Архива

Posts Tagged ‘tehnika’

DOK JE U SRBIJI DOSTIGNUT ISTORIJSKI MINIMUM PREŽIVLJAVANJA GRAĐANA, TRGOVINSKE MARŽE SKAČU DO NEBA!!!

25. марта 2016. Коментари су искључени

 

Mada se naprednjački režim hvali da je Srbija postigla razne "rezultate" i "rekorde", za skoro četiri godine njihove vladavine, ne postoji ništa što nije uništeno i što nije palo na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Osim cena hrane, odeće, obuće i komunalnih usluga. Jedino to beleži rekorde. Ali, crni dani tek dolaze. Danas većina nema novca za osnovne potrebe, a sutra neće biti ni novca ni potreba. Ovim tempom izumiranja, neće nas ni biti…

 

                 M. Grabež

TRGOVACKA MARZA DO NEBESA1

 

Režim Aleksandra Vučića tvrdi da Srbija nije gladna i da su cene osnovnih namirnica za potrebe prosečne porodice u Srbiji "na nivou očekivanih". U maju mesecu prošle godine, njegova propaganda je preko svih svojih medija razglasila da su cene hrane "ponovo pale i blizu su šestogodišnjeg minimuma". Skoro godinu dana kasnije, on se hvali "istorijskim minimumom" na kome građani preživljavaju zarad nekakve nejasne budućnosti.

Istina je gorka, u najvećim gradovima u Srbiji, a posebno u Beogradu kao glavnom gradu i najvećem urbanom centru, cene osnovnih prehrambenih artikala veće su nego u Berlinu, Minhenu, Beču, Gracu, Milanu…Visina takozvane "ugrade" u cenu hrane, od strane raznih veletrgovaca, posrednika, nakupaca i prekupaca, prevazilazi u pojedinim slučajevima i 300 odsto od proizvođačke cene.

Prosečne marže u Srbiji, nekoliko puta veće čak i od onih svetskih! Osim hrane, odeća, obuća i bela tehnika u Srbiji je skuplja i do dvadeset puta nego u drugim zemljama Evrope. Kakav haos vlada na tržištu, govori i podatak da je samo u jednom gradu veličine Kragujevca, na primer, razlika u ceni istog proizvoda na nekoliko različitih prodajnih mesta i do pedeset odsto! Cena jednog proizvoda razlikuje se čak i na prodajnim mestima iste firme! Samo dva najveća trgovinska lanca, na "zaokruživanju " cena zarade 90 miliona godišnje!

Na ceni brašna pojedini trgovinski lanci zarađuju i do 55 odsto, razlika u nabavnoj i prodajnoj ceni šećera iznosi do 35 odsto, a jestivog ulja do 33 odsto. Kod mleka je taj raspon često oko 20 odsto. Zašto su patike poznatog svetskog proizvođača često i do 40 odsto jeftinije u Beču nego u Beogradu?

Slično pitanje može da se postavi i za brendirane čizme, pantalone, jakne…Veliki trgovinski lanci u Evropi izračunali su da im je isplativo da na garderobi i obući zarade desetak odsto, međutim, samo u Srbiji na maržama takozavnih "firmirane" garderobe, zarada je preko 150 odsto. Kod patika i druge sportske obuće, ide i do 200 odsto!

Na putu od proizvođača do potrošača, roba prolazi kroz ruke dobavljača, distributera, trgovacaSvako od njih uzima za sebe deo zarade, znatno veći nego njihove kolege u svetu, pa su hrana, odeća, obuća i bela tehnika kod nas mnogo skuplji nego u ostatku Evrope.

Vučićev režim strogo krije ko su učesnici u trgovinskom lancu i ko zarađuje od ovog dranja kože građanima. To je strogo čuvana tajna. Istu robu koja u Srbiji košta kao da je od suvog zlata, građani Evropske unije (pa i građani onih zemalja koje nisu članice EU) mogu da pazare za mnogo manje novca, a da ne govorimo o svakodnevnim sniženjima, zbog oštre konkurencije ponude i kvaliteta.

Tamo su svetski trgovinski lanci našli računicu po kojoj im je prodaja isplativa čak i kada je razlika između nabavnih cena i onih u prodaji samo tri do četiri odsto! Trgovci u Srbiji za hranu, slatkiše, kozmetiku i hemiju zaračunavaju marže i do 150 odsto!

Dokazano je da bi prosečna trgovina u Srbiji preživela, potrebna joj je marža od 15 do 30 odsto. Ako bi od prodaje proizvoda samo hteli da isplate radnike, marža bi bila oko pet odsto.

Ako hoće da plate i zakup lokala i komunalije, to je još toliko, a tek onda dolazi profit. To objašnjava jedan deo razloga za ogromnu skupoću i sve teži život građana. Državni aparat je preglomazan i preskup, neko mora da ga servisira, a to su između ostalog i ljudi koji se bave trgovinom prehrambenih proizvoda.

Nigde u regionu nekadašnje Jugoslavije nema ovakvih divljačkih nameta, pa tamo nema ni zastrašujuće skupoće kao u Srbiji. Primera radi, trgovačke marže u siromašnoj Republici Srpskoj, iznose samo oko osam odsto, a u mnogo bolje stojećoj Sloveniji, prosečno su oko 20 odsto! Dakle, neuporedivo niže nego u Srbiji.

Ali najveći razlog dranja građana je monopolski položaj režimskih kompanija koje ne dozvoljavaju nikakvu konkurenciju. U Srbiji još ne postoji nijedan diskontni lanac, a i učešće velikih trgovinskih lanaca je ograničeno na dva-tri velika (Idea, Delez …).

Istinite su tvrdnje ministra trgovine Rasima Ljajića da je Srbija "značajno tržište za ulaganja na tržištu trgovine", ali za koga? Za onoga ko je uložio pare u režime kojima on verno služi!

Za one koji će na krvi i znoju, zaraditi ogromne profite. Ne postoji radnik u trgovinskim lancima Srbije koji zarađuje više od 25.000 dinara. Armija ovog belog roblja, koje u istim kompanijama na Zapadu radi za deset puta veću platu, veliki je izvor zarade stranih derikoža kojima je Vučićev režim širom otvorio vrata.

Laže Ljajić i da će inostrani trgovinski lanac „Lidl", sa svojih deset lokala u celoj Srbiji, biti bilo kome konkurencija. Naime, crni dani tek dolaze! Robu široke potrošnje više nema ko da kupuje, a hranu, onu najosnovniju, građani kupuju jer moraju da prežive.

Dobar deo njih neće ni dočekati za života da se najede kao čovek, da zaspi u svojoj kući, pod svojim krovom i da kaže kako život, uprkos svemu, ima smisla. Naprednjačko divljaštvo računa upravo na to, da mladi pobegnu u inostranstvo a da stari pomru. Ovakvim tempom "čišćenje" Srbije, za dvadeset godina pod ovim nebom živeće samo nasilnici, starlete, političari i njihove male stranačke armije, zaposlene u državnim preduzećima.

Da je državni kriminal na delu, da Vučićev režim svesno otima iz usta narodu, dokazuje i podatak da je neverovatno povećanje prosečnih trgovačkih marži na hranu, došlo u trenutku kada je kupovna moć stanovništva na dnu, a promet u trgovinama čak jedanaest puta manji nego godinu dana ranije! Ne može se drukčije objasniti ovakav napad na građane drugim rečima: u pitanju je smišljeni teror!

Poređenje sa svetskim primerima izgleda ovako: francuski prodajni lanac "Karfur"  koji godišnje ima obrt veći od 120 milijardi dolara, zarađuje prosečno 0,5 odsto na razlici u ceni.

Kroz račune američke kompanije "Volmart"godišnje prođe oko 400 milijardi dolara, a marža im je 3,6 odsto. Engleski "Tesko"  tokom godine "obrne" više od 90 milijardi dolara, iako im zarada prosečno iznosi 4,1 odsto.

A u Srbiji, pored divljačkog dranja nenormalnim "ugrađivanjima", ima slučajeva gde je marža bila vrednija čak i od proizvođačke cene! Za kriminalno zakonsko rešenje, na osnovu koga su marže postale poslovna tajna trgovaca, direktno je odgovoran ministar trgovine Rasim Ljajić, koji je i u nekim ranijim režimima učestvovao u "liberalizaciji" srpskog tržišta hranom i robom široke potrošnje.

Ali, on se već unapred "zaštitio" od odgovornosti novim paktom sa Vučićevim režimom. Dugo je ta njegova politika imala uspeha, ali je ovaj put stavio pogrešnu kartu na sto. Cena koju će platiti za to, biće skuplja od svake marže.

 

©Geto Srbija

material: List protiv mafije

SAUČESNIŠTVO GRADONAČELNIKOVIH LJUDI U ZLOČINU DALJEG RASTURANJA GRADA

25. фебруара 2014. 4 коментара

 

Na isteku druge godine autistične vladavine, nazadnjaci na plodnoj zemlji srednjeg Banata seju i gaje kaktuse i bodljikavu prasad. Bahato i nezainteresovano pokazuju apsolutnu nemoć, a od urlajućih predizbornih obećanja "brda" investicija, Zrenjanin je "overen" retko viđenom partokratijom i poremećenim odnosima u gradskoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama.

 

          Zoltan Horvat

 

"Opelo" Zrenjaninu se poje na kadrovskim lumperajkama u stranačkim kafićima i restoranima gde je jedino važno zapošljavanje novopečenih nazadnjaka i međustranačka trange-frange trgovina po ukusu Gorana Kneževića (iz milošte Regionalni Isus) i njegovih utreniranih satelita (Džegera, Bađoka, Dače Dimkića, novopridošlog, al’ proverenog menjača stranačkih obeležja Staniše Banjanina…).

"Heroji" ovdašnjeg nazadnjaštva sprovode 2013. godinu na smetlište istorijskog beznađa. Ove godine su svi zrenjaninski dani bukvalno potrošeni na razmeštanje podobnih kadrova i grubo sprečavanje bilo kakvog pomaka napred.

Gradska uprava je "prebogata" retko nesposobnim kadrovima koje svih 365 dana u godini "pažljivo" razmešta "novi večiti" prvi izvršilac, novopečeni nazadnjak, Jasmina Malinić, načelnik gradske uprave.

Potrošena silna energija na proizvodnju nazadnjačkog biračkog tela isterala je iz Zrenjanina sve dobro, investitore, obilaznicu, fabriku vode, pa su kancelarije guzonja koje se međusobno očima ne mogu videti postala mesta za trgovinu ljudima.

Na udaru je sve dobro u pokušaju, a za svoju sudbinu strepi i gradonačelnik, mr Ivan Bošnjak kojeg „njegovi" posilni miniraju na svakom koraku. Mimo njegovog znanja zakazaju se i sednice gradskog veća gde se donose nebulozne odluke od kojih jedinu korist imaju uterivači para sugrađana u sopstvene džepove.

Tako je od aprila ove godine, inače pažljivo sakrivena od očiju javnosti, profunkcionisala i „preko potrebna" nova komisija za izradu godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta gde je 13 privilegovanih za 8 meseci klasičnog zamlaćivanja sugrađana dobilo 4,11 miliona dinara?!?

Na čelu komisije Stojan Kralj, rođak Čeda Janjića, zamenika gradonačelnika, Prvog Favorita Regionalnog Isusa, a zamenik predsednika komisije je Svetozar Stefanov, po potrebi nazadnjak. Svaki član komisije je do sada nagrađen sa po tri hiljade evra za ukupno dva sastančenja, pa im redovne plate dođu ko bakšiš. Vrhuška nazadnjaka u gradskoj kući nije mutava, ima tu još podosta komisija sa milionskim apanažama za podobne (ćuti, k…, i brzine menjaj).

U javnim preduzećima će 2013. ostati upamćena kao godina idealnog sprovođenja diletantizma. Direkcija od šefa stranke kupuje polovni Porshe lizing automobil, usput se u milionski posao "ugrađuje" privatna firma Točak, pa tim povodom David Dimkić, šef gradskih finansija pažljivo prepravlja fakture.

U Direkciji sem dugova do guše, unapređivanja nesposobnih i vožnji službenim automobilom (baš) lepih sekretarica, nema ništa novo, ako izuzmemo "briljantan" stav direktora Gorana Kravarušića da je za trenutnu katastrofu u firmi kriva opozicija zbog, kako je naveo, nerada u prethodnoj deceniji.

U Vodovodu rukovodeći organ još uvek nije namirio svoje finansijsko predizborno učešće, pa se došlo na ideju da direktor iznajmi sopstveni automobil sopstvenom preduzeću. Time se stvaraju uslovi da "genijalni" direktor Bojan Putić ima osigurana milionska sredstva za lično, al’ stručno usavršavanje odnosno doškolovavanje (da sav teret porodičnog budžeta ne padne na suprugu mu, zamenika tužioca).

Izgradnja Fabrike vode je, nakon ozbiljnog interesovanja nemačke državne firme Wassertechnick naravno, ukalkulisana, ali i odložena za neka buduća pokolenja. Trenutno je jedini problem što ova dobra i proverena investicija potiče od omražene opozicije i bivšeg direktora Milorada Bjelogrlića, retko uglednog privrednika, al smaknutog i oteranog u penziju od strane Prvog Favorita. Sugrađanima je i dalje zagarantovana česmuša, na koju se ne žale samo svinje i preostalo malo stoke po gradskim oborima.

Bušna gradska kasa pod budnim okom Dače ipak je dovoljna da podmiri neutažive potrebe krkanluka nazadnjaka, cirka 13 hiljada dinara dnevno. Uglavnom se biraju firme koje ne izdaju fiskalni račun, pa je tako SUR Mali pasaž Plus jednom prilikom za usluge keteringa naplatio, sitnica, 276 hiljada dinara.

Ovdašnji mediji, nemajući opravdanja za saučesništvo u zločinu daljeg rasturanja grada, bespomoćno tumaraju od funkcionera do funkcionera tražeći milostinju za lagarije od izveštavanja.

Izbor novog v.d. direktora Radio Zrenjanina u podobnom liku i još podobnijem delu Nedeljka Golušina je potaman za gradske guzonje, ali sugrađani pamte i crtanje rogova na glavi partijarha. Desetine miliona dinara je samo ove godine ulupano u ovaj gradski med(ij) i mleko o aktuelnoj vlasti.

Privatni elektronski mediji, konkretno KTV, poslednjih dana "seje baražnu vatru" na adresu Regionalnog Isusa i njegovih satelita objavljivanjem (najzad) istinitih podataka o korumpiranoj i kriminogenoj vlasti u Zrenjaninu. Da li se iza napada krije lova koja već dugi niz meseci "ne putuje" na relaciji gradska kasa – žiro račun KTV (Santos "ćuti", valjda legla lova), tek, većina ovdašnjih novinara ima bedan status honoraraca sa zavidnom mesečnom apanažom od dve do deset hiljada dinara (beogradski dnevni list Danas je tu principijelniji, njegovi dopisnici imaju "zacementiranih" dve hiljade dinara mesečno).

Sem zaraznog i neizlečivog politikanstva, u Zrenjaninu uspeva i primopredaja koverti u svim oblastima. U ovdašnjoj Regionalnoj bolnici u večitoj izgradnji, žena ne može da se porodi ako se prethodno ne izbroji 200 evra na ginekološkom odeljenju.

Može li na račun bolnice, platićemo, ne može, može samo keš, bez priznanice, uz uveravanje da će osoblje bolnice od trenutka primopredaje evrića voditi računa o trudnici kao o najrođenijem. Pokušali smo da kontaktiramo dr Ilić i njene kolege na Ginekološkom odeljenju, ali je nepodobnim novinarima ulaz jednostavno zabranjen. Tek do Domaćice Gordana Kozlovački, direktorice bolnice nismo mogli, jer se još sa vrata dolepotpisanom saopštava: jes’ da nas vidiš, al’ nismo tu.

Godina koja je prošla pamti se i po mladim ljudima koji ličnom hrabrošću pokazuju da za Zrenjanin ima nade. Jovana Ljljak, direktorica stambene agencije energično se prihvatila svog posla, naterala zaposlene da zarađuju plate aktivnim radom i sudski potražuje sva milionska dugovanja za neplaćeni zakup poslovnog prostora od ovdašnjih nazadnjačkih guzonja. Žestoki zahtevi za njenu smenu ne jenjavaju iz kabineta Regionalnog Isusa, što je još jedan prilog za ovdašnju Deja Vu biografiju, mladi čovek protiv slepačke stranačke poslušnosti.

Umesto pohvale i nagrade lepoj mladoj dami Jovani, danas u Zrenjaninu "šnjur" odnose samo oni koji sami sebi dodeljuju godišnje i sve druge nagr(a)de. Tako u Palati (ne)pravde šefovi sami sebi udeljuju priznanja dok im potčinjeni kurtoazno aplaudiraju na recimo "fenomenalnom" odnosu starešina suda – Centar za socijalni rad – starešina prekršajnog suda.

Nagr(a)đeni akteri su se istakli u kažnjavanju golja i sirotinje, dok su istovremeno "ugledni i dobrostojeći" oslobođeni bilo kakve odgovornosti (uprkos "peglanjima" bivših supruga i maltretiranju dece). Bilo bi još fenomenalnije, a neke ovdašnje guzonje zalegle, da se ovogodišnja nagrada Zrenjanina dodeli i najvrednijem stečajnom upravniku, gde stečajisanje u desetak firmi prvo naplaćuje u desetinama hiljada evra, dozvoljavajući da bude reketiran od svojih gradskih gazda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UMESTO FINANSIRANJA IZVOZA SRBIJE, POSTALA AGENCIJA ZA OSIGURANJE TROŠENJA PARA IZ BUDŽETA

10. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Neizlečiva korupcija zahvatila je i Agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza a.d. Republike Srbije. Rukovodstva koja su pod zaštitom samog državnog vrha, bezobzirno su gazili Zakon o javnim agencijama (ZJA), Zakon o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza a.d. (ZAOFI) i Zakon o državnim službenicima (ZDS). Za sada niko zbog ovoga nije odgovarao, naprotiv, svi su nagrađeni, jedino su pošteni nastradali.

 

          M. Hadžić

 

Pod stalnim pritiskom generalnog direktora Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza a.d. Republike Srbije (AOFI), od 2. aprila 2013. godine zaključno sa današnjim danom, u ovoj insatituciji su stalno zapošljavana nova lica, i to na neodređeno vreme ("za stalno") bez internog ili javnog konkursa, što predstavlja povećanje broja zaposlenih od preko 20 odsto.

Radi se o sledećim osobama: Sonja Hadžić, savetnik za istraživanje (razvoj i strategiju, verenica bivšeg šefa kabineta u ministarstvu finansija i privrede); Dejan Vukotić, direktor kredita (sin Momčila Vukotića); Ivana Dukić, šef pravnog odelenja; Marina Đenić, asistent generalnog.direktora; Nina Jeremić, šef procene u sektoru osiguranja; Rodoljub Gvozdenović, interni revizor; Marija Mihajlović, sektor kredita; Veljko Jovanović, vozač (ukupan broj vozača je dva, novi isključivo vozi novog generalnog direktora); Nikola Tegeltija, šef rizika; Ivana Srndović, tehnički sekretar (prethodno recepcionerka u jednom hostelu!) i Petar Pavlović, šef trezora.

Na dan 2. april 2013. godine, Upravni odbor AOFI donosi odluku, a na predlog Ministarstva finansija i privrede, o imenovanju novog generalnog direktora Ane Drašković Malešević bez prethodnog obaveznog javnog konkursa i oglašavanja o prestanku dužnosti i imenovanju generalnog direktora u Službenom glasniku.

Prethodno je generalni direktor Milanko Bogosavljević, i dalje je zaposlen u AOFI, podneo ostavku iz ličnih razloga nakon obaveštenja iz Ministarstva finansija i privrede da tako učini ili bi u suprotnom u AOFI bila upućena Državna revizorska institucija.

Ana Drašković Malešević, supruga Mlađana Maleševića iz EPS-a, kuma Ane Trbović, savetnice ministra privrede, kod koje radi doktorat, radila je kao direktor javnog sektora u Telenoru d.o.o. gde je, prema informacijama dobijenih od upućenih osoba iz Telenora., sporazumno raskinula ugovor o radu posle optužbe za zlostavljanje na radu, zbog "bahatog ponašanja, vređanja i pretnji."

Nova generalna direktorka navodi u svojoj biografiji da je radila kao visoki savetnik u Ministarstvu finansija i privrede, da bi kasnije verbalno navela da je zapravo radila kao volonter u ministarstvu, te je donela potvrdu o regresu za neiskorišćen godišnji odmor, na koji je stekla pravo u samostalnoj trgovinskoj radnji romantičnog imena- Zvonce?!

Na tu činjenicu ukazao je interni revizor. Generalni direktor je nekoliko puta verbalno izdavala instrukcije referentima za kredite sa predlogom za odobrenje kredita određenim pravnim licima. Zbog zlostavljanja na radu dva radnika razmatraju podnošenje tužbe protiv generalnog direktora.

Predsednica UO AOFI Ljiljana Trgovčević je 16. septembra 2013 podnela ostavku zbog nemogućnosti saradnje sa generalnim direktorom AOFI.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: