SAUČESNIŠTVO GRADONAČELNIKOVIH LJUDI U ZLOČINU DALJEG RASTURANJA GRADA

 

Na isteku druge godine autistične vladavine, nazadnjaci na plodnoj zemlji srednjeg Banata seju i gaje kaktuse i bodljikavu prasad. Bahato i nezainteresovano pokazuju apsolutnu nemoć, a od urlajućih predizbornih obećanja "brda" investicija, Zrenjanin je "overen" retko viđenom partokratijom i poremećenim odnosima u gradskoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama.

 

          Zoltan Horvat

 

"Opelo" Zrenjaninu se poje na kadrovskim lumperajkama u stranačkim kafićima i restoranima gde je jedino važno zapošljavanje novopečenih nazadnjaka i međustranačka trange-frange trgovina po ukusu Gorana Kneževića (iz milošte Regionalni Isus) i njegovih utreniranih satelita (Džegera, Bađoka, Dače Dimkića, novopridošlog, al’ proverenog menjača stranačkih obeležja Staniše Banjanina…).

"Heroji" ovdašnjeg nazadnjaštva sprovode 2013. godinu na smetlište istorijskog beznađa. Ove godine su svi zrenjaninski dani bukvalno potrošeni na razmeštanje podobnih kadrova i grubo sprečavanje bilo kakvog pomaka napred.

Gradska uprava je "prebogata" retko nesposobnim kadrovima koje svih 365 dana u godini "pažljivo" razmešta "novi večiti" prvi izvršilac, novopečeni nazadnjak, Jasmina Malinić, načelnik gradske uprave.

Potrošena silna energija na proizvodnju nazadnjačkog biračkog tela isterala je iz Zrenjanina sve dobro, investitore, obilaznicu, fabriku vode, pa su kancelarije guzonja koje se međusobno očima ne mogu videti postala mesta za trgovinu ljudima.

Na udaru je sve dobro u pokušaju, a za svoju sudbinu strepi i gradonačelnik, mr Ivan Bošnjak kojeg „njegovi" posilni miniraju na svakom koraku. Mimo njegovog znanja zakazaju se i sednice gradskog veća gde se donose nebulozne odluke od kojih jedinu korist imaju uterivači para sugrađana u sopstvene džepove.

Tako je od aprila ove godine, inače pažljivo sakrivena od očiju javnosti, profunkcionisala i „preko potrebna" nova komisija za izradu godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta gde je 13 privilegovanih za 8 meseci klasičnog zamlaćivanja sugrađana dobilo 4,11 miliona dinara?!?

Na čelu komisije Stojan Kralj, rođak Čeda Janjića, zamenika gradonačelnika, Prvog Favorita Regionalnog Isusa, a zamenik predsednika komisije je Svetozar Stefanov, po potrebi nazadnjak. Svaki član komisije je do sada nagrađen sa po tri hiljade evra za ukupno dva sastančenja, pa im redovne plate dođu ko bakšiš. Vrhuška nazadnjaka u gradskoj kući nije mutava, ima tu još podosta komisija sa milionskim apanažama za podobne (ćuti, k…, i brzine menjaj).

U javnim preduzećima će 2013. ostati upamćena kao godina idealnog sprovođenja diletantizma. Direkcija od šefa stranke kupuje polovni Porshe lizing automobil, usput se u milionski posao "ugrađuje" privatna firma Točak, pa tim povodom David Dimkić, šef gradskih finansija pažljivo prepravlja fakture.

U Direkciji sem dugova do guše, unapređivanja nesposobnih i vožnji službenim automobilom (baš) lepih sekretarica, nema ništa novo, ako izuzmemo "briljantan" stav direktora Gorana Kravarušića da je za trenutnu katastrofu u firmi kriva opozicija zbog, kako je naveo, nerada u prethodnoj deceniji.

U Vodovodu rukovodeći organ još uvek nije namirio svoje finansijsko predizborno učešće, pa se došlo na ideju da direktor iznajmi sopstveni automobil sopstvenom preduzeću. Time se stvaraju uslovi da "genijalni" direktor Bojan Putić ima osigurana milionska sredstva za lično, al’ stručno usavršavanje odnosno doškolovavanje (da sav teret porodičnog budžeta ne padne na suprugu mu, zamenika tužioca).

Izgradnja Fabrike vode je, nakon ozbiljnog interesovanja nemačke državne firme Wassertechnick naravno, ukalkulisana, ali i odložena za neka buduća pokolenja. Trenutno je jedini problem što ova dobra i proverena investicija potiče od omražene opozicije i bivšeg direktora Milorada Bjelogrlića, retko uglednog privrednika, al smaknutog i oteranog u penziju od strane Prvog Favorita. Sugrađanima je i dalje zagarantovana česmuša, na koju se ne žale samo svinje i preostalo malo stoke po gradskim oborima.

Bušna gradska kasa pod budnim okom Dače ipak je dovoljna da podmiri neutažive potrebe krkanluka nazadnjaka, cirka 13 hiljada dinara dnevno. Uglavnom se biraju firme koje ne izdaju fiskalni račun, pa je tako SUR Mali pasaž Plus jednom prilikom za usluge keteringa naplatio, sitnica, 276 hiljada dinara.

Ovdašnji mediji, nemajući opravdanja za saučesništvo u zločinu daljeg rasturanja grada, bespomoćno tumaraju od funkcionera do funkcionera tražeći milostinju za lagarije od izveštavanja.

Izbor novog v.d. direktora Radio Zrenjanina u podobnom liku i još podobnijem delu Nedeljka Golušina je potaman za gradske guzonje, ali sugrađani pamte i crtanje rogova na glavi partijarha. Desetine miliona dinara je samo ove godine ulupano u ovaj gradski med(ij) i mleko o aktuelnoj vlasti.

Privatni elektronski mediji, konkretno KTV, poslednjih dana "seje baražnu vatru" na adresu Regionalnog Isusa i njegovih satelita objavljivanjem (najzad) istinitih podataka o korumpiranoj i kriminogenoj vlasti u Zrenjaninu. Da li se iza napada krije lova koja već dugi niz meseci "ne putuje" na relaciji gradska kasa – žiro račun KTV (Santos "ćuti", valjda legla lova), tek, većina ovdašnjih novinara ima bedan status honoraraca sa zavidnom mesečnom apanažom od dve do deset hiljada dinara (beogradski dnevni list Danas je tu principijelniji, njegovi dopisnici imaju "zacementiranih" dve hiljade dinara mesečno).

Sem zaraznog i neizlečivog politikanstva, u Zrenjaninu uspeva i primopredaja koverti u svim oblastima. U ovdašnjoj Regionalnoj bolnici u večitoj izgradnji, žena ne može da se porodi ako se prethodno ne izbroji 200 evra na ginekološkom odeljenju.

Može li na račun bolnice, platićemo, ne može, može samo keš, bez priznanice, uz uveravanje da će osoblje bolnice od trenutka primopredaje evrića voditi računa o trudnici kao o najrođenijem. Pokušali smo da kontaktiramo dr Ilić i njene kolege na Ginekološkom odeljenju, ali je nepodobnim novinarima ulaz jednostavno zabranjen. Tek do Domaćice Gordana Kozlovački, direktorice bolnice nismo mogli, jer se još sa vrata dolepotpisanom saopštava: jes’ da nas vidiš, al’ nismo tu.

Godina koja je prošla pamti se i po mladim ljudima koji ličnom hrabrošću pokazuju da za Zrenjanin ima nade. Jovana Ljljak, direktorica stambene agencije energično se prihvatila svog posla, naterala zaposlene da zarađuju plate aktivnim radom i sudski potražuje sva milionska dugovanja za neplaćeni zakup poslovnog prostora od ovdašnjih nazadnjačkih guzonja. Žestoki zahtevi za njenu smenu ne jenjavaju iz kabineta Regionalnog Isusa, što je još jedan prilog za ovdašnju Deja Vu biografiju, mladi čovek protiv slepačke stranačke poslušnosti.

Umesto pohvale i nagrade lepoj mladoj dami Jovani, danas u Zrenjaninu "šnjur" odnose samo oni koji sami sebi dodeljuju godišnje i sve druge nagr(a)de. Tako u Palati (ne)pravde šefovi sami sebi udeljuju priznanja dok im potčinjeni kurtoazno aplaudiraju na recimo "fenomenalnom" odnosu starešina suda – Centar za socijalni rad – starešina prekršajnog suda.

Nagr(a)đeni akteri su se istakli u kažnjavanju golja i sirotinje, dok su istovremeno "ugledni i dobrostojeći" oslobođeni bilo kakve odgovornosti (uprkos "peglanjima" bivših supruga i maltretiranju dece). Bilo bi još fenomenalnije, a neke ovdašnje guzonje zalegle, da se ovogodišnja nagrada Zrenjanina dodeli i najvrednijem stečajnom upravniku, gde stečajisanje u desetak firmi prvo naplaćuje u desetinama hiljada evra, dozvoljavajući da bude reketiran od svojih gradskih gazda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEKA OD DOSTIGNUĆA NAPREDNJAČKOG GRADONAČELNIKA U PUNJENJU I PRAŽNJENJU GRADSKE KASE

 

Nova gradska vlast u Novom Sadu nema para za trudnice, invalide ili penzionere, ali ima da plaća lumperajke gradonačelnika, investira u dubiozne nevladine organizacije, kao i da prašta porez najbogatijima.

 

         Đorđe Višekruna

 

Svaki dan prolazim industrijskom zonom Novog Sada, sablasno pustom i praznom: više podseća na azil za pse lutalice nego na nekadašnji motor razvoja Vojvodine. Novosađane je pogodio grom u obliku SNS-a. To je još jedan grom u izvedbi naprednjaka, ali ne prema glavnim dilerima droge, nego prema privredi.

Ono što Demokratska stranka nije uspela da sahrani, ona preduzeća koja su ostala zdrava i uspešna, naprednjaci su kao grobari uspeli da bace na kolena, na izdisaju im se uzimaju zadnji atomi snage, reketiraju se i javno i tajno i putem partijskih komesara za bezbednost i putem gradskih odluka.

I Hitler i Turci su ubijali narod sa više milosti od naprednjaka. Novosađani se moraju izboriti za lokalne izbore kako bi nova vlast hitno ukinula naprednjački danak i harač. Neophodno je hitno ukidanje odluke skupštine grada Novog Sada o utvrđivanju stope poreza na imovinu za pravna lica i zahtev za umanjenje poreza na imovinu za fizička lica od 25 odsto.

Ova odluka je otvoreni poziv investitorima da u Novom Sadu ništa ne grade i ne otvaraju radna mesta. Ova odluka je dokaz potpunog odsustva osećaja za realnost gradonačelnika Miloša Vučevića i naprednjaka, jer je posledica uništavanja privrede Novog Sada.

Nova vlast mora hitno da ukine odluku o utvrđivanju stope poreza na imovinu donetu od strane Skupštine grada Novog Sada dana 29. januara 2013. godine, a koja važi od 01. januara 2014. godine. Ovo su konkretni primeri kako naprednjaci uništavaju novosadska preduzeća.

Preduzeća koja imaju imovinu vrednu preko 50 miliona dinara sa 380.000 dinara plus 2 odsto od vrednosti imovine. To je godišnji porez na imovinu. Preduzeća koja imaju imovinu vredniju od 10.000.000 a manju od 25.000.000 dinara dinara trebaju da plate 40.000 dinara plus 0,6 odsto vrednosti imovine. Preduzeća vredna od 25 miliona do 50 miliona plaćaju porez na imovinu 130.000 dinara plus 1 odsto vrednosti imovine. Mikro, mala i srednja preduzeća koja žive i preživljavaju, a imaju neki lokal vredan 10 miliona dinara, odnosno 85.000 evra, treba da plate 40.000 dinara plus 0,6 odsto vrednosti.

Ovaj porez je viši od kamatnih stopa koje naplaćuju banke za investicione kredite. Za 12 godina, što je kraće za 8 godina od dugoročnog investicionog kredita, grad želi da naplati kroz porez celokupnu investiciju. Nisu tajkuni oni koji imaju 500m2 ili 1.000 m2 poslovnog prostora. Očigledno odsustvo poznavanja elementarnih ekonomskih parametara dovelo je do ove sramne i pljačkaške odluke, jer jedan i dva odsto su profitne stope, a kamatne stope na investicione kredite banaka se kreću od 0,75 odsto za veće do 1,75 odsto za manje i banke od toga žive.

Miloš Vučević je podigao porez na imovinu fizičkih lica, ali je napravio izuzetke, pa tako Tatarsko brdo (poznato kao Brdo lopova) i Kamenjar (poznat kao Dolina lopova), ne spadaju u elitna naselja, bez obzira na velelepne vile tu sagrađene, nego su kvalifikovani kao zapuštene zone sa minimalnom stopom poreza. Upravo se u ovim elitnim naseljima nalaze kuće članova Gradskog odbora, ali i finansijera SNS – od ministra Igora Mirovića pa nadalje.

Vučević je doveo lažnog investitora i pred kamerama najavio otvaranje fabrike za proizvodnju klima uređaja za vozove u Rusiji i Belorusiji, kao i zapošljavanje 600 Novosađana. Gde su obećane investicije, gde su nova radna mesta?

Miloš Vučević je samo formalno otvorio tržni centar BIG, čak je na otvaranje pozvao svog mentora Vučića. To je jedan od niza apsurda u Novom Sadu, jer je celu investiciju ugovorila prošla gradska vlast. Naprednjaci su samo presekli traku i slikali se za medije.

Gradonačelnik Novog Sada je tako napravio gradski budžet, da svaka mesna zajednica dobija za godinu dana po 500.000 dinara (i slovima: pola miliona dinara).

Kada se saberu plate sa doprinosima samo za jednog radnika u MZ, vidi se da pomenuta suma ni izdaleka nije dovoljna. Sa druge strane je za finansiranje nevladinih organizacija predviđeno šest miliona evra, ali zato nema para za trudnice, nema ni za invalide, ni za penzionere…

Na ovu krizu dati za nevladine organizacije 660 miliona dinara je suludo i nehumano, jer je to oko tri odsto rashodne strane budžeta. Za dve godine Vučević nije dao ni jedan jedini dinar da se završe započeti vrtići u PU "Radosno detinjstvo".

Miloš Vučević je u budžetu grada povećao stavku "troškovi gradonačelnika" sa 35 na 109 miliona dinara, znači preko tri puta. Da nije postao supermen kao Vučić, da se možda neće pojavljivati na tri mesta istovremeno? Da li to znači da će gradonačelnik povećati za isti procenat svoje aktivnosti u toku 2014?

On je duplirao porez na imovinu, ali su zato u republičkom parlamentu poslanici SNS iz Novog Sada glasali da se porez na prihode od zakupa poslovnih prostora ne uplaćuje u lokalni budžet nego u republički. To je njegova briga o standardu Novosađana.

Miloš Vučević je podneo krivičnu prijavu protiv Tomislava Bokana i čak štrajkovao pred sudom tražeći da se Bokan uhapsi zbog kupovine glasova, da bi potom sa tim istim Bokanom napravio koaliciju. Vučević priča o moralu, a on vlada Novim Sadom u ime Vučića, a ne u ime naroda, jer je bio treći na lokalnim izborima.

 

©Geto Srbija

^{materijal: Lst protiv mafije}

DA LI EPS POSTAJE RANJIVIM SA MOGUĆNOŠĆU NJEGOVOG KONAČNOG URUŠAVANJA I PRODAJE???

 

Najnovija događanja oko decembarskih računa za struju pokazuju haos koji pod rukovodstvom SNS-a vlada u EPS-u. Smena Dejana Vasića, direktora EPS Snabdevanja, jeste pokušaj da se nađe krivac za neprimereno ponašanje ministarke Zorane Mihajlović. Sa kim gospođa ministarka ratuje, i kakvu strategiju vode klanovi oko nje, istraživao je insajder iz vrha EPS-a.

 

          Insajder E – 7

 

Tehnologija rada je takva da pet distrubutivnih preduzeća EPS-a (tri pod kontrolom SNS, jedno pod SPS i jedno pod Jedinstvenom Srbijom) izlaze na teren, očitavaju brojila, rade obračun, štampaju i dostavljaju račune u ime i za račun EPS Snabdevanja.

Novac od kupaca se uplaćuje EPS Snabdevanju koji taj novac prosleđuje EPS-u, a ovaj dalje distribucijama i elektranama. Smenjeni Dejan Vasić kao direktor EPS Snabdevanja nije imao nikakakav uticaj na bilo koju od ovih aktivnosti, a navodno je odgovoran.

Da nešto navodno nije u redu sa računima, prva je "otkrila" ministarka Mihajlović i to obnarodovala na konferenciju za štampu, koja je održavana sasvim drugim povodom, a da pre toga direktoru EPS Obradoviću nije ništa rekla. I onda je tema postala interesantna za štampa, građani su počeli da se žale…

Događaji oko računa za struju su, ustvari, pokušaj ministarke Mihajlović da kroz pronalaženje "afera" lično sebe promoviše, a uz to i definitivno obori direktora EPS Obradovića, međutim, vrh SNS je postao svestan da je EPS u njihovoj nadležnosti i da to može da obori predstojeći izborni rezultat SNS, pa su ministarki naredili da stišava situaciju, nađen je žrtveni jarac, a ministarka posle prvih teških reči počinje da spušta ton.

Analiza je pokazala da od pet distribucija problema sa računima imaju u dve, i to u Beogradu i u Nišu. PD Jugoistok Niš je pod starateljstvom SPS i njihovog direktora dr Igora Novakovića, profesora na brojnim uglednim ustanovama, uključujući i Višu školu u Blacu.

Jugoistok Niš, a posebno njegov ogranak Niš je već godinama najlošija distribucija u EPS-u, gde se dolaskom Novakovića i ovako loša situacija još više pogoršala, tako da sve što se desi u Nišu, ma koliko bilo loše, nije iznenađenje.

Novaković na sastancima ispoljava profesionalnu profesorsku deformaciju, misleći da je pred studentima, i sa pijedestala drži narcisodine i beskorisne govore u neprekidnom trajanju od 45 minuta. Kolege iz direkcije EPS za njega kažu da "boli koliko Novaković ništa ne zna".

Elektrodistribucija Bograd je ozbiljniji slučaj. Direktor EDB je Zoran Rajović, loš student Univerziteta u Prištini, bio je u trećoj liniji rukovođenja u Elektrokosmetu Priština, i dolaskom SNS postaje direktor najosetljivije distribucije u EPS, gde zapošljava samo zemljake, a na funkcije dovodi isto tako zemljake.

Elektrokosmet je bio najlošija firma u EPS, a sada su njeni kadrovi preko Rajovića preplavili EDB. Rajovića su na mesto direktora EDB doveli Dragan Veljić, Beranac, direktor pravnih poslova EPS i jedan savetnik direktora EPS Obradovića, član izvršnog odbora SNS. Rajović i Veljić su crna trojka i vrh takozvane Kesten grupe.

Rajović je, odmah pošto je postao direktor EDB, vezano za softver kojim se obračunavaju i štampaju računi raskinuo ugovor sa Elektrotehničkim fakultetom iz Beograda, i bez raspisivanja javne nabavke, kršeći Zakon o javnim nabavkama (zloupotreba službenog položaja), a sve po nalogu Veljića, posao dodelio firmi Prointer (vlasnik izvesni Kvrgić) iz njihovog jata.

Kvrgić je, iako lice koje ne radi u EPS-u, odlazio do ljudi iz EPS i saopštavao im da su smenjeni, što im se narednog radnog dana i dogodilo. Odlazio je na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i nudio im da, kada izgube ugovor, nastave da rade preko njegove firme što dekan fakulteta nije prihvatio. Rajović je i jedan od 75 kandidata koji su se prijavili na konkurs za direktora EPS-a i predstavljao je zajedničkog kandidata ministarke energetike i takozvena Kesten grupe.

Po svemu sudeći, Rajoviću je ministarka Mihajlović dala nalog da softverski generiše lažne račune, kako bi mogla da napadne direktora Obradovića. Rajović je Kvrgiću preneo nalog i problem sa računima je krenuo.

Zapaža se da su pojedini potrošači koji su imali problem sa računima i ranije bili u sličnom problemu što govori da Kvrgić i njegovi softveraši nisu bili baš kreativni. Ministarka je, znajući da su loši računi u opticaju, krenula u napad, ali je joj je iz vrha SNS naređeno da stane.

Dan nakon što je smenjen direktor EPS Snabdevanje Dejan Vasić, ministarka bez prisustva direktora EPS-a sazvala je direktore pet EPS-ovih elektrodistribucija, da bi im održala lekciju, uz konstataciju da, ako se još jednom ponovi, neće da se izvuku.

Dejan Vasić, kao prosečni SNS-ovac na ovoj funkciji i provincijalac iz Kučeva, nije ni zasluživao ovo važno mesto u EPS, ali za navodni problem sa računima on nije kriv, već je isključiva krivica na ministarki Mihajlović i Zoranu Rajoviću, direktoru EDB-a.

Sastanak ministra sa direktorima distribucija, kojim nije nadređen, a bez prisustva direktora EPS-a bi u nekim normalnijim uslovima bio težak prekršaj ministra, a ovaj potez pokazuje da ministarka ne zna šta je njen posao, ili nije kompetentna da ga radi, već joj je osnovni cilj lična promocija. Svakodnevnim komentarisanjem raznih tema ministarka je zavredila nadimak "prvi glas Srbije".

Lik i delo Zorana Rajovića obiluje još zanimljivim prilozima za biografiju. Rajović je i vlasnik privatne firme za elektroinstalacione i građevinske radove. Nedavno ga je u centru Beograda, gde ima kuću (još jedan borac za srpske interese koji ima nekretnine u Beogradu) neko ozbiljno pretukao štanglom, poznavaoci ovog slučaja kažu da je prebijanje delo profesionalca i to kao opomena. Da li je to opomena zbog poslova u Elektrodistribuciji Beograd, poslova oko njegove privatne firme ili kašnjenja u otplati kockarskih dugova.

Vezano za poslove u EPS-u zbirka radova Zorana Rajovića je sistematizovana u materijalu od 50 strana koji je direktor EPS Obradović dostavio Upravnom odboru EPS-a, kada je želeo da ga smeni, ali je predlog pred sednicu UO povukao. Predmetni materijal je dobra osnova za istragu nadležnih organa.

 

     Rezultati rada gospođe ministarke

 

Aferom oko računa za struju, koja se ministarki vratila kao bumerang, a koju je lansirala sa osnovnim ciljem da direktor EPS Obradović najzad bude smenjen, ministarka je nanela štetu EPS-u, ali i SNS-u, jer je EPS u nadležnosti ove stranke.

Pred parlamentarne izbore korisno bi bilo da se osvrnemo na rezultate rada ministarke Mihajlović, pre svega na negativne posledice njenog rada na sektor, koje se vide i lošim rezultatima rada EPS Snabdevanja. Loši rezultati su rezultat nesposobnih kadrova SNS-a, ali i loše koncepcije na koju je firma postavljena.

Sadašnjim načinom rada ovo preduzeće je firma – Frankeštajn. Naime, na postojeće distribucije između EPS-a i kupaca je stavljena firma EPS Snabdevanje, koja nema nikakve mogućnosti kontrole i naređivanja nad distribucijama.

Bez ikakve potrebe, a zarad održavanja lokalnih pašaluka u EPS-u sprečeno je formiranje operativne firme, čime su zadovoljni i SNS na lokalnom nivou (preusmeravanje novca u druge tokove preko direktora elektrodistribucija i njihovih ogranaka), a zadovljna je i ministarka Mihajlović jer time EPS čini ranjivim sa mogućnošću njegovog konačnog urušavanja što je u poslednjih 13 godina životna misija ministarke Mihajlović, o čemu će reči biti kasnije.

EPS Snabdevanje je na pogrešne osnove postavila ministarka Mihajlović, a onda se uz komentar da će da isprave gluposti ministarke Mihajlović svoj doprinos daljoj nefunkcionalnoj nadgradnji EPS Snabdevanja, pored direktora EPS-a Obradovića, dali i HR menadžer Dragana Rajačić, finansijski direktor EPS Aleksandar Surla i IT direktor EPS Dragan Jeremić, koji su na visoka mesta u EPS došli kao Obradovićevi bliski saradnici, a pri tome danas, godinu i po dana od dolaska, ne poznaju ni organizaciju EPS-a, a kamoli njegovo funkcionisanje, a kako su pre dolaska u EPS radili neke poslove daleko ispod ovog nivoa, logično je da su od EPS Snabdevanja napravili Frankeštajna. Finale na ovakvu strukturu EPS Snabdevanja je dao Dragan Veljić (tvrda linija SNS-a) koji je direktor pravnih poslova EPS.

Mihajlovićka je i direktno sprečila ideju korporativizacije EPS, jer bi na taj način direktori EPS koji su joj odani izgubili na značaju, a time bi i ministarka sama izgubila uticaj.

Ministarka Mihajlović je krivac i za potpisivanje memoranduma sa firmom One Giga za izgradnju solarnog parka od 1GW (1.000MW). Svima koji su iole bili upoznati sa ovim projektom (izuzev ministarki) bilo je jasno da je on nerealan, ono oko čega nisu bili sigurni je da li je u pitanju bilo pranje novca, nabavka zemljišta za druge svrhe, ili prevara. Ministarka se ni jednom nije zapitala zašto baš u Srbiji, da li Srbija ima više sunca nego naprimer jug Italije (akteri ugovora su državljani Italije), šta sa plastičnim otpadom koji ostaje posle rada ovakvog objekta, da li JP EMS može da balansira ovakvu snagu.

U nekim saopštenjima koja su data medijima kaže se da je nosilac ovog sporazuma bio ministar Dinkić, što ne može da abolira ministarku Mihajlović jer je morala znati šta negativno nosi ovaj sporazum. Prema tome, isključiva odgovornost za štetu koju će Srbija da pretrpi u arbitražnom procesu u Londonu je na njoj.

Podsećamo da je ministarka Mihajlović u leto 2012. godine odbila da da saglasnost EPS za interventni uvoz struje, pa je EPS morao da u pogon pusti preskupe Panonske elektrane koje rade na mazut, čime je EPS pretrpeo štetu od oko 5 miliona evra.

Takođe po nalogu ministarke Mihajlović, EPS je krajem 2012. godine bez ikakve potrebe kupio struju od Elektroprivrede Republike Srpske, čak i u mesecima kada mu po elektroenergetskom portfoliju ta struja nije trebala, čime je EPS pretrpeo štetu od oko 12 miliona evra.

Dragan Vlaisavljević, direktor Direkcije za trgovinu električnom energijom EPS, računski promenom načina bilansiranja veštački bez ikakve potrebe smanjio predviđanje proizvodnje hidroelektrana putem usvajanja takozvane 70-odstotne verovatnoće dotoka vode, umesto 50 odsto, koja je do tada važila, i time je predviđanje proizvodnje hidroelektrana EPS smanjio sa oko 11,2 na oko 10,4 TWh godišnje, odnosno oko 0,8TWH ili 800 GWh električne energije manje.

Ovako snanjena proizvodnja je pokazala da nema potrebe za kupovinom, a on je ipak izvršio kupovinu energije od Elektroprivrede Republiike Srpske, a koja EPS-u nije bila potrebna, kupljeno je oko 500GWh, a EPS je kroz računsko smanjenje proizvodnje hidroelektrana imao rezervu od oko 800 GWh.

Analiza rada u 2013. godini je pokazala da je proizvodnja struje iz hidroelektrana daleko veća od prognozirane, a prognoza koja je (kroz smanjenju hidrologiju) namerno umanjena da bi se povećale potrebe za uvozom.

Krajem 2013. se EPS opet javio na konkurs Elektroprivrede Republike Srpske za 2014. godinu i kupio oko 20 MW (175GWh) iako je pored rezerve od navedenoih 800 GWh imao i dodatnu zbog otkazivanja ugovora sa Elektroprivredno Crne Gore za HE Piva, čime se EPS oslobodila količina oko 110 MW takozvane bazne energije, ili oko 1.000 GWh, što znači da mu bazna negarantovana energija nije potrebna. EPS je ovu energiju platio po ceni 40,20 eura/MWh, dok su drugi energiju za prvi kvartal 2014, koja je po pravilu skuplja od godišnje energije koju je kupovao EPS, plaćali dosta jevtinije, oko 35 evra/MWh. Znači EPS je kupovao skupo ono što mu ne treba.

Prikazujući svoje uspehe u trgovini električne energije, u izveštajima koje se dostavljaju samo ministartsvu ali ne i drugima u EPS, navodi se da je EPS prodavao energiju skuplje nego što je kupovao. Pri tome se zaboravlja da je predmetnu energiju mogao da proda iz svojih kapaciteta, i prećutkujući da je kupovao tzv. baznu energiju, a prodavao pretežno vršnu (najtraženiju) energiju, pa je i logično da je takva energija skuplja. Koristeći zaštitu ministarke Mihajlović, Dragan Vlaisavljević u objašnjavanju svog rada, nadmeno i sa visine, koristi floskule "da nema šta da se objašnjava onima koji ne razumeju", da "EPS koristi svoj hardver da od mleka pravi puter i kajmak" (tačno, samo što je puter užegao, a kajmak prokisao).

 

     Kapacitet Zorane Mihajlović

 

U JP EMS, ministarka MIhajlović nema pristup, pošto je direktor JP EPS Nikola Petrović, kum i dugogodišnji prijatelj Aleksandra Vučića, pa je uticaj Mihajlovićeve ostao van JP EMS.

Pokušala je da uđe i preuzme kontrolu u Srbijagasu, ali je grubo odbijena od strane SPS. Jugorosgas je isto tako odbio njen pokušaj mešanja. Bila je protivnik Južnog toka, pa je i tu ostala kratkih rukava. U NIS ne može ni da priviri, jer je u većinskom vlasništvu Gazproma. Transnafta je za vreme direktorovanja Miloša Tomića bila pod njenom kontrolom, ali je to mala, i firma bez značaja. Ostaje EPS gde je zbog slabe pozicije direktora Obradovića napravila haos, a urušavanje EPS joj je i dugogodišnji cilj, a o čemu je januara 2014. godine u listu Danas govorio i predsednik sindikata EPS Milan Đorđević.

Pre ove afere promovisala je novi izgled računa za struju. Prvo račun, sadržaj računa nije u njenoj nadležnosti, vec njegov sadržaj propisuje Agencija za energetiku republike Srbije. Drugo, javni snabdevač radi predlog njegovog izgleda i dostavlja ga Agenciji za energetiku na kontrolu i saglasnost, tako da je uloga ministarke u ovom poslu isključivo lična promocija svega i svačega.

Hvali se tuđim rezultatima, a to što je za svoj rad dobila negativne ocene, poslednji put polovinom januara 2014 i to iz Brisela na temu obnovljivih izvora energije, nije bitno.

Ministarka nije u stanju da funkcioniše u normalnim uslovima, već se njen rad isključivo odvija u lansiranju kriznih situacija gde onda tobože smiruje i zavodi red. Vezano za njene odnose sa okruženjem, karakterističan je i slučaj iz 2000. godine kada je bila zaposlena u JP Elektroistok, i kada se sa koleginicom iz kancelarije fizički obračunalava, posle čega ju je dr Aca Marković, sadašnji predsednik Nadzornog odbora EPS, a tadašnji direktor JP Elektroistok, smenio sa rukovodećeg položaja.

 

     Misija i najbliže okruženje

 

Ministarka Mihajlović je svoj radni vek provela u promenama – menjala je stranke (SPS, G17, SNS sa kratkim izletom u DS), a menjala je i životne partnere. Ono u čemu je dosledna je kritika svega što se dešava u EPS. Naime, pre desetak godina se zajedno sa Labusom, Dinkićem i Vlahovićem zalagala za odvajanje elektrodistribucija od EPS ne bi li zapadnim kompanijama otvorila tržiste električne energije. U isto vreme je u trgovini gasom, sa pozicije Labusove savetnice za energetiku, kumovala oko sprečavanja uvoza gasa od Gazproma i protežirala mađarski MOL.

Sada je kao resorni ministar uticala da se formira nefunkcionalni javni snabdevač strujom (EPS Snabdevanje) kako bi oslabila poziciju EPS, a učestalim neosnovanim kritikama EPS urušila i ovako slabu naplatu. Ustvari ministarka Mihajlović želi da po nalogu centara moći definitivno uruši EPS i rasproda ga na parče, čime bi se završio plan koji je prvi počeo da se realizuje u vreme DOS-a.

Član je udruženja East West Bridge (www.ewb.rs) koje je po tvrdnji sa sajta ovog udruženja ispostava Trilaterale (svetski vladari iz senke). Članovi ovog udruženja nemaju mnogo veze sa SNS i energetikom, ali imaju sa ministarstvom pošto je, pored ministarke, u ovom udruženju i jedan od osnivača i Dejan Novaković državni sekretar u ministarstvu energetike. Član udruženja i Đorđe Vukotić koji je pravni savetnik ministarstva energetike. Član udruženja je i Lidija Udovički (sestra Kori Udovički), supruga vlasnika firme CWP koja je dobila energetske dozvole za vetropark u Kovinu.

Konsultant Mihajlovićeve u ministarstvu energetike je Slobodan Ružić koji je bio zamenik ministra energetike u vreme kada je ministar bila Kori Udovički (DS). Ružić je po odlasku iz ministarstva otvorio privatnu konsultantsku firmu gde je od Evropske Agencije za Rekonstrukciju (EAR) preko tadašnjeg uticajnog Ian Browna dobio konsultantske ugovore vredne više miliona evra. Ian Brown je sada predstavnik EBRD banke u Beogradu, a ministarka Mihajlović je predstavnik Srbije u ovoj banci.

Savetnik ministra Mihajlović je i Ljubomir Arsenijević koji je penzioner i sa svojih preko 70 godina starosti naglo zavoleo SNS. Pre toga je bio savetnik u Societe General banci, a potom u prošlom mandatu Vlade Srbije i savetnik Božidara Đelića.

Iako je mesto ministra energetike eksponirano, na ekonomske tokove u sektoru ne utiče ministarstvo već Agencija za energetiku Srbije (AERS).

Savet ove agencije broji pet članova, a zanimljivo je da iako je od izbora proteklo skoro dve godine, SNS nema predstavnika u ovom telu, ali zato DS ima dva. Naime, predsednik Saveta agencije je Ljubo Mačić, član DS, koji je na ovo mesto postavljen 2004. godine za mandata zbunjenog DSS ministra Radomira Naumova, jer je to od njega zahtevao crnogorski lobi u okviru DSS-a, što je svesrdno podržala i gore pomenuta Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR).

EAR koji je tada finansirao prve dve godine rada AERS, pa je uticao na izbor ostalih zaposlenih, pa su se tako u EAR zaposlili i Gordan Tanić (bivši radnik EAR), Aca Vučković blizak saradnik Slobodana Ružića i Ljiljana Hadžibabić. Ona je vrlo interesantna, pošto je u vreme DOS bila pomoćnik ministarke K. Udovički. Posle je radila u firmi Slobodana Ružića.

U mandatu premijera Mirka Cvetkovića, Ljubu Mačiću je produžen mandat na novih pet godina pošto se Cvetković i Mačić znaju iz vremena kada je Cvetković ispred Rudarskog instituta radio za EPS. Hadžibabićeva tada biva izabrana za člana Saveta agencije (gde je do tada bila zaposlena) na preporuku Vuka Jeremića, tadašnjeg ministra inostranih poslova Srbije, pošto su Jeremić i Hadžibabićkin sin zajedno studirali fiziku u Londonu.

I pored svega AERS, za dve godine nove Vlade Srbije, ostaje netaknuta.

 

     Kadrovi SNS u EPS

 

Bezvlašće u EPS je započelo za vreme prethodnog direktora EPS Dragomira Markovića (DS), koji je tokom svog mandata dozvolio da se otrgnu elektrodistribucije. Ovome su kumovali i značajno doprineli dr Aca Marković (SPS) tada i sada predsednik UO EPS i Životije Jovanović tada direktor direkcije za distribuciju EPS, a sada zamenik direktora EPS.

Haos se nastavio i pojačao dolaskom Aleksandra Obradovića na čelo EPS-a, kada su se i proizvodna preduzeća, a pre svega Kolubara i Kostolac, otrgli od EPS.

O Draganu Jovanoviću, direktoru Kostolca smo pisali u protekle dve tri godine i sigurni smo da će i on doći na udar nadležnih organa.

Ovom prilikom moramo da pomenemo i Dragana Veljića, možda i glavnog ideologa Kesten grupe. Pominjemo zbog toga što bi on, po svojoj biografiji, trebao da bude jedan od boljih SNS kadrova. Veljić je završio pravni fakultet u Beogradu, bio je sudija u Lajkovcu, da bi kao i svaki Kesten poreklom iz Crne Gore shvatio da ima i lakših stvari u životu, i krenuo je putem menjanja firmi, a jedno vreme je čak živeo i u Italiji, da bi se sada skrasio na mestu direktora direkcije EPS za pravne poslove.

Veljić, naravno, ima vozača koji je isto tako poreklom sa Kosova i ima tri parking mesta rezervisana samo za njega i to ispred poslovne zgrade u Balkanskoj 13.

Pošto mu je plata mala, postao je predsednik nadzornog odbora Energoprojekta, a zatim je bio član UO JP EPS (više nije), a još uvek je član nadzornog odbora PD Ibarske hidroelektrane i PD Drimsko limske hidroelektrane.

U upravi je rukometnog kluba Crvena zvezda, gde preko EPS obezbeđuje donacije. U EPS je u roku od par meseci od dolaska zaposlio i nekoliko bliskih rođaka, a svog sina nije zaposleio u EPS već u JP EMS koji isto tako drži SNS a pošto su plate u državnim firmama osrednje dečko je postao i član UO jedne od firmi koje kontroliše SNS.

Samo u toku 2013. godine u EPS je zaposleno oko 2.700 ljudi bez ikakve realne potrebe. U direkciji EPS je novozaposlenih u 2013. bilo između 100 i 110, a porastao je i broj vozača službenih automobila.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

KOD KOGA SU ZAVRŠILI MILIONI EVRA DATI ZA KORUPCIJU OD STRANE „SIMENS“ FIRME U SRBIJI??!

 

Bez ikakvih, ili preko nameštenih tendera, Simens je u Srbiji već dobio poslove vredne 1,4 milijarde evra, a za podmićivanje je u cenu uračunao između 10 i 25 odsto. Svoje usluge ova kompanija zato može da naplaćuje i tri puta više nego u drugim zemljama. U većini evropskih država i u SAD-u Simens je već osuđen za plaćanje odštete zbog korupcije i naduvanih cena, ali u Srbiji nema ko da ga tuži, jer su svi u vlasti korumpirani.

 

          Mersiha Hadžić

 

Dok 70 odsto nacije gladuje i živi u bedi, Simens naplaćuje 25.000.000 evra održavanje trivijalnih sistema, gde ili nema potrebe za redovnim održavanjem ili je na realnom godišnjem nivou cena 20.000 evra. Primeri su Srpska kovnica novca, Narodna banka, razni objekti EPS-a … Samo za Srpsku kovnicu novca održavanje se plaća 1.000.000 evra godišnje.

Demokratska stranka i URS su ključni Simensovi lobisti, zbog čega su se desetine miliona evra slili na njihove račune. Nemački i austrijski istražni organi imaju sve ove podatke, i istragu privode kraju.

Simens je 90 odsto poslova u Srbiji dobio bez ikakvog tendera, a ukupna vrednost premašuje 1,4 milijarde evra. Prosečna marža sa kojom Simens radi u Srbiji je 200 odsto, a za korupciju izdvaja od 10 do 25 odsto, u šta su upućeni i svi Simensovi rukovodioci.

Glavni pregovarač u slučaju svih aktivnosti je generalni direktor Simens Srbija Tihomir Rajlić.

Dosadašnjii isplaćeni iznosi za korupciju su 75 miliona evra raznim političarima i državnim direktorima, a ukupan iznos za koji je ostećena država u ovim aktivnostima ugovaranja bez tendera je oko 550 miliona evra.

U slučaju sudskog spora Srbija bi mogla bez problema da dobije gotovo pola milijarde evra, s obzirom da su se evropski i američki zvaničnici već dogovorili za obeštećenje od 1,6 milijardi evra od Simensa. U ovaj iznos nisu uključene sume za pojedinačne zemlje, kao što je Grčka koja se nezavisno nagodila, pa je ukupna cifra obeštećenja koji je naplaćen neverovatnih 3,7 milijardi evra.

U Srbiji Simens kroz lažna sponzorstva daje fiktivno novac, da bi dobio posao, kao u slucaju Univerzijade gde je za sponzorstvo dao mizeran iznos, a dobio poslove za 18 miliona evra. "Sponzorstva " se prave da bi se Simens približio domaćim političarima. Iznosi predviđeni za "dobročinstva" su zanemarljivi i oni su farsa za medije i javnost, ali svaka aktivnost u tom smeru nije dobronamerna već ima svoj jasno definisan cilj.

Najočigledniji i ujedno najsmešniji primer korupcije predstavlja fabrika generatora u Subotici. U tu fabriku će Simens navodno investirati 24 miliona evra i zaposliti 150 radnika. Iako već unapred imaju potpisane ugovore sa nemačkim i austrijskim dobavljačima, oni su okupili 250 jadnih srpskih preduzimača, obmanjujući ih da su potencijalni isporučioci, a za tu "humanost"su dobili nagradu od Zorane Mihajlović, ministarke energetike. Prirodno, jer je prema Simensovom biznis planu glavni klijent i krava muzara godinama EPS.

Domaći dobavljači neće dobiti ništa, jer su sistemi i delovi nemačkih dobavljača unapred atestirani da bi mogli da se prodaju, tako da se unapred znalo da je 250 jadnika pozvano radi Simensovog marketinga.

Direktor Železnica Srbije Dragoljub Simonović je potpisao prvi ugovor sa Simensom za rekonstrukciju elektro sistema vredan 11,8 miliona evra. Zapravo, dogovor Rajlića i Simonovića je vredan 35 miliona evra, ali se krenulo od manjeg iznosa, jer su cene naduvane za više od 45 odsto, a i da ne bi upadali u oči.

Jedan od najbližih Simonovićevih saradnika detaljno izveštava jednu stranu sluzbu o njegovim aktivnostima, a ona već ima gomilu kompromitujućih podataka o njemu. Simens je životno zainteresovan da se ne pokrene istraga koja bi ih koštala pola milijarde evra i zabranila im rad, po uzoru na Grčku.

Tender za železničku stanicu Prokop koji su raspisale Železnice, a koji finansira kuvajtska vlada, objavljen je u januaru, ali se već zna pobednik, a to je Simens, jer je to deo dogovora sa Simonovićem.

Koridor 10 je već dogovoren, a Simens se javno hvali da će ugovor biti potpisan neposredno posle izbora. Već je dogovorena farsična donacija, da Simens kao "dobrocinitelj" nesto ulaze.

U Drugom svetskom ratu srpski zarobljenici su radili u Simensovim fabrikama u kojima se proizvodilo oružje i municija koja je na Balkanu lišila života 1.5 miliona Srba. Preko 12.000 Srba radilo je u Simensovoj fabrici "Zyclon" koja je proizvodila gasne komore za holokaust, ali i sam otrovni gas.

Na kraju je 90 odsto Srba iz fabrike završilo u tim gasnim komorama da ne bi bili svedoci rada u Simensovim fabrikama. U Simensovim gasnim komorama je umrlo blizu 5.000.000 Jevreja, Srba i Roma.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVA KOLUBARSKA BITKA NEMAČKE ZA SRPSKE REZERVE UGLJA I UZ POMOĆ DOMAĆIH SARADNIKA

 

Nemačka korporacija Thyssen Krupp AG, naslednica 400 godina starog industrijskog giganta KRUPP, koja je doživela procvat za vreme Hitlera i Trećeg Rajha, već duži niz godina radi na razbijanju Elektroprivredu Srbije (EPS), kako bi postala njen vlasnik. Glavna meta je Rudarski kompleks U tome ima svu pomoć korumpiranih srpskih vlasti. Da bi preuzimanje EPS-a teklo nesmetano, planirano je pretvaranje ovog neprocenjivog državnog preduzeća u akcionarsko društvo. Ministarka energetike, Zorana Mihajlović, nedavno je izjavila da će ceo taj posao biti obavljen do kraja marta meseca 2014.godine. Bude li na ovaj način EPS pao u ruke nemačke korporacije Thyssen Krupp AG, biće to likvidacija poslednjeg industrijskog giganta Srbije i pad države i naroda u potpuno ekonomsko ropstvo.

 

          Insajder K – 5

 

Uspon nemačke dinastije Krupp iz Esena traje 400 godina. Za to vreme postali su najveći nemački industrijalci, ali vrhunac moći doživljavaju u vreme Trećeg Rajha, kada milioni ratnih zarobljenika, kao robovska radna snaga, rade u njihovim rudnicima, čeličanama i fabrikama tenkova, brodova i raznog oružja.

Adolf Hitler izjavljuje: "Nemački dečak budućnosti mora da bude uspravan i vitak, brz kao lovački hrt, izdržljiv poput kože i jak kao Krupp-ov čelik"!

Posle Drugog svetskog rata, iako su povedeni mnogi sudski sporovi protiv porodice Krupp za korišćenje robovske radne snage, oni nikad nisu odgovarali pred zakonom, pošto je Amerikancima bila potrebna njihova industrija kako bi obnovili Nemačku.

Obnova je donela mnogo više posla nego rat, i priliku da se akumulira još kapitala. Korporacija Krupp ima svoje interese da gospodari Evropom i to ostvaruje kroz plasman svoje tehnologije. Na kraju XX veka, kada su nemački bombarderi isporučivali svoj ubistveni tovar nad Srbijom, korporacija Krupp se udružuje sa Thyssen AG i formira najjači evropski industrijski koncern Thyssen Krupp AG.

Krupp je odavno zainteresovan za rudna bogatstva Srbije, i u vreme svake nemačke okupacije Srbije (a bilo ih je..) oni su bili ti koji su vadili rudu iz Srbije, sa svojim inžinjerima, tehnologijom i vagonima.

Nekako smo uvek uspevali da ih isteramo, ali su se u mirnodopska vremena vratili prodajući nam svoje bagere i rudarsku opremu. Tako je rasla saradnja REIK Kolubara sa Krupp-om.

Kada je Srbija opet bombardovana od strane Nemaca i njihovih saveznika 1999.godine, površinski kopovi Kolubare su, kao meta – zaobiđeni. Doduše, zaletela je jedna raketa u Termoelektranu Kolubara, ali to je bilo da bi je privremeno izbacili van stroja, kako bi Beograd ostao u mraku.

Nemci su posle bombardovanja poslali novac za obnovu u vidu donacije. Ostale mete u Kolubari, iako vrlo primamljive nisu gađane. Krupp je imao svoj interes: da posle rata preuzme srpske ugljene rezerve.

Kada je došao na vlast, Đinđić im nije mogao odmah isporučiti Kolubaru na tacni, zajedno sa celim EPS, uglavnom zbog revolucionarnog potencijala, koji su Kolubarci pokazivali. Zato je odmah posle "demokratskih promena" poslao Božidara Đelića da pred predstavnicima državnog sindikata i okupljenim radnicima objavi kako Kolubara ima višak radnika.

Kolubarci su bili nemi i u čudu, a još više ih je začudila sledeća reakcija vlasti. Dosta proizvodnih radnika je u vremena veselih devedesetih kupovalo diplome zanatskih škola, kako bi dobili bolje radno mesto. Obično su za tu radnju bili podstaknuti od svojih pretpostavljenih rečima: "…Donesi neku ‘šaru’, ide sad ovaj majstor u penziju, ti ionako sa njim radiš 20 godina, taj posao…donesi tu ‘šaru’ trećeg ili četvrtog stepena da ti dam rešenje…".

Đinđicevci su znali za to, jer je većina njihovih revolucionara bila od tih što su kupovali "šare" po Zemunu. Svima su im pravedno podelili otkaze. Sindikat se nije mešao govoreći im: "Vi ste falsifikatori, kako da vam pomognemo"?

Prva tačka u planu za predavanje Kolubare, Nemcima bila je završena: razbijena je revolucionarna baza, a revolucija je pojela svoju decu.

Kada su se otarasili bundžija i štrajkača, morali su da srede i poslovne knjige. Ipak glupo bi bilo da Krupp kupi Kolubaru i EPS za onoliko koliko stvarno vrede. U trenutku kada su Đinđićevi preuzeli vlast, ceo EPS je knjigovodstveno procenjen na nešto više od 32 milijarde nemačkih maraka. Raznim knjigovodstvenim akrobacijama ta vrednost je svedena na 12 milijardi maraka ili kasnije 6 milijardi evra.

I to je bilo mnogo, pa su počeli da se zadužuju kao da sutra ne postoji, a pare da presipaju u svoje fantomske firme, pri tome iscrpljujući do maksimuma proizvodne kapacitete. Poslednju informaciju o vrednosti EPS-a, dala je ministarka za javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović u januaru 2014, a to je da on vredi: 3 do 4 milijarde evra.

Dakle, 3 milijarde evra za sve srpske: termoelektrane, hidroelektrane, prenosni sistem, distribucije, površinske kopove uglja sa njihovim rezervama uglja, podzemne rudnike uglja, mašine i opremu.

Oprostite Frau Mihajlović, ali malo je to. U Bugarskoj je u toku privatizacije za 3 milijarde evra privatizovana njihova treća po veličini banka, a Vi biste sve ovo da prodate za 3 milijarde?

Međutim, izgleda da će Nemci da prođu još jeftinije, čak će možda kupiti celu Elektroprivredu Srbije za nekoliko stotina miliona evra, zbog sledeće stavke u planu za preuzimanje EPS, a to je: organizacijsko rasparčavanje.

Godine 2005. Međunarodni monetarni fond je, pod pritiskom Nemaca, uslovio kreditiranje Srbije razbijanjem velikih privrednih sistema na manje organizacione celine. EPS je organizaciono rasparčan na manje celine, koje su postale "društva sa ograničenom odgovornošću".

To je pravna forma koja odgovara preduzećima koja imaju od 50 do 100 zaposlenih, nikako onima koji imaju 10.000 zaposlenih! Najbitnije kod ove organizacijske forme preduzeća je to što ovakva preduzeća sa oznakom D.O.O. za sva svoja dugovanja odgovaraju svojim sopstvenim kapitalom, a ne odgovara njihov osnivač.

Znači da za dugove RB Kolubara d.o.o. odgovara ona sama, sa svojim mašinama, opremom, nekretninama, zemljom na kojoj kopa, koja je u njenom vlasništvu i parama na računu, a nikako ne odgovara EPS kao osnivač, ili Vlada Republike Srbije kao osnivač EPS-a i kao država.

Prema tome, rukovodstvo može da zaduži Kolubaru do visine njene vrednosti, a onda će banka da postane vlasnik Kolubare, jer ni EPS ni država nemaju obavezu da plaćaju dugove koje je napravila Kolubara, pošto je Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću!

Iz Kolubare, koja je pre nego što je postala d.o.o. bila Rudarsko energetsko industrijski kombinat (REIK), izdvojeno nekoliko ćerki firmi, sa preko 7.000 radnika, preko kojih je vršeno pranje novca iz kredita koje je Kolubara uzimala iz inostranstva. Kolubara uzima kredite u čvrstoj valuti i zadužuje se, a onda plaća iznajmljivanje mehanizacije svojim ćerkama firmama po nenormalno visokim cenama.

Kolubarine ćerke firme su angažovale podizvođače, tako da su te pare samo kao kroz protočni bojler prolazile korz ćerke firme, a one su same sebi pravile ogromne minuse u poslovanju. Pored ostalih firmi izdvojenih iz REIK-a, posebno je značajna Kolubara Metal, koja jedina na Balkanu po projektima KRUPP-a izrađuje bagere i prateću opremu.

Iz Kolubare Metal su tokom godina namenski ispumpavane stotine miliona evra, kako bi se ta firma dovela na ivicu bankrota, da bi je onda Rudarski basen Kolubara d.o.o. uzeo opet pod svoje okrilje i preuzeo njene dugove i time umanjio sopstvenu vrednost.

To se upravo i desilo u junu 2013.godine kada je Milorad Grčić, direktor RB Kolubara d.o.o. objavio da se Kolubara Metal mora vratiti pod okrilje rudarskog basena, jer je suviše značajna da bi propala.

Niko nije pomenuo šta je sa stotinama miliona evra koje Kolubara Metal duguje. Spajanje firmi je kao ulazak u bračnu zajednicu: neko unese kuću i stoku, a neko umesto miraza donese dugove. Dugovi se moraju namiriti. Grčić je doduše jednom izjavio da Kolubara Metal većinu dugova ima prema RB Kolubara d.o.o. pa će to "da se ispegla na nivou Vlade". Čak i da je to tačno, te pare koje je RB dala Metalu morale su odnekud da dođu, pa ih RB svakako mora nekom i vratiti.

Pošto Kolubara Metal neće da vrati pare, RB Kolubara će ih vratiti iz svog kapitala i tako će se smanjiti vrednost firme RB Kolubara d.o.o. Što se Vlade Republike Srbije tiče, ta institucija se ne bavi uslugama "peglanja" i bilansi se ne mogu brisati po naređenju države, toliko bi taj ekonomista trebao da zna.

Konačno, poslednji deo plana je preuzimanje firme po osnovu obaveza po kreditima koje RB Kolubara d.o.o. ne može da isplati.

Banka kod koje je Kolubara zadužena preko vrednosti svog kapitala (ukupne vrednosti firme) je: KfW Bank, nemačka razvojna banka u vlasništvu Vlade Savezne Republike Nemačke (80% akcija banke poseduje nemačka Savezna Vlada, a 20% akcija poseduju nemačke pokrajinske Vlade).

Umesto kupovine novih mašina i opreme, direktori Kolubare su potpisivali nabavku novih, a nabavljali stare tračne transportere, bagere i opremu. Tako da je visina kredita koju je Kolubara uzela izuzetno nerealna i stvarna nabavka predstavlja tek deseti deo uzetog kredita.

Nemcima ne smeta što odobravaju tolike kredite, njima je bitno da uvale svoju staru gvožđuriju iz Krupp-a i u dogledno vreme preuzmu kontrolu nad srpskim rezervama uglja. Višak para koje je KfW Bank isplatila Krupp-u po osnovu kupovine mašina od Krupp-a, završava na off-shore računima Branka Petrovića, pomoćnika direktora za investicije RB Kolubara d.o.o. a o čemu je prošle godine naširoko pisano. Sa tih računa se dalje deli raznim opskurnim likovima poput: PPV-a i Zle Barbike.

Poslednji kredit koji će utopiti Kolubaru je onaj dogovoren za vreme direktorovanja Nebojše Ćerana iz DS-a, a uzet za "unapređenje životne sredine". Visina tog kredita je 181 milion evra. Realizacija kredita je nastavljena za vreme sadašnjeg direktora Milorada Grčića iz SNS-a, i u medijima se predstavlja kao brilijantan poslovni potez.

Prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre Republike Srbije: ukupan uneti nenovčani kapital PD RB Kolubara d.o.o. je 23.684.906.000 dinara, dok je uplaćeni novčani kapital 43.000 dinara, sve ukupno to je negde 205 miliona evra. Toliko vrede sve mašine Kolubare, svo zemljište, nekretnine i sve što se vodi na Kolubaru.

Cena Kolubare kada bi neko sutra hteo da je kupi je tačno tih 205 miliona evra, a samo po jednom kreditu Kolubara duguje 181 miliona evra. Kada se na dug po tom kreditu dodaju i obaveze Kolubare po drugim kreditima i ogromni dugovi Kolubare Metal, koju je RB Kolubara preuzela, jasno je da je Kolubara zadužena iznad vrednosti svog kapitala tj. iznad svoje vrednosti. RB Kolubara treba da propusti da plati samo jednu ratu kredita i KfW banka će preuzeti vlasništvo nad RB Kolubarom!

Pošto je po organizaciji Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću, ona za svoje dugove odgovara svojim kapitalom i EPS nema obaveze ni dužnost da je spase od preuzimanja, a te iste obaveze ne deli ni država Srbija.

Za svoje dugove Kolubara sama odgovara Nemcima. KfW banka se ne bavi upravljanjem firmama, te će RB Kolubaru odmah prodati nekome koga to interesuje a to je: korporacija Thyssen Krupp AG, to jest dobri stari KRUPP.

RB Kolubara je ovde opisana kao najveća i najzaduženija ćerka firma EPS-a, i ne radi se samo o njoj, već je svaka ćerka firma u okviru EPS na isti način i kod iste banke zadužena: i TENT i Kostolac i svi ostali.

Da bi se preuzimanje EPS-a izvelo po opisanom scenariju, potrebno je izvršiti samo jednu malu međuradnju, a to je: pretvoriti EPS u akcionarsko društvo. Upravo to je najavila ministarka za javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović, da će biti urađeno do kraja marta 2014.godine.

Najelegantniji način za preuzimanje firme je da dobiješ njene akcije po osnovu dugovanja i time stekneš apsolutna upravljačka prava. Siromašni građani Srbije koji se nadaju nekoj crkavici od akcija EPS, zalud se nadaju, jer će pretvaranje EPS u akcionarsko društvo biti poslednja velika pljačka Srbije. Bez EPS, neće biti ni države.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

PREVAROM PRI KUPOVINI VETERINARSKIH STANICA DO LAKE ZARADE, UNIŠTAVANJA VETERINARSKIH USLUGA I STOČNOG FONDA

 

Kupovina veterinarskih stanica u Srbiji, dobrim delom je obavljena novcem od od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje, ali i uzrok kasnijeg raspada veterinarske službe kakva je decenijama postojala. Privatizacija veterinarskih stanica u Srbiji, sprovedena je na potpuno pogrešan način, pa je danas kvalitet veterinarske službe vraćen na nivo od pre Drugog svetskog rata. Ovo je zaključak stručnih lica, izveden iz zastrašujućih činjenica o propadanju ove strateški važne oblasti.

 

          Vuk Stanić

 

Zarazne bolesti stoke, poput svinjske kuge, kju-groznice, bruceloze i šmalenberga, su postale normalna pojava. Ove bolesti trebalo bi da suzbijaju veterinarske stanice, u saradnji sa Upravom za veterinu Ministarstva poljoprivrede. Ali, tu treba znati da pojava ovakvih bolesti pojedincima donosi veliki profit, pa je to i razlog što Ministarstvo ne uspeva (ili nema nameru) da ih iskoreni.

Od ovakvog stanja profitiraju, sumnja se, neki službenici ministarstva poljoprivrede, i povlašćeni vlasnici veterinarskih stanica. Oni po osnovu "programa mera" iz budžeta, zarad suzbijanja zaraznih bolesti, izvlače godišnje više od 250 miliona dinara.

Budžetska kontrola koja je nedavno obradila dokumentaciju Ministarstva poljoprivrede Srbije, otkrila je brojne nepravilnosti u ovoj oblasti. Država je finansijski oštećena, ispostavilo se, ali još uvek niko nije u zatvoru.

"Program mera" je naziv pod kojim ministarsvo za poljoprivredu malim ili velikim poljoprivrednim gazdinstvima može da daje besplatne vakcine za stoku, lekove, spermu bikova za veštačku oplodnju krava. Sve to do seljaka stiže putem veterinarskih stanica, koje vode evidenciju o broju stoke koju treba vakcinisti u području na kome deluju.

Na osnovu dokumentacije stanica, ministarstvo im dostavlja vakcine, vakcine i druga oprema iz programa mera je besplatna, ali se usluge poput veštačke oplodnje, ili vakcinacije naplaćuju. Naplaćuje ih veterinarska stanica.

Na prvi pogled ovo je siguran posao koji garantuje vlasniku stanice monopol na veterinarske usluge na geografskoj lokaciji za koju je nadležan. Informacija o sigurnom poslu koji donosi veliki profit, a iza kojeg stoje država Srbija i Evropska unija, bio je i razlog da se u privatizaciju stanica proteklih godina uključe i oni koje veterina nikada nije zanimala!

 

     Brzo kupi, brzo rasturi, brzo prodaj…

 

U kupovinu veterinarskih stanica ušao je i novac od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje.

Zapravo i oni čiji kapital nije vukao poreklo iz kriminalnih poslova morali su na aukcijama da se nadmeću sa ovima čiji novac vodi poreklo iz sivih tokova, što je cene dizalo do nerazumnih nivoa.

Primera ima dosta. Recimo, Javnu veterinarsku službu, Veterinarsku stanicu u Novom Sadu, kupio je u maju 2008. godine, Veljko Šćepanović, odnosno njegova majka Vera, i to za 1.086.000 evra. Milion i osamdeset šest hiljada evra koliko je Šćepanović izlicitira je bilo 12,5 puta više od početne cene na toj aukciji.

U nadmetanju je učestvovalo sedmoro zainteresovanih. Novi vlasnici tada su izjavili da su stanicu "kupili porodično" i da će nastaviti tu delatnost. Agencija za privatizaciju kasnije je raskinula ugovor sa njima zbog neodržavanja kontinuiteta poslovanja, neinvestiranja i nepoštovanja socijalnog programa.

Mediji su tada objavili da je novi vlasnik Veterinarske stanice „Novi Sad" , na računu zatekao 3,5 miliona dinara, ali da je ubrzo sve spiskano, i da je su od 16 zaposlenih veterinara ostala svega četiri!

Ova porodica kupila je nekoliko veterinarskih stanica u Vojvodini. Na ime Dragana Šćepanovića kupljena je Veterinarska stanica „Sombor", i taj ugovor Agencija za privatizaciju je raskinula zbog neinvestiranja, neodržavanja kontinuiteta proizvodnje, i nepoštovannja socijalnog programa.

Šćepanovići su kupili i stanice u Srbobranu i Kikindi, kao i Veterinarsku stanicu „Sremska Mitrovica", za koju su dali 855.000 evra.

Veterinarska stanica u Subotici bila je jedna od najskupljih. Prodata je za 1.511.000 evra polovinom 2008. godine, a zbog neplaćanja rata sav posao je pao u vodu. Agencija za privatizaciju raskinula je i taj ugovor. Kada je otišla na doboš, ova stanica je bila skuplja od ostalih koje su bile ponuđene na toj aukciji. Cena je od početnih 37,6 miliona u nadmetanju troje potencijalnih kupaca porasla na 121 milion dinara. Vlasnica je tada postala Darinka Konstantinović iz Futoga.

Veterinarsku stanicu u Mionici kupilo je za 9,6 miliona dinara fizičko lice, po profesiji hemičar, tada je izjavio da planira da ujedini veterinarske stanice Kolubarskog okruga u holding.

Konzorcijum zaposlenih u Veterinarskoj stanici Kragujevac je na aukciji pobedio klanicu Budućnost iz tog grada, postane vlasnik svog preduzeća za 29 miliona dinara.

Veterinarsku stanicu Ruma kupio je Živko Matijević, a prodajna cena na aukciji dostigla je 55 miliona dinara.

Veterinarsku stanicu Vladimirci kupilo je poljoprivredno preduzeće Gučevo iz Loznice za 23 miliona dinara, a stanicu Veliko Gradište kupio je Slobodan Rajčić, bivši radnik te stanice i vlasnik privatne veterinarske stanice Rajčić.

Stanica u Čačku plaćena je 688.000 evra, u Valjevu – 641.000 evra, a dok su neke otišle za svega 12.000 ili 14.000 evra.

Zlatni posao sa programom mera i monopolom na veterinarskim uslugama na određenom geografskom području ispostaviće se nije tako zlatan, pa su ugovori kasnije uglavnom raskidani, kao što je slučaj sa stanicama „Šid" i „Bačka Topola", zbog nepoštovanja socijalnog programa, odnosno neodržavanja kontinuiteta poslovanja.

Ukupno je, od jeseni 2007. do kraja 2009, prodato stotinak veterinarskih stanica u celoj Srbiji, potom je do kraja 2010. godine raskinuto 19 ugovora. Agencija za privatizaciju je kasnije i sama saopštila da je od ukupno 101 prodate stanice, petina privatizacija poništena.

Najbolji primer da veterinaske stanice nisu vredele koliko je izlicitirani su raskidi ugovora stanica u Petrovcu, kupljene za 693.000 evra, Velikoj Plani i Žagubici, kupljenih za 242.000, odnosno 328.000 evra.

Ispostavilo se da Ministarstvo ne odobrava svakome da učestvuje u programu mera i da veterinarska stanica mora prethodno da ispuni uslove koje propisuje Evropska unija.

Drugi veliki problem je i činjenica da kupovinom stanice nikome nije garantovano da se u istoj opštini neće otvoriti i konkurencija, sa namerom da na istoj opštini radi isti posao.

Najveći problem sa kojim su se vlasnici stanica suočili bio je raspad srpskog stočnog fonda.

U poslednjih deset godina fond je smanjen za 250.000 junadi i blizu 400.000 krmača, pa su neke od stanica čak i kada ispune uslove za program mera imale toliko mali obim posla da više nije postojala ekonomska isplativost. Ovo je ujedno i razlog zbog koga bi bilo dobro preispitati odluku o divljoj tržišnoj privatizaciji ovih ustanova.

 

     Lepo je zarađivati na javnim nabavkama

 

Veterinari su pre privatizacije veterinarskih stanica tražili da se, zbog specifičnosti posla, postave posebni uslovi za prodaju, odnosno da se vodi računa o tome ko ulazi u ovaj posao, da ne bi došlo do "urušavanja struke".

Javna veterinarska služba je veoma važna za svaku opštinu i svako selo, s obzirom na to da joj je osnovni zadatak briga o životinjama i sprečavanje zaraznih bolesti, poveravanje ovako bitnog posla nekome kome je na prvom mestu profit je veliki rizik za naciju.

Ipak ne posluju sve veterinarske stanice loše, budžetska kontrola ustanovila je veći deo novca iz programa mera upućivan na svega nekolicinu veterinarskih ustanova.

Upoređivanjem podataka o broju vakcina koje su upućivane pojedinim veterinarskim stanicama i broja registrovanih životinja na tim opštinama, ispostavilo se da su dobijale deset puta više vakcina od ukupnog broja životinja.

Ove informacije prosleđene su i službenicima ministarstva unutrašnjih poslova, pa je tim povodom saslušavano više službenika ministarstva među kojima i načelnica veterinarske inspekcije, Sanja Čelebićanin.

Jedno od objašnjenja koje su dali zaposleni ministarstva je da je u dokumentu pogrešno, umesto hiljadu komada upisana jedna nula više, zbog čega je navodno poslato deset hiljada komada vakcina stanici u Kragujevcu.

Pošto se višak inekcija ne pojvaljuje jednom već više puta, ovakvo objašnjenje ne može da objasni ukupan višak. Čudno je i to da se stočni fond godinama smanjuje a da se novac koji država izdvaja iz budžeta za program mera konstantno uvećava.

Sa nekada 60 miliona dinara, za program mera u ovoj godini Uprava za veterinu tražila je 240 miliona dinara. Istraživanjem koje je naš list sproveo došli smo do saznanja da postoje grupe kojima je u interesu da se svinjska kuga i druge bolesti nikada ne istrebe, jer će onda uvek lepo zarađivati na javnim nabavkama inekcija za te bolesti.

Privatizacija veterinarskih stanica, se pokazala kao loš posao, u kojem nije dobro prošla ni država, ni nove gazde, ni radnici.

Država je na gubitku jer je dvadesetak stanica ranije privatizovanih sada ne funkcionalno, ne moguće je za njih naći nove vlasnike. Ispostavilo da vlasništvo nad njima ne donosi dovoljan profit. Sa druge strane ukoliko se država pojavi kao vlasnik i tim stanicama vrati status javnih ustanova one bi mogle da budu u povlašćenom položaju u odnosu na druge privatne veterinarske stanice.

Smanjenje stočnog fonda dovodi do toga da je sve manji obim posla za sve veterinarske stanice, dok su u većini privatizovanih ustanova gazde loše ili nikako sprovele socijalni program. Veliki broj veterinara koji su radili u ovim ustanovama je ostao i bez posla, što je velika sramota za državu.

Nedavno je Petar Matijević tražio da mu država omogući da privatizuje Institut za higijenu i tehnologiju mesa. Srećom država je za sada zauzela stav da institute ne treba privatizovati.

Ranija iskustva sa privatizacijom veterinarskih zavoda govore u prilog tome da je ova odluka ispravna. Šta više u oblasti poljoprivrede većina poduhvata je loše urađena, i kvalitetne fabrike su prodavane ispod cene.

Fabrika ulja u Zrenjaninu je pod sumnjivim okolnostima postala većinsko vlasništvo hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.

Fabrika ulja i proteina Bioprotein iz Obrenovca, koja je jedina proizvodila supstance za zdravu hranu na balkanu procenjena je pre privatizacije na 4,5 miliona dolara. U postupku privatizacije uz amin ministra Aleksandra Vlahovića, fabrika je prodata firmi Bankom, Milana Pešuta iz Republike Srpske za svega 150 hiljada dolara!

Slabo je poznato da se ova kompanija bila partner sa firmom Zekstra, uhapšenog Dragana Đurića prilikom kupovine Veterinarskog zavoda u Zemunu.

Zekstra nije mogla da se pojavi sama na tenderu po što joj je pretežna delatnost bila prodaja garderobe. Đurić i Pešut su formirali konzorcijum njihovih firmi Zekstra i Bioprotein i tako ispunili uslove za tendersko nadmetanje za Veterinarski zavod.

Inače vlasništvo Pešuta nad Bioproteinom je i tada osporavano od strane Narodnog pokreta za borbu protiv korupcije iz Obrenovca. Oni su tvrdili da je aukcija o prodaji poništena 07.04.2003 i da je Pešut protiv Zakonito zagospodario tom fabrikom.

Zaista na aukciji su svi učesnici bili povezani sa firmom Bankom, jedan je radio u toj firmi, drugi je bio dužnik te kompanije, treći ponuđač je bio sam Bankom.

–Ipak intervenisao je lično ministar za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahović i Bankom je postao vlasnik Bioproteina.

 

     A 1.

  Pavlović: "Vučić radi protiv Zakona"

Istražujući po kom Zakonskom aktu su privatizovane veterinarske stanice, i zavodi privatizovana obratili smo se Ministarstvu poljoprivrede i Agenciji za privatizaciju. Oni nam do zaključenja broja nisu odgovorili ništa…

U razgovoru sa bivšim direktorom agencije za privatizaciju Brankom Pavlovićem saznali smo da, on u vreme dok je vodio Agenciju nije želeo da dozvoli privatizaciju veterinarskih stanica, ali ni Veterinarskog zavoda u Zemunu iz razloga, strateško nacionalnog značaja. Pavlović nam je objasnio i da direktne pogodbe koje sklapa Aleksandar Vučić sa šeicima iz emirata o prodaji i najmu poljoprivrednog zemljišta nisu u skladu sa zakonom, baš kao ni direktna pogodba o izgradnji Beograda na vodi.

Pavlović kaže: "…Ja sam se lično zalagao da se ne proda Veterinarski zavod u Zemunu, jer kada nešto privatizujete, to znači da ste ga prepustili volji tržišta. Kada ga privatizujete, vi ste rekli da to ne mora više da postoji.

Rekli ste da će tržište o tome odlučivati. Dakle sutra može biti zatvoren ako se vlasnicima ne isplati da njime upravljaju. Taj model nije dobar za one firme koje imaju strateški značaj. Veterinarski zavod je kao su meni tada stručnjaci veterinari rekli, jako bitan u proizvodnji nekih proizvoda. Rekli su da država ne sme doći u situaciju da te proizvode uvozi…".

On ističe da je potom tražio i mišljenje resornog ministarstva za privatizaciju veterinarskih zavoda i stanica, da takvo mišljenje nije dobio i da zbog toga veterinarski zavodi i stanice nisu prodavani, dok je on vodio Agenciju.

Na pitanje kako komentariše prodaju bez tendera poljoprivrednih preduzeća šeicima iz Emirata, i način na koji im Aleksandar Vučić obećava da će graditi Beograd na vodi, Pavlović kaže da to nije u skladu sa Zakonom: "…Sve je to suprotno Zakonu, počev od prodaje Sartida Amerikancima direktnim dogovorom. Sve to što sada Vučić obećava Šeicima u suprotnosti je sa Zakonom. Sve čak i direktna pogodba oko prodaje JAT-a nije legalna.

Zakon o privatizaciji i Zakon o javnim nabavkama, regulišu tu oblast i jasno se ističe da treba obezbediti više ponuđača. Osim toga čak i da ne postoji niko zainteresovan za izgradnju Beograda na vodi, osim partnera koje Vučić zagovara, postavlja se pitanje da li treba sve tek tako prepustiti u ruke stranaca?".

 

     A 2.

  Antibiotici u medu

Svega pet odsto meda u Srbiji je prirodnog porekla.

Nedavno preminuli mladić, koji je umro usred penicilinskog šoka, nakon konzumacije meda, naterao je veterinarsku inspekciju da prvi put posle više godina urade analize meda na prisustvo antibiotika.

Čak i kada nema antibiotika u medu, ne očekujte da med bude zdrav, jer je 95 odsto meda dobijeno veštačkom prehranom pčela.

Veterinarske stanice se gotovo uopšte ne bave zdravljem pčela, pa ih vlasnici samostalno leče antibioticima. To za posledicu ima da konzumenti takvog meda često imaju alergijske reakcije na antibiotike.

Po zakonu inspektori su obavezni da kontrolišu prisustvo antibiotika, ali po zakonu takve analize niko ne radi.

Prema rečima bivšeg inspektora Miodraga Stojšića, najgora situacija je u Beogradu.

-U glavnom gradu, veterinarska inspekcija kontroliše isključivo kvalitet meda, dok se uzorkovanje i ispitivanje na zdravstvenu ispravnost uopšte ne radi, priča on i objašnjava da inspektori kvalitet kontrolišu tako što rade analize na HMF i Dijastazu. Ovakvi testovi se u Evropskoj uniji više ne rade, kaže on.

Stojšić objašnjava da je Evropa shvatila da je HMF u sokovima prisutan i do 1000 miligrama na kilogram, dok ga u mesu ima i 2000 miligrama na kilogram. Potom su radili ispitivanja i shvatili da nije opasan po ljudsko zdravlje, a kako HMF ima daleko manje u medu nego u mesu i sokovima oni su prestali med da kontrolišu tim povodom.

Sa druge strane već nekoliko puta se desilo da kontigente srpskog meda vrate iz EU, zbog prisutnosti antibiotika koje niko ne kontroliše.

–Po našem zakonu dozvoljena je količina 40 miligrama HMF-a u medu. I pčelari to uglavnomi postižu. Ipak kada med dugo stoji na policama u maloprodaji HMF zna da poraste i preko tog nivoa. Ovo supstanca ostaje daleko ispod 1000 miligrama koliko ga ima u sokovima. Redovno beogradski inspektori, po naređenju Dušana Ljuštine načelnika za Beograd, kontrolišu med na HMF, a nikada na antibiotike, priča Stojšić i kaže da je on do sad uvek predlagao da Ljuština bude smenjen.

 

     A 3.

  Bolje su radili u vreme Tita

Veterinarske stanice i ambulante postojale su već u Kraljevini Jugoslaviji, dok je u vreme Tita mreža raširena tako da su svojim radom pokrivali svaki kutak SFRJ.

U socijalističkom samoupravljanju opštine, a nekada i manje jedinice lokalne uprave, organizovali su rad veterinarskih stanica. Posle raspad SFRJ Srbija je nasledila taj oblik rada ovih ustanova. Pomoćnik ministra poljoprivrede Žika Kostić je 1992. godine stanice izdvojio iz ingerencije lokalnih samouprava i stavio ih pod republičku kapu. Veterinarske stanice su tada postale javne službe.

Pojedini veterinari koji su u to vreme radili u tim stanicama, odbili su da nastave sa radom, smatrajući da je to napad SPS-a na nezavisnost njihovog rada. Plate i prihodi veterinarskih stanica su u narednom periodu smanjivani, ali ne zbog pogrešnog rada, već iz razloga opšte ekonomske krize i poodmaklog propadanja sela. Ipak ove stanice tada su zadatke iz njihovih oblasti savesno obavljale i nije bilo zaraznih bolesti životinja ni za trećinu koliko ih ima danas.

Posle petog oktobra, stanice su lagano transformisane tako da mogu da budu privatizovane. Opštinske prostorije u kojima su radile i oprema sa kojom su radile smatrani su njihovim vlasništvom, koje je zajedno sa zaposlenima bilo predmet kasnije privatizacije.

Danas je oblast koju bi veterinarske stanice trebalo da regulišu u opštem haosu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PETAR ISKENDEROV: Kome je u interesu Dačićeva munjevita diskreditacija?

 

  KO STOJI iza propagandne kampanje bez presedana čak i po srpskim merilima, protiv predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića?

To pitanje je po svojoj oštrini zasenilo čak i prvi susret Predsednika Srbije i Kosova, mada, može biti da će se upravo „kosovski trag” pokazati kao ključni u odnosu na događaje oko šefa vlade.

 

 

  Srednjevekovni engleski franjevački fratar i filozof Viljem Okam, jednom je formulisao važan metodološki princip u spoznaji stvarnosti, koji je danas poznat pod nazivom „Okamova oštrica”.

Princip kaže da „nije potrebno bez neophodnosti umnožavati pretpostavke”.

Drugim rečima – ne treba izmišljati nove okolnosti da bi se objasnila ova ili ona pojava, ako se može proći i bez njih.

 

 

 

Razvoj skandala oko Ivice Dačića ilustrativno podseća na tu jednostavnu istinu.

Upravo široki spektar preduzetih mera protiv njega – od tek sada „pristiglih” materijala o njegovim sastancima sa ljudima bliskim odbeglom „narko-kralju” Darku Šariću tokom 2008-2009. godine, do provokacije nogama i ostalim delovima tela pseudo-voditeljke emisije „Nemoguća misija” – daje osnova da se pretpostavi da se ovde radi o prilično primitivnom scenariju, ali sa veoma jasnim političkim ciljem.

Zbog toga ima smisla zaobići žestoke rasprave o (ne)krivici ili (ne)upućenosti Ivice Dačića i pozabaviti se drugim, mnogo važnijim pitanjem – ko ima koristi od ovakve munjevite i višestruke diskvalifikacije Premijera, ministra unutrašnjih poslova, vođe socijalista i – da ne propustimo – glavnog pregovarača Srbije u pregovorima o Kosmetu?

U najmanju ruku, postoji 5 mogućih scenarija.

  Prvi – najmanje verovatan – povezan je sa rastućim nezadovoljstvom ovakvom politikom totalnih ustupaka srpske vlade po pitanju Kosova, sa kojom se upravo Dačić poistovećuje.

Sa te tačke gledišta, njegova diskreditacija i njegovo uklanjanje sa političke scene mogu izgledati kao odgovarajuća dejstva srpskih patriota.

Međutim, srpske patriotske snage u ovom trenutku ne preživljavaju baš najbolja vremena i pitanje je da li su oni sposobne za realizaciju ovakvog scenarija, čije niti očigledno ne dosežu do kosmetskih Srba ili Demokratske Stranke Srbije.

  Drugi scenario zasnovan je na potpuno suprotnoj premisi.

Dačića sa političke scene žele da uklone suprotne snage, one koje smatraju nedovoljnim njegove ustupke prema Prištini.

Ova opcija izgleda mnogo ubedljivija – imajući u vidu znatne promene u taboru glavnih arhitekata nezavisnog Kosova.

Pre nekoliko dana je napustila položaj glavni saveznik kosmetskih separatista u američkoj administraciji – državna sekretarka Hilari Klinton.

Za nju završetak „Kosovskog projekta” predstavlja, bez ikakvog preterivanja, porodičnu stvar, koju je započeo njen suprug Bil.

A taj projekat se ne može smatrati završenim, sve dok Beograd ne prizna nezavisnost Prištine.

Međutim, takav potrebni sporazum Dačić-Tači, nije zaključen.

Zbog toga bi izgledala logična težnja odlazeće madam Klinton, da u znak odmazde zada svoj poslednji udarac.

A sprovodnika američkog uticaja na srpskoj političkoj sceni i u određenim konkretnim ministarstvima, danas ima u izobilju.

  Treći – ne manje prihvatljiv scenario – pretpostavlja da su se protiv Dačića urotile one snage koje u ovom trenutku ne interesuje Kosovo, već njihov povratak na vlast.

Sa te tačke gledišta, izabran je zaista ugodan trenutak.

  Tu je i četvrti mogući scenario – na koji je, između ostalih, akcenat stavio i britanski balkanolog Tim Džuda i niz drugih zapadnih posmatrača.

Po toj verziji, slabljenje pozicije Ivice Dačića, čak i uz formalno očuvanje premijerske funkcije, objektivno ide na ruku SNS i Aleksandru Vučiću lično.

Sličan scenario, za razliku od prethodnog, ne zahteva prevremene izbore, već znači samo preraspodelu snaga i uticaja u okvirima postojeće vladajuće koalicije.

Karakteristično je međutim, sudeći po raspoloživim informacijama, da u samoj Srpskoj naprednoj stranci postoje dijametralno suprotstavljena mišljenja po pitanju stepena odgovornsti Dačića.

A to znači da u svakom slučaju, inicijator antipremijerske kampanje nije bila SNS kao takva.

  U vezi sa tim zanimljiva je pojava na uticajnom turskom sajtu TUIC Akademi, teksta sa potpisom uglednog lokalnog analitičara Dileka Kutuka (DilekKütük), koji je teško drugačije okarakterisati nego kao panegirik lično Aleksandru Vučiću.

Evo samo jednog karakterističnog citata: „Raste poverenje u novu vladu Srbije, koja je formirana posle izbora 2012. godine.

Među razlozima rasta poverenja, ne treba isključiti ni uticaj važnih i smelih koraka u borbi protiv korupcije u zemlji.

Sa tim u vezi, treba istaći napore potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, koji je osvojio narodne simpatije usled svoje aktivne borbe protiv korupcije”.

  Tako operativna izjava neposredno po izbijanju vrućeg skandala i akcenat određenih turskih krugova na Vučića kao naslednika Dačićevog – predstavlja veoma važnu činjenicu, na osnovu koje se mogu izvući buduće promene geopolitičkog vektora u Srbiji i oko nje.

 

 

 

  I na kraju, peti scenario je rezultat odbrane samog Ivice Dačića, koji je izjavio da je to osveta kriminalnog miljea zbog njegove borbe protiv kriminala.

Po njegovim rečima, odgovarajuća informacija o vezama sa Rodoljubom Radulovićem „tiho je poslata u arhivu, da bi se iskoristila za pritiske i ucene kada za njih dođe vreme”. 

No, ukoliko je to stvarno tako, tada u srpskom društvu mogu da se pojave ne manje bolesna pitanja, sad već direktno Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Jer ispada da ono u poslednjih nekoliko godina, ili nije moglo, ili nije htelo, da istraži neke jednostavne ali za srpski i balkanski kriminal ključne prestupničke dilerske lance.

  Već u nedeljama koje slede, moguće je razjašnjenje više ukazanih scenarija ili možda, pojava novih.

Tada će i postati jasno ko je iznad glave Premijera i ministra unutrašnjih poslova nadneo „Okamovu oštricu”.

Jedino što se stiče čvrst utisak, da ni jedan razvoj događaja neće doneti dobrobit Srbiji, Srbima i srpskim nacionalno-državnim interesima.

©Geto Srbija

Fakti

BEZOBRAZNO LICEMERJE IVICE DAČIĆA

 

Pre nego što se odluče da poslušaju Ivicu Dačića i na predsedničkim izborima podrže reizbor Borisa Tadića svi oni građani koji su svoje poverenje ukazali SPS-u treba da znaju da svoj glas nisu dali, niti će dati za dostizanje socijalne pravde i jednakosti, već su podržali onu političku opciju koja nas godinama unazad vodi u politički, socijalni, privredni, kulturni i svaki drugi ambis.

 

Piše: Predrag Prokopijević

 

To dokazuje Ivica Dačić koji putem medija šalje poruku svojim glasačima kako je normalno da podrži Borisa Tadića, jer je sa njim postigao dogovor o formiranju vlade.

Na pitanje novinara da li je on „trojanski konj“ koji je uzeo glasove nezadovoljnih, a onda ih odneo DS-u da bi sa njom nastavio da vlada, Dačić je odrečno odgovorio, uz konstataciju kako je njegov cilj na ovim izborima bio da pobedi i jedne i druge kako bi pokazao da ne postoje samo dve Srbije.

 

Na ovim izborima Ivica Dačić nije ostvario svoj politički cilj.

Birajući između bogate i siromašne Srbije, izabrao je udobnu fotelju, političku moć, primamljive beneficije visokog državnog funkcionera.

I da ne bi bili isuviše patetični reći ćemo kratko i jasno izabrao je bolji život za sebe i svoje najbliže okruženje.

 

Nepravedna privatizacija kao najveći problem našeg društva i dalje će biti sakrivena od radoznalih očiju građana, Međunarodni monetarni fond će i dalje vedriti i oblačiti u Srbiji, pitanje Kosova i Metohije će i dalje tinjati, mediji će i dalje izveštavati kao da nam teče med i mleko, a najugroženije kategorije građana izgubiće svaku nadu u bolje sutra.

Zato reči Tomislava Nikolića u poslednjoj nedelji pred drugi krug predsedničkih izbora treba shvatiti ozbiljno, kao krik vapijućeg u pustinji:

„Veliki je greh ostaviti državu u Tadićevim rukama“.

 

#Geto Srbija

GALENIKIN NOVAC U DŽEPOVIMA SPS-a

 

Na pomolu je nova afera u koju su umešani visoki funkcioneri SPS-a!!!

Kredite koje je ovaj domaći proizvođač  lekova dobio za pokretanje proizvodnje, “predsednik upravnog odbora” Dejan Backović, visoki funkcioner SPS-a koristi za predizbornu kampanju svoje partije.

 

 

Farmaceutska kompanija Galenika, nalazi se pred kolapsom, jer se namenski krediti, predviđeni za pokretanje proizvodnje lekova, među kojima su mnogi kojima JEDINO GALENIKA snabdeva srpsko tržište, troše na PREDIZBORNU KAMPANJU SPS-a.

Galenika je, navodno dobila obećana sredstva, a nestašica Galenikinih lekova je sve veća !

Prema svedočenju Galenikinih radnika, sve veći broj mašina u proizvodnji se konzervira, pakuje i odlaže, kao za prodaju. Kakva to budućnot čeka GALENIKU ?

 

Predsednik Upravnog odbora Galenika a.d. je Dejan Backović, isti onaj funkcioner SPS-a koji čuva ključeve partijske kase ! Slučajnost ili…?

Nikako, jer Dejan Backović je taj koji, KAKO ZNA I UME, mora da obezbedi sredstva posustalom i ostarelom SPS-u da nastupi na predstojećim predsedničkim, parlamentarnim i lokalnim izborima, izgledajući KAO MODERNA PARTIJA.

Pogledajte oko sebe i videćete bilborde sa likom Ivice Dačića, reklame sa TV-a i ko zna šta još, brendirano i predstavljeno srpskom narodu kao SPS. Sve to, čini se, platiće GALENIKA !?

 

Zemunski gigant, Galenika a.d. , dobio je od komercijalnih banaka kredit u iznosu od 70 do 80 miliona evra (u pitanju je poslovna tajna) za pokretanje proizvodnje, posustale zbog neizmirenih DUGOVANJA DRŽAVE SRBIJE za lekove i lekovita sredstva u periodu između 2009. do 2012. godine.

Dugovanja države prema Galenici usmerena su na veletrgovine lekovima (Velefarm, Vetprom hemikalije, BGfarm itd.) koje su, tako opterećene dugovanjima države, BAČENE U STEČAJ.

Na ovaj način, država pokušava da se oslobodi OGROMNOG DUGA za lekove prema Galenici i JUGOREMEDIJI, jedinim preostalim, pravim SRPSKIM farmaceutskim kompanijama (Hemofarm je vlasništvo nemačke firme Štada.

Zdravlje je vlasništvo austrijskog konzorcijuma kapitala Actavis, Habitfarm je bankrot zbog svojih veza sa gubitničkom strujom u SPS-u, DSS-u i Državnoj bezbednosti, Srbolek je u stečaju voljom države itd…).

Zauzvrat, zbog značaja koji Galenika trenutno ima u snabdevanju lekovima u srpskim okvirima, vlada je rešila da predloži skupštini zakon o kreditu za ovo preduzeće, da bi se nastavilo sa proizvodnjom.

 

Međutim TROŠENJE SREDSTAVA od pomenutih kredita nadgleda i kontroliše SPS, tačnije Dejan Backović, kao predsedavajući Upravnog odbora komapnije Galenika a.d. .

Tako novac, predviđen za lekove za građana Srbije, odlazi na predizbornu kampanju SPS-a.

 

Izvor: 99% Srbije

#Geto Srbija

DRSKI BEZOBRAZLUK VLADIKE FILARETA !

 

Čudovišne stvari stavljaju se na teret vladici mileševskom Filaretu: da naplaćuje „carinu“ svakom svešteniku koji putuje van eparhije i da progoni i proklinje sveštenike i njihove porodice.

Ako nam je stalo do sekularizma, takve priče trebalo bi odmah staviti po strani.

Ipak su se sveštenici obavezali na poslušanje, pa neka slušaju.

Ili neka se, kao u ovom slučaju, žale nadležnima u SPC.

Međutim, ako nam je stalo do sekularizma, morali bismo se grdno zabrinuti jer je optužbama pritisnuti vladika, koji će navodno biti penzionisan na Saboru SPC,

tražio zaštitu od Ivice Dačića koji, u odsustvu zdravog razuma u Srbiji, obavlja funkcije zamenika premijera i ministra policije.

 

 

Ne zna se šta je strašnije, da li to što vladika drsko želi da iskoristi svoje prijateljstvo sa Dačićem i traži da visoki državni funkcioner posreduje u stvari koja se isključivo tiče SPC, čime vrlo nasilno pokušava da obesmisli sekularnost države, ili to što je Srbija dopustila da bilo koji pojedinac, a posebno Ivica Dačić, bude prihvaćen kao nesporni sudija u svim stvarima.

 

Bezobrazluk vladike Filareta, naravno, nije neutemeljen, jer on samo traži protivuslugu za male znake pažnje koje je činio Ivici Dačiću, a pre njega Slobodanu Miloševiću.

Kao velikodostojnik SPC koji se, za potrebe agitacije, dohvatio puškomitraljeza, vladika Filaret, pozivajući na „odbranu srpskih ognjišta preko Drine“, pružao je Slobodanu Miloševiću bezrezervnu podršku koja je svojom prilježnošću nadmašivala kanonski podrazumevane „molitve za careve“.

 

Zgoda sa puškomitraljezom zbila se, doduše, pre nego što je izbaran za vladiku, ali nije sprečila njegov izbor niti brine vernike (bar se tako čini posmatrajući stvari sa strane) koji ga redovno i smerno pominju u molitvama, i od kojih se i ne očekuje da se usprotive, pa se može zaključiti da, bar kad je Filaretov položaj u SPC u pitanju, za sada sve kako bi i trebalo da bude.

 

 

Uostalom, SPC se nije ogradila ni kada je ordenom Mileševske eparhije „Beli anđeo“ darovan Ivica Dačić koji je preko svog potčinjenog, ministra prosvete Žarka Obradovića, pokušao da se oduži crkvi tako što je predložio ukidanje veronauke u školama.

 

Ni to nije bilo dovoljno da SPC reaguje na počast ukazanu Dačiću. Zato, pošto sankcija do sada nije bilo, vladika Filaret nije imao razloga da misli da se na njegovo ponašanje ne gleda blagonaklono, pa se našao zatečenim i uvređenim što braća episkopi žele da ga penzionišu, jer to nije baš čest slučaj.

Zato od Dačića traži da oduži bar „Belog anđela“ ako je već zaboravio na puškomitraljez.

 

Međutim, za status Filaretovog spasitelja, Dačića je najviše kandidovalo njegovo protivzakonito ponašanje. Vladika je video kako je Dačić ekspresno smenio Sretena Ugričića, kako se bahati po medijima zloupotrebljavajući svoja ovlašćenja i komanduje odstrel javnih ličnosti.

 

Ne bez divljenja, vladika Filaret je zahvaljujući tim slučajevima uvideo i kako Dačića niko nije ni pokušao da spreči da, preskačući početni firerovski korak, umesto spaljivanja knjiga „problem“ reši u korenu, tako što će spaliti književnike.

 

Video je vladika Filaret i kako njegov kolega, muftija Muamer Zukorlić, željan abrova, plagira Dačićev, u Boriku dobro oprobani recept za publicitet i izmišlja priče o atentatu. Sa orednom ili bez njega, Dačić je za Filareta ali i za sve ostale spremne da zarad očuvanja položaja i novca prekrše zakone, jedino pravo rešenje, jer ne bira sredstva.

 

Kako Filaret misli da bi Dačić mogao da mu pomogne, ipak nije jasno.

Budući da je lider socijalista, i to bi valjda trebalo da bude normalno, na dobrom glasu u SPC jer ga mnogo vladika ceni zato što „odmah kaže šta može, a šta ne“, pretpostavka je da Filaret ne bi zahtevao od Dačića da na Sabor SPC uleti praćen Žandarmerijom.

 

Verovatno pamti kako je Dačić, mešajući se po običaju u stvari koje ga se ne tiču, pogurao kad je zatrebalo da SPC bude namirena. Zbog toga je time zadužio vladike koje, nada se Filaret bajkovitom završetku priče, Dačić sada samo treba lepo da zamoli da ga ne pošalju u penziju.

 

Zato Filaretov zahtev koji će Dačić, sasvim je izvesno, u potpunosti ignorisati, nije toliko problematičan.

 

Ogroman, problem koji bi svakome ko poštuje svoju inteligenciju trebalo da bude primaran je, kako sa autokratskih visina vratiti Dačića tamo gde mu je mesto, u doboki mrak političke istorije?

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine