Архива

Posts Tagged ‘devize’

ČIST GUBITAK: NBS, JORGOVANKA I ZAŠTO ARAPSKA BANKA ČUVA DEVIZNE REZERVE SRBIJE??!

27. децембра 2015. 1 коментар

 

Narodna banka Srbije ima dve mogućnosti šta da radi sa deviznim rezervama: da ih ostavi na računu neke od velikih svetskih banaka ili da ih plasira direktno u privredu Srbije. Umesto toga, ona se odlučuje za treću soluciju:

deponuje ih u relativno malu banku u inostranstvu koja ta sredstva preko više povezanih lica vraća u Srbiju da bi za svoj i račun ovdašnjih političara kupovala državne obveznice i obradivo zemljište. Pošto na ovaj način Srbija trpi gubitak od četiri odsto godišnje, deponovana sredstva biće potrošena za najviše 25 godina.

 

                      Milan Malenović

DEVIZNE REZERVE SE PREDAJU ARAPIMA NA CUVANJE

 

Početkom 2015. godine u je Beogradu osnovana "Mirabank" a.d.  sa osnovnim kapitalom od 15 miliona evra, preciznije 1.790.700.000 dinara. Uplatu je izvršio vlasnik pomenute banke, holandsko privredno društvo "Duingraaf Financial Investments B.V" iz Amsterdama.

U međuvremenu je ova banka dobila i dozvolu za rad, koju joj je izdala Narodna banka Srbije.

I ako ne postoji nigde drugde u svetu osim (za sada samo na papiru) u Beogradu, gde je na adresi Španskih boraca 3 iznajmila nekoliko prostorija, ova banka najavljuje izuzetno značajne investicije u Srbiji, u visini od čak pet milijardi dolara.

Taj novac u ovom trenutku nemaju ni "Mirabank", a nema ga ni njegov osnivač, ali će on ubrzo stići i to od Vlade Republike Srbije.

Onaj ko pokuša da pronađe "Mirabank" bilo gde u svetu, pa čak i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, odakle zvanično potiče njen kapital, biće gorko razočaran. Nigde u svetu nema banke sa ovim, ili sličnim imenom.

Osnivač i trenutno jedini zvanični vlasnik akcija ove banke, "Duingraaf Financial Investments B.V" je ništa manji rebus. Kompanija pripada finansijskoj hobotnici "Royal Group" iz Abu Dabija. To je sve što o njoj može da se sazna, pored adrese u Amsterdamu, gde joj je sedište.

Dakle, ni osnivač nema nikakvih referenci zbog kojih bi se neko odlučio da banci poveri svoj novac.

"The National" je najstariji list iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji izlazi na engleskom jeziku. U svom izdanju od 15. marta 2015. godine ova novina je objavila jedan poduži članak o planiranim investicijama UAE u Africi, u kome, između ostalog, navodi da je vlasnik "Royal Group" iz Abu Dabija izvesni šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan.

Ugledni časopis "Forbes" u 2014. godini pominje pomenutog šeika na mestu 50 od 100 najbogatijih Arapa. Po tom izveštaju šeik Tahnun je predsednik borda direktora i vlasnik 5,4 odsto akcija FGB banke ("First Gulf Bank")  iz Abu Dabija, koja je u većinskom vlasništvu vladarske porodice tog emirata. O nekom eventualnom vlasničkom udelu u "Royal Group" nema ni reči.

Pošto je nezamislivo da državni medij "The National" pogrešno navede vlasnika jedne kompanije, koji je uz sve to još i član vladarske porodice, nešto drugo je po sredi.

Odlično dobro obavešteni "Forbes" pokušava da utvrdi prave vlasničke odnose, a zanemaruje one fiktivne. Zbog toga ovaj američki časopis u imovinskoj karti šeika Tahnuna ne navodi da je on vlasnik "Royal Group", jer je stvarni vlasnik neko drugi. Šeik, očigledno, već poseduje iskustvo u zakulisnim operacijama.

Da je šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan čovek od poverenja emira Kalife bin Zajeda bin Sultana al Nahjana, apsolutnog gospodara Abu Dabija i predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji se angažuje za najpoverljivije i najkomplikovanije finansijske transakcije, vidi se i iz njegovog imenovanja za glavnog pregovarača sa vrhuškom nemačkog automobilskog koncerna VW.

 

       Šta šeici kontrolišu

 

FGB banka je uz porodice Porše i Pieč najveći pojedinačni vlasnik pomenutog nemačkog proizvođača automobila, i zbog nedavne afere sa lažiranim rezultatima izduvnih gasova njene investicije su ugrožene do visine od čak tri milijarde dolara.

Prvo što je samovureni šeik Tahnun uradio posle postavljanja na mesto predstavnika FGB-a u poslovodstvu VW-a bilo je da na raport u Abu Dabi pozove sve direktore nemačkog giganta, ali i predstavnike porodica Porše i Pieč koje tradicionalno vode glavnu reč u ovom koncernu.

Oni koji ga poznaju, šeika Tahnuna opisuju kao veoma upornog čoveka, koji se ne zadovoljava rečima, već se zanima samo za brojeve i dokumentaciju istražuje do najsitnijih detalja. U odnosu na ostale prinčeve vladarske porodice Abu Dabija, ne voli bahate provode i živi relativno povučeno. Ima odlično profesionalno obrazovanje sticano na najelitnijim svetskim školama.

Zbog svih ovih svojih osobina, šeik Tahnun je čovek preko koga najveći broj članova vladarske porodice Abu Dabija pere pare. On istovremeno rukovodi i FGB bankom i "Royal" grupom,  koja je konačni vlasnik "Mirabanke" u Srbiji, pa je tako i ključni čovek u operaciji nove pljačke Srbije.

Devizne rezerve  svake države predstavljaju kamen temeljac njene monetarne stabilnosti. Sve centralne banke svoj novac drže u preferencijalnim bankama izuzetno visokog boniteta, jer se samo njihove garancije prihvataju u međunarodnom poslovanju.

Još od kraja 2013. godine Narodna banka Srbije svoje devizne rezerve postepeno prebacuje u FGB banku, koja ima rejting "A plus", što joj omogućuje poslovanje na međunarodnom tržištu hartija od vrednosti, posebno državnih obveznica.

Srbija raspolaže deviznim rezervama od oko 10,5 milijardi evra, a oko polovine te sume je na slobodnom raspolaganju, dok ostatak čine obavezni depoziti banaka i rezervisane garancije za kredite javnog sektora.

Novac poveren na čuvanje FGB banci ima kamatni prinos od manje od jedan odsto, a u pojedinim slučajevima se zaračunava sano eskontna kamata domicilne centralne banke (Federalnih rezervi, kada je u pitanju dolar, odnosno Evropske centralne banke, kada su deponovani evri). U pojedinim periodima ona je iznosla i manje od 0,3 odsto godišnje.

Držanje deviznih rezervi u FGB banci je, očigledno, štetno po Srbiju jer, zato što ne prati inflaciju, obezvređuje deponovana sredstva.

Ovaj posao je, međutim, veoma unosan za vlastodršce u Srbiji.

FGB banka, kojoj je na čelu šeik Tahnun, koristeći sredstva koja joj je na čuvanje poverila Narodna banka Srbije, finansijski podržava "Royal Group", koju kontroliše i šeik Tahnun. Za početak je predviđena transakcija od 300 miliona dolara koja će biti prosleđena "Mirabanci".

Ovu informaciju na neki način potvrđuje i advokatska kancelarija "Karanović i Nikolić" iz Beograda, koja je bila angažovana prilikom osnivanja "Mirabanke" u Srbiji.

Na veb prezentaciji pomenutih advokata pojavila se vest kako će početne investicije "Mirabanke" u našoj zemlji iznositi do 300 miliona dolara, što odgovara svoti koju je "Royal Group" dobila iz deviznih rezervi Srbije deponovanih u FGB banci.

Ove početne stotine miliona dolara biće upotrebljene kao navodne arapske investicije u Srbiju. Posle njih uslediće dalje povlačenje sredstava iz deviznih rezervi radi "investiranja".

 

       Interesi mahera sa državnog vrha

 

Najlukrativniji posao je onaj sa državnim obveznicama Srbije koje se kupuju uz kamatnu stopu od oko 4,5 odsto na godišnjem nivou. Računica je jasna: novac Srbije se "skladišti" uz trošak od 0,5 odsto godišnje, ali se investira sa prinosom od 4,5 odsto, što na godišnjem nivou čini čistu zaradu od 4 odsto, odnosno četiri miliona evra na svakih uzetih sto miliona evra.

Pošto Srbija prosečno godišnje proda obveznica za oko milijardu evra, to znači da maheri sa državnog vrha na ovaj način svake godine zarade 40 miliona evra investirajući preko arapskih saučesnika.

Uproštenim rečima, šema izgleda ovako: Guverner narodne banke, danas Jorgovanka Tabaković, po zakonu je jedina osoba koja odlučuje gde će se čuvati državne devizne rezerve, a o svojoj odluci nije dužna da obavesti ni narod, a ni Skupštinu, jer se to tretira kao državna tajna.

Ona, počevši od 2013, taj novac prebacuje u FGB banku u Abu Dabiju. Sa ovom bankom se zatim sklapa ugovor po kome se naše vlasti obavezuju da jedan deo sredstava dugoročno deponuju (najmanje na dve godine, koliko je potrebno da se završi "investicioni ciklus").

Pošto nije zgodno da se banka, koja čuva naše devizne rezerve pojavljuje istovremeno i kao investitor u Srbiji, direktor banke preko firme koju takođe kontroliše, a preko koje već pere pare, osniva "banku" koja nema ni pedigre, ni reference, ni štediše, a realno ni potencijalne mušterije.

Toj banci se, zatim, prebacuju sredstva iz deponovanih deviznih rezervi NBS-a, koja ona "plasira" kroz navodne kredite svojim klijentima (članicama iste poslovne grupacije, u ovom slučaju "Royal Group"), a oni zatim kupuju državne obveznice Srbije sa godišnjim prinosom od 4,5 ili više odsto.

Ovakvim poslovanjem Srbija "zarađuje" 0,5 odsto godišnje, ali istovremeno gubi četiri odsto koje međusobno dele ovdašnji političari i arapski šeici.

Prema izjavama čelnika "Mirabanke" ona je osnovana da finansijski, kroz povoljne kredite, pomogne arapskim investitorima u Srbiji i planira ukupni volumen poslovanja od oko pet milijardi dolara. Ova banka može da daje izuzetno povoljne kredite, jer posluje tuđim parama koje je dobila bez ikakve kamate, ako izuzmemo onih smešnih 0,5 (ili manje) odsto.

FGB može mirno da plasira od Srbije dobijene devize, jer se naša država obavezala da jedan deo sredstava neće povlačiti pre dogovorenog roka. Osim toga, ceo plan i jeste razrađen sa čelnicima ove unesrećene zemlje, koji zauzvrat svake godine dobijaju nekoliko desetina miliona evra da bi ćutali i žmurili.

 

    A 1. Velike investitore ne zanimaju državne obveznice

Iznenadno arapsko investiciono interesovanje za Srbiju ima svoju cenu, koja trenutno iznosi oko 10,5 milijardi evra, koliko su vredne naše devizne rezerve deponovane u njihovoj banci.

Da bi taj novac mogao da se ponovo plasira u Srbiju, ovog puta pod etiketom stranog ulaganja, potrebno je saučesništvo najviših struktura vlasti ove zemlje.

Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković jedina unapred tačno zna kada i koliko sredstava iz pomenute sume moraju da budu oslobođena za plaćanje dugova ili za vraćanje obaveznog depozita banaka. Zbog toga je njena uloga neprocenjiva.

Sav novac koji nije potreban za isplate po pomenutim osnovama može da bude "investiran". Najčešće su "investicije" u Srbiju, jer njihovu bezbednost i uspešnost garantuju saučesnici iz vrha vlasti.

Kako za deponovane devize garantuje FGB banka, koja je u vlasništvu porodice al Nahjan, srpske vlasti su morale pre početka akcije pranja para da nađu način kako da emiru garantuju da će u slučaju nepredviđenih okolnosti (kao što je dolazak poštenih ljudi na vlast u Srbiji) novac pravovremeno moći da bude povučen i vraćen na račun u FGB banci.

Zbog toga je vlada Aleksandra Vučića promenila zakon i omogućila i fizičkim licima, običnim građanima, da trguju državnim obveznicama Republike Srbije, jer se pokazalo da veliki investitori ne pokazuju naročito interesovanje za ove hartije od vrednosti.

Kako je prinos na obveznice viši od kamata na štednju u bankama, vlast očekuje da će građani bez razmišljanja obveznice kupovati na sekundarnom tržištu uz odgovarajući diskont.

Državnim obveznicama se sada trguje i na Beogradskoj berzi, a u prva tri dana primene izmenjenog zakona, u oktobru je promet iznosio 3,5 miliona evra. Ovo pokazuje da je vlast dobro izračunala da će narod od nakupaca otkupljivati ranije plasirane obveznice. Minimalna vrednost devizne obveznice je 1.000 evra.

Posle ovakvih vesti i emir će pristati da se njegova banka koristi za nezakonito reinvestiranje deviznih rezervi Narodne banke Srbije. Krajem oktobra NBS je na rezervama imala 10,67 milijardi evra.

 

    A 2. I FGB banka u Srbiji?

FGB banka je sredinom februara 2013. demantovala glasine kako započinje rad na srpskom tržištu. Krajem novembra 2015. pojedini inostrani mediji, koji prate dešavanja u bankarstvu i na finansijskom tržištu, objavili su vest kako FGB planira da uskoro dođe i u Srbiju.

Osim u UAE, banka je trenutno prisutna u Kataru, Singapuru, Londonu, Indiji, Libiji, Hong Kongu i Seulu. U Sjedinjenim Američkim Državama posluje preko partnera, kao što je "Wells Fargo". FGB raspolaže sopstvenim kapitalom od 33 milijarde dolara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KAŽNJIVA NEPOSLUŠNOST: I SAMA POMISAO NA POLITIČKU SAMOSTALNOST I NEUTRALNOST DRŽAVE A BEZ UTICAJA AMERIKE I NATO, OPASNA!!!

28. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Ideja da Evropa bude nezavisna od stranih centara moći je stara koliko i ideja ujedinjene Evrope. „Treći put", odnosno ista distanca prema Vašingtonu i Moskvi dugo su zastupali veliki evropski državnici. Neke od njih ovo je koštalo političke karijere, a drugi su izgubili živote. Multinacionalne kompanije koje vladaju svetom ne praštaju.

 

                   Bernardo Vitulano (dopisnik iz Rima)

CVRSTA RUKA NATO-4

 

Šarl De Gol  , nekadašnji francuski predsednik, bio je jedan od najglasnijih zagovornika „Trećeg puta" Evrope, odnosno saradnje ne samo sa Vašingtonom, već i sa Moskvom. U slučaju rata sovjetske trupe su u to vreme mogle za 72 sata da izbiju na Rajnu i Francuska bi treći put u 20. veku bila na prvoj liniji fronta. Da bi se to izbeglo De Gol je težio saradnji, a ne konfrontaciji sa Kremljom.

Iako formalno članica NATO pakta Francuska nije bila uključena u njegovu komandnu strukturu, već bi u slučaju rata samostalno delovala. Drugi korak koji je De Gol hteo da povuče u pravcu „Trećeg puta" bilo je ekonomsko osamostaljenje Francuske od Sjedinjenih Američkih Država.

Posleratna svetska privredna obnova zasnivala se na monetarnom dogovoru iz Breton-Vudsa kojim je regulisano da se međudržavne finansijske transakcije odvijaju u američkim dolarima, a da dolar bude vezan za zlato po uvek istom kursu.

Teoretski je to značilo i da svako u svakom trenutku može svoje dolare da zameni za unapred određenu količinu zlata. Garant plaćanja bila bi američka Centralna banka – Fed .

Kako bi ojačao francuski franak i od njega učinio međunarodno sredstvo plaćanja De Gol je želeo da mu da zlatnu podlogu i zatražio je od Fed-a da mu u zlatu isplati francuske dolarske rezerve.

Još dok su trajali pregovori u Francuskoj su u leto 1968. izbili masovni studentski nemiri koji su zemlju uveli u političku krizu i konačno rezultirali De Golovom ostavkom 1969. godine. Njegov naslednik nije više insistirao na konverziji dolara u zlato, a vremenom je i De Golova ideja „Trećeg puta" zaboravljena u Francuskoj.

Da nemiri iz leta 1968. nisu bili spontani, već organizovani iz istih centara koji su decenijama kasnije pokrenuli različite „obojene" revolucije i arapska proleća, vidi se po sudbini jednog od organizatora protesta, tada mladog studenta Danijela Kon Bendita, koji je posle uspešno obavljenog posla emigrirao u Zapadnu Nemačku i tamo dobio politički azil zbog navodnih progona u Francuskoj.

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka u SR Nemačkoj se pojavio antiratni pokret mladih „Zeleni" koji se borio za izlazak iz NATO pakta i vojnu neutralnost Nemačke. Njihovi aktivisti su blokirali američke vojne baze kako u njima ne bi bili stacionirani raketni sistemi „Peršing" i uzvikivali: „Bolje peting, nego peršing".

Pokret je ubrzo prerastao u političku stranku koja je ušla i u savezni nemački parlament, Bundestag, kao i u brojne lokalne skupštine. Jedan od osnivača bio je i Kon Bendit.

Nesporni lideri i glavni ideolozi „Zelenih" bili su Petra Keli  i general u penziji Gert Bastijan  koji su insistirali na vojnoj neutralnosti Nemačke i ekvidistanci prema Vašingtonu i Moskvi.

Padom Berlinskog zida dobili su dodatni vetar u jedra, jer ako nema više Varšavskog pakta nema ni potrebe da opstane NATO. Bili su i suviše omiljeni u članstvu i među biračima „Zelenih" da bi bili smenjeni.

U oktobru 1992. njihova beživotna tela su pronađena u kući u kojoj su zajedno živeli. Zvanična istraga je brzo završena zaključkom kako su njih dvoje u trenucima duboke depresije počinili zajedničko samoubistvo. (`ajde!!!?????)

Zašto bi neko ko je i privatno i politički uspešan i čija je karijera u usponu upao u tako tešku depresiju, nikada nije objašnjeno. Dosije je zatvoren i arhiviran, a ni novo rukovodstvo „Zelenih" nije insistiralo na nastavku istrage.

Nove rukovodioce je doveo Kon Bendit, siva eminencija stranke. Po njegovoj preporuci na vodeće pozicije su došli takozvani realosi (članovi stranke koji su bili spremni na političke kompromise) na čelu sa Joškom Fišerom.

Vojna neutralnost i „Treći put" su odmah zaboravljeni, a nemačka vlada u kojoj je Fišer bio vicekancelar donela je tumačenje ustava po kome Bundeswer (nemačka vojska) sme da interveniše bilo gde u svetu u okviru NATO pakta, pa i bez mandata Ujedinjenih nacija. Nemačka je tako bila u mogućnosti da 1999. učestvuje u bombardovanju Jugoslavije.

Velike komunističke partije Zapadne Evrope rano su se distancirale od staljinistističkog modela realnog socijalizma koji je bio na snazi u tadašnjem Sovjetskom Savezu, tako da je „Treći put" (ni Moskva, ni Vašington) za njih bio prirodna odluka.

Komunistička partija Italije (KPI)  postala je krajem šezdesetih godina prošlog veka najsnažnija stranka u italijanskom parlamentu. Početkom sedamdesetih je Bela kuća jasno i javno upozorila Italiju da neće tolerisati vladu u kojoj učestvuje i KPI.

Posle krvavog puča u Čileu 1973. i ubistva legalno izabranog komunističkog predsednika ova upozorenja su u Rimu ozbiljno shvaćena i formirane su vlade nacionalnog jedinstva bez učešće KPI u njima.

Lider najjače građanske stranke, konzervativne Demohrišćanske partije (DC) bio je tada Aldo Moro koji se ideološki od vođe KPI Enrikea Berlinguera  razlikovao po mnogim pitanjima, osim po posvećenosti „Trećem putu". Ovo kod njih dvojice nije bila samo jedna od ideja, već uslov svih uslova da se izbegne Treći svetski rat, nuklearni holokaust i nestanak ne samo Italije, već i cele Zapadne Evrope.

Do kraja sedamdesetih godina saradnja Moroa i Berlinguera je jačala i postignut je dogovor da KPI uzme i zvanično učešće u vladi sa kojom je po najvažnijim pitanjima ionako tajno sarađivala. Već bi sam čin ulaska KPI u vladu bio akt otvorene neposlušnosti prema Vašingtonu i promocija početka primene „Trećeg puta".

U proleće 1978. je Moro otet, a zatim ubijen. Istraga je utvrdila da su izvršioci bili pripadnici ultra-levičarske terorističke organizacije „Crvene brigade"  , ali i to da oni nisu otmicu mogli da organizuju bez logističke podrške zvaničnih tajnih službi. Ko je i kako pomogao Crvenim brigadama nikada nije zvanično obelodanjeno.

Berlinguer je sam nastavio borbu za italijanski „Treći put". Harizmatičan i odlučan on je uspeo ponovo oko KPI da okupi stranke, pokrete i pojedince iste ideje kako iz Italije, tako i iz inostranstva.

Tokom predizborne kampanje 1984. iznenada je doživeo moždani udar od koga je umro. Njegova smrt je u mnogome podsećala na misterioznu smrt pape Jovana Pavla I, 1978. godine.

KPI posle Berlinguera nije odustajala od „Trećeg puta", ali je politički razvoj u Italiji i svetu ovu stranku brzo gurnuo u rasulo. Danas u italijanskom parlamentu sedi jedna mala partija sastavljena od nekadašnjih pripadnika desnog krila KPI i levog krila DC koji su se okupili oko ideje „Trećeg puta", ali niti imaju političkog uticaja da to sprovedu, niti su i sami previše zagrejani za zaostavštinu Berlinguera i Moroa.

Poslednji političar na vlasti u Italiji koji je odlučio da ide „Trećim putem", iako ne iz ideoloških već iz pragmatičnih razloga (to mu je donosilo više glasova) bio je Silvio Berluskoni  . On nije javno promovisao „Treći put", ali je činio sve da do njega dođe.

Još početkom ovog veka on je sklopio energetski sporazum sa Rusijom koji je predviđao snabdevanje Italije ruskim gasom i naftom po povlašćenim uslovima. „Južni tok" je bio deo tog sporazuma, zbog čega je projekat naišao na veliki otpor kako u Briselu, tako i u Vašingtonu.

Posle sporazuma sa Putinom, Berluskoni je potpisao istorijski ugovor sa Moamerom el Gadafijem koji je predviđao izgradnju naftovoda i gasovoda ispod Sredozemnog mora koji bi povezivao Libiju i Italiju.

Pomoću ova dva sporazuma Italija bi stekla punu energentsku nezavisnost, što bi vremenom vodilo i u političku nezavisnost od diktata iz stranih prestonica. Zbog toga je protiv Berluskonija pokrenuta dobro organizovana kampanja koja ga je u medijima optuživala za razvrat. U javnost su iznošeni snimci sa privatnih orgijanja italijanskog premijera i njegova politička karijera je doživela krah.

Isto je prošao i francuski političar Dominik Štros Kan koji je još kao direktor Međunarodnog monetarnog fonda došao do istog zaključka kao i De Gol da bez finansijske nezavisnosti nema ni političke nezavisnosti.

Najveći broj akcija velikih evropskih kompanija nalazi se u stranim rukama. Između 60 i 70 odsto akcija nemačkih industrijskih giganata (Mercedes, VW, Simens, Krup…) u posedu je fondova koji imaju nominalno sedište u nekom poreskom raju, ali čiji pravi vlasnici, kako je sa mesta prvog čoveka MMF-a utvrdio Štros Kan, sede u Njujorku ili Londonu. Ista je situacija i u ostalim zemljama EU.

Zbog toga se Štros Kan zalagao za vraćanje Centralne banke Evrope u ruke nacionalnih vlada članica kako bi se stvorila protivteža MMFu koji je u rukama Amerikanaca i njihovih satelita, kao što je Velika Britanija, i od prekookeanskih investitora otkupile evropske akcije. Njemu je zato montiran slučaj navodnog silovanja čime se završila njegova politička karijera.

Velike italijanske stranke zato danas dobro paze da ne upadnu u zamku u koju su upali Berluskoni ili Štros Kan. Nekadašnji saveznik Berluskonija, pokret Lega Nord, ograničava se na zahteve za većom regionalizacijom Italije i EU, a stranka „Pet zvezdica", bez koje nema stabilne većine u oba doma italijanskog parlamenta, zadovoljava se blagim zahtevima za izlazak Italije iz evro zone, ali ne i iz EU niti pominje „Treći put". Niko od političara ne želi da bude otet i ubijen kao Moro, niti da izvrši „samoubistvo" u prisustvu vlasti kao Kelijeva i Bastijan.

 

      A 1. Da je Siriza istrajala…

Glavni distributer energenata za EU je Nemačka koja je uspela da stopira „Južni tok", ali zato proširuje kapacitete „Severnog toka" koji direktno spaja nju i Rusiju. Berlin je i najvažniji garant nesmetanog protoka ruskog gasa preko Ukrajine. Zbog toga Nemačka može ostalim zemljama EU da diktira kako da se ponašaju.

Grčka kriza je deo scenarija dalje dominacije Berlina i Vašingtona u Evropi. Dok mediji pišu o tome kako su najvrednije aerodrome u Grčkoj, koje je vlada u Atini po sporazumu sa Trojkom (MMF, EU i Centralna banka Evrope) morala da privatizuje, kupljeni od strane jedne nemačke kompanije, zanemaruje se pravi razlog kolonizacije Grčke.

Ispod teritorijalnih voda Grčke u Egejskom moru nalaze se najveće otkrivene zalihe prirodnog gasa i nafte u Zapadnoj Evropi. Da je Siriza istrajala u svojim naporima izlaska iz evro zone i početka „Trećeg puta", ovo neizmerno bogatstvo bi pripalo grčkom narodu i omogućilo otplatu grčkih dugova. Multinacionalne kompanije bi ostale kratkih rukava.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

AMATERIZAM U BIA: SLUŽBIN ZAVODNIK, SPONZORUŠA I KOMPROMITACIJA SLUŽBE, VLASTI I POSLOVNIH PARTNERA!!!

7. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Povodom isceniranog prekida rada u Bezbedonosno-informativnoj agenciji dvojici udarnih pesnica SNS-a, penzionisanog analitičara Radivoja Mičića, zvanog Mićko i večite “sekretarice“ Duška Bobića, a navodno po nalogu iz Vašingtona koji je uručen direktoru Aleksandru Đorđeviću, zvanom Saškica, Magazin Tabloid dobio je pismo operativaca, u kojim opisuju njihove “podvige“. Uredniku su uručeni dokazi o punom rasulu u BIA, kriminalu, izdaji. Sproveli smo istragu i objavićemo je u narednim brojevima.

 

                    ……

KOMPROMITACIJA SLUZBE-1

 

“Duško Bobić, večita iskompleksirana sekrtarica, jer nikada nije bio ništa drugo u Resoru državne bezbednosti i BIA, do dolaska SNS-a, stari je potkazivač i prosti manipulator.

Bobić je prvo izdao svoje nekadašnje kolege iz 90 tih godina. On i njegov drugar iz dana sekretarisanja, polupismeni analitičar Radivoje Mičić zvani Mićko (koji dobro poznaje svog druga, pa ga je uspešno isturio ispred sebe, svestan da pogibelj mora doći), među kolegama su izazvali posebno gađenje kada se pročulo koliko su stvarnih operativnih akcija i aktivnosti RDB, u pričama sa svojim „prijateljima" iz sveta politike i kriminala, prepričali kao svoje, iako su o njima samo stidljivo čitali.

To što su lagali da su u tome učestvovali i ne bi bilo tako strašno, ali je strašno što je puno toga zaista tačno, i debelo kompromituje i rad službe, i njene pripadnike iz tog vremena, koji su obavljali osetljive zadatke za državu.

Tako je tema razgovora često bio Fića, Meda, Johan, Franko, Guri, Zvezdan … i ostali. Sve to je začinjeno sa puno tačnih, ali i izmišljenih detalja. Uredno su i svesno sve to prijavljivli svojim novim mentorima, sa idejom da kompromituju sve svoje bivše kolege, da bi nakon suđenja i drugih stvari koje su im „pakovali", ostali jedini živi svedoci tog vremena.

Ali jednom jajare, uvek jajare. Kada su shvatili da su preterali, i da se čulo šta rade, Bobić i Mićko su počeli da potkazuju sve kolege, verujući da tako postaju nedodirljivi za sve.

Zbog „poznavanja" materije Bobić i Mćko amaterskom rukovodstvu BIA nametnuli su se u dva mandata, kao kredibilni ljudi, i direktno su učestvovali u nemoralnom kadriranju po BIA, i u nekim delovima partijske i državne administracje, na najosetljivijim mestima.

Bobić je svoj novootkriveni šarm iskoristio da osvoji jednu poznatu gradsku sponzorušu, mlađu od njega, koja je vrlo brzo shvatila kakvu budalu ima pored sebe. Bobićeva supruga je to saznala, jer „operativac" Bobić ne bi umeo da sakrije ni slona u bioskpu.

Međutim, ni službama u Srbiji (a ni nekim novinarima) nije promaklo glupiranje napaljenog Bobića i zanimljivi podaci, kojima su baratali ljudi iz Bobićevog okruženja, a van službe. Primena mera u tom pravcu otkrila je pravu prirodu odnosa Bobića i sponzoruše.

Operativci nekih službi rugaju se kada citiraju Bobićevu sponzorušu, koja ga u sred noći pozove i naredi mu – „trebaju mi pare". Na to on skače iz kreveta, i odlazi na „specijalne misije" od značaja za odbranu zemlje, i dotura velike količine novca, zarad plaćanja računa i bahanalija svoje ljubavnice i njenih „drugova" i „drugarica".

Da bi potkrpio njene troškove, morao je i stan da proda, što je posebno razbesnelo njegovu ženu, koja od tog novca nije videla ni dinara, ali ima ko jeste….

Bobić je od dnevnica i deviza iz specijalne kase BIA, koje je šakom i kapom uzimao za finanisranje svojih čestih i „neodložnih" putovanja po svetu (a najčešće u Dubai), osim putovanja trošio je novac i na druge provode, u jeku štednje.

Kupio je od tog novca svojoj metresi i par lepih silikonskih sisa. Mada silikonske sise nije kupio samo njoj. Sisice je kupio i sekretarici, ruku na srce to nije jedina sekretarica koju je Bobić napadao.

Sise je kupio i Albanki Haneti, koja u BIA radi na osetljivom mestu, kao lična sekretarica načelnice Snežane Radanović. Haneta je tu postavljena na inicijativu grupe izdajnika iz BIA.

Snežana je stari radnik BIA, odnosno RDB, oduvek je bila orna za saradnju sa kolegama, naročito onima na položajima, zbog čega je nesmenjiva, i lako prilagodljiva svim strukturama, koje su joj pre mnogo leta, tokom jedne pijanke „našli" i odredili muža, takođe mladog i sposobnog radnika, tada RDB. Mladi Radanović, sada radnik MUP-a, kada je shvatio s kakvom ženom živi, propio se i više puta je završavao na lečenju.

Snežana je svog omiljenog ljubavnka, a imala ih je više, prevela iz MUP u BIA, uz saglasnost najvišeg rukovodstva BIA, i stavila ga na visoko mesto u orgaizacionoj jedinici koju vodi.

Kada ova kuplerajska bruka po BIA više nije mogla da se sakrije, zbog bliskih veza sa nekim funkcionerima MUP i BIA, Snežin „dečko" preraspoređen je na drugo, još odgovornije mesto u BIA.

Bobić je u duši veseljak. U ovo vreme štednje i oskudacija, na proslavama BIA i van nje, Bobić voli da muzičarke kiti novčanicama, najčešće onima od 50 evra, ili od pet hiljada dinara.

Da nije tužno sve bi to bilo smešno, međutim, ono što pomahnitali Bobić ne zna, a ne zna ni BIA, je ko je dotičnu mladicu „gurnuo" na glupog Bobića. Ko je preko nje i napaljeng Bobića došao do osetljivih podataka o aktivnostima državnog vrha na planu saradnje sa funkcionerima iz arapskog sveta, ko je koliko i kakve poklone u velikim količinama dobio od Arapa u direktnom kontaktu, kao i zašto sve to nije prijavljeno, već je sve razdeljeno među državnim funkcionerima i među radnicima BIA svih rangova, pa i onih najviših, kao i klasično mito, kada su se neki funkcioneri svađali zbog preraspodele deviznih dnevnica i skupocenih poklona, ko je zloupotrebio podatke i aktivnosti BIA da bi kanalisao arapske goste u hotele i na mesta odakle je mogao da uzme debele provizije, za skupe cehove od vlasnika ugostiteljskih objekata itd…

Zanimljivi su i Bobićevi podaci o identitetima gradskih profesionalnih kurvi, koje je BIA besprizorno podvodila Arapima (i ko je sve to video kamerama snimio? A ko je „zloupotrebio položaj"? Bobić?

O tome je Bobić imao puno anegdota (o demoliranim sobama, nabavci narkotika za te svrhe, seksualnim devijacijama…) autentičnih i istinitih priča, jer je ispred BIA, do skoro lično bio zadužen za prikrivanje aktivnosti Arapa.

Navedeni podaci spremni su da u datom trenutku teško kompromituju aktuelnu vlast i njene bezbedosne strukture, što i nije neka šteta, ali i Arpske partnere. U arapskom svetu ovakve vesti mogu da dovedu do mnogo ozbiljnijih problema od klasične kompromitacije, rasturanja braka ili kraja političke karijere.

Sponzorišu je glupi Bobić posebno informisao o međuljudskim odnosima u BIA, imenima, adresama i ličnim životim pričama i podacima mogih radnika i funkcionera BIA, aktuelnh i bivših, o poslovima na kojima rade, njihovim političkim i kriminalnim vezama, i o mnogo čemu drugom što su neke strane službe, ali i kriminalno tajkunske organizacije u zemlji trenutno spremne zlatom da plate.

Ali, ne treba zaboraviti ni Bobićeve priče o političkom vrhu zemlje, jer je svom okruženju, pa i sponzorušu u koju se smrtno zaljubio, kao „provereni kadar SNS-a" još iz doba predizborne kampanje umeo je da satima prepričava anegdote iz vremena početka stvaraja SNS-a, načinima finansiranja, sklonostima i bolesnim navikama nekih fukcionera SNS, poslovnim kombinacijama, nameštenim privatizacijama, BIA batinašima i drugim „profesionalcima" koji su se jeftino prodali za partijske knjižice i tako dalje

Bobić i Mićko su, kao funkcineri SNS-a zaduženi za bezbednost partije, svakodnevno saznavali mnogo toga što brojni funkcioneri SNS-a, pojedini kriminalci i „ugledni" biznismeni ne bi voleli da se zna...ali sad je kasno. Sve se zna

Naravno, ostaje da se vidi, kada partneri iz arapskog sveta saznaju da su ih funkcioneri BIA, koje su bogato kitili ovih godina „namestili", teško kompromitovali, kako će da reaguje.

Ipak su Arapi iz svog budžeta finansirali kompletnu izgradnju nove zgrade u krugu BIA, uz napomenu i insistiranje da se za svaki cent mora znati gde ide, ne dozvolvši tako da funkcioneri gradeći jednu, pokradu još tri zgrade. Valjda nas poznaju dovoljo dobro. U svakom slučaju, biće smeha…

Ali, arapski svet nek se brine o sebi, a mi da se brinemo o nama. Bobić, Mićko i njihova ekipa (nisu oni sami), trebali bi da razmisle i o brojnim domaćim poslovnim ljudima, pripadnicima drugih političkih partija, ali i SNS-a, novinarima i drugim građanima ove zemlje koji su od strane ove ekipe ucenjivani i reketirani na osnovu podataka, koje su pokrali iz BIA.

U Srbiji se tajne ne zadržavaju dugo, pa su sada sve te nesretne žrtve pomahnitalih „bezbednjaka" saznali ko ih je ucenjivao, i teško kompromitovao na pravdi boga, u proteklih par godina, zloupotrebljavajući rad BIA.

Otkriva se polako i koliko je „slučajeva" namešteno, i koliko je ljudskih sudbina uništeno na osnovu nameštenih i zmišljenih podataka koje su, iz pre svega materijalnih, a onda i nekih drugih ciljeva (neretko iz čiste osvete) osmislili i vodili preko svojih pulena Bobić, Mićko, ali i neki drugi funkcioneri BIA.

Zato građani Srbije imaju pravo na reviziju. Reviziju svega što su ti ljudi radili. Da se svaki papir koji je nekome uništio brak ili život, zbog koga je izgubio posao, oboleo, izgubio čast i prijatelje, proveri i da se ti zločinci u cipelama od 1.000 evra (Bobić i Mićko samo takve nose), pohapse i kazne.

Građani imaju pravo da znaju za svako slušanje telefona, koje je naređeno i sprovedeno na osnovu izmišljeih podataka. Imaju pravo da znaju za svaki razgovor koji je obavljen sa njihovim rođacima i prijateljima, a koji je obrazložen lažnim informacijama. Jer ovom užasu neće doći kraj sam od sebe.

Rukovodstvo BIA je ne tako davno konačno shvatilo sa kakvim budalama ima posla, pa su Bobić i Mićko smenjeni, a ustvari sklonjeni na bolju poziciju, uz kretensko obrazloženje da su „bliski ruskoj strani" što je notorna laž, samo da bi im se dao „legitimitet" da oko sebe okupe ljude koji stvrarno sa simpatijama gledaju ka „ruskoj strani", i tako ih kompromituju i unište. “

 

     A 1. Ne okrećite mu leđa

Direktor BIA Aleksandar Đorđević, zvani Saškica, dobio je uz pomoć Siniše Malog, gradonačelnika, i Rade Selaković, načelnice logistike u BIA četvorosoban stan na Vračaru. Direktora neki operativci zovu pukovnik Redl, jer i njegovi ljubavnici od njega dobijaju sve važne podatke, koje prosleđuju stranim službama. Da bi pokazao da nije Redl, on je svoju novu ženu Jelenu Trivan vodio u Čačak, u rodno selo, da se pokaže kao porodičan čovek. Podvige pukovnika Redla naknadno ćemo opisati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: