EVROPSKI PRIJATELJI PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ I NJEGOVA POLITIČKA NEMOĆ U ZAŠTITI DRŽAVNIH INTERESA

 

Uoči predizborne kampanje 2012. godine, naprednjačke vođe su obećavale čitavih 100 milijardi evra stranih investicija. Umesto toga, uništili su ili opljačkali mnogo više od te cifre. Posle besomučne pljačke, na red je došlo i vađenje duše.

Vučićeva vlada predaje Albancima na upravljanje i izvorište srpske duhovnosti i kulture na Kosovu i Metohiji. Glad, beda, siromaštvo, nasilje privatnih i sudskih izvršitelja, nuđenje građana Srbije kao najjeftinije radne snage na planeti, stvarnost su koja plaši sve misleće ljude. Smrt se nadvila nad Srbijom.

 

                       Nikola Vlahović

 

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija objavljenom ove godine pod nazivom "Izgledi za stanovništvo u svetu: Revizija 2015", Srbija se nalazi u procesu nestajanja. Naime, ovo istraživanje UN koje je radila grupa vrhunskih stručnjaka za demografska kretanja, govori da će za dvadeset pet godina broj živih Srba pasti ispod 5 miliona, sa galopirajućim trendom daljeg opadanja.

Ali, stanje u kome se Srbija danas nalazi, ukazuje i na još crnje prognoze, jer je za tri godine Vučićeve vladavine, država razorena u tolikoj meri, da u mnogo čemu više i nije država, nego teritorija atraktivna za širenje NATO pakta i albanske mafije.

Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, trebalo bi da putuje u Moskvu 28. oktobra ove godine. Biće to uvod u konačnu demontažu njegove lažljive politike i svega onoga što je ona sa sobom donela: pljačku, rasturanje preostalih državnih resursa, haos u sudskoj, zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, glad, izumiranje i zastrašujuće represije u svakoj oblasti života, nepodnošljivi nameti, masovno siromaštvo, kriminal i opšti pad moralnih vrednosti.

Vučić će u Kremlju morati da odgovori na mnogo pitanja, a jedno od njih je i pitanje statusa vojne neutralnosti, koju je on svojim veleizdajničkim aktivnostima već doveo u pitanje. U Moskvi ga čeka ministar odbrane Ruske federacije Sergej Šojgu (mada je taj susret neizvestan), koji će mu staviti na sto sve tačke koje je Srbija potpisala sa NATO paktom pred kraj prošle i početkom ove godine.

Naime, u pozadini svih sadašnjih dešavanje u Srbiji, kako ekonomskih, tako i političkih, nalazi se realizacija takozvanog Individualnog akcionog plana partnerstva (skraćeno: IPAP ) potpisanog između Republike Srbije i Severnoatlanskog pakta (NATO) koji je 20. decembra usvojila vlada Srbije, a 15. januara i Severnoatlantski savet.

Sporazum su, kako je poznato, potpisali ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić i ministar odbrane, Bratislav Gašić, a javnost u Srbiji je o tome obaveštena sa nekoliko rečenica citiranih iz agencijske vesti , kao da je reč o jednodnevnoj vremenskoj prognozi, a ne o daljoj sudbini ove države i njenog naroda.

Naime, prema sporazumu IPAP, Srbija se na taj način već našla u procesu "remodelovanja" a NATO pakt se postavlja kao garant potpunog gubitka suvereniteta Srbije i sprovođenja reformi u svim sferama društva .

Jednostavnijim rečnikom rečeno, to znači rasparčavanje države, korporativno preuzimanje svih vitalnih grana privrede, potpuno razaranje sistema nacionalne bezbednosti i odumiranje stanovništa.

"Reforme" koje predviđa IPAP, već su zadrle u politički i bezbednosni domen, vojna pitanja, naučnu saradnju, upravljanje krizama, sistem planiranja u vanrednim situacijama, zaštitu tajnih podataka…Na meti je "remodelovanje" političkog, etničkog, duhovnog, obrazovnog i svakog drugog bića srpske nacije.

Nakon što je u novembru 2011. napravljen prvi nacrt IPAP-a između Srbije i NATO-a, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu je dve godine kasnije, prilikom posete Beogradu, direktno pitao tadašnjeg prvog potpredsedniku Vlade Aleksandra Vučića, kakve su namere srpske vlade u pogledu NATO pakta. Vučić mu je spremno odgovorio: "Republika Srbija se nikada neće priključiti NATO paktu".

Ovaj razgovor između Šojgua i Vučića vođen je u novembru 2013. Godinu dana kasnije, oktobra 2014, srpska vlada je dala ista uveravanja Moskvi, kada je predsednik Vladimir Putin posetio Beograd.

Mesec dana pre dolaska Putina u Beograd, međutim, Srbija je bila pozvana da u Njuportu (Velika Britanija) bude po prvi put učesnik na samitu NATO pakta. Vučić je to oberučke prihvatio.

Odobrenjem sprovođenja IPAP-a, 20. decembra 2014. godine, Vučićeva vlada je još jednom prevarila Rusiju, pa je danas Srbija članica i bez formalnog učlanjenja u NATO i može, protiv volje svojih građana, biti upotrebljena u eventualnom ratu Zapada protiv Rusije, ili bilo koje druge zemlje koja zasmeta američkoj imperijalnoj politici.

Kad se pojavi u Moskvi, 28. oktobra, Vučića čeka suočenje sa istinom: izigrao je ili pokušao da izigra sve strateške rusko-srpske sporazume, kako one vojno-bezbednosne, tako i energetske. Predsednik Ruske federacije Vladimir Putin i svi njegovi ministri i savetnici, kao i sve bezbednosne službe ove moćne imperije, odlično znaju da je srpski narod jedno, a njegove naopake vlasti nešto sasvim drugo. Kad se Vučić bude vratio iz Rusije, njegov privremeni boravak na poziciji neprikosnovenog vladara, biće ubrzano demontiran.

 

       Vođina "politička nemoć"

 

U nedelju, 11. oktobra ove godine, svi režimski mediji u Srbiji dobili su pismo koje je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, uputio državama-članicama Unesco, "izražavajući zabrinutost", a povodom slučaja nasilnog pokušaja učlanjenja lažne albanske države na Kosovu u ovu organizaciju.

Iz pisma se jasno vidi da aktuelni srpski tiranin ništa dobro ne želi ni Srbiji ni srpskom narodu. Mada je ovo sramno obraćanje sročeno tako da na prvi pogled izgleda kao da je on protiv banditske ideje, kojom bi lažna albanska država prisvojila naše duhovno i kulturno nasleđe, na kraju pisma, u samo nekoliko rečenica, Vučić stavlja do znanja da je prijem lažne države Kosovo u Unesco gotova stvar i da bi svi morali da se pomire sa tim!

Naime, u veleizdajničkom duhu, on ovo pismo završava sledećim rečima: "…Srbija je svojim dosadašnjim postavljanjem pokazala svoju punu posvećenost rešavanju svih otvorenih pitanja sa Prištinom mirnim putem i kroz dijalog. Srbija je protiv svake politizacije rada Uneska kao organizacije čija bi misija trebalo da bude promovisanje saradnje među državama kroz obrazovanje, nauku i kulturu.

Na kraju, mi jesmo mala zemlja, i teritorijalno i po broju stanovnika, nemamo političku moć kojom možemo da se suprotstavima onima koji sponzorišu ulazak Kosova u Unesco, ali je naša obaveza da celokupno čovečanstvo upoznamo sa protivpravnim i nemoralnim merama koje se protiv naše zemlje preduzimaju i time, ako ništa drugo, odbranimo istinu i ponos svih pravdoljubivih naroda u svetu…".

Vučić, dakle, ubeđuje građane Srbije da "nemamo političku moć" da sprečimo ulazak lažne albanske države u Unesco! To govori čovek koji tri pune godine laže kako "imamo najmoćnije prijatelje na svetu".

Da postoji politička opozicija u Srbiji, i da postoje medijske slobode, i ova notorna laž bi odmah bila demaskirana! Jer, prava adresa na koju predsednik srpske vlade trebalo da se obrati su Ruska federacija, Vaseljenski patrijarh, patrijarh Ruske pravoslavne crkve, poglavar katoličke crkve, Papa Bergoljo (Franja), i konačno, Svetski kongres crkava, čiji je uticaj takođe nemerljiv na sve države članice Unesco, koje imaju odlučujuću ulogu u ovakvoj situaciji.

Na sceni je veleizdajnički posao, koji je Vučić najavio prilikom nedavnog kratkog i neslužbenog klečanja pred američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, u nekoj sporednoj sobi. Reč je, između ostalog, o njegovom obećanju da će bespogovorno sprovoditi sve ono što SAD od njega očekuju u vezi sa priznavanjem albanskog Kosova, u šta spada i članstvo albanske nadri-države u Unesco.

Dan uoči odlaska u Brisel 14. oktobra (na unapred planiranu večeru sa predsednikom vlade samoproglašenog albanskog Kosova, Isom Mustafom), Vučić je pročitao svih 36 tačaka za pregovaračko Poglavlje 35  , koje se tiče pitanja Kosova i Metohije. Među tim tačkama ima barem pola onih koje su direktno uperene protiv daljeg opstanka Srba na Kosovu.

Ali, onda ga je iznenadio amandman Nemačke, kojim se od Srbije zahteva bezuslovno priznanje Kosova, predaja jezera hidrosistema Gazivode, uz obavezu da srpska ministarstva kvartalno podnose izveštaje o svom radu albanskim vlastima u Prištini!

Vučić je ostao šokiran, a naročito kada je šef vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, javno rekao šta se od Srbije traži, a što je Vučić očigledno nameravao da prećuti.

A prećutao je ono šta mu je rekla delegacija Srpske pravoslavne crkve (sa kojom je dva dana kasnije imao sastanak u Vladi) na čelu sa patrijarhom, koja je od njega zahtevala da odmah prekine pregovore sa EU.

A drugi put se nije oglasio povodom sastanka sa ambasadorima Kvinte, što govori da je u nokdaunu, jer se od njega traži da odmah uvede sankcije Rusiji!

Ali, kako je posle tog sastanka rekao Majkl Devenport: posao mora da se uradi do kraja!

 

       Otima od gladne Srbije i daje stranim profiterima

 

Da ne bi povredio svoje američke mentore, Vučić ne pominje da su Albanci na Kosovu uništili više od 250 pravoslavnih spomenika, crkava i manastira,  a da preostale treba da štite oni koji su ih razarali! Taj zločinački posao nije bio ništa manji od onoga koji sada rade manijaci takozvane Islamske države na terenima istorijske nekropole Palmira i širom Bliskog Istoka! Šta onda, i u ovom slučaju, Vučić može da donese Srbiji osim nesreće?

Ali, da bi bilo jasnije šta je prava pozadina albanske kampanje za ulazak u Unesco, treba se osvrnuti i na izjavu ambasadora Srbije pri ovoj organizaciji, profesora Darka Tanaskovića, koji je albanski juriš na vrata Uneska nazvao "…delom strategijskog i sistematično sprovođenog plana međunarodnog afirmisanja državnosti ove teritorije pod protektoratom UN-a, sa krajnjim ciljem njenog ulaska u Organizaciju ujedinjenih nacija…", posebno napominjući koje su posledice svega toga po državu Srbiju: "…Ako uspeju da se prokrijumčare u Unesco, predstavnici Kosova bi se ovom organizacijom pre svega koristili kao arenom za stalne političke provokacije…".

Vučićeve laži o "borbi za srpsko Kosovo", demaskirao je i šef Delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, u izjavi datoj 12. oktobra, u vezi sa nacrtom pregovaračke platforme Evropske unije za poglavlje 35, koje se odnosi na Kosovo, kaže da tu nije reč o zahtevu za priznanjem nezavisnosti južne srpske pokrajine, već o sprovođenju dogovorenih obaveza iz dosadašnjih sporazuma: "…Nije reč o pritiscima, već o nastavku dijaloga. Reč je o sprovođenju obaveza koje proističu iz sporazuma od 19. aprila 2013. i ostalih sporazuma u okviru dijaloga, s ciljem sveobuhvatne normalizacije odnosa između Beograda i Prištine . O tome je uvek bilo reči!".

Dakle, Devenport ovde jasno govori o tome da je Vučić još 2013. godine (zajedno sa Dačićem) stavio potpis na priznanje nezavisne albanske države na Kosovu i da to danas više nije tema, nego "normalizacija odnosa dvaju država", kako su to pojedini evropski "kuferaši" odavno rekli, nimalo diplomatskim rečnikom.

Već u ponedeljak, 12. oktobra, Aleksandar Vučić je u Jagodini, pred nasilno okupljenom moravskom sirotinjom, održao vatreni govor u slavu italijanske kompanije "Vibac", koja je od njegove vlade dobila najbolji prostor u Industrijskoj zoni na Koridoru 10, kako bi sagradila fabriku na površini od 65.000 kvadratnih metara.

Izvesni "gospodin Masini", imenovan je za direktora novoosnovane firme "Vibac Balkani" i odmah se pohvalio kako su mu Vučić i Dragan Marković Palma garantovali "najjeftiniju radnu snagu u Evropi".

Istovremeno, "Vibac Balkani"  dobija kao subvenciju Vlade Srbije 8 hiljada evra po zaposlenom radniku, mada su realne plate u ovoj fabrici unapred određene i neće prelaziti 200 evra! Vučić je ponovo zavukao ruku u džep srpske sirotinje, kako bi nagradio strane profitere. "Gospodin Masini" će mu se odužiti za ovakvu uslugu odgovarajućom cifrom. Baratajući poklonjenim parama, avans je sa lakoćom već uplatio.

Nije teško zaključiti koliko je na taj način već zaradila firma "Vibac Balkani", pre nego što je uopšte počela sa proizvodnjom. A kakav profit očekuje od najcrnje eksploatacije domaće radne snage, govori i podatak da je zarada od izvoza već u prvoj godini čistih 150 miliona evra!

Na stotine ovakvih stranih firmi zaradilo je samo od subvencija za koje nisu ničim garantovale Vladi Srbije!

Jedan od takvih primera je i slučaj pirotskog preduzeća "Prvi maj", koga je najpre država otkupila a onda ga poklonila slovenačkom preduzeću "Mura", koji je u tom trenutku bio u stečaju! Dakle, Srbija je platila iz Fonda za razvoj slovenačkoj kompaniji 4,5 miliona evra, da bi zaposlila 1.200 radnika koji su već bili zaposleni!

Sad Pirot nema ni tu svoju nekada čuvenu fabriku, a plaćeno je zapošljavanje 1.200 ljudi i proizvedeno 1.200 socijalnih slučajeva! Ovakve kriminalne radnje proglašene su "privlačenjem investicija". Istovremeno, Vučićeva vlada u državnoj upravi ima čak 63.000 konsultanata i niko ne zna čemu oni služe, jer odluke o velikim pljačkama srpske privrede, donosi on sam.

 

    A 1. Nikolić protiv Vučićevog puzanja

Na sastanku održanom sa stranim ambasadorima i novinarima, dana 16. oktobra ove godine, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, u prisustvu ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, odlučno je odbacio svaku pomisao da Srbija prihvati uslove iz "nemačkog amandmana", kritikujući EU što je podržala i prijem Kosova u UNESCO, navodeći broj srpskih svetinja, manastira i crkava koje su Albanci uništavali širom pokrajine punih 15 godina, napominjući da je reč o sakralnim objektima starim i više vekova.

Takođe, Nikolić je pomenuo i izbijanje građanskog rata ako bi "neki" priznali Kosovo, misleći tom prilikom na Vučića. I većina srpskih medija protivi se svakoj pomisli da se prihvate uslovi iz "nemačkog amandmana". Aleksandar Vučić se o tome još nije izjasnio, ali je rekao da mu "ne pada na pamet da pokvari svoje odnose sa Nemačkom".

 

    A 2. Španski portal "Minuto digital": Kosovo je srpska zemlja od davnina, a sada „republika" balkanskih gangstera i islamskih terorista

U tekstu španskog portala ‘Minuto digital’ za koga piše Alberto Ramos, specijalista za pitanja islamizacije hrišćanskih zemalja, autor na primeru otetog Kosova i Metohije govori šta uskoro čeka celu Evropu.

"…Od slučaja Kosova ništa ne može da nam uputi jasniju i sadržajniju poruku o sopstvenoj budućnosti kao Španaca i kao Evropljana ugroženih od strane istog procesa koji je doveo do ovakvog Kosova, srpske zemlje od davnina (i gotovo ispraznio njihovu originalnu populaciju a legalizovao put terora i nasilja), a sada „republike" balkanskih gangstera i islamskih terorista.

I to uz blagoslov Zapada koji je izdao svoju suštinu i odrekao se svoje istorije.

Kosovo je trijumfalna paradigma za migraciju nekontrolisanu invaziju i islamizaciju napadnute zemlje. Muslimansko stanovništvo se nije integrisalo, jer ima kritičnu masu da ospori uspostavljenu vlast na okupiranoj teritoriji i počinje da je napada do konačnog osvajanja.

Jednostrano proglašena nezavisnost uzurpirane srpske pokrajine uzrokuje rođenje druge paradigme: Paradigma na Kosovu, direktan rezultat islamskih pravila koja propagiraju da Islamska zajednica ne bi trebalo da poštuju zakone države ‘nevernika’, i mora svim sredstvima (vojnim, ekonomskim i demografskim) da se pobuni svim snagama kako bi se otcepila od ‘zle države bezbožnika’ i živela po pravilima Kurana.

Pobeda Islamske mafije na Kosovu može da bude ilustracija onoga što čeka zapadnu Evropu u bliskoj budućnosti. Krugovi nekih muslimanskih zajednica stranog porekla u našim zemljama će prerasti u većinu.

Prvo glasno, a onda će „eksplodirati" zahtevi za pravo da žive u skladu sa islamskim propisima i, u vreme kada smatra odgovarajućim, uzeće oružje u ruke dok to i ne ostvare. Tada ćemo se setiti da je Srbija surovo izdana, ponižena i lišena svake milosti i solidarnosti od evropske laboratorije paradigmi.

Moramo napomenuti da smo svedoci libanizacije, čak i balkanizacije Evrope. Ono što smo videli u Libanu 70-tih godina nakon masovnog priliva izbeglica (Palestinci proterani sa svoje zemlje od strane jevrejske države) koji su razbili uspostavljenu ravnotežu (zajedno sa eksplozivnim rastom muslimanskog stanovništva u zemlji sa istorijski hrišćanskom većinom) posejalo je poremećaj i neslogu a ponovilo se nekoliko decenija kasnije na Kosovu, sa jedinom razlikom što je ovde proces invazije trajao vekovima.

Kada su palestinci naselili Liban i problemi su se naselili sa njima. Isto važi i za Kosovo gde su sekularna naselja etničkih Albanaca, favorizovana od strane otomanskih Turaka, udvostručena nekontrolisano migracijom Albanaca muslimana, naročito proteklih nekoliko decenija.

To je, u istorijski kratkom vremenskom periodu, promenilo etničko i socijalno tkivo strukture srpske pokrajine.

Isto će se desiti i ovde. Počinje sa zahtevima zajednica dok uskoro okupatori više ne budu želeli da priznaju autoritet i vlast države koja ih je primila i otcepiće se neki delovi, zatim gradovi a posle i čitavi regioni a protiv labavosti i neefikasnosti vlade pozvane da uvede red i zakon, ovi stranci će postati oholi i agresivni zbog njihove brojnosti i neće oklevati da uzmu oružje u ruke i pokrenu se u ime Alaha kako bi osvojili dugo priželjkivanu zemlju.

To je dobro uspostavljen i uspešan plan već oproban u prošlosti. Prvi rafal će biti tamo gde će se počiniti prvi zločini kojima se može odmeriti reakcija države koja se zauzima, uslediće kontrola okupirane teritorije, sprovođenje sopstvenih zakona i konačno čišćenje autohtonog stanovništva nasiljem a zatim brojnim ubistvima ubrzati egzodus i isprazniti teritoriju od prvobitnog stanovništva.

Na Kosovu smo videli kako je hrišćanski narod preplavljen u nekoliko decenija od legiona stranaca koji su došli da preotmu zemlju proterivanjem zakonitih vlasnika. Srbi su pokušali da se odupru toj agresiji, mi ne izgledamo tako sposobni.

Obično sve počinje neredima, spaljivanjem vozila, napadima na administrativne kancelarije, često uznemiravanje autohtonog stanovništva u njihovim domovima, radnim mestima, crkvama dok se teror ne nametne kao svakodnevnica.

Država je nesposobna iz različitih razloga da efikasno, dužnom silom, odgovori pobunjenicima i završava se time da se situacija progalašava ‘trulom’ i nekako prihvati činjenicu da bi samo jednim delom to moglo neslavno da se reši. Pogledajte samo Belgiju, Švedsku, Francusku i druge zemlje oko nas.

Postepeno, određena naselja će biti napuštena od strane vlasti a policija će dolaziti samo u retkim prilikama i to naoružana teškim oružjem. Okupatori će uspostaviti svoju vlast, nametaće svoje zakone, terorisaće lokalno stanovništvo. Jednog dana počeće da pale kuće, škole, biblioteke, supermarketi će biti prazni, pljačke i razbojništva će ovladati na ulici, teror je uspostavljen.

Starosedeoci će gledati svoje kuće opljačkane, svoje automobile kako nestaju u plamenu uz krike ‘Alahu ekber’! A onda stalno napadani, osiromašeni i bespomoćni ljudi će otići u izbeglištvo ostavljajući za sobom na poklon teritoriju varvarima. Osvajanje je završeno.

Juče se dešavalo na Kosovu, sutra u regionima Evrope, francuskim pokrajinama, Andaluzija, Valensia, Katalonija…Preterivanje, katastrofičnost, anti-islamsko trovanje, islamofobična kleveta? Kada muslimani budu većina šta će se desiti u nekim delovima Grenade, Alisantea, Ampurdana, šta će se desiti?

Sačekajmo nekoliko godina i neće biti mesta sumnji. A možda i sumnja napusti svoje domove i svoja naselja. ‘Od Indonezije do Andaluzije’ to je program. Nema više skrivanja, ne kriju svoju igru. Vreme je da i mi to shvatimo ozbiljno…"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KAŽNJIVA NEPOSLUŠNOST: I SAMA POMISAO NA POLITIČKU SAMOSTALNOST I NEUTRALNOST DRŽAVE A BEZ UTICAJA AMERIKE I NATO, OPASNA!!!

 

Ideja da Evropa bude nezavisna od stranih centara moći je stara koliko i ideja ujedinjene Evrope. „Treći put", odnosno ista distanca prema Vašingtonu i Moskvi dugo su zastupali veliki evropski državnici. Neke od njih ovo je koštalo političke karijere, a drugi su izgubili živote. Multinacionalne kompanije koje vladaju svetom ne praštaju.

 

                   Bernardo Vitulano (dopisnik iz Rima)

 

Šarl De Gol  , nekadašnji francuski predsednik, bio je jedan od najglasnijih zagovornika „Trećeg puta" Evrope, odnosno saradnje ne samo sa Vašingtonom, već i sa Moskvom. U slučaju rata sovjetske trupe su u to vreme mogle za 72 sata da izbiju na Rajnu i Francuska bi treći put u 20. veku bila na prvoj liniji fronta. Da bi se to izbeglo De Gol je težio saradnji, a ne konfrontaciji sa Kremljom.

Iako formalno članica NATO pakta Francuska nije bila uključena u njegovu komandnu strukturu, već bi u slučaju rata samostalno delovala. Drugi korak koji je De Gol hteo da povuče u pravcu „Trećeg puta" bilo je ekonomsko osamostaljenje Francuske od Sjedinjenih Američkih Država.

Posleratna svetska privredna obnova zasnivala se na monetarnom dogovoru iz Breton-Vudsa kojim je regulisano da se međudržavne finansijske transakcije odvijaju u američkim dolarima, a da dolar bude vezan za zlato po uvek istom kursu.

Teoretski je to značilo i da svako u svakom trenutku može svoje dolare da zameni za unapred određenu količinu zlata. Garant plaćanja bila bi američka Centralna banka – Fed .

Kako bi ojačao francuski franak i od njega učinio međunarodno sredstvo plaćanja De Gol je želeo da mu da zlatnu podlogu i zatražio je od Fed-a da mu u zlatu isplati francuske dolarske rezerve.

Još dok su trajali pregovori u Francuskoj su u leto 1968. izbili masovni studentski nemiri koji su zemlju uveli u političku krizu i konačno rezultirali De Golovom ostavkom 1969. godine. Njegov naslednik nije više insistirao na konverziji dolara u zlato, a vremenom je i De Golova ideja „Trećeg puta" zaboravljena u Francuskoj.

Da nemiri iz leta 1968. nisu bili spontani, već organizovani iz istih centara koji su decenijama kasnije pokrenuli različite „obojene" revolucije i arapska proleća, vidi se po sudbini jednog od organizatora protesta, tada mladog studenta Danijela Kon Bendita, koji je posle uspešno obavljenog posla emigrirao u Zapadnu Nemačku i tamo dobio politički azil zbog navodnih progona u Francuskoj.

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka u SR Nemačkoj se pojavio antiratni pokret mladih „Zeleni" koji se borio za izlazak iz NATO pakta i vojnu neutralnost Nemačke. Njihovi aktivisti su blokirali američke vojne baze kako u njima ne bi bili stacionirani raketni sistemi „Peršing" i uzvikivali: „Bolje peting, nego peršing".

Pokret je ubrzo prerastao u političku stranku koja je ušla i u savezni nemački parlament, Bundestag, kao i u brojne lokalne skupštine. Jedan od osnivača bio je i Kon Bendit.

Nesporni lideri i glavni ideolozi „Zelenih" bili su Petra Keli  i general u penziji Gert Bastijan  koji su insistirali na vojnoj neutralnosti Nemačke i ekvidistanci prema Vašingtonu i Moskvi.

Padom Berlinskog zida dobili su dodatni vetar u jedra, jer ako nema više Varšavskog pakta nema ni potrebe da opstane NATO. Bili su i suviše omiljeni u članstvu i među biračima „Zelenih" da bi bili smenjeni.

U oktobru 1992. njihova beživotna tela su pronađena u kući u kojoj su zajedno živeli. Zvanična istraga je brzo završena zaključkom kako su njih dvoje u trenucima duboke depresije počinili zajedničko samoubistvo. (`ajde!!!?????)

Zašto bi neko ko je i privatno i politički uspešan i čija je karijera u usponu upao u tako tešku depresiju, nikada nije objašnjeno. Dosije je zatvoren i arhiviran, a ni novo rukovodstvo „Zelenih" nije insistiralo na nastavku istrage.

Nove rukovodioce je doveo Kon Bendit, siva eminencija stranke. Po njegovoj preporuci na vodeće pozicije su došli takozvani realosi (članovi stranke koji su bili spremni na političke kompromise) na čelu sa Joškom Fišerom.

Vojna neutralnost i „Treći put" su odmah zaboravljeni, a nemačka vlada u kojoj je Fišer bio vicekancelar donela je tumačenje ustava po kome Bundeswer (nemačka vojska) sme da interveniše bilo gde u svetu u okviru NATO pakta, pa i bez mandata Ujedinjenih nacija. Nemačka je tako bila u mogućnosti da 1999. učestvuje u bombardovanju Jugoslavije.

Velike komunističke partije Zapadne Evrope rano su se distancirale od staljinistističkog modela realnog socijalizma koji je bio na snazi u tadašnjem Sovjetskom Savezu, tako da je „Treći put" (ni Moskva, ni Vašington) za njih bio prirodna odluka.

Komunistička partija Italije (KPI)  postala je krajem šezdesetih godina prošlog veka najsnažnija stranka u italijanskom parlamentu. Početkom sedamdesetih je Bela kuća jasno i javno upozorila Italiju da neće tolerisati vladu u kojoj učestvuje i KPI.

Posle krvavog puča u Čileu 1973. i ubistva legalno izabranog komunističkog predsednika ova upozorenja su u Rimu ozbiljno shvaćena i formirane su vlade nacionalnog jedinstva bez učešće KPI u njima.

Lider najjače građanske stranke, konzervativne Demohrišćanske partije (DC) bio je tada Aldo Moro koji se ideološki od vođe KPI Enrikea Berlinguera  razlikovao po mnogim pitanjima, osim po posvećenosti „Trećem putu". Ovo kod njih dvojice nije bila samo jedna od ideja, već uslov svih uslova da se izbegne Treći svetski rat, nuklearni holokaust i nestanak ne samo Italije, već i cele Zapadne Evrope.

Do kraja sedamdesetih godina saradnja Moroa i Berlinguera je jačala i postignut je dogovor da KPI uzme i zvanično učešće u vladi sa kojom je po najvažnijim pitanjima ionako tajno sarađivala. Već bi sam čin ulaska KPI u vladu bio akt otvorene neposlušnosti prema Vašingtonu i promocija početka primene „Trećeg puta".

U proleće 1978. je Moro otet, a zatim ubijen. Istraga je utvrdila da su izvršioci bili pripadnici ultra-levičarske terorističke organizacije „Crvene brigade"  , ali i to da oni nisu otmicu mogli da organizuju bez logističke podrške zvaničnih tajnih službi. Ko je i kako pomogao Crvenim brigadama nikada nije zvanično obelodanjeno.

Berlinguer je sam nastavio borbu za italijanski „Treći put". Harizmatičan i odlučan on je uspeo ponovo oko KPI da okupi stranke, pokrete i pojedince iste ideje kako iz Italije, tako i iz inostranstva.

Tokom predizborne kampanje 1984. iznenada je doživeo moždani udar od koga je umro. Njegova smrt je u mnogome podsećala na misterioznu smrt pape Jovana Pavla I, 1978. godine.

KPI posle Berlinguera nije odustajala od „Trećeg puta", ali je politički razvoj u Italiji i svetu ovu stranku brzo gurnuo u rasulo. Danas u italijanskom parlamentu sedi jedna mala partija sastavljena od nekadašnjih pripadnika desnog krila KPI i levog krila DC koji su se okupili oko ideje „Trećeg puta", ali niti imaju političkog uticaja da to sprovedu, niti su i sami previše zagrejani za zaostavštinu Berlinguera i Moroa.

Poslednji političar na vlasti u Italiji koji je odlučio da ide „Trećim putem", iako ne iz ideoloških već iz pragmatičnih razloga (to mu je donosilo više glasova) bio je Silvio Berluskoni  . On nije javno promovisao „Treći put", ali je činio sve da do njega dođe.

Još početkom ovog veka on je sklopio energetski sporazum sa Rusijom koji je predviđao snabdevanje Italije ruskim gasom i naftom po povlašćenim uslovima. „Južni tok" je bio deo tog sporazuma, zbog čega je projekat naišao na veliki otpor kako u Briselu, tako i u Vašingtonu.

Posle sporazuma sa Putinom, Berluskoni je potpisao istorijski ugovor sa Moamerom el Gadafijem koji je predviđao izgradnju naftovoda i gasovoda ispod Sredozemnog mora koji bi povezivao Libiju i Italiju.

Pomoću ova dva sporazuma Italija bi stekla punu energentsku nezavisnost, što bi vremenom vodilo i u političku nezavisnost od diktata iz stranih prestonica. Zbog toga je protiv Berluskonija pokrenuta dobro organizovana kampanja koja ga je u medijima optuživala za razvrat. U javnost su iznošeni snimci sa privatnih orgijanja italijanskog premijera i njegova politička karijera je doživela krah.

Isto je prošao i francuski političar Dominik Štros Kan koji je još kao direktor Međunarodnog monetarnog fonda došao do istog zaključka kao i De Gol da bez finansijske nezavisnosti nema ni političke nezavisnosti.

Najveći broj akcija velikih evropskih kompanija nalazi se u stranim rukama. Između 60 i 70 odsto akcija nemačkih industrijskih giganata (Mercedes, VW, Simens, Krup…) u posedu je fondova koji imaju nominalno sedište u nekom poreskom raju, ali čiji pravi vlasnici, kako je sa mesta prvog čoveka MMF-a utvrdio Štros Kan, sede u Njujorku ili Londonu. Ista je situacija i u ostalim zemljama EU.

Zbog toga se Štros Kan zalagao za vraćanje Centralne banke Evrope u ruke nacionalnih vlada članica kako bi se stvorila protivteža MMF–u koji je u rukama Amerikanaca i njihovih satelita, kao što je Velika Britanija, i od prekookeanskih investitora otkupile evropske akcije. Njemu je zato montiran slučaj navodnog silovanja čime se završila njegova politička karijera.

Velike italijanske stranke zato danas dobro paze da ne upadnu u zamku u koju su upali Berluskoni ili Štros Kan. Nekadašnji saveznik Berluskonija, pokret Lega Nord, ograničava se na zahteve za većom regionalizacijom Italije i EU, a stranka „Pet zvezdica", bez koje nema stabilne većine u oba doma italijanskog parlamenta, zadovoljava se blagim zahtevima za izlazak Italije iz evro zone, ali ne i iz EU niti pominje „Treći put". Niko od političara ne želi da bude otet i ubijen kao Moro, niti da izvrši „samoubistvo" u prisustvu vlasti kao Kelijeva i Bastijan.

 

      A 1. Da je Siriza istrajala…

Glavni distributer energenata za EU je Nemačka koja je uspela da stopira „Južni tok", ali zato proširuje kapacitete „Severnog toka" koji direktno spaja nju i Rusiju. Berlin je i najvažniji garant nesmetanog protoka ruskog gasa preko Ukrajine. Zbog toga Nemačka može ostalim zemljama EU da diktira kako da se ponašaju.

Grčka kriza je deo scenarija dalje dominacije Berlina i Vašingtona u Evropi. Dok mediji pišu o tome kako su najvrednije aerodrome u Grčkoj, koje je vlada u Atini po sporazumu sa Trojkom (MMF, EU i Centralna banka Evrope) morala da privatizuje, kupljeni od strane jedne nemačke kompanije, zanemaruje se pravi razlog kolonizacije Grčke.

Ispod teritorijalnih voda Grčke u Egejskom moru nalaze se najveće otkrivene zalihe prirodnog gasa i nafte u Zapadnoj Evropi. Da je Siriza istrajala u svojim naporima izlaska iz evro zone i početka „Trećeg puta", ovo neizmerno bogatstvo bi pripalo grčkom narodu i omogućilo otplatu grčkih dugova. Multinacionalne kompanije bi ostale kratkih rukava.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJ PREDUZEĆA U NIŠU KAO VID RAZDUŽIVANJA DRŽAVE!!!

 

U stečaj odlazi veliki broj preduzeća u Nišu. Između ostalih i „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom". U Nišu već hiljade građana nemaju od čega da žive, a uskoro će im se pridružiti i radnici preduzeća koje je država nedavno gurnula u stečaj. Sa druge strane, pojedine funkcionere Srpske napredne stranke u ovom gradu brine samo šta će novinari o njima da napišu.

 

                          M. Hadžić

 

Još sredinom januara poslovodstvo niške fabrike „MIN Lokomotiva" iz poslovnog kompleksa „MIN Holding" slavodobitno su objavili vest da su ugovorili posao vredan pet miliona evra sa Železnicom Makedonije. Prema rečima Slavka Raičevića, direktora preduzeća, posao je dobijen tek pošto je Republika Srbija dala garanciju na 100.000 evra, a Ministarstvo privrede na još 240.000 evra.

Početkom februara sve je iznenadila vest da je „MIN Lokomotiva" u grupi preduzeća iz niškog kraja koja idu u stečaj. Preduzeće, osnovano kao „Železnička radionica" još 1884. godine, bilo je jednom već neuspešno privatizovano, a danas zapošljava 240 radnika.

Još uvek nije poznato zbog čega je posle izdavanja garancija na ukupno 340.000 evra Vlada odustala od posla vrednog pet miliona evra ili je isti namenjen nekom drugom preduzeću čiji su vlasnici bliži džepovima republičkih funkcionera?

Nekadašnji značajni industrijski basen Srbije, Niš će uskoro ostati potpuno bez preduzeća, a radnici će živeti samo od obećanja vlasti da će uskoro biti bolje.

Naime, u stečaj odlaze „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom".

Ali, za razliku od hiljada svojih sugrađana, funkcioner Srpske napredne stranke, Nenad Stanković ne mora da brine za svoju budućnost niti da li će njegova porodica imati za hleb.

Trenutno je zamenik predsednika Skupštine grada Niša, kao i zamenik direktora JKP Direkcije za javni prevoz Niša. Kao zamenik direktora mesečno zarađuje 100.000 dinara, dok kao zamenik predsednika Skupštine navodno ne zarađuje ništa.

Da li su ovi podaci, koje je objavila Agencija za borbu protiv korupcije, tačni ne može sa sigurnošću da se kaže. Stanković je od 2010. godine bio i pomoćnik predsednika Opštine Svrljig, ali ta funkcija nije prijavljena Agenciji.

Predsednica Opštine Jelena Trifunović (Ujedinjena seljačka stranka) saopštila je kako je, navodno, 15. decembra smenila svog pomoćnika. Javnosti, međutim, nije želela da saopšti razloge za smenu, kao ni koliko je Stanković zarađivao dok je bio na položaju.

Koliko još plaćenih ili neplaćenih funkcija Stanković ima? Očigledno je on još jedan od onih naprednjaka koji izigravaju zakon i svoju obavezu da Agenciji za borbu protiv korupcije prijave svu imovinu, sve prihode i sve funkcije.

Iako ne poštuje zakon, Stanković, bar do sada nije bio siledžija, ali to jeste sin Milijane Marinković, koja je na izborima 2012. godine bila na trećem mestu lokalne liste Srpske napredne stranke, kao najbolje pozicionirana žena, a danas je odbornica u Skupštini Leskovca.

Njen sin Miodrag Marinković je 30. decembra 2014. Draganu Marinkoviću, dopisniku jednog niškog elektronskog medija, preko Fejsbuka uputio poruku: „…takvi ste vi nepismeni novinarčići koji se pozivate da dobijete status službenog lica. Dao bih ti ja metak, govno posrano nepismeno!"

Reagujući na ovo, Dragan i njegova redakcija su se obratili Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu koji je prvo pogrešno kvalifikovalo delo, a zatim odustalo od podizanja optužnice pod izgovorom da, navodno, ne postoji krivično delo?! Po mišljenju tužilaštva, pretnja ubistvom nije krivično delo ili to nije krivično delo kada to učini visoki funkcioner SNS-a ili njegov najbliži srodnik.

Zabrinuta majka i bahata funkcionerka, Milijana Marinković, odmah je ustala u zaštitu i sina i tužioca, pa je rekla kako je Miodragova poruka jedan nesporazum, jer on nije znao da se obraća novinaru. Tako ispada da pretnje odbornička SNS upućene običnim građanima, koji nisu novinari, nisu kažnjive. Zabrinjavajuće je u kakvoj zemlji živimo i kakve ličnosti poremećene psihe je vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŽELEZARA SMEDEREVO: PUNJENJE RUPE BEZ DNA I PRODAJA KAO DOBRO IZREŽIRANA FARSA

 

Belosvetski mešetari se koriste logikom – „zašto nešto jeftino kupiti, ako možeš isto to besplatno da dobiješ". Železara u Smederevu neće biti prodata nikome, jer niko nije ozbiljno ni hteo da je kupi, već poklonjena potpunom poslovnom anonimcu, koga režimski mediji pokušavaju da predstave kao velikog svetskog trgovca gvožđem i čelikom. Radi se, u stvari, o čoveku koji ima registrovanu firmu za pružanje usluga masaže i sanitarno-keramičarske radove, ali najviše iskustva poseduje u trgovini nekretninama.

 

                          Igor Milanović

 

Smederevska železara nikako da bude prodata, kao da je ukleta. Još dok su trajali poslednji pregovori sa američkom kompanijom Esmark premijer Aleksandar Vučić je u javnosti nagovestio kako ima plan B, za slučaj neuspeha privatizacije. Na početku tendera, međutim, Vučić je više puta ponovio kako je upravo ta američka kompanija njegov favorit. Šta se desilo u međuvremenu?

Cela navodna prodaja je dobro izrežirana farsa kojom je javnost trebalo da bude ubeđena kako Vlada Srbije čini sve što može da reši problem Železare, dok se iza kulisa odvija jedna od najvećih prevara u srpskoj istoriji.

Anonimni, ali dobro obavešteni izvori iz Vlade poslednjih dana medije zatrpavaju informacijama o „planu B", odnosno o dovođenju tima menadžera iz inostranstva, koji bi Železaru trebalo da postave na zdrave noge. Radi se o jednom glavnom menadžeru sa 12 pomoćnika, od kojih će svaki biti zadužen za posebnu oblast.

Kao jedini konkretni kandidat za poziciju glavnog menadžera spominje se Peter Kamaras, vlasnik i direktor slovačkog preduzeća Pikaro s.r.o. prijavljenog na adresi Bellova 3, 04001 Košice (Češka republika).

Ova vest je, moguće, novost za slabo obaveštenu srpsku javnost, ali se Kamaras kao buduća važna ličnost u Železari već oko dva meseca spominje na stručnim forumima na internetu. Očigledno je da je dogovor već pao.

Kako bi javnost ubedili u to da je u poslovnom svetu gotovo nepoznati slovački biznismen idealno rešenje za Železaru, anonimni vladini izvori tvrde da je Pikaro planirao da zajedno sa Esmarkom preuzme smederevsku čeličanu.

Po tim izvorima Pikaro je trebalo da vodi nabavku sirovina, pa kada je odustao od posla sa Esmarkom, srpska Vlada je, navodno, tražila dodatne garancije od Amerikanaca, plašeći se da će oni Železaru preuzeti samo da bi potrošili zalihe sirovina vredne oko 170 miliona evra, i da će zatim napustiti Srbiju. Po tome ispada da Vlada ne veruje Esmarku, ali veruje Pikarou.

Pikaro je osnovan 13. septembra 2006. godine u Košicama, u ulici koja se nalazi u susedstvu dela grada slikovitog naziva „Džungla". Osnivački kapital je iznosio 6.639 evra, a preduzeće je u 2014. ostvarilo promet od oko 70.000 evra i zapošljava četiri radnika (poređenja radi: Železara koju Karamas treba da vodi ima 5.191 radnika?!).

O Peteru Kamarasu se veoma malo zna, jer se od fotoreportera i novinara krije kao da se radi o istaknutom članu mafije. Daleko je poznatiji njegov sin Juraj Kamaras, jedan od najvećih slovačkih tajkuna, koji je svojevremeno bio zainteresovan za posao sa zrenjaninskom Jugoremedijom.

Na jednoj od platforni za igranje pokera putem interneta nalazi se fotografija izvesnog Petera Kamarasa iz Slovačke, ali ne može sa sigurnošću da se kaže da je upravo on čovek koji će preuzeti Železaru. Za Petera Kamarasa, vlasnika Pikaroa, zna se da je ranije bio strastveni kockar i da naziv kompanije nije izveden iz skraćenica njegovog imena i prezimena (u tom slučaju bi se zvala Pekaro), već od „pik" i „karo", što su dva znaka u kartama.

Pikaro je registrovan za čitav niz delatnosti (između ostalog i za sanitarno-keramičke radove i masažu?!), ali ne i za trgovinu čelikom ili rudom gvožđa. U međunarodnim razmerama nije ni poznato da je Pikaro ikada na veliko trgovao pomenutim metalima, a i skroman obrt od samo 70.000 evra u prošloj godini pokazuje da se radi o malom preduzeću, a ne o velikom svetskom igraču. Zanimljivo je da je i rubrika „reference" na zvaničnoj prezentaciji kompanije na internetu potpuno prazna.

Da je Pikaro zanemarljivo mala firma vidi se i po tome što se hvali kako je unesrećenima u poplavama u Obrenovcu donirao samo 281,5 evra.

Pikaro je, međutim, na prvom mestu registrovan za drugu delatnost, koja je bila presudna za izbor njegovog direktora za kandidata da vodi Železaru, a to je: trgovina nekretninama. Ovo preduzeće ne može da se nađe na listi svetskih ili slovačkih značajnih trgovaca rudom gvožđa ili proizvoda od čelika, ali se zato nalazi na listama slovačkih posrednika u prodaji nekretnina.

Sada sve postaje mnogo jasnije.

Cela priča oko navodne kupovine Železare od strane Esmarka je izmišljena da bi se javnost pripremila da Železara neće biti prodata, već poklonjena potpunom anonimusu, koji je za ovu potrebu medijski uzdignut u rang velikog svetskog trgovca rudom gvožđa. U stvari, Železara će od strane novog menadžmenta biti prodata deo po deo, i to ne kao preduzeće, već kao zemljište i zgrade.

Novac zarađen na taj način, kao i preradom i prodajom postojećih rezervi, ali i novac (preko 150 miliona evra) koji se nalazi na računima Železare za različite namene (isplata plata, održavanje proizvodnje i slično) biće kasnije opran putem fiktivnih ugovora sa fantomskim firmama i preusmeren u džepove domaćih političara i stranih mešetara.

Izgleda da Smederevo kao magnet privlači belosvetske prevarante kalibra Comico Oil, koji od kapitala imaju samo tašnu i mašnu, i od tuđe imovine prave stotine miliona, ali samo za sebe. U slučaju Železare, čak je i svojevremena prodaja ovog giganta Ju-Es Stilu u odnosu na sadašnje muljanje predstavljala prvorazredni poslovni potez, iako se zna kolika je šteta time bila naneta budžetu Srbije. Sada će šteta biti još daleko veća.

 

     A 1. Rupa za odliv para iz budžeta

Jedan od komentara u medijima povodom ostanka Železare Smederevo na državnim jaslama je glasio: „Nema smisla uzimati ljudima plate i penzije, a finansirati Železaru koja nema šanse. Prodaješ Telekom, industriju 21 veka, i onda te pare ulažeš u industriju 17. veka, a još nemaš ni metaloprerađivačku industriju!?".

Postoje i komentari da je najjeftinije svakom radniku dati po 50.000 evra i pustiti ga da pokrene sopstveni posao, a Železaru sravniti sa zemljom i tu podići voćnjake.

Arcelor Mittal, kompanija iz poslovnog carstva indijskog milijardera Lakšmija Mitala, ima proizvodne kapacitete za 119 miliona tona čelika, a godišnje proizvodi 92 miliona tona, što iznosi šest odsto svetske proizvodnje.

Smederevska železara ima projektovani kapacitet od 2,2 miliona tona, a trenutno proizvodi oko 600.000 tona čelika godišnje. Iz ovoga se vidi da Železara Smederevo nije interesantna velikim investitorima, pogotovo što je tehnologija koju koristi zastarela. Tu ni novi menadžment (čak i da dođu pošteni i sposobni) ne može puno da pomogne. Smederevska železara će ostati rupa bez dna u koju se odliva novac iz budžeta Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ELITA STRANIH „DIVLJIH GUSAKA“ GOSPODARI KIJEVOM

 

Prvi plaćenici su se u Kijevu pojavili još u vreme kada su se na Majdanu, Trgu nezavisnosti, održavali mitinzi i narod tražio ostavku predsednika Viktora Janukoviča. Zapadni staratelji zabranili su Janukoviču upotrebu sile (ne oružja, samo sile – na primer, gumenih pendreka) za rasterivanje agresivnih demonstranata koji su kockama izvađenim iz kaldrme, bezjbol palicama, a zatim i Molotovljevim koktelima (flašama sa upaljenim benzinom) napadali borce specijalnih policijskih jedinica „Berkut" (Berkut = Suri orao). Ali, scenario bez prolivanja krvi nikako nije odgovarao Amerikancima.

 

 

              Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve)

 

I zaista: tamo gde se pojavi SAD sa svojom demokratijom, tamo se proliva krv. U februaru, na Majdanu su se pojavili snajperisti. Pucajući sa krovova zgrada po demonstrantima i po pripadnicima „Berkuta", oni su isprovocirali pokolj (poginulo je više od 100 ljudi sa obe strane) i zatim nestali. Ukrajinski istražitelji ni do danas nisu objasnili ko ih je unajmio i ko su bili misteriozni snajperisti. Ali, o plaćenicima koji su, da izvinete, kao muve na g…, sleteli u Donbas, više se zna…

 

      Na miris krvi

 

Dešavanja na Majdanu još nisu izašla izvan granica Kijeva (kasnije će se razliti po celoj zemlji), kada su u glavnom gradu Ukrajine primećeni jaki, utrenirani, kratko ošišani momci. Sletali su na aerodrom Borispolja, obično noću, nosili su ogromne ruksake i, prelazeći granicu bez ikakve kontrole, odlazili. Plaćenici, američki instruktori. Mogli ste ih prepoznati po neobičnoj vojnoj uniformi bez ikakvih obeležja.

– U prvoj turi u Kijev je stiglo 300 predstavnika privatnih vojnih kompanija (PVK) – objašnjava vojni ekspert i glavni urednik časopisa Nacionalna odbrana, Igor Korotčenko. – Bili su to specijalisti sa vojničkim iskustvom raznih vrsta, uglavnom iz SAD.

Odmah su ih razmestili u baze za obuku u blizini Kijeva, gde su oni obučavali borce nacističke, tačnije fašističke organizacije Desni sektor. Obučavali su ih ne samo umetnosti ratovanja, već i metodama izviđanja i sabotaže, načinima vođenja kaznenih operacija među mirnim stanovništvom.

Zašto su ih obučavali ovim veštinama? Ljudi okupljeni na Majdanu nisu tražili takve specijalce, oni su samo hteli da smene vlast Janukoviča i drugih oligarha koji su opljačkali zemlju i mnoge osiromašili. Ali, tu se i nalazi glavni problem: mirni ljudi na Majdanu nisu ni primetili da je upravo tih burnih dana vlast prelazila u ruke otvorenih nacista i banderovaca.

Ekspert Korotčenko je ubeđen u to:

– Nova vlast je shvatila da je neće svi ukrajinski građani prihvatiti i zato su se spremali za otpor koji će narod pružiti. Dobro obučeni borci i strani plaćenici trebalo je da budu iskorišćeni u bliskoj budućnosti.

Na Krimu su već otvoreno govorili o referendumu i spremali se da ga sprovedu. Na jugoistoku Ukrajine su protesti mirnih građana postajali sve agresivniji. Obučeni lokalni borci i strani plaćenici mogli bi profesionalno da čine diverzije, politička ubistva, provokacije na mitinzima, otmice lidera, itd.

Jasno ću reći: strani plaćenici i instruktori, tzv. „divlje guske" pojavljuju se tamo gde bi uskoro trebalo da se prolije krv. Oni se pojavljuju samo tada, kada su borbena dejstva „na pragu". Ne treba sumnjati da su i u Beloj kući i u Evropi shvatili da guraju Ukrajinu u rat, ali tako da ne moraju tamo da zvanično šalju oružje i vojnike, već nezvanično, pripadnike PVK – privatnih vojnih kompanija.

      Rezime

Prema podacima vojnih analitičara, u svetu je registrovano više od 450 privatnih vojnih kompanija. Tržište vojnih usluga procenjeno je na 100 milijardi dolara. Glavni potrošači njihovih usluga su vlade zapadnih zemalja. I Amerike. Ove kompanije ne reklamiraju svoje usluge. Pitanje ko je platio „divlje guske" u Ukrajini, gotovo da je retoričko. Tokom intervencije u Iraku i Avganistanu, učestvovalo je više od 20 hiljada najamnika.

Oni ne samo da ratuju. Tokom vojnih dejstava, odgovarajuće kompanije bave se uklanjanjem mina, čuvanjem važnih objekata i ličnosti (na primer, predsednika Ukrajine, Porošenka, čuvaju, preciznije prate, britanski momci, svojima ne veruje), obezbeđuju isporuku različite robe, razrađuju planove izgradnje vojnog razvoja države i operativne upotrebe armije.

Kao po pravilu, u tim kompanijama rade veterani vojnih sila, a takođe i bivši radnici specijalnih službi. Delatnost PVK kontrolišu specijalne službe. Praktično, one nikada ne bivaju kažnjene za svoje zločine. Takvih slučajeva ima mnogo.

U Rusiji, rad privatnih vojnih kompanija, po važećem zakonu, izjednačen je sa zločinom protiv mira, bezbednosti i čovečanstva (član 359 Krivičnog zakona Ruske Federacije). Prepreka razvoju PVK u Rusiji je i član 208 Krivičnog zakona u kome se stvaranje oružanih grupa koje nisu predviđene federalnim zakonom, kao i rukovođenje formiranjem takvih grupa i njihovo finansiranje, smatraju krivičnim delom.

 

      Ne žalim za elitom

 

Ukrajince, generalno, smatraju štedljivim, skoro šrktim ljudima. Ali, nove vlasti nisu ništa žalile za „zaštitu domovine". Najverovatnije uz pomoć mentora iz američkog Stejt departmenta u Ukrajinu „uvode visoke ideale američke demokratije" pomoću specijalaca najpoznatijih PVK – Greystone, Academi, britansko-američke Helou trusta i dr.

Plaćenike iz tih kompanija smatraju elitom „divljih gusaka" i zbog toga što su njihove usluge veoma skupe. Na primer, vojnik armije SAD mesečno prima 1.000 do 4.000 dolara, a plaćenik PVK za jedan dan rada može da zaradi od 250 do 1.000 dolara. U Ukrajini, a posebno na jugoistoku Ukrajine, ovi iznosi su bili duplo, pa čak i tri puta veći.

Pojavili su se u Ukrajini i asovi MPRI (privatno vojno preduzeće koje je 1987. godine oformilo osam bivših visokih oficira vojske SAD; u sastavu MPRI nalazi se 340 bivših generala).

Ova kompanija bavi se izborom naoružanja i njegovom nabavkom, bave se konsultantskim poslovima u vezi sa reformom oružanih snaga, razrađuju doktrine, izvode vojne vežbe.

Osim toga, a to je veoma važno, ova kompanija daje podršku operacijama snaga za brzo delovanje. Jasno je da MPRI sarađuje sa američkom vladom, CIA, i ministarstvom vojske – Pentagonom.

Ova kompanija na raspolaganju ima najveću bazu podataka o specijalistima vojne industrije u Americi. Njeni saradnici ne jednom su učestvovali u lokalnim konfliktima. Našim čitaocima je verovatno poznato da su specijalci iz MPRI na primer, obučavali hrvatsku armiju, pomagali albanskim borcima u Makedoniji. A 1995. godine Hrvati su uspešno sproveli operaciju Oluja koju su isplanirali i u čijem sprovođenju su učestvovali pripadnici PVK.

Upravo ovo neprocenjivo iskustvo je trebalo da ima, po mišljenju njihovih poslodavaca, glavnu ulogu u ometanju referenduma na Krimu i gušenju pobune na jugoistoku Ukrajine.

Krim je, bez obzira na to što je, osim plaćenicima i specijalacima PVK, Ukrajina preplavljena i pripadnicima CIA (oni sada zauzimaju ceo sprat velike zgrade Službe bezbednosti Ukrajine) i drugim obaveštajcima, otplovio iz Ukrajine i prišao Rusiji. Rusi, pristojni vojnici kako ih je nazvao Vladimir Putin, bez mnogo buke i pucanja, obezbedili su mirno i bezbedno sprovođenje referenduma. A „pristojni vojnici" nalaze se sada na plakatima na Krimu. Istina, simpatični momci.

 

      Slavjanski trougao

 

Na jugoistoku Ukrajine, plaćenici iz različitih PVK, želeli su da vrate svoj novac. Jer, od prvih koraka po ukrajinskoj zemlji, američke „divlje guske" su počele da prate nevolje. Misterija, šta li!

Već u Kijevu, gotovo odmah posle sletanja, odjednom su nestala dva „gusana" iz jedne kompanije. Kao da su u vodu propali. Višednevna potraga loklanih tragača i firminih, američkih, nisu dali nikakve rezultate. Nestanak su pripisali razbojništvu u gradu. Verovatno su ih uhvatili, opljačkali i ubili.

Donbas je takođe pripremio iznenađenje. I opet nekako – mistično. Tako je izviđačko-diverziona grupa američkih profesionalaca iz PVK Academi (bivša Crna voda) pošla u izviđanje u okolinu Slavjanska. Niko više nije video tu grupu. Nestalo je svih 20 (!) vojnih obaveštajaca. Kao u bermudskom, tačnije slavjanskom trouglu.

Grupu je predvodio tzv. koordinator ili kontrolor, u stvari specijalni agent CIA, supervizor. Digla se frka. Specijalni agent, kako se ispostavilo, bio je blizak prijatelj sa direktorom CIA, Džonom Brenanom.

U Kijev je hitno i pod izmišljenim imenom doleteo direktor CIA lično, ali šta je on mogao da uradi!? I on je shvatio realnost, da dobrovoljci (pripadnici lokalne milicije), Ukrajinci ili Rusi svejedno, nisu oni muškarci sa ušankama na glavama koji nasrću na tenkove sa vilama u rukama, kako su Amerikanci navikli da ih gledaju u holivudskim filmovima. Ništa nije ličilo na to. „Divlje guske" je trebalo da ratuju protiv pametnih, hrabrih, obrazovanih i neustrašivih vojnika koji, uz to, štite svoju rodnu zemlju, svoje domove.

Panika! Pričaju da su u neki gradić ušli borci Desnog sektora zajedno sa američkim plaćenicima, obučeni u uniforme odreda ukrajinskih specijalnih snaga „Soko". I šta se dogodilo? „Vrhunske profesionalce" iz SAD opkolili su i blokirali obični građani – žene, muškarci, čak i deca. U tom su stigli i naoružani dobrovoljci. Uniforma „sokola" nije pomogla.

Posle ovih i drugih neprijatnosti mnoge „divlje guske" su se vratile svojim kućama, svojoj „imperiji dobra". Ostali su samo tzv. entuzijasti.

 

      Svoje bacamo!

 

Zapadni mediji saopštavaju, citirajući izveštaje ministarstva odbrane Rusije, da su SAD odbile da vrate u domovinu tela 13 vojnih agenata CIA. Oni su poginuli u helikopteru Mi-17, koji su dobrovoljci (milicija) pogodili u Donbasu, kod grada Slavjanska.

Pravo govoreći, priča nije nimalo lepa, ako je umesno tako reći. Sve u svemu, u okolinu Slavjanska doletela su dva helikoptera ruske proizvodnje, koje je koristlila posebna brigada (Dnjepropetrovsk) ukrajinske armije. Tek što su oficiri CIA počeli da istovaruju stvari (zašto su oni doleteli u borbenu zonu ostalo je tajna), helikoptere su napali borci 25. zenitskog bataljona koji je, nekoliko dana pre ovog događaja, prešao na stranu dobrovoljaca, ostavivši službu u ukrajinskoj armiji.

Evo šta se dalje dogodilo. U helikopterima se nalazilo 14 boraca. Od njih je samo jedan preživeo, 13 je poginulo. U početku on se predstavio kao kapetan Savuilov, ali su naknadna ispitivanja pokazala da je reč o plaćeniku američke kompanije Grejstoun.

Nažalost, preživeli tobožnji kapetan Savuilov takođe nije imao sreće. Dobrovoljci su pričali: „Njegovi saborci iz drugog helikoptera ostavili su i njega i poginule drugove. Mislili smo da će povesti ranjenog druga, ali su oni jednostavno uzeli njegovo oružje i odleteli."

Ne znam koliko, ali mislim da ima mnogo plaćenika iz Francuske, Švedske, Poljske, Amerike, koji leže u napaćenoj zemlji Novorusije. Ali, zato tačno znam da je jednan američki „divlji gusan" sahranjen i zna mu se grob. To je Mark Paslavski. Evo kako je sahrana ovog kauboja opisana u saopštenju pres službe ukrajinske Nacionalne garde…

 

      Posrnuli kauboj

 

Na terenu kojim upravlja Severna teritorijalna koalicija Nacionalne garde Ukrajine u Kijevu, 26. avgusta su se braća po oružju, porodice i prijatelji opraštali sa poginulima na istoku zemlje, dobrovoljcem 3. rezervenog bataljona specijalne namene Donbas, Markom Grigorjevičem Paslavskim, poznatim u jedinici po nadimku Franko.

Mark Paslavski je rođen 1959. godine na Menhetnu, u Njujorku, u porodici ukrajinskih emigranata. Godine 1981. završio je vojnu akademiju Vest point. Službovao je u 75. puku rendžera. Godine 1991. povukao se iz službe u činu majora i preselio u Ukrajinu.

U aprilu 2014. Mark Paslavski dobio je ukrajinsko državljanstvo i pridružio se bataljonu Donbas. Prošao je jednomesečnu obuku u centru za obuku Nacionalne garde Ukrajine i kao dobrovoljac je otišao u zonu antiterorističke operacije. Pogođen je sa tri metka u kičmu i poginuo je 19. avgusta 2014, u 55. godini, prilikom oslobađanja od terorista grada Ilovajska, Donjecke oblasti (grad Ilovajsk već odavno je oslobođen od pripadnika ukrajinskih snaga).

Ostavio je majku, dve sestre i brata koji žive u SAD. Sa terena Severne operativno teritorijalne koalicije, pogrebna povorka je išla ulicama glavnog grada do crkve Svetog Nikolaja na Askoldovom grobu, gde je posle ceremonije poslednjeg pozdrava Mark Grigorjevič Paslavski bio sahranjen sa svim vojnim počastima. Komanda Nacionalne garde Ukrajine izražava saučešće povodom tragedije.

 

      Sa svojim oružjem

 

O zverstvima i nasilju koje su izvršili strani plaćenici, nacisti Desnog sektora, borci Nacionalne garde i bataljona oformljenih od novca oligarha Igora Kolomojskog (on je štampao plakate na kojima nudi 10.000 dolara za ruskog špijuna), borci za ljudska prava sastavljaju tzv. Belu knjigu. O njoj ćemo jednom opširnije, a sada samo nekoliko činjenica i komentara za razmišljanje.

„Divlje guske" nisu prisutne samo u jedinicama ukrajinske armije. Oni češće traže svoje istomišljenike, to jest, naciste i najradikalnije nacionaliste. A takvih je mnogo, ali ne u regularnoj ukrajinskoj vojsci, već u odredima Desnog sektora, Nacionalne garde i bataljonima oligarha Kolomojskog poput „Ajdara", „Azova", „Dnjepra" i drugih.

Sva ova udruženja nikako ne mogu da se nazovu vojnim, armijskim, niti njihovi pripadnici mogu da se nazovu vojskom, oficirima itd. To su – kaznene ekspedicije. U bataljonu „Azov", na primer, svi simboli i uniforme su kopija fašističkih.

A ako su najsurovije ubice bili i jesu lokalci, Ukrajinci (najčešće banderovci iz zapadne Ukrajine), onda su poljski plaćenici odmah iza njih. Za njima slede Litvanci.

Možda Poljaci nikako ne mogu da oproste Rusima za to što su se u dalekoj prošlosti, u nemirnim vremenima (poljsko plemstvo već je zauzelo Kremlj), odjednom pojavili Rusi, Minjin i Požarski (njihovi spomenici nalaze se na Crvenom trgu) koji su podigli narod i isterali poljsko plemstvo.

I Litvanci su tokom istorije doživljavali poraze od Rusije. Ali, to je poezija u odnosu na činjenice. A one kažu: u specijalnim logorima u Poljskoj (gradić Legnovo) i Litvaniji obuku su prošli mnogi pripadnici ukrajinskih kaznenih jedinica. Kada su počele borbe u Novorusiji, moguće je da su Poljaci stigli i pre Amerikanaca do glavnog žarišta događaja. Dodaću i ovo: došli su sa svojom borbenom tehnikom i oružjem. Evo šta je nedavno ispričao pomoćnik komandira bataljona dobrovoljaca „Prizrak" („Duh"), Vladimir Stepanov:

– Plaćenici sa Zapada se i ne skrivaju. Na primer, znam da su protiv dobrovoljaca (milicije) došli da se bore Poljaci, oni idu u borbu sa svojom tehnikom i sa svojim ekipama: avionima i tenkovima. Tehnika zemalja Istočne Evrope sada se isporučuje Kijevu. Zato i nastavljaju da koriste protiv nas sve nova i nova oklopna vozila, bez obzira na to što smo mi uništili ogroman broj…

O „divljim guskama" može se naširoko pričati. Ali, glavno se već dogodilo: za američkim plaćenicima u avgustu su počeli da odlaze svojim kućima „zli" Poljaci, „meki" Litvanci, „intelignentni" Šveđani, „elegantni" Francuzi, „slabi" Hrvati itd. Zašto?

Zato što su bivši dobrovoljci (milicija) Novorusije brzo postali prava, efikasna armija koja je krajem avgusta krenula u ofanzivu na svim frontovima. Početkom septembra su čak i vojnici iz NATO podigli ruke u vis. Kada biste samo znali, dragi čitaoci, sa kakvim zadovoljstvo prepisujem izveštaj iz nemačkog časopisa Špigl (Der Spiegel):

„U Severnoatlantskoj alijansi sa skepsom gledaju na perspektive Kijeva u borbi sa snagama Donjecke i Luganske Republike i faktički priznaju poraz ukrajinskog rukovodstva u vojnom konfliktu. Nakon što su dobrovoljci (milicija) preuzeli kontrolu nad aerodromima u Lugansku i Donjecku, njihova premoć je postala očigledna."

Dužan sam da primetim da bi pobede armije juogoistoka bile nemoguće bez podrške, pomoći i direktnog učešća u borbrenim dejstvima dobrovoljaca iz raznih zemalja.

 

      Sloveni dolaze

 

Prvi su na stranu narodne samoodbrane stali Rusi, Belorusi i Srbi. Mnogi od njih uzeli su aktivno učešće u zaštiti Krima od neobanderovskih elemenata, a sada učestvuju u borbama za oslobođenje gradova i sela Novorusije. Pored Slovena, tu su i borci evropske antifašističke internacionale. Tako da, na neki način, Novorusija danas liči na Španiju za vreme Franka. U Donbas su stigle španske, francuske i italijanske patriote, a ima čak i Uzbeka, Čečena, Inguša itd, itd. Internacionala! Postoji i internacionalna brigada.

Kao što ste primetili, istakao sam u međunaslovu to da: „Sloveni dolaze". Uobičajenije je za Evropu i Ameriku i opasnije zvuči: „Rusi dolaze". Ali, neću mnogo da dužim o ruskom učešću u borbi Novorusije sa vlastima u Kijevu. Reći ću samo to da regularnih jedinica ruske armije tamo – nema. Dobrovoljaca, a u suštini je reč o bivšim vojnicima, ima mnogo, verovatno više od tri hiljade. Cela armija Novorusije ima oko 20 hiljada vojnika, a njeni redovi se stalno popunjavaju. A povodom fraze „Rusi dolaze" – to je izraz koji se često koristio na Zapadu u vreme hladnog rata i koji je oličavao navodnu dominantnu vojnu pretnju za zemlje NATO od strane SSSR-a. Frazu: „Rusi dolaze" pripisuju ministru odbrane SAD Džejmsu Forestolu koji je izvršio samoubistvo dok se nalazio na psihijatrijskom lečenju. Po jednoj od verzija, upravo sa tom frazom na ustima on je skočio sa prozora bolnice.

 

      Četnici sa Krima

 

Tabloid je već kratko pisao o tome da su u vreme pripreme i sprovođenja referenduma na Krimu, srpski četnici pomagali u održavanju reda. Oni su bez oružja patrolirali ulicama gradova, pomagali u organizovanju glasanja na biračkim mestima. Kada su kijevske vlasti počele u Novorusiji kaznenu operaciju, Srbi nisu ostali po strani. Pre nego što su se premestili u Donbas, predsednik četničkog pokreta Bratislav Živković razgovarao je sa novinarima o predstojećem putu. Navešću nekoliko kratkih delova, bez svojih komentara, jer je i bez njih sve jasno.

– Moji ljudi su došli na jugoistok Ukrajine, gde je bilo veoma opasno. Kada smo dobili poziv od naše braće kozaka, krenuli smo za Donjeck. Prvo smo se bavili sakupljanjem humanitarne pomoći. Rusi se brižno odnose prema nama, uopšte prema svim dobrovoljcima iz drugih zemalja – u pakao nas ne šalju. Zatim smo prošli sedmodnevnu obuku.

– Kakvim snagama raspolažemo u Novorusiji? U početku je 10 četnika formiralo odred Jovan Šević. Naglašavam da je ime odredu dato u znak poštovanja prema osnivaču Slavjano Srbije. Uzgred, sada je to Slavjanosrpski rejon Donjecke oblasti. Ovde su se, u vreme Katarine velike, doselili Srbi.

– Kakve zadatke izvršavaju četnici? U početku su nas molili da pomognemo u obezbeđivanju bezbednosti humanitarnih konvoja koji su iz Rusije stizali u gradove Novorusije. Kao i na Krimu, naša misija je pre svega humanitarna, mi se brinemo da ljudi dobiju hranu i lekove, deca – pelene, mleko itd. Prilikom nastupanja ukrajinskih nacista ljudi su gladovali, bili su im potrebni voda, hleb, lekovi.

– Kako smo obezbeđivali transporte humanitarne pomoći? Na Krimu nismo imali oružje. Ali, nemojte misliti da su četnici trčali ispred kamiona i vikali ukrajinskim vojnicima ili banditima nacionalne garde: „Braćo, molimo vas, ne pucajte u nas!"

Jasno je da Donjeck nije Krim, u Novorusiji se vodi rat i srpski četnici nisu razočarali. Srbi su stali rame uz rame sa Rusima kako bi svoj bes svalili na glave poljsko-ukrajinskih nacista. Neće im biti lako: Sloveni umeju da se bore.

– A u Lugansku smo dostavljali municiju i lekove za vojnike dobrovoljaca (milicije) koje je Nacionalna garda držala pod opsadom. Mi smo se probili do njih, ali ukrajinska armija je uspela da nas blokira. Bili smo pod opsadom oko 12 sati, ali pred svitanje smo uspeli da se probijemo. Gađala nas je artiljerija, a rezultat te paljbe: pogibija jednog borca Luganske narodne armije i ranjavanje jednog borca. Kod nas je bilo četvoro ranjenih, tri četnika i jedan Rus koji je stupio u naš odred. To je – rat.

P.S. Iz Srbije u Novorusiju stižu novi dobrovoljci. Odred "Jovan Šević" porastao je i sada broji 35 boraca. Sada ga nazivaju Slavjanski četnički odred, jer osim Srba u odredu ima i dobrovoljaca iz drugih slovenskih zemalja. Četnici koordiniraju svoje delovanje sa komandom armije Novorusije i predstavljaju jednu od najsposobnijih vojnih jedinica dobrovoljaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEKA OD DOSTIGNUĆA NAPREDNJAČKOG GRADONAČELNIKA U PUNJENJU I PRAŽNJENJU GRADSKE KASE

 

Nova gradska vlast u Novom Sadu nema para za trudnice, invalide ili penzionere, ali ima da plaća lumperajke gradonačelnika, investira u dubiozne nevladine organizacije, kao i da prašta porez najbogatijima.

 

         Đorđe Višekruna

 

Svaki dan prolazim industrijskom zonom Novog Sada, sablasno pustom i praznom: više podseća na azil za pse lutalice nego na nekadašnji motor razvoja Vojvodine. Novosađane je pogodio grom u obliku SNS-a. To je još jedan grom u izvedbi naprednjaka, ali ne prema glavnim dilerima droge, nego prema privredi.

Ono što Demokratska stranka nije uspela da sahrani, ona preduzeća koja su ostala zdrava i uspešna, naprednjaci su kao grobari uspeli da bace na kolena, na izdisaju im se uzimaju zadnji atomi snage, reketiraju se i javno i tajno i putem partijskih komesara za bezbednost i putem gradskih odluka.

I Hitler i Turci su ubijali narod sa više milosti od naprednjaka. Novosađani se moraju izboriti za lokalne izbore kako bi nova vlast hitno ukinula naprednjački danak i harač. Neophodno je hitno ukidanje odluke skupštine grada Novog Sada o utvrđivanju stope poreza na imovinu za pravna lica i zahtev za umanjenje poreza na imovinu za fizička lica od 25 odsto.

Ova odluka je otvoreni poziv investitorima da u Novom Sadu ništa ne grade i ne otvaraju radna mesta. Ova odluka je dokaz potpunog odsustva osećaja za realnost gradonačelnika Miloša Vučevića i naprednjaka, jer je posledica uništavanja privrede Novog Sada.

Nova vlast mora hitno da ukine odluku o utvrđivanju stope poreza na imovinu donetu od strane Skupštine grada Novog Sada dana 29. januara 2013. godine, a koja važi od 01. januara 2014. godine. Ovo su konkretni primeri kako naprednjaci uništavaju novosadska preduzeća.

Preduzeća koja imaju imovinu vrednu preko 50 miliona dinara sa 380.000 dinara plus 2 odsto od vrednosti imovine. To je godišnji porez na imovinu. Preduzeća koja imaju imovinu vredniju od 10.000.000 a manju od 25.000.000 dinara dinara trebaju da plate 40.000 dinara plus 0,6 odsto vrednosti imovine. Preduzeća vredna od 25 miliona do 50 miliona plaćaju porez na imovinu 130.000 dinara plus 1 odsto vrednosti imovine. Mikro, mala i srednja preduzeća koja žive i preživljavaju, a imaju neki lokal vredan 10 miliona dinara, odnosno 85.000 evra, treba da plate 40.000 dinara plus 0,6 odsto vrednosti.

Ovaj porez je viši od kamatnih stopa koje naplaćuju banke za investicione kredite. Za 12 godina, što je kraće za 8 godina od dugoročnog investicionog kredita, grad želi da naplati kroz porez celokupnu investiciju. Nisu tajkuni oni koji imaju 500m2 ili 1.000 m2 poslovnog prostora. Očigledno odsustvo poznavanja elementarnih ekonomskih parametara dovelo je do ove sramne i pljačkaške odluke, jer jedan i dva odsto su profitne stope, a kamatne stope na investicione kredite banaka se kreću od 0,75 odsto za veće do 1,75 odsto za manje i banke od toga žive.

Miloš Vučević je podigao porez na imovinu fizičkih lica, ali je napravio izuzetke, pa tako Tatarsko brdo (poznato kao Brdo lopova) i Kamenjar (poznat kao Dolina lopova), ne spadaju u elitna naselja, bez obzira na velelepne vile tu sagrađene, nego su kvalifikovani kao zapuštene zone sa minimalnom stopom poreza. Upravo se u ovim elitnim naseljima nalaze kuće članova Gradskog odbora, ali i finansijera SNS – od ministra Igora Mirovića pa nadalje.

Vučević je doveo lažnog investitora i pred kamerama najavio otvaranje fabrike za proizvodnju klima uređaja za vozove u Rusiji i Belorusiji, kao i zapošljavanje 600 Novosađana. Gde su obećane investicije, gde su nova radna mesta?

Miloš Vučević je samo formalno otvorio tržni centar BIG, čak je na otvaranje pozvao svog mentora Vučića. To je jedan od niza apsurda u Novom Sadu, jer je celu investiciju ugovorila prošla gradska vlast. Naprednjaci su samo presekli traku i slikali se za medije.

Gradonačelnik Novog Sada je tako napravio gradski budžet, da svaka mesna zajednica dobija za godinu dana po 500.000 dinara (i slovima: pola miliona dinara).

Kada se saberu plate sa doprinosima samo za jednog radnika u MZ, vidi se da pomenuta suma ni izdaleka nije dovoljna. Sa druge strane je za finansiranje nevladinih organizacija predviđeno šest miliona evra, ali zato nema para za trudnice, nema ni za invalide, ni za penzionere…

Na ovu krizu dati za nevladine organizacije 660 miliona dinara je suludo i nehumano, jer je to oko tri odsto rashodne strane budžeta. Za dve godine Vučević nije dao ni jedan jedini dinar da se završe započeti vrtići u PU "Radosno detinjstvo".

Miloš Vučević je u budžetu grada povećao stavku "troškovi gradonačelnika" sa 35 na 109 miliona dinara, znači preko tri puta. Da nije postao supermen kao Vučić, da se možda neće pojavljivati na tri mesta istovremeno? Da li to znači da će gradonačelnik povećati za isti procenat svoje aktivnosti u toku 2014?

On je duplirao porez na imovinu, ali su zato u republičkom parlamentu poslanici SNS iz Novog Sada glasali da se porez na prihode od zakupa poslovnih prostora ne uplaćuje u lokalni budžet nego u republički. To je njegova briga o standardu Novosađana.

Miloš Vučević je podneo krivičnu prijavu protiv Tomislava Bokana i čak štrajkovao pred sudom tražeći da se Bokan uhapsi zbog kupovine glasova, da bi potom sa tim istim Bokanom napravio koaliciju. Vučević priča o moralu, a on vlada Novim Sadom u ime Vučića, a ne u ime naroda, jer je bio treći na lokalnim izborima.

 

©Geto Srbija

^{materijal: Lst protiv mafije}

CURENJE PARA IZ KOLUBARE: MILIONI EVRA ZAVRŠAVAJU I U DŽEPOVIMA VEŠTIH MEŠETARA

 

Upoređujući ono šta piše na isplatnim listama smenskih radnika u Kolubari, sa onim što je Zakonom o radu predviđeno, jasno je da su radnici u dužem vremenskom periodu uskraćeni za propisani deo zarade za smenski rad. Naime, Zakonom je predviđen minimalni procenat isplate po ovom osnovu od 26%, a Kolubara kao poslodavac, isplaćuje samo 2%. To znači da je neko "zarobio" skoro četvrtinu zarade za 4500 smenskih radnika. U pitanju je ogroman novac, a to znači da se desila još jedna velika pljačka u ovom privrednom gigantu…

 

 

Do radnog mesta u Kolubari se i ranije stizalo teško, uz silne veze, urgencije, političke pritiske, podmićivanje i svega što uz to ide. Danas je još gore. U atmosferi gde je sve moguće i nemoguće, gde rukovodstvo, lokalni i oni drugi tajkuni kroje kapu, gde je reč gazde „božiji zakon", stvorena je situacija da je sindikat, kao kapa poslodavca, koji za svaku sitnicu preti "novim petim oktobrom", izdejstovavao kolektivni ugovor po principu balansiranja.

Tako su dozvolili da radnici pokrenu na hiljade radnih sporova pred sudom u Lazarevcu, koje uz stručnu pomoć lazarevačkih advokata pokrenuše radnici Kolubare, protiv svog preduzeće za naknadu štete zbog neisplaćenog dela zarade po napred opisanom osnovu.

Istina u početku je krenulo vrlo stidljivo i plašljivo. Uostalom kao tužiti majku Kolubaru koja te hrani, te koja je uhlebila tvoju decu, rođake, gde ti je otac zaradio penziju? To su bili moralni obziri, u principu poštenih ljudi, Kolubaraca. Neki ovo uradiše bez mnogo razmišljanja. Odmah tužiše. Nastadoše antagonizmi onih koji su tužili i onih drugih sa napred opisanim moralnim obzirima. Pored toga, niko nije bio siguran u pravni ishod još 2008. godine započetih sporova…

I tako sve dok prva prvostepena presuda nije doneta, na koju se Kolubara odmah žalila. Posle toga još nekoliko stotina istih. Na sve je Kolubara, odnosno njihova pravna služba, uložila žalbe Apelacionom sudu u Beogradu kao drugostepenom sudu.

A onda tajac, čekalo se još nekoliko meseci. Tada i neki od radnika se pokajaše što su tužili slušavši raznorazne glasine i nagađanja, kako država neće doneti odluku protivnu samoj sebi, odnosno jednoj od najjačih državnih firmi. Pa seljačke priče o „šutom i rogatom", te posle toga obaveza radnika kao tužioca da nadokanadi troškove postupka u slučaju gubitka spora. I tako sve do donošenja prve presude Apelacionog suda o odbijanju žalbe Kolubare i potvrđivanja prvostepene sudske odluke.

To je bio ključ koji otvara novu Pandorinu kutiju. Krenu tako još desetak hiljada novih tužbi. A iznosi nisu nezanemarljivi. U zavisnosti od visine plate dosuđeni iznosi naknade štete posle veštačenja, obračuna kamate i sudskih troškova su se kretali između 600.000,00 do čak 1.200.000,00 dinara.

Ovi iznosi bili bi i po nekoliko puta veći, jer je bilo radnika koji su radili po smenama i po 20 i više godina, da nije bilo ograničenja u Zakonu o radu oko zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa koja je ograničena na tri godine, te se isplaćeni iznosi odnose na ovaj period unazad od podnošenja tužbe.

I posle ovoga bilo je nevernih Toma, kako od toga neće biti ništa, kako će neki „tata" lupiti šakom o sto i reći „dosta kako vas nije sram", ili najčešće, oni koji su tužili prvi će dobiti otkaze, jer Kolubara sama po sebi ima značajni broj viška radne snage.

Otkaz bi značio meru retorzije, odnosno uzvraćanje istom merom, srpski rečeno: osveta. I opet sumnja, strepnja onih koji su tužili pa i onih koji nisu, da li su dobro ili loše postupili. Međutim, sve se završi onog momenta kada krenuše prva izvršenja i isplate pozamašnih novčanih svota pa i za Kolubarce.

Počeše čašćavanja, prozivanja i podjebavanja onih koje se „opariše" onima koji nisu imali muda da tuže. To je kap koja je prelila čašu. Tada i oni najveći sumnjivci i najmanje hrabri, pre svega pod pritiskom svojih najbližih tužiše po ovom osnovu Kolubaru. Broj onih koji su tada podneli tužbe se popeo na neverovatnih 99 %!

Drugi deo ove priče odnosi se na lazarevačke advokate. U prvom naletu kada su radnici po prvi put tužili, kada se nije znalo kakva će konačna odluka biti doneta, advokati pored svojih troškova koji im redovno pripadaju po njihovom tarifniku, zaključiše sa radnicima i ugovore o posebnoj procentualnoj nagradi, ako budu uspeli u sporu!

Taj procenat se kretao u početku 10 do 15 %, naravno plus troškovi koji ima za preduzete radnje pisanja tužbi i zastupanja pripada. Priča se kako je lazarevački advokat Jakšić u početku podigao kredit kod banke ne bi li sam isfinansirao prvih nekoliko stotina predmeta, za troškove koje ne trpe odlaganja, kao što su troškovi veštačenja.

To je bio i mamac i magnet za nove klijente, te poruke onima koji su mu dali punomoćje da ako dovedu još deset svojih kolega da ih zastupa, dobijaju gratis advokatsku uslugu. Sistem sličan multi-levelu.

Bilo kako bilo ovaj obrazac uspe, Jakšića prigrabi sebi trećinu klijenata, te čovek za par godina na jeftin trik i jednostavnu stvar zaradi par miliona evra! I ne samo on, još nekoliko lazarevačkih advokata se dobro ovajdiše, te komotno posle ovoga mogu da idu u penziju, uživajući plodove svog ne velikog i stručnog rada, ali gluposti i dualizma poslovodstva i sindikata Kolubare.

Pitanje koje se neumitno nameće je na čiju štetu se obogati advokat Jakšić i slični? Neću da vređam čoveka, da kažem kako je to nepošteno zarađeno, zloupotrebljeno ili nešto drugo protivpravno. On je jednostavno imao sreće, našao se u pravo vreme na pravom mestu.

Na pitanje autora ovog teksta zameniku generalnog direktora Kolubare za pravne poslove, sa početka priče još 2009. godine, zašto Kolubara ne radi vansudska poravnanja ili reši ovaj problem van suda na drugi mirni način, što ovaj pravni sitem daje mogućnosti, dobio sam odgovor kako isplata po sudskim odlukama ide na teret EPS-a, a van suda, na teret Kolubare, koja ima ograničena sredstva striktno dozirana iz EPS-a.

Sledeće pitanje je bilo zašto se po hitnom postupku ne izmeni Kolektivni ugovor, te ispravi ranije napravljena greška, u delu isplate zarade za smenski rad, te da se ista isplaćuje uz redovnu zaradu . Odgovor je bio da se sindikat tome protivi, ili on se pita. Sledeće pitanje je bilo ko je ovde lud da dozvoljava odliv više od 60.000.000 evra, od čega je kroz kamate i sudske troškove otišlo najmanje 20.000.000 evra?

U međuvremenu, advokati su ukinuli ugovore o svojim ekstra nagradama, jer faktički ne postoji nikakav rizik gubitka ovih sporova. Rade za svoju redovne naknade utvrđene advokatskim tarifnikom. Kolubara je prestala da se žali na prvostepene presude, ne bi li makar u tome smanjila sudske troškove, jer je svaka žalba bila Sizifov posao. To što se ova ogromna sredstva ne isplaćuju sa računa RB Kolubara, nego sa računa EPS-a, nije od velikog značaja, jer se radi o novcu ovog naroda.

I tako već punih pet i više godina kako traje napred opisano. Još se niko nije setio da treba nešto menjati i otkloniti manjkavost u propisima koji regulišu ovu materija, odnosno uskladiti Kolektivni ugovor sa odredbama Zakona o radu. Ovde ima svega sem domaćinskog poslovanja.

Domaćin, što bi se u konkretnom slučaju moglo nazvati poslovodstvo Kolubara, na čelu prvo sa Tomićem, preko Jovičića i Ćerana, poznatijih kao Insajder zvezda, do poslednjeg Grčića, glavnog igrača novih vlastodržaca za sve ovo vreme ništa ne učiniše da se zaustavi dalje čerupanje Kolubare.

Kuća prokišnjava, zidovi su toliko vlažni i truli da svaki dan preti rušenje, a oni umesto da krov poprave i spreče dalje urušavanje, oni trule zidove prekrivaju novim slojevima krečenja ili fasade, kako bi sakrili sopstvenu nesposobnost. Ovo i vrapci na granama znaju u Lazarevcu. I ovi poslednji na čelu sa PP Vlade. Već godinu i po su na čelu Kolubare.

Siguran sam da su ovog problema bili svesni već prvog ili drugog dana posle ustoličenja, i šta učiniše da se dalje ne odliva velika količina novca nešto manja od one koja je spomenuta prilikom zloupotreba prilikom angažovanja privatne mehanizacije.

Da se razumemo. Pisac ovog teksta nikada nije bio da se radnicima koji imaju neko pravo to isto uskraćuje. Konkretno pravo za isplatu dela zarade u vidu tzv. smenskog rada.

Taj deo zarade je radnicima RB Kolubara mogao već više godina biti isplaćivan uz redovnu zaradu, bez suda i sudovanja, i kojekakvih komplikacija. Ali u Srbiji važi još uvek sistem, što jednostavno kad može komplikovano, što jeftino kada može skupo, što pametno kada može glupo.

I dok svakodnevno u štampanim i elektronskim medijima čitamo i slušamo o krizi, stezanju kaiša, štednji kao vrhunskom činu novog patriotizma, dotle u Kolubari curi na sve strane. Svi to vide i znaju i ništa ne preduzimaju.

Bitno je da se gospodinu Aleku pokažu kako su bolji od prethodnih, kako su sprečene zloupotrebe, pohapšene organizovane kriminalne grupe na čelu sa portirom Perom i babaserom Grdanom. Portir Pera je uhvaćen na delu kako je svoga komšiju Radišu penzionera pustio u trećoj smeni na radno mesto i zajedno igrali tablić. Kod babasere Grdane na redovnom godišnje popisu utvrđen je manjak 3 (slovima: tri) rolne dvoslojnog toalet papira. Osnovano se sumnja da je imenovana iste prisvojila i odnela svojoj kući.

I da ne ostanem dužan onima koji su na ovaj problem blagovremeno upozoravali svoje poslovodstvo. Pre svega mislim na nekoliko pravnika zaposlenih u Kolubari. Ukoliko bi problem malo više zategli dobijali bi upozorenje da ne talasaju, da gledaju svoja posla ili će im babasera Grdana dok nije uhapšena sada biti sekretarica. Tako od pravnih stručnjaka u Kolubari postadoše konjušari, poslušnici koji su ne retko bili nagrađivani za svoju poslušnost, a u suprotnom surovo kažnjavani i raščinjavani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije