Архива

Posts Tagged ‘englezi’

DŽELAT I ŽRTVA U ISTOM STROJU: GDE GOD UDARE AMERIKANCI I ENGLEZI, UDARIĆE I SRBI!?!???????????

29. децембра 2015. 4 коментара

 

Vojska Srbije i ceo odbrambeni sistem, nalazi se pred jednostavnim izborom: ili će u januaru mesecu, kad u Beograd dođe Putinov izaslanik Dmitrij Rogozin, prihvatiti ponudu koja se ne odbija (najnovije naoružanje i potpunu zaštita od evroatlanske okupacije), ili će pasti u kandže svirepih ubica, koji su se okomili na čitav svet.

Jer, bez obzira što Srbija nije članica NATO pakta, niti je zvanično pod okupacijom Amerike, ne postoji nijedan segment delovanja Vojske Srbije u kome se oficiri američke armije već ne nalaze. Zadnji je čas da se ova ponižavajuća situacija promeni. U suprotnom, Srbija može da se oprosti od bilo kog oblika vojne neutralnosti, pa i državnosti.

 

                          Nikola Vlahović

NATO DZELAT OBUCAVA ZRTVU5

 

Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, Kancelarija za saradnju u oblasti odbrane, na svom zvaničnom sajtu predstavila je Evropsku komandu svojih oružanih snaga (skraćeno: EUCOM) za koju je naglašeno da je odgovorna i za koordiniranje aktivnosti u oblasti odbrane sa Ministarstvom odbrane Srbije.

Iz svega što se poslednjih nekoliko godina dešava sa Vojskom Srbije, jasno je da su ti američki "programi" vojne obuke i programi državnog partnerstva sa nacionalnim gardama najmanje dve savezne američke države, smišljeni sa idejom da se Srbija okrene protiv same sebe, protiv proklamovane vojne neutralnosti, a pre svega protiv Rusije.

Takozvani Međunarodni program vojnog obrazovanja i obuke (skraćeno-IMET), takođe je američki projekat koji podrazumeva stalnu koordinaciju komande američke armije sa komandom oružanih snaga Srbije.

Od početka IMET programa koji je ovde uspostavljen 2007. godine, Srbija je dobila nekoliko miliona dolara iz američkih vojnih fondova za finansiranja ovakvih i sličnih programa kojima vojska SAD "obučava" Vojsku Srbije.

Naravno, neke američke "obuke" je i sama platila milionskim sumama, otimajući iz džepa najsiromašnijeg naroda u Evropi.

Da bi bilo jasnije koliki je američki pritisak na Vojsku Srbije, treba istaći podatak da čak šezdeset odsto vojne obuke i obrazovanja pripadnika vojske Srbije, koja se obavlja u inostranstvu, otpada na razne vrste edukacija i "treninga" u Sjedinjenim Američkim Državama.

Tako je Međunarodni program vojnog obrazovanja i obuke IMET fokusiran na profesionalizaciju i usavršavanje višeg rukovodstva na vojnim univerzitetima Sjedinjenih Država i na razvoj korpusa mlađih oficira i podoficira. Godišnje, američka armija sa Vojskom Srbije ima oko 60 vojnih razmena, konferencija, vežbi i "radionica" raznih vrsta. Javnost o tome uglavnom ne zna ništa.

Tako na primer, pred kraj ove 2015. godine, 7. decembra, otvoren je seminar-radionica pod nazivom „Strategijska komunikacija", u organizaciji Uprave za obuku i doktrinu Generalštaba Vojske Srbije, koji se održao u kasarni „Banjica 2" u Beogradu. Seminar je organizovan sa Amerikancima, "na osnovu usaglašenih aktivnosti Mešovite komisije Srbija-SAD za pitanja reforme sistema odbrane, a u sklopu aktivnosti Politika za obuku i razvoj doktrine 2′ ".

Koliko je nivo "vojne neutralnosti Srbije", govori i podatak da je u publici, među "polaznicima", sedelo 24 pripadnika Ministarstva odbrane, Generalštaba Vojske Srbije i komandi operativnog nivoa. Što znači, sve sami pukovnici i generali!

A, predavanje su im održali predstavnici Centra za civilno-vojne odnose Pomorske poslediplomske škole iz Montereja. Pitanje je, čime ta grupa ovlašćenih diletanata sa američkim pasošima može da nauči vrhunski školovan komandni kadar Vojske Srbije?

Neverovatno zvuči zvanično objašnjenje američkih okupacionih snaga, da je cilj ovakvih seminara "…integracije vojnih i nevojnih aktera zbog podrške naporima za postizanje zajedničkih ciljeva, ciljnih grupa strategijske komunikacije i načina upravljanja ponašanjem kroz odnose sa javnošću…"! Koji su to zajednički ciljevi vojska SAD i Vojske Srbije?

 

       "Vežbe" sa proverenim neprijateljima u Nemačkoj

 

Namerno ili slučajno, ali istog dana, 7. decembra 2015. godine, u Beogradu se pojavio i šef Službe za integrisanu obuku u grupi za mirovne misije Ujedinjenih nacija Mark Pedersen, koji je podržao američke vojne petljavine u Srbiji, istakavši, između ostalog, "važnost kurseva i značaj razmene iskustava kada je reč o multinacionalnim operacijama…".

Prevedeno na srpski jezik, to znači da se američka armija drsko upliće u vojnu neutralnost Srbije, da od nje zahteva regrutaciju vojnika i angažovanje vojnih stručnjaka, u zemljama gde ova imperija čini velika zla!

Ali, zašto bi Vojska Srbije učestvovala u svemu tome i po čijem naređenju? Ako je u pitanju politička odluka o posrednom angažovanju u trupama NATO pakta, a jeste, onda je reč o veleizdajničkom poslu bez presedana. I jasno je o kom veleizdajniku je reč…

Takođe ove godine, 28. avgusta, pripadnici Vojske Srbije učestvovali su na vežbi pod nazivom „Allied Spirit II"  u organizaciji Evropske komande Oružanih snaga SAD, u multinacionalnom centru za obuku „Hoenfels" u Nemačkoj.

Na toj vežbi je učestvovao 21. pešadijski bataljon Druge brigade Kopnene vojske. Zajedno sa proverenim dželatima, američkom i britanskom armijom.

Zvaničan opis ove vežbe govori da je reč o "realizaciji operacija u multinacionalnom okruženju". To bi trebalo da znači da, gde god udare Amerikanci i Englezi, udariće i Srbi! Ko je zamislio da žrtva bude u istom stroju sa dželatima?

Uzgred, treba napomenuti da vežbe Vojske Srbije u američkom centru za obuku „Hoenfels" u Nemačkoj, traju još od 2011. godine, a sve pod izgovorom povećanja "operativnih sposobnosti svojih jedinica".

Ali, pravi ciljevi "vojne doktrine" SAD u Srbiji, ne tiču se samo angažovanja plaćenika u takozvanim mirovnim misijama, nego je Vojsci Srbije određen i jedan prioritetan zadatak: da dočekuje i obezbeđuje mase imigranata iz islamskih zemalja u kojima je Amerika napravila velike zločine!

Da je to tako, svedoči i komandant kopnene vojske SAD za Evropu, general potpukovnik Frederik Ben Hodžis, koji je prvih dana oktobra 2015. godine izjavio je da je upoznat sa pristupom Srbije prema izbeglicama, i da je "oduševljen" kako se Srbija ponaša u vezi sa tim.

Odmah je Vučićeva propaganda na naslovnoj strani svog kriminalnog biltena stavila i ovakav naslov: "Srbija oduševila svet: Američki general hvali pristup Srbije prema migrantima!"

Ni to nije bilo sve: general Hodžis je u sred Srbije, govorio o problemu imigranata i "problemu Istočne Evrope" (naravno, misleći na način kako je Rusija postupila u Ukrajini), te je pohvalio Vojsku Srbije, kao da je saveznička i antiruska!

Kad ga je neko od vojnih atašea zapadnih zemalja diskretno podsetio da su SAD sa NATO paktom bombardovale Srbiju, Hodžis je nespretno pokušao da opravda taj zločin rekavši: "…SAD nisu savršene. I mi pravimo greške kao i druge države tokom istorije, želeći da uradimo pravu stvar. Iako SAD nisu savršene, sve ono u šta verujemo jeste savršeno".

Očito u znak zahvalnosti što nije bio još brutalniji u retorici, komandant Kopnene vojske Srbije, general Milosav Simović, blagorodno mu se ponudio da mu bude vodič prilikom obilaska Baze "Jug", u kojoj se nalazi Centar za multinacionalne operacije. Hodžis nije propustio priliku da pomene kako je opremanje ovog Centra pomogla vojska SAD ali i to da će ubuduće vojska SAD sa Vojskom Srbije imati "znatno obimniju obuku, posebno u oblasti inženjerije".

Retki su se setili da je ovaj američki general bio u Srbiji 2005. godine i da je tada dočekan sa naskrivenom mržnjom, ne stigavši ni da se obrati medijima. Kad su ga u Bazi "Jug" pitali kako se sad oseća u Srbiji, lakonski je odgovorio da se "sada oseća više nego dobrodošlim", pa je usput pohvalio generala Simovića rekavši da je reč o oficiru savremenih shvatanja. To je, valjda, trebalo da znači da je Simović naklonjen Americi i Zapadu.

Istog dana, dok je bio u društvu generala Simovića, general Hodžis je bio i na vezi i sa centrima za obuku paravojnih formacija na Kosovu, pod komandom baze u Bondstilu. Treba se setiti da su neki od "polaznika" generala Hodžisa i njegovih jedinica, bili i četiri komandanta OVK sa još 150 naoružanih bandita, koji su učestvovali u terorističkom napadu u Kumanovu, sa ciljem proglašenja još jedne albanske države u Makedoniji.

Srećom, makedonske vlasti su ih likvidirale, pa se ispostavilo da među njima ima i američkih i britanskih specijalaca! Izbio je skandal, pa su šef misije EU, ambasadori SAD, Britanije, Francuske, Nemačke i Italije zahtevali da imena ubijenih Amerikanaca i Britanaca, identifikovanih u akciji makedonskih oružanih snaga, ne budu objavljena. I američki general Frederik Ben Hodžis, sa svojim saradnicima, uticao je da se to ne sazna.

Niko od srpskih vlasti se danas ne pita, da li je u redu da naši generali stoje mirno pred takvom spodobom, da li je ispravno da se o bilo čemu razgovara sa ratnim huškačem i pomagačem albanskog terorizma.

Umesto da izbegnu susret sa generalom zločinačke armije, predstavnici Vojske Srbije su snishodljivo primili "donaciju", takozvani Simulacioni centar za virtuelne borbe i sanitetski simulator. I to u svečanoj atmosferi kojoj je prisustvovao i otpravnik poslova Ambasade SAD u Republici Srbiji, Gordon Dugud, izaslanik odbrane SAD u Republici Srbiji pukovnik Taft Blekburn, politički savetnik komandanta Kopnene vojske Evropske komande Nikolas Menring.

Da bi poniženje bilo kompletno, Amerikancima su se, zbog ove "donacije", poklonili i načelnik Uprave za obuku i doktrinu Generalštaba Vojske Srbije, brigadni general Marinko Pavlović, komandant 4.brigade Kopnene vojske brigadni general Zoran Lubura i već pomenuti general Simović.

 

       Amerikanci su još tu, ali…Stiže Rogozin!

 

Krajem ovog leta, došlo je do iznenadne posete grupe američkih studenata (sa Univerziteta „Nortistern" iz Bostona) vojnom aerodromu Batajnica. Radi se o američkom podmlatku vojnih špijuna, a dočekao ih je i poklonio im se pomoćnik komandanta 204. vazduhoplovne brigade za operacije, potpukovnik Milan Elenkov, koji se upinjao da što detaljnije predstavi strukturu, misije i zadatke te brigade, kao i opremu kojom ona raspolaže.

Ali, studentima-špijunima nije bilo dovoljno pa su tražili da im potpukovnik Elkenkov izrecituje sve tipove aviona koje naše Ratno vazduhoplovstvo poseduje.

Američki pukovnik Taft Blekburn, vojni ataše u ambasadi SAD, obišao je nedavni i Centar ABHO Vojske Srbije u Kruševcu. Tom prilikom je Blekburn govorio sa oduševljenjem šta Centar ABHO u Kruševcu poseduje, pa je začuđeno konstatovao da nije znao da je reč o „odličnom mestu za obuku, kakvo je teško naći u Evropi". Posledice njegovog oduševljenja su odmah nastupile. Američki vojnici su pod izgovorom "obuke" ušli i u ovaj važan centar Vojske Srbije.

Da su Amerikanci svugde gde je i Vojska Srbije, govori i podatak da, na primer, saradnja Centra za obuku i usavršavanje podoficira u Vojsci Srbije (u Pančevu) i Evropske komande armije SAD, traje još od 2010. godine. čak i neke članice NATO pakta nemaju toliko prisnu saradnju sa američkom armijom.

U ovom Centru su američki marinci radili sa podoficirima Vojske Srbije tokom kursa o podoficirskom koru, činovima i ulozi u oružanim snagama Srbije, u kasarni „Stevica Jovanović" u Pančevu. Poznat je slučaj da su američki marinci obučavali na ovom mestu naše podoficire  o neverovatnim glupostima, poput uloge narednika voda, čina koji u srpskoj vojsci ne postoji niti je ikada postojao, jer je tome u našem sistemu odgovarajući čin zastavnika. Reč je o smišljenom ponižavanju, psihološkom slamanju, pretvaranju naših normi i pravila u "prevaziđena i besmislena".

Prema poslednjim informacijama, u januaru 2016. godine, u Beograd stiže Dmitrij Rogozin, zamenik premijera Ruske federacije, zadužen za vojnu industriju, sa zadatkom da maksimalno pomogne u opremanju srpske vojske.

Rogozina u Srbiju šalje predsednik RF Vladimir Putin, a sa sobom će dovesti i čelne ljude ruske namenske industrije, koji će detaljno izložiti rusku ponudu  . Ona podrazumeva i proizvodnju novih složenih borbenih sistema u srpskim fabrikama, među kojima se ističu avioni "mig-29", transportni helikopteri "mi-17", kamioni "kamaz" za haubice tipa "Nora", topovi za oklopna vozila, raketni sistem "S-300"…Dolazak Rogozina u Srbiju podrazumeva i konačnu definiciju vojne saradnje sa Ruskom federacijom.

Prema dobro upućenim izvorima, ruska delegacija sa Rogozinom na čelu, u kojoj će, osim vojnih lica, biti i dosta stručnjaka iz namenske industrije, trebalo bi u Beograd da dođe najkasnije sredinom januara, posle novogodišnjih i božićnih praznika.

Već sada je poznato da je Rogozin od predsednika Putina dobio striktno naređenje, da Srbiji na svaki način pomogne u opremanju vojske i da se do detalja predstave kapaciteti onoga što ruska vojna industrija nudi. Oprema je veoma skupa, ali je Vladimir Vladimirovič Putin izdao još jednu naredbu: dati najveće povlastice za Srbiju…

Rogozinov dolazak označiće kraj dugogodišnjem američkom rovarenju srpskim odbrambenim sistemom, koji više skoro i da ne postoji. Zadnji je čas da ruskim oružjem, vojnom diplomatijom i snažnim otklonom od SAD i NATO pakta, Srbija sačuva sebe i svoje slobodarske tradicije.

U protivnom, biće nam dodeljena uloga običnih konjušara jedne umiruće imperije i topovskog mesa koje će biti razbacano širom onih nesrećnih zemalja koje je američka imperijalna sila zgazila.

 

     A 1. Vrbovanje

Špijunske aktivnosti američke vojske u Srbiji, kao i špijunaža u korist NATO pakta, nije ništa novo i nepoznato. Ali, do kojih granica to ide i kako njihove službe pažljivo prate rad svakog srpskog oficira, govori i slučaj potpukovnika Vojske Srbije, Mirka Pohuleka, koji je radio u Ministarstvu odbrane i raspolagao najpoverljivijim informacijama koje su od velike važnosti za odbranu i bezbednost Srbije.

Nepunih dve nedelje posle njegovog penzionisanja, prešao je u britansku armiju, gde se zaposlio u vojnoj misiji pri ambasadi Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu. Tadašnji vojni ataše Velike Britanije, Sajmon Vandeler, ubrzo je obavestio srpske vlasti da se potpukovnik Pohulek javio na konkurs britanske ambasade za mesto pomoćnika vojnog atašea (!), na koji se javilo čak 200 kandidata, od kojih su šestorica ušla u uži izbor, da bi na kraju bio izabran Mirko Pohulek.

Vandeler se čak ironično osvrnuo na ceo slučaj rekavši: "… Zadovoljan sam kvalitetima i iskustvom oficira koji dolazi na tako važno mesto. Ovo postavljenje svakako će povećati odličnu saradnju koju ambasada ima sa Ministarstvom odbrane Srbije".

Srbija je u Partnerstvu za mir, programu NATO-a, mnogi obaveštajni podaci se zvanično razmenjuju.

Sve se ovo dešavalo još 2006. godine i ubrzo je ceo slučaj pao u zaborav. Ali, su metode vrbovanja srpskih oficira i stručnjaka iz vojne industrije ostale iste do današnjih dana. Ne postoji nijedna zemlja članica NATO pakta koja ima svoju ambasadu u Srbiji, a da u njoj nema zavrbovanih kadrova koji su nekada radili u našoj vojnoj industriji ili u vojsci.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

LOMLJENJE KIČME NARODU I DRŽAVI UZ LAKU KUPOVINU MORALA I DOSTOJANSTVA U SRBIJI!!!

22. октобра 2015. 4 коментара

 

Bivši ambasador SAD u Beogradu, Bil Montgomeri, hvalio se svojevremeno jednom hrvatskom novinaru, tokom razgovora vođenog u Cavtatu, kako je sa znatno manjim budžetom nego što je tražio od svoje vlade, kupio kompletnu srpsku opoziciju i najveći deo intelektualne elite.

Sa koliko novca zapadne vlade danas kupuju političare, medije i intelektualce u Srbiji? Koliko košta vodeći izdajnik, koji je stavio svoj potpis na Briselski sporazum i otvorio put stvaranju lažne albanske države na teritoriji Republike Srbije? Ko je spreman da izda Republiku Srpsku i po čijem nalogu?

 

                     Milica Grabež

SEZONA IZDAJE.-1

 

Juda Iskariotski izdao je Hrista na Veliki četvrtak, za 30 srebrnjaka. Kada je shvatio šta je uradio, vratio je novac i ubio se.

Kroz svoju burnu istoriju, Srbija je imala mnogo znanih i neznanih junaka koji su položili život u slavu otadžbine. Ali, ova namučena i herojska zemlja, uvek je imala i ljudskog otpada, neviđenog moralnog smeća spremnog da "proda veru za večeru".

Od čuvenog osnivača naprednjačke stranke iz devetnaestog veka, Čedomilja Mijatovića, koji je izdao Srbiju za račun Engleske i ponosio se svojim izdajništvom (pa na kraju završio gladan na ulicama Londona), preko Slobodana Jovanovića, predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, koji je takođe svoju državu izdao Englezima i za njihov račun organizovao puč 27. marta 1941, pa skončao u Londonu, pa sve do današnjih dana. i vodećih ljudi Demokratske stranke (a sada Vučića i njegovih trabanata), koji su rasturili opljačkali državu, takođe za račun Engleza, može se sa pravom reći da takvih bandita pod ovim nebom nikada nije nedostajalo.

Protekle nedelje, oglasio se i jedan ocvali izdajnik, Dragoljub Mićunović, čovek koji već pedeset godina lažira demokratiju, rekavši kako je "Republika Srpska tvorevina koja je stvorena samo da bi se završio rat"!

Na tome se nije zadržao nego je dodao "…da je bilo očekivano da će ona biti odvojena od BiH i priključena Srbiji. To je bila strateška koncepcija. Ovako, ostala je neuspešan projekat".

Zašto je ostareli Mićunović, čovek koji je skoro sa obe noge već na onom svetu, odlučio da progovori iz groba na ovakav način o Republici Srpskoj, za koju je izginulo 60.000 Srba?

Odgovor je jednostavan: jer je celog života bio nečiji plaćenik pa su i sada Englezi i ostali sponozori njegovog debatnog kluba platili da iz svog antisrpskog debatnog kluba pod imenom "Demokratski centar" pokrene to pitanje.

Srećom, garant Republike Srpske je Ruska federacija i više niko ne može ni da se našali da minira Dejtonski sporazum. Više od dva veka, svaka vlada u Londonu je radila protiv Srbije i protiv većina naroda na Balkanu, sa isključivim ciljem da ovo područje bude nestabilno i da šteta po kontinentalnu Evropu od toga bude što veća, a da od toga izvuče korist Ujedinjeno Kraljevstvo.

Veleizdajnički posao oko Kosova i Metohije, obavila je vlada Aleksandra Vučića. Pre njega, put za izdaju utro mu je bivši predsednik Srbije Boris Tadić, koji je prihvatio da se iz nadležnosti Ujedinjenih nacija, i njene rezolucije 1244 , Kosovo preda na rešavanje Evropskoj Uniji. Taj posao oko pregovora vodio je, nikada ne podnevši građanima račune, Borisav Stefanović, zvano Borko, po Tadićevom izboru.

Prethodno je Zoran Đinđić, za samo dve godine vladanja Srbijom, shvatio da Srbija ništa ne znači Zapadu, bolje reći da je smatraju banana-državom, koju treba rasturiti, i sa njom praviti eksperimente, pred očima Rusije.

Čim se sastao u Banja Luci sa izaslanikom predsednika Putina, u nameri da uspostavi sve važeće međunarodne ugovore sa ovom zemljom, iz njegovog tabora je ubijen.

Vučić je dobio ovih dana i jednu "hrabru" podršku, i to od Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), institucije koja je punih dvadeset godina ćutala na tu temu.

Iza Kostićevih reči, da je Kosovo gotova stvar i da Srbija treba da prizna postojanje te albanske separatističke tvorevine, jasno se vidi rukopis Aleksandra Vučića, koji govori kroz trbuh predsednika SANU koji kaže da u Evropsku uniju treba ući "makar i povraćajući", jer nam drugog puta nema! I to sve pozivajući se na stihove tragičnog pesnika Branka Miljkovića!

Zašto je tako lako kupiti moral i dostojanstvo ljudi čija je reč važna a položaj u ovom društvu istaknut? Na šta nas to nagovara predsednik SANU, Vladimir Kostić, kad kaže: "…Srbija kakav god udarac da primi, mora da nastavi da širi svoje demokratske kapacitete i prostora slobode. Inače neće opstati…"?

Preti li nam to Kostić da ćemo, ako još niže ne skinemo gaće, postradati još više? Dokle tako?

Treba se ovde setiti i jednog važnog pitanja koje je postavio vojvođanski akademik Čedomir Popov: "Koliko to Srbija mora da bude mala, da ne bi bila velika?". Ta gorka ironija akademika Popova jasno govori u kakvoj se situaciji već godinama nalazi Srbije, razapeta i oklevetana, bačena u čeljusti svojim proverenim neprijateljima.

Sve "demokratske" vlade Srbije poslednjih petnaest godina, svojski su se trudile da slome kičmu sopstvenom narodu i državi. Ali, vrhunac izdaje državnih interesa, desio se onog dana kad je Vučićeva vlada pristala je na prestanak blokade izgradnje granice sa albanskim Kosovom (čitaj, Velikom Albanijom), posle usvajanja zaključaka četiri opštine sa severa Kosova i Metohije (pod njegovim ličnim pritiskom). Bila je to najgora kolaboracija sa srpskim neprijateljima u novijoj istoriji, koju je "vođa" pravdao beznadežnim evropskim integracijama.

Sezona aktivnog izdajništva u Srbiji, iznedrila je i čitavu armiju cinkaroša i Juda spremnih da za malo para izdaju svakoga, pa čak i članove najuže porodice! Kad je polovinom ove godine doneta britanska Rezolucija protiv Republike Srpske, odmah su se u Beogradu oglasili i plaćenici NATO pakta, poput Sonje Liht, Jelene Milić, Zorana Dragišića i sličnih "abonenata" Severnoatlanske alijanse.

Nije prošlo mnogo vremena, a Aleksandar Vučić je došao "na noge" i Sonji Liht i svim drugim rasturačima Srbije, prodanim dušama koje već godinama rade protiv interesa države koja ih toleriše. Tako mu je naređeno iz Londona.

Nije ga mnogo trebalo ni nagovarati. Način na koji je on prodao dušu đavolu, ništa se ne razlikuje od onoga kako su to uradili svi izdajnici Srbije pre njega. Vodeći ljudi Demokratske stranke, koji su opljačkali Srbiju i koji su pod njegovom zaštitom od prvog dana premijerskog mandata, danas su vlasnici i po nekoliko stranih pasoša (Norveške, Velike Britanije, SAD, Francuske…).

Zlu ne trebalo, ako narod krene na njih, da imaju gde da pobegnu. Neki od njih su već odavno van zemlje (Božidar Đelić), mada bi trebalo da u svojoj domovini robijaju zbog uništene ekonomije i opljačkanih milijardi.

Sadašnji srpski izdajnici i njihove stranke, direktno su finansirani iz budžeta najvećih i najvažnijih zapadnih zemalja. Srbija iz svog budžeta finansira neke njihove stranke, kako bi zastupale srpske interese, bio bi to skandal neviđenih razmera i mnogi bi završili u zatvori zbog toga. U obrnutom smeru, sve je moguće.

Alkoholisani britanski lord Pedi Ešdaun je, tokom celog svog mandata na poziciji Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, radio protiv interesa Republike Srbije i indirektno protiv Srbije.

Niko mu se iz Beograda nikada javno nije usprotivio! Naprotiv, čak pet članova ondašnje stranke G-17 dolazili su mu na poklonjenje i dobijali novac za svoje nečasne poslove. Slično nešto, nastavilo se pod terorom šefa OHR-a, Valentina Incka. Ukratko, novac za izdajnike u Beogradu je prioritetan.

Podsetimo da je najveći deo srpske intelektualne elite, antiruske orjentisane, koncentrisan u Demokratskoj stranci, svim njenim frakcijama, kao i kod Čedomira Jovanovića. Treba napomenuti da su i dve poslanice DS-a, Nataša Vučković i Vesna Marjanović, u parlamentarnoj skupštini OEBS-a, glasale su da OEBS suspenduje članstvo Rusije u ovoj organizaciji.

Zašto nikada u poslednjih 120 godina u Srbiji nije zabranjena nijedna stranka koja je otvoreno pozivala na urušavanje teritorijalnog integriteta, pravdajući stranu okupaciju, razaranje Srbije?

Zašto se na RTS-u, kada god požele, oglašavaju Nataša Kandić, Sonja Liht, Jelena Milić, Čeda Jovanović i mnoštvo drugih srbomrzaca, a da niko, ko drugačije od njih misli, nema šanse da iznese svoje mišljenje?

Zašto je RTS cenzurisala Emira Kusturicu, kada se obratio na proslavi godišnjice SNS-a, slobodno intepretirajući njegov govor, a u dnevnik RTS-a pozvala, kao važnog novinara, Zorana Panovića, urednika malotiražnog lista Danas, koji se finansira parama Fonda Konrad Adenauer? Ko je taj Panović, koji liže godinama članke Vučiću, očekujući ambasadorsko mesto, koje su, pre njega zaslužila još dva urednika ovog glasila?

Vučić se ponosi što na sednicama Vlade prisustvuje Makl Denverport, ili Majk Kirbi. U kojoj to još zemlji strani ambasador javno rukovodi Vladom? Kada je Aleksandar Čepurin došao u Vladu Srbije, da deli lekcije?

Podsetimo se da je 1914. godine, Vlada Kraljevine Srbije zamolila ruskog veleposlanika da sačeka odluku Vlade u hodniku, a povodom ultimatuma Austrougarske?

Svim Judama u Beogradu je jasno da Srbija nema nikakve šanse da uđe u EU pre 2027. godine. To je za dvanaest godina!

Srećom, glas Emira Kusturice, Novaka Đokovića i srpskih patriota daleko se čuje. Dalje od Londona. A, i Rusija je ustala, i pruža ruku Maloj Rusiji. Zato su Jude uznemirene, jer njihov život zavisi od izdaje, udvaranja i apanaže.

Pozivamo građane da Judama koje javno prodaju Srbiju, koji licitiraju sa njenom teritorijom, istorijom, kulturom i verom, pokažu snagu svojih mišića.

Da li bi moglo da se desi da u Zagrebu predsednik Hrvatske akademije nauka zatraži da Hrvatska ode iz Istre? Živeo bi samo jedan dan. Možda i manje. Mađari se brane ogradama, da sačuvaju svoju državu i kulturni identitet, mi se ponosimo što smo svratište onima koji drugima odsecaju glave.

Smrt Judama.

 

       A 1. Aplauz koji je razbesneo Vođu

Govor Emira Kusturice, na proslavi godišnjice Srpske napredne stranke, u kome je on pozvao na punu saradnju sa Rusijom i prekid služenju Engleskoj, izmamio je kod prisutnih naprednjaka frenetičan aplauz, koji je razbesneo Vučića. Vođa je zbog ovoga obećao da će očistiti stranku i da najveći broj njih koji su bili u sali neće više biti članovi SNS.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

HRABRI KROJAČ: NEPOUZDANI SLUGA SVETSKIH UTERIVAČA DEMOKRATIJE I VELEMAJSTOR OPSENE U SRBIJI!

3. августа 2015. Коментари су искључени

 

Uslovljen karakternim deformitetima, Aleksandar Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija, zaključuje Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnika "Pravda" i blizak Vučićev saradnik.

 

                        Predrag Popović

KROJAC BUDUCNOSTI DRZAVE-15

 

Ne izgleda tako, ali u ludilu Aleksandra Vučića ima sistema. Svestan svih svojih mana, shvatio je da do ostvarenja životnog cilja – osvajanja vlastine može da dođe bez podrške stranih centara moći. U potrazi za mentorima dugo je tumarao od nemila do nedraga.

Zaklinjao se u „vođu svetskog pokreta otpora američkom nacizmu" Sadama Huseina, francuskog desničara Žan Mari Le Pena, koji je tvrdio da su Srbi varvari i da je Jasenovac „nebitan incident u Drugom svetskom ratu", pa i u Vladimira Žirinovskog, ruskog anarhistu koji je Srbima nudio nekakav „elipton" – najmodernije nevidljivo oružje, istovremeno zastupajući stav da je „Zemun istočna karaula nezavisne Hrvatske". Kao radikalski antiglobalista, Vučić je najviše koristi imao od Huga Čaveza. Primer venecuelanskog vođe otvorio mu je oči.

– Čavez je shvatio da je suština u parama. Bez novca, ne vredi nikakva podrška naroda, nikakve humane i slobodarske ideje. Važne su samo pare – tvrdio je Vučić.

Pošto od starih saveznika nije bilo konvertibilne vajde, mladi radikal je našao solventnije sponzore. Pristao je, biće sve što oni hoće.

Američki kreatori geostrateških procesa, opasno su se prevarili – poverovali su Vučiću. U njegov uspon i instaliranje na vlast investirali su velike pare, političku podršku i svu moguću logistiku.

Za uzvrat, on je primenio još neviđenu strategiju spoljne politike – potpunu i bezuslovnu kapitulaciju. Prepustio im je da bez po muke prekrajaju državne granice, uvode Srbiju u dužničko ropstvo i postavljaju najperverznije uslove za priključenje Evropskoj uniji. Dok god mu to garantuje opstanak na vlasti i ne remeti njegove diktatorske ambicije, baš ga briga za Kosovo, privredni kolaps, socijalnu katastrofu i opšti haos.

Međutim, idila se pretvorila u horor. Majstori iz Vašingtona, Londona i Brisela nisu očekivali da će ih Vučić uvući u lični parapolitički lavirint. Prekasno su shvatili da on nije običan, konfekcijski namesnik koji se zadovoljava mrvicama sa stola. Dok su rekli „Karlobag-Virovitica", Vučić ih je usisao u svoj paralelni univerzum, prilagođen njegovim mentalnim poremećajima.

Ma koliko nemilosrdni bili svetski uterivači demokratije, poslednje što im treba jeste marionetska vlast na čijem čelu se nalazi primitivni agresivac, imun na zdrav razum, nepouzdan i problematičan.

Svi savremeni vladari Srbije pravili su velike probleme američkim diplomatama. Robert Gelbard, Klintonov specijalni izaslanik za Balkan, opisao je Slobodana Miloševića kao oportunistu, koji nimalo ne drži do svoje reči.

Milošević je tokom pregovora pravio predstavu, otezao sastanke na po desetak sati, a onda bi u dva-tri minuta pristajao na sve zahteve. Ali, nijedan nije hteo da ispuni. Posle nekog vremena, organizovao bi novi susret s američkim predstavnicima, opet prihvatio sve uslove i nastavio da tera po svome.

Ni Đinđić nije bio kooperativan. Iako nije bio naivan, od međunarodnih institucija je tražio da ispune obećanja kojima je zasipan dok je bio u opoziciji, kao i obaveze iz Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244.

Sa Koštunicom nije išlo lakše, on je strane partnere iscrpljivao insistiranjem na pitanjima iz prošlosti, davno skinute s njihove agende. Boris Tadić je pokazivao spremnost na nesebičnu saradnju, ali na domaćoj političkoj sceni nije uspeo da obezbedi većinsku podršku evro-atlantskim integrativnim procesima, a to je moglo da se reši samo razbijanjem Srpske radikalne stranke. Za izvođenje tih radova izabrani su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Posle svega, stranci su se suočili s modernijim i opasnijim modelom marionete koja u svakom trenutku može da pokida konce i otrgne se kontroli. Signali upozorenja stizali su jedan po jedan, svaki sledeći sve jači.

Vučić je strane diplomate šokirao razbijanjem kvake na vratima svog kabineta, valjanjem po tepihu briselskog salona Ketrin Ešton, verbalnim napadima na predstavnike Evropske komisije i mnogim drugim erupcijama koleričnog temperamenta.

S kim imaju posla, Amerikanci i Englezi su se uverili prilikom pripreme i pokušaja usvajanja rezolucije u Savetu bezbednosti UN, a naročito posle skandaloznog događaja u Srebrenici.

Predigra se desila proletos, kad je srpskoj Vladi naređeno da, o ko zna čijem trošku, angažuje agenciju Tonija Blera, britanskog premijera koji se 1999, u vreme NATO bombardovanja, istakao rasističkim izjavama protiv Srba.

Da stvar bude komplikovanija, vlasnik konsultantske firme „Tony Blair Associates" je šeik Abdulah bin Zajed, ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Abdulah je mlađi brat Muhameda bin Zajeda, krezavog princa prestolonaslednika UEA, koji je blizak prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića i Hašima Tačija.

Nikada nije objašnjeno ko plaća arapsku agenciju s Blerovim imenom, ali otkriveno je da je ona angažovana kako bi „pomogla u formiranju stručnih timova u okviru kabineta premijera", tačnije rečeno – ekipa za kontrolu nepouzdanog sluge Vučića.

Englezi su skratili povodac kako bi sprečili svako Vučićevo gicanje oko rezolucije kojom su nameravali da Srbiju optuže za genocid u Srebrenici.

Dobar plan. Sigurno bi uspeo da su nasuprot sebe imali Tadića ili Dačića. Međutim, namerili su se na svetskog šampiona u laganju i spletkarenju. Čim je naslutio šta mu se sprema, Vučić je preko svog bivšeg političkog oca i aktuelnog saradnika Vojislava Šešelja plasirao priču o tome kako strane sile pripremaju haos u Srbiji.

Istovremeno dok je stvarao tenzije lelekanjem nad onim što ga čeka u Srebrenici, tvrdio je da se ne plaši i da će otići da se pokloni žrtvama. Jasno i glasno je dao do znanja da neće tražiti od Rusa da ulože veto na britansku rezoluciju. Otišao je i korak dalje, pa je nepotrebno od članova svog kabineta zahtevao da se izjasne o rezoluciji.

Britanski stav o odgovornosti Srba i Srbije za genocid podržalo je troje ministara: Zorana Mihajlović, Željko Sertić i Jadranka Joksimović. Mihajlovićeva, koja ima neograničeno poverenje Engleza, i tu priliku je iskoristila da provocira Vučića opaskama kako mu je glupa ideja da proverava saradnike. „Opasna si, Zorana" – pokušao je na svoj način da se našali Vučić – „Da li si ikada zažalila što nisi muško?" Zorana mu je uzvratila još duhovitije: „Ne, a ti?"

Sa Joksimovićkom nije bilo čarki, ona je bespogovorno izvršila naređenje kojim je Vučić hteo da pošalje poruku u London i Brisel da, eto, resorna ministarka za evro-integracije ne mari za interese Srba i Srbije.

Umesto da podnese ostavku jer u svom kabinetu ima ljude koji otvoreno zastupaju strane interese, koji nanose trajnu i nemerljivu štetu Srbiji, Vučić je s predstavom o troje „britanskih ministara" hteo da odobrovolji gazde iz Londona. Izgleda, nije uspeo.

Idilu je pokvario predsednik Tomislav Nikolić, manje besmislenim pismom engleskoj kraljici Elizabeti, a više ruskom imperatoru Putinu. Iako je odavno stvoren utisak da naprednjački tandem više ne postoji i da je Nikolić najangažovaniji i najozbiljniji opozicionar, postoji i opravdana sumnja da su njih dvojica podelili uloge.

U skladu s ličnim afinitetima, Vučiću je pripalo da se predstavlja kao „zapadni", a Nikolić „ruski" čovek. Poslovično sumnjičavi, Englezi se nisu upustili u nagađanja već su odgovornost za ruski veto stavili na Vučićev račun.

Vučić je znao da će mu Englezi osvetu servirati u Srebrenici. Zažalio je što se onoliko hvalisao kako je hrabar. Da je mogao, otkazao bi odlazak na komemoraciju. Međutim, doveden je pred svršen čin.

Kao što je ministar Vulin potvrdio, Englezi su insistirali da premijer ide u Srebrenicu. Šta se dogodilo, poznato je. Na stranu budalasto izveštavanje režimskih medija, koji su preterali sa licitiranjem da li je atentat na Vučića izvršen jednim ili drugim kamenom, nanulom ili snajperom „Hekler i Koh". Stvar je ozbiljna. Otkriveno je da su britanski obaveštajci zaista učestvovali u pripremi napada na Vučića – tvrdi za „Tabloid" izvor iz kabineta predsednika Vlade.

Istu vrstu ocena objavio je i režimski list „Večernje novosti".

Prvi čovek britanskih obaveštajaca za region, neposredno pre obeležavanja 20 godina od Srebrenice, na Sokocu sreo se s pripadnicima hrvatske i bosanske tajne službe.

Oni su tačno znali šta se sprema u Potočarima i da će ključni biti trenutak kada Vučić bude prolazio uskom stazom do VIP bine. Tu ga je trebalo oboriti i poniziti, a epilog bi mogao da bude i tragičan – navodi se u „Novostima", koje strogo kontroliše lično Vučić.

Vučić je, po slobodnoj proceni, do sada preživeo više hiljada nepostojećih atentata, ali čini se da se prvi put zaista našao u realnoj opasnosti. Šta su pravi motivi za takav napad može samo da se nagađa, a ako iza neuspele likvidacije zaista stoje britanski obaveštajci Vučić ima ozbiljnih razloga za brigu.

Kukanjem nad svojom zlom sudbinom, Vučić je samo internacionalizovao patologiju koju godinama širi Srbijom. Umesto o žrtvama iz 1995, svi bosanskohercegovački, hrvatski i evropski državnici sada moraju da teše Vučića i nude dokaze da nisu znali šta se sprema. Kako god bilo, velemajstor opsene još jednom je izveo trik kojim je nadigrao sve svoje opake neprijatelje.

Aleksandar Vučić je potrošio strpljenje i američkog Stejt departmenta. Em, omogućava reketiranje američkih firmi koje su investirale u Srbiju, em ne rešava najveći problem – ubistvo braće Bitići, američkih državljana i terorista UČK.

Upravo zbog tog slučaja, nedavno je u Beograd došla Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara. Da bi joj zamazao oči, neposredno pred njenu posetu Vučić je naredio da Tužilaštvo za ratne zločine sasluša penzionisanog policijskog generala i bivšeg komandatna Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija.

Iako je bilo očekivano da Vučić žrtvuje Gurija i time se reši pritiska iz Vašingtona, to se, iz nepoznatih razloga, za sada nije desilo. Naravno, možda je Guri zaista nevin, ali nedostatak nečije krivice ili dokaza nikada nije sprečavao Vučića da se odrekne bilo koga.

U znak dobre volje, srpski premijer je odobrio odlazak nekoliko jedinica Vojske Srbije u Ukrajinu, gde će se, pod okriljem NATO-a, održati vežba u kojoj će učestvovati vojnici iz 36 zemalja. Tim potezom Vučić je postao prvi srpski državnik koji je pristao da zvecka oružjem prema Rusiji.

Bez sposobnosti da shvati geopolitičke procese i da na pametan način formuliše interese države koju vodi, Aleksandar Vučić se i u vlasti ponaša šizofreno kao u privatnom životu. Po svaku cenu, koju će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, gura Srbiju u Evropsku uniju i nerazumno ruši mostove prema Rusiji, a istovremeno širi paniku tvrdnjama da su Britanci naručili njegovu likvidaciju.

Šta Rusi misle o njemu najslikovitije je objasnio njihov ambasador Aleksandar Čepurin, koji je na pitanje o tome kako ocenjuje sadašnje rusko-srpske odnose odgovorio citiranjem poslovice: „U svakoj porodici ima neko ko je psihički poremećen, ali nije dobro kad taj bolesnik vodi porodicu".

 

       Istu dijagnozu Vučiću su uspostavili i Nemci.

 

Otkad je kancelarka Angela Merkel preuzela na sebe obavezu da uređuje odnose u Evropskoj uniji, suočila se s milion komplikovanih problema, ali nijedan nije tako smešan kao Vučić.

Nema načina na koji on nije testirao nemačko strpljenje. Ofirao je Rudolfa Hofšegera, pripadnika tajne službe BND, koji mu je dodeljen za koordinaciju; izmislio je ugovor po kome će „Mercedes" proizvodnju šasija za svoja vozila poveriti zemunskom „Ikarbusu"; a u nekoliko navrata iritirao je i doskorašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Hajnca Vilhelma.

Vučić je u posete nemačkoj ambasadi dovodio i neke ljude kojima tu nije mesto. Recimo, dolazio je u društvu Nikole Petrovića, direktora Elektromreže Srbije. Kad je gospodin Vilhelm dočekao srpsku državnu delegaciju prvo je video Petrovića, iza koga su išli premijer Vučić i šef diplomatije Dačić.

Na pitanje ko je taj nepoznati čovek, Vučić je ambasadoru odgovorio: „To je moj kum, on je veoma važan čovek". Bilo je još nekoliko takvih incidenata, koji ne samo što izlaze iz okvira protokola, nego predstavljaju i neku vrstu uvrede – tvrdi za „Tabloid" izvor iz nemačke ambasade u Beogradu.

U Vučićevom društvu nije se bolje provela ni Merkelova. Umesto diplomata, bolju ocenu premijerovih postupaka mogao bi da ponudi neki psiholog, a ona bi, sigurno, imala dug i komplikovan naziv na latinskom.

Šta misle o Vučićevoj Srbiji na najkonkretniji način – zidom i bodljikavom žicom – pokazali su Mađari. Zbog sumnji da srpske vlasti, pre svega policija, ne preduzimaju sve što je potrebno kako bi se zaustavio prelaz imigranata preko granice, Mađarska je odlučila da se i fizički ogradi od Srbije.

I drugi komšija iz Evropske unije, Hrvatska, žestoko optužuje srpskog premijera. Iako je pre tri godine upravo hrvatski premijer Zoran Milanović nagradio Vučića titulom „lidera regiona", sada su se ministri iz „lijepe njihove" setili da je on devedesetih godina „sa puškom u ruci podsticao sve ono najgore i pozivao na ubistva i mržnju".

Sve to pokazuje da je prošao Vučićev medeni mesec s mladoženjama iz CIA, MI6, BND-a i ostalih službi koje su ga otrgnule iz Šešeljevog velikosrpskog zagrljaja. Belosvetskim birokratama, koji su određeni da upravljaju balkanskim kolonijama, dozlogrdilo je da se bave Vučićevim spletkama, intrigama i prevarama. Sami su krivi. Omogućili su mu da dođe na vlast, da Srbiju pretvori u kalifat i zaustavi demokratske procese. Investicija im se nije isplatila.

Uslovljen karakternim deformitetima, Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija. Naprotiv.

Način na koji se Vučić odnosi prema strancima još u 18. veku opisao je irski političari i pisac Džonatan Svift. U pamfletu „Guliverova putovanja", koji se danas smatra dečjom literaturom, Svift je opisao siledžiju kome je moć poremetila predstavu o svetu koji ga okružuje.

Glavni junak, Guliver, posle života s Liliputancima, malim i fizički inferiornim ljudima, kad se vratio u normalnu sredinu nije primećivao razliku. Navikao na lažnu predstavu o svojoj snazi, kamdžijao je sve oko sebe.

Navikao na radikale, Vučić je umisilio da, kao njih, može i normalne ljude zastrašivati, ponižavati, vređati…Kako je manipulisao sa Šešeljem, sad radi sa Kirbijem.

Kako se ta bolest leči pokazali su nam Mađari. Visokom žičanom ogradom. Ne oko Srbije. Oko Jajinaca. Odnosno, oko jedne kuće u Jajincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protif mafije

ŠPIJUNI SU MEĐU NAMA: VUČIĆEVA I ARMINKINA ULOGA U ENGLESKOJ LICEMERNOJ REZOLUCIJI PROTIV SRBIJE!!!

 

Neuspeli predlog britanske rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici izradila je ista lobistkinja koja u Velikoj Britaniji zastupa Aleksandra Vučića. Novac je za ovo dobila od šeika bin Zajeda, koji joj ujedno plaća i za promociju srpskog premijera, koji šeiku zauzvrat poklanja najplodniju srpsku zemlju, najskuplji deo Beograda, hotel na Kopaoniku… Tako u suštini, rad antisrpske lobistkinje plaćaju građani Srbije.

 

                             Milica Grabež

SPIJUNI SU MEDJU NAMA-4

 

Iza bezuspešnog pokušaja podnošenja Rezolucije protiv Srbije i celog srpskog naroda u Savetu bezbednosti, koju je predložila Velika Britanija, stoji baronesa od Milbanka, doživotna članica Gornjeg doma britanskog parlamenta. Pomenuta gospođa nije, međutim, plave krvi niti je titulu stekla udajom, već izdajom i špijunskom delatnošću.

Baronesa od Milbanka rođena 20. aprila 1968. u selu kod Tuzle, od oca Rasima Helića i majke Džemke je dobila sasvim obično ime – Arminka. Tokom građanskog rata u BiH ona je 1992. preko zaštićene enklave u Žepi uspela da pobegne u Evropu i da azil dobije u Velikoj Britaniji. Već tada je odlično govorila engleski, jer je pre rata studirala englesku književnost.

Prilikom podnošenja zahteva za azil dala je netačne podatke o sebi i svojoj porodici. Navela je kako je jedva izvukla živu glavu pred „srpskim četnicima" koji su joj pobili celu porodicu.

Tada se takve informacije nisu proveravale, jer je bilo nemoguće saznati pravu istinu dok traju ratna dejstva. Arminkina porodica je živa i zdrava, bar njen veći deo. Sa jednom sestrom je došla u Veliku Britaniju, a ostale dve su i danas u BiH: Vildana Helić i Nizama Salihefendić.

Arminka nikada nije krila da ju je od početka boravka u Ujedinjenom Kraljevstvu finansijski pomagala Soroš fondacija, koja je platila i njeno doškolovanje na London School of Economics gde je 1994. upisala međunarodnu istoriju.

Dosta rano se uključila u politiku, i uspela je daleko da dogura. Zanimljivo je, međutim, da se za nju prvo zainteresovala američka obaveštajna služba, a ne, kao što bi se očekivalo, britanska.

U izveštaju od 1. aprila 2008. godine, američki obaveštajac u Londonu Ričard Le Baron citira njenu izjavu kako su „SAD suštinski bitna država". On napominje kako je ona odlučna, ali hladnog pogleda, bez emocija i skrupula. Britanski MI-5 je Arminku operativno obradio tek šest godina kasnije i to povodom njenog predstojećeg proglašenja za baronesu.

U vreme nastanka Le Baronovog izveštaja ona radi za Vilijama Hejga, tada kandidata za ministra spoljnih poslova u kabinetu Dejvida Kamerona. Šef njegovog izbornog štaba za mesto poslanika bila je 2010, a posle najvažniji savetnik u njegovom kabinetu. Ubrzo, pošto je Hejg postao ministar spoljnih poslova, neko je medijima dostavio račune iz kojih se vidi da je on na putovanjima hotelsku sobu delio sa svojim dvadesetpetogodišnjim savetnikom Kristoferom Majersom.

Sam Hejg je novinarima rekao kako zna ko im je dao tu informaciju, ali da ne želi da javno otkriva ime te osobe. Očigledno da je ta osoba bila njemu veoma značajna. Radi se o Arminki Helić koja je odlično odradila njegovu izbornu kampanju, ali nije htela da trpi konkurenciju u timu savetnika koji su okruživali novopostavljenog ministra.

Osim toga, zeleno svetlo za ovu akciju dobila je i od Amerikanaca, koji su Hejga smatrali nedovoljno pro-američki nastrojenim. Kao šef njegovog izbornog štaba ona je imala pristup svim dokumentima, posebno računima koje je stranka plaćala, tako da joj nije bio problem da pikantne detalje dostavi medijima.

Već godinu dana kasnije Arminka na jednom ručku svog šefa upoznaje sa lordom Timoti Belom, vlasnikom značajne lobističke agencije Bell Potinger. Ona je već radila za tu agenciju, a sada i Hejg pristaje da joj se pridruži.

Jedan od najznačajnih klijenata lorda Bela bio je i ostao šeik Muhamed bin Zajed Al Nahjan, prestolonaslednik Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Vladari iz UAE su nerado viđeni gosti u Londonu zbog masovnog kršenja ljudskih prava u toj zemlji i finansiranja islamističkih organizacija. Sa druge strane, šeici raspolažu ogromnom količinom novca i zemlja im se nalazi, za Britance važnom strateškom položaju. Zbog toga je angažovana pomenuta agencija da britansko javno mnjenje ubedi kako izveštaji o telesnom kažnjavanju ili teškom položaju žena u Emiratima nisu tačni.

Lord Bel je u ovome imao izuzetna iskustva. Njegova dva saradnika su navodnim predstavnicima uzbekistanskog predsednika 2011, na sastanku koji su novinari tajno snimali, obećali kako nije nikakav problem što se na Zapadu kritikuju praksa da deca mlađa od 16 godina u Uzbekistanu rade na berbi pamuka.

„Ništa zato – mi smo najbolji da ubedimo Evropu kako je to kulturna specifičnost Uzbekistana, i da su ta deca najsrećnija baš na plantažama pamuka", čulo se na snimku koji su objavili britanski mediji.

Ubrzo, preko šeika bin Zajeda, Arminka dobija još jednog klijenta – Aleksandra Vučića. Račune za njega plaća šeik lično.

Na sastanku u Beogradu 2012. godine Arminka Helić upoznaje tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije i svog novog klijenta. Njih dvoje tada razrađuju plan kako da slave željni Vučić bude promovisan u Britaniji.

Iako za sebe stalno tvrdi kako je Britanka, a ne Bosanka, Arminka patološki mrzi Srbe i sve srpsko. Prema svedočenju jedne sekretarice u tadašnjem kabinetu ministra Hejga, Arminka je svakog jutra uništavala pozitivne vesti o Srbiji, a svom šefu je još pre prve jutarnje kafe, kada je najnervozniji, predavala samo najgore izveštaje o našoj zemlji.

Zbog toga je u jednom trenutku Hejg lordu Belu objasnio kako nije u stanju da zastupa interese potpredsednika vlade države o kojoj se izveštava najgore moguće. Problem je rešen tako što je bin Zajed dublje zavukao ruku u džep i povećao honorare Arminke i Hejga, a Bel je još jednom podvukao kako oni zastupaju isključivo Aleksandra Vučića, a ne celu srpsku vladu ili Srbiju.

Vrhunac saradnje je bio odlazak Vučića oktobra 2014. u London, na privatno druženje sa osobama koje mu je obezbedio Bel u saradnji sa Helićevom. Jedna od stanica njegove posete bio je i London School of Economics, koji je bio u čvrstom zagrljaju Soroša i na kome je Arminka još uvek imala jake veze. Dobro je poznato kako se premijer Srbije proveo na tom „predavanju" koje je platio njegov prijatelj bin Zajed.

Da bi se revanširao svom finansijeru, koji milione dolara ulaže u njegovu promociju na Zapadu, srpski premijer arapskom šeiku poklanja desetine hiljada hektara najplodnije vojvođanske zemlje. Privatna avio-kompanija dinastije Al Nahjan na poklon dobija Er Srbiju, a zatim i pravo da besplatno koristi usluge Aerodroma „Nikola Tesla" u Beogradu.

Iako ima finansijske koristi od Srbije, bin Zajed pristaje da plati Arminku Helić da preko svojih veza u Forin Ofisu britanskoj delegaciji u Savetu bezbednosti UN doturi nacrt rezolucije koja sve Srbe proglašava ratnim zločincima i životinjama koje siluju svakog na koga naiđu.

Njih dvoje u ovom slučaju vezuje zajednička vera, mržnja i prezir prema Srbima čijeg premijera su kupili sitnim, a on njih obasipa preskupim poklonima, zalažući javna preduzeća i tuđu zemlju.

Otuda i ne čudi što je srpski premijer, kada je rezolucija dostavljena delegaciji Velike Britanije u Savetu bezbednosti, požurio da pozove Ruse da na ovu rezoluciju ne stavljaju veto, jer Srbija “želi da se suoči sa svojom odgovornošću, a on želi da pogne glavu pred žrtvama u Srebrenici“.

Vučić bi trebalo da zbog ovih zlodela koja čini prema građanima Srbije – ostane bez glave. Izgubio bi je u svakoj demokratskoj državi, odlaskom na doživotni zatvor.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ENGLESKI LICEMERI: HRIŠĆANSKA LJUBAV I ČOVEČNOST „NAJOBRAZOVANIJEG“ NARODA

 

Englezi su inače poznati kao „baš kredibilan“ predlagač rezolucije, znajući da oni i sada ubiraju poreze od svojih bivših kolonija, (Australije, Novog Zelanda, Folklanda, Indije…), kao i činjenicu da su neizostavni učesnici u ratnim zbivanjima na teritorijama drugih država koje su više stotina kilometara udaljeni od njihove, zato što im je uvek draže da gledaju kako se lije tuđa krv ljudi tih zemalja…

 

ENGLESKI LICEMERI

 

 

Podsetićermo samo na jedan delić njihove krvave aktivnosti na teritorijama koje su brutalno osvajali, a kroz reči našeg starog istoričara Miloša S. Milojevića, u odlomku iz njegovog dela „Odlomci istorije Srba i srpskih-jugoslovenskih-zemalja u Austriji i Turskoj“, Beograd 1872,  na samom početku piše:

  “ 2) Preseljavanje i proganjanje raznih naroda, kao što vidimo da se to još i danas čini. Primera imamo u Engleskoj kao najobrazovanijoj evropskoj državi, pa šta da kažemo za ostale.

Među mnogim i užasnim primerima, da navedemo samo ove: godine 1803. prve naseobine engleske, koje su se sastojale od prestupnika i vojnika, pojavile su se u Tasmaniji, u kojoj za 27 godina celo ostrvo od njih zauzeto, a starosedeoci gotovo svi istrebljeni i potamanjeni.

I ovo je malo za obrazovane Engleze. Da bi što pre postigli svoj cilj, to jest, da bi nestalo starosedelaca, oni objave opsadno stanje nesretnog ostrva, i svaki sedmi Englez pođe da utamani nesrećne narode ostrva.

 

Nije dugo trajalo i žitelji, starosedeoci, bili su skoro svi utamanjeni i pobijeni, a zarobljene najpre prevezu na ostrvo Grath Island, potom Jreanders. Od ovog nesretnog naroda 1835. ostalo je bilo svega dvestadeset duša, 1838. godine osamdeset dvoje, a 1844. samo četrdeset četiri.

Tako je bilo svuda i na svakom mestu, a biva još i danas.Tako je na Otajitami, pri dolasku Evropejaca, a  bilo preko sto hiljada duša, a sada in nema ni punih sedam hiljada.

Tako se, na sednici donjeg doma, održanoj 13. marta 1802. u Engleskoj povede reč o Novoj Zelandiji, u kojoj je tada bilo pedeset hiljada nastanjenih Engleza i sedamdeset hiljada starosedelaca, koje je sedam hiljada vojnika moralo, po nalogu vlasti, da brani, da ih došljaci Englezi ne utamane.

Na vojnike ove države dato je preko 700.000 funti sterlinga ili naših novaca oko 1.400.000 dukata cesarskih. Tada je Forteska, ministrov pomoćnik, branio to pitanje: da i dalje vojska tamo ostane, da je to nužno, da im sleduje i taj izdatak na vojsku, ne stoga:da ova zaštiti naseljene tu Engleze od starosedioca; nego starosedeoce od uljeza Engleza, da ih ovi ne bi sve do poslednjeg čoveka utamanili!“

 

Englez Robak odgovori ovome: „Što pre Englezi iskorene Maore – starosedeoce – to je bolje?!!!Evo ti hrišćanske ljubavi i čovečnosti u najobrazovanijeg naroda!“ (…)

Dokle se sada i u ovo vreme sa tim dolazi imamo primera svuda i na svakom mestu pa da i ne pomenemo žestoku i nečovečnu rasu germansku u vidu Engleza, koja od 8.175.124. Iraca u 1841. godini, za 20 godina ili do 1861. učini samo 5.792.035 duša, a u Indiji u Orisu 1866. godine satre za jednu godinu svojom špekulaciom preko 2.000.000 duša, kao što tvrde Kerije, Tekarej i drugi socijalisti anglo američkih i ostalih naroda.

Kad se tako radi danas u XIX veku po Hristu, i to od najobrazovanijeg i najprosvećenijeg naroda, pa još sa sopstvenom i rođenom braćom, a da šta je bilo jedno tri četiri hiljade godina pre Hrista i posle ovoga da srednjih vekova, i sa svojima, a naročito tuđima, – to samo jedan Bog, i večna pravda znaju.“

Zato što smo mnogo lekcija iz istorije preskočili da naučimo  , zaborav i izdaja će uništiti Srbe i Srbiju, na žalost…!!!!!!

©Geto Srbija

 

 

ZAPOŠLJAVANJEM PENZIONERA, UPRAVA ZA IZVRŠENJE KRIVIČNIH SANKCIJA POSTALA ZNAČAJNA GERONTOLOŠKA USTANOVA

 

Nova vlast bezobzirno krši zakone kako bi na funkcije dovela svoje odane partijske vojnike, kao i zemljake raznih funkcionera. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija je pravi Eldorado za one koji bi osim penzije od države da primaju i platu, a po mogućnosti još i različite dodatke.

 

          Milan Malenović

 

Svi u državi pričaju o štednji, ali se budžetska sredstva rasipaju kada su u pitanju partijski kadrovi, zemljaci ili pojedinci spremni da kradu za svakoga ko je na vlasti. Tako nas upućeni obaveštavaju da u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde radi 12 osoba koje osim plate primaju i penziju.

Skoro svi oni su sa Kosova, a predvodnik im je Velimir Vidić glavni koordinator u ministarstvu koji osim penzije od oko 80.000 dinara mesečno od države dobija i platu za koordiniranje u visini od preko 100.000 dinara, a upućeni tvrde da je pre nekoliko godina, prilikom odlaska u penziju uzeo i pozamašnu otpremninu.

Stranačka kadrovska kombinatorika novih vlastodržaca na funkcije je dovela još čitav niz ljudi čija je jedina preporuka stranačka i zavičajna pripadnost. Novi direktor Uprave je Milan Stevović koji ni sam ne ispunjava uslove za funkciju koju obavlja, jer nema nikakvih iskustava u izvršenju krivičnih sankcija.

Ni ministar pravde Nikola Selaković nema iskustva u pravosuđu iako je pravnik po struci. Zbog toga je alfa i omega Ministarstva pravde, Velimir Vidić, dugogodišnji iskusni upravnik različitih zatvora u Srbiji. Zbog toga se dešava da neki akti ne nose ministrov potpis, već samo faksimil.

Živorad Branković i Dragan Stojanović, bivši upravnici zatvora u Nišu, odnosno Negotinu, kao i Dušan Lisulov, zamenik upravnika Okružnog zatvora u Beogradu, dobili su rešenja o penzionisanju koja su imala samo faksimil ministrovog potpisa. Uz to su doneta i protivno zakonu, ali i elementarnoj logici.

Živorad Branković je nekada bio upravnik KPZ Niš koji je sa te funkcije poslat u penziju pošto je odbio usmeno naređenje tadašnjeg direktora Uprave da u otvoreno odeljenje zatvora protivno zakonu premesti jednog okorelog kriminalca. U obrazloženju tadašnjeg rešenja, koje je Upravni sud ukinuo, stoji kako se Branković umorio od napornog i odgovornog posla, zbog čega je prevremeno penzionisan. Na njegovo mesto je došao Gordan Božić, u to vreme penzioner?!

Pošto je sud ukinuo nezakonito rešenje o Brankovićevom penzionisanju, koje je potpisala ranija ministarka pravde Snežana Malović, novi ministar Selaković, odnosno vlasnik faksimila njegovog potpisa, donosi novo rešenje kojim ga retroaktivno ponovo penzioniše, ovog puta sa obrazloženjem da je tokom rada napravio velike propuste.

Ovi navodni propusti, koji su otkriveni tek nekoliko godina po Brankovićevom odlasku, u stvari su njegove izuzetne zasluge. On je, naime, svojevremeno otkrio i prekinuo put kojim su u zatvor unošeni zabranjeni predmeti, a sprečio je i šverc 18 mobilnih telefona sakrivenih u jednom televizoru.

Na ovaj način Branković se, međutim, zamerio organizovanoj kriminalnoj grupi koja pod zaštitom nadležnih nesmetano u zatvor unosi ne samo zabranjnene predmete već i drogu, a koja na platnoj listi ima i funkcionere Ministarstva pravde. Iz tog razloga Branković nije vraćen na posao, već je po drugi put penzionisan?! Inače, da su tačne optužbe za nesavestan rad, Branković bi bio izveden pred disciplinsku komisiju, a ne poslat u penziju.

Na mesto upravnika KPZ Niš, ministar pravde Nikola Selaković je u martu mesecu prošle godine postavio penzionisanog potpukovnika Vojske Srbije Aleksandra Grbovića iz Požege, odakle je i direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović.

Za njegovog zamenika je postavljen Željko Gradiška koji je po sopstvenoj sudski verifikovanoj izjavi sa mesta upravnika KPZ Zabela u Niš poslat, između ostalog, i zbog članaka koje je o njemu pisala redakcija. U ovim tekstovima, čiju je tačnost i sam Gradiška potvrdio navedenom izjavom, pisalo se o njegovoj sklonosti da se intimizira sa svojim muškim saradnicima, ali i pojedinim osuđenim licima.

Iz Požege, odakle je i direktor Uprave, potiče i Miloš Rakić koji je posle penzionisanja kao policijski službenik radio kao privatni preduzetnik. Došao je na mesto Dušana Lisulova koga je Stevović, odnosno neko drugi ko poseduje Selakovićev potpis, prvo sa mesta načelnika Odeljenja za operativno-bezbednosne poslove u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija prebacio da bude zamenik upravnika Okružnog zatvora u Beogradu Zvonka Grulovića.

Samo dva meseca kasnije Lisulov dobija rešenje o prevremenom penzionisanju u kome sa kao razlog navodi da su njegove radne sposobnosti umanjene jer je „dugo godina radio u otežanim uslovima" i „imao svakodnevni kontakt sa osuđenim licima". Istini za volju on je u zatvoru radio manje od dva meseca i samo se jednom, na 90 sekundi, sreo sa nekim osuđenikom. Da li je to dovoljno da se neko iscrpi do te mere da bi prevremeno bio penzionisan?

Ljubiša Stojanović nije iz Požege, ali je odani partijski vojnik. Rođen je 1953. godine, a u trenutku postavljanja na mesto upravnika zatvora u Negotinu, bez sprovedenog javnog konkursa, protiv njega se još uvek vodio krivični postupak pred Apelacionim sudom.

Ništa od ovoga nije smetalo nekom moćniku iz Ministarstva pravde da Stojanovića postavi na mesto dotadašnjeg upravnika Dragana Stojanovića, od Ljubiše mlađeg četiri godine, koji je u penziju takođe poslat jer mu je usled starosti "opala radna funkcija".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I PROPUŠTENI ČASOVI ISTORIJE: ENGLEZI SU UVEK IMALI INTERESE, A SRBIJA OPET OD DRVETA NE VIDI ŠUMU

10. априла 2013. Коментари су искључени

 

Iz dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr. Dragoljub Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front". U ovom delu se govori o angloameričkoj nameri, kao našim tobožnjim saveznicima, da tek stvorenu Jugoslaviju rasparčaju u čemu su i uspeli.

        Dragoljub Živojinović

Druga antisrpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali "otac engleske balkanistike" R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed).

Ta dva "eksperta" su predlagala uoči prvog svetskog rata unutrašnju reformu Austro- Ugarske imperije kojom bi se omogućilo obrazovanje federalne južno-slovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba, sa ulogom anti-ruske katoličke tvrđave i karike novog engleskog poretka na Balkanu.

Sa čelnih položaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, Siton-Vatson i Stid su kritikovali "krfske" obrise buduće Jugoslavije, nazirući u njima zamenu za veliku Srbiju ili "srpsku imperiju". Za ta dva strasna pobornika "jugoslovenske ideje", srpska alternativa modelu "hrvatske Jugoslavije do Drine"je značila "trijumf orijentalne ideje nad Zapadnom". Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim antisrpkim predrasudama i sa namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore.

Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da će Federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ići na ruku srpskoj hegemoniji. Pri čemu su hteli podeliti srpski etnički prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru. Lične veze između Stida, Siton-Vatsona, engleskih i američkih delegata su bile od krupnog značaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije, s obzirom da su svi pripadali Grupe Okruglog stola.

Idejni tvorac i osnivač Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), čiji se životni ideal sastojao u "unapređenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju". Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Američki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodičnim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, među kojima su se isticale porodice Morgan, Rokfeler ili Karnegi.

Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim "idealom" zamislili su da osnuju paradržavne organizacije za dugoročno planiranje spoljne politike. Engleski i američki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su većinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u SAD.

Monopolom nad spoljnom politikom svojih država ta društva bi postepeno stvorila uslove za anglo-američko sadejstvo u međunarodnoj politici. Radilo se u stvari o "jedinstvenoj anglo-američkoj organizaciji za proučavanje i dugoročno planiranje spoljne politike". Anglo-saksonska mesijanska ideja sadržana u ideologiji te vladajuće metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinističkom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodaštavala je njihova civilizacijska dostignuća.

 

     Angloamerički projekat protiv "srpske hegemonije"

 

U međuratnom periodu, uticajne ličnosti pripadajući društvu Okruglog stola i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove su vodile neprekidnu kampanju razobličavanja "velikosrpske hegemonije" i tražile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, čuven po svojim simpatijama prema fašističkim režimima, zahtevao je preko svojih glasila proširenje Mađarske državne teritorije na račun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uvećane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom.

U dublje namere ovih zahteva nije teško prozreti: tražilo se od Srba ni manje ni više nego da predaju jadransku obalu i Dunav katoličkim činiocima kako bi se stvorio antiruski morski mostobran i zaprečio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili. Računajući na podršku engleskih prijatelja Hrvatske, vođa Seljačke stranke Vlatko Maček, predložio je 1932. godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpišu federalni ugovor.

Očito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se "napipa" puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju.

Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je počela da se zvanično opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine.

Tajnim kanalima je podržavala hrvatski secesionizam. Radovi Mark Aronsa i Džon Loftusa su utvrdili da je njena obaveštajna služba držala na platnom spisku više čelnih Ijudi ustaškog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju, britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije. Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu.

Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin Ofisa, u većini slučajeva katolike sa prohrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pan-srpski "Ravnogorski nacionalni program" ili Moljevićev projekat "Homogene Srbije", sastavljen u junu mesecu 1941. godine, gde se jasno nagoveštava da "Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji".

Kontra mere su munjevito preduzete kako bi se onemogućilo "osnivanje takve pravoslavne tvrđave na Balkanu. Već u leto 1941, Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku "anglo-američku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda".

Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana Britanci su odredili zajedničku "platformu" sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije. Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporavanje sprskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije.

 

       Englezi kroje mapu

 

Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihajlovića, usvojila bi liniju naklonjenu pan-srpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije. Po zapažanju Natalije Naročničke "bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji poslije "Načertanija" llije Garašanina iz 1844…predstavlja strašilo za zapadnu Evropu."

Nasuprot bezbroju kritika izrečenih na račun "velikosrpskih" težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevske odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu, ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika.

Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima? Prevagu su opet odneli geopolitički kriteriji kada je došao čas da se zvanično uskrati podrška četničkom pokretu.

Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), šef britanske misije pri Titovom štabu je zaključio u memorandumu poslatom Idenu (Eden): "…Što se tiče generala Mihajlovića on je veliko-Srbin i reakcionar. U tim uslovima, Velika Britanija nema više interesa da podržava njegov pokret".

Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin Ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju prašine državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvrdnju velikog engleskog istoričara A.J.P Tejlora da je "izgradnja Tita bila čisto engleska avantura"?

Teritorijalni potkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942 godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i Državnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942. godine predlog o stvaranju istočnoevropske federacije i podunavske federacije, sa ulogom tampon zone između Rusije i Nemačke, pod anglo-američkim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj po modelu projekta za "studije o ratu i miru" Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih članova.

Teritorijalni ogranak, na čijem se čelu nalazio geograf Izaja Bouman (Bowman), morao je raditi pod velom tajne "s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni" i bavio se izučavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istočnog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da učestvuju predstavnici "vlada u egzilu" sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburški.

Jezgro savetodavnog odbora su činili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih članova Saveta i lični predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim državni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoćeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem i Oto Habzburškim, je poslao 1943. godine kardinala Špelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u čiji bi sastav ušle Slovenija i Hrvatska do Drine.

U Americi, struja na čijem se čelu se nalazio Majron Tejlor, branila je posleratnu opciju povratka habzburške loze na presto obnovljene Mitelevropske federacije.

Sin Vinstona Čerčila, Randolf, je uveravao svoje hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da će federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da će se posle njenog raspada teritorije do Drine uključiti u podunavsku federaciju katoličkih država, naglašavajući da "sve što se proteže do Drine mora biti Evropsko…".

Generalni sekretar Hrvatske seljačke stranke, dr. Krnjević, toliko je bio uveren u tranzitni karakter Jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godišnjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na šest nezavisnih država u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju.

Autor izveštaja o skupu, američki obaveštajac, je zabeležio da "…pošto dr Krnjević održava odlične odnose sa Engleskom, može se pretpostaviti da su britanski planovi što se tiče Jugoslavije manje više isti" ali da će to ostati pusti snovi pošto se zapadni političari protive razgradnji Jugoslavije "sve dok se održi Titov režim".

 

       Etnički odbori pod kontrolom američkog kardinala

 

Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odlože planove o katoličkom "intermarijumu" za pogodnija vremena. Osnivanje centralno-evropskog federalnog kluba, 1944. godine u Londonu, čije su posleratne vođe bile Miha Krek i Vlatko Maček, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katoličkom fašističkom bloku na Istoku Evrope.

Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, obrazovala je i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili blok antiboljševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Frakcija Abramčik.

U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočno- evropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući "pacovskim kanalima" Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu "komunikacionih sudova". Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne a članstvo im je često bilo zajedničko.

Uzgred budi rečeno, za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog saveza i "stručnjaka" za etnička pitanja, poput istraživača Vanze (Wansee) Instituta, zaduženih od strane SD-a (tajna služba SS-a) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području istočne Evrope i Sovjetskog saveza.

Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza, sa sedištem u Minhenu, takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svome nalogodavcu i "dobrotvoru" CIA-i.

Krajem četrdesetih godina, sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni blok antiboljševičkih nacija i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa vodećom ulogom SAD-a u Hladnom ratu protiv Rusije.

Od "organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu Trećeg rajha" BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istočno-evropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, Ustaša, galicijskih nacista itd…

Hrvate su predstavljali u BAN-u Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Šakić i Ivan Jelić.

Za operativnu kontrolu BAN-a i ostalih "oslobodilačkih grupa" bio je zadužen Biro političke koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova odgovornog za organizaciju "specijalnih operacija" i za planifikaciju dugoročne Američke politike u svetu.

Direktor Biroa za političku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner), je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa anti-komunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu Sjedinjenih država. Na tom posluje radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji će 1952. godine, primiti funkciju direktora CIA-e.

Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose. Američka vlada je usvojila, na predlog Biroa političke koordinacije, akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC).

Direktiva NSC 10/2 1948 godine je davala široka ovlašćenja tajnim službama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom "oslobodilačkih grupa" (Blowback, str. 102) Te iste godine, Savet nacionalne bezbednosti je usvojio program finansijske i druge pomoći "oslobodilačkim pokretima" poreklom iz Istočne Evrope.

Ključnu smernicu Američke strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948. godine, koja izričito glasi "Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim; a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći, b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta, c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, d) da ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu".

Biro za političku koordinaciju je ovlašćen rezolucijom NSC/20 da stvara Američki odbor za oslobađanje naroda Rusije, u čiji sastav su ušli "legitimni predstavnici" manjina sa područja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz "oslobodilačkih" grupa poput Krstaškog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty) čiji program preporučuje "razbijanje federalnih komunističkih država po republičkim i etničkim šavovima" i "oslobađanje malih pokorenih nacija istočne Evrope". Među važnije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija.

U pitanju je udruženje "etničkih odbora" naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunističkog bloka. Američka vlada se odnosila prema etničkim odborima kao da se radilo o "vladama u izbeglištvu", mada su se njihove vođe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljao Dan porobljenih nacija u prisustvu "američkog pape", kardinala Frencisa Spelmana.

Na predlog "Sabora", Kongres SAD je usvojio 1959. godine rezoluciju PL 86-90 "o porobljenim nacijama" koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država "Kazakije i Idel-Urala".

Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom "vlada u izbeglištvu" i "etničkih odbora" dostigla moć i svoj vrhunac.

Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977. godine postavio na dnevni red pitanje "budućnosti Jugoslavije". Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , , , , ,
%d bloggers like this: