prošlom mandatu (poslednji put u oktobru prošle godine) sastao sa predsednikom rumunske vlade Viktorom Pontom, kome je rekao da je "pitanje Srba u Rumuniji odavno rešeno".

Istovremeno, Ponta je ohrabrio Vlahe na istoku Srbije da se javno deklarišu kao Rumuni, čemu se jedan deo njih, koji su lojalni Republici Srbiji, usprotivio. Traje pravi rat između dve frakcija Vlaha na istoku Srbije, dok Srbi u Rumuniji postoje tek kao statistički podatak, ili, još gore, kao pogrešan statistički podatak, jer se broj autohtonih rumunskih Srba uvek krio, pa i danas, kad je Rumunija članica Evropske unije, on još uvek nije poznat. Popisivači u Rumuniji rade isto ono što rade i u drugim okolnim državama: umanjuju broj Srba ili ih asimiluju i popisuju kao Rumune.

Pre samo dvadeset godina, Srba u Rumuniji je bilo više od 30.000. Danas ih ima tek negde oko 15.000, sa tendencijom potpunog nestanka. Nemamo dovoljno đaka za naše srpske škole i srpsku gimnaziju „Dositej Obradović" u Temišvaru i moguće je da će jedna od najstarijih gimnazija u ovom delu Evrope, biti ugašena.

 

    A 1. Srbi širom sveta

Žalosna je i istorija Srba u zemljama u najbližem okruženju izvan bivše Jugoslavije. Iako su oni nekada činili većinu u velikom broju naselja u Mađarskoj, čak do Sentandreje, koja se nalazi severno od Budimpešte, njih danas u toj republici ima jedva 10.000, koliko ih živi i u Danskoj. Nekadašnja neformalna srpska prestonica u Mađarskoj, Sentandreja, skoro da više nema Srba, a ono malo njih sačuvano je isključivo u turističke svrhe.

Ne računajući zemlje nekadašnje Jugoslavije, izvan Srbije najviše Srba živi danas u Sjedinjenim Američkim Državama, njih oko milion (najviše u Čikagu i oko njega). Najviše potomaka srpskih iseljenika, međutim, živi u Turskoj: između 6 i 9 miliona današnjih Turaka ima nekog pretka srpskog porekla .

Zvanično, u ovoj zemlji živi oko 15.000 ljudi koji se osećaju i izjašnjavaju kao Srbi. Nijedna srpska vlada do danas nije postavila pitanje, kako ti Srbi u Turskoj žive i koja su im prava uskraćena. Sa druge strane, Turci su u Srbiji (još u vreme socilazima) dobili sve na svom jeziku, od pisma, jezika, medija, do svih drugih pripadajućih prava.

U Ukrajini danas zvanično živi samo oko 1.000 Srba i svi oni su ekonomski migranti iz 20. veka. Poređenja, na malenoj Malti živi oko 2.000 Srba. U 18. veku, u doba carice Katarine Velike u Ukrajini, tada delu ruskog carstva, živelo ih je deset puta više, ali su se brzo stopili sa jezički, verski i kulturološki bliskim Ukrajincima i Rusima.

Od evropskih zemalja izvan prostora bivše SFRJ, najviše Srba živi u Nemačkoj, njih preko 700.000. Srbi su se u nekoliko velikih talasa iseljavali u 20. veku, a krajnje destinacije bile su im, osim pomenute Nemačke, još i Austrija (oko 350.000 srpskih iseljenika i njihovih potomaka), Švajcarska (200.000), Francuska i Švedska (po oko 120.000), Ujedinjeno Kraljevstvo (80.000)…

U državama Zapadne Evrope, u koje su se Srbi, uglavnom, iselili tek u 20. veku i najviše iz ekonomskih razloga, domaćini su obezbedili o svom trošku obrazovanje dece iseljenika o maternjem jeziku, književnosti i istoriji. To je za većinu Srba u najbližem okruženju, u zemljama u kojima već vekovima borave, nedostižan san.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

SEZONSKE ŠVERCERSKO-AZILANTSKE TURE I MANIPULACIJE DOKUMENTIMA POD MASKOM „TEROR NAD MANJINAMA“!!!

20. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Državna administracija u Nemačkoj i drugim zemljama EU, lažne azilante, Rome i Albance iz Srbije, naziva "Srbima". Vlada Srbije ne reaguje na ovo kako bi zaštitila sve one pristojne, radne i vredne Srbe koji decenijama rade u evropskim zemljama i koji nikada svojim boravkom nis ugrozili zemlju koja ih je prihvatila.

Manjinama, a posebno Romima i Albancima u Srbiji, ništa nije ni bolje ni gore nego većinskoj naciji, jer uživaju sva ljudska i građanska prava, i preko propisanih standarda. Ali, izgleda, ni to nije dovoljno, pa kad krenu sa srpskim dokumentima da traže azil, o Srbiji sve najgore pričaju.

I što gore pričaju, to ih Vođa bolje štiti. Kad ih iz EU vrate nazad, tu je opet pomoć, parama budžeta! I tako u krug.

 

                       N. Vlahović

PREKO LEDJA SRBIJE I LAZNI AZILANTI

 

Početkom juna meseca ove godine, do javnosti u Srbiji je dospela vest agencije Rojters, da su migranti iz islamskih zemalja doseljeni u Nemačku, napravili čak 69.000 krivičnih dela za poslednja tri meseca, a da su Srbi u istom periodu po broju krivičnih dela odmah iza njih!

Precizniju informaciju dao je izveštaj nemačke Kancelarije federalne kriminalističke policije (BKA), da su „migranti iz severne Afrike, Gruzije i Srbije disproporcionalno zastupljeni među osumnjičenima". Što će reći, neko manje, neko više, ali uglavnom u sličnom obimu.

Da je bilo koja druga civilizovana država u pitanju, a ne Vučićeva Srbija, do sada bi od Nemačke tražila detaljne informacije o broju i obliku tih krivičnih dela, te imenima izvršitelja, kako bi znala kako da postupi nakon njihovog izručenja.

Ali, uprkos ćutanju naprednjačkog diktatora (ćuti da se ne zameri odlazećoj kancelarki Merkel) u vezi sa ovim slučajem, pojedini mediji u Nemačkoj su se ipak setili da ispitaju ko su ti "Srbi", pa se ispostavilo da su u 99 odsto slučajeva izvršioci tih krivičnih dela Romi i Albanci sa srpskim pasošem.

Nemački ministar Tomas de Mezijer, ne tako davno, obratio se "Srbima koji traže azil", da ga dobiti neće jer je "Srbija zemlja sigurnog porekla". Mezijer se ustvari obraćao Romima i Albancima iz Srbije, jer Srbi iz Srbije prema podacima imigracionih službi, po pravilu ne traže azil nego sa određenim stručnim kvalifikacijama traže radnu dozvolu.

Nikada se za poslednjih petnaest godina nije desilo da najviši predstavnici Srbije, upute oštar protest, notu, demarš ili da puste bilo kakav glas povodom skandalozne retorike kojom se Srbi u Nemačkim medijima i Nemačkoj administraciji žigošu kao tražioci azila, imigranti, secikese, kriminalci i prosjaci.

Nikada im nije palo na pamet da zaštite interese srpske nacije od provokacija navodno nezadovoljnih manjinskih grupacija, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Vučićeva vlada je u tome otišla najdalje.

Srbi zaposleni u Nemačkoj, potpuno su nezaštićeni od svoje matice države, što nije slučaj sa Romima i Albancima, srpskim državljanima koji uživaju punu pravnu zaštitu po sporazumu o takozvanoj readmisiji .

Naime, srpski državni organi, prema svim međunarodnim sporazumima koji su potpisani poslednjih deset godina, imaju obaveze prema Romima i Albancima koji nisu prihvaćeni u postupku dobijanja statusa emigranta u Nemačkoj (i u drugim evropskim zemljama).

Te obaveze podrazumevaju da Srbija mora da im po povratku obezbedi smeštaj, posao, školovanje za decu i sve drugo što proizilazi iz sporazuma o readmisiji. Došlo je dotle da su se mnogi Srbi mlađe dobi na jugu Srbije izjasnili nacionalno kao Romi, samo da bi u mestu boravka dobili posao ili zagarantovanu pomoć koja stiže iz evropskih fondova specijalno za romsku populaciju. Sigurnije je u današnjoj Srbiji biti Rom nego Srbin!

Srbi u Nemačkoj su decenijama predstavljali uzorne građane, odlične radnike i savršeno su se uklapali u društvena pravila u ovoj zemlji. Tako je i danas. Ali, od raspada Jugoslavije pa do današnjih dana, Romi i Albanci sa srpskim pasošem napravili su veliku pometnju, kako u nemačkim medijima tako i u nemačkoj administraciji. Navodno bežeći od terora iz Srbije, došli su u Nemačku kao srpski državljani, a u zvaničnoj statistici pojavljuju se kao "Srbi". Najčešće, kad su u pitanju krivična dela.

Državni organi u Srbiji nisu ništa uradili po ovom pitanju, kako bi zaštitili Srbe od stavljanja u isti koš sa Romima i Albancima. Naprotiv, Romi i Albanci u Srbiji sa lakoćom mogu dobiti sva potrebna dokumenta, od pasoša do međunarodne vozačke dozvole, a onda se u Nemačkoj predstavljaju kao "žrtve režima".

A, kao što je poznato, svaki dosadašnji režim, završno sa Vučićevom diktaturom, okrenut je pre svega protiv srpskih nacionalnih interesa, i svom snagom dokazuju raznim evropskim komesarima i komesarkama kako štite manjine, pre svega Roma i Albance.

To ide dotle da čak ni počinioce krivičnih dela koje je Nemačka u Srbiju vratila, ne tretiraju kao prestupnike, da se neko slučajno ne bi uvredio i prijavio to evropskim kancelarijama u Srbiji kao "teror nad manjinama"!

U Srbiji, prema poslednjem popisu iz 2011. godine, živi oko 150.000 pripadnika romske zajednice. Taj broj je netačan, jer Roma ima znatno više sa srpskim dokumentima. Problem je što oni ta dokumenta koriste u svrhe manipulacije, kao lažni azilanti.

Kad im je potrebno da dobiju dokumenta kao građani Srbije, srpska državna administracija sve čini da im u tome pomogne. Kad sa srpskim dokumentima dođu u Nemačku i zatraže azil zbog "terora nad manjinama", onda o Srbiji pričaju sve najgore o čemu svedoče zapisnici imigracionih vlasti u svim većim nemačkim gradovima.

Romi iz Srbije koji preko leta odlaze u zapadne zemlje, borave tamo izvesno vreme, dobijaju novčanu pomoć (sada već manju nego ranije zbog zloupotreba), bave se krađom i prosjačanjam, kradena vozila dovoze u Srbiju i u delovima ih prodaju, dobijaju socijalnu pomoć…

Mnogi od njih imaju velelepne kuće u Novom Sadu, Beogradu a sve su stekli "sezonskim" švercersko-azilantskim turama, od Srbije do Nemačke i nazad. Uz sve to, o Srbiji govore sve najgore, a svaki pogrešan gest pojedinaca Srba ili države, odmah prijavlju kao diskriminaciju.

Romske organizacije u Srbiji zastupaju ljudi koje ova ružna strana njihove populacije, ne zanima. Kao i drugi političari u Srbiji, bore se za svoj interes i gledaju da se ne zamere ni vladajućim koalicijama ni romskoj mafiji, koja očigledno, postoji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZAPADNI SAVEZNICI PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI

8. априла 2016. Коментари су искључени

 

Odlazeći predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je izgubio podršku zapadnih okupatora koji su ga doveli na vlast, a odrekao se i tradicionalnih srpskih prijatelja i saveznika na Istoku.

U Evropskoj Uniji i Sjedinjenim Američkim Državama ga dočekuju beznačajni predstavnici kompanija koje nikada neće investirati u naprednjačku Srbiju, a političari ga primaju samo u protokolarne kratke sastanke, uprkos njegovim vapajima kako je lojalan Nemačkoj. Sa druge strane, odlazeći premijer ne želi da sarađuje sa privrednicima iz Rusije i Belorusije koji dolaze u Srbiju…

 

                       major Goran Mitrović

U SLUZBI ZAPADA

 

Na Zapadu je odlazeći predsednik Vlade Srbije izolovan kao virus. Državnici od imena i ranga dobro paze da u sopstvenim medijima ne budu kompromitovani suviše bliskim odnosom sa malim balkanskim diktatorom, Aleksandrom Vučićem, koji u poslednje vreme sve više imitira Borisa Tadića koji je u predizbornoj kampanji 2012. bukvalno iskakao ispred Angele Merkel ne bi li ga fotoreporteri slikali.

Od nemile scene, kada se tadašnji nosilac titule „mali balkanski diktator", Tadić, nenajavljen i nepozvan pojavio na otvaranju jednog od najvećih i najznačajnijih sajmova u Nemačkoj, samo da bi izleteo iz publike i za ruku zgrabio iznenađenu i zgranutu kancelarku, njeno obezbeđenje i protokol dobro paze da se to ne ponovi i sa Vučićem, zbog čega on mora da pribegava drugim metodama da bi se neukom domaćem biračkom telu prikazao kao, navodno, značajan svetski državnik.

Umesto da u inostranstvu štiti nacionalne interese Srbije, Vučić je tamo ponižava svojim ulizičkim stavom. U Sjedinjene Američke Države  je prošle godine otputovao iako je bio obavešten da domaćin, potpredsednik SAD Džo Bajden, ne može da ga primi zbog iznenadne smrti sina.

Boravak u Vašingtonu Vučić je iskoristio da u Belu kuću uđe na vrata za poslugu i turiste, da u Kongresu po kancelarijama prepada potpuno beznačajne kongresmene, dok je senatora Mekkejna bukvalno zaprepastio sačekavši ga ispred toaleta u koji je senator bio ušao.

Ovo nije bila ni prva ni poslednja poseta Vučića Sjedinjenim Američkim Državama. Prethodno je u leto 2012. bio tamo da bi od nižih službenika Stejt Departmenta dobio instrukcije sa kim i u koju svrhu mora da formira vladu. U međuvremenu je avanzovao, jer je postao premijer Srbije, pa sada niži strani službenici dolaze u Beograd da mu prenesu instrukcije.

Poslednji od donosilaca naređenja bio je Ginter Kirhbaum, predsednik odbora Bundestaga za evropska pitanja, koga je po protokolu trebalo da primi neko njegovog ranga (predsednik nekog spoljnopolitičkog odbora Skupštine) ili, izuzetno, predsednica srpske Skupštine Maja Gojković, ali ne i predsednik Vlade. Vučiću, međutim, nije bio problem da se sretne ne samo sa Kirhbaumom, već, ako bi trebalo, i sa čistačicom Bundestaga, samo da bi pokazao svoju odanost Nemačkoj.

Horst Zehofer je predsednik vlade jedne od 26 nemačkih pokrajina – Bavarske. Njemu je na tradicionalnim danima opere u Bajrojtu 27. avgusta 2015. pozlilo i prebačen je u bolnicu iz koje je otpušten isto veče. Zlobnici su govorili kako mu se smučilo kada se setio kome sutra mora da stegne ruku – Aleksandru Vučiću.

Zbog lošeg zdravstvenog stanja Zehofer je za sledeći dan otkazao sve obaveze osim kratkog, protokolarnog susreta sa premijerom Srbije do koga je došlo u sedištu bavarskog premijera u Minhenu. Pravi sagovornik u rangu predsednika vlade Bavarske bio bi Bojan Pajtić, predsednik izvršnog veća Vojvodine.

Vučić je tih dana boravio u Minhenu na navodnom srpsko – bavarskom privrednom forumu u organizaciji velikog majstora za takve cirkuse – Marka Čadeža. Ovih dana Čadež je organizovao još jedan „poslovni forum" u drugoj nemačkoj pokrajini, Hesenu.

Na ovaj skup nije hteo da dođe ni jedan jedini visoki predstavnik neke iole značajne nemačke kompanije, pa su umesto njih organizatori iz Privredne komore Srbije pozvali radnike marketinških odeljenja tih firmi kojima u opis radnog mesta spada i prisustvovanje ovakvim dešavanjima. Srpski mediji koje uređuje Aleksandar Vučić posle su objavili kako se odlazeći predsednik Vlade u Frankfurtu sreo sa nizom predstavnika značajnih nemačkih preduzeća, ne ulazeći u detalje navodnih razgovora.

Zimus je Vučić boravio i na svetskom ekonomskom forumu u Davosu, gde je uspeo da se u prolazu kroz hodnike kongresnog centra sretne sa mnogim ljudima, od kojih niko nije imao pojma ko im to pruža ruku, a uspeo je da bude i gost na žurci koju je priredila banka preko koje on i njegov klan izvlače pare iz Srbije.

Odnos Vučića prema Nemačkoj i Nemcima je već i njima samima postao odvratan. Posle prošlogodišnjeg susreta sa Zehoferom, Vučić je medijima rekao kako je on lojalan i Nemačkoj i kancelarki Merkel. Ovu izjavu je ponavljao do skoro, ali mu je iz nemačke ambasade skrenuta pažnja da kancelarka i nemački mediji to šlihtanje shvataju skoro kao uvredu.

Malo ko se još seća spektakularnog otvaranja „Foruma Srbija Nemačka" s početka aprila 2014, u završnici tadašnje izborne kampanje. I na tom događaju Vučić, tada još potpredsednik Vlade, pojavio se nepozvan.

Na svečanosti je učestvovao nekadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder, koji je bio najglasniji zagovornik bombardovanja Srbije 1999. godine, u vreme dok je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja Vlade Srbije.

Šreder je najljubaznije i veoma diplomatski odbio da postane počasni član ovog Foruma, jer nije želeo da se njegovo ime stalno spominje uz ime malog diktatora sa Balkana. Poslednja aktivnost Foruma bila je konferencija 28. maja 2015. godine na kojoj su oni što nemaju šta da kažu predavanje držali onima koji ih ne slušaju.

Sa druge strane, odlazeći predsednik Vlade, veoma vešto je izbegavao bilo kakve susrete sa privrednicima iz Rusije ili Belorusije. Pre nekoliko dana održana je u Minsku sednica srpsko-beloruske komisije za ekonomsku saradnju u sklopu koje su potpisani konkretni ugovori o beloruskim investicijama u srpsku privredu. Na toj sednici nije, kao u Frankfurtu i Minhenu, jedini cilj bilo slikanje pred kamerama.

Aleksandar Vučić, međutim, nije otputovao u Minsk, niti je ikada prisustvovao bilo kom sastanku srpsko-beloruskih privrednika. Predsednik Belorusije, Aleksandar Lukašenko, bio je jedini svetski državnik koji je tokom NATO agresije na Jugoslaviju 1999. došao u zvaničnu posetu Beogradu da bi izrazio svoju podršku i solidarnost.

Beloruske obaveštajne službe su u to vreme tesno sarađivale sa srpskim kolegama i dostavljale svoja saznanja o predstojećim udarima NATO zlikovaca, a ti podaci su spasli živote mnogih tadašnjih funkcionera SR Jugoslavije, između ostalih i Aleksandra Vučića.

U međuvremenu je odlazeći srpski premijer promenio tabor i sada je na strani onih koji su mu nekada radili o glavi, a stare prijatelje i saveznike je zaboravio.

U tom kontekstu treba posmatrati i činjenicu da se on uporno oglušuje o predloge ruske strane da se radnicima Centra za vanredne situacije u Nišu odobri isti status koji je dat NATO vojnicima.

Vojnici zapadne alijanse su, međutim, ovde okupacione snage koje su na vlast dovele svoju marionetu, Aleksandra Vučića, pa on humanitarnim radnicima iz Rusije ne sme da odobri diplomatski status, niti bescarinski uvoz robe koja im je potrebna za rad.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UKRCAVANJE NA BROD KOJI TONE: SLEPA POSLUŠNOST I GUBLJENJE DOSTOJANSTVA JE DUVANJE U JEDRA BRISELSKOJ MAŠINERIJI!!!

29. фебруара 2016. Коментари су искључени

 

Ako je suditi po odlukama briselskog samita, Evropa hoće manje Brisela a više slobode. To Vučiću niko nije rekao.

Dok skoro svi evropski lideri pokušavaju da svoje zemlje oslobode jarma koji im je nametnuo Brisel, sadašnja srpska vlast ovu zemlju uvodi u evropsko ropstvo.

 

                     Arpad Nađ

EVROPSKI MANIPULATORI7

 

Srbija za Evropom zaostaje uvek najmanje 20 godina. Devedesetih godina prošlog veka Zapadna Evropa je krenula u integracione procese kojima tadašnja Srbija nije htela da pristupi. Danas se Evropska Unija raspada, a Srbija bi da joj pristupi. Verovatno će za 20 godina neka buduća srpska vlast shvatiti da EU više ne postoji.

Na upravo završenom samitu u Briselu, lideri zemalja Evropske Unije u suštini su dogovorili početak njenog ukidanja, bar u formi u kojoj ona danas postoji.

Dezintegracioni procesi  su svuda vidljivi: ne samo da države članice EU žele više samostalnosti, već i u njima samima dolazi do dezintegracija.

Predsednik pokrajinske vlade Bavarske Horst Zehofer najavio je da će njegova pokrajina uvesti samostalnu rigoroznu kontrolu svojih granica, ako to ne odluči da učini savezna vlada u Berlinu. Isto tako je najavio i odlazak na razgovor sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom koji slovi za, uz britanskog premijera, najvećeg evro-skeptika u Evropskoj Uniji.

Pre toga je Zehofer bio u poseti Moskvi gde je razgovarao i sa Vladimirom Putinom, nakon čega je njegova stranka CSU, koja je deo vladajuće koalicije, postavila na dnevni red savezne vlade nekoliko predloga, koji odstupaju od politike Angele Merkel, između ostalog i slabljenje, ako ne i potpuno ukidanje sankcija uvedenih Rusiji.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, u međuvremenu postaje veći katolik od pape. U nedavnom intervjuu britanskoj televiziji BBC rekao je: „Evropa treba da kaže šta hoće, a mi ćemo to i ispuniti."

Ako je suditi po odlukama poslednjeg samita Evropa hoće manje Brisela, a više slobode. To Vučiću još niko nije rekao.

Između ostalog u Briselu je dogovoreno da parlamenti zemalja članica dobiju veća prava da odbijaju primenu preporuka Evropske komisije, a većina od 55 odsto u svakom parlamentu zemalja članica EU je dovoljna da se zaustavi primena bilo kog predloga birokratije iz Brisela. Niko od evropskih lidera nije kao Vučić snishodljivo poručio kako Evropa treba samo da izrazi svoju želju i ona će biti ispunjena. Naprotiv.

U Briselu je dogovoreno i da zemlje izvan evrozone nemaju obavezu da nastave evropske integracije. One, znači, mogu da ostanu na sadašnjem stepenu integrisanosti, a prećutno se smatra i da mogu da krenu i u nazad, ka postepenoj dezintegraciji. To su mnoge od njih već učinile suspendujući Šengenski sporazum o otvorenim međusobnim granicama kako bi zaustavile reke emigranata.

Konačno je dogovorena i izmena EU – sporazuma kojom bi se potvrdio postignuti sporazum.

Evropske države pokušavaju da nađu novu, zdraviju osnovu međusobne saradnje i jedino još predsednik grčke Vlade Aleksis Cipras kao Vučić obigrava oko Merkelove. Svi političari iz EU znaju da su obavezni da budu lojalni svom narodu, a ne Berlinu, Briselu ili nekom trećem. Srpska vlast tu lekciju još nije naučila.

Čak i male i relativno slabe države u Evropskoj Uniji pokazuju da se nisu odrekle suvereniteta i da će prihvatati samo one inicijative briselske birokratije koje su u njihovim nacionalnim interesima. Članice „Višegradskog sporazuma", Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska odavno su krenule svojim putem samo deklerativno prihvatajući ono što im se poruči iz Brisela.

Srpska vlast je izgubila i ono malo dostojanstva koje je do nedavno imala. Jedino još Beograd unapred prihvata svaku odluku koju će Brisel tek doneti.

Umesto što čeka da mu EU kaže šta da radi, vladar Srbije bi trebalo da se pozabavi problemima koje uvozimo iz Unije, a njih će uskoro biti više nego ikada.

Trenutno su migranti naš najveći problem koji smo dobili zahvaljujući slepoj poslušnosti, ali je daleko veći i opasniji problem slom evra koji se očekuje za samo nekoliko nedelja.

Poznati ekonomista Martin Armstrong je 20. februara objavio kako početak pada evropske zajedničke valute očekuje 13. ili 14. marta. Ti datumi se poklapaju sa izborima u tri nemačke pokrajine, gde se očekuje da će evroskeptična stranka AfD ne samo preći cenzus, već postati i treća partija po snazi.

Za finiš predizborne kampanje očekuje se da će čelnici AfD-a objaviti dokumenta koja pokazuju kako je Merkelova i CDU planirala da počne formiranje Sjedinjenih Evropskih Država na osnovu rezultata ranijih referenduma o prihvatanju EU – sporazuma, u kome o tome nije bilo ni reči.

I Armstrong nagoveštava tako nešto, pa smatra da bi to bio najvažniji razlog za panični beg investitora iz evra.

Da li srpska Vlada ima ikakav plan za slučaj da se ovo dogodi? Nema, jer ona ni ne pomišlja da je tako nešto moguće.

Ako politička scena u Nemačkoj i ostane stabilna, druga opasnost vreba evro, smatra Armstrong. Na evropskim berzama se sve manje trguje akcijama firmi, a sve više derivatima, što je izraz iza koga se kriju čisto špekulativna klađenja u uspeh ili neuspeh neke akcije ili valute. Najveće evropske banke su u to upletene, a taj mehur od sapunice samo što nije pukao.

Posledica će biti strmoglav pad evropske ekonomije i propast bankarskog sektora. Evropske finansijske institucije će zatim panično povlačiti svoj kapital sa drugih tržišta, kao što je srpsko, kako bi zapušile rupe u čamcu u kome sede.

Šta to znači, građani Srbije mogu već sada da vide, iako u smanjenom obimu.

Objašnjavajući zašto je dinar od početka godine naglo izgubio vrednost u odnosu na evro, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković je rekla da se to dešava jer strane banke ubrzano povlače kapital iz Srbije.

Najvažniji razlog svakako jeste potpuno dezorijentisana ekonomska politika Vučićevog kabineta, ali drugi je očekivanje kraha berzi na Zapadu.

Umesto da priprema plan evakuacije iz evropskog broda koji tone, Vučić planira ne samo da Srbiju ukrca na njega, već i da je gurne u potpalublje odakle neće moći da se spase od nadiruće vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČUVANJE DRŽAVNE FOTELJE ČVRSTIM RUKAMA! A U ČIJIM RUKAMA SE NALAZI SRBIJA!??

26. фебруара 2016. Коментари су искључени

 

Neminovni odlazak diktatorskog režima Aleksandra Vučića, desiće se mimo izbora, dakle, vaninstitucionalnim putem. Ne čak ni na ulici (mada ni to nije isključeno), nego voljom onih koji su ga i doveli na vlast. Ali, pojavila se i jedna nova okolnost.

Naime, nikada u poslednjih petnaest godina, takozvani međunarodni faktor, i na istoku i na zapadu, nije bio tako saglasan u pogledu toga da treba skloniti jedan autokratski režim na Balkanu, kao što je to Vučićev danas. Srbija je gladna, isrpljena i opljačkana, a kao takva, ne predstavlja nikome garanciju da će ovaj region u budućnosti ostati miran i stabilan. Vreme je za ozbiljne promene.

 

                    Nikola Vlahović

ODLUKA6

 

Najvažnija pitanja sa kojim se Srbija danas suočava glase: ko će da počisti politički glib koji je iza sebe ostavio Aleksandar Vučić, ko je spreman da preuzme odgovornost za dalju sudbinu države koju je on pretvorio u svoje kriminalno preduzeće, i konačno, gde se kriju nova energija ove opljačkane, prevarene i izdane zemlje?

Odgovore na ova pitanja, neće se čekati još dugo (mada danas tako ne izgleda), jer je očigledno da je "slučaj Vučić" potpuno iscrpljen, kako unutar Srbije, tako i u spoljnoj politici Evropske unije, SAD i Rusije, i da je on u međuvremenu postao remetilački faktor na Balkanu koji je postao svakome smetnja i teret. Vidljivo je da se prema njemu sve diplomatske službe i strani mediji odnose kao prema teškom bolesniku.

Zahvaljujući kriminalnoj ideji da u svoju ludačku košulju obuče sve građane ove zemlje, iz nje su, od početka njegovog mandata, doslovno pobegli svi koji nešto vrede, od elitnih stručnjaka do najboljih zanatlija.

Njegova medijska tortura nad zdravim razumom miliona građana, postala je nepodnošljiva. Sva tri novinarska udruženje pretvorila su se u zmijska gnezda koja proizvode najgoru destrukciju i protive se svakoj izgovorenoj kritičkoj reči. Urušene su sve institucije i svi stubovi društva u koje više niko nema poverenja.

Vojska, policija, crkva, akademija, univerziteti, intelektualna elita, pretvoreni su u sluge Vučićeve autokratije  i njegove političke manufakture. Nije ostao ni kamen na kamenu od nekada respektabilne države koja je svojom industrijom mogla da izdržava i trostruko više stanovnika nego što ih danas ima.

Od dana Vučićevog preuzimanja svih poluga vlasti do danas, iz Srbije je trajno iseljeno preko 250.000 ljudi u najboljim godinama života, a tokom istog perioda, umrlo je od teških bolesti i lošeg života, blizu 120.000 građana svih uzrasta, od najmlađih do najstarijih. Ukoliko bi još jedan mandat osvojio, Srbija bi u ovom crnom bilansu ostala bez još pola miliona građana.

Nikada u novijoj istoriji evropskog kontinenta, ni u jednoj državi, nije zabeležen zastrašujući nestanak takozvanog "biračkog tela", dakle, punoletnih građana sa biračkim pravom.

Srbija je pri samom evropskom, pa čak i svetskom dnu po standardu, kao uostalom i po mnogo čemu drugom. Kad se ekonomsko stanje uporedi samo sa zemljama nekadašnje Jugoslavije, na osnovu podataka Svetske banke, vidi se da je prosečna plata u Crnoj Gori prošle godine iznosila 473 evra, u Bosni i Hercegovini 423,87 evra, a u Srbiji 381,26 evra.

Naravno, ovo poređenje sa najsiromašnijima izgleda još gore kad se pogleda da je minimalna mesečna plata u Srbiji tokom 2015. godine iznosila jedva nešto preko 25.000 dinara, a prevedeno u evrima, to znači da radnici za kasom u supermarketima koji rade za sličnu platu, biološki ne mogu da podmire svoje osnovne potrebe.

Mrtvi su, po svim evropskim statistikama! Ali, Vučić je početkom godine najavio da će do proseka od 500 evra Srbija stići krajem 2017. godine! Ako se to čudo i dogodilo, mnogi ga neće doživeti.

U njegovom režimu, opet prema činjenicama koje je lako izračunati poredeći plate i cene, prosečna srpska porodica od tri člana, za svoju prosečnu platu, dnevno može da popije trećinu čaše jogurta, a svakog trećeg dana da pojede jedno jaje! Nikada, od kraja Drugog svetskog rata do danas (sa izuzetkom izolacije u vreme Informbiroa), ovakvo stanje i ovakva glad nije bila u Srbiji.

Šta je stvarna ideja ove zločinačke vlasti, nedavno je "objasnio" Vučićev ministar finansija (a sada odbrane!) Dušan Vujović, kad je lekarima nezadovoljnim platama prstom pokazao u pravcu granice i rekao. "…Kome se ovde ne sviđa neka ide iz ove zemlje!" .

Tako je ovaj Vođin pion kazao ono što Vođa misli i u delo sprovodi. Zašto još uvek nema vidljivog otpora ovakvom diktatorskom nasilju, koje bi, da se desilo neku deceniju ranije, izazvalo krvave sukobe?

Naime, uoči najavljenih izbora ove, 2016. godine, ne postoji čak ni neka realna opozicija koja bi ga dobila na izborima. Dve političke grupacije koje bi mogle da mu se suprotstave, Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka Srbije, tek treba da se odrede prema njegovoj pogubnoj politici.

Sigurno je samo to da Vučić više ne treba nikome, ni istoku ni na zapadu, posebno od kako je postao opsednut nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja je napravila veliko zlo Nemačkoj  i celoj Zapadnoj Evropi sa kriminalnom politikom masovnog useljavanja imigranata iz islamskih zemalja .

 

       Kraj lažima, trenutak suočenja

 

Po svemu sudeći, došao je trenutak da se izvrši demontaža njegove diktature.

Rusija je sa svoje strane već pokazala kakvu politiku očekuje od Srbije (jasan stav prema NATO paktu i držanje do principa vojne neutralnosti), a SAD su izborom novog ambasadora SAD u Beogradu, Kajla. R. Skota, čoveka koji je od 2000. godine, šesti ambasador koga iz Vašingtona šalju u Beograd, takođe odredile svoju dalju politiku na ovom delu Balkana.

Ambasador Skot dolazi pripremljen da bude protagonista velikih promena u Srbiji . One se, naravno, neće desiti bez smene Aleksandra Vučića i svrgavanja njegovog režimskog aparata. Uzgred, treba reći da je ambasador Skot, diplomirao ruski jezik i književnost (a takođe i nemačku književnost).

Govori tečno ruski, nemački, mađarski, italijanski, francuski, srpski i hrvatski. Obrazovaniji je od svih dosadašnjih američkih ambasadora zajedno, a kad je srpski jezik u pitanju, bolje ga govori i od većine Vučićevih ministara.

Koliko mu je stalo da pronikne u suštinu srpskog načina razmišljanja, govori i podatak da je još u oktobru prošle godine, kad je kretao za Beograd, tražio da mu kupe udžbenike iz istorije za treći i četvrti razred gimnazije, kako bi video šta i kako naši učenici uče iz nacionalne i svetske istorije.

Jednu njegovu rečenicu svakako treba dobro upamtiti: „…Biću posvećen promovisanju našeg zajedničkog cilja, naime, podršci demokratskoj Srbiji, koja svojim građanima pruža bezbednost i ekonomski rast, koja je u miru sa svim svojim susedima…".

Izlaz iz pakla Vučićevog režima, naravno, postoji. Velika vrata prema Ruskoj federaciji su uvek otvorena, tim pre što ova ogromna država u svojoj spoljnoj politici ne vidi Srbiju kao koloniju niti kao neku vazalnu kneževinu, nego kao vojno neutralnu državu centralnog Balkana.

Početkom ove godine, potpredsednik Vlade Ruske Federacije Dmitrij Rogozin, uputio je Vučiću, govoreći za srpsko izdanje "Sputnjika", više nego jasnu poruku u jednoj rečenici: "…Ja nemam cenzuru, nemam urednika, nemam pomoćnika, ja sâm pišem, kad idem na posao ili s posla, u kolima, kad stignem…".

A, povod za takvo obraćanje bili su pregovori srpske i ruske vlade o stvaranju baze i servisnog centra za ruske vojne i civilne helikoptere  , što bi donelo velike prihode i bezbednosne garancije koje su Srbiji danas potrebnije nego ikada.

Kad je neko od Vučićevih "službenika" pomenuo NATO pakt, Rogozin se začudio, rekavši između ostalog i ovo: "…Ali, nama se takođe obraćaju zemlje NATO pakta da im damo dozvolu za remont helikoptera koje oni imaju u sastavu svog naoružanja. Čak i Amerikanci imaju naše helikoptere.

Nedavno smo prodali Sjedinjenim Državama dvadesetak helikoptera koje će oni potom isporučiti Avganistanu, jer avganistanski piloti kažu da ne postoji ništa bolje od ruske helikopterske tehnike, imajući u vidu njihove složene klimatske i borbene uslove. Zato mi želimo da u Srbiji bude servisni centar koji ne bi imao samo vojnu namenu nego opštu, civilnu…".

Ali, kratkovida Vučićeva politika iz ove Rogozinove poruke ništa nije shvatila! Ni njemu ni njegovim neukim, primitivnim i preplašenim stranačkim štakorima nije do mozga doprla vrlo jasna činjenica, da su se ruska i američka imperija oko Balkana, a posebno oko Srbije, već odavno dogovorili.

Jasno je da slomljena Evropska unija ne želi još i Srbiju na svojim leđima. Takođe je jasno da je američka politika prema Kosovu i Metohiji promenjena, da Albanci više nisu njihovi "favoriti" i da je samo pitanje načina i vremena kad će se sasvim povući iz ove nemoguće misije.

Povratak Ujedinjenih nacija (UNMIK) i povlačenje Euleksa  , dovoljno govore o budućoj strategiji SAD prema ovoj srpskoj pokrajini. Jer mir i stabilnost ovog regiona ne može biti ostvaren bez ruskog prisustva.

Ništa od ovoga Vučić ne razume ili ne želi da razume. Njegova šizoidna fiksacija za lik i delo Angele Merkel, znači samo to da on traži sebi sličnog gubitnika sa kojim može da podeli svoju političku propast.

Ni nekoliko velikih udaraca koje je prošle godine primio prilikom svoje turističke posete SAD, nisu osvestile Vučića od njegove sumanute ideje da su on i njegov režim nekome tamo bitni.

U tekstu koji je u avgustu prošle godine objavljen u časopisu Forin policy, jasno se govori o tome da je ozbiljne novinare, politikologe i analitičare u ovoj zemlji, veoma teško zainteresovati za Srbiju. Vučićev tragikomični pokušaj da se nametne američkim medijima, propao je istog momenta kad je i počeo.

Njegove prazne priče o američkim ulaganjima u Srbiju, samo su se nanizale na čitav lanac medijskih obmana kojima je od početka mandata zasipao domaću javnost. Ali, Vučić više nema koga da slaže. Čak ni sebe samoga, mada je i to umeo da uradi! Ukoliko ostane na vlasti, biće to pogubno i za njega i za režim koji je uspostavio.

Jer, nema više ni para ni "prijatelja" . Odlazak sa vlasti morao bi da ga suoči sa krivičnim gonjenjem za mnoge ugovore koje je napravio na štetu države, a sa druge strane, progoniće ga njegovi poverioci koji su mu pomogli da sebe uzdigne kao imperatora. U oba slučaja, neće mu pomoći ni Istok ni Zapad.

Vučić nema saveznika. Stranka mu se raspada. Svi opštinski i gradski odbori od Novog Pazara do Subotice, nalaze se u stanju potpunog raskola, a dobar deo članstva panično traži uhleblje u drugim strankama.

Sudeći prema nekim izvorima iz Glavnog odbora srpske napredne stranke, na vidiku je podela stranke, već nakon izbora. Ljudi bliski Tomislavu Nikoliću već zahtevaju određenu kvotu svojih poslanika u budućem sazivu parlamenta. Vučić ni na jedno od ovih pitanja nema odgovora. Njegova medijska mafija, duboko je kompromitovana i "senzacionalnim" vestima njegovih biltena, više niko ne veruje. A, bude li pokušao da dodatno zastraši građane, prirodno je pravo svakoga da odgovori agresijom na takvo nešto.

 

       Da pobegne ili da pristane na suđenje

 

Tokom novembra i decembra prošle godine, "sumirajući" svoje "rezultate", Vučić je, u svom svakodnevnom obraćanju javnosti, više puta izgovorio nekoliko neverovatnih laži, tvrdeći da je Srbija uspela da održi političku stabilnost , zaustavi ekonomsko propadanje, sprovede plan za izlazak iz krize i održi dobre odnose u regionu, "uprkos događajima u okruženju i brojnim izazovima". Naravno, ništa od ovoga nije tačno!

On lično se potrudio da stalnim intrigama, podmetanjima i sprektakularnim najavama "desanta" na njegovu vladu i njega lično, duboko destabilizuje političke prilike, uznemiri javnost i raširi medijsku paranoju do neslućenih razmera.

Vrhunac je bila najava "državnog udara", koji je postao predmet opšte sprdnje, pa je i predsednik Republike morao da reaguje smirujući javnost i objašnjavajući da nikakvog "državnog udara" nema. Slagao je da je zaustavljeno ekonomsko propadanja, što jasno govori i činjenica da su javna preduzeća doslovno u raspadu (videti tekst Miodraga K. Skulića u ovom broju na stranama 8 i 9), ali i platežna moć stanovništva koja je pala na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Vučićeva tvrdnja da "održava dobre odnose u regionu" je više nego licemerna, jer je u sred Sarajeva podržao ideologe unitarne Bosne i Hercegovine (na štetu Republike Srpske), a nije mu palo na pamet da potegne pitanje srpske imovine u Hrvatskoj, pitanje Srba u Makedoniji…

Ali je zato pokazao sve odlike ženske strane svoje ličnosti, kad god je trebalo da se nekome izvinjava ili saginje u regionu (rukovanje sa generalom Markačom na inauguraciji nove hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, kojoj se takođe duboko poklonio dok je ona recitovala "otvorena pitanja" između Srbije i Hrvatske, udvaranje Bakiru Izetbegoviću u Sarajevu, podanički odnos prema crnogorskom "vladiki" Milu Đukanoviću…).

Nekadašnja jugoslovenska braća u regionu odlično znaju ko je Aleksandar Vučić i "sa kim je tikve sadio". Znaju da je to Šešeljev mali pajac, da je godinama širio nacionalnu i versku mržnju i da je urlao sa skupštinske govornice i sa javnih skupova na svaki pomen zajedništva ili, ne daj bože, Evrope. Ali, takav Vučić je najviše ojadio Srbiju i srpski narod, trujući ga devedesetih godina ideologijom rata, mržnje i netrpeljivosti.

Ne postoji trezven čovek u ovoj državi koji bi danas glasao za takvog čoveka. Ali, uprkos svemu, Vučić ima prilične šanse da pobedi na vanrednim parlamentarnim izborima. Međutim, biće to i njegov najveći poraz, jer će samo nastaviti da tone u živom pesku lažnih arapskih investicija, da se gubi u protivrečnim izjavama, da organizuje hapšenja i velike racije koje nijedan tužilac više neće moći da procesuira kako bi on hteo, bez dokaza, da smenjuje i postavlja, da se hvali svojim prijateljstvom sa svetskim liderima koji i ne znaju kako se on zove…

Pobediće Vučić na izborima, jer protiv sebe ima lopovski orkestar iz raspale Demokratske stranke, koji mu je dužan jer ih je zaštitio od krivičnog gonjenja za biblijsku pljačku koju su izveli. Nikakav Tadić i Pajtić neće srušiti Vučića. On je sam sebe već srušio bez ikoga.

Koliko je očajan, najbolje govori "tajna diplomatija" koja je ovih dana uspostavljena između njega i Čedomira Jovanovića, odgovornog i dalje britanskoj obaveštajnoj zajednici, a vazda gladnog vlasti.

Računa Vučić ovako: ako se "oklizne" sa Dačićem ili ako mu Nikolić uzme pola stranke, tu je vođa LDP-a sa kojim deli iste poglede na britanski špijunski korpus. Jovanović bi sebe malo rehabilitovao u očima svojih rezidenata, a Vučić bi dobio koalicionog partnera i malo vremena da smisli šta će sa sobom: da se preda "jatacima" koji bolje od njega govore engleski, ili da prihvati da mu se sudi u Srbiji.

Naravno, to su samo igre sitnih velmoža koji traže još neki dragoceni zalogaj u balkanskoj prašini. O svemu će na ovdašnjoj političkoj sceni odlučiti dve velike sile. Tačnije rečeno, već su odlučili. Vučić mora da ode

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRILAGOĐAVANJE: MIGRANTI NAMEĆU SVOJU VOLJU NEPOŠTOVANJEM OBIČAJA I ZAKONA ZEMLJE DOMAĆINA!!?

19. фебруара 2016. Коментари су искључени

 

Imam iz Kelna Sami Abu-Jusuf je londonskom listu „Daily Mail" i ruskoj televiziji REN TV rekao kako Nemice i Nemci moraju da imaju razumevanje za masovne seksualne napade od strane izbeglica tokom dočeka Nove godine. „Kada se žene tako oblače (kao Evropljanke, prim. aut.) one bukvalno provociraju mlade muškarce."

Da li to znači da i Nemice ubuduće moraju da nose burke? Mada to u Damasku ili Kabulu na ulici nikada ne bi smeli da urade jer im vera zabranjuje, imigranti po evropskim gradovima vrše čak i nuždu na javnim mestima. Da li je i to deo misije uništavanja evropske kulture i njenih vrednosti?

 

                   Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

001.BRISELSKA PARADA8

 

Danski list „Metro Xpress"  obelodanio je pre kratkog vremena još jedan problem sa izbeglicama o kome mi, Evropljani, nismo mogli ni da sanjamo. U islamskim zemljama je potpuno normalno da se udaju devojčice mlađe od 16 godina, gde je u većini zapadnih zemalja apsolutna donja granica za sklapanje braka.

I sam prorok Muhamed je imao suprugu staru samo šest godina. Bila je to njegova mezimica, najomiljenija među njegovih 14 žena, Ajša. Istini za volju, u zbirci „Hadisa" tom 5, knjiga 58 broj 234 stoji kako ju je Muhamed kao ženu uzeo tek kada je napunila devet godina.

Pošto je život Proroka za sve muslimane primer kako se treba ponašati, puno njih uzima za supruge devojčice, ali ne mlađe od devet godina. Takvi odnosi su u Zapadnoj Evropi apsolutno zabranjeni.

Kada devojčica tog uzrasta kao emigrant stigne u Dansku bez pratnje roditelja, već jedino sa svojim mužem, ona završava u domu za nezbrinutu decu. Kako izveštava pomenuti danski list, koristeći jednu rupu u zakonima njihovi supruzi mogu svakog vikenda da ih preuzmu, pod uslovom da dokažu da su se venčali po zakonima zemlje iz koje dolaze. „Metro Xpress" ovo naziva „vikend seksom pod okriljem i uz finansijsku pomoć Danske". Običnom čitaocu iz Evrope na ovo može samo da se „prevrne" želudac.

Više od milion ljudi je za poslednjih godinu dana prebeglo iz zemalja Severne Afrike, Bliskog i Dalekog Istoka u države Evropske Unije. Sa sobom oni nose potpuno drugačiju veru, kulturu i običaje. I njihov pogled na svet se potpuno razlikuje od evropskog.

Nekada se smatralo da takve pridošlice obogaćuju evropsku kulturu, da nam šire vidike. Kada je početkom šezdesetih godina u naše malo mesto stigao prvi radnik iz Turske svi smo išli da ga vidimo, misleći da ćemo zateći nekog sa dugim crnim brkovima, tamne puti i perčinom na glavi. Na našu žalost, gospodin Toj, kako se on zove, bio je Turčin iz Istanbula, evropskog dela Turske i njegovi preci su bili sa Balkana, tako da se nije mnogo razlikovao od nas.

Nisu se ni oni koji su posle njega dolazili puno razlikovali, bar ne po ponašanju. Onda se naglo sve to promenilo.

Nekada su u Nemačku dolazili siromašni da bi zaradili novac i izdržavali svoju porodicu u zemlji porekla. Bili su svesni da ovde postoje zakoni i gledali su da ih se pridržavaju. Nisu im smetali ni naši običaji i počeli su polako i sami da im se prilagođavaju.

Ni druga generacija gastarbajtera nije bila puno drugačija, jer se rodila ovde i od malena se učila našim pravilima. Problem nastaje sa trećom generacijom koja se potpuno odrodila od svojih korena, ali nije uspela ni potpuno da se uklopi u ovdašnje društvo. Ostali su nekako između.

Međutim, sve nam to nije toliko smetalo, jer se radilo o izuzetno malom broju „neprilagođenih". Ovaj talas izbeglica ne samo da nas je iznenadio, već nas je dočekao i potpuno nespremne da apsorbujemo u kratkom roku toliku reku ljudi potpuno drugačijih od nas. Istini za volju, ni oni sami nisu pokazivali nikakvo interesovanje da budu apsorbovani.

Evropska politička elita i dalje sanja o tome kako su ovolike izbeglice iz različitih krajeva sveta novo obogaćivanje naše stare civilizacije. Ne znam čemu sve to? Bar stanovnici Nemačke imaju dovoljno visoke prihode da sebi mogu da priušte putovanje u bilo koju zemlju, ako žele da se upoznaju sa tamošnjom kulturom i običajima. Ako nam se na putovanju neko svidi, možemo da ga povedemo ovamo, jer su naši zakoni o dolasku bračnih drugova veoma liberalni.

Osim toga, ove nove izbeglice uopšte nisu nikakva reklama ni za svoj narod, ni veru, a ni „kulturu". Pošto su došli u ogromnoj grupi, neretko ceo jedan klan od jednom, u njima je proradio mentalitet čopora, svojstven i nemačkim turistima kada kao horda preplave Majorku i počnu da terorišu lokalno stanovništvo.

Ove izbeglice koje su sada došle, ni približno nisu kao gastarbajteri iz šezdesetih godina. Većina njih najiskrenije misli da smo iz nekog razloga dužni da ih primimo i trpimo.

Sigurno je da se stanovnici Damaska (najstarije prestonice na svetu) ili Kabula, ponašaju onako kako se njihovi zemljaci ponašaju u Nemačkoj: da bacaju smeće po ulici ili parku, a da nuždu (i malu i veliku) obavljaju na javnim mestima.

Iz nekog razloga oni to čine ovde, u sred Evrope. To je uzelo toliko maha, da su u pojedinim opštinama i gradovima lokalne vlasti počele da štampaju i emigrantima dele informativni materijal koji im na njihovim jezicima objašnjavaju šta ovde sme, a šta ne sme da se radi.

Imam iz Kelna Sami Abu-Jusuf je londonskom listu „Daily Mail" i ruskoj televiziji REN TV rekao kako Nemice i Nemci moraju da imaju razumevanje za masovne seksualne napade od strane izbeglica tokom dočeka Nove godine. „Kada se žene tako oblače (kao Evropljanke, prim. aut.) one bukvalno provociraju mlade muškarce." Da li to znači da i Nemice ubuduće moraju da nose burke?

Ovo pokazuje da veliki broj došljaka iz arapskog i muslimanskog sveta smatra da smo mi pozvani da se njima prilagodimo, a ne oni nama. O tome kako Arapi sebe smatraju višom rasom u odnosu na sve ostale narode, već sam pisao. Razlog za ovakav njihov stav je činjenica da se njihov prorok Muhamed rodio kod njih.

Ni ostali muslimani ne zaostaju puno za Arapima, jer smatraju da je jedino njihova vera prava, tako da smo mi hrišćani ne samo nevernici, već na neki način od Boga kažnjeni (pošto nam se „oči nisu otvorile"), pa smo tako predodređeni da služimo „pravovernima". Upravo je ovih dana nemački javni servis ARD objavio potresnu reportažu o izbeglicama hrišćanima koje u izbegličkim kampovima u Nemačkoj maltretiraju emigranti muslimani.

Po šerijatu je dozvoljeno lagati „nevernike", pa i tako što se musliman zaklinje u Alaha. Upravo to je uradilo nekoliko muslimana u Engleskoj na suđenju njihovom imamu koga britanska štampa pominje samo kao Abdula Mukina K. Pred sudijom su se oni kleli nad svetom knjigom Kuranom, prizivali Alaha i zaklinjali se u život svoje majke da je imam u vreme krivičnog dela koje mu se stavlja na teret bio u džamiji i molio se.

Tužilac je zatim sudu predočio DNK analizu koja Abdula Mukina nedvosmisleno označava kao čoveka koji je silovao dvadesetsedmogodišnju žrtvu. Konačno je i sam imam priznao delo, kako bi dobio blažu kaznu.

I među Evropljanima ima veoma religioznih ljudi, ali se oni nikada ne bi lažno zaklinjali nad Biblijom ili u samog Boga. Baš zato što su religiozni i što su za njih svi ljudi Božija bića, pa je tako isti greh lagati vernika ili nevernika.

Da li je zaista projekat „Multi kulti" mrtav? Da, ako očekujemo da će u nekom razumnom roku milioni novopridošlih izbeglica da se odreknu starih navika i da prihvate naše civilizacijske tekovine.

Osim toga, zašto „Multi kulti"  mora da se ispunjava dovođenjem neevropskih izbeglica? Imamo u našem komšiluku toliko divnih naroda čija se kultura razlikuje od naše, ali s tim da te razlike nisu tako drastične kao u slučaju arapskog podneblja. Koliko su Nemci zaista upoznati sa kulturama, recimo, Poljaka, Čeha, Rusa, Srba, Finaca, Gruzijaca…?

 

    A 1. Izgovor za napastvovanje

Švedski zvaničnici su 1996. objavili kako najveći broj silovatelja potiče iz: Alžira, Maroka, Libije i Tunisa. Identično je izgledalo i 2005. godine. Jedina razlika je što je u međuvremenu broj slučajeva silovanja od strane pridošlica iz tih zemalja porastao za 17 odsto, a do danas se broj tih krivičnih dela – utrostručio.

Šveđani naivno veruju da je jedan od razloga i jezička barijera. Na ulicama švedskih gradova često može da se čuje kako žene, ali i muškarci izgovaraju reč „fika". Izbeglice koje nešto malo znaju engleski ili nemački ovaj izraz povezuju sa slično zvučećim rečima iz tih jezika koje znače seksualni odnos.

Recimo, švedska reč „fika", međutim znači „piti kafu", tako da poziv „Jag gar fika, kommer du med?" znači samo: „Idem da pijem kafu, hoćeš i ti?" Dodatni problem predstavlja švedska reč „ficka" (izgovara se isto „fika") koja znači „džep".

Potpuno u skladu sa suludom idejom kako domaćin treba da se prilagodi gostu, a ne gost domaćinu, švedski zvaničnici pozivaju Šveđane da u prisustvu Arapa koriste njihovu reč za kafu: kahva. Da bi se smanjila jezička barijera u švedskim osnovnim školama već je uveden novi predmet: arapski jezik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: