PRLJAVI POSLOVI U ALEJI PARA GUVERNERKINOG MIRIŠLJAVOG JORGOVANA!??

 

Zahvaljući tekstovima koji je objavio Magazin Tabloid u prethodnim brojevima, a koji su otkrili glavne aktere pljačke koja se odvija u Komercijalnoj banci, došlo je do panike među nalogodavcima i promene planova.

 

                V. Popović

 

Prethodnih dana, na urgenciju Jorgovanke Tabaković, za novog predsednika Izvršnog odbora Komercijalne banke predložen je Vladimir Medan, jedan od direktora Agencije za osiguranje depozita.

Do ove promene je došlo zbog otkrivanja tajnog plana da se Kosta Sandić, čovek sa spornom biografijom po hitnom postupku dovede na čelno mesto banke. Kosti Sandiću je sada kao utešna pozicija, obećano mesto izvršnog direktora za bezbednost banke, kako bi i dalje nesmetano mogao da nadzire isisavanje novca iz Komercijalne banke i kako bi bez ikakve kontrole mogao da sprovodi mobing nad zaposlenima.

Što se tiče Vladimira Medana, radi se o još jednom „ekspertu" u nizu onih koje predlažu Jorgovanka Tabaković i Anđelko Vučić za najviše pozicije. Naime, supruga Vladimira Medana je jedna od najbližih saradnika guvernerke NBS, dok je sam Vladimir Medan jedan od najbližih saradnika Ratka Banovića, bliskog prijatelja Anđelka Vučića i od skoro člana Upravnog Odbora Komercijalne banke.

Ratko Banović je poznatiji javnosti kao „kasapin srpskog bankarstva", jer svaka banka u kojoj je bio rukovodilac doživela je stečaj i gašenje zbog plasiranja nenaplativih kredita. Sad je očigledno došao red i na Komercijalnu banku. Zato je i predložen Vladimir Medan, kao neko ko može da odradi prljav posao.

Sam Vladimir Medan je trenutno pod krivičnom prijavom za zloupotrebu službenog položaja u Agenciji za osiguranje depozita, a u ne tako davnoj prošlosti je najuren iz Erste banke zbog kriminalnih aktivnosti.

Naime, svojevremeno je kao direktor Novosadske banke radio na privatizaciji iste od strane Erste banke, tako što je učinio sve da se Novosadska banka proda ispod realne cene. Tada je za više od 1,5 puta od računovodstvene vrednosti prodata Novosadska banka, a Vladimir Medan je za tu usluga sem „debele" provizije dobio i rukovodeće mesto u Erste banci. Nakon toga je bio generalni direktor Basler Osiguranja koje je pod njegovim rukovodstvom doživelo krah a nakon toga je centrala ove osiguravajuće kuće iz Švajcarske odlučila da zauvek napusti poslovanje u Srbiji.

Podršku za izbor Vladimira Medana na mesto predsednika Izvršnog odbora banke daju ministar finansija Dušan Vujović, Draginja Đurić, direktor Banke Intesa i Ljuba Šiptar, kao dugogodišnji predsednik Komercijalne banke i neko sa kime se još uvek savetuju gore pomenuti oko svake sitnice vezane za banku.

Spomenuti trojac je pre nekoliko dana, tačnije 6.decembra, na večeri u restoranu „Franš" dogovarao dalje aktivnosti pljačke Komercijalne banke. Draginja Đurić  ima ogroman interes da uruši Komercijalnu banku, kao glavnog konkurenta na bankarskom tržištu Srbije.

Draginja Đurić ima ogroman uticaj na guvernerku NBS, još od vremena kad je stipendirala Jorgovankinu ćerku za školovanje u Milanu. Tada je novac za školovanje Jorgovankine ćerke davao i Ivica Smolić, tadašnji predsednik Komercijalne banke, kome takođe odgovara dovođenje Vladimira Medana u banku, kako bi se zataškale i njegove kriminalne aktivnosti tokom desetogodišnje vladavine. Ovim bi se kriminalni krug Tabaković-Smolić-Đurić u potpunosti zatvorio.

Dušan Vujović, ministar finansija, urušavanjem vrednosti banke očekuje ozbiljnu proviziju od oko 3% na svakih 100 miliona evra koliko Komercijalna banka izgubi na realnoj vrednosti.

Sa druge strane, Ljubomir Mihailović zvani Ljuba Šiptar, želi da se urušavanjem vrednosti banke, ona pokloni domaćim tajkunima za čije interese radi. Takođe, oni su ovog starog, oronulog kriminalnog „dona" izabrali za budućeg doživotnog predsednika banke. To mu jedina želja koja mu je ostala pred kraj života. Jer kako reče Al Kapone „Naše mafijaško prijateljstvo i interes koji nas spaja će zauvek opstati".

Trenutno je u Komercijalnoj banci na delu potpuno urušavanje sistema po nalogu Jorgovanke Tabaković i Anđelka Vučića. Od kako je Alexander Picker podneo ostavku, a Kosta Sandić i Pavao Marjanović preuzeli rukovođenje, nastao je potpuni haos.

Ne odobravaju se krediti pravnim licima, sem za lica i preduzeća koja su u rođačkim i prijateljskim vezama sa ovom dvojicom. Klijenti masovno podižu depozite i odlaze iz banke, jer čuju i vide da se loše stvari dešavaju po banci i ne žele da im kapital bude ugrožen.

Po nalogu Koste Sandića, smenjen je Petar Stefanović, izvršni direktor za stanovništvo, iako je imao fantastične rezultate i probijanje svih planova za nepunih godinu dana koliko je proveo na funkciji. Smenjen je zato što je dobrim odnosima sa profesorom Vladimirom Kruljem, predsednikom Upravnog Odbora banke.

Po nalogu koji je dao Pavao Marjanović, priprema se smena Tatjane Matijaš, direktorke Sektora kreditne analize, jer se pobunila i na sednicama kolegijuma iznela mišljenje o davanju kredita banke bez adekvatnih garancija samo za privilegovane.

Pavao Marjanović preti zaposlenima otkazima ukoliko izvršavaju naloge kriminalnog klana. Svakodnevno se hvali da za sve aktivnosti koje sprovodi ima podršku od strane samog vrha države i njegovom bliskog prijatelja Anđelka Vučića.

Po nalogu Une Sikimić , Izvršnog direktora za rizike, koja je deo ove kriminalne organizacije, smenjen je Andrija Vuković , direktora Sektora rizika, jer je odbio da bude saučesnik u kriminalu i da po nalogu Une Sikimić pušta kredite koji nemaju adekvatno obezbeđenje plasmana.

Una Sikimić mesecima drži kod sebe predmete koji treba da idu na kreditni odbor banke radi odobrenja i time direktno blokira plasmane. Sve se ovo radi planski po nalogu Sandića i Marjanovića.

Komercijalna banka je sa 14% pala na oko 11% tržišnog učešća, što je pad od oko 300 miliona eura vrednosti banke. On je sa druge strane ucenjen da u javnosti govori o fantastičnim rezultatima koje banka ostvaruje u 2017. godini i dobiti od preko 70 miliona eura, dok je realnost totalno drugačija.

Profesor Krulj ozbiljno razmišlja da izađe u javnost sa svim podacima kojima raspolaže, kako bi zaštitio sebe i banku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

СУШТИНА ВУЧИЋЕВОГ ПЛАНА ИЛИ БЛЕФА У ВЕЗИ РУДАРСКО ТОПИОНИЧАРСКОГ БАСЕНА БОР!??

 

Паклени планови српског диктатора о отимачини државне имовине, пљачки државног новца, штетним уговорима, преварама и сакривању таквих ствари од јавности, више нису могући. Чак и у далекој Кини знају да је у питању Влада на чијем челу стоји психопатска личност којој не треба веровати ниједну реч.

 

                  Н. Влаховић

 

У фебруару месецу ове године, биће тачно годину дана од како је Ендру Бромберг, шеф директорског борда угледне пројектанстске фирме "Аедас" (који је и аутор пројекта станице ‘Вест Каулун’ у Хонг Конгу), видео илустрацију будућег железничког чвора Прокоп у Београду. Била је објављена у београдској "Политици" и неко од сарадника му је скренуо пажњу на њу. Шокиран оним што је видео, Бромберг се само горко насмејао. Одмах је препознао свој рад и схватио да је је неко у Београду направио дрски плагијат!

Овим поводом, Бромберг је написао "…Било је одмах јасно да се ради о дорађеној илустрацији пројекта за изградњу железничке станице Вест Каулун (Wест Коwлоон) у Хонгконгу, делу великог железничког пројекта ‘Експрес рејл линк’ – пројекта који сам лично осмислио и на којем се већ увелико ради, почевши од 2009. године. Нико из Србије и Београда никада није контактирао са нама тим поводом. Јасно је да је неко узео позадину Београда и налепио је на нашу макету…".

Тај неко био је "тим" Синише Малог, који је и сам плагијатор и фалсификатор. Но, кад је Вучићева дружина у питању, преварама и продајама магле никад краја…

У недељи која је претходила изласку Магазина Таблоид, несумњиви заштитник и предводник преписивачке банде са лажним дипломама и докторатима, Александар Вучић, састао се неформално са кинеским амбасадором, Ли Манчингом, са намером да још једном покуша да кинеским властима и кинеским инвеститорима, предложи да "уђу" у РТБ Бор, под условима који би само њему одговарали.

Наиме, Вучић је аматерски замислио да он лично изабере приватизационог саветника за РТБ Бор, који би се кинеској страни представио као неприкосновени стручњак, што је амбасадор ове најмногољудније земље на свету љубазно саслушао и још љубазније саопштио да ће у Србију тим поводом доћи (после Кинеске нове године, 8. фебруара) на разговор у вези Бора група њихових врхунских стручњака.

Очито, Вучић се гадно преиграо кад је 29. децембра прошле, 2016. године, наложио директору РТБ Бор, Благоју Спасковском, да свој криминални карактер ангажује до максимума. Спасковски је одмах објавио тендер за избор професионалног менаџмента "у складу са обавезама" из унапред припремљеног плана реорганизације.

У њему пише да управљачки и саветодавни тим који конкурише по овом позиву има јасне задатке: да повећа профитабилност, обезбеди нова тржишта, нову организацију рада и план пословања…Форма је на тај начин била задовољена што се Вучића тиче.

Фазом Б, предвиђено је да Спасковски и његов тим подметну Кинезима лажна истраживања која говоре о двоструко већим резервама, а Планом Ц, да се Кинезима понуди и спектакуларни сценарио који предвиђа за 50 одсто већи профит од реалног!

Чињеница је да су барем две компаније из Кине заинтересоване за Бор. То је потврдио и кинески амбасадор. Али, њихове компаније траже документацију, материјале о пословању, до последњег папира.

Овај аматерски, шибицарски и простачки чин, требао је да буде увод у договор о провизији коју би Кинези требало да плате "независном консултанту" који још није изабран, јер се другови из Пекинга не дају преварити.

Реч је, ипак, о цивилизацији старој 5.000 година, и њихова искуства са лоповина на свим континентима су несагледива. Већ су упознати са суштином Вучићевог блефа: тражене консултантске услуге односе се на припрему јавног поступка за реализацију трансакције са потенцијалним инвеститорима. Рок за достављање понуда је 8. фебруар (Кинеска нова година!). Кад дођу из далеке Кине, да их сачека "понуда".

Уместо овакве приче о Бору, амбасадор Кине, Ли Манчинг, пренео је Вучићу мишљење своје владе, да од посла неће бити ништа, све док се њихова делегација не упозна са комплетним пословањем и док се из Бора не уклони Благоје Спасковски са својим криминалним пословима.

Година 2017., која је тек почела, свакако ће за кинеске инвеститоре на овом делу Балкана бити више него значајна, тим пре што из САД Трампова администрација најављује да "Западни Балкан више није од интереса за америчку спољну политику". И Вучић је то схватио, па покушава на све начине да се, након пропале авантуре са Немачком и Арапима, докопа Хонг-Конга и веза са кинеским бизнисом.

Но, велика Кина има своје планове у који се његови пљачкашки науми никако не уклапају. Јер, тамо главе падају за проневеру 100 државних јуана.

Наиме, Кина је ових дана отворила своју прву банку у Србији ("Банк оф Цхина"). Амбасадор Ли Манчанг најавио је да ће Кинеска банка, која почиње да ради у Србији, покривати подручје целе бивше Југославије, Румунију, Бугарску, Албанију и Грчку. То је доказ да званични Пекинг гледа у будућност и да пролазни, мали, локални диктатори, немају никакву важност.

Запад је одавно потрошио Вучића. Али, званична Кина гледа у Србију као пријатељску земљу, преко које може да врши дистрибуцију своје робе и услуга даље на европски континент. Проблем са којим се Вучић одмах суочио, био је досадашњи однос Брисела према кинеским улагањима у овај део Балкана, који ЕУ, сматра својим феудом.

Не могавши да седи на више столица (упркос томе што би жарко желео), Вучић се определио да покуша још један плес, овај пут са Кинезима. Ни ту му не иде. Влада у Пекингу је одредила да две кинеске националне авио-компаније дођу у Србију и тако директно конкуришу Вучићевом "чеду", Аир Србији, која и даље живи на леђима Аеродрома "Никола Тесла", од кога сурово отима зараду и шаље је директно у буџет компаније "Етихад" из Емирата.

Увођење директног лета између Пекинга и Београда, посредством кинеских авио-компанија, значи штету за Аир Србију. Но, Вучић је у свом лудилу отишао толико далеко да му је решавање случаја РТБ Бор, важније од свега у овом тренутку. Како подвалити Кинезима да преузму овог губиташа (250 милиона евра годишње из буџета), како преузети онолике дугове…

Амбасадор Кине, Ли Манчинг, предложио му је да сагледа колику би зараду Србија имала од 100 хиљада кинеских туриста (нова средња кинеска класа). Али, диктатор хоће све и одмах.

Хоће да опљачкани новац из Србије пребаци на име неколико фирми у Хонг Конгу, хоће да му Кинези купују и инвестирају у Србији (по његовим ценама и по његовим правилима пословања), хоће да му Европска унија "зажмури" на кинеска улагања која Бриселу нису по вољи, хоће…Хтео би. Али му време и прилике нису савезници. Сигурно је само то да му је дошао крај.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

СРПСКИ БАНКАРСКИ КЛИЈЕНТИ У ШВАЈЦАРСКОЈ, ДИСКРЕТНА МИЛИОНСКА УЛАГАЊА И ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА ПОРЕСКЕ РАЈЕВЕ!!?

 

За одлазећег Вођу више нема "сигурне куће". Ни на једном континенту. Тектонске политичке промене на светској сцени, одласком клана Клинтонових и предстојећи слом канцеларке Меркел у Немачкој, не говоре ништа добро о његовој будућности.

Мада је од првог дана своје владавине, паралелно са идејом девастације Србије, планирао и бекство у неку удаљену земљу где би крцкао опљачкани новац са својом криминалном дружином, глобална ветрометина га је осудила пре редовног суда: он више нема где да иде.

А ни пријатеља нема, ни у земљи ни у свету. Ред је да и њега и оне који су га подржавали као и оне који су му претходили, осуди један непристарасан суд, након смакнућа режимских институција. Ако се у Србији без одлагања хитно не успоставе институције које су урушене од 2000 године, Србија ће нестати као држава…

 

                       Милован Бркић

 

Одлазак Николе Петровића са места директора Електромреже Србије (и са места потпредседника Привреде коморе Србије) свечано је обележен конференцијом за штампу на којој се појавио и премијер Александар Вучић и министар здравља Златибор Лончар, који су захвалили Петровићу на, како јер премијер Вучић рекао, скромној донацији од 5 милиона динара, колико је ЕМС поклонио Републичком фонду здравственог осигурања, за лечење оболеле деце у иностранству.

Ова отужна сцена у коме се тројка опростила од једног од потпорних стубова ове злочиначке власти, показала је да се убудуће морамо сурово обрачунати са онима који су Србију, за наредне деценије, оставили без наде да може постати нормална држава.

Господин Петровић је, да подсетимо, двоструки кум Александру Вучићу, а са Златибором Лончаром је био нераздвојан у организованој криминалној групи која је окупирала Србију.

Одлуку да утекне на време Петровић је донео свестан да за њега долазе црни дани. Победом Доналда Трампа и његово преузимање власти у Сједињеним Државама 21. јануара није забринуло само господина Петровића, већ скоро све политичке елите у Европи, а и у другим земљама света.

Најављено приближавање у политичким и економским односима и војно мировање између Русије и САД-е, довело је стање препасти политичке елите у Европи, нарочито у Немачкој и Француској, које су економски поробиле већину европских држава и довеле их на руб пропасти, а и у својим земљама оставиле хаос.

Последњи догађаји у Берлину  показују и да се немачке безбедносне службе припремају да са сцене отерају Ангелу Меркел, једну од најкриминализованијих жена на планети, у последњих пола века. Пут госпође Меркел води према затвору.

Сагласношћу војно-обавештајних елита Русије и САД-а госпођа Меркел је постављена за канцелара Немачке, у три мандата. Подаци о њеној прошлости су на столу и у Москви и у Вашингтону. Колико је опљачкала новца, коме је за новац пружала уточиште...Немци ће брзо сазнати.

И српска политичка елита је у шоку. Ветрови из Москве и Вашингтона однеће и Вучићеву злочиначку власт. Он је толико уништио Србију, покушавајући да рециклира њену историју, веру, културу, да уништи њену привреду, пољопривреду, инфраструктуру, имовину, да са братом Андрејом и његовим оцем Анђелком покраде све што им под руку стигне.

Никола Петровић је свестан да ће скупо платити што је амерички бизнисмен Мајкл Крендал потрошио 300 милиона долара инвестирајући у Србију, а његова супруга Лидија Удовички је била изложена још и прогону и порузи. Петровић је очекивао да добије провизију за дозволу за рад њихових ветро-паркова, али Кредалови нису хтели да плате по други пут…

Таква су времена била, и тадашњи протектор, амбасадор Мајкл Кирби је, шурујући са криминалним структурама у Вашингтону, омогућивши им да од Србије добију све што су пожелели и да згрну милијарде долара, штитио Вучића и његов картел који је сурово пустошио Србију, зарађујући десетине милиона долара. Очекује се и његовио хапшење у САД-у.

Породица Крендал је врло угледна у САД-у и са утицајем у Републиканској странци. Никола Петровић, Вучићев кум, чије богатство је непроцењиво, схватио је да мора утећи пре него што Доналд Трамп 21. јануара не преузме званично дужност и потпише разне декрете и наредбе, међу којима ће бити и чишћење дипломатских представништава у источно-европским државама, па и у Централној информативној агенцији. Он је француски држављанин и убудуће ће развој догађаја у Србији пратити из Француске, док олуја не прође, како се он томе нада.

Брзим падом Меркелове, Вучићева влада ће остати на ветрометини. Усамљена.

Обарањем Вучића, на овај или онај начин, отворена остају многа питања. Прво, да ли је Србију могуће очувати, јер у њој не постоје институција правне државе. Ни независно судство, ни независна полиција, ни тужилаштво, ни пореска служба. Нема опозиције, медији су потпуно поробљени и у рукама су, углавном мафије и политичке елите.

Промене у Србији су већ одлучене. Питање је да ли онај ко треба да их спроведе има представу како то и извести. Постављањем другог човека на место председника Владе Србије само ће убрзати потпун распад Србије и смрт њеног становништва.

Од 2000. године, из Србије је политичка елита, чистом корупцијом и отимањем, изнела најмање 90 милијарди евра, колико је забележено у Народној банци Србије! У ту бројку се не рачуна новац који су министри и њихова мафија изнели у кешу, дипломатском поштом, или провизије које су им уплаћене у страним, банкама!

Александар Вучић, његов брат Андреј и његов отац Анђелко на рачунима у иностранству имају неколико милијарди евра. Александар је свестан да му није сигуран новац у банкама у Емиратима, те интензивно покушава да га пребаци у банке у Хонг Конгу. У паници је. Више не верује пријатељима и новац сам износи у иностране банке, штитећи се имунитетом председника Владе Србије. А реч је о озбиљним сумама новца.

У време одржавања економског самита у Цириху, у Швајцарској, 8. децембра 2016. године, у свим српским медијима објављена је информација да се "премијер Вучић састао са председником Швајцарске конфедерације, Јоханом Шнајдером, те да га је он "обавестио о економској ситуацији у Србији".

Но, као и обично у његовом случају, истина је била мало друкчија, јер је швајцарски председник имао само протоколарна руковања са учесницима и неколико пригодних речи, као организатор овога скупа. Али, уместо те отрцане лажи објављене у његовим прљавим билтенима, испоставило се да је, тамо далеко у швајцарским брдима, Вучић тих децембарских дана нешто друго радио…

Са собом је на пут повео и пар својих сарадника од којих је један имао задатак да изврши пренос велике суме новца са рачуна тек отвореног у Цириху, на рачун једне швајцарске банке. Сума није била мања од 200 милиона евра.

Упућени у пљачку Вучићевих скакаваца, добро знају да је неколико година, "главна" банка у којој је склањао отети новац из Србије, била ХСБЦ банка . Зашто је Вучић променио ову светски познату банку и шта га јеодвело према другој, мање познатој?

Трагајући за одговором на ово питање, добро упућени у кретање његових незаконитих послова, дошли су до занимљивих чињеница које потврђују да је Вучић озбиљно загазио у воде међународног криминала.

Амерички истражни органи још нису нашли податке о трансакцијама из ранијег периода (банци је дат "временски оквир" да прибави писане трагове о њима, јер електронских нема) али јесу о оним трансакцијама које су обављене у последњих четири године.

Такве појединачне трансакције се крећу у распону од 10 до 50 милиона евра, мада је, по свему судећи, у питању десетоструко већи новац, како и тврде поједини швајцарски медији попут "Ноје кроне цајтунга".

Најновији скандал у овој банци десио се кад је један познати "пословни човек" из Србије, по ко зна који пут, пребацио округло 20 милиона евра из Србије (јер им истражитељи из САД сада редовно претресају пословање) те су га у једном дискретном писму, замолили да би "више ценили ако би се активности тог типа смањиле" и сугерисали да се "мање упадљиво понаша" током својих боравака у Швајцарској и да трансакције обавља са одговарајућом пратећом документацијом.

Истина, то раније није био случај. ХСБЦ банка је без много испитивања, радо депоновала огромне суме новца које су стизале из Србије или од клијената из других земаља повезаних са Србијом и српским државним врхом.

Добро упућени извор Магазина Таблоид располаже информацијом да су у ХСБЦ банку u Швајцарској новац од незаконитих трансакција уплаћивали и најближи Вучићеви сарадници кумови и тајкуни, Звонко Веселиновић, Миодраг Костић, Никола Петровић...

Али највећи део новца пребацивао је Андреј Вучић заједно са Предрагом Малим, братом Синише Малог, који су у овој банци "управљање рачуном" поверили шефу одељења за приватно банкарство, извесном Х.Ј.

Но, живот је режирао једну друкчију представу од оне коју је Вучић замишљао…Наиме, други секретар америчке амбасаде у Берну, Ралф Џонсон, био је задужен за различите финансијске истраге испред своје владе, па је тако у ХСБЦ банци трагао и за детаљима о рачуну ЦХ34 0020 6206…Како би скратио путеве истраге, Џонсон је суочио Х.Ј. са његовим учешћем у малолетничкој проституцији, потуривши му компромитујуће фотографије под нос.

Тако је почело "велико певање" о новцу који Вучићева мафија чува у овој банци. Ралф Џонсон је захтевао да се "од момента кад напусти салу за састанке", свака промена на рачуну ЦХ34 0020 6206, сваки телефонски, електронски или физички контакт са господом Вучићем и Малим, и сваки други контакт или интересовање који би били повезани са предметом истраге, пријави госпођици Риг…"(Лејла Риг, директор америчког колеџа, Монтањола, Швајцарска, прим. ред.).

Уцењени Х.Ј., добио је и строгу наредбу да ни своје претпостављене не обавештава о појединостима тог разговора, а потписао је и "протокол о сарадњи" са одређеном обавештајном службом САД. Тако је стављена тачка на прљаве послове Вучићеве мафије са ХСБЦ банком (чији су службеници, узгред, саветовали српске "депоненте" како да што лакше изнесу новац из своје државе и како да га што лакше прикрију).

Али, то сулудог Вођу није спречило да настави са својим активностима. Али, свакако не би смео да заборави на чињеницу да је Влада САД ангажовала Ралфа Џонсона да се позабави новцем који износи српски диктатор, из разлога што је његова дружина последњих година почела да купује виле на Флориди, улаже у разне послове на територији ове државе али и неких држава латинске Америке, да тргује оружјем и војном опремом на Блиском истоку, купује апартмане у летовалиштима широм света…

Узгред, Вучићеви "послови" са арапским компанијама, предмет су најозбиљнијих истрага америчких истражних органа. Истрага око покушаја подмићивања одлазећег председника Обаме и "донације" у фонд Клинтонових, тек ће показати размере Вучићевог мафијашког лудила.

Швајцарска штампа тврди да је Србија по броју сумњивих клијената и новца "без порекла", у самом врху код неких њених банака. Већ поменутих 38 клијената ХСБЦ банке, који су у вези са владајућим српским режимом, сакривали су новац уз сагласност управљачког борда ове институције, и то тако што је та банка у својим трезорима држала не само новац него и велике количине дијаманата, чија вредност достиже и више стотина милиона евра.

Након што је влада САД почела са истрагом у овој банци, и Швајцарска полиција је почела да се занима за разне "депоненте", па је тако дошла до трага који би могао да води у правцу српских трговаца оружјем, који, уз пуну сарадњу Вучићевог режима, тргују на Блиском истоку и земљама Арапског залива, понајвише у Емиратима и Саудијској Арабији.

Бивши службеник ХСБЦ банке, Ерве Фалсијани, кога светски медији већ одавно сматрају "новим Сноуденом", приликом одласка са дотадашњег радног места, изнео је са собом велику количини докумената који су означени као најстрожија пословна тајна, а из којих се јасно види да је управљачки борд дубоко свесно помагао својим богатим клијентима да сачувају милијарде долара и евра утајених од пореза, те да је такође омогућио неким недемократским режимима и њиховим диктаторима (међу којима је и Србија и њен самодржац, Александар Вучић) да новац опљачкан од грађана својих држава, склоне баш у ХСБЦ банку!

Прошле године, у Грчкој је бивши министар финансија, Јоргос Папаконстантину, одговарао због тога што је игнорисао листу оних којих у Швајцарској крију новац. И у неколико других европских земаља отворени су процеси против одговорних.

У Србији нема никога ко би покренуо питање изношења више десетина милијарди евра у иностранство.

Ако центри моћи, који узму да надзиру опоравак Србије после њене најсуровије окупације у њеној историји, морају, без одлагања, поставити некорумпираног јавног тужиоца Србије, некорумпираног председника Врховног касационог суда, директора полиције и финансијске полиције, отворити неколико медија за независно извештавање.

Са стотину милијарди евра које располажу они који су у последњих 16 година учествовали у власти, Србија не може кренути у реформе, не може преживети!

Бивши председници влада, министри, државни секретари, директори агенција и банака, располажу толиком количином новца да могу да корумпирају посланике, полицију, судије, тужиоце, да инвестирају своје новце као страни капитал, да зајашу грађане и наставе са пљачком.

Они могу без проблема да у иностранству купују заштитнике, да корумпирају високе представнике међународне заједнице. Њихов прљав новац ће се убудуће улагати у нарко послове, трговину оружјем и тероризам. Прљав новац српске политичке елите је агресиван, што потврђује и њихов суров начин владања.

Са обарањем, Вучића, у Србији се морају најхитније, без одлагања, успостављати институције модерне државе. Из Вашингтона и Москве могли би помоћи тако што би нова политика почела са новим људима. Уз подршку из Москве и Вашингтона, њиховом медијском кампањом, власници најмање 100 милијарди евра у Србији би морали бити изведени пред суд. Процењује се да су само главари Демократске странке опљачкали најмање 50 милијарди евра. Ту је и банда Млађана Динкића, мафија из ДСС-а, мањи број из Социјалистичке партије…

Магазин Таблоид је описао колико су Србију опељешили Данко Ђунић, бивши министри Александар Влаховић, Драган Шутановац, Душан Петровић, Божидар Ђелић, Драган Ђилас, Бранко Радујко, те Пајтићеви покрајински секртетари. Мирко Цветковић, премијер у два мандата инкасирао је преко милијарду евра.

Градоначелник Београда, Синиша Мали је и растом мали, али су му рачуни до неба. Млађан Динкић, Томица Милосављевић и његови министри, гувернери и директори фондова и државних агенција (Јасна Матић) могли би да седну на оптуженичку клупу и да врате новац.

Вучићев картел из СНС-а је опељешио око 30 милијарди евра! Добар део тог новца политичка елита је спискала у виле, имања, авионе, купујући новцем свој утицај, промоцију и заштиту у свету.

Развлашћивањем политичке мафије, повратком макар половине опљачканог новца, Србија би могла да почне да живи, да разбије досадашњу политичку елиту, да јој забрани деловање.

За ову акцију Србија мора да има барем неколико независних медија, које би финансирала међународна заједница, или из Москве и Вашингтона, који би били гарант да нове власти неће ступити у коалицију са претходном елитом, да неће бити подмићени.

У Србији би се морао успостављати пропагандом морал да је једино рад мерило људске вредности и успешности.

Ако стотину разбојника побегне некажњено у иностранство са огромним парама, они ће из иностранства настојати да субверзивно делују према Србији, са циљем да се врате на власт. Опасност по будућност Србије могу представљати руски тајкуни, или мафија, која би дошла у ослобођену Србију. Она би сигурно склонила независне новинаре, судије, тужиоце, са циљем да окупира државу. Мафија је иста, свуда у свету. Она има своје интересе.

 

       Чисти криминал и прљави послови

 

Вучићев сценарио за бекство из хаоса који је створио у Србији, припреман је скоро од првог дана његове владавине, а у томе су му помагали сви они који су са њим ушли у незапамћену пљачку, од које се ова земља дуго опоравити неће.

У октобру месецу 2013. године, тадашњи немачки амбасадор у Србији, Хајнц Вилхелм (за кога се касније испоставило да је имао више него топле односе са Марком Чадежом, сада председником Привредне коморе Србије) послао је тадашњем првом потпредседнику Владе, Александру Вучићу, експерта за борбу против корупције и прање новца, Бетину Нелен, да буде ангажована као његова саветница.

Због те необично присне геј-везе, Вучић је могао да рачуна и на такав "поклон". Али, госпођа Нелен се касније, кад је Вучић већ био председник Владе Србије, после извесног времена тихо повукла из посла "саветовања" овог малог балканског диктатора. Разлог је био што је Вучић тражио од ње да истражи у којим земљама је прање новца најлакше могуће, које банке и који порески рајеви имају "либералан" однос према тим криминалним активностима.

Прилично зачуђена послом који јој је Вучић предложио, госпођа Нелен је донела одређене извештаје, сматрајући да Вучић хоће да процесуира протагонисте прљавих послова из претходног режима. Али, након што је убрзо схватила да су му намере друкчије, никад се више ни у његовом кабинету ни у Србији није појавила.

У међувремену су посао потраге за најбољим "праоницама пара" на свету, добили млађани и новопечени Вучићеви саветници, попут Данила Цицмила, Гојка Радића, Немање Стевановића и још неколико "нестатусних", али Вучићу блиских "курира"…

Током 2013., 2014., и 2015. године, они су се у више наврата нашли на Сејшелима, Кајманским острвима, Лихтејнштајну (Вадуз), али и у Делаверу (САД), где се добар део изнетих српских милијарди евра налази на разним рачунима. Посао им није био тежак: требало је само склопити нека нова пријатељства у банкама где лежи депонован изнети новац, распитати се о могућим дискретним улагањима и могућностима усељења, под посебним условима (да се дотична држава потруди да заштити усељеника "посебним статусом" од могућих потрага или прогона из матичне државе).

Осим латиноамеричке државе Уругвај, који је, по свим мерилима за њега идеална дестинација у случају бекства (слободно уживање опијата и слобода истополних веза), Вучићу се највише допао баш Делавер, због чињенице да тамо не постоје никаква ограничења у погледу отварања оф-шор рачуна (физичко или правно лице, национална припадност), те због гарантоване заштите личних података и сваке друге заштите коју гарантује ова савезна америчка држава.

Али, ни то више није за њега "сигурна кућа", јер је доласком Доналда Трампа на власт, Вучићев план у свакој опцији угрожен.

Једно је сигурно: не буде ли ускоро спречен да побегне, од стране оних који у Србији још могу да му "стану на реп", ни глобална политичка клима му неће помоћи: неће бити места на свету где га администрације Москве и Вашингтона неће наћи.

Јер, он пријатеља више нема, Србију је унизио и опљачкао, његови политички спонзори попут Меркелове и породице Клинтон више не постоје као фактор ослонца, а властима у Бриселу он већ одавно не значи ништа.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

– Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

– Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

– Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

– Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

– Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

– Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

– Liberalizacija svih tržišta i cena,

– Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMF – doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

– Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

– Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMF – samo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BIZNIS: PUTNICI BEZ VOZNOG REDA, KRIMINALNI POSLOVI I MILIONSKE ZARADE SA OČIGLEDNOM OPASNOŠĆU ZA SRBIJU!??

 

Opkoljena spolja, porobljena iznutra. To je Srbija danas. Dok evropskim kontinentom divlja islamski terorizam, dok se američka vlada subverzivno obrušava na svoje saveznike koji se okreću ka Rusiji (poput Turske, gde je bio pokušaj državnog udara), bolesni diktator u Srbiji i dalje sprovodi teror, preteći građanima da neće preživeti ako ne budu uz njega.

Sa druge strane, svakome je u Srbiji jasno da neće preživeti ukoliko Vučić potraje. Ovaj čovek je ne samo psihički bolesnik nego i ličnost koja je opasna po bezbednost države i svakog njenog građanina. Svaki dan njegovog daljeg boravka na mestu "prvog i jedinog", koštaće skuplje od građanskog rata.

A, da je to tako, govore i ove činjenice da će migranti uskoro postati većina u Srbiji. Uloga braće Vučić, koji su Srbiju ponudili kao sabirni centar za obuku i smeštaj terorista koji će delovati u Evropi, poznata je i evropskim službama bezbednosti. One su na potezu…

 

                        Milan Malenović

 

U petak, 15. jula ove godine, oko šest sati poslepodne, Aleksandar Vučić se pojavio na jednoj od svojih svakodnevnih konferencija za medije, čija tema nije preterano privlačila pažnju novinara (reč je bila o promeni krivičnog zakonika).

Tokom te konferencije, uvek skandalozni Vučić potpuno je nadmašio sva očekivanja: bio je van sebe, pravio je incidente agresivnim upadicama, prekidao svakoga ko bi makar započeo rečenicu, pretio je, praštao, zaklinjao se, oplakivao je, radovao se, "pucao" od ponosa i padao u mračna stanja.

Bilo je vidljivo da se nalazi u stanju teške histerije i da sa njim nije moguća komunikacija. Sutradan, u prepodnevnim, satima Vučić se pojavio slomljen, neispavan i zastrašen, jer je tokom noći pratio u televizijskom prenosu iz Turske, pokušaj državnog udara i svrgavanja predsednika Turske, Redžepa Tajipa Erdogana.

Naime, Erdoganov pad bi na ovaj deo Balkana doneo nove talase izbeglica, što bi učvrstilo Vučićeve kriminalne poslove i milionske zarade koje donosi transport i udomljavanje islamskih “putnika bez voznog reda“. U te poslove uključen je i njegov brat Andrej i dobar deo vladajuće klike, među kojima svako ima jasno podeljene uloge.

Jedni su zaduženi za transport i smeštaj (poput Aleksandra Vulina), drugi za lažno prikazivanje realnog broja islamskih imigranata u Srbiji, a treći za pranje novca koji iz ruku imigranata ide u ruke Vučićevih mešetara.

Još početkom ove godine, na ekonomskom forumu u Davosu, srpski diktator se javno požalio kako on "ne vidi da Evropa ima jasno rešenje za imigrante", te da će on lično morati da nađe rešenje za imigrante u Srbiji, kako bi svetu pokazao "humano lice srpskog naroda".

Iza ove "plemenite" retorike, nevešto se krila kriminalna težnja, da on, njegova rodbina i najbliži stranački podanici zarade milionske sume od transporta afro-azijskih masa u Evropsku uniju. Konačno, ne treba zaboraviti, Vučić je to obećao i svom "prijatelju" iz Emirata, šeiku El Zajedu, dok su još bili bliski i provodili zajedno, na mekim minderlucima, "1001 noć", smišljajući kako da Arape masovno nasele u Srbiju.

Ipak, nije bilo kako je Vođa planirao. Evropa je zatvorila sva vrata za imigrante, Austrija i Mađarska ih vraćaju masovno u Srbiju, a on pokušava nanovo da ih transportuje tamo gde nisu dobrodošli.

 

       Izbeglička kriza kao izgovor za vanredno stanje

 

Vučićev "crni petak" desio se 15. jula, kada mu je i saopšteno da će Srbija morati da postupi isto kao i Austrija i Mađarska. Dakle, da formira ozbiljno vojno-policijsku kontrolu granica i na taj način spreči najavljeni "islamski cunami" koji se ovog leta realno očekuje nakon svega što se desilo u Turskoj. Ništa više ne može zaustaviti Erdogana da prekrši sve dogovore sa Nemačkom i da pusti iz "zabrana" više stotina hiljada izbeglih iz Iraka, Sirije, Avganistana…

Kod velikih sila ništa se ne prepušta slučaju – postoji scenario za svaku eventualnost. Međutim, malo je verovatno da će se nešto dogoditi, ako nije i korisno po veliku silu. Evropska Unija je jedna od velikih sila iako još nije država, već skup država.

Na čelu Unije je Evropska komisija koja ima više komesarijata, kao i svojih službi. Jedna od tih službi se bavi prikupljanjem informacija od interesa za EU ili zemlje članice i u njoj radi nekoliko ljudi koji već nekoliko nedelja imaju redovan kontakt sa redakcijom „Tabloida" i prenose joj informacije vezane za Srbiju.

„…Pre šest godina sam od jednog kolege čuo da se sprema migrantska kriza  koja će krenuti iz Sirije" – priča naš sagovornik iz Evropske komisije. „…To je za mene u ono vreme bilo čudno, jer sam smatrao da je Sirija stabilna zemlja i da ne može da joj se desi nešto slično. Čak sam u šali pitao kolegu da li se očekuje opšti napad Izraela, koji bi pokrenuo građane da krenu u izbeglištvo."

Naš sagovornik je na srednjem stepenu u hijerarhiji Komisije i tada uopšte nije bio zadužen za humanitarnu delatnost, tako da informaciju o predviđenom egzodusu sa Bliskog Istoka nije dobio zvaničnim putem, već u jednom neformalnom razgovoru. Ova činjenica ga je navela na zaključak da su u vrhu Evropske komisije za ovaj scenario morali da znaju najkasnije 2009. godine.

Scenario izbegličke krize iz 2015, međutim, nije predstavljao projekciju mogućeg , već najavu planiranog. Zbog toga ne treba sumnjati u to da su i predviđanja za Srbiju isto tako najava onoga što će se sigurno desiti.

„Srbiji predstoji još najmanje 15 godina pakla" – tvrdi naš sagovornik. Ovo vreme bi moglo da se skrati jedino ako dođe do promene vlasti što je moguće pre, i dolazak snaga koje znaju šta rade.

Nemačko Ministarstvo spoljnih poslova u svojim poslednjim poverljivim analizama stanja u Srbiji upozorava kako će u bliskoj budućnosti doći do zaoštravanja, jer će vlast ukidati i ono malo preostalih demokratskih institucija, pokušavajući da kroz diktaturu izbegne neminovnu smenu.

„…Trenutno se stabilnost vlasti održava kroz kupovinu poslanika opozicije i pomoću sporadičnih nasilnih ekscesa" – tvrdi naš sagovornik iz Evropske komisije. „Ubrzo ni to neće biti dovoljno i doći će do zavođenja otvorene diktature. Realno je moguće da Vučić izbegličku krizu u zemlji, koju je sam izazvao, iskoristi kao priliku da zavede vanredno stanje po uzoru na Francusku." – tvrdi on.

Aleksandar Vučić se pred funkcionerima stranih sila, posebno onih iz Evropske unije, ponaša kao orijentalni trgovac tepiha koji se stalno cenjka. Na svaki zahtev on odgovara kontrazahtevom, čak i onda kada se radi o nečemu što je već dogovoreno. Sa njim, tvrdi naš sagovornik, svaki put pregovori počinju iznova. Ovakvo njegovo ponašanje dovelo je do toga da ga zvaničnici EU sve više odbacuju kao ozbiljnog sagovornika.

Najčešći zahtevi Vučića odnose se na to da njemu i članovima njegovog klana bude omogućeno da sačuvaju opljačkano, ali i da nastave sa pljačkom. U jednom trenutku je našem sagovorniku iz Brisela bilo naređeno da privremeno obustavi istragu u vezi sporne 24 privatizacije. To je, kako je on uspeo da sazna, bio jedan od Vučićevih uslova kako bi sproveo u delo neki dogovor u vezi Kosova koji je odavno bio postignut.

„Istraga nije potpuno obustavljena", tvrdi naš sagovornik, „…već je samo privremeno zamrznuta. Još ove godine biće do kraja analizirana obimna dokumentacija koju smo prikupili u vezi ovih privatizacija i dostavljen izveštaj nadležnima u Komisiji."

Mandatara za sastav nove vlade Srbije sada intenzivno pritiskaju sa Zapada da počne konačno da ispunjava obećanja koja je dao. Vučić nema više manevarskog prostora za svoje uobičajene „igre" u stilu „obećam, predomislim se , opet obećam…" Konačna odluka da EU više neće trpeti kriminalno i ucenjivačko ponašanje malog balkanskog firera, doneta je posle otkrivanja njegove prave uloge u izbegličkoj krizi.

Austrijske službe su nedavno došle do saznanja da je brat predsednika srpske vlade, Andrej Vučić, sa izaslanicima turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana postigao sporazum da se u narednom periodu preko Srbije u Zapadnu Evropu prebaci milion izbeglica, najvećim delom iz turkofonskih zemalja, mahom iz bivšeg Sovjetskog Saveza, kao što su Kazahstan, Turkmenistan i Azerbejdžan. Izbeglice će dolaziti i iz Tadžikistana u kome se ne govori nekim od turkijskih jezika, ali u kome postoji snažno uporište islamista, mahom iz Afganistana.

O ovim svojim saznanjima Austrijanci su obavestili mađarske kolege, tako da je mađarski parlament pooštrio mere na granicama i ovlastio premijera Viktora Orbana da, kada proceni da je to neophodno, odobri i upotrebu bojeve municije u pograničnom području. Takvu odluku će Orban doneti ovih dana, a ona će na snagu stupiti do 1. septembra.

Andrej je u ime svog brata Aleksandra Vučića sa Turcima dogovorio da srpske vlasti pruže asistenciju ovim izbeglicama ne samo pri prolazu kroz Srbiju, već i prilikom prebacivanja u Mađarsku ili Hrvatsku. Za ovu uslugu braći Vučić su Turci isplatili više miliona evra.

Andrej Vučić kontroliše i Kovnicu novca u Topčideru, upućeni tvrde da je sklonio nekoliko hiljada pasoša, u koje je lako uneti podatke, koji mogu biti predati islamistima koji dolaze u Srbiju, i koji sa srpskim pasošem mogu otići u akcije u Nemačku i druge evropske zemlje, i vratiti se u Srbiju.Takođe je poznato da je više od 400 stranaca dobilo srpski pasoš, sa kojim su utekli u evropske države. Sve je to Andrej papreno naplaćivao.

Grupa istražitelja iz Evropske komisije boravila je od 4. do 8. jula u Mađarskoj, kako bi se lično upoznala sa situacijom na granici sa Srbijom i proverila tačnost saznanja austrijskih službi. Neposredno pre toga, mađarska pogranična policija je uhapsila dvojicu navodnih izbeglica za koje se već na prvi pogled videlo da se ne radi o osobama koje beže od rata, već o onima koji idu u rat. Obojica su bila dobro istrenirana i uhranjena.

Jedan od pomenute dvojice uhapšen je u toku noći u samoj blizini zaštitne ograde koju su podigle mađarske vlasti na granici, a koju izbeglice potkopavaju ili seku. Otkriven je tek pošto su mađarski policajci pažljivo analizirali snimke sa termo-kamera, odnosno uređaja koji na osnovu telesne temperature u mraku otkrivaju živa bića. Pomenuti je u stilu odlično obučenog pripadnika neke elitne vojne jedinice tiho puzao kroz travu, potpuno nevidljiv za obične kamere koje nadziru pogranični pojas.

Drugi je uhapšen u toku dana, dosta daleko od granice, u jednom selu, pošto se ili izgubio ili ga veza nije sačekala. Kod njega je pronađeno specijalno odelo koje sprečava isijavanje telesne temperature kako ga termo-kamere ne bi primetile. Analizom odela zaključeno je da je ono nabavljeno u Srbiji. Ista takva odela imaju pripadnici specijalnih policijskih snaga Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije!

Zajedničkom, nenajavljenom kontrolom granice, koju su sproveli pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Mađarske i istražitelji Evropske komisije, otkriveno je više mesta preko kojih je moglo da se vrši prebacivanje izbeglica. Jedno od takvih mesta je Bajmočki prelaz  , koji je otvoren od 7 do 19 časova. Posle toga na ovom prelazu su samo dežurne ekipe pogranične policije Mađarske i Srbije.

Otkriveno je da su pojedini pripadnici mađarske pogranične policije od srpskih kolega primale novac kako bi noću, kada je prelaz zvanično zatvoren i slabo obezbeđen, dozvolili da izbeglice iz Srbije pređu granicu. Prelazak se nije obavljao na zvaničnom graničnom prelazu, koji obezbeđuju kamere, već u njegovoj neposrednoj blizini. Izbeglice bi na granicu dovozilo vozilo srpskih registarskih oznaka, a u Mađarskoj bi ih čekalo drugo vozilo koje bi ih brzo odvozilo iz pogranične zone.

Sva ova operativna saznanja potvrđuju izveštaj austrijskih službi kako se šverc ljudi preko Srbije obavlja uz pomoć državnih organa naše zemlje, a shodno ranije postignutom dogovoru Andreja Vučića sa turskim predstavnicima.

Posle toga je usledila brza i snažna reakcija političara iz Evropske Unije koji su Aleksandru Vučiću predočili ne samo dokumenta dobijena u vezi njegovih mahinacija, pljački i dvoličnosti, već mu nedvosmisleno skrenuli i pažnju na to da se ni takva politika, ali ni on, kao njen nosilac, više neće tolerisati.

 

       "…Vrh državne vlasti potpuno izvan poimanja realnosti"

 

Izlaz iz situacije u koju je zapao posle austrijskih otkrića, Vučić pokušava da nađe u novoj prevari. Naime, najavljujući formiranje zajedničkih vojno-policijskih graničnih patrola i mandatar, kao i ministar u tehničkoj Vladi Aleksandar Vulin izjavili su kako će biti vraćani svi migranti, osim onih koji iskažu svoju nameru da zatraže azil u Srbiji.

Takvi će u tom slučaju, vozilima kompanije koja ekskluzivno obavlja prevoz migranata po nalogu i o trošku nadležnih službi (a nekada i "na crno"), a iza koje stoji Vulin, biti prebacivani u sabirne centre po Srbiji i tamo smeštani.

Na ovaj način Vučić se nada da će, ipak, moći da ispoštuje dogovor koji je postigao i naplatio njegov brat. Međutim, ni međunarodna zajednica nije toliko naivna. Srpskim vlastima je već jasno stavljeno do znanja da Evropska Unija ne želi da Srbiju preplave izbeglice, jer bi time bila ugrožena stabilnost celog regiona. Za Evropu nisu neprihvatljive samo nove izbeglice na tlu Unije, već i Srbije.

Sve zemlje EU imaju usklađene procesualne zakone o postupcima za azil, koji predviđaju da svi oni koji ili potiču iz sigurnih zemalja, ili preko njih dolaze, još sa graničnog prelaza moraju da budu vraćeni.

Isti takav zakon Evropska Unija očekuje i da Srbija usvoji i primenjuje, ali bi to onda značilo da je Andrej prevario Turke. Ni jedna od zemalja koje se nalaze na spisku "Andrejevog sporazuma" ne smatra se nesigurnom, tako da bi zahtevi za azil njihovih državljana bili odbijeni još na granici. Osim toga, sve te izbeglice dolaze preko sigurne treće zemlje (Bugarske ili Makedonije) u koju bi srpske vlasti morale da ih vrate.

Pošto je njegov kriminalni klan već dobro zaradio na izbegličkoj krizi, a Vulin očekuje da će dolaskom najavljenih milion izbeglica u svoj, i džep Vođe, obavljajući prevoz, staviti još nekoliko miliona evra, Vučić mora da nađe način da izbegne briselsku direktivu da se sve granice moraju zaista da zatvore.

Mandatar se zbog svega u poslednje vreme ponaša potpuno u skladu sa svojim psihičkim poremećajem i pokušavao u javnosti da stvori novu iluziju o sebi kao apsolutnom i jedinom gospodarem u Srbiji. Na jednoj konferenciji za medije on se čak stavio i na mesto sudije u jednom krivičnom postupku osuđujući javno osobu protiv koje još nije ni optužnica podignuta. Diktatori, posebno oni koji imaju poremećaj ličnosti kao Aleksandar Vučić, u kriznim trenucima sebe zamišljaju kao božanstva, kao svemoguća bića.

„Najveći problem sa kojim se Srbija suočava, jeste to što je vrh državne vlasti potpuno izvan poimanja realnosti" – tvrdi naš izvor iz Evropske komisije.

Ono što je realnost koju vlast ne prihvata jeste da je narod osiromašen i izgladneo tereta kroz zaoštravanja kaznene politike može lako da dovede do eksplozije nezadovoljstva u narodu.

Haos i pakao koji nam predviđaju analitičari iz Evropske komisije zasnivaće se upravo na tom raskoraku između realnosti i želja vlastodržaca. Potpuno lišen mogućnosti da realno sagledava realno stanje, Vučić će nastaviti svoju, po narod pogubnu politiku, koja će na kraju dovesti do sloma institucija koje i danas postoje karikaturalno, jer svu vlast u svojim rukama ima najuži krug ljudi oko Vučića, kao i on sam.

Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke je u svojim izveštajima poslednjih nedelja upozoravalo kako je situacija u Srbiji nestabilna . MSP nije za tu nestabilnost posebno krivio izbeglice, već socijalne prilike u narodu. Izbeglice će biti ulje na vatru, ali tu vatru je zapalila vlast svojom politikom izgladnjivanja naroda. Upozorenja koja stižu iz Berlina moraju ozbiljno da budu shvaćena.

U vezi međunacionalnih odnosa u Srbiji, nemačko ministarstvo takođe tvrdi kako je situacija složena, mada nema elemenata za prihvatanje mogućnosti da postoji progon bilo koje manjine. Sa druge strane, nagli priliv velikog broja muslimana menja odnos verskih zajednica u Srbiji , ali i uvozi probleme koje te izbeglice nose sa sobom još od svoje domovine.

Pomenuti izveštaji su predstavljali osnovu na kojoj je bila napravljena projekcija Srbije u narednih 15 godina, uverava nas izvor iz Evropske komisije. Srbiju očekuje užasno loše stanje finansija i to kako državnih, tako isto i građana i privrede. Uz sve to, doći će i do zaoštravanja međukonfesionalnih i međunacionalnih odnosa. Konačno, mora se u obzir uzeti i psihičko stanje u kome se nalazi ne samo mandatar, već i mnogi njegovi najbliži saradnici.

„..Uskoro će doći do otvaranja nekih dosijea u Evropskoj komisiji za koje je Vučić verovao da više ne postoje" – tvrdi naš izvor i dodaje – Posle toga treba očekivati da se režim u Srbiji svom silinom obruši na građane u jalovom pokušaju da se održi na vlasti.

Najviše čega se plaše svi diktatori, pa tako i Vučić, jeste mogućnost da ostanu bez para, odnosno da im se zamrznu tajni računi koje imaju u inostranim bankama.

 

       Vučićev režim će doći pod udar sankcija EU

 

Krajem februara ove godine su državni tužioci Francuske i Belgije odlučili da pokrenu zvaničnu istragu protiv UBS banke zbog osnovane sumnje da se ona bavi pranjem para, pomaganjem da se izbegne plaćanje poreza i drugim kriminalnim radnjama. Takozvani „Panamski papiri" su pokazali da je UBS, osim što tesno i stalno sarađuje sa više hiljada ofšor kompanija, stvorila 1.100 istih kojima upravlja.

Pošto je istraga o nezakonitom poslovanju ove najveće švajcarske banke interesantna ne samo za Belgiju i Francusku, već i za celu Evropsku Uniju odmah su u nju bili uključeni istražitelji Evropske komisije.

Od preko hiljadu ofšor kompanija kojima upravlja ili sa njima tesno sarađuje švajcarska banka, za njih nešto više od 20 (trenutno 24) osnovano se sumnja da su povezane sa kriminalnim klanom koji je stvorio i vodi Aleksandar Vučić.

„Ovo nije konačni broj ofšor kompanija koje su osnovali funkcioneri iz Srbije, jer se istraga još vodi", tvrdi naš izvor iz Evropske komisije. „Osim preko UBS-a, ofšor kompanije su otvarane i preko drugih švajcarskih banaka. Druga po veličini švajcarska banka, ‘Kredit Svis’  otvorila je još više ofšor kompanija, njih 1.105. Postoje, međutim, jasni pokazatelji da Vučićev klan posluje skoro isključivo preko UBS banke."

Indikativno je da je pored Aleksisa Ciprasa, tadašnji predsednik, a današnji mandatar Vlade Srbije bio jedini visoko rangirani političar, gost na prijemu koji je krajem januara u okviru „Foruma u Davosu" organizovala UBS banka.

Ostali političari su se ljubazno zahvalili, jer su već čuli za akciju belgijskog i francuskog tužilaštva o kojoj će javnost da bude upoznata mesec dana kasnije. Odlazak Vučića na ovu privatnu žurku posebno je interesantan, jer UBS nema nikakvo predstavništvo u Srbiji, te tako ovu posetu treba tretirati kao privatnu, koju je učinio jedan od najznačajnijih klijenata banke, a ne kao državničku.

Odluka suda u Bugarskoj, da je Siniša Mali bio i ostao direktor dve ofšor kompanije koje posluju u Bugarskoj, otvara nove mogućnosti za istragu i delovanje Evropske komisije. Bugarska je članica EU i za nju su odluke EK obavezujuće. „Posle ovoga možemo da očekujemo otvaranje istrage i nalog tužilaštva da se blokiraju računi Siniše Malog i u UBS banci", tvrdi naš sagovornik.

Sve četiri ofšor kompanije koje se trenutno vezuju za gradonačelnika Beograda Sinišu Malog (rođaka i poslovnog saradnika Aleksandra Vučića) poslovale su isključivo preko UBS banke, tvrdi naš izvor. Dve ofšor kompanije bile su registrovane u stanu Siniše Malog u ulici Ćirila i Metodija 8 u Beogradu, ulaz A1, stan broj 1.

Kompanija „Busby Financial Corp."  osnovana je aprila 2004. godine na Britanskim Devičanskim Ostrvima, jednoj od najpopularnijih egzotičnih destinacija za otvaranje fiktivnih preduzeća.

Tri godine nakon osnivanja, „Busby" je otvorio predstavništvo u Beogradu i to u pomenutom stanu u vlasništvu gradonačelnika Beograda. Za direktora predstavništva 9. novembra 2007. godine imenovana je Marija Mali, supruga Siniše Malog. Svega nešto više od mesec dana nakon što je osnovano, predstavništvo je ugašeno 31. decembra 2007. godine.

U toku svog kratkotrajnog postojanja „Busby" Beograd je imao samo jedan posao: da upravlja transferima sa i na račun otvorenim u UBS banci.

„Ovo je školski primer pranja para"- tvrdi naš sagovornik iz Evropske komisije i navod i- „…Otvara se ‘predstavništvo’ kompanije iz poreskog raja za koju se ne zna u čijem je vlasništvu, otvara se račun u švajcarskoj banci, u ovom slučaju u UBS-u, poznatoj po pranju para, vrše se transferi novca za koji se ne zna poreklo, a ni sama banka nije zainteresovana da to sazna. Zatim se predstavništvo gasi kako bi se sakrili tragovi…"

Istraga o ovim kompanijama, međutim, bila bi ograničena na Srbiju, za koju odluke Evropske komisije nisu obavezujuće. Zbog toga je porastao značaj istrage o dve kompanije Malog koje su radile, ali i dalje rade u Bugarskoj. „Brigham Holding & Finance Inc." i „Etham Invest & Finance Corp." su kupile 23 apartmana u turističkom naselju „Sveti Nikola" na crnomorskoj obali Bugarske.

Istraga će ići u dva pravca: jedan je otkrivanje moguće korupcije u vrhu bugarskih vlasti (budući da je jedna od saradnica Malog u tom poslu bila i Edit Petrova Getova, nekadašnja zamenica bugarskog ministra za industriju, već optuživana za korupciju); dok je drugi pravac istrage usmeren na vrh srpske vlasti (Mali je u vreme kupovine 23 stana za pomenute dve kompanije i jednog za sebe bio ekonomski i finansijski savetnik tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića).

Izvor "Tabloida" iz Evropske komisije za sebe tvrdi kako nije politički analitičar i da zato ne može da nam sa preciznošću odgovori na pitanje šta će dalje da se dešava u Srbiji. On, međutim, jeste deo tima istražitelja, i sa te strane dobija korisne informacije: "…Jasno nam je svima da je Evropska Unija, tačnije njeni vodeći političari, umorna od balkanskih hajduka koji se smenjuju na vlasti u Beogradu. Protiv Vučića i njegovog klana postoji više nego dovoljno dokaza da svi oni budu izvedeni pred sud i osuđeni. Ako nastavi da se opire uvođenju vladavine prava, Aleksandar Vučić i njegov režim doći će neminovno pod udar sankcija EU. Taj scenario je veoma realan."

 

    A 1. Opasni po Evropu

Beogradski režim je postao opasnost po bezbednost, ne samo regiona, već i cele Evrope. Sagovornik "Tabloida" iz Evropske komisije tvrdi kako je video zaprepašćenost i duboku zabrinutost na licima svojih pretpostavljenih pošto su u Budimpešti bili upoznati sa detaljima sporazuma Andreja Vučića i turskih pregovarača.

Evropski organi još uvek ne znaju koliko je "izbeglica" iz pomenutog sporazuma već dospelo u Evropu. Nemačka obaveštajna služba BND je analizirajući podatke Ureda za migracije i izbeglice (BAMF) u junu upozorila zvaničnike u Berlinu kako je u aprilu i maju u Nemačku došlo više izbeglica čečenskog porekla, nego za svih 12 meseci 2015. godine.

Nepoznanica je u ovom trenutku i koliko se "izbeglica" iz Andrejevog sporazuma u ovom trenutku nalazi na teritoriji Srbije. Realna opasnost je, međutim, da ovi ljudi počnu da prave probleme ovoj zemlji.

Prvi problem, upozorava Evropska komisija, biće finansijske prirode. Veliki broj izbeglica će, kada se uvere da za duže vreme ne mogu da napuste Srbiju, uputiti u sabirne centre i formalno zatražiti azil u Srbiji. Jedan dan boravka jednog migranta u nekom centru, državu košta više od 2.000 dinara.

Drugi problem može da nastane ako Ankara, posebno u svetlu novih događaja, odluči da promeni ciljeve udara onih koji su ostali zaglavljeni u Srbiji i preusmeri ih na mete u ovoj zemlji. Naravno da postoji i mogućnost da takvi, koji su od strane turskih vlasti bili zavrbovani za odlazak u zapadnu Evropu, shvativši da ostaju u Srbiji, za neuspeh svog prebacivanja okrive i same turske vlasti, pa zatim nađu drugog, militantnijeg nalogodavca.

 

    A 2. BND sve zna

Nemačka obaveštajna služba BND već je godinama aktivna u Turskoj, tako da je sigurno i ona upoznata sa nekim delovima dogovora Andreja Vučića sa turskim vlastima. Postoji čak i mišljenje da je upravo BND došao do tih saznanja, ali da je sve morala da preda drugome, jer je kancelarka Merkel u toku 2015. više puta uveravala tursku stranu kako nemačke obaveštajne službe nemaju nikakve aktivnosti u toj zemlji.

Dopisom broj 18/2599 od 23.9.2014. ured nemačke kancelarke Angele Merkel je, pozivajući se na bezbednost nacije, odbio da odgovori na poslaničko pitanje članova Bundestaga iz „Partije levice" da li su tačni izveštaji u medijima o špiuniranju NATO saveznika, Turske. U istom odgovoru, međutim, ured kancelarke potvrđuje da je BND u saradnji sa turskim službama pratio aktivnosti ekstremističkih grupa koje bi mogle da ugroze bezbednost Nemačke.

BND, dakle, jeste prisutan u savezničkoj državi, Turskoj, jedino što se zvanično ne navodi koga on sve tamo prati i šta tačno ispituje.

U oktobru 2015. nekadašnji direktor BND-a, August Haning, potvrdio je kako su evropske i nemačke obaveštajne službe odavno znale za dolazak više miliona izbeglica preko Turske i da im je ulazak u Evropu obezbedila „politička elita u zemljama Evropske Unije". Očigledno su saznanja austrijske obaveštajne službe potvrđena i od strane BND-a, jer je u neđuvremenu zvanični Berlin od Vučića zahtevao da se odmah zaustavi priliv novih izbeglica.

 

    A 3. Pogača i so

Novinska agencija Tanjug, prenela je 17. 07. 2016 (u 15:36), neverovatnu vest iz koje se jasno vidi da Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, nudi migrantima azil u Srbiji! U suprotnom, kaže Vulin, "…migranti koji ne žele da zatraže azil biti vraćeni u zemlje iz koje dolaze, dok će borba protiv krijumčara biti pojačana…"

"Imamo najbolje rezultate u borbi protiv krijumčara, zemlja smo koja je to ozbiljno shvatila i druge zemlje na ruti mogu samo da uče od nas", rekao je Vulin u Nišu odgovarajući na pitanja novinara.

Premijer je juče nakon sednice Biroa za koordinaciju službi bezbednosti doneo odluku da budu formirani mešoviti timovi vojske i policije, koji će dublje i dalje kontrolisati našu granicu.

On je naveo da će timovi biti ojačani prevodiocima, koje obezbeđuje Komesarijat za izbeglice, socijalnim radnicima koji će voditi računa o eventualnim maloletnim migrantima bez pratnje i lekarima koji će voditi računa o zdravlju migranata.

Dakle, mešoviti vojno-policijskim timovima nedostaje samo pogača i so, da “goste“ dočekuju kao najrođenije. Jer, sve je to neko, verujemo, i debelo platio braći Vučić i ministru Vulinu. Upitan kada će timovi biti formirani, ministar je rekao da će vlada večeras na sednici doneti odluku o tome, nakon koje će se steći uslovi da se vojska upotrebi za čuvanje granica.

On je ponovio da je Srbija tražila jedinstveno rešenje i jedinstven stav od EU, koji ona nije dala.

"Tako imamo članicu EU, Bugarsku koja drži potpuno otvorene granice i nema kontrolu nad kretanjem migranata, dok su Mađarska i Austrija potpuno zatvorile granice. Srbija neće stajati između njih i čekati", rekao je Vulin.

"Mi smo za jedinstveno rešenje, a ako ga nema ponašaćemo se u skladu sa našim interesima", rekao Vulin i dodao da nećemo prestati da budemo organizovani i humani. Svakome će, dodao je biti ponuđena zakonska mogućnost da zatraže azil, ali će biti onemogućeno ilegalno kretanje po Srbiji.

 

    A 4. Socijalni slučajevi u Srbiji dobijaju pomoć od 600, a afro-azijski imigranti po 1.000 dinara dnevno!

Izbeglice koje se registruju u Srbiji imaju pravo na različite povlastice o kojima srpski državljani ne mogu ni da sanjaju.

Od nadležnog organa dobiju prvo papir koji im služi kao privremena legitimacija. Posle toga bivaju primljeni u neki od kolektivnih centara gde dobijaju besplatan smeštaj koji se plaća iz budžeta Republike Srbije preko Komesarijata za izbeglice, a dobiju i besplatnu posteljinu i ćebad. Od istog Komesarijata, na čijem je čelu Vladimir Cucić, svaki registrovani tražilac azila u Srbiji dobija novčanu pomoć u visini od po 1.000 dinara dnevno. Ovu svotu dobijaju i maloletnici, bez obzira da li su u pratnji roditelja, koji takođe dobijaju pomoć, ili putuju sami.

Ovaj novac izbeglicama služi bukvalno samo kao džeparac, jer su im obezbeđeni i besplatni obroci, kao i osnovna higijenska sredstva.

Pored obroka koji im se dele u kolektivnom smeštaju o trošku Komesarijata za izbeglice, odnosno budžeta Republike Srbije, oni dobijaju i hranu (takozvane lanč-pakete) koju distribuira Crveni krst, koji im uz to deli i pakete sa higijenskim sredstvima, odeću i obuću. Zbog toga se u mnogim mestima Srbije mogu videti izbeglice sa Bliskog istoka kako budzašto prodaju konzerve hrane ili cipele.

Komesarijat za izbeglice radi u okviru Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, na čijem je čelu Aleksandar Vulin. Dok stranim državljanima, od kojih ogromna većina zloupotrebljava pravo na azil koje im daju Srbija i ostale evropske zemlje, daje po hiljadu dinara dnevno za svaku osobu, srpski državljani koji su primaoci socijalne pomoći mogu da očekuju od 6.000 do 8.000 dinara mesečno i to samo oni koji su bez porodice (za svakog daljeg člana porodice, kao što je bračni drug ili maloletno dete, pomoć se nešto malo uvećava).

Ako živi u kolektivnom smeštaju, koji su u stanju raspadanja, primalac socijalne pomoći iz Srbije dobija 6.000 dinara mesečno (200 dinara dnevno u proseku), plus jedan bljutavi obrok dnevno. Crveni krst ove kolektivne centre posećuje u najboljem slučaju jednom godišnje, povodom nekog od velikih praznika.

Kako je moguće da stranci dobijaju od srpske države više nego njeni državljani? Odgovor leži u tome da se pomoć za izbeglice distribuira preko Komesarijata koji vodi čovek lepljivih prstiju, tako da je potrebno u budžetu prikazati što je moguće veći rashod, kako bi se više pokralo. Odavno poznati način krađe uz pomoć igre velikih brojeva, kao i "mrtvih duša", izbeglica koje su odavno otišle, ali im se i dalje deli novčana pomoć.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI SU DOZVOLJENI FIKTIVNI BANKARSKI POSLOVI, MEŠETARENJE I PRANJЕ ILEGALNO ZARAĐENIH PARA!??

 

Kada se udruže Ivica Todorić iz Hrvatske, Andreas Vgenopulos iz Grčke i Radomir Živanić iz Srbije, ovdašnja vlast njihove privatne interese proglašava javnim i od građana otima imovinu koja je zapala za oko ovim tajkunima.

Iza svega stoji misteriozna „Marfin Banka" u Srbiji, čiji se pravi vlasnik krije iza anonimnog računa, a o čijem poslovanju duže vremena istragu vodi Evropska komisija uprkos pokušajima ovdašnjih organa da prikriju sve tragove.

 

                     Igor Milanović

 

U Trećem Rajhu je postojao zakon po kome Jevrejima i drugima koji su smatrani državnim neprijateljima država sme da oduzme imovinu i da je zatim proda nekom privatnom licu. U današnjoj Srbiji nema potrebe da se neko trudi da postane državni neprijatelj kako bi mu bila oduzeta sva imovina. Dovoljno je da poseduje nešto što je za oko zapalo nekom tajkunu.

Stečaj nad Robnim kućama „Beograd" pokrenut je 2002. godine, a 2007. je preduzeće za 360 miliona evra prodatо „Verano motorsu". U međuvremenu je „Verano" vlasnik samo 16,92 odsto RKB-a, dok ostatak pripada grčkom društvu „Marfin Investment Group SE" (MIG) , odnosno njegovoj holandskoj ćerki – firmi „MIG Real Estate (Serbia) B.V." iz Amsterdama.

MIG je 2006. kupio kiparsku „Laiki banku" i spojio je sa „Pireus Bank" iz Grčke u „Marfin Popular Bank" (MPB) . Pre nego što je MPB 2013. otišao u stečaj osnovao je u Srbiji „Marfin banku".

Kiparska centrala MPB-a je morala da ode u stečaj, jer je to izričito tražila Evropska komisija kako bi odobrila kredit za spas grčke ekonomije. Banka je, naime, bila jedan od motora krize, jer ju je direktor MIG-a Andreas Vgenopulos (uveliko poznati špekulant koji ne upotrebljava uvek zakonite metode rada) koristio za sopstveno poslovanje i „pranje" para. MPB je zatim podeljena na dva dela: zdravo društvo koje je pripojeno „Bank of Cyprus" i ono koje je preuzelo dugove i nenaplativa potraživanja.

Zajedno sa ostalom imovinom MPB-a „Bank of Cyprus" je dobila i „Marfin banku" u Srbiji, ali je pitanje da li je ona i danas njen vlasnik. Po evidenciji Centralnog registra hartija od vrednosti iz Beograda, 99 odsto akcija srpske „Marfin banke" poseduje „Erste bank" , tačnije jedan njen kastodi račun.

Kastodi račun je sličan investicionom fondu, odnosno njegovi vlasnici su nepoznati javnosti, a banka samo upravlja njihovim parama. Zašto bi jedna ozbiljna svetska banka, kao što je to „Bank of Cyprus", koristila kastodi račun neke druge banke i tako krila svoje vlasništvo nad nečim što legalno posluje? Odgovor je jednostavan: „Bank of Cyprus" više nije vlasnik „Marfin banke" u Srbiji.

Smatra se da je Vgenopulos anonimno preuzeo „Marfin banku" u Beogradu, kako bi preko nje nastavio sa svojim nezakonitim poslovanjem, ali da ovo pokušava da sakrije, jer se u Evropskoj Uniji još uvek vodi istraga u vezi njegovog načina „investiranja".

„Marfin Investment Group"  i „Marfin banka" u Srbiji zvanično nisu povezane, ali itekako sarađuju, posebno kada su u pitanju ilegalni poslovi.

Direktor MIG-a od njegovog osnivanja 1998. godine je Vgenopulos, o kome je ugledni nemački nedeljnik „Špigel" u martu 2014. pisao kako je jedan od najvažnijih krivaca za grčku finansijsku krizu.

Vgenopulos je raznim špekulacijama od MIG-a napravio giganta koji je danas vredan 2,725 milijardi evra. Predosećajući da će u Grčkoj doći do ekonomskog kraha, on je blagovremeno kapital sklonio iz te zemlje i u Holandiji osnovao niz ćerki kompanija preko kojih danas posluje. U Srbiji je za partnera uzeo sebi ravnog u mešetarenju – Radomira Živanića, vlasnika „Verano motors" d.o.o. u stečaju.

RK „Beograd" su imale veliki broj izuzetno vrednih objekata kada ih je preuzeo „Verano motors". Jedan od njih bila je i robna kuća u Subotici, koja je odličan primer za to kako Vgenopulos i Živanić legalizuju novac zarađen na ilegalan način.

Za pomenuti objekat je „Marfin banka" dala hipotekarni kredit u vrednosti od 350 miliona evra, procenivši kvadratni metar na neverovatnih 175.000 evra. Ugovor o zajmu sklopljen je i overen u Osnovnom sudu u Subotici potpisom Tamare Trajković.

Pošto kvadratni metar ni jedne jedine zgrade na svetu nije toliko vredan, očigledno je da prava zaloga za ovaj kredit nije hipoteka, već ilegalno zarađeni novac deponovan na nekom tajnom računu koji je dobijenim kreditom legalizovan za kontrolore iz Evropske Unije, koji već duže vreme pokušavaju da uđu u trag Vgenopulosovim mešetarenjima.

Posle ovog „pranja" para MIG, odnosno RK „Beograd", kreću u nezapamćenu pljačku građana Srbije.

Lajoš Čakanj, direktor „Vinarije Zvonko Bogdan", nadležnima u gradskom veću Subotice podnosi idejno rešenje za uređenje prostora oko pomenute robne kuće, pozivajući se na strane investitore, odnosno MIG. Između ostalog, ovaj projekat predviđa i ekspropriaciju nekoliko objekata u najstrožem centru Subotice kako bi se, navodno, napravio prilazni put do robne kuće.

Tadašnji gradonačelnik Saša Vučinić daje Vladi Republike Srbije predlog o eksproprijaciji koji Vlada prihvata rešenjem 05 br 465-8272/2011 donetim 3. novembra 2011.

Objekat RK „Beograd“ u Subotici postoji već decenijama i uvek je uredno bio snabdevan preko postojećeg prilaza, koji Čakanj „zaboravlja" da pomene u svom idejnom projektu. Razlog za ovu „zaboravnost" je taj što je bila predložena i eksproprijacija objekta od 56 kvadratnih metara u vlasništvu „Vinarije" koji je, međutim, srušen još 2004. godine?!?

Država, uprkos tome, „Vinariji" isplaćuje naknadu za oduzimanje fantomskog objekta koji se, navodno, nalazi na placu jedva stotinak metara udaljenom od gradske kuće u Subotici. Koliko je tačno plaćeno za nepostojeći objekat može trenutno samo da se nagađa. Da se radi o očiglednom otimanju velike sume iz budžeta, vidi se i po tome što je kvadratni metar u obližnjem ugostiteljskom objektu „Boss" procenjen na čak 13.000 evra.

Sa svoje strane, RK „Beograd", odnosno vlasnici ovog preduzeća Vgenopulos i Živanić, žele da eksproprijacijom dobijeni prostor pripoje svom objektu, koji je već bio rezervisan za prodaju Ivici Todoriću iz Hrvatske.

Građani koji nisu članovi pomenute kriminalne grupe, a poseduju objekte koji treba da budu eksproprisani, pukim slučajem za ovo saznaju. Vlasnik jednog od tih objekata, Zoran Medić, koji ne želi da mu država otme imanje i isto zatim prepusti stranim i domaćim tajkunima, uz pomoć advokata Miodraga i Snežane Batinić i udruženja „Spas" Upravnom sudu podnosi tužbu za poništenje pomenutog vladinog rešenja.

Veće sastavljeno od sudija Gordane Suknović Bojadžija, dr Vladana Stanojeva i Suzane Guduraš 17. oktobra 2014. donosi presudu III-4 U 2734/14 kojom Vladi Srbije nalaže da poništi svoje rešenje o eksproprijaciji, jer za istu ne postoji nikakav javni interes.

U Srbiji su, međutim, privatni interesi pojedinaca bliskih državnom vrhu iznad svega, pa i samog suda i zakona. Pomenuta presuda, iako pravnosnažna i izvršna, do dana današnjeg nije sprovedena, niti oteta imovina vraćena stvarnim vlasnicima.

Punomoćnici Medića 25. aprila 2015. traže od Upravnog suda u Beogradu da izvrši presudu suda u Subotici i ništavnim oglasi rešenje Vlade, kao i da novčano kazni odgovorno lice iz Vlade koje nije postupilo po presudi. Upravni sud iz Beograda ćuti do danas.

Gradski pravobranilac Subotice, koji zastupa grad u ovom sporu, sada je Slavica Petrović Damjanov, koja je ranije bila advokat i zastupala Lajoša Čakanja.

Antikorupcijska liga Balkana i udruženje „Spas" upravo su na ovom subotičkom primeru Evropskoj komisiji pokazali kako se „pere" ilegalno zarađeni novac u Srbiji.

Evropski organi i dalje sprovode istragu protiv MIG-a i „Marfin banke" u Srbiji, kojom su u međuvremenu obuhvaćeni i RK „Beograd" i „Verano motors". Ovdašnji organi se, međutim, prave da ništa ne znaju, jer su im od zakona i pravde važniji interesi Vgenopulosa, Živanića i Todorića, pošto od njih imaju ličnu materijalnu korist.

Vlada Srbije se čak oglušila i o zahtev za dostavu informacija od javnog značaja i podnosiocu nije odgovorila na pitanje ko plaća porez za imovinu koja je oteta. jer bi se iz toga videlo da je ono što je proglašeno „javnim interesom" u stvari privatni interes.

 

    A 1. Zatiranje tragova

„Laiki bank" je osnovana 1901. na Kipru. Svoje prvo predstavništvo u Srbiji otvorila je 1997. godine, a 2005. preuzima ovdašnju „Centrobanku". „Marfin Investments Group" 2006. stiče većinu akcija i preimenuje banku u „Marfin Popular Bank". Pošto je 2011. većinu akcija preuzela filijala u Estoniji, vraća se staro ime „Laiki Bank". Republika Kipar je 2012. preuzela 85 odsto akcija kako bi banku spasla bankrota, a 2013. grčki izdanak uzima ime „Cyprus Popular Bank".

„Marfin Investments Group" osnovan je 1998. godine pod imenom „Marfin Financial Group S.A." (sadašnje ime uzima 2001.). Državno preduzeće "Dubai Group" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata godine 2006. stiče 35 odsto akcija MIG-a i tako postaje dominantni akcionar.

"MIG Real Estate (Serbia) B.V." je registrovan na adresi Claude Debussylaan 24, Amsterdam 1082 MD, ali ni uvek odlično informisani "Bloomberg" nije uspeo da otkrije ko zapravo vodi ovo preduzeće.

Vasileios Kakagiotis je jedan od direktora "Robnih kuća Beograd", najverovatnije postavljen od strane većinskog vlasnika iz Holandije (drugi direktor je Krsta Sandić iz Beograda). Po poslovnom izveštaju MIG-a iz 2013. godine, RKB ima ukupno 208.000 kvadratnih metara poslovnog prostora u 35 lokala (od kojih je devet u Beogradu), četiri prodavnice u Crnoj Gori, logističkom centru i upravnoj zgradi u Beogradu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE PO ZAKONU: PRINUDNI OTKUP AKCIJA U KORIST TAJKUNA I BEZ SAGLASNOSTI MALIH AKCIONARA

 

Nizu neverovatno drskih prevara i pljački pomoću kojih je postao jedan od najbogatijih tajkuna u Srbiji (prema listu "Forbs" i najbogatiji), Miodrag Kostić, poznatiji po nadimku Kole, pridodao je i pljačku akcija državnih preduzeća.

U ovom slučaju, reč je o akcijama malih akcionara AIK banke. Mada mu postojeći kriminalni zakoni savršeno odgovaraju, Kostiću je i to malo pa je sa grupom istomišljenika angažovao i profesore sa Pravnog fakulteta u Beogradu, da rade na predlogu izmene Zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Kako bi mogao još lakše da pljačka. Gde je kraj njegovim filmskim otimačinama državne imovine i ko će njemu i njegovim pomagačima konačno staviti bukagije oko nogu i ruku?

 

                Vuk Stanić

 

Vlasnik MK grupe, Miodrag Kostić, mesecima pokušava da prinudnim putem otkupi preostale akcije malih akcionara AIK banke A.D.  Protivno volji manjinskih akcionara on kupuje akcije po ceni od 1.800 dinara, dok je njihova knjigovodstvena vrednost više od tri puta veća odnosno 5.550 dinara po akciji.

U međuvremenu, Privredni sud u Beogradu stopirao je pokušaj Miodraga Kostića da prinudno otkupi sve akcije AIK banke A.D. Rešenjem ovog suda (R.br.99/16 i br. 101/16), obustavljen je prinudni otkup dok se ne utvrdi da li je cena u prinudnom otkupu od 1.800 dinara za jednu akciju ponižavajuća.

Pojedini mali akcionari tvrde da imaju kupce koji bi sada za njihove akcije platili i više od 6.000 dinara, da na snazi nisu nakaradni propisi.

Aktuelni zakon omogućava Kostiću i drugim tajkunima, da u trenutku kada se domognu 90 odsto akcija neke firme, preostale akcije tog društva, mogu legalno da otkupe prinudnim putem?! Jednostavnije rečeno: prinudni otkup je situacija u kojoj se akcije manjinskih akcionara preknjižavaju u vlasništvo većinskog vlasnika, bez njihove saglasnosti.

Mali akcionar je tada u obavezi da dostavi broj računa i dokaze o vlasništvu, sa sve važećom ličnom kartom. Oni koji to ne urade, ostaju bez akcija, ali novac ne dobijaju dok uredno poniženi ne dostave dokumentaciju i pismeno uputstvo na koji račun da im se pare uplate.

Istina, Zakonom nije predviđeno da tajkuni te akcije mogu da otkupljuju po ceni koju oni sami odrede. Cena se po važećim propisima mora određivati na fer način, a takav način uglavnom ne odgovara onima koji imaju 90 odsto akcija.

Većinski vlasnici uz pomoć insajdera u Vladi, Narodnoj banci i pre svega u Centralnom registru hartija od vrednosti (u daljem tekstu CRHOV), uglavnom određuju da cena bude tri do pet puta manja od tržišne. Na taj način neko ko poseduje akcije vredne 100.000 dinara, od tajkuna u procesu prinudnog otkupa dobija tek 20.000 ili 30.000 dinara.

Odluka Trgovinskog suda koja je u međuvremenu objavljena na sajtu CRHOV, je motivisana upravo idejom da se stopira samovolja bogatih da mimo Zakona pljačkaju siromašne građane i državu. Narednih nedelja, država će biti na teškom ispitu, jer su tajkuni postigli konsenzus da se propisi izmene, tako da položaj malih akcionara bude još gori.

Kada je Privredni sud doneo pomenutu odluku, CRHOV je teškom mukom nateran da je i objavi na svom sajtu. Odmah nakon objavljivanja ove odluke došlo je do blago rečeno panike među tajkunima, koji su odmah u znak solidarnosti sa Miodragom Kostićem sazvali sastanak u Privrednoj komori Srbije .

Posle sastanka, ova odluka je skinuta sa sajta CRHOV-a, ali je na insistiranje suda opet vraćena. Tema pomenutog sastanka je bila kako izmeniti zakon i procedure u pravcu da prinudni otkup akcija bude "efikasniji".

Razgovarajući o ovoj temi, nekoliko pojedinaca se požalilo da su mali akcionari uspostavili i efikasnu odbranu od prinudnog otkupa:

"…Oni koji žele da se odbrane od prinudnog otkupa akcija upisuju založno pravo na svojim akcijama. Po Zakonu ne možemo da prinudno otkupimo Akcije koje su založene i služe kao garancija za vraćanje nekog duga. Moramo naći rešenje za ovakve slučajeve…", rečeno je između ostalog na sastanku…

 

       Umesto krivične odgovornosti – nagrada!

 

Mali akcionari se sve češće štite na ovaj način. Zbog takve igre tajkunski krugovi su na pomenutom sastanku u Privrednoj komori Srbije odlučili da angažuju pravne stručnjake, uglavnom profesore Pravnog fakulteta u Beogradu i druge ugledne pravnike, sa ciljem da se izrade novi predlozi izmene zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Tako urađen predlog zakona bio bi poslat u Skupštinu Srbije, preko stranaka na koje oni imaju uticaj (sve stranke, prim. autora).

Kada je AIK banka u pitanju treba podsetiti da je Kostić svojih 90 odsto vlasništva nad ovom bankom stekao, tek kada su prekršena pravila koja je država propisala i kada je prethodno guvernerka Jorgovanka Tabaković saglasila da Kostić može da bude većinski vlasnik:

Elektroprivreda Srbije (EPS) je dana 27.07.2015. godine na Beogradskoj berzi u dogovorenoj transakciji prodala 316.927 običnih akcija AIK Banke, što čini 3,5 odsto običnih akcija AIK Banke po ceni od 1.740 dinara, i 145.588 prioritetnih akcija AIK Banke po ceni od 954 dinara što čini 11,07 odsto, takođe u dogovorenoj transakciji.

Kupac je bila sama AIK banka, odnosno Miodrag Kostić, koji je već bio većinski vlasnik u AIK Banci, ali još uvek nije imao 90 odsto akcija.

Pomenute transakcije bile su, međutim, u suprotnosti sa Odlukom Vlade Srbije, po kome EPS nije smelo da prodaje akcije ispod knjigovodstvene vrednosti. Odlukom se nalagalo Akcijskom fondu Republike Srbije i svim državnim firmama da nijednu akciju u državnom vlasništvu ne smeju prodavati ispod knjigovodstvene vrednosti.

Veliki paket akcija EPS je u tom trenutku knjigovodstveno vredeo više od 20 miliona evra, a prodat je Miodragu Kostiću za nešto manje od 6 miliona evra! Ovu štetu je lako moguće izračunati pošto je javna stvar da je knjigovodstvena vrednost jedne akcije AIK Banke kako obične tako i prioritetne u tom trenutku je iznosila 5.460 dinara, dok ih je Kostić, kako je ranije napisano, kupovao za tek 1.740 dinara, odnosno 954 dinara

Na taj način nije samo prekršena odluka Vlade, već je oštećeno i državno preduzeće EPS, dok je otvaranje vrata za pljačku malih akcionara bio samo usputan posao.

Niko od direktora EPS-a, zbog toga nije krivično odgovarao, dok je Nikola Litvinenko, predstavnik EPS-a, nagrađen mestom člana Upravnog odbora AIK Banke! Istina, Litvinenko je i pre ove transkacije bio u tom Upravnom odboru, ali kao predstavnik kapitala EPS-a. Svima je jasno šta Litivinenkov ostanak u na tom mestu znači, nakon što je prodato vlasništvo EPS-a u ovoj banci…

Mesta za krivičnu odgovornost nadležnih u EPS ima čak i ako se ne bi uzimala u obzir odluka Vlade da se akcije ne prodaju ispod knjigovodstvene vrednosti. Dva meseca ranije postojala je ponuda Kompanije "Sunoko", Miodraga Kostića Koleta, za paket vlasništva u AIK banci, od 1.800 dinara za akciju, što je 60 dinara više od onoga koliko je Kostić na kraju platio.

Ovaj iznenadni pad cene koju je EPS prihvatio je značilo da je javno preduzeće izgubilo 158.055 evra. Kada se sagleda celokupna transakcija vidimo da je EPS prihodovao 551,45 milijardi dinara, odnosno 4,58 miliona evra, dok je zapravo izgubilo 19 miliona dinara, odnosno 158.055 evra. Da je ovo uređena zemlja policija bi u narednom periodu istražila da li se privatni kapital službenika EPS koji su doneli ovakvu odluku uvećao za 158.055 evra.

Istina nekakva istraga jeste vođena, ali se u javnost izašlo sa mlakim obrazloženjem: da osnovna delatnost JP EPS nije vezana za obavljanje kupoprodajnih transakcija hartijama od vrednosti i da tada aktuelna strategija JP EPS nije vezana za ulazak na berzansko tržište.

 

       Svugde pokušava da prevari, pa gde prođe…

 

Nakon ovog slučaja Kostićeva kompanija "Sunoko" je intenzivno počeo da konsoliduje vlasništvo u AIK banci, u kojoj je tada posedovao većinski udeo od 77 odsto, sve dok nisu došli do vlasništva od 90 odsto akcija i prilike da ostatak otkupe prinudnim otkupom.

Na ovom mestu neophodno je posetiti da je kompanija "Sunoko", koja je članica "MK grupe" Miodraga Kostića, postala većinski vlasnik niške AIK banke u januaru 2014. godine. Ovo im je omogućila guvernerka Narodne Banke Srbije Jorgovanka Tabaković .

Ona je odobrila da na berzi Kostićeve firme kupe još oko 15 odsto akcija koliko im je, nedostajalo da sa povezanim firmama, pređu granicu od 50 odsto vlasništva. Tabakovićeva je ignorisala upozorenja da na delu nisu čista posla i da postoje sumnje na neadekvatnost kapitala, dok je cena akcija banke namerno potcenjena. Potom je, kroz ponudu za preuzimanje, "Sunoko" podizao svoj udeo u banci, značajno ga uvećavši otkupom 20 odsto akcija koje su bile u rukama Pireus banke.

Nakon otkupa akcija od Pireus-a, ova banka počinje da finansira sve Kostićeve poslovne poduhvate. On sam sebi daje kredite za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, to zemljište stavlja pod hipoteku i kupuje novo.

Krediti se odobravaju suprotno propisima koji su predviđeni grupom pravila koje bankari zovu "Bazel dva". Bazel dva je standard kojeg se zbog krize prema pravilima Narodne Banke Srbije (NBS), domaće banke moraju pridržavati.

S obzirom na činjenicu da je najveći deo kapitala banke plasiran u Kostićeve poslove, Aik banka je odstupila od ovog standarda, a guvernerka Jorgovanka Tabaković se pravi luda.

Ipak, Kostić je upozoren da se guvernerki dostavljaju tačni podaci o poslovanju banke, sa kojima raspolaže samo on ili manjinski akcionari. Informacije o tome na koji način on preko AIK banke finansira svoje poslove, stizali su i konkurentima iz Salforda i Viktorija grupe, zbog čega je Kostić još odlučnije rešio da se domogne svih 100 odsto akcija.

Posle otkupa akcija od EPS-a, njegov udeo popeo se na 80 odsto, a potom je cena akcija ove banke na berzi stalno obarana. Pojavio se i paradoks da ova banka na sajtu NBS objavljuje bilanse koji su među najboljima u državi, dok cena akcija pada i ne deluje da će ikada dostići ranijih više od pet hiljada dinara…

Nije protiv Zakona to što Kostić pokušava da postane vlasnik svih 100 odsto akcija AIK Banke, ali nije u skladu sa propisima i namerno obarati cenu svoje kompanije kako bi se od manjinskih akcionara imovina otkupila ispod svake cene.

Sa druge strane očigledno je da Kostić ima podršku vrha srpske države za ovakvo ponašanje, pa se pretpostavlja da ga na početku teksta pomenuta odluka Privrednog suda u Beogradu neće ubediti da počne drugačije da razmišlja. Naprotiv, Kostić se i u drugim firmama u kojima je većinski vlasnik ponaša na isti način, dok mu u tome svesrdnu podršku pruža Komisija za hartije od vrednosti!

U slučaju akcija društva "Đuro Strugar" Miodrag Kostić je pokušao da prinudno otkupi akcije malih akcionara po ceni od 1.100 dinara, da bi Privredni sud u Somboru uz potvrdu Apelacionog suda presudio da Miodrag Kostić mora da doplati malim akcionarima petostruko veći iznos njihovih akcija od onog koji im je već isplatio.

Do multimilionskog profita, uz pomoć državnog kriminala

Slično je Kostić postupio i u firmi Pobeda Holding, ali u tom slučaju sud za sada nije doneo rešenje u korist malih akcionara.

Posle Aik banke, najveći sukob sa malim akcionarima Kostić ima u šećerani TE-To iz Sente. Ovu šećeranu Kostić je kupio od italijanske kompanije Financiara koja je neuspešno pokušavala da isisa kapital i prevari suvlasnike.

U trenutak kada je spor došao na sud Italijani su pozvali Kostića koji im je preporučen kao stručnjak za ovakve situacije i prodali mu svoj deo ove šećerane. Srpski kralj šećera, se tako proširio za još jednu šećeranu, a radnici još jedne firme su se uhvatili za glavu i zakukali.

Italijani su Kostiću prodali većinski udeo od 79 odsto akcija, ali sama kupovina je zapravo bila transfer kriminalnih radnji sa italijanske kompanije na Kostićevo društvo ograničene odgovornosti Sunoko. Takođe, Italijani su posedovali 79 odsto šećerane TE-TO, kada su 2012. godine odlučili da svoj vlasnički udeo prenesu u novoosnovanu kompaniju Star Šećer d.o.o.

U skladu sa Zakonom, Italijani su se obratili Komisiji za hartije od vrednosti sa pitanjem da li ovakva odluka povlači obavezu isticanja ponude za preuzimanje i preostalih 21 odsto akcija malih akcionara. Komisija im je odgovorila mišljenjem broj 2/0-03-569/2-12 od 15.10.2012 godine, da će takva obaveza postojati u slučaju da većinski udeo Šećerane pokušaju da prenesu na novoosnovanu firmu.

Finaciara postupa u skladu sa prethodnim najavama i prenosi svoj vlasnički udeo u Star Šećer d.o.o. Tada nastaje i obaveza preuzimanja akcija od malih akcionara po ceni od 6.837,97 dinara po akciji.

U međuvremenu su se Italijani predomislili i tražili novo mišljenje od Komisije za hartije od vrednosti, nova odluka broj 2/0-03-31-13 /3-2013 potvrdila je da postoji obaveza objavljivanja javne ponude za preuzimanjem preostalih akcija jer ne potpada pod zakonski izuzetak predviđen u članu 8. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava.

Ipak posle velikog protoka vremena, Komisija za hartije od vrednosti nije preduzela ništa od svojih zakonskih obaveza da Italijane i natera da istaknu ponudu za otkup akcija malih akcionara.

U pokušaju da se zaštite deo malih akcionara u skladu sa važećim propisom iz člana 41b. stav 1. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, pokreće parnični postupak protiv firme Star Šećer u kome zahtevaju da se njihove akcije i otkupe po ceni po kojoj je uknjižen većinski paket akcija TE-TO u Star Šećer.

Ne želeći da se vuku po sudovima Italijani prodaju Star Šećer, firmi Sunoko, Miodraga Kostića. Sunoko je 16.03.2016. godine kupio firmu Star Šećer (većinski deo), ali je tog dana i aktivno na beogradskoj berzi kupovao akcije TE-TO-a koje su bile u slobodnoj prodaji.

Na berzi, Kostić je uspeo da za jedan dan da kupi 1343 akcije! Nedugo posle ove "uspešne" kupovine, Komisija za hartije od vrednosti dozvoljava, protivno ranijim odlukama i Zakonu, da Sunoko objavi javnu ponudu za preuzimanje akcija po ceni od 2.555,00 dinara po akciji umesto po ceni od 6.837,97 dinara.

Kostićev plan tada je bio jednostavan, kupovao je akcije šećerane TE-TO, na sve načine. Sve sa ciljem da kao i u slučaju AIK banke dostigne kritičnu masu od 90 odsto akcija. Kada dostigne željenih 90 odsto, zakon će mu dozvoliti da se preostalih deset odsto akcija otkupi prinudno, u ovom slučaju pretpostavljamo da bi ih Kostić otkupio ispod svake cene, baš kao što to dešavalo i drugim slučajevima.

Kao i u slučajevima AIK Banke i društva "Đuro Strugar", mali akcionari su svoje akcije založili štiteći se tako članom 99 a, iz Pravilnika o poslovanju Centralnog registra depoa hartija od vrednosti, koji garantuje da akcije koje su predmet zaloge ne mogu biti kupljene postupkom prinudnog otkupa.

Ipak, svi akcionari koji su se odlučili na ovakav potez nedavno su doživeli veliko razočarenje, jer je Centralni registar doneo izmene pravila poslovanja, koja su napisana kao da ih je sam Miodrag Kostić diktirao: Nakon tačke 99 a dodaje se nova tačka 99 b kojom se dozvoljava da akcije pod zalogom ipak mogu da budu prinudno otkupljene! Treba reći i da ovakva odluka ide u korist Kostića, ali da je u potpunoj suprotnosti sa odlukom Privrednog suda sa početka ovog teksta.

Mali akcionari TE-TO kažu i da postoji bojazan da bi Kostić mogao ovu šećeranu da zatvori, jer je ona konkurencija onoj u Baču, koju je kupio ispod svake cene. Šećeranu Bač vlasnik MK grupe je kupio septembra 2002. godine. U to vreme, ta fabrika šećera je imala oko pet miliona nemačkih maraka duga prema robnim rezervama, 1,5 miliona maraka duga Naftnoj industriji Srbije za mazut i zalihe šećera vredne više miliona.

Čim je stupio u posed fabrike Kostić je prodao zatečene zalihe robe i time je ostvario dobit u visini od pet miliona ondašnjih nemačkih maraka. Krajem 2002. godine Vlada Srbije koju u tom trenutku vodi Zoran Đinđić donosi uredbu kojom se izričito propisuje da se "MK Komerc" pravni prethodnik MK grupe oslobađa duga prema robnim rezervama i Naftnoj industriji Srbije. Ovom odlukom Vlade Srbije je za Miodraga Kostića obezbedila imovinsku korist od čak osam miliona nemačkih maraka, ili četiri miliona evra.

 

    A 1. Prevario je i Evropsku uniju

Novac nije lako zaraditi, ali ako je država spremna da plati štetu koju pljačkom prouzrokujete u Evropskoj uniji, onda se nije teško obogatiti. Tako je 2003., Miodrag Kostić uvezao šećer dobijen od šećerne trske, a potom ga nakon minimalne obrade u šećerani u Baču prodao u Nemačkoj kao šećer dobijen iz šećerne repe.

Na ovaj način, ostvario je dobit od čak 150 miliona nemačkih maraka odnosno 75 miliona evra! Šećer je prodat konditorskoj industriji Nemačke, kao šećer iz šećerne repe. Kako to nije u skladu sa tamošnjim propisima, a analizama je utvrđeno da se radi o šećeru iz šećerne trske, kažnjena je država Srbija. Država Srbija nije protiv Kostića tim povodom pokrenula nikakav postupak i na taj način mu je (ne prvi put) omogućeno da zaradi puno novca uz malo truda.

 

    A 2. Tajkun sa Forbsove liste

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj. Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića. Ljudi koji ga dobro poznaju iz mlađih dana kažu da je kao mlad novac u Vrbasu zarađivao tako što je imao radionicu u kojoj je za pare na automobilima marke "Folksvagen Golf" vraćao kilometražu unazad…

Prve velike poslove dobio je preko Socijalističke partije Srbije, odnosno preko svog zeta koji mu je omogućio da repromaterijalom snabdeva fabriku šećera. Na internetu se mogu pronaći podaci da se u politiku uključio kao veoma mlad, da je bio član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a da 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu i da ga dve godine kasnije Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev "potencijal". Miodrag Kostić ubrzo postaje direktor Demokratske stranke.

Prema ranijim Tabloidovim istraživanjima, Kostić je još devedesetih godina bio više nego bogat čovek od kriminalne trgovine rumunskom naftom na Dunavu. Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom.

Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om. Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Od Fonda za razvoj dobio je 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

 

    A 3. Radnici Karneksa postali robovi

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja prošle godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali.

Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?! Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje.

Moderno roblje. Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REŽIMSKA PUTOGRADNJA: KREDITI ZA PUTEVE ZAVRŠILI U DŽEPOVIMA STRANAKA, TAJKUNA, KOMPANIJA…

 

Više od dvadeset godina traje izgradnja takozvanog Koridora 10, trase međunarodnog auto puta kroz Srbiju. Više od 25 godina traju pokušaji da oko glavnog grada Beograda bude sagrađena obilaznica.

Za 15 godina povučeno je oko 6 milijardi evra kredita za izgradnju puteva u Srbiji, a još toliko je dato iz budžeta za istu namenu. Skoro polovina tog novca završila je u džepovima stranačkih mafija, tajkuna, kriminalaca i izvođača radova koji su novac uzeli a posao nisu završili. Na ovaj način, nikad niko nije platio skuplji put u propast u savremenoj Evropi…

 

                      Nikola Vlahović

 

Blizu granice Srbije i Mađarske, na trasi auto-puta koji se odvaja ka Horgošu, takozvani Y (ipsilon) krak, dvadeset kilometara južno od Subotice, dakle, deonice koja treba da povezuje autoput sa graničnim prelazom Kelebija, trećina puta je asvaltirana još pre deset godina, a za ostali deo bili su urađeni pripremni radovi.

Onda se godinama ništa nije dešavalo…Samo su vetrovi i kiše ispirali i drobili asvalt i šljunak, a korov je prekrio celu trasu…Precizna cena ovih "pripremnih radova" koji su propali nebrigom izvođača poslova i države kao naručioca, nikada nije objavljena, mada se među upućenima operiše sumom od više desetina miliona evra.

Ovakvih i sličnih primera ima širom Srbije, gde god se prilikom izbora slavila "veličanstvena" režimska putogradnja. Milijarde evra su potrošene iz nepovoljnih kredita MMF-a, EBRD-a i Svetske banke, a Srbija i dalje nema putnu mrežu dostojnu veka u kome živimo.

Dana 5. aprila ove godine, ministarka infrastrukture Zorana Mihajlović, valjda u nameri da pokaže svome premijeru kako je "budna i na zadatku", dala je sledeću izjavu za medije: "…Kada sam dolazila danas u Užice preko Rudnika, na deonici od 27 kilometara nismo zatekli nijednog radnika i to je drugi put da prolazim tim putem i da ne vidim radnike.

Izvođač je Srbija auto-put i moj poziv je da pod hitno pošalju svoje radnike i počnu da rade!". Mihajlovićeva je još upozorila izvođače na obnovi puteva da će biti raskinuti ugovori s firmama čijih radnika nema na terenu. Sve je to uredno preneo i dnevni list "Blic" sa pretećim naslovom "27 kilometara puta, i nijedan radnik – slede otkazi!".

Režimski mediji poput "Blica" mogu da lažu i govore poluistine. Ministarka može da daje sebi još više na važnosti. Ali, javnost ima pravo da zna pozadinu ove farse. Jer je istina prilično drukčija. Naime, ne proveravajući lično šta se dešava na pomenutoj trasi puta, Mihajlovićeva je kritičnog dana pozvala telefonom Zorana Drobnjaka direktora JP "Putevi Srbije", pa je on lakonski "uverio" da su radnici morali da budu na terenu ali da ne zna zašto ih nema.

Glumeći nevešto da je isprovocirana, Mihajlovićeva je odmah saopštila da će "u narednih sedam dana" ekipe ministarstva obići sve deonice na kojima se obnavlja putna mreža u programu koji finansiraju Svetska banka, Evropska investiciona banka, Evropska banka za obnovu i razvoj i država Srbija sa ukupno 400 miliona evra za obnovu oko 1.100 km puteva širom zemlje. "…

Imenovaćemo svakog izvođača koji ne radi svoj posao i budite sigurni da će već u naredne dve nedelje biti raskinuti ugovori ukoliko ne počnu da rade. Niko nema prava nijedan dan, niti sat da ne bude na terenu, jer je vlada dala garancije za taj novac", pretila je praznom puškom Mihajlovićeva.

Prošlo je tih sedam dana i ništa se nije desilo. Ispostavilo se da izvođač radova čeka pare i da niko neće džabe da radi. Čim je shvatila da se "zatrčala", dala je jednu "futurističku" izjavu, prepunu lepih obećanja. Na primer, da će u putnu mrežu u Zlatiborskom okrugu biti uloženo milijardu i po dinara i da će samo na teritoriji Užica biti uloženo u 46 kilometara 400 miliona dinara. Dakle, tek će biti uloženo! Tj. da ništa još nije uloženo!

Ipak, ako je neko i bio angažovan, država kao investitor, i nadležna ministarka, bili su dužni da imenuju nezavisni projektantski biro da obavlja nadzor radova i podnosi izveštaje o njihovom napredovanju (nedeljne, mesečne, tromesečne…), a ne da neko iz Vlade sporadično prolazi putem i gleda gde su radnici.

Nanizala su se i druga pitanja: zašto ministarka uopšte javno upozorava nekoga, zašto odmah nije raskinula ugovor (ako ga ima) i da li sve to priča samo u političkoj kampanji, a stvarno je odlično obaveštena da je problem u kreditu koji neko iznad nje nenamenski troši?

Građevinski inženjer R. Radović, koji je godinama radio za nekada ugledne jugoslovenske firme u afričkim i azijskim državama na izgradnji auto-puteva, kratko za Magazin Tabloid ovim povodom kaže: "…Radovi zavise isključivo od toga da li je država odradila eksproprijaciju trase i svu potrebnu pravnu dokumentaciju za radove i da li je uplaćen avans i sredstva po situacijama, da li postoje kašnjenja. Ukoliko su ova prethodna dva uslova ispunjena onda možete razmatrati da li je potrebno da ljudi budu na terenu ili ne ili je sve u okviru definisanog roka….

Nije gospođin posao da broji radnike po putu, nego da zastupa državu, odnosno obezbedi finansiranje. To znači da do datuma određenim ugovorom, posao mora da bude gotov. Zna se kakve su posledice i koliko se ne poštuje ugovor. Da li radi 1 ili 100 radnika, to nju nije briga. U organizaciju nijedne firme ona ne sme da se meša…".

Zvanične informacije govore da je, na primer, u 2014. godini izgrađeno nešto više od 50 kilometra puta u celoj Srbiji (poređenja radi, za samo jednu noć je postavljeno 14 kilometara najkvalitenijeg specijalnog asvalta, za poletno-sletnu aerodromsku pistu u bilizni Ciriha u Švajcarskoj).

Oba kraja Koridora 10 trebalo bi da budu izgrađena do kraja ove 2016. godine. A, Koridor 11, kažu, biće gotov do sredine 2017. Ništa od toga nije realno. Ove investicije finansiraju se iz pet kredita u iznosu od oko dve milijarde evra.

Jer je praksa pokazala, da tako unapred obezbeđen novac bude dobrim delom potrošen u druge namere, "preusmeren", opljačkan ili naprosto sakriven na nekim, samo Vođi poznatim računima.

Državni sekretar u Ministarstvu građevine pokušao je da opravda sadašnji režim i svu krivicu prebaci na onaj prethodni pa je kazao: "… prebrzo se ulazilo u kredite, bez planske dokumentacije, a i kada je tako rađeno, to je činjeno loše, te da je odgovornost išla po vertikali", i dodao da je ključni period za propadanje tih investicija bio od 2008. do 2012. (sve do dolaska Vučića na vlast, a tada je, valjda, krenula "procvat").

Stanje od 2012. godine do danas je znatno gore. Na primer, put prvog reda, Kragujevac-Batočina, ukupne dužine dvadeset kilometara, koji treba da ide po skoro ravničarskom kraju sa blagim bregovima, ušao je u petnaestu godinu izgradnje! Zato što nema kazni za izvođače, nema raskida ugovora sa "partnerom" bliskim svakoj vlasti, sve je smišljeno da novac bude potrošen a projekat nikada završen.

Više od šest milijardi evra kredita podignutih u poslednjih deset godina za putogradnju u Srbiji (i još toliko "zahvaćeno" iz Budžeta), završili su u džepovima stranaka, tajkuna, prebogatih kompanija koje su započele a nisu završile radove i slično.

Nikome ni u sadašnjoj vladajućoj strukturi, kao ni bilo kome ko je u vezi sa njom, ne pada na pamet da se bilo koji projekat završi. Dokle god je neki projekat otvoren, postoji milion prilika za malverzacije. Kad posao "stoji", to je najbolji znak da se svi "ugrađuju" ili otimaju iz povučenih sredstava.

"Izvođač" jednom godišnje nabaci tek koji kilometar asvalta, radi stvaranja privida da se nešto radi i da uzme još koji milion evra i tako u krug. Ako za petnaest godina sve dosadašnje vlade nisu htele da završe autoput do Makedonije, šta očekivati od "Koridora 11" i ostalih nazovi kapitalnih investicija?

Ali, ključno pitanje u ovoj korupciji ogromnih razmera je: ko je i kako bez projekata dolazio do međunarodnih kredita? Još manje je jasnije projektovanje iz fotelje. Ako neko jednom uradi loše projekat, pa izvođači po tom osnovu sklope gomilu aneksa ugovora, kako je moguće da taj nije poslovno diskreditovan zašto se takvom nekom i dalje nude visoko profitabilni poslovi? Zbog čega glavne projektantske kuće u Srbiji nisu nikada bile predmet ozbiljnih kontrola države? Jer, gde god su CIP i Institut za puteve na sceni, tu su i problemi u izvođenju radova.

Ima i gore od toga. Došlo je do ideje o privatizovanju ovih institucija, koja je potekla od vrlo ozbiljne putarske mafije.

Ministarka Mihajlović na svakom mestu u predizbornoj kampanji govori kako će "njena vlada" da završi svaki metar autoputa. Istina je da ne postoji nijedan metar koji je izgrađen a da je kvalitetan i po standardima, da nije nešto oteto, da nije bilo prevare i manipulacije.

 

    A 1. Zašto bivši direktor JP Putevi Srbije Zoran Drobnjak i dalje radi?

U Službenom glasniku broj 105, koji je štampan 29.11.2013. godine, objavljeno je Rešenje Vlade Republike Srbije o imenovanju direktora JP Putevi Srbije i tu piše da je Zoranu Drobnjaku prestao mandat vršioca dužnosti generalnog direktora, a posle toga da se imenuje Zoran Drobnjak za vršioca dužnosti direktora JP Putevi Srbije od 29.11. 2013. godine.

Iz rešenja se može izvući zaključak da je Zoran Drobnjak po drugi put imenovan za vršioca dužnosti direktora JP Putevi Srbije i da mu je drugi mandat od 6 meseci trajao do 29.05.2014. godine. Sada se iz člana 52. novog zakona vidi to isto, samo da period obavljanja funkcije v.d. direktora ne može biti duži od jedne godine. I pored svega ovoga Zoran Drobnjak i dalje vrši poslove direktora u JP Putevi Srbije.

Opšte je poznata činjenica da se protiv Zorana Drobnjaka vodi krivični postupak zbog zloupotrebe službenog položaja, pred Specijalnim sudom u Beogradu.

Shodno tome, Zoran Drobnjak mora da bude suspendovan, a ne kao što se do sada događa da dolazi na posao i obavlja funkciju direktora. Pitanje je kako neko protiv koga se vodi krivični postupak zbog zloupotrebe službenog položaja može da predstavlja i zastupa javno preduzeće, rukovodi njegovim radom, vodi poslovanje, odgovara za zakonitost rada itd. Zašto Nadzorni odbor ne reaguje i kome ovakvo stanje odgovara?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i „hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

„Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj „Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –„Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se „učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita…

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima” kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

POVRATAK TURSKOG VILAJETA: NOVA OTOMANSKA STRATEGIJA NA BALKANU SA NAGLAŠENOM ISLAMISTIČKOM IDEOLOGIJOM

 

U okolnostima kad Rusija sprovodi najstrožije sankcije prema Turskoj, Vučićeva vlada ne čini ništa da se pridruži tim merama, tim pre što Erdoganov režim već dugo vremena o Srbiji govori kao o nekakvom otomanskom "vilajetu", gde je već krenuo da uspostavlja mrežu svojih kompanija preko kojih planira da ostvari ne samo ekonomsku nego i svaku drugu vrstu dominacije.

U duhu ove Erdoganove ideje, Turska danas doslovno radi šta hoće na Kosovu i Metohiji. To nikako nije po volji čak ni kosovskim Albancima, ali je kasno, jer su Turci već odavno korumpirali njihovu vladu i institucije.

 

                          Nikola Vlahović

 

Turska je bila jedna od prvih zemalja koja je priznala Kosovo, kada je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. godine, a premijer Ahmet Davutoglu je objašnjavao tada pojam "strateške dubine", odnosno važnost ulaska Turske kao regionalne sile na Kosovo. Kako tada, tako i danas, muslimanska solidarnost je centralni deo strategije Turske u ovoj srpskoj pokrajini.

Kao posledica te ideje, Turska je danas najveći spoljno-trgovinski partner Kosova ali i glavna izvoznica islamističke ideologije. Obim trgovine između Turske i Kosova je godišnje u proseku oko 250 miliona evra sa tendencijom snažnog porasta. Iza tih težnji stoji strategija Erdoganovog režima, da se u duhu nekadašnjih orijentalnih osvajača, vrati "starim otomanskim teritorijama" na Balkanu.

Posledice takve politike su već vidljive na svakom koraku…

Tu je auto-put Merdare-Morina, koji jednim krakom već povezuje Kosovo sa Albanijom i izgrađen je saradnjom turske građevinske firme Enka, u konzorcijumu sa firmom Bechtel.

Turska firma Calik-Limak je počela izgradnju puta Priština-Đeneral Janković i autoputa između Kosova i Makedonije.

Calik Holding i Limak su politički dobro povezani. Naime, sin Redžepa Taipa Erdogana, Bilal, glavni je akcionar u kompaniji Limak, u kojoj akcije ima i njegov zet.

Turski bankarski sistem takođe dominira finansijskim sektorom na Kosovu. Većina najvećih kosovskih banaka su turske banke ustvari, uključujući i veliku Tursku ekonomsku banku (TEB). Više od 1.000 turskih kompanija posluju na Kosovu. Oko 10.000 Albanaca rade kod turskih gazda, uglavnom u prehrambenom i tekstilnom sektoru.

Albanci se uveliko žale da je teško biti prihvaćen ili zadržati posao ako je vlasnik Turčin ili ako zaposleni ne govore turski.

Kosovski političar Kadri Veseli , inače ogorčeni protivnik upadanja turskih kompanija u kosovska avna preduzeća, više puta je upozoravao da je za privredu na Kosovu, dolazak turskih kompanija koban. Ali, kad je 8. decembra 2014. godine postao predsednik parlamenta Kosova, više se nijednom rečju tim povodom nije oglasio!

Dobro upućeni izvor iz Prištine svedoči da je Veseli potkupljen od strane više turskih firmi, te da raspolaže odličnim obaveštajnim podacima o turskim javnim i tajnim poslovima širom regiona (bio je na čelu Kosovske obaveštajne službe SHIK , pa mu nije bilo teško da im ponudi razmenu njihovog "prljavog veša" za određenu sumu opranih para).

I on i drugi istaknuti kosovski političari, u bliskim su vezama sa Erdoganovim "poslovođama", i svi su na ovaj ili onaj način plaćeni lobisti turskih kompanija na Kosovu i u Makedoniji. Ova lobistička grupa učestvovala je i u organizaciji prvog sastanka Privredne komore Srbije i Prvredne komore Kosova, gde su turske kompanije bile jedna od glavnih tema i razgovaralo se o načinu većeg ulaska turskog kapitala u Srbiju.

Ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je oko 2.000 turskih vojnika u okviru mirovne misije KFOR-a raspoređeno na Kosovu, a najviše u Prištini i Prizrenu. Turska je pokazala i svoju spremnost da preuzme kontrolu nad američkom bazom Bondstil, kad se američke snage povuku.

Jednostavnije govoreći, sve ovo govori da Erdoganov imperijalni program novog otomanskog povratka na Balkan, danas najbolje funkcioniše na Kosovu, širenjem turskog uticaja u bivšim teritorijama Otomanskog carstva.

Ali, ovde je važno skrenuti pažnju i na jedan opasan naum koji dolazi iz Ankare: naime, Turska izvozi islamizam pod maskom kulturne saradnje, i o tome svedoče albanski izvori iz Prištine, koji tvrde da Erdogan želi da promeni odnos Albanaca prema muslimanskoj veri.

Naime, Turcima je dobro poznato da je tradicionalnom Albancu uvek bilo najbitnije širenje porodice i imovine, uz uvažavanje plemenskih pravila, a religija je bila tek na trećem ili četvrtom mestu.

I bilo je tako, sve do poslednjih petnaest godina, od kad se na Kosovo preko američke okupacije, počeo širiti ekstremni islam.

Turska, kao stari osvajač Balkana, procenila je da na Balkan ponovo može da ugazi najlakše preko Kosova. Na ruku im ide i činjenica da u ovoj srpskoj pokrajini živi preko 20.000 Turaka, direktnih potomaka osmanskih porodica iz Anadolije.

Ali, Turska takođe na jedan vrlo podmukao način radi na tome da vrati i ekonomsku dominaciju koristi sve metode kako bi se dokopala ključnih poslova, glavnih resursa i zaposela strateška mesta na Kosovu.

Međunarodna agencija saradnje i razvoja Turske  je sredstvo putem kojeg Turska ubacuje na Kosovo svoju ekonomsku mrežu, ali i ideološki i verski otrov koji kod Albanaca, uprkos očekivanjima, ne nailazi na dobar prijem.

Naime, ova agencija je finansijska i ideološka"avangarda" turske Partije pravde i razvoja (AKP), koja podržava Muslimansko bratstvo, i to širom sveta, a vodi i neku vrstu paralelne spoljne politike koja prati onu zvaničnu…U stalnoj je koordinaciji i sa Ministarstvo kulture Turske i Predsedništvom vera u Ankari, a cilj je da promocija islamističkih ideja.

Između ostalog, ova Erdoganova agencija pojavljuje se često i pod maskom ustanove za socijalnog staranja. Ali, sve u skladu sa islamskim običajima i Šerijatom.

Na Kosovu, ona podržava više od 400 projekata u oblasti poljoprivrede, zdravstva i obrazovanja, ali na način koji ne donosi albanskom društvu na Kosovu, nikakve koristi. Zdravstvenu zaštitu Turci nude u svojim privatnim bolnicama i klinikama, pod pokroviteljstvom ove agencije, ali, mada za neupućene zvuči neobično, Albanci se radije odlučuju za lečenje u Srbiji, u Nišu, Leskovcu, Vranju i pre svega Beogradu.

Uprkos velikom novcu koji obrću firme iz Turske na Kosovu, Centralna banka Kosova registrovala je u prošloj godini samo 2,7 miliona evra njihovog ukupnog prometa!

Turci uglavnom rade na transferima novca u gotovini bez službene evidencije. Reč je o sredstvima koja se između ostalog koriste i za vraćanje spomenika iz vremena osmanlijske vlasti, za gradnju novih džamija i medresa.

Na primer, Međunarodna agencija turske saradnje i razvoja finansirala je obnovu grobnice sultana Murata na Kosovu, i to je dobilo oblik svojevrsne "rehabilitacije" Otomanske imperije, koja je 1912. odavde oterana jurišima srpskih junaka iz balkanskih ratova.

Obnovljena je u Prištini turskim novcem i Fatih džamija i Sinan pašina džamija (za sumu od 1,2 miliona evra).

Za poslednje tri godine, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja obnovila je još oko 30 verskih objekata iz otomanskog perioda i sagradila 20 novih džamija širom Kosova, a i Erdogan je lično obećao sredstva za izgradnju džamije najveće na Kosovu.

Interesantno je da Turska preko već pomenute agencije i njoj srodnih organizacija, finansira regionalne islamske sindikate i institucije, i plaća projekte lokalnih zajednica na koje promovišu islamski način života. U tu svrhu, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja već je stvorila mrežu svojih imama na Kosovu, koji su se povezali sa imamima iz Turske.

Sve je to zamaskirano humanitarnim poslovima, najviše u Prištini, Prizrenu, Đakovici, Peći…U tim gradovima, Turska finansira u školama nastavu učenja iz Kur’ana, ali i nastavu na turskom jeziku.

Turski ambasador u Prištini godišnje deli nagradu, 100 stipendija za Albance koji hoće da studira u Turskoj. Ali, glavni deo sredstava iz turskih fondova na Kosovu idu na islamsko obrazovanje, tačnije rečeno, na versku radikalizaciju albanske omladine.

Čak je i Tačijeva vlada, koja je glavni krivac za ovakav ulazak Turaka na ovaj deo Balkana, priznala da je mnogo mladih Albanaca (sadašnji podaci govore da je u pitanju oko 4.000 njih), prišlo borcima takozvane Islamske države u Siriji.

Turski kulturni centri su takođe veliki regrutni centri turskog uticaja na Kosovu. Jedan od takvih je i centar "Junuz Emre", koji nudi obrazovanje (islamsko) na turskom jeziku.

Naravno, finansiranje ovakve vrste obrazovanja je propagandno. To ide dotle da je čak i turski ministar prosvete posetio Kosovo i javno zatražio da Tačijeva vlada hitno naredi nadležnom ministarstvu da promeni tekstove iz istorije kako bi prikazali Osmanlije kao oslobodioce, a ne kao agresore.

Erdogan je nedavno čak zatražio od Vlade Kosova da promene udžbenike ili da zatvore one škole koje imaju "iskrivljeno mišljenje" o Otomanskoj imperiji, pa je odobrio i sredstva za otvaranje turskih "elitnih" škola na Kosovu, preko kojih bi se vršila nova indoktrinacija Albanaca.

Naravno, Srbe niko i ne pominje, kao da tu nikada nisu ni postojali. A novi otomanski mrak može lako da proguta i Albance, koji će za to sami biti krivi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije