ČUVANJE BEZAKONJA I USAVRŠAVANJE KORUPCIJE: BEZ VUČIĆA SRBIJA DALJE NE MOŽE!!???

 

Evropski eksperti ovih dana oštro kritikuju nove srpske predloge o borbi protiv korupcije, ocenivši da su u suprotnosti sa "preporukama OEBS-a". Venecijanska komisija objavila je u više navrata, zvaničnom sajtu mišljenje o srpskim predlozima Zakona predstavljaju suštinsko izvrgavanje ruglu zahteva Evropske komisije. Ali, toga u srpskim medijima nema, jer Vođa svom snagom brani glavna uporišta pljačke…

 

                        Josip Bogić

 

Kada je samozvani vladar Srbije, Aleksandar Vučić, otimao vlast od demokratskih lopova, na sva zvona je najavljivao konačan obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom, pojedinim političarima je oblačio i zatvorsku uniformu.

Mada sud o tome nije ništa rekao, najavljivao je da će se izboriti sa sistemskom korupcijom, da neće dirati penzije i da će to biti "zadnje u šta će dirati", a što je najvažnije posle zatvaranja biračkih mesta, sa svojim "političkim ocem", donosio je ispred Skupštine nekakve džakove tvrdeći da je SNS pokraden, i da će se to ispitati.

Ništa od toga nije uradio. Umesto da objavi strašnu istinu o tome kako je državu uveo u propast, Vođa je od Srbije napravio Titanik  koji je probušen sa svih strana i tone, on na palubi stoji, nazdravlja i hvali svoje nove podvige i pobede.

Danas, uoči vanrednih parlamentarnih izbora, on na sebe ponovo "preuzima odgovornost" za pljačku i korupciju svojih trabanata, i hvali se javno da ima „veliko poverenje" u MUP u kome doslovno vlada haos i beznađe.

Naime, ovo ministarstvo tehnički, materijalno, profesionalno i na svaki drugi način, nesposobno je da doskoči sprezi kriminala i politike. Tačnije rečeno, MUP danas služi kao pozornišna tribina u kojoj se prikazuje borba "poštene vlasti i mračnih snaga".

Od „uništenja" sistemske korupcije nema ništa. Vođa traži od svog naroda još jedan mandat da konačno uradi ono što je započeo. Samo se postavlja pitanje zašto za ove protekle četiri godine nije uradio što je obećao?

Da li ga je neko u tome sprečavao u situaciji kada je imao apsolutnu vlast? Sada pred ove nove izbore, čak je usavršio sa svojim "timom", sve vidove korupcije, ali ne sa idejom da suzbija sistemsku korupciju, veće da opstane na vlasti.

Vučić se stavio na čelo borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala kao nekakav koordinator, a pri tome je tužilaštvo stavio na marginu. U kojoj to još zemlji u svetu radi premijer?

Kao opravdanje za takvo postupanje navodi da nema ko da radi posao!? Odlično obrazloženje! Najpre rasteraš sve stručne ljude, a onda kažeš da nema ko da radi. Kakva ironija i pokvarenost.

Umesto da institucije sistema rade svoj posao kako nalažu zakoni taj posao radi jedan čovek koji je mimo zakona „upregao" te institucije da rade za njega. Ako nešto loše krene po njega i njegove klanove, tu je da interveniše. Što je najgore i dalje se barabska ponašanja sa ulice, kroz zakone legalizuju u Skupštini!

Iz svega onoga što sam video u oblasti korupcije i dalje vlada „bratstvo i jedinstvo", a sve ostalo je u svađi. Umesto da Zakon o oduzimanju imovine usaglasi sa evropskim standardima on je i dalje na neki način Zakon o ispitivanju porekla imovine.

Da li je Vučić nešto uradio u borbi protiv korupcije ili je korupciju još više usavršio, vidi se po tome da je doneo neustavan Zakon o smanjenju penzija gde se stečena prava na najgori mogući način oduzimaju putem „zakona". Kao dokaz neiskrenosti je i podilaženje penzionerima. Kako su oni glavni nosioci mera izlaska iz krize koju vodi Vođa. A istina je drugačija. Gde završavaju pare od penzionera? Naravno, u AIR Srbija i u nekim drugim propalim preduzećima.

Onaj ko krši Ustav u svakoj normalnoj državi bi bio procesuiran. Kako kod nas stoje stvari, očekujem da Vučić procesuira narod! U Srbiji je normalno da se krši Ustav i da svi ćute, a naročito Ustavni sud.

Nisu reformisani ni zakoni o tajnim službama, tužilaštvima i sudovima, koji treba da štite državu. Sve ove institucije i dalje su u funkciji najjačih političkih stranaka, a ne naroda, ostale su i dalje fabrike laži i montiranih procesa protiv političkih neistomišljenika, što je vrhunac pokvarenosti (korupcije) a sve u cilju opstanka na vlasti.

Sledeći vid pokvarenosti ove vlasti je i diskriminacija i progon neistomišljenika u policiji gde se progone policajci samo zbog toga što drugačije misle i što ne podržavaju nakaradnu politiku vladajuće stranke.

Pod vidom racionalizacije sačinjavaju spiskove nepoštenih policajaca  koji su navodno ogrezli u kriminalu bez ijednog dokaza niti pokrenutog bilo kakvog postupka. Izmišljaju se nepostojeća radna mesta na koja se raspoređuju ovakvi policajci, a onda se odmah zatim ukidaju ista!

Sa druge strane u policiju se, mimo zakona i pored zabrane, zapošljavaju partijski ljudi sa kriminalnim dosijeima. Savršena pravna forma! Da li je to profesionalizacija i karijerno napredovanje?

Na snazi je i dalje partijsko zapošljavanje, a oni koji drugačije misle su na meti „demokratije" pa im se izmišljaju lažne afere i daju nezakoniti otkazi. Osnivaju se i dalje razne Agencije, tela i dr. sa velikim primanjima. Šta je urađeno po pitanju ogromnog viška zaposlenih u administraciji?.

Da li je izmenjen izborni zakon po kome se ne biraju narodni poslanici već delegati političkih stranaka, koji kasnije postaju zakonodavno telo?. Ne nije niti će. A on je izvor svih kasnijih koruptivnih ponašanja jer zna se ko predlaže zakone koji postaju okvir u svim oblastima u kojima je moguća korupcija.

U mesto da se putem zakona sprečava korupcija, putem istih se barabska ponašanja sa ulice legalizuju. Vođa ništa nije uradio na tome da se stavi van snage Koalicioni sporazum između stranaka na vlasti na osnovu koga se Srbija, kada se osvaja vlast, deli između njih kao neka vrsta plena. Da li je to normalno ponašanje ili vrhunac korupcije?

Što je najvažnije, neki lokalni izbori su pokazali svu pokvarenost ljudi na vlasti tako što su aktivisti stranke na vlasti pretnjama ošišanih baraba i crnim džipovima tumačili demokratiju. Isto tako su odlazili u kuće građana ubeđujući ih kako treba demokratski da glasaju.

Mnogim nesitomišljenicima se preti smrću samo zato što pripadaju drugoj političkoj opciji. Nekima su nudili posao a nekima su plaćali što u novcu što u naturi za lojalnost vladajućoj stranci i Vođi.

Samo su zaboravili ili ih niko nije naučio da je to sankcionisano Krivičnim zakonikom u glavi krivičnih dela protiv izbornih prava građana, kao koruptivno ponašanje. Umesto da se ovakva ponašanja sankcionišu, akteri su nagrađeni raznim nagradama. U kojoj se to državi na svetu, osim Srbije pošteni ljudi zastrašuju i plaše baraba i drumskih razbojnika? Umesto da se situacija obrne. U svakoj normalnoj državi takvi su u zatvori, a normalni ljudi se istih ne plaše.

Ono što je najvažnije koruptivno ponašanje, koje je mnogo opasnije od onog kojim se pribavlja korist, jeste ponašanje ljudi na vlasti gde se drugima čini šteta. Svakodnevno dobijam informacije o šikaniranju zaposlenih kojima se preti otkazima ako „pređu" u drugu stranku, slanjem poreske policije i drugih državnih organa u inspekcije onim firmama koje pokušavaju da finansiraju i pomažu opoziciju, a sve pod vidom neprijatelja države.

A o naručenim masovnim hapšenjima od strane policije i tužilaštva, pa masovnim puštanjem sve je već rečeno. Ali, evo, već kreću masovne akcije otpuštanja sudija koji su „štitili" kriminalce.

Da li su tajne službe sada saznale za takva ponašanja ili su dobili nalog od Vođe? Ali tu nije kraj. Nedavno je emitovana emisija u kojoj je učestvovao nesrećni ministar pravde, deleći lekcije Evropskoj uniji, kako treba i šta treba da se radi!

Ali uprkos tome što bi se oko mnogo čega moglo čak i složiti sa njim, zna li on da u gustoj šumi, pravila ponašanja piše lav a ne zec? Možda bi zec mogao da da predlog ali bi lav rekao svoje! Da li naš ministar kao predstavnik jedne male zemlje zna da su ovakva barabska ponašanja u svetu bila prisutna pre jednog veka, kod tzv. Prvobitne akumulacije kapitala?

Istina, ovakvo ponašanje vladajućih stranaka u Srbiji (pa i u celom regionu) poznato je i odranije. Ali, Vučić je u podlosti nadigrao sve i svakoga. Problem je samo u tome što je providan i što se to ne da sakriti. Nije nikakva novost da se jedni predlozi zakona šalju Briselu i venecijanskoj komisiji, a da se sasvim drugačiji zakoni usvajaju u Skupštini.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRAVOSUĐE: UMESTO NEZAVISNO, POSTALO JE POSLUŠNIK VLASTI KOJE IMA I SVOJU CENU HVALE!?!!

 

Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral.

Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i zbog čega je onda čudno što Evropska unija ne otvara ni jedno poglavlje u pregovorima sa Srbijom, pa ni ono o pravosuđu.

 

                        Milan Glamočanin

 

Englez Majkl Devenport, bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji, danas još uvek šef misije Evropske unije u Beogradu, predao je, svečano, uz razdragan osmeh, prošle nedelje srpskom premijeru Vučiću Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u pregovorima za članstvom.

Scena je nadrealna. Majkl se pravi Englez, a premijer Vučić taj njegov ljigavi i podmukli osmeh koristi da predstavi podanicima da je Srbija pred vratima EU, samo što nije ušla. Jer, to treba da potvrdi i osmeh, a potom i reči ser Devenporta da je "Srbija na dobrom putu".

Svakom građaninu Srbije je poznato da je Srbija među najsiromašnijim zemljama sveta, da vlada Velike Britanije smatra Vladu Srbije jednom od najnesposobnijih na planeti, da se svake sekunde država zadužuje za 217 evra, a u oktobru se zadužila sa novih 411 miliona evra!

Srpsko pravosuđe je među najkorumpiranijim na planeti, i podređeno je interesima premijera, njegove kriminalne grupe i političke elite. Ne postoji nezavisnost tužilaštva, sudova, ni policije.

Pred očima gospodina Devenporta svakodnevno se love nepodobni građani i tajkuni, najavljuje njihovo hapšenje, a sve po nalogu Vučića i njegove kamarile.

Sudovi hapse novinare, sudije osuđuju medijske kuće na plaćanje velikih novčanih globa za naknadu nematerijalne štete zbog navodnih uvreda onih koji su “nežnog srca“.

Zabranjeno je prozivati političare, sudije, biznismene. Srpske sudije, a danas su to sudije Višeg suda u Beogradu, utrkuju se ko će veću odštetu da dosudi, da pokažu vlasima da su njeni poslušnici. Evropska konvencija o ljudskim pravima i slobodama  ne pominje se u presudama beogradskog suda.

Svaka ljudska aktivnost, opisana u medijima, podleže kaznama, ako tužbu dobiju sudije Višeg suda u Beogradu. Oni danas presuđuju za “grehe“ novinara počinjene na teritoriji cele Republike.

Zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Milan Malenović je rešenjem Višeg suda u Beogradu već tri meseca u kućnom pritvoru. Bez prava na šetnju. On je, u šta se sud uverio, teško narušenog zdravlja, i potrebna mu je šetnja na vazduhu, da preživi.

Odeljenje Višeg tužilaštva u Beogradu za visoko-tehnološki kriminal  ni nakon tri meseca nije podiglo optužni predlog protiv urednika, a sumnjiči ga da je na fejsbuk profilu pretio premijeru Vučiću. Optužnica se piše za pola sata, ali se tužiocu ne žuri. ON mora da se sveti uredniku, jer to od njega traži premijer lično.

Svako ko se usudi da o Vođi ne piše sve najbolje, na meti je tužioca, policije i sudija. Vučićev bilten Informer i dežurna televizija PINK svakodnevno izdvajaju nove žrtve među medijima. Javno se vrši njihova “kriminalistička obrada“, pod budnim nadzorom srpskog premijera i njegove organizovane kriminalne grupe.

Ovih dana, tačnije u subotu 8. novembra, nakon što je pokrenuo svoju Veliku propagandu laži protiv vlasnika dnevnog lista Kurir, na udaru se našao i specijalni tužilac Miljko Radisavljević, koga su prozivali što se tog neradnog dana nije javljao na pozive TV PINK da se uključi i napadne na tipovanog Aleksandra Rodića, koji se izvinuo građanima Srbije što je podržavao politiku laži i prevara Aleksandra Vučića.

"Zašto specijalni tužilac ćuti, zašto se krije" – siktali su Vođini goniči.

Subota i nedelja, a tužilac Miljko ćuti. A njegovo ćutanje popravilo je svedočenje izvesne portaprolke policije koja je rekla, u nedelju, da tajkun Miroslav Bogićević, koji je opljačkao Mačvu i Srbiju za milijardu evra, govori istinu!

I prvim jutarnjim satima u ponedeljak, dok tužilac još nije ni došao na posao, saopšteno je da je isti naložio policiji da tipovanog Rodića “stavi u obradu“. Hapšenje tek sledi.

Isti taj Vučićev bilten, optužuje tužioca Radisavljevića da njegovom krivicom Srbija plaća milionske odštete onima koji su oslobođeni od njegovih lažnih optužbi. Kao da je te optužnice pisala Radisavljevićeva ruka.

Tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala  brojnije je od italijanskog tužilaštva, koje zaista ratuje sa pravim mafijaškim porodicama, koje traju vekovima.

Skoro svaki greh građanina je u nadležnosti Specijalnog tužilaštva. Pred Višim sudom u Beogradu veći broj sudija presuđuje u Odeljenju za organizovani kriminal, nego u redovnim krivičnim postupcima.

Pod izgovorom borbe protiv organizovanog kriminala, nekoliko stotina tipovanih od strane izvršene vlasti uhapšeno je i mesecima držano (neki i godinama!) u pritvoru, a potom su oslobođeni.

Pred očima ser Devenporta, Vučićeva kamarila preti, optužuje, hapsi, osuđuje, pljačka.

Kada god je u neprilici, Vučić na sednicu Vlade Srbije pozove Devenporta, koji ne propušta priliku da Vladu Srbije pohvali. Zbog kojih to uspeha? Zašto gospodine Devenport? Zar mislite da su svi Srbi šizofreni, kao što tvrdi gospodin Kirbi, kome takođe, zbog ove uvrede, niko u Beogradu nije razbio nos.

Koliko košta ser Devenport? Koliko para poreskih obveznika ide u njegov džep? Da li ga Vučić plaća po učinku ili paušalno? Ko iz “centrale“, ili tačnije Evropske komisije, aminuje ponašanje šefa misije EU u Beogradu?

Svakako da treba istražiti da li je mršava pomoć EU upućena Srbiji nakon prošlogodišnjih katastrofalnih poplava, natrpana i u njegove džepove. Da li su svi Devenportovi izveštaji lažni, ili se on, za lepu apanažu, smeši uslikan sa srpskim premijerom, koji je uvek narogušen i namazan ratničkim bojama.

Šefa misije Evropske unije u Beogradu štiti diplomatski imunitet. Ali, da li Srbi imaju pravo da mu razbiju nos, kada on umišljajno otvara Nacionalnu laboratoriju u Zemunu, znajući da su njegovi štićenici pokrali 20 miliona evra donacija, da je to peto otvaranje, i peta pljačka, zaredom? Koliko je para Devenport stavio u džep da učestvuje u otvaranju nepostojeće laboratorije?

Koliko je nesrećnih građana Obrenovca ostalo bez krova nad glavom, jer se Devenport slikao otvarajući neke renovirane objekte, da posluži kao pokriće bestidnoj pljački donacija za postradale od Vučićeve kamarile?

Dakle, Srbija, sudeći prema radosnom osmehu Majkla Denverporta, samo što nije u Evropskoj uniji?

Da li će nas ovaj engleski gad i dalje ponižavati i do kojih granica moramo trpeti njegov kriminal? Ako bi neko smakao gospodina Devenporta, ostale diplomate bi ruke držali u svojim džepovima.

Dok je komentarisao Izveštaj koji u Briselu izgleda drugačiji, od onog koji mu je uručio g. Devenport, srpski premijer je rekao da će, eto, pokušati da poprave ono što su primedbe u pogledu otvaranja poglavlja 23 i 24 (odnose se na slobodu medija i pravosuđa), gledajući u ministra pravde, koji je izgledao ozaren, uprkos konstatacijama u tom izveštaju da je srpsko pravosuđe na najnižim granama!

 

    A 1. Sudija iz kriminogene sredine

A kako izgleda suđenje kada Vučićev kum tuži Magazin Tabloid zbog nanetih mu duševnih bolova, mogu se uveriti i naši čitaoci. Nakon što smo opisali kriminal Vučićevog kuma, on se oglasio u Informeru tvrdnjom da neće da nam plati reket!

Optužio nas je da smo reketaši. To je omiljena optužba Vučićeve kamarile koja otima, pljačka i sama reketira. Potom je pred očima Majkla Devenporta usledila zabrana štampanja našeg magazina, prvo u štampariji u Novom Sadu, potom u štampariji Blica, a potom i u svim drugim štamparijama.

Kada smo našli štampara u Podgorici, Petrović je naterao distributere da ne prodaju naš magazin, a na kioscima smo ponovo zahvaljujući privremenoj meri koje su donele sudije Privrednog suda u Beogradu.

I, eto procesa.

Gospodin Petrović je za sudiju koja će nas osuditi izabrao Maju Čogurić, kumu predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stepanović, koja je iz kriminogene sredine.

Podsećamo, ona je brzo napredovala u službi, rukovodilac je odeljenja za suđenje u parničnim postupcima prvog stepena. Njen otac Radovan Čogurić  je bio sudija Vrhovnog suda Srbije, bio je, bez sumnje, jedan od najkorumpiranijih, kao i njegov brat Slobodan. Razrešen je dužnosti sudije, jer je u teško pijanom stanju pogazio na pešačkom prelazu u Žarkovu, u Beogradu, rođaku Mirjane Marković.

Postupak je sproveo Drugi opštinski sud u Beogradu, iako je sudija bio u stanju teškog pijanstva. Spasio ga je bivši sudija Okružnog suda u Beogradu Miodrag Jović, a Čogurić je bio jedno vreme zamenik predsednika Okružnog suda. Ipak, na kraju je osuđen na samo pet meseci zatvora! Skupština Srbije razrešila ga je sudijske dužnosti, ali ga je dolaskom DOS-a na vlast, Ustavni sud SR Jugoslavije vratio na posao, nakon izdržane kazne.

Drugi stric Maje Čogurić, Milisav Čogurić, je nedavno razrešen dužnosti pomoćnika ministra u Ministarstvu pravde Srbije, na zahtev ministra Selakovića, jer je uhvaćen u korupciji. On je, inače, pisao zakon o amnestiji, prilagođavajući ga svom sinu, koji je bio na izdržavanju kazne, zbog saobraćajnog udesa.

Čogurići gaze sve pred sobom. To im je u krvi. Na raspravi zakazanoj 27. aprila po tužbi Nikole Petrovića, tuženi Predrag Popović je priložio nalaz iz Urgentnog centra u Beogradu, da je teško bolestan, da zbog diskohernije ne može da se kreće. Sudija je odlučila da nastavi suđenje, ocenivši da njegovo prisustvo kao tuženog nije obavezno! Presudiće ona njemu, zar on da vređa Nikolu Petrovića!

Sudija Maja Čogurić ima kćerku u vanbračnoj vezi sa Aleksandrom Lukićem, koji je u bekstvu. Postupak protiv njega vodi sud u kojem je Maja sudija, jer je on, kao vlasnik Delta-legala ostavio bez stanova oko 2.000 kupaca, koji su unapred platili za njihovu gradnju. Naravno, Maja svoju kćerkicu izdržava od para koje je njen nevenčani suprug uzeo do 2.000 onih koji su ostali, sa svojim porodicama bez krova nad glavom.

Da li je moguće da neko, sa ovakvom biografijom, u bilo kojoj zemlji može da deli pravdu?

Pozivamo građane, kolege i gospodina Devenporta da prisustvuju suđenju koje će se po tužbi kuma Nikole Petrovića održati u zgradi Višeg suda u Beogradu, u Timočkoj ulici broj 15, u sudnici na drugom spratu, sa početkom u 13,30 sati, 14. decembra 2015. godine.

 

      A 1. Osuđenik iz Padinske Skele u pismu upućenom Magazinu Tabloid kaže:

Robijam kao da sam zatočenik Islamske države!

Kao osuđenik koji služi kaznu u novokomponovanom zatvoru Padinska Skela (takozvana "Nova Skela"), pišem Vam o dešavanju unutar ćelijskog zida.

Ja, osuđenik Draža Božić MB 37/12, sa A2 bloka, ćelija br.6, totalno sam siromašnog statusa, poput drugih koji su ovde pod diktaturom. Vođenjem ovog "objekta" od strane upravnika Milana Pavlovića, zapovednika Kristijana Đujić, načelnice službe tretmana Daliborke Kujačić i vaspitača Darka Krstića, predstavlja posebnu priču…

Za njih ne postoji reč "razumevanje". A kamoli "resocilizacija". Svi siromašni osuđenici poput mene, koji ne pristanu na vrbovanje od strane pretpostavljenih, bivaju zatvarani u ćelije sa problematičnim osuđenicima. Zahvaljujući tretmanu od strane tih, nazovi-ljudi, nas tretiraju kao da smo u Aušvicu.

Ako, upravo ti da nazovem ljudi, ako se ne tretiramo ni kao u Aušvicu. Bivaju primorani da štrajkuju, da se seku, da bi napokon toga bili prebijani i pokrenuti disciplinski postupci. Nakon prošlog mog dopisa Vašem uredništvu i objavljivanja tog pisma, ja doživljavam torturu. Još idem bos, bez čarapa, majica, osnovnog rublja!

Imam uredan lekarski specijalistički nalaz da treba da boravim u ćeliji sa spoljne strane kojih ima oko 300. Ali to niko ne poštuje. Vaspitač Darko Krstić mi je doslovno rekao: "Bićeš sa kime ja kažem i gde ja to odredim. Ja sam ti sve i upravnik, doktor!"

U pravnoj demokratskoj uređenoj državi Srbiji kao osuđenik, Srbin, robijam kao u zatočeništvu Islamske države!

Kao pravoslavnom verniku i verska prava su mi ugrožena. Sveštenik ne dolazi da zapalim sveću mada je to drugim osuđenicima omogućeno. Skoro mi je poslalo monaštvo iz manastira Sopoćani par čarapa od vune i potkošulju! Svaka im čast!

Osim četiri zida, od 3. februara 2012. godine, gledam zid i rešetke. Nemam TV aparat u ćeliji. Dok drugi dobrostojeći osuđenici imaju po dva televizora, rešo, dva ventilatora, pa čak i plejstejšn igre, ja gledam u zidove! Ministarstvo pravde i njihove inkvizitore u ovom zatvoru, to ne zanima. Pored toga, do isteka kazne imam manje od dve godine.

A, celokupna je 8 godina i 10 meseci. Pisao sam da me prebace od 2012. godine u matični zatvor ili u Okružni zatvor Zaječar pošto sam ja iz Knjaževca koji od Skele ima oko 300 kilometara! Niko mi ne dolazi! Tačno dve godine.

Zatvoren, sam 24 sata dnevno, dve godine nisam video sunčev sjaj! Ovde je istinita bezbednost na nultom nivou. Stvara se krvavi pir! Zbog ovakvog odnosa, osuđenici umiru ili sebi prekraćuju muke.

Služba obezbeđenja takođe trpi diktaturu i naređenja "sa vrha" koja poneki komandiri nerado izvršavaju. A, plata im je manja od plate vozača komunalnog kamiona!

Ukoliko do Vas uopšte stigne ovaj dopis i ako ga objavite, što Vas molim, pošaljite mi taj broj Vašeg magazina.

Sa verom u slobodne medije i Vas!

Zahvalan, i s poštovanjem

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TRGOVCI PRAVDOM : „KRUPNE RIBE“ POD ZAŠTITOM TUŽIOCA RADOSAVLJEVIĆA I LJUDI BLISKIH DS!!!

 

U Beogradu je, pre dve nedelje, uhapšen sudija Višeg suda u Beogradu Branislav Blažić, pod optužbom da je, navodno, izvršio krivično delo trgovinom uticaja!

Specijalno tužilaštvo za borbu protiv oprganizovanog kriminala saopštilo je da je sudija praćen više od osam meseci, i da je, navodno, pokušao da kod sudija Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu izdejstvuje da povoljno reše predmet nekog preduzetnika, koji je pravnosnažno osuđen u Novom Sadu.

 

                  Milan Glamočanin

 

Da bi predmet mogao da vodi specijalni tužilac, uhapšen je i sin tog preduzetnika (Milojica i još dvojica), koji su odbili svaku pomisao da su sudiji dali iznos od 1.700 evra, a advokat koji brani sudiju podneo je sudu dokaz da je pritvoreni sudija pre deset dana podigao kredit kod banke u iznosu od 1.600 evra.

Njegov advokat je izjavio novinarima da su sudije Vrhovnog kasacionog suda, koji su odlučivali o statusu predmeta uhapšenog preduzetnika, potvrdili da su spremni da idu na poligraf, da potvrde da ih Blažić nikada nije kontaktirao po pitanju tog predmeta.

Blaćenjе sudije Blažića izvršeno je po nalogu Snežane Malović – Mace, bivše ministarke pravde i njenog ljubavnika Miljka Radisavljevića, specijalnog tužioca, i Nate Mesarović bivše predsednice Visokog saveta sudstva.

Sve je, ustvari počelo 17. oktobra prošle godine, kada je predsednik Vrhovnog kasacionog suda Srbije Dragomir Milojević sa grupom kolega podneo krivičnu prijavu protiv bivše ministarke pravde Snežane Malović i predsednice Vrhovnog kasacinog suda Nate Mesarović, zbog neuspele reforme pravosuđa i štete od 1,5 milijardi dinara.

Osim bivše ministarke Malović, na krivičnoj prijavi kojom se terete za zloupotrebu službenog položaja našli su se i svi članovi prvog sastava Visokog saveta sudstva – nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Nata Mesarović, Jelena Borovac, istražni sudija Vučko Mirčić, Biljana Tošković, Nadica Jovanović, Đurđina Bjelobaba, bivši predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe Boško Ristić, Dejan Ćirić i Predrag Dimitrijević.

Krivičnu prijavu su potpisali, pored predsednika VKS Milojevića, i Novica Peković, predsednik Apelacionog suda u Novom Sadu, zatim sudije Vrhovnog kasacionog suda – Janko Lazarević, Zoran Tatalović, Dragan Jocić i Dragiša Đorđević.

Podnosioci krivične prijave naveli su da su prijavljeni "kao službena lica – članovi prvog sastava VSS u postupku izbora sudija iskorišćavanjem svog službenog položaja teže povredili prava 837 sudija", jer prilikom donošenja odluka o izboru sudija 16. decembra 2009. "nisu odlučivali da li ispunjavaju uslove da budu birani za sudije", iako su "bili dužni da i na njih primene postupak izbora, već su samo odlukom od 25. decembra 2009. konstatovali da ovim sudijama sa 31. decembrom 2009. prestaje sudijska funkcija".

Dodaje se i da razrešenim sudijama nisu dati pojedinačni razlozi za razrešenje i da je time istovremeno "naneta šteta državi od 1,5 milijardi dinara".

U obrazloženju krivične prijave piše i da su, time što postupak izbora prema ovim sudijama nije sproveden, teže povređena njihova prava, koja im pripadaju po osnovu vršenja sudijske dužnosti, "niti su imali pravično suđenje, bili su diskriminisani, povređeno im je pravo na rad i imovinu".

Sve razrešene sudije su, da podsetimo, polovinom 2012. na osnovu odluke Ustavnog suda i Visokog saveta sudstva, a posle promene vlasti u Srbiji, vraćene na posao.

Krivična prijava je podneta Tužilaštvu za organizovani kriminal, ali je za samo deset dana stigao i odgovor. Tužilaštvo je odbacilo podnetu krivičnu prijavu kao neosnovanu. Odluku je doneo Miljko Radisavljević.

Podnosioci su izjavili prigovor Republičkom javnom tužilaštvu, i zamenik Zagorke Dolovac zvane Zagor, uvažio je prigovor i naložio Specijalnom tužilaštvu da sprovede izviđajne radnje i prikupi dokaze na koje se podnosioci pozivaju.

Bivša ministarka Malović i tužilac Miljko Radisavljević uspešno su trgovali sa onima koji danas odgovaraju pred specijalnim sudom. Darko Šarić je bio primoran da ministarki i tužiocu kupi stan u Vašingtonu i snabde ih velikom količinom novca (četiri miliona dolara). Magazin Tabloid je godinama opisivao kriminalna dela gospođe Malović i tužioca Radisavljevića.

Ipak, po nalogu Aleksandra Vučića, zbog kojeg će i on biti izveden na sud, Malovićeva je po odlasku sa funkcije nastavila da živi u rezidencijalnom objektu, i pored činjenice da je u Molerovoj ulici imala komforan četvorosoban stan, a i taj stan je obezbeđivan od strane policije. Preko 60 vojnih specijalaca je doskora svakodnevno čuvalo bivšu ministarku.

 

       Maca uzvraća udarac

 

Po nalogu Snežane Malović Mace, tužilac za organizovani kriminal je, nakon podnete prijave protiv nje, naložio, a sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Odeljenja za organizovani kriminal dozvolio da se snimaju telefonski razgovori, ozvuče kancelarije i automobili, i stave na sve druge mere, svi podnosioci krivične prijave i druge sudije. Ukupno 83. sudija!

Tako je i nesrećni Blažić bio pod danonoćnom opservacijom, počev od 23. oktobra prošle godine. On je uhapšen, jer je, nakon što je ostao bez posla, odlukom VSS, doživeo težak moždani udar, i dugo se oporavljao. Zaverenici su očekivali da lako mogu da ga ubiju u zatvoru, i pokažu kako je njihova reforma bila opravdana.

Ova kriminalna akcija, koja će propasti kao i sve ostale koje je sprovodio Radisavljević od 2007. godine, kada je postavljen za tužioca za organizovani kriminal, sprovedena je uz saglasnost ministra pravde Nikolice Selakovića i premijera Aleksandra Vučića. Policija raspolaže dokazima da je Vučić bio upleten u mnoge kriminalne afere, i da ga bivša ministarka drži u šaci.

 

      Miljkova mreža za ulov

 

Koliko je zla napravio tužilac Miljko Radisavljević, prikrivajući izvršioce pljačkanja Srbije, njenih fondova, javnih preduzeća i kreditnih linija, moraće da istraži Anketni odbor Skupštine Srbije.

Kako je to polazilo za rukom Radisavljeviću?

Zahvaljujući zakonskim odredbama, lica osuđena po osnovu sporazuma o priznanju krivice, ne mogu se saslušavati na suđenju drugim licima u istom postupku, što pruža dodatnu zaštitu onima koje je Specijalno tužilaštvo, po nalogu političara, odlučilo da na ovaj način nagradi.

Dve godine nakon promene političke vlasti, u pravosuđu je veoma malo toga izmenjeno – borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije u pravosuđu i dalje vode ljudi postavljeni od DS-a, ili oni koji su bliskost DS-u navodno zamenili lojalnošću novoj vlasti, poput pomenutog predsednika Specijalnog suda…

Stoga se postupanje pravosudnih organa u krivičnim postupcima vrti oko pretežno beznačajnih stvari i ljudi, veliki broj postupaka vodi se bez odgovarajućih dokaza unedogled, dok se za javnost stvara predstava da se nešto bitno događa i razrešava.

Jedini događaj koji bi donekle mogao da pokvari planove za ograničavanje efekata širenja istine i otkrivanja dokaza bila je predaja Darka Šarića i njegova spremnost, da progovori otvoreno o svojim poslovima i kontaktima, kao i da predoči dokaze koje je sam obezbeđivao, tokom tih poslova i kontakata.

Iluzorno je i očekivati bilo kakve pomake u situaciji kada je Specijalni tužilac Miljko Radisavljević od 2007. godine, postavljen od Republičkog javnog tužioca, na kojoj funkciji je i do danas Zagorka Dolovac, verni sluga režima DS-a, i osoba od najvećeg poverenja i bliskosti sa Bojanom Pajtićem.

 

      Zatiranje tragova

 

U magazinu Tabloid, od 22. maja prošle godine, objavili smo tekst insajdera koji je učestvovao u istragama, o metodu zatiranja tragova od strane tužioca Radisavljevića, i njegovoj zaštiti “krupnih riba“

“Još jedan od metoda rada, pre svega Specijalnog tužioca, jeste uklanjanje „nezgodnih" dokaza, njihovo umetanje u druge predmete koji se arhiviraju (ili ih „čistačice izbacuju u đubre"), slanje dokaza drugim državama, po njihovim zamolnicama (uz nezvaničnu „zamolnicu" sa naše strane da se dokazi ne vraćaju, ili da im se sadržina izmeni) – ovo se pre svega odnosi na diskove sa prisluškivanim razgovorima.

Moć Miljka Radisavljevića i počiva na tome što je brojne snimljene razgovore sklonio u stare arhivirane predmete, ali on zna gde se nalaze, i po potrebi ih može izvaditi. Čak se i audio snimci prisluškivanih razgovora menjaju, tako što se brišu određeni delovi razgovora, dok se prilikom sačinjavanja transkripata navedena mesta označavaju kao nerazumljiva. Pojedini razgovori se čak i konstruišu, odnosno izmišljaju i prave postupkom montaže od delova više različitih razgovora.

Jedan od razloga velikog uticaja Demokratske stranke na pravosuđe je i činjenica da su brojne sudije i tužioci prilikom izbora potpisivali pristupnice pred pojednicima iz vrha stranke, što po zakonu ne bi smeli. Zato ih oni „drže u džepu" i mogu i dalje vršiti veliki uticaj na njihovo postupanje i odlučivanje, pretnjom da će aktivirati i obelodaniti njihove pristupnice, zbog čega bi morali biti razrešeni funkcije.

Valja primetiti i izjavu bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića da Šarić „u Srbiji nije činio krivična dela", čime se Tadić, koji je, kao i krug ljudi oko njega (Miodrag Rakić, Bojan Pajtić, Dragan Šutanovac, Snežana Malović, Slobodan Homen, Dušan Petrović, Dragan Đilas i dr.) jako dobro informisan i duboko upleten u nelegalne poslove, pokušava unapred distancirati od eventualnih Šarićevih otkrića.

Upravo je taj način funkcionisanja sistema njegova glavna karakteristika već duži niz godina: onaj policajac, sudija, političar, tužilac koji je nekoga reketirao je taj koji ga hapsi, sudi mu itd., da bi na taj način diskvalifikovali tvrdnje reketiranih, jer po zakonu okrivljeni „ima pravo da laže", „laže da bi se izvukao" i sl.

Primera radi, tako se pokušavaju od funkcionera vlasti DS diskvalifikovati tvrdnje Stanka Subotića o reketiranju – novcu koji je dao Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci; tako se teže unapred diskvalifikovati i iskazi Darka Šarića, ne znajući međutim da postoje brojni dokazi, i to kako oni zvanično prikupljeni poput transkripta razgovora koji je u prilogu, tako i oni koje je Darko Šarić sam prikupljao.

Naime, sa njim nije uspelo postupanje po ugledu na postupanje sa Dušanom Spasojevićem i kućom u Šilerovoj u Zemunu, ali bi zato sada mnogi voleli da mu se desi sudbina Mike Brašnjevića – da ga obese u zatvoru.

Zato se i težila stvoriti slika o Mikiju Rakiću, kao predvodniku borbe protiv organizovanog kriminala i Darka Šarića, dok je Demokratska stranka, zapravo bila duboko upletena u saradnju i poslove Šarića, o čemu svedoči i ovaj snimljeni razgovor, samo jedan od brojnih. Isto važi i za Snežanu Malović, Slobodana Homena, Miljka Radisavljevića, Dušana Petrovića, Dragana Đilasa…

U tom tekstu, objavljeni su i transkripti razgovora u kojima su pominjani najviđeniji funkcioneri DS-a.

Analizom rada Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, lako je doći do zaključka da je pri vrhu piramide u organizovanom pljačkanju Srbije, upravo tužilac Miljko Radisavljević, i njegova metresa, bivša ministarka Snežana Malović.

Tako je Radisavljević, po Vučićevom nalogu, obustavio rad na proverama 24 sporne privatizacije, na koje je ukazao Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, a koje je zahtevala Evropska unija.

Šta je sa prikupljenim podacima o praćenju 82. sudija, i da li njihovo neovlašćeno stavljanje na mere može trajati neograničeno?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTSEĆANJE NA DEO UČINKA STRANIH OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI U OSTVARIVANJU CILJA RAZBIJANJA SRBIJE

 

“Svu materijalnu moć uložićemo za otupljivanje i zaglupljivanje ljudi. Ljudski mozak i svest mogu se izmeniti. Posejaćemo haos, neprimetno ćemo ih uputiti da veruju u pogrešne stvari. Naći ćemo saveznike i istomišljenike svuda pa i u samoj Rusiji. Rezultat će biti konačno gubljenje samosvesti.

Neprimetno, ali aktivno i stalno, doprinosićemo zaglupljivanju činovnika i stvaranju neprincipijelnosti. Čast i državni poredak predstavljaće nešto prošlo i nepotrebno, što će se ismejavati. Biće pojedinaca koji će uvideti šta se događa. Njih ćemo učiniti bespomoćnim, izložićemo ih podsmehu…”

 

 

 

 

A pojedini detalji ove priče sa naših prostora su se možda odigrali baš kako je opisano, a neki možda i nisu , i o njima ćemo saznati mnogo kasnije, tada kada nam ni jedan državni interes više neće biti značajan i onda kada naša svest bude takva, da od drveta ne razlikujemo šumu…!!!!

 

©Geto Srbija

materijal naveden

STEČAJ PREDUZEĆA U NIŠU KAO VID RAZDUŽIVANJA DRŽAVE!!!

 

U stečaj odlazi veliki broj preduzeća u Nišu. Između ostalih i „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom". U Nišu već hiljade građana nemaju od čega da žive, a uskoro će im se pridružiti i radnici preduzeća koje je država nedavno gurnula u stečaj. Sa druge strane, pojedine funkcionere Srpske napredne stranke u ovom gradu brine samo šta će novinari o njima da napišu.

 

                          M. Hadžić

 

Još sredinom januara poslovodstvo niške fabrike „MIN Lokomotiva" iz poslovnog kompleksa „MIN Holding" slavodobitno su objavili vest da su ugovorili posao vredan pet miliona evra sa Železnicom Makedonije. Prema rečima Slavka Raičevića, direktora preduzeća, posao je dobijen tek pošto je Republika Srbija dala garanciju na 100.000 evra, a Ministarstvo privrede na još 240.000 evra.

Početkom februara sve je iznenadila vest da je „MIN Lokomotiva" u grupi preduzeća iz niškog kraja koja idu u stečaj. Preduzeće, osnovano kao „Železnička radionica" još 1884. godine, bilo je jednom već neuspešno privatizovano, a danas zapošljava 240 radnika.

Još uvek nije poznato zbog čega je posle izdavanja garancija na ukupno 340.000 evra Vlada odustala od posla vrednog pet miliona evra ili je isti namenjen nekom drugom preduzeću čiji su vlasnici bliži džepovima republičkih funkcionera?

Nekadašnji značajni industrijski basen Srbije, Niš će uskoro ostati potpuno bez preduzeća, a radnici će živeti samo od obećanja vlasti da će uskoro biti bolje.

Naime, u stečaj odlaze „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom".

Ali, za razliku od hiljada svojih sugrađana, funkcioner Srpske napredne stranke, Nenad Stanković ne mora da brine za svoju budućnost niti da li će njegova porodica imati za hleb.

Trenutno je zamenik predsednika Skupštine grada Niša, kao i zamenik direktora JKP Direkcije za javni prevoz Niša. Kao zamenik direktora mesečno zarađuje 100.000 dinara, dok kao zamenik predsednika Skupštine navodno ne zarađuje ništa.

Da li su ovi podaci, koje je objavila Agencija za borbu protiv korupcije, tačni ne može sa sigurnošću da se kaže. Stanković je od 2010. godine bio i pomoćnik predsednika Opštine Svrljig, ali ta funkcija nije prijavljena Agenciji.

Predsednica Opštine Jelena Trifunović (Ujedinjena seljačka stranka) saopštila je kako je, navodno, 15. decembra smenila svog pomoćnika. Javnosti, međutim, nije želela da saopšti razloge za smenu, kao ni koliko je Stanković zarađivao dok je bio na položaju.

Koliko još plaćenih ili neplaćenih funkcija Stanković ima? Očigledno je on još jedan od onih naprednjaka koji izigravaju zakon i svoju obavezu da Agenciji za borbu protiv korupcije prijave svu imovinu, sve prihode i sve funkcije.

Iako ne poštuje zakon, Stanković, bar do sada nije bio siledžija, ali to jeste sin Milijane Marinković, koja je na izborima 2012. godine bila na trećem mestu lokalne liste Srpske napredne stranke, kao najbolje pozicionirana žena, a danas je odbornica u Skupštini Leskovca.

Njen sin Miodrag Marinković je 30. decembra 2014. Draganu Marinkoviću, dopisniku jednog niškog elektronskog medija, preko Fejsbuka uputio poruku: „…takvi ste vi nepismeni novinarčići koji se pozivate da dobijete status službenog lica. Dao bih ti ja metak, govno posrano nepismeno!"

Reagujući na ovo, Dragan i njegova redakcija su se obratili Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu koji je prvo pogrešno kvalifikovalo delo, a zatim odustalo od podizanja optužnice pod izgovorom da, navodno, ne postoji krivično delo?! Po mišljenju tužilaštva, pretnja ubistvom nije krivično delo ili to nije krivično delo kada to učini visoki funkcioner SNS-a ili njegov najbliži srodnik.

Zabrinuta majka i bahata funkcionerka, Milijana Marinković, odmah je ustala u zaštitu i sina i tužioca, pa je rekla kako je Miodragova poruka jedan nesporazum, jer on nije znao da se obraća novinaru. Tako ispada da pretnje odbornička SNS upućene običnim građanima, koji nisu novinari, nisu kažnjive. Zabrinjavajuće je u kakvoj zemlji živimo i kakve ličnosti poremećene psihe je vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŽELEZARA SMEDEREVO: PUNJENJE RUPE BEZ DNA I PRODAJA KAO DOBRO IZREŽIRANA FARSA

 

Belosvetski mešetari se koriste logikom – „zašto nešto jeftino kupiti, ako možeš isto to besplatno da dobiješ". Železara u Smederevu neće biti prodata nikome, jer niko nije ozbiljno ni hteo da je kupi, već poklonjena potpunom poslovnom anonimcu, koga režimski mediji pokušavaju da predstave kao velikog svetskog trgovca gvožđem i čelikom. Radi se, u stvari, o čoveku koji ima registrovanu firmu za pružanje usluga masaže i sanitarno-keramičarske radove, ali najviše iskustva poseduje u trgovini nekretninama.

 

                          Igor Milanović

 

Smederevska železara nikako da bude prodata, kao da je ukleta. Još dok su trajali poslednji pregovori sa američkom kompanijom Esmark premijer Aleksandar Vučić je u javnosti nagovestio kako ima plan B, za slučaj neuspeha privatizacije. Na početku tendera, međutim, Vučić je više puta ponovio kako je upravo ta američka kompanija njegov favorit. Šta se desilo u međuvremenu?

Cela navodna prodaja je dobro izrežirana farsa kojom je javnost trebalo da bude ubeđena kako Vlada Srbije čini sve što može da reši problem Železare, dok se iza kulisa odvija jedna od najvećih prevara u srpskoj istoriji.

Anonimni, ali dobro obavešteni izvori iz Vlade poslednjih dana medije zatrpavaju informacijama o „planu B", odnosno o dovođenju tima menadžera iz inostranstva, koji bi Železaru trebalo da postave na zdrave noge. Radi se o jednom glavnom menadžeru sa 12 pomoćnika, od kojih će svaki biti zadužen za posebnu oblast.

Kao jedini konkretni kandidat za poziciju glavnog menadžera spominje se Peter Kamaras, vlasnik i direktor slovačkog preduzeća Pikaro s.r.o. prijavljenog na adresi Bellova 3, 04001 Košice (Češka republika).

Ova vest je, moguće, novost za slabo obaveštenu srpsku javnost, ali se Kamaras kao buduća važna ličnost u Železari već oko dva meseca spominje na stručnim forumima na internetu. Očigledno je da je dogovor već pao.

Kako bi javnost ubedili u to da je u poslovnom svetu gotovo nepoznati slovački biznismen idealno rešenje za Železaru, anonimni vladini izvori tvrde da je Pikaro planirao da zajedno sa Esmarkom preuzme smederevsku čeličanu.

Po tim izvorima Pikaro je trebalo da vodi nabavku sirovina, pa kada je odustao od posla sa Esmarkom, srpska Vlada je, navodno, tražila dodatne garancije od Amerikanaca, plašeći se da će oni Železaru preuzeti samo da bi potrošili zalihe sirovina vredne oko 170 miliona evra, i da će zatim napustiti Srbiju. Po tome ispada da Vlada ne veruje Esmarku, ali veruje Pikarou.

Pikaro je osnovan 13. septembra 2006. godine u Košicama, u ulici koja se nalazi u susedstvu dela grada slikovitog naziva „Džungla". Osnivački kapital je iznosio 6.639 evra, a preduzeće je u 2014. ostvarilo promet od oko 70.000 evra i zapošljava četiri radnika (poređenja radi: Železara koju Karamas treba da vodi ima 5.191 radnika?!).

O Peteru Kamarasu se veoma malo zna, jer se od fotoreportera i novinara krije kao da se radi o istaknutom članu mafije. Daleko je poznatiji njegov sin Juraj Kamaras, jedan od najvećih slovačkih tajkuna, koji je svojevremeno bio zainteresovan za posao sa zrenjaninskom Jugoremedijom.

Na jednoj od platforni za igranje pokera putem interneta nalazi se fotografija izvesnog Petera Kamarasa iz Slovačke, ali ne može sa sigurnošću da se kaže da je upravo on čovek koji će preuzeti Železaru. Za Petera Kamarasa, vlasnika Pikaroa, zna se da je ranije bio strastveni kockar i da naziv kompanije nije izveden iz skraćenica njegovog imena i prezimena (u tom slučaju bi se zvala Pekaro), već od „pik" i „karo", što su dva znaka u kartama.

Pikaro je registrovan za čitav niz delatnosti (između ostalog i za sanitarno-keramičke radove i masažu?!), ali ne i za trgovinu čelikom ili rudom gvožđa. U međunarodnim razmerama nije ni poznato da je Pikaro ikada na veliko trgovao pomenutim metalima, a i skroman obrt od samo 70.000 evra u prošloj godini pokazuje da se radi o malom preduzeću, a ne o velikom svetskom igraču. Zanimljivo je da je i rubrika „reference" na zvaničnoj prezentaciji kompanije na internetu potpuno prazna.

Da je Pikaro zanemarljivo mala firma vidi se i po tome što se hvali kako je unesrećenima u poplavama u Obrenovcu donirao samo 281,5 evra.

Pikaro je, međutim, na prvom mestu registrovan za drugu delatnost, koja je bila presudna za izbor njegovog direktora za kandidata da vodi Železaru, a to je: trgovina nekretninama. Ovo preduzeće ne može da se nađe na listi svetskih ili slovačkih značajnih trgovaca rudom gvožđa ili proizvoda od čelika, ali se zato nalazi na listama slovačkih posrednika u prodaji nekretnina.

Sada sve postaje mnogo jasnije.

Cela priča oko navodne kupovine Železare od strane Esmarka je izmišljena da bi se javnost pripremila da Železara neće biti prodata, već poklonjena potpunom anonimusu, koji je za ovu potrebu medijski uzdignut u rang velikog svetskog trgovca rudom gvožđa. U stvari, Železara će od strane novog menadžmenta biti prodata deo po deo, i to ne kao preduzeće, već kao zemljište i zgrade.

Novac zarađen na taj način, kao i preradom i prodajom postojećih rezervi, ali i novac (preko 150 miliona evra) koji se nalazi na računima Železare za različite namene (isplata plata, održavanje proizvodnje i slično) biće kasnije opran putem fiktivnih ugovora sa fantomskim firmama i preusmeren u džepove domaćih političara i stranih mešetara.

Izgleda da Smederevo kao magnet privlači belosvetske prevarante kalibra Comico Oil, koji od kapitala imaju samo tašnu i mašnu, i od tuđe imovine prave stotine miliona, ali samo za sebe. U slučaju Železare, čak je i svojevremena prodaja ovog giganta Ju-Es Stilu u odnosu na sadašnje muljanje predstavljala prvorazredni poslovni potez, iako se zna kolika je šteta time bila naneta budžetu Srbije. Sada će šteta biti još daleko veća.

 

     A 1. Rupa za odliv para iz budžeta

Jedan od komentara u medijima povodom ostanka Železare Smederevo na državnim jaslama je glasio: „Nema smisla uzimati ljudima plate i penzije, a finansirati Železaru koja nema šanse. Prodaješ Telekom, industriju 21 veka, i onda te pare ulažeš u industriju 17. veka, a još nemaš ni metaloprerađivačku industriju!?".

Postoje i komentari da je najjeftinije svakom radniku dati po 50.000 evra i pustiti ga da pokrene sopstveni posao, a Železaru sravniti sa zemljom i tu podići voćnjake.

Arcelor Mittal, kompanija iz poslovnog carstva indijskog milijardera Lakšmija Mitala, ima proizvodne kapacitete za 119 miliona tona čelika, a godišnje proizvodi 92 miliona tona, što iznosi šest odsto svetske proizvodnje.

Smederevska železara ima projektovani kapacitet od 2,2 miliona tona, a trenutno proizvodi oko 600.000 tona čelika godišnje. Iz ovoga se vidi da Železara Smederevo nije interesantna velikim investitorima, pogotovo što je tehnologija koju koristi zastarela. Tu ni novi menadžment (čak i da dođu pošteni i sposobni) ne može puno da pomogne. Smederevska železara će ostati rupa bez dna u koju se odliva novac iz budžeta Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEŠTO NE VALJA: INTERESI FARMAKOMAFIJE I POTREBA OBAVEZNE ZAŠTITE OD HEMIJSKOG GENOCIDA!!!

 

Sanitarne inspekcije opštine Šabac, pretnjom "zakonskim sankcijama" više od mesec dana zastrašuju roditelje koji ne žele da vakcinišu svoje dete. Mada Zakona o zaštiti pacijenata i Ustav, kao najviši zakonskog akt Republike Srbije, dozvoljavaju roditeljima da sami izaberu šta je najbolje za njihovo dete po pitanju zdravstvene zaštite, opštinske vlasti u Šapcu im prete najoštrijim kaznama. Ovakav "princip" primenjuje se selektivno. Važi za Srbe, ali ne važi za Rome. Tim povodom, Udruženje građana "Zdrava Srbija" – Šabac, uputila je pismo Redakciji koje objavljujemo bez skraćenja.

 

 

 

Pred kraj 2014. godine na teritoriji opštine Šabac, pokrenuta je od strane nadležne sanitarne inspekcije u dogovoru sa Opštom bolnicom u Šapcu, akcija da se roditelji primoraju na nešto što ne moraju i ne smeju da prihvate.

Putem pismenog upozorenja, traži se od onih roditelja, koji su potpisali kod izabranog pedijatra da neće da vakcinišu svoju decu, da moraju da to urade ili će snositi "zakonske" sankcije.

Pri tome se Sanitarna inspekcija poziva samo na Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a namerno prelaze preko Zakona o zaštiti pacijenata ili najvišeg zakonskog akta Ustava Republike Srbije, koji dozvoljavaju roditeljima da sami izaberu šta je najbolje za njihovo dete po pitanju zdravstvene zaštite i da niko ne može da vrši ogled nad našom decom.

Ono što posebno izaziva opravdanu sumnju u namere onih koji nas teraju da vakcinišemo našu decu, što nijedan lekar-pedijatar neće da potpiše da vakcinisanjem deteta nećete ugroziti njegovo zdravlje, normalan razvoj ili čak život. Treba se zapitati što nas teraju na nešto, u čiju ispravnost ni sami ne veruju!

Više je nego zabrinjavajuće, da ti isti pedijatri, ispunjavajući naredbe svojih nadređenih koji su u direktnoj sprezi sa farmako-mafijom, prisiljavaju nas da damo našoj deci vakcine, a da oni i ne znaju njihov pravi sastav.

Dokazano je da vakcinama dobijamo privremenu, a ne trajnu zaštitu od bolesti kao što su male boginje ili zauške, i koju ogromna većina dece preleži bez posledica i tako stekne prirodnim putem imunitet.

Kao posledica tih istih vakcina, dobijaju se bolesti kao što su rak, leukemija, koji danas poprimaju epidemijske razmere. Stvarni cilj vakcina nije zaštita od zaraznih bolesti kako nas ubeđuju, već takozvana kontrola ljudske populacije, odnosno smanjenje broja ljudi ili depopulacija.

To je priznao i jedan od glavnih promotera vakcinisanja Bili Gejts, koji je javno rekao da imaju odlične rezultate sa smanjenjem ljudske populacije vakcinisanjem, zahvaljujući vakcinama populacija ljudi smanjiće za 10-15 posto.

Vlast koja po svaku cenu hoće da Srbiju uvede u EU, koja teži da svoje zakone uskladi sa onima koji su u EU, neće da to čini po pitanju vakcina, jer u većini zemalja koje pripadaju EU (Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Irska, Holandija, Španija, Belgija…) vakcinisanje nije obavezno.

Veoma je zanimljivo, a što opet pokazuje licemerje nadležnih službi u Šapcu, a tako je stanje najverovatnije i u ostalim delovima Srbije, primoravanje na vakcinu važi samo za Srbe, dok za pripadnike "etničkih manjina" to ne važi, prevashodno misleći na pripadnike romske populacije. Naravno, oni ili ne dobijaju pozive za vakcinisanje ili ih na to niko ne primorava.

Posle velikog broja afera sa raznim vakcinama (protiv ptičijeg, svinjskog, sezonskog gripa…), kada sve više naučnika, doktora i raznih stručnjaka iz oblasti medicine i farmacije koji imaju hrabrosti i savesti upozoravaju na štetnost vakcina; kada su sve primetnije pogubne posledice vakcina po decu i odrasle; kada postoje čvrsti i jasni dokazi da vakcine izazivaju autoimune bolesti (autizam, multipleksklerozu, Gilijan-Bareov sindrom, Parkinsova bolest…); roditelji su dužni da zaštite svoju decu od hemijskog geonocida u vidu vakcina koji vrši svetska farmako mafija preko Ministarstva zdravlja Srbije.

Roditelji koji odbiju da im deca budu podvrgnuta eksperimentu u vidu vakcine, čime koriste samo svoja zakonska Ustavom Repubilke Srbije zagarantovana prava i slobode odlučivanja, ne rade protiv države, kako to govore birokrate bez savesti iz državne uprave, već rade u interesu ove države.

Srpskom narodu koji nestaje, potrebno je zdravo pokoljenje, a ne uništeno hemijskim genocidom u vidu vakcina, koje će samo ubrzati njegov nestanak. Zbog toga treba se suprostaviti prisilnom vakcinisanju, kao i pokušajima vlastodržaca da se menja Ustav i donošenju zakona kojima će u potpunosti legalizovati hemijsko oružje za kontrolu broja stanovnika, zvano vakcina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRATAK OSVRT NA DEO ZLOUPOTREBA I STANJU U POJEDINIM ZATVORIMA U SRBIJI

 

Srpskom pravosuđu više nema spasa. Sudije u Srbiji mogu, nekažnjeno, da tumače zakone, a ne da ih primenjuju, i od njihovog “slobodnog sudijskog uverenja“ zavisi sudbina građanina, koji nije platežno sposoban, ili, ako se zamerio nekom lokalnom parajliji.

Da bi ostali u “sedlu“, sudije i tužioci moraju da postaju aktivisti političkih stranaka, uglavnom onih koje su na vlasti, i da slepo izvršavaju naređenja koja stižu “odozgo“.

 

                  Milan Glamočanin

 

Veliki broj sudija, naročito u apelacionim i u Vrhovnom kasacionom sudu, čekajući odlazak u penziju, iz petnih žila se trude da se “obezbede“, i zarade za sigurnu starost. Privredni sudovi u Srbiji su stecište sudija maloprivrednika!

S druge strane i tužioci su “slobodni“ u tumačenju zakona. Od njih zavisi rešavanje najtežih krivičnih dela, jer ako tužilac sabotira izdavanje naloga i saglasnosti policiji, onda od tog posla nema ništa.

Trenutno, Vučićeva mafija pokušava da smeni tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića, i da na to mesto postavi sadašnjeg direktora BIA-a Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, kako bi mogla da potpuno kontroliše sudske postupke i ubira reket.

Prošle nedelje iz pritvora je pušten biznismen Goran Perčević, pod optužbom da je podstrekivao direktora Union banke Dragana Tomića da njegovom Interkomercu i drugim kćerkama firmi odobri milionske iznose kredita. Perčevićeva firma iskazala je stotine miliona gubitka, jer joj je glavne poslove preoteo Andrej Vučić.

Magazin Tabloid je, svojevremeno, opisao da je gospodin Perčević morao da otputuje u inostranstvo i donese deset miliona evra u kešu Nikoli Petrović. Kupio je slobodu, ali je ipak, krajem godine uhapšen.

Izgleda da je zapretio da će da propeva, pa su ga brzo, nakon brzopotezno podignute optužnice pustili da se brani sa slobode. Zato i smeta tužilac Radisavljević, jer ima i on svoj biznis.

Upućeni tvrde da je na meti nove pljačke i Darko Šarić. Njega reketira Nikola Petrović. Gospodinu Šariću je obećana kazna od sedam godina, s tim da odmah po izricanju bude prebačen u zatvor u Sremskoj Mitrovici, gde su uslovi za izdržavanje i život mnogo humaniji.

List Informer prenosi kako je poznati crnogorski biznismen, navodno, zapretio Miloradu Veljoviću, zbog Šarićevog statusa i odugovlačenja postupka. Verovatno tu vest pušta Nikola Petrović, da bi sa sebe skinuo odgovornost, jer mu, očigledno, ne polazi za rukom da sve kontroliše u pravosuđu.

A život u zatvorima je zaista nesnošljiv. O tome govore i ove dve priče…

 

      Pakao u "Padinjaku"

 

U najskupljem srpskom zatvoru, takozvanoj Novoj Skeli, pacovi trče po sobama i ujedaju osuđenike. Ali su zato cene u kantini paprene. Deo zarade koji se na taj način skupi od zatvorenika, ide u budžet Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde.

Ako se zatvorenici slučajno požale na uslove u ovoj "ustanovi", osuđenici dobijaju batine od stražara, koji biju ne samo i pacijente u bolnici, već se često i međusobno fizički obračunavaju. Upravu za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde sve ovo ne interesuje, dokle god dobija novac od mita i deo od enormnih prihoda koje ostvaruje kantina

U Padinskoj Skeli, malom mestu na obodima Beograda, od 2011. godine, nalazi se zatvor najvišeg stepena bezbednosti, u kome bi trebalo da budu smešteni osuđenici sa kaznama zatvora od najmanje 15 godina. Upravnik ovog zatvora je Milan Pavlović koji je na ovo mesto došao sa mesta upravnika KPZ Sremska Mitrovica.

U ovaj zatvor je uloženo više desetina miliona evra, a ono što je država dobila za te pare ni izdaleka ne odgovara plaćenoj ceni. Zatvor je projektovan za 150 osuđenih lica, ali ih uobičajeno ima oko dve stotine.

Sobe imaju površinu od samo deset kvadratnih metara, a u svakoj od njih se nalaze dve osobe. U okviru sobe je i kabina za toalet koja nema vrata, tako da osuđenici moraju da gledaju jedan drugog prilikom vršenja fizoloških potreba.

Isti uslovi, ako ne još i gori, vladaju u bolničkom odeljenju zatvora, smeštenom u prizemlju zgrade. Više osuđenika se već žalilo kako po bolnici trče miševi i pacovi, a jednog bolesnika je oko Nove godine ujeo jedan od ovih glodara. Osoblje se, čast izuzecima, nije preterano uzbudilo zbog ovoga. Jedna od ravnodušnih prema patnjama osuđenika je i načelnica bolnice dr Jasna Milekić.

U bolničkim sobama, projektovanim za jednog pacijenta, obavezno su smeštena po dvojica. Ni ovde toalet nema vrata, a ni ventilacija ne radi. Hrana je užasna, pričaju svi osuđenici koji i u ovim hladnim, zimskim danima moraju da nose letnju uniformu. Zabranjeno im je korišćenje sopstvene garderobe, pa se smrzavaju.

Stražari i u bolnici nemilosrdno biju osuđenike. Neke prethodno vežu, pa se onda nad njima iživljavaju. Prema rečima brojnih svedoka, čak ni medicinsko osoblje ne može u tome da ih spreči.

Kada stražari nemaju dovoljno osuđenika nad kojima bi mogli da se iskale, dešava se da se potuku međusobno! Tako su se dve grupe straže potukle 23. januara 2015. na bloku E1. Palaje i krv, a posle su lekari imali pune ruke posla. Načelnika obezbeđenja zatvora Kristijana Đujića ovaj događaj kao da ne interesuje.

Jedan od osuđenih lica smeštenih u bolnici KPZ Padinska Skela je i D.P. (puno ime poznato redakciji) kome je avgusta meseca 2013. godine dijagnostifikovana neuropatia. Njegova nesreća je bila ta što mu je kao lekarka određena dr Ivana Janković.

Ova doktorka je poznata po tome što se samo prošeta odeljenjem bez želje da se posveti pacijentima. Jedan bolesni osuđenik, smešten na lečenje u bolnicu, dobio je epileptični napad kada mu je dr Janković rekla da će ga vratiti u zatvorski deo, gde tek ne bi imao nikakve uslove za lečenje.

Iako očigledno bolestan, D.P. je mesec i po dana čekao da mu doktorka izda uput za KPD Bolnicu koja se nalazi u zgradi beogradskog Centralnog zatvora (C.Z.), udaljenog svega desetinu kilometara od Padinske Skele. Tek je jedna druga doktorka, koristeći odsustvo doktorke Janković, napisala dugo očekivani uput.

Posle povratka sa lečenja u KPD Bolnici, D.P. je trebalo da bude poslat na dalje analize na VMA, ali doktorka Janković nije htela da mu napiše uput! Čula je da joj neće biti produžen radni ugovor, pa se još manje nego obično interesovala za pacijente. Tek posle dva meseca čekanja, D.P. odlazi na VMA i to zato što je druga lekarka, dr Slavica Pejović, potpisala uput.

Krajem 2014. na rad u bolnici se vraća dr Ivana Janković i od tada je stanje isto, ako ne i gore nego što je bilo pre njenog odlaska. Više osuđenih lica je pisalo prijave protiv nje, ali se ništa nije desilo. D.P. je još 4. novembra 2014. godine, poslao dopis zameniku zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode Milošu Jankoviću, ali do danas nije dobio nikakav odgovor.

Redakcija "Tabloida" je pokušala od gospodina Jankovića da sazna da li mu je pomenuta pritužba uopšte uručena, s obzirom da je Milan Pavlović poznat po tome što ne voli ni medije ni zaštitnike građana. Do zaključenja ovog broja nismo dobili nikakav odgovor.

Onaj ko želi bolji tretman mora da plati između 500 i 1.000 evra svom vaspitaču, koji zatim deo novca predaje načelnici prevaspitne službe Daliborki Kujačić, a deo načelniku Đujiću.

Upravniku Pavloviću deo od tih para nije preko potreban, jer on zarađuje mnogo više na drugoj strani. Kantina u zatvoru je papreno skupa, ali osuđenici nemaju gde drugde da kupuju. Pola litra mleka u njoj košta čak 96 dinara, što je duplo skuplje nego u gradskim prodavnicama. Pri tome se ne izdaju fiskalni računi, tako da se izbegava i plaćanje PDV-a.

Deo od tih para ide funkcionerima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde i upravniku Milanu Pavloviću.

 

     A 2. Upravnica u kratkoj suknji

Grupa zaposlenih u Okružnom zatvoru u Prokuplju obratila se redakciji „Tabloida" povodom u prethodnom broju objavljenog pisma osuđenog Roberta Selmanovića. U pismu oni navode:

„…To je samo jedna ispričana priča, a takvih priča, verujte nam, u prokupačkom zatvoru ima mnogo. Sličnu sudbinu kao Robert doživeo je i Dejan Kovačević iz Prokuplja koji je na izdržavanju kazne zatvora proveo više dana nego što je osuđen. Ima i obrnutih primera kada su lica bez odluke suda ili drugog nadležnog organa otpuštani ranije, a sve to uz blagoslov upravnice zatvora.

Nama zaposlenima u Zatvoru nije čudno što se sve to dešava, jer je na mesto upravnika dovedena osoba nesposobna i neupotrebljiva za obavljanje bilo kog posla u državnoj službi, a kamoli da rukovodi ozbiljnom ustanovom kao što je jedan okružni zatvor.

Pre oko dve godine na mesto upravnika Okružnog zatvora u Prokuplju, u koji dovode osuđenike i pritvorenike iz pet topličkih opština, biva postavljena Jasmina Mirović Jovanović iz Prokuplja.

Do tada je bila zaposlena na sporednim poslovima u računovodstvu Policijske uprave u Prokuplju. Od stručne spreme ima završenu višu školu, mada se u Prokuplju sprdaju sa njenom diplomom. Jedina ‘kvalifikacija’ za mesto upravnika bila joj je bliska rodbinska veza sa visokim kadrom Srpske napredne stranke Igorom Mirovićem.

Jasmina biva postavljena bez ikakvih provera. Posebno se nikada nisu proveravali njeni stručni kvaliteti, kojih ni nema, posebno ne za ovako odgovorno mesto.

Od prvog dana rada ona je počela da zavađa i razdvaja ljude. Oni koji je slepo slušaju su njeni miljenici i mogu da rade šta hoće. Oni koji se drže zakona i Kućnog reda zatvora bivaju proganjani. Tako je radnika Predraga Milića suspendovala i pokrenula protiv njega disciplinski postupak samo dva meseca pred njegovo penzionisanje.

Predrag jeste počinio teži disciplinski prekršaj, ali su ih činili i miljenici upravnice, pa ih niko nikada nije kaznio. Niko nije pokrenuo ni postupak protiv lica odgovornog za to što je Selmanović bez presude u zatvoru proveo 20 dana. Niko nije pokrenuo postupak utvrđivanja krivice službenika odgovornog za to što je Kovačević duže proveo u zatvoru nego što je bio osuđen.

I Selmanović i Kovačević će tužiti državu i tražiti odštetu, ali upravnica Jasmina uporno štiti svog ljubimca krivog za ove propuste.

Pre oko 15 godina odlukom Vlade Okružnom zatvoru je pripojena Poljoprivredna zadruga ‘Donja Trnava‘, tako da Zatvor sada raspolaže sa oko 100 hektara obradive zemlje. Postoje i dve plantaže voća: jedna je pod višnjama, a druga pod šljivama. Niko ne zna šta se desilo sa rodom šljiva. Poznato je da su one odnete u jednu privatnu sušaru, a tu im se gubi svaki trag.

Po odredbama Kodeksa o ponašanju državnih službenika propisano je da oni ne smeju da konzumiraju alkohol na radnom mestu, niti da na posao dolaze u alkoholisanom stanju. Sa upravnicom Jasminom je normalna komunikacija moguća samo od njenog dolaska na posao, pa najkasnije do 10 časova pre podne. Tada se ona povlači u svoj kabinet i sa sumnjivim osobama od kojih neka imaju sudski i policijski dosije, pije žestoka alkoholna pića.

Najradije pije viski, ali uzima i druga pića. Često se toliko napije da službeno vozilo mora da je vraća kući, jer nije sposobna da pređe 200 do 300 metara kolika je razdaljina. Neretko napušta radno mesto za vreme radnog vremena i sa gostima odlazi u obližnje kafiće da tamo nesmetano nastavi sa opijanjem.

Pomenutim Kodeksom je propisano da ženski državni službenici na posao moraju da dolaze pristojno obučeni i zabranjuje im se nošenje mini suknji i bluza sa dubokim dekolteom. Jasmina najčešće jutarnji raport prima u mini suknji, a nosi i majice sa izraženim dekolteom, što sve izaziva ne samo negodovanje zaposlenih, već i čuđenje kod lica lišenih slobode.

Sve ovo se odavno zna u Prokuplju, ali osim Vašeg lista niko drugi to ne sme da objavi."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTRAJK USPEO, ZAKON PROMENJEN, MINISTAR U FOTELJI, SUDOVI PONOVO RADE, A POJEDINI DELIOCI PRAVDE NE ZASLUŽUJU FUNKCIJU

 

Advokati u Srbiji nisu više u štrajku. U generalni štrajk su stupili nakon odluke Skupštine Advokatske komore Beograda od 13. septembra, a tu odluku je četiri dana kasnije izglasala i Advokatska komora Srbije. Jedan od uslova koje su advokati postavili srpskim vlastima bio je i zahtev da se smeni ministar pravde Nikola Selaković.

Advokati su, na razložan način objasnili nesvakidašnji kriminal ministra pravde i njegove organizovane grupe, koja je prvo izabrala javne beležnike, koji su morali da plate po 50.000 evra. Ispiti za notare, kao i za privatne izvršitelje, bili su neregularni, i dokazano namešteni.

 

                Milan Glamočanin

 

Da bi omogućio notarima da “izvade štetu“, ministar je odlagao pregovore sa advokatima, tražeći štrajkbrehere, koji će minirati štrajk. Nije ih bilo u dovoljnoj meri, a više hiljada advokata su bili jedinstveni. Advokati su potezima vlasti dovedeni do prosjačkog štapa. Ugled profesije je devalviran, a posla ima smo za one koji su u sprezi sa korumpiranim sudijama i tužiocima.

Od 13. septembra prošle godine rad sudova i javnih tužilaštava u Srbiji bio je paralisan. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je, da podsetimo, odbio da primi predstavnike srpske advokature!

Da ponovo podsetimo, Nikola Selaković postavljen je za ministra pravde jer je njegov brat Dragan Dejvid Selaković, koji živi u SAD-u platio Vučiću silne milione. A te milione on je zaradio prodajući piratske softvere. Protiv njega je u toku krivični postupak, u kojem mu preti kazna od 15 godina zatvora.

U prošlom broju opisali smo i ko su bili pregovarači ispred Ministarstva pravde Srbije. Ljudi sumnjivih biografija, znanja i morala, i javno osumnjičeni za primanje mita i da su članovi organizovane kriminalne grupe.

Kada su javni beležnici zaradili velike pare, pokrivajući i štetu koju su imali plaćajući ministru reket od 50.000 evra da bi bili postavljeni, pristupilo se promeni zakona o javnom beležništvu, i pratećih zakona.

Ministar je, očigledno je, odrešio kesu, i podmitio vođe advokatskog protesta.

Beogradski advokati su ogorčeni postupkom Slobodana Šoškića, predsednika Advokatske komore Beograda i predsednika Advokatske komore Srbije Dragoljuba Đorđevića. Obojica su od ranije poznati organima gonjenja. I kao ljudi bliski i sadašnjem režimu. Šoškić je zastupnik porodice Karić, a Đorđević je promoter interesa demokrata.

Na vrlo drzak i bezobziran način advokat Šoškić je na skupštini Advokatske komore Beograda, bez brojanja glasova, konstatovao da je “vidljiva većina“ glasa za prekid štrajka, što je izazvalo buru nezadovoljstva njegovih kolega. Koliko je Šoškić podmazan može se samo pretpostaviti, jer on radi samo sa velikim ciframa.

Njegov kolega, Dragoljub Đorđević, višegodišnji, i po svemu sudeći doživotni predsednik Advokatske komore Srbije, upleten u sve moguće kriminalne afere prethodnog ministra pravde, izjavio je da su članovi pregovaračkog tima i on lično “izloženi strašnom pritisku“.

Skoro da je sigurno bilo tako, a o kakvom pritisku je reč, on nije javno saopštio, osim što je u društvu opisao delovanje Bezbednosno informativne agencije i njenog direktora Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, koji je polovinu službenika BIA-e angažovao na praćnje i zastrašivanje advokata koji su rukovodili protestom.

Šteta od opravdanog štrajka advokata je velika, a krivca je na srpskom premijeru Vučiću što je Srbija više od četiri meseca bila u blokadi pravosudnog sistema. Nikada u dugoj istoriji Srbije nije se desilo da vlast na tako brutalan način rešava protest advokata.

I počeće suđenja. A srpsko pravosuđe je potonulo u beznađe: sudije su opterećene ogromnim brojem predmeta, izloženi su stalnom pritisku izvršne vlasti, a mnogi su i osokoljeni da u odsustvu bilo kakvog reda i odgovornosti, rasprodaju pravdu.

U izveštajima Evropske komisije, srpsko pravosuđe se ocenjuje kao najkorumipranije u Evropi, da nije nezavisno, isto kao i tužilaštvo, i da je podjarmljeno interesima izvršne vlasti, odnosno mafije Aleksandra Vučića. Neka nam je Bog u pomoći!

 

      Sudija kidnaper

 

Evo priče o sudiji Ustavnog suda Srbije…Fond za humanitarno pravo je 11. februara 2011. godine, pokrenuo inicijativu za razrešenje sudije Ustavnog suda Republike Srbije Tomislava Stojkovića zbog sumnje da je umešan u otmicu advokata Teki Bokshija, Albanca sa Kosova.

U inicijativi, podnetoj tadašnjem predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, tadašnjoj predsednici Narodne Skupštine Slavici Đukić – Dejanović, tadašnjoj ministarki pravde Snežani Malović, ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću i Opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda Srbije, FHP je zatražio razrešenje sudije Stojkovića i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti.

Teki Bokshi, advokat iz Đakovice, otet je 3. decembra 1999. godine na putu od Sremske Mitrovice prema Beogradu. Bio je zatvoren 13 dana u kupatilu garsonjere na Novom Beogradu, u zgradi i ulici koju je Teki Bokshi nakon puštanja na slobodu uspeo da pronađe.

Oslobođen je nakon što je njegova supruga predala 100.000 nemačkih maraka (DEM) tadašnjem advokatu Tomislavu Stojkoviću, na prelazu Merdare.

Dana 3. decembra 1999. godine (prvi petak u mesecu), Teki Bokshi se, zajedno sa kolegama Mustafom Radoniqijem i Ibishom Hotijem, vraćao automobilom iz Sremske Mitrovice, gde su kao advokati Fonda za humanitarno pravo bili u poseti kosovskim Albancima, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Na putu za Beograd preteklo ih je, a potom i zaustavilo vozilo sa policijskim registarskim tablicama, u kojem su bila tri muškarca.

Dvojica su prišla vozilu advokata, i pokazujući policijske legitimacije i značke, odvojili Tekija Bokshija, naredivši mu da pođe sa njima. Prethodno su advokatu Hotiju oduzeli mobilni telefon a advokatu Radoniqiju ključeve od kola.

Sa Bokshijem u kolima, velikom brzinom krenuli su prema Beogradu. Umesto u zgradu policije, u koju je advokat Bokshi mislio da ga vode, odveli su ga u prizemni stan u stambenoj zgradi u Novom Beogradu.

Otmičari su advokatu Bokshiju oduzeli novac, dva para naočara (za vid i čitanje) i zatvorili ga u kupatilo. Stavili su mu lisice na ruke. Nekoliko sati po dolasku u taj stan, došao je muškarac koga su otmičari nazivali ‘načelnik’.

On se obratio Bokshiju rečima: „…Gospodine Bokshi, mi znamo sve o tebi. Znamo ko si, šta si, odakle si. Znamo da braniš teroriste, da si separatista, da si blizak sa OVK, da si iz tih struktura, da si autoritativan i uticajan na Kosovu." Rekao mu je da njegova glava vredi 500.000 tadašnjih nemačkih maraka, da će OVK sigurno isplatiti tu sumu, i da do sutra treba da dobiju novac, inače će ga ubiti i baciti u Savu.

Advokata Bokshija su sve vreme zatočeništva držali u kupatilu, uskraćujući mu vodu i hranu. Dali su mu jedno tanko ćebe. Često su ga vezivali za radijator.

U narednim danima, Bokshija su primorali da telefonom zove neke Srbe koji su izbegli iz Đakovice, koje nije dobro poznavao, da od njih traži da organizuju prikupljanje novca za otkup. Potom su mu dozvolili da zove suprugu, i od nje je saznao da je razgovarala sa advokatom Tomom iz Prištine.

Bokshi nije znao ko je Toma, te mu je supruga prenela da joj je ,,Toma" rekao kako odlično poznaje Tekija, da su u jednom sudskom sporu zastupali suprotne strane. Nakon tri dana od tog razgovora, 16. decembra 1999. godine, Bokshija je supruga preko telefona obavestila da je predala 100.000 maraka advokatu Tomislavu Stojkoviću, i da joj je on pružio čvrste garancije da će biti oslobođen.

Posle predaje otkupa, Bokshi je oslobođen. Otmičari su ga posle ponoći, 17.12.1999. godine, ostavili ispred hotela ,,Beograd" gde su mu rezervisali sobu. Rekli su mu da sačeka jutro, kada će neko doći po njega da ga vozi na Kosovo.

Bokshi je sutradan ujutro otišao u Fond za humanitarno pravo, ne sačekavši da neko dođe po njega, kako su mu naredili otmičari. U prostorije FHP-a, oko 10 časova, došao je advokat Tomislav Stojković da prebaci Bokshija do granice s Kosovom.

Bokshi je odbio njegovu ponudu. Prilikom izlaska iz FHP-a, Stojković je rekao Bokshiju: ,,Ne brini za pare. Ti imaš ove Đakovčane u zatvoru, ti ih meni upućuj i ja ću im uzeti po 2.000 maraka. Njih je 150, pola novca ću ja tebi dati i biće sve to u redu."

Dan nakon puštanja na slobodu, 17. decembra 1999. godine, Teki Bokshi je podneo krivičnu prijavu protiv pet otmičara (neidentifikovanih lica) i advokata Tomislava Stojkovića Gradskom SUP-u u Beogradu, u ulici 29. novembra. Razgovarao je sa inspektorima Goranom Stuparom i Jadrankom Petrićem.

Teki Bokshi i FHP su se u više navrata obraćali MUP-u Srbije da saznaju dokle je stigla istraga. Nije bilo odgovora. U aprilu pretprošle godine, Teki Bokshi je pozvan u Tužilaštvo za organizovani kriminal, gde ga je primio tužilac Mirko Radosavljević.

O razgovoru sa tužiocem Radosavljevićem, Teki Bokshi je rekao: „Predao sam CD na kojem je snimak razgovora Tomislava Stojkovića sa mojom ženom o novcu za moj život. Tražio mi je da pokušam da u MUP-u Kosova dobijem dokumenta policije UNMIK-a, ali to nisam uspeo jer se ne zna gde je ta arhiva."

U inicijativi koju je podneo državnim institucijama Republike Srbije, FHP je zahtevao da ispitaju verodostojnost izjave Tekija Bokshija i podnetih krivičnih prijava protiv Tomislava Stojkovića i petorice otmičara.

FHP je zatražio oduzimanje imuniteta sudiji Tomislavu Stojkoviću i momentalno udaljenje od dužnosti (saglasno članu 173. stav 2. Ustava Srbije), kao i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti, te ocenu njegove dostojnosti za obavljanje sudske dužnosti u Ustavnom sudu Srbije, a po odredbama člana 15. Zakona o ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/2007, u vezi sa drugim, relevantnim odredbama Ustava Srbije i Zakona o ustavnom sudu).

U međuvremenu je na predlog bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, advokat Stojković izabran za sudiju Ustavnog suda Srbije! Ubrzo nakon podnošenja inicijative za razrešenje, FHP-u su se javile predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović, kao i ministarka pravde Snežana Malović, sa molbom da se inicijativa ne objavljuje u javnosti, uz uveravanje da će nadležne institucije hitno reagovati. Te institucije još uvek ćute.

 

    A 1. Tomislav Stojković nije dostojan da bude sudija Ustavnog suda Republike Srbije

Tomislav (Bogdana) Stojković, rođen je 20.09.1957. godine u Prištini. U rodnom gradu je završio gimnaziju, a posle toga upisao i završio Pravni fakultet Univerziteta u Prištini 1981. godine, kao najbolji student generacije.

Nakon diplomiranja, praktični staž obavio je kao sudski pripravnik Trgovinskog suda i Opštinskog suda u Prištini, u periodu od 1982. do 1983. godine. Pravosudni ispit položio je 1984. godine. Poslediplomske studije upisao i završio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodno pravo i Međunarodne odnose, sa odlikom i 1990. godine dobio zvanje magistra Međunarodnog prava. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini od 1984. godine do 1992. godine, radio najpre kao asistent, a zatim kao predavač na katedri za Međunarodno pravo, na nastavnom predmetu Međunarodno javno pravo. Za vreme naučno-nastavnog rada na Univerzitetu koristio stipendiju holandske Vlade za tečaj Međunarodnog javnog prava pri Akademiji Međunarodnog javnog prava u Hagu 1991. godine. Osim ovoga, u stručnom i edukativnom smislu, koristio studijski boravak u Evropskom birou OUN-a u Ženevi. U periodu rada na Pravnom fakultetu od 1990. godine do 1993. godine imenovan za zamenika generalnog direktora za pravne i opšte poslove EPS – Elektrodistribucija Kosova i Metohije. Radio je kao advokat od 1993. do izbora za sudiju Ustavnog suda 2010. godine.

Za sudiju Ustavnog suda Republike Srbije imenovan u julu 2010. godine. Ali, nije on jedini nedostojni sudija u Ustavnom sudu Srbije!

 

    A 2. Bez presude u zatvoru

Poštovana redakcijo, želela bih da Vas upoznam sa mahinacijama koje se odigrale u Osnovnom sudu u Prokuplju i Okružnom zatvoru u Prokuplju.

Radi se o mom rođaku Ćerimović Robertu iz Studenca. Robert je osuđen pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Prokuplju lK.br. 457/12 od 13.09.2012. god. za krivično delo šumske krađe i izrečena mu je uslovna osuda. Ova presuda je potvrđena od strane Apelacionog suda u Nišu lKž.l.br. 4206/12 od 11.06.2013. god.

Međutim Osnovni sud u Prokuplju napravio je grubi previd i presudu dostavio Okružnom zatvoru u Prokuplju i uputio i mom rođaku Robertu poziv za izdržavanje zatvorske kazne u Okružni zatvor u Prokuplje. Ne znajući o čemu se radi, Robert se javio dana 15. 11. 2014. godine na kapiji Okružnog zatvora u Prokuplju. Radnici zatvora u Prokuplju prave još veću grešku i Roberta bespravno lišavaju slobode iako za to nije imalo osnova jer prema njemu nije postojala nijedna osuđujuća presuda po kojoj bi izdržavao kaznu. Jedino je postojala presuda gde je Robert osuđen uslovnom osudom.

Robert je u zatvoru u Prokuplju zadržan do 5.12.2014. godine kada je pušten iz zatvora, po rešenju Osnovnog suda u Prokuplju Ik. br. 130/14 od 05.12 .2014. godine i otpusne liste Okružnog zatvora u Prokuplju mat. Br. 158/14 od 05.12.2014. god.

Za sve ovo vreme, Robert je tražio prijem kod upravnika zatvora i predsednika suda. Ali pošto je Robert romske nacionalnosti, nepismen i lošeg materijalnog i finansijskog stanja, to niko nije uzima za ozbiljno, sve dok nije pripretio da će započeti štrajk glađu. Zatim je neko shvatio ozbiljnost situacije proverio papir po kojima je Robert strpan u zatvor i bespravno lišen slobode videli da su napravili ogromnu grešku i doneli rešenje i otpusni list te Roberta 05.12.2014. godine pustili iz zatvora, gde je Robert lišen slobode i bespravno zadržan 20 dana u okružnom zatvoru u Prokuplju, od 15.11.2014-05.12.2014 god.

Ja sam saznala da ovakvih i sličnih propusta i grešaka u sudu i zatvoru ima još pa bi trebalo organi ovlašćeni za kontrolu da izvrše proveru rada kako u ovim ustanovama ne bi dolazilo do ovakvih i većih propusta i da nedužni građani zbog nemarnosti ili namere ne bi ispaštali, a pogotovo građani koji nemaju zaštitu, nepismeni, nemaju para, nemaju nigde nikog.

Da su ovi moji navodi tačni dostavljam vam fotokopiju napred navedenih presuda Osnovnog suda u Prokuplju i Apelacionog suda u Nišu, kao i rešenje Osnovnog suda u Prokuplju o obustavljanju postupka i otpusni list Okružnog zatvora u Prokuplju.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDUZEĆA U RESTRUKTUIRANJU KAO UNOSAN PLEN STEČAJNIH UPRAVNIKA, KORUMPIRANIH SUDIJA I POLITIČARA

 

U prvoj polovini 2015. godine u stečaj će otići nekoliko desetina preduzeća koja su na teritoriji Beograda, i danas su u restruktuiranju. Stečajevi se u Beogradu dodeljuju skoro isključivo samo odabranim stečajnim upravnicima koji plen dele sa sudijama i drugima zainteresovanim strankama. Juriš na njih izvršiće ešaloni stečajnih sudija i upravnika bliskih vlastima, jer se očekuju višemilionske provizije od povoljne prodaje tih preduzeća domaćim i belosvetskim tajkunima. Svi oni su već uigrani u uspešnoj otimačini iz stečajne mase. Očekuje se poslednji talas velike pljačke preduzeća.

 

           Igor Milanović

 

Posao sa preduzećima u stečaju je vrlo unosan, ali samo za odabrani krug ljudi. Najviše koristi od toga imaju stečajni upravnici, ali samo pojedini koji sebe u žargonu nazivaju „elitom". Većina ostalih jedva sastavlja kraj sa krajem.

Za dobijanje licence kandidat za stečajnog upravnika mora da plati oko 100.000 dinara za različite takse. Posle toga, kada postane stečajni upravnik on za obnovu licence svake treće godine Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) plaća 50.000 dinara, i to nezavisno od toga da li je u međuvremenu imao neki stečajni postupak ili nije.

Izbor upravnika za vođenje nekog stečajnog postupka po zakonu je prepušten specijalno za to izrađenom kompjuterskom programu koji bi trebalo nasumice da bira između kandidata. Tako je u teoriji, ali je u praksi sasvim drugačije: sudije privrednog suda same određuju kome će da dodele vođenje preduzeća u stečaju. Slučajeve tako skoro isključivo dobijaju stečajni upravnici spremni na podelu plena.

Predsednik Privrednog suda u Beogradu, Jovan Kordić, nedavno je jednom stečajnom upravniku, pobunjenom što mesecima ne dobija nijedno preduzeće da vodi, rekao kako od 1. januara 2015. godine, stečajne upravnike određuje pomenuti računarski program!?

Čak i da je to tačno, a najverovatnije nije, ovo znači da se godinama unazad kršio zakon, jer su upravnici birani na drugi način. Kordić u ovome ne vidi ništa sporno, jer i on sam ima koristi od pojedinih stečajnih upravnika.

Na području Privrednog suda u Beogradu radi 85 stečajnih upravnika kojima su u poslednje dve i po godine ukupno dodeljena 103 slučajeva. U tom periodu je Miloš Maljević, diplomirani ekonomista, dobio na vođenje šest preduzeća, dok je njegov kolega Novak Stajić dobio četiri.

Ovo, možda, ne bi ni bilo toliko čudno, da istovremeno mnogi stečajni upravnici nisu dobili da vode ni jedno jedino preduzeće u proteklih 30 meseci. Osim toga, Maljević je licencu stečajnog upravnika stekao 22. novembra 2013. godine, a Stajić 5. decembra 2012. godine. Kako su njih dvojica za tako kratko vreme uspeli da dobiju ovoliko slučajeva da vode, a neke starije i iskusnije kolege nisu dobili ni jedan jedini?

Rekorder po broju preduzeća koje vodi u Beogradu je Miladin Stamenković, diplomirani menadžer. Iako je licencu stekao tek 8. februara 2011. godine on je do sada dobio ukupno 13 preduzeća da vodi i to preduzeća koja imaju značajnu imovinu, tako da ne mora da brine oko naplate sopstvenih honorara.

Diplomirani ekonomista Igor Drakul je duže u poslu od Stamenkovića (licenciran je 21. septembra 2005.) i takođe vodi 13 preduzeća u stečaju, ali su „njegove" firme dosta siromašnije. Isti broj preduzeća u stečaju vodi i Rade Radulović (licenciran 30. juna 2009. godine).

Nešto manje preduzeća, ukupno 12, vodi Vasilj Vasiljević (licencu ima od 10. marta 2008. godine), ali su ona zato nešto bogatija. U „njegovom" jatu nalazio se i jedan „Navip".

Miloš Borovčanin, diplomirani ekonomista, je mlad i relativno neiskusan stečajni upravnik. Licencu je stekao 27. januara 2014. godine, a već 26. marta iste godine dobija da vodi „Partizan" a.d. u stečaju.

Milošu je u njegovom brzom usponu sigurno pomogao otac, Mirko Borovčanin (licenciran od 21. septembra 2005. godine), ali je, moguće, i on sam doprineo da odmah dospe u „elitu" u koju ulaze samo oni koji dele plen.

Većinski vlasnik akcija „Partizana" a.d. je Đorđo Antelj, koji ima preko 72 odsto akcija. „Akcionarski fond" a.d. je na drugom mestu sa 3,66 odsto akcija. Antelj je u januaru 2007. bioprivremeno lišen slobode kao jedan od članova „stečajne mafije".

On je bio osumnjičen da je oštetio stečajne poverioce Građevinskog preduzeća "Rad" i pribavio protivpravnu imovinsku korist veću od sedam miliona evra. Prema podacima koje je tada policija saopštila, odgovorne osobe GP "Rad" u stečaju neposrednom pogodbom obavile su nezakonitu licitacionu kupoprodaju nepokretnosti ovog preduzeća u stečaju na lokaciji Batajnički put 14, firmama "Gemaks" u vlasništvu Antelja i "Koka-Koli".

Veoma je verovatno da je Antelj uticao da se za stečajnog upravnika postavi upravo neko od poverenja koji će umeti da štiti njegove finansijske interese. Budući da Borovčanin senior već ima devet stečajnih postupaka u kojima vodi preduzeća, procenjeno je da je u slučaju „Partizana" bolje posao poveriti Borovčaninu junioru koji će sve obaviti isto tako dobro, a manje je upadljiv.

Da je Miloš Borovčanin već uveliko prihvaćen kao deo „elite" vidi se i iz toga da je mesec dana posle „Partizana" dobio da vodi i stečaj „Termoelektra" d.o.o. iz Beograda.

Diplomirani ekonomista Dragan Perković (licenciran od 32. septembra 2005. godine) trenutno vodi deset preduzeća u stečaju, a jedno od njih je i „Tri Grozda". Za Perkovića se zna da je omiljeni stečajni upravnik stečajnog sudije Mileve Misailović.

Jedan od povlašćenih je i Mihajlo Koruga, diplomirani pravnik, koji licencu ima od 21. septembra 2005. godine. Pored „Beka" a.d. on vodi još osam preduzeća koja su u stečaju. Preuzimajući „Beko" Koruga je ušao u sukob sa tadašnjom direktorkom ALSU-a Ivanom Matić, jer je ona bila na strani ranijeg stečajnog upravnika Željka Pešuta koji je upravo zbog loše sprovedenog stečajnog postupka u slučaju „Beka" izgubio licencu.

Devet preduzeća vodi i Andreja Božić, istovremeno i stalni sudski veštak za mašinsku struku.

I Gordana Despotović-Roža vodi devet stečajeva. Ona je nekada bila načelnica Severnobačkog okruga i članica Glavnog odbora SPS-a. Njeno ime se nalazi na spisku osoba kojima je devedesetih godina bio zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije i Sjedinjene Američke Države.

Na istom spisku bilo je i ime tadašnjeg direktora „Zastave" iz Kragujevca Milana Beka. Moguće zbog bliskosti još iz devedesetih, kada su oboje podržavali Miloševića i borili se protivEU, Gordana Despotović – Roža je svojevremeno bila postavljena za privremenog stečajnog upravnika u predstečajnom postupku nad „Lukom Beograd" koju je prethodno u toku privatizacije kupio Beko.

I dosadašnja direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Ivana Matić je bila povezana sa režimom Slobodana Miloševića, tako da je još iz tog perioda bila prijateljica Gordane Despotović. Ona je, naime, supruga Gorana Matića, ministra informisanja u vladi SRJ devedesetih godina.

Ove godine više desetina preduzeća u restruktuiranju sa teritorije koju pokriva Privredni sud u Beogradu odlazi u stečaj. Među njima ima i onih koja još uvek imaju vrednu nepokretnu imovinu koja u stečajnom postupku može da se proda uz dobru proviziju za stečajnog upravnika i sudiju. Najverovatnije će članovi „elite" stečajnih upravnika preuzeti i te slučajeve. Ako do tada još uvek budu bili na slobodi.

 

      A 1. Sa kumom, u naplatu reketa

 

Mimo zakona i konkursa koji je u toku, za vršioca dužnosti direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika postavljena je nedavno Danijela Vazura, dotadašnja direktorka Centra za stečaj u Agenciji za privatizaciju.

Njen rođeni brat je Miloš Vazura, kum generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, koji je danas direktor FK Partizan, iako ima samo 28 godina. Miloš je prethodno bio pomoćnik ministra pravde Nikole Selakovića.

Sa te pozicije je zajedno sa kumom Nedićem reketirao privatne izvršitelje kojima su dodeljivani predmeti izvršenja gde je izvršni poverilac Elektro-privreda Srbije (EPS). U slučaju da izvršitelj odbije da deli novac sa Nedićem i Vazurom gubio bi pravo da zastupa EPS. Svojim saradnicima je Vazura sređivao ispit za izvršitelja i obezbeđivao imenovanje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije