SLUŽBA U SROZAVANJU: TAJNA SLUŽBA SRBIJE I STRUČNJACI KOJI SE NE BAVE SVOJIM POSLOM!!!

 

Bezbednosno informativna agencija (BIA), preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević se sprema da napusti brod koji tone. Uspeo je da zgrne milione evra, i sada se povlači na rezervni položaj.

Ispunio je plan da za specijalnog tužioca za organizovani kriminal dovede svog bliskog rođaka iz Čačka, advokata Mladena Nenadića. Njegovi saradnici su se toliko osilili, da je jednog od njih nedavno morao da smeni, jer kada je ušao u njegovu kancelariju, načelnik je držao noge na stolu. Nije hteo ni da ga pozdravi.

 

                    major Goran Mitrović

 

Agencijom upravlja organizovana kriminalna grupa, koja je gora od svake italijanske ili čikaške mafije. A, na čelu te hobotnice su Rada Selaković, načelnica logistike i Zoran Stanić, zvani ZIS, načelnik VII Uprave, koja se bavi i prisluškivanjem i posebnom proverom građana.

Nju je ZIS pretvorio u privatno preduzeće. Servisira voždovačku i rakovičku kriminalnu grupu, podacima koji su im potrebni, i to za veliki novac! Pomaže mu u tome Rada Selaković, koja je bila bliska saradnica odbeglog tajkuna Danka Đunića, i toliko se osilila da može nogom da otvori vrata kod šizofrenog Aleksandra Vučića.

Po njenom nalogu, nakon što je TV Pink objavio da je na spisku za hapšenje u novogodišnoj pokazanoj vežbi “Rezač“  i Danko Đunić, tužilac je njegovo ime izostavio sa spiska za hapšenje!

BIA po nalogu Zorana Stanića i Rade Selaković danonoćno opservira predsednika Nikolića, članove njegovog kabineta i članove porodice, o čemu redovno obaveštavaju i Vučića, ali samo u meri u kojoj njih dvoje ocene da mogu da imaju koristi.

Jer, Vođi je važno da mu ZIS dostavlja izveštaje o njegovim političkim protivnicima, a on može da radi šta hoće. Po svemu sudeći, iza njih dvoje ostaće i mnogo krvi…

U igru je uključen i načelnik operative Jovo Drobnjaković, koji je lično izveo akciju u kojoj je skoro likvidirana službenica Ministarstva spoljnih poslova Srbije, koja je otkrila pljačku od oko pola miliona dolara u Ambasadi Srbije u Vašingtonu. Te pare su Selakovićeva i ZIS hteli da upotrebe na korumpiranje srpskih diplomata, koje bi potom CIA ucenjivala.

Naime, službenicu MIP-a, koju su službenici BIA pratili do mesta nesreće, udario je Jovo Drobnjaković službenim automobilom koji koristi Rada Selaković. Tokom te akcije, službenici BIA-e su stalno izveštavali Drobnjakovića o maršruti njenog kretanja.

Ona je teško povređena, sa prelomom kičme, i nalazi se u bolnici, u koritu, nepokretna. Slučajno je preživela. BIA je zataškala ovaj težak udes, koji je, ustvari, bio umišljajni pokušaj ubistva. Protiv Drobnajkovića nije još podneta ni krivična prijava.

Selakovićeva i ZIS, stvorili su parapolicijsku organizaciju, od osuđivanih lica, koja ima zadatak da likvidira one koje Vučić označi kao nepodobne! Može se očekivati da akcija počne prvih dana proleća. Političke likvidacije vršiće pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice SAJ, čiji komadant je javni saradnik američke CIA-e koji je svojevremeno bio transporter droge za pokojnog narko-bosa, Dušana Spasojevića, o čemu je svedočio, pred specijalnim tužilaštvom Dejan Milenković Bagzi, opisujući svoja neposredna saznanja.

O kakvim ličnostima reč govori i njihovo ponašanje na komemoraciji poginulim radnicima BIA, krajem septembra prošle godine. Troje službenika je poginulo u saobraćajnoj nesreći 25. septembra prošle godine. Do stravičnog udesa je došlo na magistralnom putu Pojate-Kraljevo, kod crkvice u Čitluku, kada je automobil "fijat punto" prilikom preticanja podleteo pod šleper prijepoljskih registracija. Selakovićeva, ZIS i njihova kamarila sedeli su u njenom kabinetu i jeli prasetinu, dok je u hodniku trajala komemoracija.

ZIS je pre nekoliko godina, nakon udesa koji je skrivio, jurio vozača GSP-a da ga ubije. Nije poslat na ciljani zdravstveni pregled. Neko je to sprečio.

Akcija, zbog koje se, po svemu sudeći, Đorđević na vreme povlači je zamišljena od strane jedne strane službe bezbednosti. Selakovićeva i ZIS su popisali političare i “biznismene“ koji su zgrnuli ogromne pare. Njima nude da iznesu pare na inostrane račune, uz obrazloženje da u Srbiji više nije sigurno, i da se “ne zna dokle će Vučić još vladati…".

Novac će im izneti u strane banke, uz malu proviziju, a potom ta strana služba namerava da ga pokupi sa njihovih računa, i prebaci u svoje fondove. Njima nema ko onda da pruži zaštitu. Tako bi Vučić ostao bez novca svojih saradnika, koji, kako on planira, treba da finansiraju njegovu vladavinu.

Na spisku žrtava je i većina članova Vučićeve familije. Hobotnica iz BIA opisuje Vučićevog brata Andreja kao teškog narkomana, kome treba uzeti sav novac koji je opljačkao.Ova akcija BIA bi se mogla smatrati i patriotskom, da je reč o novcu koji bi bio vraćen Srbiji, a ne da ode u fondove američke tajne službe.

Treba napomenuti da su i regionalni centri i Centri BIA u većim gradovima Srbije, prerasli u prave gangsterske organizacije.

Ko je načelnica logistike Rada Selaković?

Načelnica logistike u Bezbedonosno-informativnoj agenciji Rada Selakovć, uticajnija je u Agenciji i od direktora Aleksandra Đorđevića.

Da podsetimo čitaoce, već smo pisali da je gospođi Selaković kupljen novi automobil marke “Tojota“, za 70 hiljade evra, a dodeljen joj je i službeni vozač, pa se po ceo dan vozika, umesto da je u Požarevcu. Pre dolaska u Agenciju, gospođa Selaković je radila u jednom društvenom preduzeću, u kojem je izvršila proneveru!

Ministar pravde Nikola Selaković, spasio je rođaku Radu od hapšenja, napravljen je lažni poligrafski nalaz, i bez bezbednosne provere zaposlena je u Bezbedonosno-informativnoj agenciji, sa velikim uticajem. Radila je i u Institutu za ekonomske studije Danka Đunića i Aleksandra Vlahovića.

Gospođa Selaković troši koliko hoće, a namerava da se preseli da živi u Sjedinjenim Američkim Državama, gde Selakovići imaju imovinu. Njena kćerka je putovala u SAD, da se privikava. Kojim podacima gospođa Selaković kupuje američku useljeničku vizu?

Da li je moguće da načelnica u Agenciji i dalje rukovodi, iako javno najavljuje svoje iseljenje iz ove zemlje? Izgleda da je sve moguće, pa i to. Kada je na fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije, da podsetimo, došlo do skandaloznog nadletanja drona nad stadionom na kojem se igrala utakmica, na sastanku kod premijera gospođa Selaković je tražila da se iz službe odmah otpuste prvih pet ljudi, uključujući i direktora Aleksandra Đorđevića, i načelnika beogradskog Centra službe.

Aleksandar Vučić je u prvi mah odbio takav predlog, za koji se zalagao i njegov mladoumni ministar pravde Nikola Selakovića. Ipak, načelnik beogradskog Centra je kasnije smenjen, jer je Boris Tadić tražio od Aleksandra Vučića da njegovi ljudi preuzmu ovaj najosetliiviji deo službe, preteći mu dokazima koliko je plaćao Vučića i njegove, dok su bili u opoziciji.

Trojica prvih ljudi Centra su imenovanjem na ključne funkcije, zaprepastili zaposlene. Za jednog se zna da je aktivni saradnik Hrvatske obaveštajne službe, a druga dvojica su kriminalni kadrovi iz bivše Demokratske stranke, a danas Tadićeve partije (Bože, kako se zove ta stranka?).

Beogradski centar BIA, izdao je više od 50 legitimacija “saradnicima“ Službe, mada značke Agencije mogu imati samo stalno zaposleni u BIA, na operativnim poslovima, prema utvrđenoj sistematizaciji.

Dakle, ovi “saradnici“ u BIA rade po ugovoru o delu! Tako se pokriva njihovo putovanje u Hrvatsku i otvoreno špijuniranje, a oni u podzemlju prikupljaju podatke o tajkunima, viđenijim članovima mafije.

Posebnu opasnost po BIA predstavlja odeljenje koje se bavi “suzbijanjem krijumčarenja narkotika“. U njemu već deceniju postoje dva klana, koja su međusobno suprotstavljena, ali su, zbog čuvanja pozicija, uspeli da se izmire. Sada zajednički osiguravaju transporte narkotika kroz Srbiju za Evropu, preko Hrvatske, Mađarske i Rumunije.

Nekada je to Služba radila, kao državni posao, čime se bave skoro sve bezbedonosne službe na svetu, ali sada službenici iz narkotika preuzimaju domaće tržište. Distribuiraju drogu političarima, javnim ličnostima, koje snimaju i ucenjuju.

U najvećoj meri su iz posla istisnuli policiju, koja je skoro dve decenije držala domaće narko tržište, jer je suzbijanje krijumčarenja narkotika i njihova distribucija u nadležnosti kriminalističke policije.

Službenici BIA koji rade na suzbijanju rasturanja narkotika imaju operativnu sposobnost, tehniku i ovlašćenja, uglavnom ih zloupotrebljavaju, baveći se trgovinom informacijama narko bosovima, tajkunima i strancima.

Albanska mafija ima povlašćenu cenu kod ovih službenika Agencije. Prema podacima Obaveštajne uprave, desetorica službenika Agencije iz ovog odeljenja ima kuće u SAD-u i Švajcarskoj! Oni su posao razvili i po skoro svim gradovima u Srbiji.

Direktori mnogih tajnih službi su, uglavnom, političke ličnosti. Ali, zamenici direktora i načelnici u Službi su obavezno iskusni operativci, koji ceo radnik vek su proveli u “firmi“. Otkud gospođa Selaković u tajnoj službi?

Magazinu Tabloid dostavljeni su mnogobrojni dokazi o najtežem kriminalu u BIA. Molimo insajdere za razumevanje, što ih sve odmah ne objavljujemo.

 

        BIA i mafija na istom zadatku

 

Centar BIA-e u Novom Sadu već neko vreme pretvorio se u privatnu družbu načelnika Centra, njegovog zamenika i zaposlenog Bore Švonje sa ljudima iz vrha vlasti, koji su sumnjive kriminalne prošlosti i pravilno raspoređeni po svim partijama.

Načelnik BIA – Centra Novi Sad je Vasiljević, rodom je iz Krupnja, a zamenik mu je Vesić. Bora Švonja, šef u BIA iz Novog Sada je iz Osijeka, gde su mu donedavno živeli otac i majka, a sestra njegova i danas živi u Osijeku, i udata je za visokog fukcionera HDZ-a.

Kakva je njegova podobnost, ako se ne zna da li je (a, pretpostavlja se da nije!) završio ni srednju školu. Zna se samo da je kupio diplomu nekakvog privatnog fakulteta. O tome piše Tabloidov insajder iz Novog Sada!

 

     Piše: Insajder B – 31

Pomenuto društvo zajedno sa Dušanom Bajatovićem, Milošem Vučevićem (gradonačelnik N.Sada), Dejanom Mandićem (bivši načelnik za finansije N.Sada i odskorašnji direktor ZIG-a), Mirčićem (predsednik pokrajinskog odbora SRS), Bojanom Pajtićem, Nenadom Čankom, Momom Milovićem (u vreme kada nije u zatvoru), Tomislavom Bokanom (Drina, Dunav, Dinara), dr Aleksandrom Milovančevim (direktor Luke), Igorom Bečićem (potpredsednik parlamenta R.Srbije) i njegovim potrčkom Vladimirom Vrbaškim (vlasnik semenskog doradnog centra Pionir u Srbobranu), i sa mafijašima Perom Matijevićem, Mirkom Dubrojom, Amidžom i Vukovićem, u svakodnevnim druženjima zloupotrebljavaju javna preduzeća, javne finansije, sudstvo i tužilaštvo za svoje privatne poslove, praveći strategiju šta će se desiti ako na budućim izborima pobedi Aleksandar Vučić, Boris Tadić, Bojan Pajtić ili neko drugi. Čine jedni drugima protivzakonite usluge, naplaćuju penale, tale se…

Svakog dana se već od 13 sati, pa i kasnije, sastaju u poluzatvorenim restoranima i hotelima grada Novog Sada, i na mestima po Fruškoj gori (restoran Pošte, Elektrodistribucije..), Irigu i Vrdniku, do ranih jutarnjih sati, praveći bahanalije i svoje strategije, u obilju dobre hrane, alkohola, droge, pederluka i muzike…

BIA se srozala do neslućenih razmera, privatno se koriste uređaji za prisluškivanje neprijatelja i proveru svojih prijatelja, kako bi se obezbedilo efikasnije poslovanje pomenutog kruga.

U BIA je od skoro Igor Bečić zaposlio svog brata po ocu. U tom društvu često bivaju i neke sudije iz Novog Sada, kao i ljudi iz tužilaštva, i direktori svih javnih preduzeća iz Novog Sada, u kojima još ima ponešto novca.

Polupijani i mamurni odlaze na posao, a posao im počinje u prepodnevnim satima uz jutarnje pijenje kafe u Flying Dutchmanu, Karmi, DeGustu, Vremeplovu, sve sedeći sa pomenutom mafijom.

Otac Miloša Vučevića, Zoran Vučević, venčani je kum sa izvesnim Janom Žiškom, koji je u svojoj privatnoj karijeri do sada otvorio i zatvorio 37 preduzeća, koja su se mahom bavila prevarom građana Vojvodine i privrede Vojvodine, a od tih 37 preduzeća, pet je bilo otvoreno na ime Zorana Vučevića!

Najveću štetu državi i stanovništvu nanelo je njegovo preduzeće "Š-komerc", koje je 90-ih godina kao banka napravilo piramidalnu pljačku 184.000 Vojvođana, i tom prilikom opljačkalo od građanstva stotine miliona maraka. Zoran je svom dobrom prijatelju rekao da je u vreme predizborne kampanje Aleksandru Vučiću dao 500.000 eura, kako bi njegov sin preuzeo partiju od Igora Mirovića i postao gradonačelnik.

Posle izbora, Miloš Vučević je opljačkao i ogromnu svotu novca od velikih privrednika grada Novog Sada i direktora javnih preduzeća, gde je novca bilo u toj meri da se njegov otac Zoran uplašio da mu je sin pogubio kurs, i da je nezajažljiv u pljački, tako da izvesno vreme nisu bili u komunikaciji.

Miloš Vučević je pre četiri meseca postavio Dejana Mandića iz finansija grada za direktora ZIG-a, iz razloga što planiraju da oplode do tada opljačkan novac kroz buduće investicije izgradnje zgrada u Novom Sadu, i njih dvojica preko novootvorenih firmi, kao i preko firme Vučevićeve doskorašnje ljubavnice Ivane Kulaš, grade nekoliko zgrada u Novom Sadu, za sebe i svoj račun.

Vučević je direktora ZIG-a Višnjića smenio iz razloga što je on sam tražio novac od novosadskih građevinskih preduzeća, preko dogovora njih i Vučevića. Potpuno kriminalizovani, doktor Aleksandar Bata Milovančev, preko preduzeća svoje žene Mire Ač, prodaje Bajatoviću cevi za gasifikaciju vojvođanskih mesta po naduvanim cenama.

Bečić, Vučević i Mandić preko izvesnog gospodina Zbiljića su izvršili pritisak na Ružicu Đinđić koja je neposredno pred pad Borisa Tadića kupila firmu Južna Bačka, kao sastavni deo Elektrovojvodine, da Zbiljiću proda paket deonica u toj firmi, ili će je oni hapsiti, što je i učinila.

Jorgovanka Tabaković pustila je Zbiljiću kredit od 700.000 eura, i on je u APR-u imenovan kao akcionar Južne Bačke, a ostala trojica su dobila po Škodu Super B, i izvlače pare iz pomenute firme.

Dejan Mandić je devedesetih godina bio predsednik mladih SPS-ovaca u Subotici, na teške urgencije je završio ekonomski fakultet i zaposlio se u PU Novog Sada -Odeljenju za privredni kriminal.

Odmah potom stupio je u kontakt sa novosadskim mafijašima, taleći se sa njima. Dolazio je tobože u kontrolu PP Vuković iz Veternika, jer je ta firma primala novac za žiralno prodavanje nemačkih maraka.

Posle uplate novca na PP Vuković, firma uplatilac je bila obaveštavana da su došli inspektori za privredni kriminal, i da će biti otkriveni, te je PP Vuković umesto maraka ljudima uvaljivao svoje ulje, izuzetno lošeg kvaliteta.

Odmah potom Dejan Mandić među prvima je na licitaciji kupio građevinsku firmu u Temerinu, ucenjujući ljude kao inspektor za privredni kriminala, za 50.000 maraka, u kojoj je odmah otpustio nekoliko desetina zaposlenih radnika, a imovinu rasprodao.

To je odradio preko Agencije za prodaju državnih preduzeća u Novom Sadu, tako što je došao u tobožnju kontrolu u datu agenciju. Dejanov lični prijatelj bio je i Darko Šarić, kod koga je Dejan zaposlio rođenu sestru svoje žene, koja je bila glavna domaćica u rezidenciji na Tatarskom brdu, a njen muž je bio u obezbeđenju te vile.

Dejan Mandić je odmah potom otvorio bolnicu za lečenje narkomana na izlazu iz Novog Sada u vili od nekoliko spratova, zajedno sa Darkom Šarićem. Nakon toga, postaje savetnik generalnog direktora Tržnice Novi Sad, u kojoj je opljačkao oko 600.000 evra!

Dejan Mandić je promenio više partija, bio je član: KPJ, SPS, Nova Srbija, DSS i na kraju SNS. U svom vlasništvu poseduje nekoliko stanova i kuću u Novom Sadu, kao i moderan kafić na Somborskom bulevaru.

Dejan Mandić je sa izvesnim novosadskim mafijašima podigao kredit od 600.000 eura preko fantomske firme u NLB banci, i tom prilikom su kao hipoteku dali obično poljoprivredno zemljište od 30.000 evra u Rumenci, a lažno procenjeno kao građevinsko zemljište. Naravno, kredit nije vraćen.

Posle svega Bajatović, kao najmoćniji čovek ove priče, poklonio je oko 150.000 evra Centru BIA-e u Novom Sadu, koji su za taj novac izgradili SPA centar sa teretanom i saunom. Koliko novca je još bilo u igri, to se ne zna.

Uoči Nove godine održana je proslava u organizaciji Petra Matijevića, u njegovom restoranu Ribarac. Prisustvovali su i načelnik BIA – Centar Novi Sad i njegov zamenik. Svo vreme su se grlili sa Zoranom Šćepanovićem predsednikom Upravnog odbora FK Vojvodina, koji je dan kasnije uhapšen u čuvenoj Vučićevoj pokaznoj vežbi masovnog hapšenja.

Gradonačelnik Vučević je u emotivnoj vezi i sa Oliverom Simović, koja je radila u gradskoj upravi, a sada radi u ZIG-u. Zbog nje je smenjen Višnjić bivši direktor, jer nije znao da je ona u vezi i sa njim i sa Vučevićem. Oliverina sestra radi u hotelu Elektrovojvodine na Fruškoj Gori, kao šef. Ivana Kulaš je bivša ljubav. Ona je izvršni direktor u ZIG-u.

Gradonačelnik je, takođe, na taštino ime kupio i automobil marke Nisan Kaškaji.

Zgrade u kojima se nalaze i stanovi Igora Bečića i Vladimira Vrbaškog od po 560 kvadrata, zidao je tajkun Vojislav Gajić i njegova mafijaška firma Aleksandar gradnja. Stanovi se, inače, nalaze u ulici Bulevar oslobođenja u Novom Sadu. Vrbaški je kupio i stan u Beogradu i kući na Floridi (SAD) poslaniku SNS-a Zoranu Babiću.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STANJE IZDAJE: “VLADA U SRBIJI” ČVRSTO OPREDELJENA DA IGRA PO TAKTOVIMA BRISELSKE MAŠINERIJE!!!

 

Političari na čelu Srbije su prebrzo zaboravili da naša država kao član UN (koje se, na žalost, može jedino pohvaliti tolerisanjem haosa u svetu), u Generalnoj Skupštini ima makar i svoj glas kojim bi pokušala da zaštiti interese sopstvene (još uvek suverene) države, pa su odlučili da taj glas i kormilo vođenja spoljne i unutrašnje politike Republike Srbije prepuste glomaznom birokratskom aparatu EU, gde u svakoj uzgovorenoj rečenici prepunoj hvalospeva o njenim vrednostima, još jače duvaju u jedra i podižu rep tom briselskom taboru, istovremeno urušavajući državnost Srbije!!!!

Sve “Vlade u Srbiji” su u svojim aktivnostima naopako postavljali prioritete funkcionisanja države i dozvoljavali da tuđa ruka povlači poteze, pa će čak i prepuštanjem EU da sastavlja Ustav Srbije (već su ga odštampali, samo čekaju povoljan trenutak da nam ga poture), na kraju srpski narod i ostale stanovnike države Srbije, dovesti do statusa obične kolonije….

 

 

 

Jer da nije tako, jedan od glavnih ciljeva njihovog rada bio da stabilizuje privredni razvoj Srbije, da oživi funkcionisanje privrednih grana, unapredi domaću poljoprivrednu i stočarsku proizvodnju, smanji nezaposlenost, reši probleme na prosvetnom, naučnom, kulturnom polju, smanji zaduženost države, ojača i modernizuje Vojsku, itd, itd… znači sve ono što je spada u opis posla državnih organa.

Međutim, sve “Vlasti u Srbiji” su politiku vođenja sopstvene države, spuštali na nivo kao da je narod Srbije do pre petnaest godina živeo na grani, pa su odlučili da preduzmu sve aktivnosti u kojima će srpski narod i ostale građane Srbije uveravati da će njihov dalji život počinjati i zavisiti od prihvatanja gledišta i propisa donešenih u Briselu!!!

Sve predhodne vlasti pa i ova, sprovodile su aktivnosti privatizacije pljačkaškog karaktera , pa je vršena rasprodaja strancima strateški važnih preduzeća (počev od cementara, preko poljoprivrednog zemljišta do izvorišta vode), i gde se umesto stimulisanja otvaranja domaćih firmi u domenu privatnog preduzetništva (pravdajući se da nije planiran novac za te namene), daje tri do deset hiljada evra stranim kompanijama da bi zaposlili naše radnike kao jeftinu radnu snagu!!!!

U istom pravcu su se povlačili pogrešni potezi uvozom proizvoda (često sumnjivog kvaliteta) iz zemalja EU, pri čemu su se neki debelo ugradili da bi druge ojadili, i istovremeno gasili domaća preduzeća i ubijao trud i muka poljoprivrednika, urušavala i stočarska proizvodnja produbljujući demontažu sopstvene države!

Međutim, funkcioneri “Vlade u Srbiji” su odlučili da njihov glavni prioritet treba da se sastoji u aktivnostima u cilju ispunjavanja platformi, strategija, mišljenja, zaključaka, smernica, uputstava, mera, naloga, zahteva, preporuka i direktiva dobijenih od tzv. “Nove kominterne” oličene u EU, u čijem sastavu ogroman skupo plaćeni birokratski aparat zarađuje visoke plate, a jurnjava za datum početka otvaranja poglavlja, našem narodu se predstavlja kao vrhunska važnost za nastavak njihovo života, pri čemu su između ostalog, morali biti raskidani i ekonomski ugovori sa trećim državama van EU, pa i po cenu očigledne dugotrajne štete po sopstveni narod i državu!!!!!

Dalje, umesto da u svakom trenutku i na svakom mestu u svetu Srbija demonstrira svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu svoje teriotorije koja je po Rezoluciji 1244 data na upravljanje UN, (samo na upravljanje), i insistira na ispunjenje makar odredbi iz aneksa 2.tačka 5. u kojoj između piše:

„ Privremena administracija treba da obezbedi prelaznu upravu, i da pri tome uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih demokratskih samoupravnih institucija kako bi osigurali uslove za miran i normalan život za sve stanovnike Kosova.“

Na taj deo Rezolucije se srpske vlasti nisu baš puno obazirale , kao i na tačku 7. aneksa 2. u kojoj je napisano: „O uspostavljanju privremene administracije za Kosovo kao dela medjunarodnog prisustva pod kojim Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslaviji, odlučiće Savet bezbednosti UN. Bezbedan i slobodan povratak svih izbeglica i raseljenih lica pod nadzorom Kancelarije Visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice i neometani pristup Kosovu humanitarnim organizacijama za pružanje pomoći.“;

pa su sve ranije pa i sadašnja “Vlast u Srbiji”, odlučili da, umesto rešenje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” , zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, (u čemu je početnu gubitničku inicijativu dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem “zajedničke rezolucije” Generalnoj skupštini UN, 09.09.2010. kojom je tek vezao ruke Srbiji i otvorio put novoj “Vladi u Srbiji”), i da potpisivanjem izdajničkog briselskog sporazuma koji je potvrdio u uzaludnu žrtvu Srbije i mogućnosti uticaja na deo naše južne pokrajine Kosovo i Metohiju, žrtvuju imovinu Srbije (infrastrukturu, plodnu srpsku zemlju, šume, reke, životinje,….) zajedno sa srpskim narodom i predajući ga u ruke novim gospodarima njihovog života i smrti!!!

 

       Urušavanje države – stalan zadatak!!!!

 

Pravi put svake odgovorne Vlade (a “Vlada u Srbiji” to nije), trebao je da se kreće u pravcu: da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, u kome su i pitanja o KiM, ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i HITNO naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Ali u ovakvoj poniznoj servilnosti prema svim zahtevima koji su stizali iz Brisela, “Vlada u Srbiji” nije propuštala da preduzima mere i aktivnosti, (uvijajući ih u oblandu nazvanu “statusna neutralnost” pravljenu u briselskoj kuhinji), koje su bile u skladu sa “Tačijevim šiptarskim ustavom”, pa su u tu svrhu donošene uredbe kojima bi se takvo stanje i ozakonilo, (a ništa nije preduzimano da se promene odluke koje su oglašene neustavnim), pa sa ogorčenjem konstatujemo da Srbija, kao međunarodno priznata i suverena država, ne može ništa da učini prema teritoriji čije su vlasti samoproglasile državu koja nije međunarodno priznata!

Dalje, umesto da su čelnici “vlasti u Srbiji” sebi postavili misiju u vođenju Srbije na način da sami odlučujemo o tome šta je za nas prihvatljivo a šta nije, učinili su sve da skoro u potpunosti povlađujemo svakakvim zahtevima briselskog tabora, koji je svojim redovno ucenjivačkim i kolonizatorskim stavovima u mnogome postao nedostojan, želeći da nametne poštovanje vrednosti EU kao institucije, bez prava kritike od strane drugih!!!

Pa još ako tome dodamo i činjenicu da MMF već odavno učestvuje u kreiranju i trošenju budžeta Srbije, lako zaključujemo da je državna vlast postala sredstvo uz pomoć koga se upravlja Srbijom sa strane, pa nije isključeno da nas u nekom trenutku MMF iznenadi zahtevom da se narodu ograniči i upotreba vode za piće!!!

U tu svrhu su dozvoljene različite vrste aktivnosti i rovarenje gomile raznih NVO, koje su potpomognute novcem sa zapada, i na žalost i iz budžeta Srbije, svoje delovanje pod maskom zaštite ljudskih prava, perfidno proširivale prvo nametanjem svojih želja , pa čak i kroz predloge raznih antisrpskih zakona čija sadržina u nekim elementima odudara od tradicionalnih običaja i vrednosti naroda Srbije, sve dok ne zadobiju povoljniji položaj i njihovi interesi ne prevladaju u Srbiji!

Svojom aktivnošću su preduzimali i one radnje usmerene i na obaranje svih dosadašnjih legitimnih vlasti države Srbije, i izborili se da svaki građanin preko budžeta nevoljno plaća za njihove performanse i često antidržavne projekte koje odobrava “Vlast u Srbiji”!!!

Sledeća naopaka aktivnost nekih institucija i “vlasti u Srbiji”, je prećutno dopuštanje uništavanja kredibiliteta i ugleda nacije, onih pojedinaca, institucija, društvenih grupa…, kao i tolerisanje, medijsko eksponiranje, navođenje i prenošenje preko štampanih i elektronskih medija (koji odišu jednoumljem), čak i iskrivljenih izjava raznih EU političara i poslanika različitih evropskih partija i pojedinaca na različitim položajima, čija većina nema pojma o Srbiji kao državi, a o narodu da ne pominjemo, a kojima se dozvoljava da se nepotrebno mešaju u unutrašnje stvari Srbije!!

A o ovlašćenjima koje omogućava Bečka konvencija o diplomatskim odnosima i zloupotrebi prava zapadnih ambasadora koji borave u Srbiji dovodeći ih u ravan guvernerskim, gde „vlast u Srbiji“, mal’te ne bez odobrenja ni svu vodu iz vodokotlića ne smeju da puste u WC šolju posle njene (obavezno „ograničene“) upotrebe, tek su posebna priča o njihovoj moći službovanja u našoj državi, zato što im je omogućeno da namerno zaboravljaju da diplomatske norme zahtevaju od njih da poštuju tradiciju zemlje u kojoj se nalaze!!!

Državne vlasti Srbije olako dopuštaju da na različite načine, zapadne zemlje nastavljaju da vršenjem pritiska na srpski i ostale narode, i sprečavaju da pružanjem otpora evropskom jednoumlju, narod Srbije ostane ono što jeste: da su pripadnici države u kojoj su rođeni, države koja ima svoju tradiciju, religiju, običaje, kulturu, zakone, odgovornost…, i da ne dopuste briselskim birokratama da se ponašaju prema nama kao da život običnog čoveka u Srbiji, počinje prihvatanjem nametnutih zakona EU, kroz koje se želi izvrštiti pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda!!!!

Umesto insistiranja države na očuvanju porodičnih vrednosti kroz pravilno i odgovorno vaspitanje dece od strane oca i majke, kao i na insistiranje i na obavezama dece (počev od izgrađivanja poštovanja svojih  roditeljaa, pa do školskih obaveza ), naopako je postavljeno pravilo da se prvo insistira na poštovanju prava dece bez ikakvih uslova, čime se slabi porodica kao celina, a deca se tako izlažu riziku da zakonom naređenom smanjenom kontrolom njihovog ponašanja u dobi odrastanja, postanu lako povodljive i moguće društveno problematične osobe, koje kasnije mogu prvo da naude sebi i drugima, i skupo da staju društvo kao celinu.

U istom pravcu, se marginalizuju one religijske i dobre porodične vrednosti koje su sticane u odgajanju, dugo godina, u pravoslavnom duhu, a dopuštaju se aktivnosti kojima kroz razne društvene pojave nametnute iz EU, među kojima neke nisu bile svojstvene dobrim običajima i vrednostima našeg društva, i na velika vrata se uvode i nameće opšta obaveza poštovanja prava osoba i grupa homoseksulanih sklonosti, dodajući nova i prenaglašavajući takva njihova prava u društvu (kao npr. predlog usvajanje dece, a istovremeno se ne stimulišu oni bračni parovi na usvajanje dece koji iz zdravstvenih razloga nisu mogli da imaju potomstvo), i opterećuje se budžet države značajnim izdvajanjima u cilju zaštite interesa takvih grupa i pojedinaca.!!!

U pravcu urušavanja državnosti, tradicije, istorijskih vrednosti, sopstvene kulture, itd, pored prikrivenog delovanja različitih vrsta sekti, nameću nam se i razni datumi i zahteva od naroda Srbije, da ih bezuslovno prihvata pod maskom “evropskih vrednosti”, iako za naš narod neki od tih datuma niti aktivnosti vezane za njih, nemaju nikakvog istorijskog značaja ni vrednosti za državljane Srbije!!!

Na kraju se može dogoditi da Srbija dobije svetski ili evropski kalendar važnih datuma, koji će imati primat nad postojećim zvaničnim!!!

 

       Brzina širenja izdaje u Srbiji – kao virus!!!

 

Dalje, umesto izgrađivanja vojske Srbije u cilju spremnosti za odbranu sopstvene države i istovremeno podizanje njenog ugleda među narodom i u drustvu, “vlasti u Srbiji” su njenu brojnost sveli na ukupan broj komunalnih policajaca po gradovima, a obučenost malo bolju od obučenosti nekog regionalnog lovačkog udruženja, i aktivno se zalagali o širokoj potrebi učešća pripadnika Vojske u međunarodnim misijama na raznim lokacijama po svetu ,kao npr, na obalama Somalije u vrlo važnoj borbi protiv pirata, koja se pretvorila u planetarnu smejuriju trošenjem para iz budžeta iz angažovanih država,( iako smo bili svedoci da moćni sateliti mogu da otkriju i navedu raketu u ventilacioni otvor na skolništu kod Kuršumlije, a ne nekakav piratski brod u vodama Somalije čije daljinsko uništenje ne bi nikoga u svetu potreslo)!!!

A na domaćem terenu na žalost, jedina odbrana za koju je vojska trenutno sposobna (krivicom svih “vlasti u Srbiji”) da pruži nekakav doprinos, je odbrana od poplava, i to uz pomoć obučenih jedinica za spašavanje iz drugih država!!!

Smanjenjem obima rada obaveštajnoj službi Srbije svodeći je na misaoni termin, i prepuštanje domaće bezbednosne i kontraobaveštajne službe u ruke strane agenture koji vršljaju po institucijama Srbije kao po deponiji, zaključićemo da su radnici BIA postali samo slepe korisne figure anglo-američkih interesnih grupa!

Uvođenjem sankcija sopstvenom narodu (po zahtevu briselskih birokrata) pri čemu “Vlada u Srbiji” ne stimuliše proizvođača i izvoz Srbije u Rusiju, kao i nipodaštavanje narodnog osećanja pobede nad fašizmom, premišljanjem i samokritikama nametnutim od strane briselske mašinerije zbog nedavnog (u maju) upućivanja sedamdesetak vojnika na Paradu u Moskvu, stvara još veću mučninu kod naroda, tim pre što se takav odlazak ne sviđa upravo onima koji su se i borili protiv tog fašizma, pa s’pravom možemo zaključiti da je taj 28-člani tabor promenio svoj stav o karakteru fašizma kao društvenog uređenja, pa bi prihvatanjem istog stava (koji se zahteva i od nas, što je u sagalasnosti sa pravcem prihvatanja spoljne politike EU) pretstavljalo još dublje potonuće Srbije kao države, znajući da su većina ministara “Vlade u Srbiji” bili protiv učešća sopstvene države na mestu pobednika, što joj i pripada po završetku Drugog svetskog rata!

Izgleda da su čelnici “Vlade u Srbiji”, precenjujući sopstvene “zasluge” do nebesa, naopakim odlukama kroz koje povlađuju svakom migu i podizanjem obrve iz Brisela, želeli da pomisle da bi baš oni, takvim stavom uticali na promenu istorije, a oslobodilački duh srpskog i ostalih naroda unizili do te mere da bi nam se čitav svet smejao, a junaštvo naših slavnih predaka ‘ladno poništili, uvereni da bi naredne generacije lako zaboravili takvu vrstu njihove izdaje, jer se izdaja u Srbiji proširila kao virus!!!!!

Istovremeno, dok je oko 20% stanovništva nezapošljeno, “Vlada u Srbiji” vršila je potpisivanje raznih vojnih sporazuma sa NATO paktom, u kojima je preuzimala obaveze kroz izdvajanje značajnih novčanih sredstava iz budžeta Srbije (u čijem punjenju učestvuju i svi građani Srbije)!!

Tako se vrši dodatno opterećivanje i iscrpljivanje raznih resursa države, a narodu se nameće uverenje da će se u krajnjem slučaju, smatrati sasvim normalnom situacijom ako u naše domove uđu uniformisana lica NATO pakta ili lica nekakvih službi, zakljanjajući svoj postupak pod maskom “borbe protiv terorizma i aktivnosti usmerene na zaštitu nacionalne bezbednosti” (naravno Amerike i EU), a što je “Vlast u Srbiji” omogućila kroz potpisivanje različitih vrsta sporazuma sa NATO  (zadnji o statusu snaga NATO trupa u Srbiji   i ranije sa Vojskom SAD kojima je garantovan imunitet po svakom osnovu!!!

Sad` idemo kod OVIH koji su nas samovoljno bombardovali i to nisu smatrali kao ratni zločin, i ne sagledavajući posledice takve agresije, nas su smatrali zločincima!!!!?

A zašta će nas sad` smatrati!!??? I kome pripadnici vojske zakletvu polažu!???

Prećutno se toleriše i ozakonjuje forsirana politička propaganda i dopuštaju razni kulturni mehanizmi usmereni na formatizaciju Srba i ostalih građana Srbije, kojima se postižu dalekosežni efekti.

Pored zanemarivanja biološke porodice,urušavanja trdicionalne kulture, urušava se i obrazovni sistem Srbije kroz otvaranje mnoštva privatnih škola u kojima se nastava odvija po planovima, programima i metodama u kojima se ruši sistem vaspitanja i obrazovanja dece kao pripadnika sopstvene države!!!

 

       Masovni skup ljudi na ulicama – samo u slučaju besplatne podele nekakve robe…

 

Publika u Srbiji prihvata sve što joj mediji serviraju zahvaljujući dugotrajnom delovanju tehnika kontrole uma, pa se narodu serviraju nevažne i manje važne informacije kao i mnoštvo estradnih programa, a suština stvarnosti u državi se drži daleko od pažnje javnosti, što za posledicu ima potpuno odsustvo želje za saznanjem o pravcu kretanja i sudbini države i pojedinca u okviru nje.

Masovna medijska hipnoza masa se sporovodi kroz kontinuirano izlaganje populacije medijskim šokovima različite sadržine koji imaju za cilj da uvedu narod u stanje društvene bezbrižnosti i naučene bespemoćnosti, i kod njih stvore ponašanje čije su glavne odlike potpuno odsustvo otpora na svaku novu pojavu koju preduzimaju državni organi a po modelima zapadnog kreiranja politike u Srbiji.

Zato je ovde u Beogradu, prošle godine moglo da se organizuje i sastanak Trilaterarne komisije, a ove, već drugu godinu skup Parlamentarna Skupština NATO pakta, ( iako su, Amerika i EU sa 18 NATO zlotvora, samo nedavno ovde sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, tepih i uranijumskim bombama, i pored uništavanja infrastrukture Srbije, ostavljali žrtve i među civilnim stanovništvom); i niz drugih skupova po zahtevima i modelima angloameričkih kreatora politike u Srbiji, a da ni jednom nije bilo nikakvog značajnog društvenog protesta od strane naroda. A skup velikih majstora masonskih loža letos, u Beogradu je već održan…

Veća gužva i masa ljudi se može videti na gradskim pijacama i prazničnim vašarima po gradovima u unutrašnjosti, nego što se može zapaziti u dvomilionskom Beogradu u kome se odvija i usmerava politički život Srbijie.

(Pa će u budućnosti, u nekoj sličnoj situaciji, čak i isticanje zastave neke strane države umesto naše, biti obavljeno na mnogo lakši način nego sto su to učinili onih sedam nemačkih vojnika dvanestog aprila 1941.god)…).

A preko različitih i perfidno napisanih predloga pojedinih zakona koje priprema “Vlada u Srbiji” i dostavlja ih Skupštini na usvajanje, neosetno se uvodi totalitarizam i obmanjuju građani, u čemu glavnu krivicu nose Narodne poslanici koji ih prvo ne razumeju, a svojim glasanjem ozakonjuju pravila i propise napisane po modelima zapadnih planera, koji će se preduzimati protiv našeg naroda, naše dece, ali i protiv njihove porodice i njih lično, onda kada više ne budu obavljali funkciju poslanika!!!

Nije isključeno da se u nekom trenutku po diktatu EU, pred poslanicima nađe zakon o vanrednim ovlašćenjima “Vlade u Srbiji”, po kome bi se život svakog muškarca, žene, i dece u Srbiji, kao i njihova imovina stavila pod kontrolu Vlade, kako bi i ti privatni resursi (jer su državni resursi već predati u ruke stranih vlasnika i korporacija), bili lako dostupni zapadnim razbijačima Srbije!!!

Kroz pojedine zakone, nameću se obaveze i pravila u kojima se prenaglašava pažnja u poštovanju prava kućnih ljubimaca i ostalih životinja, koja su postala primarna u odnosu na prava i potreba običnog čoveka, pri čemu se lagano uvodi navikavanje na gubitak prava ljudi i na samoodbranu, kao i pravo na zaštitu sopstvenog života prema sopstvenom izboru, zato što je to “u skladu sa evropskim zakonodavstvom” i propisima izglasanih u birokratskim forumima, na način koji ne uzima u obzir obične ljude i njihov život koji je daleko komplikovaniji od propisa koje oni donose….

Takva žalosna pasivnost našeg naroda prema nametnutim društvenim pojavama, stvorila je i ustalila takvu amneziju kod ljudi, čija je posledica da je narod postao nezainteresovan za svoju slobodu, pa će po svemu sudeći, narod masovnije izaći na ulicu samo u slučaju ako se bude nešto delilo besplatno!!!

Uz korumpirano srpsko pravosuđe, koje je birano po volji i merilima Zapada, ovo je samo deo rezultata naopakog povlačenja poteza “Vlade u Srbiji, protiv sopstvenog naroda a za račun nalogodavaca koji sede u Briselu i Vašingtonu!!!

I na kraju, potsećamo na nedavno objavljeni tekst u kome, površno posmatrajući ovu sliku , običan čovek bi verovatno pogrešno shvatio poentu i “zaključio” da ona oslikava “potpuno nezavisan rad” Vučićeve Vlade bez stranog uplitanja, u kojoj svi ministri “samostalno donose odluke” o svemu, i “ni 2% ne zarezuju” ni američog ambasadora, ni savete Blera i Kempbela, ni sve one hijene koje sede za stolom, pa se samo postavlja krajnje pitanje o, možda odluci, na koji način Srbija treba da “pomogne” NATO –u eventualnom napadu na Rusiju …!!!

 

©Geto Srbija

DRUGA PLJAČKA ŽELEZARE SMEDEREVO PREKO VLADE SRBIJE DO AMERIČKIH AMBASADORA!!!

 

Iznenadno pomirenje Aleksandra Vučića i Aleksandra Vlahovića, koga premijer sada javno naziva "prijatelj Aca", znak je da je srpski premijer ozvaničio svoju saradnju sa najvećim pljačkašima ove zemlje i naroda, i da ne teži daljem približavanju Evropskoj Uniji. Plan po kome se danas postupa u vezi Železare Smederevo na jednoj "neformalnoj" večeri 2002. je u prisustvu tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Vilijama Montgomerija, Vlahoviću izdiktirao Džon Gudiš, tadašnji mozak US Steel-a za operacije u Srbiji, a današnji suvlasnik preduzeća koje preuzima menadžment Železare. Posle te večere srpski budžet je bio olakšan za više od 600 miliona evra. Koliko je iznosila zarada učesnika ove zavere? A pitanje je za koliko stotina miliona evra će budžet biti lakši posle najnovijeg komplota u režiji Vlahovića i Gudiša.

 

                 Milan Malenović

 

Evropska unija je, svojevremeno, postavila uslov Srbiji da preispita 24 sporne privatizacije velikih kompanija, čiju prodaju je osporio Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, na čijem je čelu bila, sada pokojna Verica Barać. Još dok je bio u statusu kandidata za budućeg prvog potpredsednika Vlade Srbije, čiji mandatar je bio Ivica Dačić, Aleksandar Vučić se u junu 2012. svečano obavezivao da će istrajati u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Prošle, 2014. godine, Aleksandar Vučić je odbio da ide na Kopaonik biznis forum, ili kako ga zovu Srpski Davos, jer je domaćin i prvi govornik bio Aleksandar Vlahović. Ceo prošlogodišnji skup je više nego skromno propraćen u medijima, upravo zbog odsustva političke elite.

Godinu dana kasnije političari su se utrkivali da bi rame uz rame sa Aleksandrom Vučićem prodefilovali po Kopaoniku i srdačno se pozdravili sa Aleksandrom Vlahovićem.

Pažljivi posmatrači dešavanja na dvoru Vučića odmah su razumeli ove signale.

Vlahović je početkom 2014. još uvek glasio za nepoželjnu osobu, jer se tada vodila istraga o 24 sporne privatizacije i to na zahtev Evropske Unije, a njegovo saučesništvo u bar jednoj od njih (ako ne i u skoro svima) bilo je nesporno.

Godinu dana kasnije, istraga je obustavljena bez ikakvih konkretnih razloga, istražitelji su poslati na nove zadatke, dok je prikupljeni materijal predat Aleksandru Vučiću kako bi mogao da ucenjuje kriminalce koji su se obogatili kupujući u bescenje srpske firme. Među njima je bio i Vlahović koji je, za razliku od nekih drugih, bez pogovora i bez otezanja platio traženu putarinu i tako preko noći postao jedan od najomiljenijih premijerovih savetnika.

Na ovogodišnjem Biznis forumu na Kopaoniku Vučić je pred novinarima Vlahovića čak nazvao "prijatelj Aca". Novac je najjači ljubavni eliksir.

"Nije sve u novcu, nešto je i u idejama", rekao je Vlahović Vučiću kupujući svoju slobodu. Dobar deo svog kriminalnog staža ovaj bivši ministar privatizacije je potrošio proučavajući metodologiju pljačke smederevske Železare, a upravo su saveti iz te oblasti u tom trenutku bili potrebni Vučiću.

U periodu od leta 2012. godine, kada je obrađen najveći deo materijala vezanih za poklanjanje SARTID-a američkom US Steel-u, do leta 2014, kada je došlo do otopljavanja odnosa između Vlahovića i Vučića, postojali su intenzivni kontakti između njih dvojice. U tom vremenu je izrađen i plan nove pljačke budžeta pomoću ovog posrnulog privrednog giganta, a Vlahović je posedovao više nego dragocena iskustva u tom pogledu.

Direktor srpske policije, nesmenjivi Milorad Veljović, koji za mesec dana slavi desetogodišnjicu u rukovođenju srpskom piolicijom, a nije još ni na polovini svog drugog mandata, izjavio je da policija nema dokaze za sud, u većini spornih privatizacija, čije preispitivanje i dalje zahteva Evropska unija! On je, zna se, izgovarao Vučićeve reči.

 

      A ovako je počelo…

 

“…Aleksandar Vulin tvrdi da će se iza rešetaka naći i bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, i to zbog ‘neustavnog Zakona o privatizaciji’ “ preneli su njegovu izjavu od 7. avgusta 2012. godine svi srpski mediji.

“…Policija je završila istražne radnje u slučaju privatizacije smederevske železare ‘Sartid’ i nezakonito prisvojenih šest miliona dolara prilikom njene prodaje američkom ‘Ju-Es stilu’, tako da će, kako ‘Alo!’ ekskluzivno saznaje, za nedelju dana početi prva privođenja umešanih u malverzacije. Među onima koji bi do kraja meseca trebalo da završe iza rešetaka su bivši ministar privatizacije Aleksandar Vlahović, šef radne grupe za prodaju Sartida NemanjaKolesar i biznismen Danko Đunić, koji je radio procenu vrednosti Sartida". – objavio je dnevni list Alo, 2013. godine. Ali..

Govoreći o slučaju Sartid, Vučić je istakao da su krivične prijave podnete za četiri lica, a među njima nije nekadašnji ministar Aleksandar Vlahović, jer ne postoje nikakvi dokazi! (28. decembar 2013. TV Pančevo)

Aleksandar Vlahović je bio ministar za privatizaciju u Đinđićevoj vladi. Zajedno sa Dankom Đunićem, u vreme tranzicije, rasprodao je fabrike, javna preduzeća, cementare, pivare, i zgazio srpsku privredu. Silno se obogatio, kupujući za male pare uspešna preduzeća i robne kuće, koje je kasnije preprodavao.

Vlahović je Rom iz beogradske opštine Sopot. Njegova supruga je učiteljica, danas je direktor te škole. Pogazila je pre deset godina dete na putu, ali nije oglašena krivom. Šta znaju deca o saobraćaju, pogotovu ako vozi Vlahovićeva žena…

Bivši američki ambasador, autor Statuta Srpske napredne stranke

Američki novinar iz Pitsburga (sedište US Steel) dolazi do knjigovodstvenog izveštaja US Steel-a. U njemu nalazi senzacionalan podatak da je plaćen porez na proviziju od 12 miliona dolara za transakciju kupovine Sartida! Uzgred, prema američkom zakonu, sva preduzeća su dužna da posebno naznače sredstva koja su utrošena za proviziju u cilju suzbijanja korupcije.

Dalje istraživanje kretalo se u pravcu vrednosti transakcije. Kada je saznao da je njena ukupna vrednost bila 23 miliona dolara, novinar je objavio šokantan tekst u lokalnim novinama da je provizija bila umesto uobičajenih dva do tri odsto – čak 50 odsto! Pogađate, proviziju su primili Miroljub Labus, tadašnji potpredsednik srpske vlade, ministar Aleksandar Vlahović i Danko Đunić.

U aprilu 2004. u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete, Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije-provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih."

Koliko je stvarno SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu posla.

Naravno, šest miliona dolara provizije u ovako velikom poslu samo je sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U.S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od preko 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni Železare u trenutku kupovine.

Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija preko zavisnih preduzeća na ostrvima poreskih rajeva, završi u džepovima nekolicine američkih i srpskih političara i biznismena. Jedino ovo objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador SAD-a u Beogradu Wilijem Bil Montgomeri i Thomas J. Usher, predsednik U.S. Steel Corp.

Tadašnji američki ambasador u Beogradu Montgomeri bio je jedan od najvećih mešetara u istoriji američke diplomatije, koji je, sa svojom suprugom Lin, inače britanskom državljanskom, sakupljao novac za svoje potrebe. On je, štiteći se kapom Stejt Departmenta, opasno pretio vlastima u Hrvatskoj, u Crnoj Gori i regionu, i naplaćivao “zaštitu“. Hrvatska vlada mu je, kao “mali znak pažnje“ poklonila vilu u Cavtatu, koju je on kasnije prodao za veliku svotu novca, ne plaćajući porez.

I nakon penzionisanja, on je ostao da živi u Beogradu. Kada je osnovana Srpska napredna stranka, Montgomeri je postao njen plaćeni savetnik, koji je stranci, na engleskom jeziku, napisao Statut. U Ambasadi SAD-a u Beogradu podržavao ga je doskora njen ekonomski savetnik Metju Palmer, koji je navodio Vučića, i njim upravljao kao sa malim majmunom.

Montgomeri je danas ovejani kriminalac, ali je veliki, kao Avala, u očima Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Prilikom kupovine neke firme najvažnije je odstraniti konkurenciju. U.S. Steel je u borbi za SARTID imao opasnog konkurenta u kompaniji LNM Holdings, koja je u periodu od marta 2002. do marta 2003. godine uputila niz pisama najodgovornijima u srpskoj vladi – premijeru Đinđiću i ministrima Vlahoviću i Pitiću, o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište i značajno poveća njen izvoz.

Ali, LNM Holdings je ponudio i dve bitne stvari o kojima U.S. Steel nije hteo ni da razgovara – preuzimanje stečajnih dugova SARTID-a i realizovanje socijalnog programa za zaposlene. Srpski i američki gangsteri su zato odmah pokrenuli operaciju SARTID.

Malverzacije otpočinju 8. marta 2002. godine, Pismom o namerama o strateškom partnerstvu srpskog metalurškog koncerna i američkog giganta, koje potpisuju direktor SARTID-a Novaković, predsednik U.S. Steel Košice Džon Gudiš i ministar Aleksandar Vlahović, a svečanosti prisustvuju premijer Đinđić i ambasador Montgomeri.

U.S. Steel Košice ovim ugovorom stiče ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom SARTID-a, ubira dobit i pri tome ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, slovačka kompanija je dobila i pravo da u slučaju prodaje SARTID-a nekom drugom još sedam godina upravlja Železarom, odnosno eventualni kupac bi morao da čeka 12 godina pre nego što uđe u SARTID.

 

      Jasna strategija: kupiti Železaru što jeftinije

 

Sledeći potez povlači Trgovinski sud donoseći 30. jula 2002. rešenje o stečaju SARTID-a, pri čemu DS mafija, preko glasnogovornika Vlahovića, poručuje da je "blokada od strane ZOP iz 1998. bila brža" od namere Vlade da SARTID restrukturira kroz privatizaciju.

Blebetanje o munjevitoj brzini blokade žiro računa iz 1998, koja u korenu saseca nameru da se SARTID privatizuje na uobičajen način, putem tendera, pokazuje drskost zvaničnika tadašnje Vlade, svesnih da pred onima koji rade za interese Imperije ne postoje prepreke.

Stečajni upravnik SARTID-a postaje B. Ignjatović, koji u trenutku postavljanja na dužnost nema niti jedan dan radnog staža i kome je glavna poslovna referenca kumstvo sa Nemanjom Kolesarom, šefom kabineta premijera Đinđića.

Ignjatović kasnije postaje mudrac koji će predložiti Stečajnom veću da se SARTID proda neposrednom pogodbom sa U.S. Steel-om. Ali, iza ove mahinacije, kao i bezbroj drugih u vezi sa SARTID-om, stajao je Kolesar, što potvrđuje ministar G. Pitić juna 2004. izjavom za "Danas" da je "cela priča oko SARTID-a vođena iz kabineta premijera".

Uvođenjem SARTID-a u stečaj, konkurencija je eliminisana i prelazi se na drugu fazu operacije – smanjenje kupovne cene. U ovoj fazi neophodno je medijski pokazati da SARTID katastrofalno posluje, odnosno da su im dugovi očajno veliki, proizvodnja nikakva i višak radnika ogroman, kako bi srpska javnost zaključila da je najracionalnije smederevski proizvodni krš prodati ma kom kupcu, pa makar i za dolar.

U tom cilju se dug SARTID-a naduvava od strane Amerikanaca, koji barataju cifrom od 1,7 milijardi dolara. Oni u dug računaju sve – glavnicu od 800 miliona dolara, 400 miliona kamata, 400 miliona duga prema ugašenim srpskim razvojnim bankama, 120 miliona duga inodobavljačima i slično.

Već tada se znalo da će biti otpisana sva domaća dugovanja, kao i sve strane kamate, kao da će verovatno biti otpisan i deo inostrane glavnice, što se i dogodilo. Propagandna bajka o 1,7 milijardi dolara teškom dugu bila je neophodna za U.S. Steel da bi se snizila prodajna cena SARTID-a.

Naime, u civilizovanom svetu je princip da kupovinom zaduženog preduzeća novi vlasnik preuzima dugove i za njih umanjuje konačnu cenu. Tako je U.S. Steel čeličanu u slovačkim Košicama platio 60 miliona dolara, ali uz obavezu da plati i njihov ukupni dug od 325 miliona dolara.

Takođe, Džon Gudiš je naširoko objašnjavao da u SARTID-u "gotovo uopšte nema proizvodnje". A činjenice su da je SARTID 1998. godine proizvodio 100.000 tona čelika mesečno, pa je, čak i posle bombardovanja, sve do kraja 2000. godine, proizvodnja dostizala 50.000 tona. Istina, kada je DOS preuzeo železaru proizvodnja se naglo smanjila, da bi u julu 2001. za 61 odsto bila manja nego u julu 2000. godine, što sigurno nije bilo slučajno.

U mnogobrojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u SARTID-u ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tome da radnik u Americi košta U.S. Steel 16.98 dolara na sat, dok je satnica radnika SARTID-a samo 0.30 dolara. To znači da za sat rada 10.000 zaposlenih u SARTID-u dobijaju 3.000 dolara – novac dovoljan za isplatu satnice samo 177 radnika u Pitsburgu.

Prodaja Sartida izazvala je žestok protest ostalih zainteresovanih za kupovinu smederevske Železare. Protest tadašnjeg nemačkog saveznog ministra za privredu Volfanga Klementa, poslat premijeru Đinđiću, hladnokrvno odbija šef njegovog kabineta Kolesar, što je poseban primer nepoštovanja međunarodnih protokola.

Volfgang Klement u pismu tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću navodi „da iz perspektive njegove vlade može zbog postupanja u slučaju Sartid doći do negativnih posledica po privredne odnose (tadašnje) SRJ i Nemačke".

I NewYorkTimes je o tome pisao 26. juna 2003, navodeći da je grupa stranih kreditora SARTID-a, na čelu sa nemačkim West LB i HVB Group, francuskim BNP Paribas, belgijskim KBC i britanskim Standard Bank, osporila prodaju SARTID-a i zatražila od srpske vlade "novi javni tender", u cilju zaštite njihovog zahteva za plaćanjem 100 miliona dolara (kredit iz 1997. sa kamatama).

U konkurenciji dva svetska proizvođača čelika, svakako bi cena Sartida bila veća.Čak pet pisama o namerama poslala je firma LNM na adresu Vlade Srbije, tražeći da im se pruži fer šansa za kupovinu Sartida, ali od toga nije bilo ništa.

Tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović dao je izjavu tim povodom operativcima UBPOK-a. On je objasnio kako ni u jednom trenutku LNM nije bio na bilo koji način sprečavan da aktivno učestvuje u stečajnom postupku nad Sartidom!

Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jeftinije, da prave u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celosti, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati – uvek i na svakom mestu.

Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno je zvučila izjava ranije pominjanog Džona Gudiša, izvršnog potpredsednika U.S. Steel-a, data časopisu "Danas" juna 2004. godine: "Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje… Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora."

Gudiš u stvari hoće da nam kaže da U.S. Steel nije došao u Smederevo da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga – da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

 

      Istraga

 

Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID oko tri milijarde dolara, da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga ministar za privredu Vlahović se usuđuje da u aprilu 2003. maksimalno drsko i bezobrazno izjavi: "Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi sa ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama, …na primer ‘Košice’ u Slovačkoj".

To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je tom prilikom prihvaćeno da se plati i njihov ukupan dug od 325 miliona dolara. Smederevska železara je plaćena samo 23 miliona dolara, bez obaveze plaćanja njenih dugova.

Takođe, U.S. Steel je imao obavezu da tokom 10 godina u Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike, dok se u Smederevu obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara, ali je zabrana otpuštanja radnika u trajanju od samo tri godine.

Po sklanjanju Demokratske stranke sa vlasti, islednici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala – UBPOK, verovatno po nalogu iz kabineta premijera Koštunice, maja 2004. ulaze u smederevski U.S. Steel i otpočinju sa saslušavanjem aktera operacije SARTID – Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih.

Istragu oko prodaje Sartida američkoj firmi Ju-Es Stilu, zvanično je iniciralo tužilaštvo. Policija je saslušala gotovo sve umešane u privatizaciju, prisluškivala umešane u prodaju, nakon čega je sastavljen izveštaj na 60 stranica.

Utvrđeno je kako su Sartid A.D. i firme u njegovom vlasništvu prodate za mnogo manju cenu od realne.Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim reformskim medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u. I zvanični Vašington snažno staje na stranu U.S. Steel-a, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu.

Novoizabrani američki ambasador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U.S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri. Ali, to nije čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, gangsterizme i zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes, ne sme da fali ni dlaka sa glave. Sve dotle dok Imperija vlada.

Zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Radivoje Gvozdenović, koji je primio izveštaj o prodaju Sartida, koji su na 60 stranica sačinili inspektori UBPOK-a morao je da ga “fijokira“.

Tako je i zahtev Evropske komisije da se preispitaju sporne 24 privatizacije, a sve ih je sproveo Aleksandar Vlahović, odbačen od strane Aleksandra Vučića! Taj zahtev iz EU je i dalje na snazi, ali ne obavezuje premijera. On se nada zaštiti.

I mafija, koju još predvodi Wilijem Bil Montgomeri, nakon što je u smederevskoj Železari istopila sve otpisane tenkove Vojske Srbije i Crne Gore, haubice, topove, pontonske mostove i oružje, koje je besplatno dobila, i pretvorila u najkvalitetniji čelik, zadužila je Železaru, kod svojih kćerki firmi za još 750 miliona dolara, koje je platila Srbija iz svog budžeta, opet se vraća na mesto zločina. Da nastavi s pljačkom. Ovog puta sa istim likovima, na drugi način. Koliko će i ovim špekulativnim platiti američkoj diplomatskoj mafiji srpski građani, preko budžeta, teško je i izračunati.

Srpski premijer Aleksandar Vučić podastire se pred američkim mafijašima, a naročito pred diplomatama, koji, najčešće, gledaju svoj lični, a ne i američki interes.

A 25. jula ove godine, ministar privrede Dušan Vujović i premijer Vučić pojavili su se u udarnim vestima, nasmejani, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, novim savetnikom Vlade Srbije! Čovek koji je prodao nezakonito sve srpske cementare, pivare, strateška preduzeća i sebi u džep stavio najmanje 550 miliona evra, umesto u zatvoru, ponovo je u prilici da pljačka. Njegov kompanjon, i idejni otac, Danko Đunić, svestan je koliko su on i Aleksandar ojadili Srbiju. On danas živi u vili u Grčkoj. Nije se usudio da dođe ni na sahranu majke.

I sadašnji ambasador SAD-a u Beogradu Majkl Kirbi otvoreno je pretio Vučiću da mora predati Železaru sadašnjim “upravljačima". Urednici Redakcije dobili su u Stejt Departmentu odgovor da u misiji njihovih ambasadora nije sadržano pravo da učestvuju u privatnim poslovima privatnih kompanija, i da učestvuju u korupciji, i da takvo ponašanje izlazi iz mandata koji imaju od svoje države. Predložili su nam da sva saznanja uputimo Stejt departmentu, koji će biti ustupljeni Obaveštajnom odeljenju.

Američki ambasadori u Beogradu, počev od Wilijema Montgomerija do Majkla Polta, sve do sadašnjeg, Majkla Kirbija, opasni su kriminalci i zločinci, koji surovo pljačkaju Srbiju, ali srozavaju do dna i ugled svoje zemlje.

Aleksandar Vlahović i Aleksandar Vučić moraju biti u rukama srpskih građana i njene pravde. Na ovaj, ili onaj način.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ALBANCI SA KOSOVA I METOHIJE SE MOGU POHVALITI, DA JOŠ SAMO ČOKOLADICE GSP-A NISU DOBILI….

 

Pre nekoliko dana su Radne grupe Beograda i Prištinskih vlasti postigli dogovor da sporazum o slobodi kretanja bude proširen na beogradski aerodrom "Nikola Tesla" i još nekoliko prelaza. Direktor kancelarije za KiM Marko Đurić, je sa radošću izjavio da je još 2011. godine postignut dogovor o slobodnom kretanju, i da je još tada bila ideja da srpska granična policija građanima sa KiM koji putuju u treće zemlje, izda „privremeni papir“, i kosovski Albanci mogu bez ikakvih problema doći na beogradski aerodrom ili bilo koji granični prelaz prema nekoj susednoj zemlji, i otputovati svojom voljom.

 

 

 

A taj Marko, kao i oficir za vezu Dejan Pavićević, ne rekoše ništa koje su povoljnosti ostvarili za račun Srba koji žive na KIM, kao i na koji način će se rešiti silni problemi prilikom putovanja na KiM i prelaženje administrativne linije, gde je vlastima jedne teritorije, (koja uzgred nije mećunarodno priznata kao država), dozvoljeno da mogu zabrane ulazak našim građanima na teritoriju KiM pod bilo kakvim izgovorom!!??

Bilo bi zanimljivo propratiti postupak naše granične policije u situaciji da se pred njima pojave Tači i Haradinaj, koji čekaju da dobiju „privremeni papir“, kako bi nastavili proputovanje kroz Srbiju, i sa Aerodroma „Nikola Tesla“ avionom odleteli u željenom pravcu!!??

A možda nas narednih meseci iznenadi dogovor, da naš i pregovarački tim kosovskih Albanaca, radi uštede novca, zajednički polete istim avionom sa beogradskog aerodroma….

Prema informacijama iz kosovske štampe, navodi se da su više od 42 hiljade stanovnika Kosova i Metohije, od 2008. do decembra 2013. god, postali nosioci pasoša Srbije, a da su ti podaci odobijeni od MUP Srbije.

Prema tim podacima, skoro svi podnosioci zahteva za dobijanje srpskog pasoša su pripadnici albanske nacionalnosti.

U skladu sa viznom liberalizacijom Srbije sa EU, značajno se povećao broj građana Kosovskih Albanaca, koji su promenili svoje prebivalište i boravište u ličnim dokumentima u Preševu.

Ispred prostorija MUP u Vranju, Nišu , Leskovcu, kao i ispred ambasade u Bernu i konzulatu u Švajcarskoj, i sada se mogu videti dugi redovi u kojima veliki broj Albanaca čeka da preda dokumenta za pasoše Srbije…

V. Nešić, zadužen za kontakte sa medijima ispred Ambasade u Bernu, izjavio je za kosovsku štampu da je više od pet hiljada pasoša Srbije izdato u poslednja tri meseca, i to preko 60% (oko 3000) pripadnicima albanske nacionalnosti sa teritorije Kosova koji žive u Švajcarskoj!!

„A u Vranju, svaki dan oko 150 građana sa teritorije KiM , dolazi u SUP sa zahtevom za lična dokumenta Srbije“, izjavio je Nebojša Ljubičić, načelnik Odeljenja za administraciju Vranjskog SUP-a.

I na kraju potsećamo da danas preko 100 hiljada ljudi albanske nacionalnosti poseduju dokumenta Republike Srbije!!!

Mesta za nova znenađenja, ima….

 

©Geto Srbija

Presheva jonë

ZAPOŠLJAVANJEM PENZIONERA, UPRAVA ZA IZVRŠENJE KRIVIČNIH SANKCIJA POSTALA ZNAČAJNA GERONTOLOŠKA USTANOVA

 

Nova vlast bezobzirno krši zakone kako bi na funkcije dovela svoje odane partijske vojnike, kao i zemljake raznih funkcionera. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija je pravi Eldorado za one koji bi osim penzije od države da primaju i platu, a po mogućnosti još i različite dodatke.

 

          Milan Malenović

 

Svi u državi pričaju o štednji, ali se budžetska sredstva rasipaju kada su u pitanju partijski kadrovi, zemljaci ili pojedinci spremni da kradu za svakoga ko je na vlasti. Tako nas upućeni obaveštavaju da u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde radi 12 osoba koje osim plate primaju i penziju.

Skoro svi oni su sa Kosova, a predvodnik im je Velimir Vidić glavni koordinator u ministarstvu koji osim penzije od oko 80.000 dinara mesečno od države dobija i platu za koordiniranje u visini od preko 100.000 dinara, a upućeni tvrde da je pre nekoliko godina, prilikom odlaska u penziju uzeo i pozamašnu otpremninu.

Stranačka kadrovska kombinatorika novih vlastodržaca na funkcije je dovela još čitav niz ljudi čija je jedina preporuka stranačka i zavičajna pripadnost. Novi direktor Uprave je Milan Stevović koji ni sam ne ispunjava uslove za funkciju koju obavlja, jer nema nikakvih iskustava u izvršenju krivičnih sankcija.

Ni ministar pravde Nikola Selaković nema iskustva u pravosuđu iako je pravnik po struci. Zbog toga je alfa i omega Ministarstva pravde, Velimir Vidić, dugogodišnji iskusni upravnik različitih zatvora u Srbiji. Zbog toga se dešava da neki akti ne nose ministrov potpis, već samo faksimil.

Živorad Branković i Dragan Stojanović, bivši upravnici zatvora u Nišu, odnosno Negotinu, kao i Dušan Lisulov, zamenik upravnika Okružnog zatvora u Beogradu, dobili su rešenja o penzionisanju koja su imala samo faksimil ministrovog potpisa. Uz to su doneta i protivno zakonu, ali i elementarnoj logici.

Živorad Branković je nekada bio upravnik KPZ Niš koji je sa te funkcije poslat u penziju pošto je odbio usmeno naređenje tadašnjeg direktora Uprave da u otvoreno odeljenje zatvora protivno zakonu premesti jednog okorelog kriminalca. U obrazloženju tadašnjeg rešenja, koje je Upravni sud ukinuo, stoji kako se Branković umorio od napornog i odgovornog posla, zbog čega je prevremeno penzionisan. Na njegovo mesto je došao Gordan Božić, u to vreme penzioner?!

Pošto je sud ukinuo nezakonito rešenje o Brankovićevom penzionisanju, koje je potpisala ranija ministarka pravde Snežana Malović, novi ministar Selaković, odnosno vlasnik faksimila njegovog potpisa, donosi novo rešenje kojim ga retroaktivno ponovo penzioniše, ovog puta sa obrazloženjem da je tokom rada napravio velike propuste.

Ovi navodni propusti, koji su otkriveni tek nekoliko godina po Brankovićevom odlasku, u stvari su njegove izuzetne zasluge. On je, naime, svojevremeno otkrio i prekinuo put kojim su u zatvor unošeni zabranjeni predmeti, a sprečio je i šverc 18 mobilnih telefona sakrivenih u jednom televizoru.

Na ovaj način Branković se, međutim, zamerio organizovanoj kriminalnoj grupi koja pod zaštitom nadležnih nesmetano u zatvor unosi ne samo zabranjnene predmete već i drogu, a koja na platnoj listi ima i funkcionere Ministarstva pravde. Iz tog razloga Branković nije vraćen na posao, već je po drugi put penzionisan?! Inače, da su tačne optužbe za nesavestan rad, Branković bi bio izveden pred disciplinsku komisiju, a ne poslat u penziju.

Na mesto upravnika KPZ Niš, ministar pravde Nikola Selaković je u martu mesecu prošle godine postavio penzionisanog potpukovnika Vojske Srbije Aleksandra Grbovića iz Požege, odakle je i direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović.

Za njegovog zamenika je postavljen Željko Gradiška koji je po sopstvenoj sudski verifikovanoj izjavi sa mesta upravnika KPZ Zabela u Niš poslat, između ostalog, i zbog članaka koje je o njemu pisala redakcija. U ovim tekstovima, čiju je tačnost i sam Gradiška potvrdio navedenom izjavom, pisalo se o njegovoj sklonosti da se intimizira sa svojim muškim saradnicima, ali i pojedinim osuđenim licima.

Iz Požege, odakle je i direktor Uprave, potiče i Miloš Rakić koji je posle penzionisanja kao policijski službenik radio kao privatni preduzetnik. Došao je na mesto Dušana Lisulova koga je Stevović, odnosno neko drugi ko poseduje Selakovićev potpis, prvo sa mesta načelnika Odeljenja za operativno-bezbednosne poslove u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija prebacio da bude zamenik upravnika Okružnog zatvora u Beogradu Zvonka Grulovića.

Samo dva meseca kasnije Lisulov dobija rešenje o prevremenom penzionisanju u kome sa kao razlog navodi da su njegove radne sposobnosti umanjene jer je „dugo godina radio u otežanim uslovima" i „imao svakodnevni kontakt sa osuđenim licima". Istini za volju on je u zatvoru radio manje od dva meseca i samo se jednom, na 90 sekundi, sreo sa nekim osuđenikom. Da li je to dovoljno da se neko iscrpi do te mere da bi prevremeno bio penzionisan?

Ljubiša Stojanović nije iz Požege, ali je odani partijski vojnik. Rođen je 1953. godine, a u trenutku postavljanja na mesto upravnika zatvora u Negotinu, bez sprovedenog javnog konkursa, protiv njega se još uvek vodio krivični postupak pred Apelacionim sudom.

Ništa od ovoga nije smetalo nekom moćniku iz Ministarstva pravde da Stojanovića postavi na mesto dotadašnjeg upravnika Dragana Stojanovića, od Ljubiše mlađeg četiri godine, koji je u penziju takođe poslat jer mu je usled starosti "opala radna funkcija".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIJE BITNO KAKAV SI, VEĆ ČIJI SI: MARIFETLUCI POZNATI NADLEŽNIMA, A NIKO NE REAGUJE

 

Bivši vozač Službe državne bezbednosti Dragan Lukač, prešao je put od kradljivca goriva i guma, do doktora nauka i direktora Novosadskog sajma. Za manje od godinu dana, na račun ove firme, obogatio se i on i svi njemu lojalni saradnici, članovi Nadzornog odbora. Korumpirajući njih, sebi je obezbedio slobodan pristup "robi i kapitalu" i postavio sebe u centar odlučivanja. Umesto tendera, tu su pogodbe.

 

          Arpad Nađ

 

Posle decenija uspešnog poslovanja Novosadski sajam AD pravi gubitke, a radnicima kasne plate. Istovremeno čelnici ovog mešovitog akcionarskog društva sa većinskim državnim udelom žive na visokoj nozi, bezbedni od sudskog gonjenja dok su naprednjaci neka vlast u Srbiji.

Predstavnici aktuelne vlasti su gori od termita – uništavaju sve čega se dotaknu. Krađa, otimačina i izvlačenje para iz državnog budžeta najnormalnije su pojave. Bivši direktor novosadskog sajma Goran Vasić nije poznat po nekom poštenju, ali je, ipak, za sobom u kasi ostavio 78 miliona dinara.

Za manje od devet meseci od kako je preuzeo funkciju direktora preduzeća AD Novosadski sajam, Dragan Lukač je ne samo potrošio pomenutu svotu, već je po završnom računu za 2013. Sajam u minusu od 25 miliona dinara, a radnicima kasne plate.

Čim je došao na funkciju Lukač je odlučio da obnovi vozni park, ali samo u delu koji koriste on i njemu odani poltroni. Prvo je auto-salonu Stojanov na Zrenjaninskom putu prodao automobil marke Mercedes, službeno vozilo prethodnog direktora, za samo 800.000 dinara i jedan Citroen C5 za 630.000 dinara. Do 9. januara 2014. u dvorištu Sajma su stajali automobili džip marke Hjundai I-55, svega nekoliko godina stari Mercedes i jedna Škoda Superb. Tog dana su pomenuta vozila nestala i ne zna se gde su završila.

Od pomenutog salona Stijanov, Dragan Lukač kupuje za preko 40.000 evra tri automobila Fijat 500L, kao i vozilo marke Lančija Vojadžer, produžena verzija, za 40.000 evra iako je to vozilo skoro dve godine stajalo u salonu, jer niko nije hteo da ga kupi.

Od auto-salona Inter-Srem kupljena je Škoda Rapid za 15.000 evra i Škoda Jeti za 1.580.769,05 dinara. Konačno, parama Novosadskog sajma, Lukač za sebe kupuje Škodu Superb za preko 30.000 evra, jer stalno zamišlja kako je neki važni političar, a oni se, uglavnom, voze ovim kolima.

Direktor Lukač je rođen 12. marta 1961. godine u Novim Karlovcima, gde je završio osnovnu školu sa prosekom 3. Nekako je završio i srednju ekonomsku školu u Staroj Pazovi, pa pošto nije bio za studije 1981. postaje šofer u Državnoj bezbednosti i kao takav uspeva u periodu od 1985. do 1988.da završi Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu.

Bio je blizak sa autonomašima, ali menja tabor kada su ovi izgubili vlast u Vojvodini i u DB-u postaje operativac koji prati državne neprijatelje raznih boja: od informbirovaca do ustaške emigracije iz Hrvatske. Iz službe je izbačen nakon što je uhvaćen kako iz službenih vozila krade gorivo i gume.

Shvativši da nije bitno šta si, već čiji si, Lukač se politički aktivira, prvo u SPS-u, koji napušta posle 2000. godine kada prelazi u Demokratsku stranku, kojoj okreće leđa kada je video da ona gubi vlast i vraća se socijalistima. U međuvremenu je završio neki privatni fakultet i negde nabavio titulu doktora nauka.

Odmah po dolasku na čelo Novosadskog sajma Lukač daje da mu se preuredi kabinet koji danas podseća na prestonu dvoranu nekog afričkog diktatora. Da bi mogao lakše da pljačka, on već prvog dana direktorovanja ukida službu javnih nabavki i uvodi sistem direktnih pogodbi, u kome je, zna se, njegova zadnja reč.

Po radnom ugovoru broj 395/13 od 15. marta 2013. godine Dragan Lukač od Sajma prima mesečnu platu u iznosu od 2.600 evra neto. Po članu 13 ovog ugovora Lukač u slučaju da bude razrešen dužnosti ili sam podnese ostavku ima pravo na otpremninu u visini od 12 bruto mesečnih plata (osnovna zarada uvećana za minuli rad, regres i topli obrok)!?

Dobro obavešteni tvrde da Lukač još uvek prima novčanu naknadu koja mu pripada kao bivšem predsedniku Regionalne privredne komore Novog Sada, a dobija i pare za obavljanje još sijaset drugih funkcija.

Dragan Lukač je formalno predsednik Izvršnog odbora Novosadskog sajma AD čiji su ostali članovi: Gordana Ćuk, Andrea Knezi, Jelena Marinković i Saša Bilinović. Suštinski Lukač je jedini direktor, jer je sa većinom ostalih u neprestanom ratu. Njihovi sukobi su već poprimili te razmere da su u posredovanje morali da se uključe i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević i predsednik gradske skupštine Siniša Sević.

Direktor punu podršku ima od Nadzornog odbora, posebno od njegove predsednice Mire Ač, vremešne gospođe od nekih 70 godina koja ćutke sve potpisuje. Zauzvrat i ona ima udela u podeli plena, pa njena finansijska renesansa običnog čoveka ostavlja bez daha. U međuvremenu je ona svom starijem sinu kupila Polikliniku za estetsku hirurgiju smeštenu u ulici Maksima Gorkog 30. Obezbedila mu je i opremila preko 200 kvadratnih metara prostora i nabavila opremu vrednu više od 300.000 evra.

Članica Nadzornog odbora je i Olivera Simović, ujedno i šef Kancelarije za ekonomski razvoj Novog Sada koja je bila emotivno bliska sa gradonačelnikom Vučevićem. Njen muž, poznat kao Lale, ima štampariju Rebez i marketinšku agenciju koja monopolistički zastupa gradske službe: Urbanizam, Zavod za izgradnju grada (ZIG), Spens, Zelenilo, Lisje…

Olivera je članica još nekih pet komisija na gradskom nivou. Nedavno je kupila novi džip vredan 30.000 evra i svima se hvali kojom brzinom je zaradila prvih milion evra.

Goran Višnjić je takođe član NO Novosadskog sajma. Prilikom imenovanja na mesto direktora ZIG-a prikazao je lažnu diplomu iz Sarajeva po kojoj je diplomirani ekonomista. Kada je pokrenuta istraga o ovome, proglasio je tu diplomu nestalom u požaru (?!), a onda odnekud izvadio drugu, ovog puta iz Tuzle.

Posle intervencije gradonačelnika Vučevića kod direktora policije Milorada Veljovića i načelnika novosadske policije Stevana Krstića predmet je sakriven na dnu neke fioke.

Višnjić nije samo poznat po falsifikovanjima diploma, već i po zloupotrebi službenog položaja. Iako je u mogućnosti da stopira istrage u Srbiji u inostranstvu je nemoćan, tako da je Bosna i Hercegovina za njim raspisala međunarodnu poternicu zbog ranijih dela iz oblasti privrednog kriminala. Početkom godine je zajedno sa porodicom i gradonačelnikom Vučevićem koji je takođe poveo svoju porodicu, bio u Sloveniji na odmoru. Račun je platio Novosadski sajam, a sve je knjigovodstveno ispeglala Gordana Ćuk.

Ovo je bilo putovanje pomirenja, jer Vučević i Višnjić jedno vreme nisu pričali nakon što je Olivera Simović napustila gradonačelnika Novog Sada i emotivno se zbližila sa Višnjićem.

Vladimir Stojković, pomoćnik gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, još je jedan član Nadzornog odbora sa lošom biografijom. Naime, vozeći službeni automobil marke Škoda Fabia, u pripitom stanju on je u julu mesecu 2013. udario jednog dečaka na biciklu. Na svu sreću, sve je prošlo bez većih posledica, a uviđaj je radio lično načelnik novosadske policije Stevan Krstić, pa je na kraju ispalo kako je momak samog sebe pregazi!

Stojković od stranih investitora spremnih da ulože u Novi Sad traži proviziju od 10 do 20 odsto, a sarađuje i sa Višnjićem, pa tako jedan drugome nameštaju poslove uzimanja provizije.

Dejan Mandić je u okviru grada Novog Sada zadužen za finansije, a na Novosadskom sajmu je član Nadzornog odbora. Prijatelj je sa Lukačem još iz vremena kada su obojica radila za Državnu bezbednost, pa zato nije insistirao da se uradi presek računa kada je Lukač postavljen za direktora, niti ga interesuje završni godišnji račun. Nedavno je na početku Somborskog bulevara kupio kafić, a i džip marke Nisan, produžena verzija sa tovarnim prostorom, vredan preko 30.000 evra.

Svi ovi marifetluci su poznati nadležnima, ali niko ne želi da reaguje, jer svi imaju koristi od Lukača i njegovih krađa. Na dočeku Nove godine u Gradskoj kući, u VIP loži, zajedno su slavili Vučević i Lukač sa ostalim gradskim funkcionerima. Na stolu je bilo i od ptice mleko, kako kaže naš narod, a račun niko nije platio iz svog džepa. Zato ne treba da čudi što je Novosadski sajam prvi put u svojoj 90 godina dugoj istoriji u dugovima.

Zbog praznog računa Sajma nedavno nije mogla da bude plaćena ni faktura restorana Novak u ulici Novosadskog sajma br. 4, od preko milion dinara. Dobro se jelo, još bolje pilo…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UMESTO FINANSIRANJA IZVOZA SRBIJE, POSTALA AGENCIJA ZA OSIGURANJE TROŠENJA PARA IZ BUDŽETA

 

Neizlečiva korupcija zahvatila je i Agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza a.d. Republike Srbije. Rukovodstva koja su pod zaštitom samog državnog vrha, bezobzirno su gazili Zakon o javnim agencijama (ZJA), Zakon o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza a.d. (ZAOFI) i Zakon o državnim službenicima (ZDS). Za sada niko zbog ovoga nije odgovarao, naprotiv, svi su nagrađeni, jedino su pošteni nastradali.

 

          M. Hadžić

 

Pod stalnim pritiskom generalnog direktora Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza a.d. Republike Srbije (AOFI), od 2. aprila 2013. godine zaključno sa današnjim danom, u ovoj insatituciji su stalno zapošljavana nova lica, i to na neodređeno vreme ("za stalno") bez internog ili javnog konkursa, što predstavlja povećanje broja zaposlenih od preko 20 odsto.

Radi se o sledećim osobama: Sonja Hadžić, savetnik za istraživanje (razvoj i strategiju, verenica bivšeg šefa kabineta u ministarstvu finansija i privrede); Dejan Vukotić, direktor kredita (sin Momčila Vukotića); Ivana Dukić, šef pravnog odelenja; Marina Đenić, asistent generalnog.direktora; Nina Jeremić, šef procene u sektoru osiguranja; Rodoljub Gvozdenović, interni revizor; Marija Mihajlović, sektor kredita; Veljko Jovanović, vozač (ukupan broj vozača je dva, novi isključivo vozi novog generalnog direktora); Nikola Tegeltija, šef rizika; Ivana Srndović, tehnički sekretar (prethodno recepcionerka u jednom hostelu!) i Petar Pavlović, šef trezora.

Na dan 2. april 2013. godine, Upravni odbor AOFI donosi odluku, a na predlog Ministarstva finansija i privrede, o imenovanju novog generalnog direktora Ane Drašković Malešević bez prethodnog obaveznog javnog konkursa i oglašavanja o prestanku dužnosti i imenovanju generalnog direktora u Službenom glasniku.

Prethodno je generalni direktor Milanko Bogosavljević, i dalje je zaposlen u AOFI, podneo ostavku iz ličnih razloga nakon obaveštenja iz Ministarstva finansija i privrede da tako učini ili bi u suprotnom u AOFI bila upućena Državna revizorska institucija.

Ana Drašković Malešević, supruga Mlađana Maleševića iz EPS-a, kuma Ane Trbović, savetnice ministra privrede, kod koje radi doktorat, radila je kao direktor javnog sektora u Telenoru d.o.o. gde je, prema informacijama dobijenih od upućenih osoba iz Telenora., sporazumno raskinula ugovor o radu posle optužbe za zlostavljanje na radu, zbog "bahatog ponašanja, vređanja i pretnji."

Nova generalna direktorka navodi u svojoj biografiji da je radila kao visoki savetnik u Ministarstvu finansija i privrede, da bi kasnije verbalno navela da je zapravo radila kao volonter u ministarstvu, te je donela potvrdu o regresu za neiskorišćen godišnji odmor, na koji je stekla pravo u samostalnoj trgovinskoj radnji romantičnog imena- Zvonce?!

Na tu činjenicu ukazao je interni revizor. Generalni direktor je nekoliko puta verbalno izdavala instrukcije referentima za kredite sa predlogom za odobrenje kredita određenim pravnim licima. Zbog zlostavljanja na radu dva radnika razmatraju podnošenje tužbe protiv generalnog direktora.

Predsednica UO AOFI Ljiljana Trgovčević je 16. septembra 2013 podnela ostavku zbog nemogućnosti saradnje sa generalnim direktorom AOFI.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LEGLO KRIMINALA I KORUPCIJE U SIEPA: UMEĆE TROŠENJA DRŽAVNIH PARA BEZ KONTROLE

 

Preko Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) iz budžeta Republike Srbije ukradeno je više stotina miliona evra koji su završili u džepovima Mlađana Dinkića i njegove kamarile. Agencija je nastavila da pomaže URS i nakon što je Dinkić zvanično 2011. godine podneo ostavku na mesto u vladi Mirka Cvetkovića, a to je činila do nedavno, sve dok je na njenom čelu bio Božidar Laganin, protiv koga je Ministarstvo privrede podnelo krivičnu prijavu za štetu od samo pola miliona evra, iako i sam ministar Saša Radulović priznaje da je otkrivena šteta veća od dva miliona. I to je daleko ispod sume koja je opljačkana, kako pokazuju mejlovi koje su razmenjivali zaposleni u Agenciji, a koji su u posedu redakcije Tabloida. Pljačka se nastavlja…

 

 

          Milan Malenović

 

Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) je javna agencija koja svojim aktivnostima treba da pomaže srpskim preduzećima da izvezu svoje proizvode i usluge, i postanu konkurentniji na stranim tržištima.

S druge strane, promovisanjem mogućnosti za ulaganja i pružanjem pomoći stranim investitorima da započnu poslovanje u Srbiji, SIEPA bi trebalo da aktivno radi na otvaranju novih radnih mesta, pokretanju domaće privrede, transferu tehnologija i prenošenju novih znanja i veština. Umesto toga ona se pretvorila u leglo kriminala i korupcije i služila je svom idejnom tvorcu Mlađanu Dinkiću, njegovoj stranci i njegovim miljenicima, da iz budžeta Srbije otimaju novac za svoje lične potrebe.

Da bi privukla strane ulagače Srbija je preko agencije SIEPA ponudila da im dotira svako virtuelno novootvoreno radno mesto. Radi se o tome da „investitor“ dobije unapred pare za svako radno mesto koje planira da otvori, a ne za svako radno mesto koje je zaista otvorio! Tako je Srbija plaćala između 4.000 i 10.000 evra po radnom mestu predviđenom sistematizacijom!

Pojedinačno gledano, najviše novca za jednog radnika dobila je južnokorejska kompanija Jura koja je za obećano zapošljavanje novih radnika dobila 20 miliona evra i obavezala se da za te pare otvori 2,5 hiljada novih radnih mesta u svojim pogonima, što iznosi 8.000 evra po jednom novom radniku. U isto to vreme statistički podaci su govorili da u proseku otvaranje novog radnog mesta košta oko 3,5 hiljada evra.

Prethodni rekorder bila je švedska kompanija Sivus, kojoj je obećano šest hiljada evra po jednom radniku u pogonu u Nišu. Pre toga je Mlađan Dinkić nemačkoj firmi Leoni obećao pet hiljada evra po zaposlenom, za otvaranje fabrike u Prokuplju.

 

 

 

 

     Kako do podele plena?

 

 

 

Godinama unazad ukazivao je na to da se stranim i domaćim „investitorima“ na ovaj način omogućuje da proizvodne pogone u Srbiji zidaju bez dinara sopstvenih investicija, i da je to jedan od izvora korupcije, jer se višak sredstava vraća Mlađanu Dinkiću. Nedavno je stigla potvrda ovih tvrdnji.

Za sada još uvek nepoznata osoba iz same agencije SIEPA poslala je 11. novembra (to je bio neradni dan) niz mejlova sa inkriminušićim sadržajima Tabloidu i nekim državnim institucijama (između ostalih i Agenciji za borbu protiv korupcije). U jednom od pomenutih mejlova 3. maja 2011. godine, tada bivši ministar finansija Mlađan Dinkić piše tadašnjem direktoru agencije SIEPA Božidaru Laganinu:

„…Što se tiče Manzonija, treba instruirati našeg savetnika koji će se sa njima videti, da mu i u Srbiji praktično nudimo brownfield bez naknade, jer kroz sistem podsticaja dajemo mu više nego što će ga koštati objekti.

Navesti mu primer Gorenja koje je dobilo subvenciju od tri miliona evra, a zgrada ih košta nešto malo više od milion evra. Treba taj sistem jasno objasniti našim ekonomskim savetnicima, a i SIEPA ljudima, jer mi praktično dajemo skoro sve brownfield projekte besplatno, a još preko toga jedan deo za opremu (Beneton, Jura, Leoni)...“

Siromašna Srbija je davala novac stranim, ali i domaćim kompanijama koji će ovde da ulažu, a čelnici vlasti su toga bili potpuno svesni. Ne treba zato da bude čudno to što je agencija SIEPA uvek bila pod kontrolom ministarstva koje je vodio Mlađan Dinkić, jer je on na taj način želeo da sačuva nesmetani pristup stotinama miliona evra koji su se iz državnog budžeta, preko agencije SIEPA odlivali u privatne džepove.

Sve do pojave „curenja“ informacija iz agencije SIEPA na njenom čelu je bio Božidar Laganin, odani sledbenik Mlađana Dinkića i član URS-a. Rođen je u Livnu, diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a svoju stručnu karijeru je započeo u junu 2004. godine, i to odmah kao savetnik za strana ulaganja u agenciji SIEPA, čiji je direktor postao u junu 2010.

Prethodni direktor Agencije, Vesna Perić, ostavku je podnela zvanično zbog prezasićenja tim poslom. Način na koji je ostavka podneta i prihvaćena bez trenutka premišljanja i brzina kojom je postavljen novi direktor ukazivali su na nešto drugo, kao motiv ove personalne promene. Zanimljivo je da su pojedini mediji još u martu 2010. objavili da je Perićka podnela ostavku, a da je za njenog naslednika izabran golobradi Laganin.

Upućeni su još tada govorili kako je Vesna Perić morala da ode, jer je došla u sukob sa Mlađanom Dinkićem zbog toga što je ministar insistirao da se državni novac deli bez kriterijuma onima koji su bili spremni da deo para prebace njemu i njegovoj stranci. Mlađani Laganin je za razliku od svoje prethodnice bespogovorno bio odan čoveku koji mu je do tada sponzorisao uspon u karijeri.

Da je izbor bio pravi i u pravom trenutku pokazaće se ubrzo, kada je Dinkić zbog nameštanja da subvencije dobije slovenačko Gorenje morao da napusti ministarsku fotelju, ali je preko momka iz Livna na čelu agencije SIEPA, uspeo da zadrži kontrolu nad ovim izdašnim finansijskim izvorom.

Isto je bilo i nedavno kada je ceo URS napustio vladajuću koaliciju, ali je Dinkića za ličnog savetnika uzeo prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, i to upravo iz razloga što je znao da Agenciju vode Dinkićevi puleni. Dovođenjem Dinkića, Vučić je hteo da za SNS prisvoji deo plena iz SIEPA-e.

 

     Brisanje elektronske pošte

 

Novca je u aagenciji SIEPA bilo i više nego dovoljno, ne samo za nezasite političare, već i za radnike, kao i spoljne saradnike i dobavljače. O tome svedoči elektronska korespodencija koja je Tabloidu stavljena na uvid.

U svom mejlu od 11. januara 2012. godine, Aleksandar Miloradović, zvanično šef PR tima Agencije, a faktički Laganinov čovek od najvišeg poverenja za obavljanje prljavih poslova, obaveštava saradnike:

„Kolege, imali smo pitanje iz srodne agencije ‘Kako to u Siepi nisu smanjene plate?’, pa bih još jednom da vam skrenem pažnju na…hm, pa ‘pametnu’ priču kada razgovarate sa drugim kolegama iz državne uprave, pogotovu onih iz agencija koje su pod našim ministarstvom. Tako…hm, pa ‘glupim’ hvalisanjem možemo dovesti i do toga da se odluka oko naših plata uskladi sa ostalima.

Plate kod nas su fakat smanjene i usklađene sa koeficijentima (u originalu stoji ‘kojeficijent’) u državnoj upravi, ako je nekome ovde baš stalo do nebeske istine, ali nisu drastičnije rezane kao u nekim drugim slučajevima. Najmanje što možete da uradite jeste da se ne hvalite time pred onima kojima jesu…“

U elektronskom dopisu od 2. decembra 2011. sa naznakom „Strogo poverljivo“, direktor agencije SIEPA Božidar Laganin obaveštava saradnike kako je iskoristio svoje zakonsko pravo i odobrio im isplatu posebnog novčanog bonusa.

Na kraju Laganin obaveštava saradnike: „Mail nosi naziv ‘Strogo pov’ i molim vas da se tako odnosite prema ovoj informaciji. Posebno imam na umu negativan odijum prema agencijama i mogućnost da mi se ovakva odluka pokaže pogrešnom, pa me samim tim onemogući da je eventualno ponovim.“

Podmićeni neobjašnjivo visokim platama i ostalim beneficijama, radnici Agencije su bili spremni ne samo da zažmure na oba oka dok su se krale državne pare, već i da o tome ćute. Oni koji nisu bili spremni da budu ćutljivi saučesnici u krađi državnih para morali su da računaju sa osvetom vrhuške – otkazom ili smanjenjem plate i ukidanjem beneficija. O ovome jasno govori elektronski dopis Aleksandra Miloradovića, Laganinove udarne pesnice, od 12. februara 2012. takođe naznačenim da je strogo poverljiv, u kome stoji:

„Pokazno odsecanje prstiju ‘izdajniku’, koga će za ovu priliku glumiti Filip Kuntić, će biti obavljeno danas u kancelariji 147 od 15h. E sad šalu na stranu: ovo ‘strogo pov’ shvatite krajnje ozbiljno. Znači, bez pomena ni u pillow whisperu u kući… U kriznoj godini, kad se svi nešto busaju u grudi oko štednje ili hejtuju državne agencije, ovo bi bio penal za neki Kurir . Poslednje što ću učiniti u tom slučaju, a pre nego isključim računar, biće da saznam od koga je procurelo… Beograd je selo i znao sam da pronalazim izvor sporne informacije sa 5-6 posrednika.. Ps. A sada izbrišite oba mejla„.

Zbog toga nije čudo što se o malverzacijama u ovoj agenciji do skoro veoma malo znalo. A krađa je bilo i previše za jedan ovako mali kolektiv.

 

 

     Faktura za događaj u Njujorku

 

Jedan od načina kako su se iz budžeta uzimale pare i prebacivale u privatne džepove pokazuju mejlovi koje su u februaru 2011. razmenile Nataša Vujović i šefica pravne i finansijske službe u agenciji SIEPA Jelena Stojanović. Nataša 21. februara piše:

„Dogovorile smo se pre nego što sam otišla da staviš u ugovor da je to održavanje i postavljenje tekstova na SIEPA sajtu, srpska verzija. Mislim da ti je to dovoljno jer je sajt nov i postavljaju se tekstovi a stranica ima preko 100. U sledećem ugovoru može da ide postavljanje tekstova i sređivanje tekstova na engleskoj verziji gde mislim da ima još više stranica.“

Imajući u vidu da je ovakav ugovor odobren u Agenciji, Nataša Vujović 25. februara piše: „Rekla mi je Dragana da će doći da potpiše ugovor danas i naravno da nije problem da se deo vrati u SIEPA-u“.

Prvo se, dakle, izmišlja nekakav posao za koji je potrebno uzeti saradnika sa strane, zatim se odobravaju astronomski honorari za taj posao, konačno se deo para vraća radnicima Agencije. Nataša Vujović je, inače, dok je navodno spremala sajt i krila se iza prijateljice Dragane istovremeno bila i zaposlena u Agenciji, ali je koristila plaćeni godišnji odmor.

Još jedan od načina za izvlačenje para bilo je izmišljanje doniranja različitih manifestacija. Tako 18. jula 2012. gospođa Coumba Toure iz švajcarskog grada Ženeve agenciji SIEPA dostavlja fakturu na ukupno 22.000 dolara za sponzorisanje „Okruglog stola Ženske zdravstvene mreže„.

Na računu su dva problema koja se odmah uočavaju: prvo, izdat je u julu 2012. za događaj koji je bio još u septembru 2011, a drugo: kakve moguće veze ima SIEPA sa Ženskom zdravstvenom mrežom? Pošto se ovo uvidelo, Toure je promenila namenu uplate, pa je novac transferisan.

U celu priču oko „Ženske zdravstvene mreže“ SIEPA se uključila mnogo vremena kasnije, jer je događaj koji je navodno sponzorisan već bio održan. O tome svedoči mejl koji je Vladimir Stanković iz Digitalne agende (još jedne agencije vlade Srbije) 19. juna 2012. uputio Jeleni Stojanović, a u kome navodi:

„Molim te pogledaj aktivnosti ove fondacije na njihovom sajtu. Ja bih možda mogao i da ti izvučem pojedinačne aktivnosti ove organizacije, ali se plašim da bih propustio nešto što bi vama (SIEPA) više odgovoralo.“

Mejl je naslovljen sa „faktura za događaj u Njujorku“ iako će pomenuta faktura biti izdata tek mesec dana posle ove prepiske?!Istog dana Marija Laganin obaveštava Stankovića i Stojanovićku: „Sve što vama odgovara da piše na fakturi to će oni staviti.“ Uprkos tome, nikome nije jasno šta treba zapravo da se plati, pa Jelena Stanković istog dana piše Mariji Laganin: „Šta mi tačno treba da platimo? Da li to može da bude kotizacija za neki događaj (taj u decembru)?“

Jasno je da je potrebno na neki način „oprati“ novac iz Agencije i da se samo tražio najpovoljniji način da se to izvede. Inače, sedište fondacije koja je u datom slučaju trebala da „opere“ pare za agenciju SIEPA je u Africi!

Jedan od dokaza kako se novac „prao„, da se ne bi videlo kako se budžetska sredstva nenamenski troše, jeste i faktura broj 89/11 privatnog preduzeća Reka d.o.o, Kej oslobođenja 73b iz Beograda, u kojoj se od agencije SIEPA traži uplata 83.010 dinara.

Tim novcem je trebala da bude plaćena cena zakupa prostora za navodnu organizaciju poslovnog skupa za potrebe Evropske mreže preduzetništva. Suprotno fakturisanoj nameni, tog dana se u restoranu Reka u Zemunu, koje pripada istoimenom preduzeću, odigrao dernek radnika Agencije nazvan SIEPA party, na kome su učešće uzeli samo zaposleni u toj agenciji. Pošto to nije moglo na taj način da bude fakturisano, neko se dosetio da lumperajku proglasi Evropskom mrežom preduzetništva.

 

     I Vučić hoće svoj deo

 

Osim što se u Agenciji lepo jelo i pilo, zaposleni su o državnom trošku puno i putovali. Iz mejla koji je Vesna Borozan iz turističke agencije Nemesis Travel 20. februara 2013. uputila Bojanu Jankoviću iz SIEPA-e vidi se da su radnici Agencije 2010. godine koristili 106 karata preko Nemesisa, 2011. taj broj se povećao na 169, dok je u 2013. dostigao cifru od 180 putovanja.

Iz istog mejla se vide i vrednosti pojedinačnih ugovora sklopljenih između Nemesisa i SIEPA-e: ugovor od 08. marta do 31.oktobra 2011. iznos 5.117.995,00 dinara, ugovor od 01. novembra 2011 do 12. marta 2012 iznos 3.187.336,00 dinara, ugovor od 16. marta do 15. oktobra 2012 iznos 5.953.253,00 dinara i ugovor od 15. oktobra (sračunat je iznos zakljuno sa 31. decembrom 2012.) 1.341.279,00 dinara.

Teško da neko može da objasni zašto je za iznajmljivanje rasvete za štand agencije SIEPA na sajmu u Minhenu, Nemačka, u oktobru 2011. godine odabrana firma iz Praga, Češka, na čijem čelu stoji izvesna Svetlana Simić.

Očigledno da neko iz Agencije tu ima dobru proviziju, budući da je račun za najam sijalica i slične opreme za samo četiri dana trajanja sajma koštao 12.324 evra!? Jedan od načina krađe para je i propuštanje rokova za aktiviranje bančinih garancija.

Aktuelno je 17 garancija banaka u stečaju (Agrobanke i Razvojne banke Vojvodine) koje nisu blagovremeno zamenjene ili aktivirane, a čija ukupna vrednost prelazi dva miliona evra. Ovaj način je vrlo jednostavan, jer se Agencija i Ministarstvo privrede ne slažu oko toga ko je stvarno nadležan za aktiviranje bankarskih garancija koje su podneli korsinici kredita sa kojima je ugovor raskinut.

Božidar Laganin je tvrdio da ova agencija nema nikakvu obavezu, niti je to njen posao da se stara o garancijama. Ugovori su, kaže, sklapani između firmi koje dobijaju podsticaje i Ministarstva finansija i privrede. On navodi da su bankarske garancije izdavane u korist ministarstva, te je ministarstvo jedino moglo da ih aktivira.

„Od zaključenja ugovora, naše su obaveze prestajale. Nacionalna korporacija za zapošljavanje je kontrolisala da li se poštuje ugovor u delu o zapošljavanju, a Agencija za privatizaciju da li su ispunjene investicione obaveze“, tvrdio je.

Nasuprot njemu, Saša Radulović, ministar privrede, smatra da je SIEPA odgovorna za realizaciju naplate sredstava od korisnika sa kojima su raskinuti ugovori. Zbog toga je Ministarstvo privrede krajem oktobra podnelo krivičnu prijavu protiv Laganina.

 

Pod pritiskom objavljenih dokaza o velikoj krađi državnih sredstava Božidar Laganin je 14. novembra podneo ostavku na mesto direktora agencije SIEPA, ali iz ovog čina ne treba odmah izvlačiti zaključak kako će aktuelna vlast da se odrekne ovog, više nego izdašnog i uhodanog izvora para za privatne džepove.

Kako se tvrdi iz dobro obaveštenih krugova, mejlovi su poslati iz same Agencije i to upravo u vreme kada ministar privrede Saša Radulović traži da se SIEPA pripoji ovom ministarstvu.

Radi se o tome da je u novoj kombinatorici SIEPA pripojena Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija koje ne pripada SNS-u, dok ministarstvo koje vodi Radulović pripada.

Sada, pošto je od Dinkića dovoljno naučio kako da uzima pare preko pomenute agencije, Vučić bi da je stavi pod svoju neposrednu kontrolu i nastavi sa započetim pljačkama. Nije zato nemoguće da je upravo Srpska napredna stranka organizovala slanje mejlova koji teško optužuju čelnike agencije SIEPA kako bi pripremila teren za njeno prisajedinjenje Radulovićevom ministarstvu.

 

 

    A 1.

     Mala šala na 80 strana

Bivšu ministarku za telekomunikacije i informaciono društvo i članicu Dinkićevog URS-a, Jasnu Matić, angažovali su Poslovno-tehnološki inkubator tehničkih fakulteta (BITF) i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), po ugovoru o delu, a zarad podrške pri realizaciji projekta „Promocija izvoza inovativnih proizvoda„, za šta joj je ponuđen honorar od čak 7.150 švajcarskih franaka (5.800 evra).

Ugovor je Matićevoj na potpisivanje poslat 11. februara ove godine, uz sugestiju pošiljaoca iz BITF-a da „sve mora biti završeno i isplaćeno do 28. februara“, pa je ona tako dnevno zarađivala celu jednu prosečnu mesečnu platu u Srbiji.

Bivša ministarka se kao autor obavezala da uradi „analizu izvodljivosti sprovođenja predloženih mera u projektu za podršku izvoza sa preporukama za prilagođavanje mera i prilagođavanje institucija„, piše u ugovoru u kojem je kao kvalifikacija autora navedeno samo da je „dugogodišnji saradnik SIEPA sa opsežnim iskustvom u poslovima u okviru promocije izvoza“.

Matićeva je, od 2004. do 2007. godine bila direktor SIEPA, a nakon ministarske funkcije i mesta državnog sekretara, od jula prošle godine bila je angažovana kao savetnik za informacione tehnologije u kabinetu tadašnjeg ministra finansija i privrede i partijskog šefa Mlađana Dinkića. Iz mejlova koji su poslati redakciji Tabloida može da se zaključi kako izgleda rad autora angažovanih po ugovoru o delu.

Ana Kovrlija je jedan od tako uposlenih „stručnjaka“ i autora priloga koje plaća SIEPA od budžetskih para. U svom mejlu od 20. februara 2012. na pitanje šta treba da bude predmet ugovora o delu za februar, ona Jeleni Stojanović odgovara: „Jao, majko mila, ne znam više šta da pišem. Jel može spisak investicionih lokacija, pa nabrojim opštine – Senta, Ada, Sombor, Apatin i Bačka Palanka?“

Jedan od „autora“ je pokušao da proturi običnu tabelu skinutu sa interneta, a Slobodan Marković 19. decembra 2012. piše Jeleni Stojanović, načelnici Odeljenja za pravne i finansijske poslove agencije SIEPA: „Ja sam tokom ovog meseca bio angažovan pre svega na pripremi nacionalnog štanda na sajmu CeBIT 2013. pa bi možda to mogla da bude tema ugovora. Za sledeći ugovor, koji će, koliko sam razumeo, biti na duži period, možemo da stavimo više aktivnosti.“

Na to mu Stojanovićeva odgovara: „Moraš da daš temu koju možeš da dokumentuješ pisanim tekstom. Tanije, treba mi tema za tekst koji će imati oko 80 strana i koji ćeš mi dostaviti.“ Markovićeva reakcija na ovaj mejl je 20. decembra 2012. glasila: „Šališ se za tih 80 strana?“

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije