GRCANJE NOVOKOMINTERNOVSKE ZAJEDNICE EVROPSKIH DRŽAVA: UMIRANJE EVROPSKE IDEJE KROZ SOCIJALNU NEPRAVDU….

 

Evropska Unija je tvorevina koju je komplikovano održavati. Potrebno je mnogo znanja, novca i mnogo volje za redovno servisiranje, a onda stigne i vreme za generalnu. Unija liči na „mnogoljudni brak" u kojem svaka država-jedinka ima svoje kaprice.

Sve zemlje su ravnopravne, a istovremeno svaka je i mlada i mladoženja. Postoji realna opasnost da se uskoro neće znati ko koga. Situacija je poprimila alarmantne dimenzije jer ekonomije ne rade mnogo dobro. Kako rade daleko je to od „mnogo dobro". Evropa se nalazi u krizi.

Na ekonomskom planu veći deo kontinenta pati od niskog rasta, visoke stope nezaposlenosti i rastuće nejednakosti. Politički, širi se razočarenje u evropsko društvo, kao i domaće institucije i elite. Populizam desnice raste podstičući političku nestabilnost i neizvesnost dok istovremeno bledi relevantnost socijalne demokratije. Evropa, a i Evropska Unija, bazira se na socijalnom ugovoru, a takav ugovor nije u planovima rastućih populističkih snaga.

 

                  Milan Balinda

 

Ako se uklone skeptici, koji se pitaju da li Evropu uopšte vredi spasavati, mnogi ekonomisti, sociolozi i političari objašnjavajući šta se dogodilo sa Unijom indirektno, a poneko neposredno, ukazuju na „jedine" ili moguće korake koje bi trebalo preduzeti da bi se Evropa preporodila.

Ponovo preporodila po ko zna koji put. Beskrajna kriza iz 2008. uzrokuje težak rast, preteranu nezaposlenost i uvećanu nejednakost . Sve to proizvodi političku nestabilnost, što je i za očekivati jer oduvek je tako bilo.

Kada je nakon rata stupio na delo Maršalov plan nije se radilo samo o ekonomiji i obnovi kontinenta, već i o političkim smernicama i odbrani od ekstremizma, fašističkog i komunističkog totalitarizma.

Iako je slabljenje socijalne demokratije i rast populizma znatno vidljiviji od početka poslednje krize, koreni toga dosežu još u sedamdesetim godinama prošlog veka. Tokom te dekade ekonomske i socijalno-kulturne promene počele su da pomeraju već ustanovljene političke šablone. Ekonomski, posleratni poredak počeo je da gubi energiju i mešavina nezaposlenosti i inflacije pogodila je Evropu. Ipak, tadašnje demokratske države imale su planove da zaštite građane od nevolja koje je donosio uvek-promenljivi kapitalizam.

Tokom decenija nakon Drugog svetskog rata levi-centar i socijaldemokratske partije nudile su atraktivna rešenja za ekonomske i socijalne izazove koji su stajali pred evropskim demokratijama. Obećavali su građanima ekonomski poredak koji niti je brisao kapitalizam (što su mnogi na krajnjoj levici priželjkivali), niti je kapitalizmu davao odrešene ruke.

Građani su uživali beneficije kapitalističkog ekonomskog dinamizma i inovacija, kao i štit protiv destruktivnih snaga tog istog kapitalizma. Taj politički centar takođe je promovisao socijalnu solidarnost i osećaj nacionalnog učinka: socijalna država će zaštititi zdravlje i blagostanje svih građana, a vlada će raditi za dobrobit nacije.

U poslednjoj deceniji ili dve socijalna demokratija više nema odgovarajućih odgovora na novonastale promene i krize. Za mnoge glasače tradicionalne levice najatraktivnije alternative došle su s populističke krajnje desnice koja je ponudila jednostavna i veoma jasna rešenja za građanske ekonomske i socijalne strahove.

Problem je to što populisti jedno pričaju, a kada stupe na vlast postižu katastrofalne rezultate. Krajnja desnica je takođe ponudila i krivca za loše stanje – imigraciju. Levi centar nije mogao do sada da se odupre desnici jer nemaju ništa da ponude. Ne može se pobediti nešto ni sa čim.

Međutim, Janis Varufakis, bivši ministar grčkih finansija ponudio je Nju dil za koji tvrdi da bi mogao da spase Evropu. Kaže da jednostavno rečeno moramo da se upitamo zašto evropska ideja umire? Tvrdi da je odgovor jasan: nezaposlenost i unutar-evropska migracija.

„Ogromna većina Grka, Bugara i Španaca ne odlaze u Britaniju ili Nemačku zbog klime; sele se jer moraju", objašnjava Varufakis. Njegov stav je da ni jedna evropska nacija ne može suštinski da napreduje ukoliko je Evropa u kandžama depresije. Potom, da svaka država mora da napreduje istovremeno da bi celoj evropskoj zajednici bilo bolje.

Naveo je da bi evropski Nju dil morao da pet preciznih ciljeva koje bi morali da se ostvare pod sadašnjim ugovorima i to bez nove centralizacije moći u Briselu i daljeg gubljenja suvereniteta država članica. Po njemu ti ciljevi bi bili: 1) Masovne zelene investicije; 2) Garantovano trajno zaposlenje; 3) Osnivanje fonda protiv siromaštva; 4) Univerzalna osnovna dividenda na osnovu socijalizacije rastućeg dela kapitala i 5) Zaštita od iseljenja iz stana ili kuće, garancija da svaki građanin EU ima pravo na dostojan stambeni prostor.

To bi bilo u najkraćim mogućim crtama Varufakisov Nju dil za evropske probleme. A da li bi vlade mogle da investiraju i da se na taj način otvore nova radna mesta? Izgleda da to ne bi bilo dovoljno za rešavanje svih suštinskih važnih problema. Naime, stopa nezaposlenosti polako opada u evropskim zemljama, a i u Sjedinjenim Državama, ali su mnogi radnici otkrili da pronašavši zaposlenje nisu rešili sve svoje probleme.

Od siromašnih nezaposlenih postali su siromašni zaposleni. Tržište rada je fragmentirano. Rascepalo se u dva segmenta – primarno i sekundarno tržište. Primarno se karakteriše po relativno visokim platama, mogućnostima napretka u poslu i stabilnim prospektima rada, dok su karakteristike kod sekundarnog niske nadnice, nestabilnost radnog mesta i manje mogućnosti za usavršavanje i napredak.

Ova dva segmenta oslikavaju rasnu, polnu i starosnu nejednakost. U sekundarnom tržištu rada dominiraju manjine, žene, imigranti i mladi. Tako podeljeno tržište rada donosi mnoge rizike, a naročito u doba krize. Stvaraju se klase siromašnih radnika i onih bolje plaćenih.

Kada dođe do otpuštanja, oni koji su stalno zaposleni imaju veću pravnu zaštitu, dok sezonci plaćaju celokupan ceh loših ekonomskih perioda. To nije dobro za državu kao celini. Od krize iz 2008. jedino je pet evropskih zemalja uspelo da se vrati na stanje pre te krize. Radi se o Češkoj, Nemačkoj, Luksemburgu, Britaniji i Poljskoj.

I dok se evropsko tržište rada polako oporavlja, razlike se povećavaju između južne Evrope i ostatka Evropske Unije po pitanjima privremenog rada, ili nepunog radnog vremena i netipičnih zaposlenja. Zemlje u krizi su Španija, Italija, Bugarska, Rumunija i Grčka. Te se zemlje nalaze na dnu liste Indeksa socijalne pravde. Stručnjaci su primetili da u španskom sektoru građevinarstva sezonski radnici izgubili 35 odsto radnih mesta, a dok su stalno zaposleni imali realne nadnice uvećane za samo četiri odsto. Možda je u južnim zemljama Evrope najgore mladima.

U Grčkoj 49,9 odsto mladih je nezaposleno (2015.), u Španiji 44,4 odsto (2016.) i 40,3 u Italiji (2015.). U Grčkoj je situacija još komplikovanija jer tamo zbog mera štednje protestuju i policajci i vatrogasci. Demonstranti su se okupljali oko zgrade grčkog parlamenta sa transparentima i bakljama u rukama. Sindikat policije saopštio je da su višegodišnje mere štednje razlog što imaju zastarele sisteme komunikacije koje kriminalci s lakoćom prisluškuju kao da imaju i patrolna kola koja su „krntije".

Ciprasova vlada visi u vazduhu i sve je više poziva od strane građanstva koji traže nove izbore. Sa dugom koji se ne bi izbrisao, sa obavezama prema zajmodavcima, ni jedna grčka vlada, kolikogod da bude nova, nema šanse da nešto postigne bez strogih mera štednje koja ne samo da pogađaju obične Grke, već dovode u opasnost i opstanak države.

Nisu sve zemlje EU u istim problemima. Portugal je u dugovima i sprovodi oštre mere štednje, ali je za sada situacija mnogo mirnije od one u Grčkoj. Španija nema toliki problem duga, ali ima ogromni stepen nezaposlenosti. Što se Italije tiče, tamo je sve komplikovanije i stiče se utisak da niko ne sme ni da krene u rešavanje problema da se ne bi pokrenula lavina bankrota banaka koje su u ogromnim dugovima. Za sada se italijanski problemi guraju pod tepih, ali su vanredni izbori u ovoj godini veoma mogući. Izbori su izvesni u Holandiji i zakazani su za sledeću nedelju, za 15. mart.

Najveći favorit da na njima pobedi je Gert Vilders iz Partije za slobodu (PVV). Tako je makar izgledalo krajem februara. Ukoliko Vilder pobedi ne bi mogao da sastavi vladu bez koalicionih partnera i tu nastaju problemi. Sve ostale partije odbile su da sa njim prave koaliciju gnušajući se Vilderovih desničarskih i rasističkih stavova.

Vilderova majka, čoveka belog tena, je iz Indonezije, zemlje sa najvećim brojem muslimanskog stanovništva. Vilder je već odgovarao pred sudom zbog svojih rasističkih i anti-muslimanski pretnji u prošlosti. Proglašen je krivim prošlog 9. decembra. Njegov politički program za ove izbore još više ga je odvojio od ostalih vodećih partija. Njegovi predlozi u konfliktu su sa međunarodnim zakonima i holandskim Ustavom. Predviđa se da može da osvoji 35 mesta u Senatu, ali mu je za većinu potrebno 76.

Izbori ove godine vodiće se i u teškoj kategoriji: Francuskoj i Nemačkoj. U Nemačkoj kandidat desnog centra (Demohrišćanske partije) i zvanično je i aktuelna kancelarka Angela Merkel. Protivnik joj je sadašnji koalicioni partner iz Socijaldemokratske stranke, Martin Šulc. Izbori su zakazani za septembar, ali se već sada Šulcovo ime pominje u nekoliko afera. Naime, Kancelarija EU za borbu protiv prevara mogla bi da pokrene istragu protiv njega zbog podataka da je, tokom vremena kada je bio na čelu Evropskog parlamenta, davao beneficije svojim saradnicima.

Nemački list Špigl je objavio da je Šulc tražio povlašćene uslove za svog bliskog saradnika Markusa Engelsa, koji je u ovom trenutku šef njegove izborne kampanje. Takođe, navodno je Šulc u avgustu 2015. godine pokušao da pomogne i drugim saradnicima da se domognu različitih beneficija, navodi Špigl.

Angela Merkel pored Martina Šulca ima protivnika i u desničarskim partijama Nacionalni front i Alternativa za Nemačku. Mada pobede ove dve partije nisu moguće na ovogodišnjim nemačkim izborima, sigurno je da će one uvećati svoju glasačku bazu. Neće dobiti na izborima, ali će promovisati svoje stavove i uz to osvojiti srca i svest mnogih Nemaca.

Politika je, uglavnom, rat rečima. Reči opisuju ideje, ali u politici mogu biti – samo reči. E, u tom ratu rečima u Evropi za sada pobeđuje krajnja desnica. Neki „mudraci" tvrde da je preko noći veliki deo globalnih glasača izgubio kapacitet razmišljanja kada se o politici radi.

Ova tvrdnja leži na ideji da su do nedavno ljudi o politici odlučivali objektivno, mereći činjenice. To je mit. Veliki mit. Činjenice same po sebi oduvek su igrale sekundarnu ulogu u politici. Kad dođe do „dža ili bu", činjenice gube. Ne izgube protiv emocija. Ne izgube protiv laži. Ali izgube protiv takozvanih „ramova".

Jedan empirički primer šta se naziva „ramom": pojedinac odlučuje da se podlegne neophodnoj operaciji kada sazna da je uspeh operacije 90 odsto. Međutim, odbija kada shvati da je smrt moguća u 10 odsto slučajeva. Podaci su isti, ali „ram" posmatranja je različit.

Ramovi, ne činjenice, vladaju odlukama. U ovom trenutku, francuska i nemačka ekstremna desnica uveliko pobeđuje klasične partije kada se radi o promociji „ramova" koje objašnjavaju činjenice u korist njihovih političkih verovanja i ciljeva. Izbor reči je u toj bici veoma važan. Desnica opisuje dolazak imigranata kao „poplavu". To je dosta ilustrativno, a onda se to pretvara u „talase imigranata", pa „rastuća poplava" i na kraju imigranti postaju „cunami".

A šta se radi kad nadolazi talas poplave? Slažu se džakovi sa peskom i podupiru nasipi. To bi u slućaju izbeglica bila fizička zaštita granica. Ideja da se razmeste izbeglice širom Evrope i da im se obezbede skloništa nema težine kada nailazi „talas poplave". Osim toga, a u slućaju izbeglica, poplava se ne događa zato što oni beže od opasnosti, već se samo tako događa.

Radi se o ideološkim ramovima. U okviru tih i takvih ramova, jer druga strana ima svoje, vodiće se predizborna politička borba. Glasači će pomno pratiti i odlučivati koja im se „predstava" više dopada. S kojom se slažu i koju mogu lakše da shvate. Kako se pretpostavlja da krajnje desnice neće pobediti ni u Francuskoj ni u Nemačkoj, a da neće uspeti da oformi vladu ni u Holandiji, onda će na kraju ipak prevladati „ramovi" partija u centru političkog spektra.

Bilo socijaldemokrati, bilo demohrišćani. Njihova je priča o stalnom napretku, o pravdi i o slobodama. O budućnosti. Boljoj budućnosti. Desni centar objašnjava „pravdu" na svoj način, a levi na svoj. Oba bloka govore i o solidarnosti, ali iz nešto različitog ugla. Detalji ekonomskog plana su pomalo komplikovani, te se i oni stavljaju u „ramove" koji su lakši da se razumeju. Ko će pobediti, levi ili desni centar? To se ne zna.

Merkelova je bila favorit sa svojim demohrišćanima, ali ništa tu nije zagarantovano. Daleko od toga. Desni centar je vodio u Francuskoj, ali su nekoliko korupcijskih afera tu moguću pobedu poremetila. U Francuskoj je moguće da pobedi „treći put", tojest „centralni centar". Možda hoće, a možda i neće.

Početkom februara Njujork tajms objavljuje urednički članak pod naslovom „Seks i francuski izbori". Kako se Francuska sprema za predsedničke izbore u aprilu, a najverovatniji drugi krug u maju, čelu favorita iznenada se približio Emanuel Makron koji nema oformljenu političku partiju i koji kaže da je u centru. On je relativno mlad kandidat, ima 39 godina, ali je zato njegova supruga 24 godina starija.

On je mladolik i zgodan, a ona je veoma atraktivna. Dva puta su bili na naslovnoj strani Pari mača. Jedna scena kako se drže za ruke na plaži, a druga na jednoj zvaničnoj večeri. Kandidat Makron nema veliko političko iskustvo, ali je dve godine bio ministar ekonomije u socijalističkoj vladi Fransoa Olanda.

Po ispitivanjima javnog mnenja krajem februara je pretekao konzervativnog kandidata Fransoa Filona koga je pogodio skandal po kojem je on svojoj supruzi, rođenoj u Velsu, obezbedio dobro plaćeni posao u vladi, a da ona ništa nije radila. Skandal je nazvan „Penelope-kapija". Ankete takođe pokazuju da bi Markon lako u drugom krugu pobedio Marin Le Pen, kandidatkinju partije s krajnje desnice.

Ljubavna priča Makrona i Brižite Tronjo počela je pre mnogo godina kad je on još bio u srednjoj školi i kad mu je francuski jezik i književnost predavala profesorka Brižit, tada u braku i sa troje dece. Profesorka se konačno razvela i udala za svog bivšeg učenika 2007. godine.

U Francuskoj odnos između profesora i studenta, ali na fakultetu, nije ni retka ni pojava za osudu. Najvažnije je da Francuzi opraštaju i podržavaju sve odnose kada se radi o istinskoj ljubavi. Čini se da je to slučaj sa ovim parom, mada ima i onih koji tvrde da je Makron gej i da se samo prikrio u braku.

Ljubav je i glavna tema mnogih knjiga. Prošle jeseni glavni literarni događaj je bila knjiga od 1.276 strana po naslovu „Pisma Ani". Unutra su romantična pisma bivšeg francuskog predsednika Fransoa Miterana koji ih je slao svojoj dugogodišnjoj ljubavnici Ani Pinžo. Oni su se sreli kad je ona imala 19 godina, a on 45. U jednom pismu kaže: „Čini mi se da vodim ljubav s tobom bez prestanka još od onog 15. avgusta 1963!". To pismo je poslato sedam godina kasnije. Francuzi su takođe ponosni na to što ne morališu. Privatan život političara ne mora da sledi striktna pravila i niko ne očekuje da oni diskutuju o svom privatnom životu.

Marin Le Pen ima dva bivša muža i bilo joj je potrebno dosta godina da prizna da je u ljubavnoj vezi sa jednim sa vrha njene partije. A, kada je Makron prošlog novembra na televizije negirao da je gej i da vodi „dvostruki život", to nije bilo zbog njegove seksualne orijentacije, već da nije lažov. Optužba da je gej implicirala je da njegov ljubavni odnos sa suprugom nije realan i da je lažljiv. Lažljivost se osuđuje u Francuskoj, naročiti ako neko hoće da bude predsednik.

Marin Le Pen ima probleme druge vrste. Nju ispituju za prevaru. Ukoliko su optužbe tačne, vođa Nacionalnog fronta varala je Evropski parlament izmišljajući troškove. Tražila je platu za svog telohranitelja i njenog partijskog političkog saradnika za posao koji nisu radili.

To je dosta čudno uzevši u obzir samu činjenicu da je Nacionalni front protiv evropskih institucija i same Evropske Unije. Međutim, njena stranka, kao i druge evropske partije krajnje desnice kandiduju se na izborima za Evropski parlament da bi zadobili politički položaj i novac. Glasači ne uzimaju mnogo ozbiljno Evropski parlament i mali broj njih izađe na izbore za to telo. Politički komentatori te izbore nazivaju „izborima drugog reda".

Na taj način desničarske partije lakše zadobiju poslanička mesta, a kako uglavnom nemaju dovoljno novca, evropske plate im veoma dobro legnu. Kada je Nacionalni front dobio jednu trećinu francuskih poslaničkih mesta na izborima iz 2014. godine, to je poslalo talas iznenađenja širom Evropske Unije.

Partije koje se izbore za poslanička mesta imaju pristup evropskim fondovima. U teoriji novac bi trebalo da ide za troškove vezane za rad Evropskog parlamenta, kao zapošljavanje asistenata izabranim poslanicima, ali u praksi ne praktikuje se mnogo nadgledanja kako se novac troši. To je ono što je uvuklo Nacionalni front u probleme jer je Le Pen plaćala svojim ljudima koji nisu radili posao u skladu kako je ona to deklarisala. I drugi parlamentarci Nacionalnog fronta optuženi su za isti prekršaj. Ko zna koji će još skandali da se izrode do izbora za predsednika Francuske!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UKRCAVANJE NA BROD KOJI TONE: SLEPA POSLUŠNOST I GUBLJENJE DOSTOJANSTVA JE DUVANJE U JEDRA BRISELSKOJ MAŠINERIJI!!!

 

Ako je suditi po odlukama briselskog samita, Evropa hoće manje Brisela a više slobode. To Vučiću niko nije rekao.

Dok skoro svi evropski lideri pokušavaju da svoje zemlje oslobode jarma koji im je nametnuo Brisel, sadašnja srpska vlast ovu zemlju uvodi u evropsko ropstvo.

 

                     Arpad Nađ

 

Srbija za Evropom zaostaje uvek najmanje 20 godina. Devedesetih godina prošlog veka Zapadna Evropa je krenula u integracione procese kojima tadašnja Srbija nije htela da pristupi. Danas se Evropska Unija raspada, a Srbija bi da joj pristupi. Verovatno će za 20 godina neka buduća srpska vlast shvatiti da EU više ne postoji.

Na upravo završenom samitu u Briselu, lideri zemalja Evropske Unije u suštini su dogovorili početak njenog ukidanja, bar u formi u kojoj ona danas postoji.

Dezintegracioni procesi  su svuda vidljivi: ne samo da države članice EU žele više samostalnosti, već i u njima samima dolazi do dezintegracija.

Predsednik pokrajinske vlade Bavarske Horst Zehofer najavio je da će njegova pokrajina uvesti samostalnu rigoroznu kontrolu svojih granica, ako to ne odluči da učini savezna vlada u Berlinu. Isto tako je najavio i odlazak na razgovor sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom koji slovi za, uz britanskog premijera, najvećeg evro-skeptika u Evropskoj Uniji.

Pre toga je Zehofer bio u poseti Moskvi gde je razgovarao i sa Vladimirom Putinom, nakon čega je njegova stranka CSU, koja je deo vladajuće koalicije, postavila na dnevni red savezne vlade nekoliko predloga, koji odstupaju od politike Angele Merkel, između ostalog i slabljenje, ako ne i potpuno ukidanje sankcija uvedenih Rusiji.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, u međuvremenu postaje veći katolik od pape. U nedavnom intervjuu britanskoj televiziji BBC rekao je: „Evropa treba da kaže šta hoće, a mi ćemo to i ispuniti."

Ako je suditi po odlukama poslednjeg samita Evropa hoće manje Brisela, a više slobode. To Vučiću još niko nije rekao.

Između ostalog u Briselu je dogovoreno da parlamenti zemalja članica dobiju veća prava da odbijaju primenu preporuka Evropske komisije, a većina od 55 odsto u svakom parlamentu zemalja članica EU je dovoljna da se zaustavi primena bilo kog predloga birokratije iz Brisela. Niko od evropskih lidera nije kao Vučić snishodljivo poručio kako Evropa treba samo da izrazi svoju želju i ona će biti ispunjena. Naprotiv.

U Briselu je dogovoreno i da zemlje izvan evrozone nemaju obavezu da nastave evropske integracije. One, znači, mogu da ostanu na sadašnjem stepenu integrisanosti, a prećutno se smatra i da mogu da krenu i u nazad, ka postepenoj dezintegraciji. To su mnoge od njih već učinile suspendujući Šengenski sporazum o otvorenim međusobnim granicama kako bi zaustavile reke emigranata.

Konačno je dogovorena i izmena EU – sporazuma kojom bi se potvrdio postignuti sporazum.

Evropske države pokušavaju da nađu novu, zdraviju osnovu međusobne saradnje i jedino još predsednik grčke Vlade Aleksis Cipras kao Vučić obigrava oko Merkelove. Svi političari iz EU znaju da su obavezni da budu lojalni svom narodu, a ne Berlinu, Briselu ili nekom trećem. Srpska vlast tu lekciju još nije naučila.

Čak i male i relativno slabe države u Evropskoj Uniji pokazuju da se nisu odrekle suvereniteta i da će prihvatati samo one inicijative briselske birokratije koje su u njihovim nacionalnim interesima. Članice „Višegradskog sporazuma", Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska odavno su krenule svojim putem samo deklerativno prihvatajući ono što im se poruči iz Brisela.

Srpska vlast je izgubila i ono malo dostojanstva koje je do nedavno imala. Jedino još Beograd unapred prihvata svaku odluku koju će Brisel tek doneti.

Umesto što čeka da mu EU kaže šta da radi, vladar Srbije bi trebalo da se pozabavi problemima koje uvozimo iz Unije, a njih će uskoro biti više nego ikada.

Trenutno su migranti naš najveći problem koji smo dobili zahvaljujući slepoj poslušnosti, ali je daleko veći i opasniji problem slom evra koji se očekuje za samo nekoliko nedelja.

Poznati ekonomista Martin Armstrong je 20. februara objavio kako početak pada evropske zajedničke valute očekuje 13. ili 14. marta. Ti datumi se poklapaju sa izborima u tri nemačke pokrajine, gde se očekuje da će evroskeptična stranka AfD ne samo preći cenzus, već postati i treća partija po snazi.

Za finiš predizborne kampanje očekuje se da će čelnici AfD-a objaviti dokumenta koja pokazuju kako je Merkelova i CDU planirala da počne formiranje Sjedinjenih Evropskih Država na osnovu rezultata ranijih referenduma o prihvatanju EU – sporazuma, u kome o tome nije bilo ni reči.

I Armstrong nagoveštava tako nešto, pa smatra da bi to bio najvažniji razlog za panični beg investitora iz evra.

Da li srpska Vlada ima ikakav plan za slučaj da se ovo dogodi? Nema, jer ona ni ne pomišlja da je tako nešto moguće.

Ako politička scena u Nemačkoj i ostane stabilna, druga opasnost vreba evro, smatra Armstrong. Na evropskim berzama se sve manje trguje akcijama firmi, a sve više derivatima, što je izraz iza koga se kriju čisto špekulativna klađenja u uspeh ili neuspeh neke akcije ili valute. Najveće evropske banke su u to upletene, a taj mehur od sapunice samo što nije pukao.

Posledica će biti strmoglav pad evropske ekonomije i propast bankarskog sektora. Evropske finansijske institucije će zatim panično povlačiti svoj kapital sa drugih tržišta, kao što je srpsko, kako bi zapušile rupe u čamcu u kome sede.

Šta to znači, građani Srbije mogu već sada da vide, iako u smanjenom obimu.

Objašnjavajući zašto je dinar od početka godine naglo izgubio vrednost u odnosu na evro, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković je rekla da se to dešava jer strane banke ubrzano povlače kapital iz Srbije.

Najvažniji razlog svakako jeste potpuno dezorijentisana ekonomska politika Vučićevog kabineta, ali drugi je očekivanje kraha berzi na Zapadu.

Umesto da priprema plan evakuacije iz evropskog broda koji tone, Vučić planira ne samo da Srbiju ukrca na njega, već i da je gurne u potpalublje odakle neće moći da se spase od nadiruće vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EFEKAT BEZ DOMINA: AKO JE SADA OVO SPASAVANJE SRBIJE, KAKO LI TEK IZGLEDA NJENO PROPADANJE!!??????

 

Kao najcrnje rupe kroz koje nepovratno propadaju milijarde evra, gradovi i opštine u Srbiji predmet su bolesne pljačke koju sprovodi naprednjačka horda pod komandom Aleksandra Vučića i njegovih lokalnih računopolagača.

Od Subotice do Vranja, svi budžeti lokalnih samouprava podređeni su potrebama primitivne feudalne vladavine vladajuće partije. Vučić ucenjuje sve gradonačelnike koji nisu članovi SNS, preko resornih ministarstava, uskraćuje im novac iz budžeta, opstruiše kredite i donacije, a onda ih optužuje za nerad i nepsosobnost.

Pod takvim pritiskom, mnogi prelaze u SNS. Razmere trogodišnje naprednjačke otimačine i uništavanja dobara, dovele su do toga da preko dva miliona ljudi u gradskim sredinama doslovno gladuje, a masovna zatvaranja preduzeća i otpuštanje radnika samo uvećavaju ovu očajnu masu.

 

                           Nikola Vlahović

 

Krajem protekle, 2015. godine šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije Zoran Babić, prilikom otvaranja kancelarije svoje stranke u Mrčajevcima kod Čačka, rekao je, bez imalo srama, da je njegov Vođa uspeo da spasе zemlju koja je bila na korak od bankrota!

Sve suprotno od onoga što se zbiva u stvarnosti, jer je većina opština i gradova u Srbiji, dolaskom naprednjaka na vlast, čekajući na Vučićeve lažne investitore, pala u teško dužničko ropstvo ili bankrot.

Istina, treba imati u vidu da je Babić tokom svog tužnog odrastanja bio ometen u razvoju, i posledice teških mentalnih oštećenja, vidljive su na njemu i danas. Ali, bez obzira na to, jednu radnju savršeno obavlja: sposoban je 24 sata dnevno da se divi svom gazdi, kao najodaniji pas.

I dok je ovaj mali tragikomični provincijski ljigavac svakog dana slavio tiranina, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Posle tri godine naprednjačkog divljanja, bankrot i propadanje najvećih srpskih gradova i opština potpuno su sahranili svaku nadu da će iko iz ove generacije živ dočetaki nekakav boljitak.

Zbog svega ovoga, Vučić već dugo vremena beži od susreta sa građanima u unutrašnjosti Srbije i sklanja se čak i od svojih podanika u lokalnoj samoupravi. I kad se negde uglavnom nenajavljeno pojavi, oko njega je živi zid sastavljen od obezbeđenja i partijskih udvorica, samo da ga neko ne bi nešto neprijatno pitao ili, ne daj bože, pljunuo po sred čela, iz neposredne blizine.

Tako je krajem prošle godine, putujući prema Vrnjačkoj Banji, u širokom luku izbegao da dođe u Kraljevo, koji je jedan od najugroženijih gradova u Srbiji, baš zahvaljujući njegovim "reformama".

Reč je o strateški možda najvažnijem urbanom centru, graničnoj zoni ispod koje više ne važe zakoni Republike Srbije (tako tvrde i ekstremisti u Sandžaku i albanski separatisti na Kosovu). Uprkos tome, Kraljevo je zaboravljeno, a privredna i socijalna situacija u gradu je iz dana u dan je sve teža. Nema novih proizvodnih pogona, ali ima otpuštanja! U gradskoj skupštini, jedan odbornik se gorko našalio rekavši da se "u ovom gradu bolje živi danas, nego sutra!".

U prilog tome navedeni su i podaci o broju radnika otpuštenih u protekloj godini, a reč je o preko 3.500 ljudi. Protekle godine je samo u jednom mesecu bez posla ostalo više od dve hiljade radnika! Jedan broj njih je u očaju prihvatio nekakav program Vlade Srbije o pomoći pri rešavanju tehnoloških viškova, pa su mizerne otpremnine uzeli, a šta će dalje, niko ne zna.

Na biro rada otišli su i dugogodišnji radnici Fabrike vagona, "Autotransporta", ali i "Magnohroma" koji je bio planiran za prodaju (opet!) do kraja godine. U gradu je do 2012. godine još uvek bilo registrovano čak 94 građevinske firme, a sada ih ima tek dvadesetak, od kojih pola nema nikakvog posla.

Da je u pitanju mrtav grad, najbolje govori i podatak da od 3.500 stanova, čija je gradnja započela još u dalekoj 2008. godini, 80 odsto nikada nije dovršeno, niti će biti, kako sada izgleda. Sve ovo i mnogo toga još, Vučić je kao premijer bio dužan da čuje i vidi u Kraljevu, ali je u njegovom stilu, kukavički pobegao.

U Centru za socijalni rad, iz meseca u mesec povećava se broj zahteva za bilo kakvu pomoć, dok se, istovremeno, u gradskoj skupštini nalaze primitivni likovi koji ne bi mogli, kako neko reče, da rukovode ni javnim toaletom, a kamoli da odlučuju nešto za ovaj grad. Mnogo je članova SNS, bračnih parova, bliskih rođaka, pa i čitavih "dinastija" koji rade u skupštini grada, pa koriste činjenicu da su "vlast", šire svoj privatni biznis i ne plaćaju nikakve poreze i doprinose…

Prvih dana 2016. godine, gradonačelnik Kraljeva Tomislav Ilić je iz stranke Nova Srbija prešao u Srpsku naprednu stranku. Pritisak je bio takav da je Ilić birao između ostavke i fotelje. Izabrao je ovo drugo.

Propadanje i stalna opasnost od bankrota, vidljivi su i u Užicu, gde lokalna vlast ne sme ni da izađe pred građane. Gradonačelniku su nametnuti partijski kadrovi, u gradskom veću i javnim preduzećima, koji nemaju nikakve rezultate, iskustvo, znanje, ideje. Nekima su direktorske funkcije u državnim ustanovama, čak i prva zaposlenja!

Koliki je haos u Užicu, govore i ovi podaci: glupošću i neznanjem, grad je izgubio donaciju Švajcarske od skoro 5 miliona evra, projekat za preradu otpadnih voda vredan 15 miliona evra je doveden u pitanje, budžet se puni prodajom gradskih parcela i uvećanim porezom na imovinu građana (što može da uradi i dete sa pet razreda osnovne škole), a broj stranačkih (SNS-SPS) kadrova koji su zajahali po nekoliko direktorskih funkcija, niko ne može da utvrdi.

U danima najvećeg aerozagađenja, gradska Toplana je koristila mazut u kotlarnicama koje su prilagođene za gas, a gradska vlast je odustala od zahteva Vladi za status ugrožene sredine. Zbog "obećanog boljeg života", sukobi u okviru vladajuće koalicije oko funkcija u Užicu, dostižu ovih dana vrhunac.

U mesecima koji predstoje, počeće ogorčena bitka za vlast u Užicu, a građani kako se snađu…

I propadanje Kruševca se intenzivno nastavlja, što se vidi u gradu na svakom koraku. Oko 4.500 radnika kojima je "ponuđen" otkaz, prihvatili su najmanju moguću otpremininu i to je njihovim porodicama privremeno jedini izvor prihoda za preživljavanje! Svako od njih je hranio prosečnu četvoročlanu porodicu, pa nije teško izračunati da će najmanje još deset hiljada ljudi doći "na kazan", ako i toga uopšte bude bilo, jer je Kruševac ukinuo i neke narodne kuhinje zbog besparice.

Jedan od tri najveća grada u Srbiji, Niš, stalno se nalazi pred bankrotom ili u krajnje neizvesnom finansijskom stanju, koje preti potpunim slomom svih funkcija gradskih preduzeća. Čak je i jedan "disident" iz vladajuće Srpske napredne stranke, profesor Dragan Čorbić, inače odbornik u Skupštini grada, optužio gradsku vlast da je "lenja, neodgovorna, neozbiljna i nekompetentna i ovaj grad je pred bankrotom" i dodao da se državni revizori "hvataju za glavu" zbog lošeg stanja.

Ovo je bilo dovoljno da odbornička masa iz SNS skoči na njega. Čorbić je stigao da kaže da Niš svakog dana propada i da su zato odgovorni oni iz izvršne vlasti Srpske napredne stranke. Gradonačelnik Zoran Perišić, po funkciji najodgovorniji za stanje u gradu, doslovno je pobegao sa "poprišta".

Na zapadu Srbije, sve opštinske i gradske kase u Loznici, Šapcu, Ljuboviji i drugde su na gubitku, a zbog potpune privredne izolacije, život u Valjevu je potpuno paralizovan. Poslednja investicija desila se još za vreme prvog mandata Borisa Tadića, pa mnogi i ne pamte da je bila bitka oko otvaranja pogona slovenačkog "Gorenja", koja Valjevu nije donela nikakvu korist.

Da je život stao, vidi se na svakom koraku: nema pozorišta, bioskopa, državnog fakulteta, hale sportova, uništen je (i nikad sasvim saniran) kej Kolubare nakon poplava, preduge su liste čekanja u bolnici, nerešeno pitanje zdanja Doma vojske, saobraćaj u zelenoj oazi reke Gradac, zagađenost vazduha tokom zime i velika nehigijena u Domu zdravlja i bolnici.

Nezaposlenost je ogromna u odnosu na broj stanovnika, ali više od svega građane Valjeva deprimira činjenica da se u ovoj nekada živoj sredini osećaju kao u zabačenoj mesnoj zajednici, jer nemaju čak ni market koji bi radio 24 sata.

Ali, zato je uočljiv odlazak najkvalitetnijih lekara iz bolnice, najboljih inženjera, programera, ali i najboljih zanatlija koje je Valjevo imalo (mnogi među njima u najboljim godinama, građevinski radnici, vozači, varioci…svi su već odavno u inostranstvu).

Istovremeno, grad je postao i stecište kriminala, a vidljiv je i preveliki broj kladionica i kockarnica, propadanje starih građevina u Tešnjaru…Poslednja ozbiljna investicija, ovde je viđena u davna vremena, dok je Dušan Mihailović (bivši ministar policije) bio gradonačelnik.

Leskovac je nakon dovođenja naprednjačkog gradonačelnika Zorana Cvetanovića, čoveka sa profilom polu-idiota, potonuo u najcrnje beznađe. Reč je o sobi koja ne ume pravilno da izgovori nijednu rečenicu, ali je zato sposoban da ucenjuje članstvo SNS zaposleno u opštinskim institucijama, sa pretnjom da će ostati bez posla ako ne daju "za stranku" i, naravno, za njega.

Cvetanović jeste predmet opšte sprdnje i velike sramote građana Leskovca, ali nikome nije do smeha. Grad već godinama nema nikakvu perspektivu, a trend odlaska radno sposobnih u najboljim godinama života, zastrašujući je.

U šumadijskim gradovima, poput Čačka, Kragujevca, Gornjeg Milanovca i drugde, novac lokalne samouprave jedva podmiruje potrebe za plate zaposlenih i ogromnoj, preteškoj birokratskoj mašini. Skoro dvesta hiljada stanovnika Kragujevca i prigradskih naselja, nalazi se na egzistencijalnoj nuli. Masovna je nezaposlensot, i niko ne zna kako će se prehraniti u 2016. godini!

Na istoku Vojvodine, u "začaranom trouglu", između Kikinde, Ade i malog Iđoša, vlada apsolutno beznađe, jer novca nema ni za ono najosnovnije. Mračnu sliku stanja simbolizuje most na Tisi između Ade i Padeja, koji je predat na upotrebu još 24. decembra 2010. godine, a još je nezavršen, bez upotrebne je dozvole i odgovarajućih pristupnih saobraćajnica! A, reč je o kapitalnom objektu koji bi trebalo da bude najkraći drumski pravac do Rumunije!

I Novi Sad, kao drugi grad po veličini u Srbiji, suočio se sa kriminalnom politikom koju sprovode pojedini paralelni centri moći koje je uspostavila Vučićeva stranka u ovom gradu. Naprednjački gradonačelnik, Miloš Vučević, proizveo je za tri godine samo to da grad izgleda još siromašnije i još propalije. Stručni ljudi zamenjeni su "nestručnim rođacima", sve članovima SNS, a sva komunalna preduzeća dovedena su skoro do bankrota.

Neka od njih, poput zloglasne "Informatike", imaju sve atribute mafijaške organizacije i njome danas vladaju politički sateliti i "džokeri" Srpske napredne stranke. Svaki drugi građanin Novog Sada je nezaposlen i ne oseća se bezbedno, zbog opšteg kriminala, kakav ovde nikada u istoriji nije do sada postojao.

Jedino čime se Vučićeva horda ovde bavi je rođačko i stranačko zapošljavanje, politička trgovina, zloupotrebe i isisavanje novca iz gradskih preduzeća da bi povratili svoju investiciju i mogli opet da kupe glasove i još više pljačkaju ovaj grad.

U pljačku se uključio i gradonačelnikov otac, Zoran Vučević, koji je preko firme svoga kuma prevario najmanje hiljadu građana Novog Sada i okoline. Od opljačkanih para, pola miliona evra je završilo u džepu Aleksandra Vučića, kako bi njegov sin zaseo u fotelju gradonačelnika.

Na sceni je i ogroman posao pranja novca, preko Zavoda za izgradnju grada i "investicija", u stambeno-poslovne centre preko kojih bi taj prljavi kapital trebalo da se umnoži. Dosadašnji reket uziman od građevinskih preduzeća nije bio dovoljan.

Vreme nije saveznik Vučeviću i njegovoj pljačkaškoj družini. Izbore je nemoguće izbeći, a novac hitno treba stvoriti. Istovremeno, raspoloženje građana je takvo da je pad naprednjaka u Novom Sadu i drugim vojvođanskim gradovima, takođe neizbežan.

Beograd, kao glavni grad i slobodno govoreći, država u državi, predstavlja svojevrsnu mašineriju preko koje godinama teče pljačka teška više milijardi evra, koje završavaju na računima stranih i domaćih kompanija, vladajuće oligarhije i istaknutih pojedinaca sa kriminalnom reputacijom.

Jedan od njih je i sadašnji gradonačelnik Siniša Mali, koji je nastavio tamo gde je njegov prethodnik Dragan Đilas stao. Za samo tri godine Vučićeve diktature, prema procenama jednog nezavisnog ekonomiste, iz Beograda je oteto oko 5 (pet) milijardi evra čistog novca.

Štetu nanetu preko kriminalnih ugovora sklopljenih sa "arapskim prijateljima", teško je i sabrati, ali svakako nije manja od pomenute cifre. Samo otimanje najskupljeg gradskog građevinskog zemljišta na Balkanu, u priobalju Save , za potrebe šeika iz Emirata, neprocenjivo je, jer je tim veleizdajnički ugovorom Beograd zauvek izgubio taj dragoceni prostor.

U pljačku Beograda, uključile su se i velike bankarske korporacije, kakva je Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD)  , koja se pojavljuje i kao investitor u mnogim slučajevima. Most na Adi koji će otplaćivati generacije Beograđana, a koji već danas košta preko 400 miliona evra, samo je jedan od "projekata" koje je inicirala i kreditirala EBRD.

Novcem od provizije za ovaj most, koji predstavlja grandioznu prevaru, bivši gradonačelnik Dragan Đilas potkupio je Aleksandra Vučića i njegovu stranku, kako bi sebe amnestirao od krivičnog gonjenja.

Dolaskom Siniše Malog (čoveka koji je "ugrađen" u svaki tender koji je protekle decenije raspisivala Agencija za privatizaciju) na mesto gradonačelnika, svi Đilasovi "poslovi" su nastavljeni još većim žarom, a započeti su i novi u kojima je do sada, preko raznih "kreditnih linija", oprano preko dve milijarde evra! Pljačka novca namenjenog za izgradnju metroa, počela je već, mada Beograd neće videti metro ni za dvadeset godina!

Tamo gde ne može da se "ugovori" adekvatna provizija, veštački podigne cena posla ili uzme velika provizija, onda tender pada! Tako je nedavno propao i jedan "manji" tender, težak dva miliona evra (reč je bila o izgradnji jednog tunela u Beogradu) jer se nije prijavila nijedna kompanija da taj projekat sprovede u delo.

Naravno, ne zbog toga što je taj poduhvat bio komplikovan, nego zato što je kriminalna družina na čelu sa Sinišom Malim, imala ideju da "skloni" makar milion evra u dogovoru sa onim koga odaberu na tenderu. Kandidat za takvo nešto se nije pojavio. Trebalo je da firma bude i vrhunski stručna i spremna na vrhunski kriminal!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafiije

PROMOCIJA HERBICIDA NA NJIVAMA SRBIJE: PREPARAT KOJI UNIŠTAVA SRPSKO SELO I LJUDSKO TELO!!!

 

Dok se u Srbiji svom snagom uvoze otrovi svih vrsta, koje koriste domaći povrtari i prerađivačka industrija, dotle se u Ruskoj federaciji donosi zakon prema kome će takva aktivnost biti krivično gonjena, i smatraće se aktom bioterorizma! A, promoteri širenja GMO i svih proizvoda američke kompanije "Monsanto" iz Vlade Srbije, rade nesmetano svoj zločinački posao.

 

                      Vuk Stanić

 

Ukoliko se herbicid koga seljaci popularno zovu Total, koji je već u upotrebi na srpskim njivama, raširi još više, veliki broj Srba koji žive u zdravim sredinama, gde do sada nije bilo mnogo slučajeva raka i leukemije, suočiće se sa ovim ali i nekim retkim i smrtnim bolestima. Procenat smrtnosti novorođenčadi će takođe porasti, a rađaće se i deca sa deformitetima.

Direktan krivac što ovaj preparat već sada malo po malo uništava srpsko selo, je Ministarstvo poljoprivrede Srbije. Veliko je pitanje da li su neka od dece za čije se lečenje novac skuplja SMS-ovima, u takvom stanju završila zbog korumpiranih službenika koji su legalizovali korišćenje glifosata i drugih kancerogenih materija u tretiranju bilja u Srbiji.

Indirektan krivac je televizija B92 i drugi mediji koji prave besplatnu reklamu za ovaj preparat preporučujući ga seljacima kao rešenje koje je zdravije od spaljivanja letine?! Od spaljene letine još niko nije dobio rak, od Totala jeste.

Total je preparat na bazi glifosata, u Srbiji se može kupiti i pod imenom Glifosan.

Legalizovalo ga je Ministarstvo poljoprivrede, kojim zvanično upravlja ministarka Snežana Bogosavljević, a u stvarnosti ga vodi sekretar ministarstva Danilo Golubović.

Bez ikakve griže savesti, Danilo Golubović i Bogosavljevićeva preparate na bazi glifosata drže na listi dozvoljenih herbicida sa izgovorom da su oni dozvoljeni i u Evropskoj uniji.

Činjenica da su takvi proizvodi odgovorni za stotine hiljada nesrećnih sudbina širom sveta, njih ili ne interesuje, ili su oni nekompetentni za obavljanje funkcija na kojima su. Istina je da je pravilima koja važe na nivou Evropske unije dozvoljeno koristiti herbicide na bazi glifosata. Istina i da je dokazano da je u pitanju kancerogena hemikalija.

Činjenica je da je Holandija, država koja ima najrazvijeniju agroprivredu u Evropskoj uniji, zabranila glifosat i tako svoje pravilnike stavila iznad onih koje propisuje Komisija Evropske unije.

Takođe, činjenica je da je Kolumbija zabranila da se takvim herbicidima zaprašuje iz aviona, da je u Argentini rođen veliki broj dece sa deformitetima, čije su majke tokom trudnoće bile u kontaktu sa ovim herbicidom.

Činjenica je i da su u Evropskoj uniji farmeri sami uspeli da se informišu o štetnosti ovog zla i da je tamo pored jake kampanje najuticajnijih medija napokon pokrenuta javna debata o zabrani ovakvih herbicida. Većina poštenih farmera u EU, je već prestala da koristi sve što ima veze sa glifosatom.

Ipak, kod nas je promocija ovog zla tek počela…

U interesu nacije, važno je obavestiti sve one koji obrađuju zemlju, da ne koriste Total odnosno nijedan preparat na bazi glifosata, jer je u pitanju hemikalija koja može izazvati rak kod lica koja konzumiraju biljke koje su sa njime tretirane!

Ovaj preparat takođe može izazvati rak kod lica čija koža dođe u neposredan dodir sa istim. Putem podzemnih voda on može dugoročno zagaditi vodoizvorišta i bunare i sa pijaćom vodom stići u organizme građana koji će potom oboleti od najgorih bolesti.

Prema poslednjim statističkim podacima, u Srbiji 33. 000 ljudi godišnje oboli, a 21. 000 umre od raka, zato apelujemo posebno na velike proizvođače da povedu računa čime tretiraju hranu, jer nije sve u profitu.

Na kraju krajeva što više potrošača oboli i umre od raka, manje će biti onih koji konzumiraju, odnosno u interesu ostavrivanja profita je i da nacija i konzumenti budu zdravi kako bi duže mogli da konzumiraju na tržištu.

Proizvođači glifosatnih herbicida u EU se trenutno suočavaju sa viškovima koje ne mogu da prodaju, pa se pretpostavlja da će isti biti po damping cenama prodavati zemljama trećeg sveta kao što je Srbija.

Srbija istina nije zvanično zemlja trećeg sveta, ali se razvijene ekonomije prema nama odnose na isti način kao i prema drugim siromašnim zemljama u koje se izvozi pod sloganom: "…Ljudi će umirati od našeg proizvoda, ali će mo ostvariti profit koji će nam omogučiti da proizvedemo još bolje i isplativije."

Prednost srpskog tržišta, kapitalisti iz EU vide u tome što smo mnogo geografski mnogo bliže od afričkih zemalja ili onih u dalekoj Aziji, prema kojima se odnose na isti način kao prema nama.

Kako bi smo čitaocima što slikovitije objasnili kakvo zlo nas može zadesiti ukoliko se proizvodi na bazi glifosta domaće i strane proizvodnje rašire po Srbiji, predstavićemo sudbinu Argentine gde se glifosatskim proizvodima kompanije Monsanto sada već decenijama zaprašuju usevi.

U nastavku ćemo prezentovati kako je Monsanto napravio svoj prvi proizvod ovakve vrste i izneti radnu pretpostavku da se ovi herbicidi u Srbiji namenski šire kako bi na našim njivama u budućnosti mogle da rastu samo GMO kulture.

"…Imamo svog čoveka u srpskom Ministarstvu poljoprivrede"

Kada se zemlja dovoljno dugo tretira glifosatskim herbicidima, ona u jednom trenutku počinje da bude manje plodna. Ako se u taj proces kasnije uključi i Monstantov Raund ap, koji naši seljaci kao i ostale glifosate zovu Total, može se desiti da na toj zemlji više ne može da raste gotovo ništa. Ono što će i na tako uništenoj zemlji sigurno rađati su GMO kulture razvijene u Monsantovim laboratorijama.

Kada se povežu sledeće činjenice, neke stvari postaju još jasnije: Monsanto je odavno prisutan u Srbiji. Iz godine u godinu pojačava se kampanja za korišćenje Total herbicida. Nezamenjivi državni sekretar u Ministarstvu poljoprivredem Danilo Golubović, forsira propise koji dozvoljavju Total.

Američke diplomate u dokumentima objavljenim na Vikiliksu kažu: "…Imamo svog čoveka u srpskom Ministarstvu poljoprivrede", iz istih dokumenta saznajemo da pomažu firmu Monsanto u celom svetu, i da su aktivno lobirali u vreme ministrovanja Saše Dragina da se srpskim zakonom dozvoli GMO.

Onda je skoro jasno da je najnovija promocija herbicida na bazi glifosata, zapravo nastavak lobiranja za kompaniju Monsanto i druge kompanije poput Al Dahre koje očigledno imaju u planu da od Srbije naprave GMO koloniju kakva je Argentina postala.

Firma Al Dahra koja se između ostalom bavi i GMO usevima je u Srbiju stigla preko premijera Aleksandra Vučića, odnosno njegovog prijatelja šeika iz Emirata.

Sa druge strane, ozloglašeni Monsanto u Srbiji ima dve svoje firme, i paralelno ih zastupa i Miodrag Kostić koji prodaje njihova semena.

Jedna Monsantova kompanija registrovana je pod nazivom "Monsanto Serbia d.o.o" iz Novog Sada osnovana je 2010. godine. Vlasnik te kompanije je "Monsanto Invest B.V." iz Holandije.

Zakonski zastupnik je dr Zoran Petrović. Ta firma je sa pet zaposlenih prošle 2010. godine ostvarila poslovni prihod veći od 64 miliona dinara, ali i gubitak od 13,5 miliona dinara.

Posle loših poslovnih rezultata nisu zatvori nelikvidnu kompaniju u Srbiji? Verovatno je gubitak bio samo na papiru.

Monsantova druga kompanija se zove "Predstavništvo Monsanto Holandija B.V." iz Novog Sada. Ta kompanije je samo predstavništvo stranog pravnog lica u Srbiji. Registrovano je 2. aprila 1999. godine, nekoliko dana posle početka bombardovanja Srbije, a zakonski zastupnik je takođe dr Zoran Petrović.

Na zvaničnom sajtu firme "MK Seed", koja posluje u sklopu "MK Group" Miodraga Kostića, navodi se da je ta kompanija generalni uvoznik i distributer "Dekalb" hibrida kukuruza čiji je proizvođač "renomirana svetska semenska kuća Monsanto".

Kostić je ranije rekao da je hibrid, koji uvozi nije Zakonom zabranjen jer se ne radi o GMO. Međutim, teško je za poverovati da kompanija Monsanto, koja je omražena u celom svetu zbog forsiranja GMO hrane, u svom opisu poslovanja za Srbiju pravi prirodno ukrštene biljke.

Kostićev stav po pitanju GMO se menja iz godine u godinu. Pa je tako jednom prilikom izjavio da nije lobista za GMO da bi kasnije rekao da Srbija mora da prihvati GMO.

Veliki je uspeh da Srbija uopšte ima zakon koji brani GMO uzgoj i promet. Nažalost zakon se često ne poštuje niti ima kontrole na terenu pa je Vojvodina puna GMO useva.

Sa druge strane, Ruska federacija je shvatila da se prema GMO mora zauzeti ozbiljniji stav od proste zabrane, pa je u rusku Dumu nedavno ušao predlog zakona koji kaže: "Uzgoj genetskih modifikovanih organizama biće krivično delo."

Ne samo da će za razliku od Srbije gde se uzgoj GMO tretira kao prekršaj to delo u Rusiji biti označeno kako krivica, već će se oni koji se takvim uzgojem budu bavili biti kažnjavani kao teroristi!

Ako Rusija usvoji ovakav zakon, oni će biti i prva zemlja koja je zakonski GMO definisala kao bio terorizam  . Kada terorista počini zločin on obično ubije nekoliko ljudi. GMO sa druge strane može da povredi desetine ili stotine ljudi.

Konsekvence su mnogo gore u slučaju da se GMO distribuira nego u slučaju konvencionalnog terorističkog napada. Zato i konsekvence za izvršioca moraju biti mnogo strože.

Kazna mora biti proporcionalna zločinu, izjavio je nedavno za rusku televiziju Raša tudej, koautor ovog predloga Kiril Hersakov, član Ruske dume i član skupštinskog odbora za poljoprivredu. Ruski krivični zakon predviđa kao kazne za terorizama petnaest godina zatvora i doživotnu robiju.

 

       Teror "Monstanta" niko neće preživeti

 

Američka kompanija Monsanto uništava živote ljudi širom sveta, a pretpostavlja se da je najviše dece zbog njihovog proizvoda na bazi glifosata "Raund ap" stradalo u Argentini.

Najpoznatija žrtva čije slike su prvi put objavljene u bostonskom magazinu je devojčica Kamila Veron, u trenutku kada je ova slika napravljena ona je imala dve godine i rođena je sa višestrukim poremećajima unutrašnjih organa i veoma ozbiljnim invaliditetom.

Lekari su Kamilinoj majci Silviji Ačaval rekli da je njena bolest posledica delovanja (Monsantovih) agrohemijskih proizvoda, iako je teško naučno dokazati stopostotnu vezu između pojedine hemikalije i bolesti raka i drugih urođenih deformacija. Lekari naglašavaju da su njihovi nalazi u okviru standarda veoma ozbiljne Vladine istrage.

Gospođa Ačaval je izjavila: "…Oni su mi rekli da je uzrok bolesti kontaminirana voda jer je cela okolina intenzivno zaprašivana otrovnim hemikalijama"…Kako bi prikrili istinu i naučne dokaze, kompanija Monsanto finansira izradu manipulativnih naučnih radova kojima se obmanjuju ljudi širom sveta.

Ljudi su potpuno nemoćni jer ova korporacija u dogovoru sa svetskim vladama vrši depopulaciju stanovništva, ali i prilagođavanje planete svojim GMO proizvodima koji doslovno uništavaju sve živo i neživo što postoji na Zemlji.

Na primer, agrohemijsko zaprašivanje u Argentini dramatično je uvećano. Sa devet miliona galona, koliko je bilo u 1990. godin,i danas se potroši i do 84 miliona galona ovih otrova.

U Argentini postoji i manjak zakonske regulative, baš kao i u Srbiji, što je dovelo do toga da je argentinsko stanovništvo vrlo izloženo otrovnim hemikalijama koje kontaminiraju kuće, dvorišta, škole, pijaću vodu, i na taj način i celokupnu ljudsku populaciju…Lekari i naučnici upozoravaju da nekontrolisano zaprašivanje preti da ozbiljno ugrozi argentinsku naciju.

Američka biotehnologija pretvorila je Argentinu u trećeg svetskog proizvođača GMO soje, koja je otporna na glifosate, pa se njen plod širi na druga polja, plantaže kukuruza i pamuka. Sve je više naučnika koji javno govore i upozoravaju da je ovo nekontrolisano tretiranje i špricanje hemijskim otrovima plantaža uzrok velikog broja obolelih ljudi registrovanih u južnoameričkim bolnicama.

Opasni glifosat (na engleskom Glyphosate), koji je ključni sastojak Monsantovih proizvoda, korišćen je u Argentini između osam i deset puta više nego što je to opšta praksa u SAD-u. Argentina ne primenjuje nacionalne standarde za poljoprivredne hemikalije, prepuštajući odluke o tome autonomnim provincijama i nadzoru lokalnim opštinama.

Kako bi smo još slikovitije opisali šta čeka Srbe ako nas plaćeni mediji i lažni stručnjaci uvuku u Monsantovu igranku, objavljujemo i sliku druge argentinske devojčice takođe žrtve GMO industrije, Aise Kano.

Aisa Kano živi u selu Avia Terai, provinciji Čako u Argentini i ima dlakave madeže  po celom telu koje lekari nikako ne mogu da objasne. Iako je ovu bolest nemoguće dijagnostikovati, doktori su se složili kako bi ova vrsta urođene mane mogla da bude posledica agrohemikalija. U provinciji Čako, deca imaju četiri puta veće šanse da se rode sa jezivim urođenim deformacijama, posledicama biotehnologije koja se drastično širi u argentinskoj poljoprivredi.

Na trećoj slici argentinskih žrtva je bivši radnik plantaže Fabian Tomasi, / koji je u trenutku kada je izrađena slika imao 47 godina. Ova slika je dokaz da glifosat ne ubija samo decu.

Fabian je fotografu dopustio da slika stanje njegovog mršavog tela, dok stoji u svojoj kući u Basavilbasu u provinciji Entre Rios. Posao Tomasija je bio da puni zaprašivače, koji nikad nisu smeli da budu prazni hemikalijama. Kako tvrdi, on nikada nije bio obučen za rad sa pesticidima. Sada je na samrti jer pati od polineuropatije.

– Pripremao sam milione litara otrova bez ikakve zaštite, bez rukavica, bez maske ili posebne odeće, ništa nisam znao. Tek sam kasnije saznao što sam sebi učinio kada sam otišao kod lekara, rekao je.

Prvi Monsantov proizvod koji je sadržao glifosat je agens oranž, koji kao bojni otrov prodavan američkoj vojsci.

Taj otrov Amerikanci su iz vazduha bacali na vijetnamsku prašumu, koja je posle zaprašivanja doslovno nestala. Iza agensa oranž ostajala je neplodna zemlja na kojoj Vijetkong borci nisu imali gde da se sakriju.

Kod američkih i vijetnamski boraca, koji su došli u kontakt sa ovim otrovom, desilo se u velikom broju slučajeva da im se rode deca sa deformitetima. Viškove neprodatog otrova agens oranž, Monsanto je spaljivao u krugu fabrike. Jednog dana su uradili analizu ostataka posle spaljivanja verujući da ne postoji živi organizam koji može da preživi taj otrov i spaljivanje.

Na iznenanđenje Monsantovih naučnika, otkrivena je čak i jedna bakterija koja može da živi u kontejnerima u kojima se spaljuje agens oranž.

Deo DNK, lanca te bakterije, kasnije je u laboratorija uspešno ubačen u kukuruz, soju i druge oblike biljnog života. Potom je proizveden herbicid Raund ap, sličan agensu oranž na bazi glifosfata, od koga umiru svi korovi ali i sve biljke, osim onih u koje je ugrađen deo DNK lanca one bakterije iz kontejnera za spaljivanje kompanije Monsanto.

Pretpostavlja se da kada plaćeni naučni radnici iz kategorije "doktor Mengele" ali mediji, poput televizije B92 propagiraju proizvode na bazi glifosfata, u državama gde je uzgoj GMO proizvoda zabranjen, zapravo rade pripremu terena za dolazak GMO.

 

    A 1. Povrtarima nikad gore

Na kvantaškim pijacama širom Srbije, cena povrća je nikad niža. Cene su toliko niske da se povrće ne isplati prodavati, pa će paradajz iz leskovačkog kraja najverovatnije kao i krastavci pre nekoliko meseci završiti na đubretu.

Paradajz koji iz uvoza koji Beograđani kupuju u trgovinskom lancu hrvatskog tajkuna Ivice Todorića (Idea) plaćaju od pedeset i više dinara po kilogramu, zauzeo je mesto na policama, dok naše seljake nakupci na kvantaškim pijacama ponižavaju i savetuju da im ga prodaju po ceni od pet dinara za kilogram!

– Prodaj ili baci, jer na suncu će ti istrune, reklisu nedavno malom proizvođaču iz Leskovca Draganu Nikoliću Rokiju na kvantaškoj pijaci.

On u izjavi za Redakciju tvrdi, da mu je ponuđena otkupna cena od pedeset dinara za gajbu, s tim da mora bespovratno da im da i gajbe. Nikolić posebno naglašava: "…Gajbice sam platio 30 dinara, utovario i dovezao iz Leskovca, u gajbici ima deset kila i oni mi nude pedeset dinara za gajbu, pa ti sam izračunaj koliko hoće da mi plate po kilogramu…".

Slična situacija zadesila je u isto vreme i francuske seljake. U ovoj zemlji supermarketi su takođe zatrpani jeftinim poljoprivrednim artiklima koji su ranije izvoženi u Rusiju.

Ipak način na koji su francuski farmeri reagovali je drugačiji od ovog na koji se naši bune. Ali, za razliku od naših, francuski seljaci su danima blokirali puteve i prilaze otkupnim centrima, a blokada je osim parkiranja vozila na prilazne puteve i glavne raskrsnice podrazumevala da se istovari i stočno đubrivo (stočni izmet) ispred supermarketa koji nisu hteli da otkupe njihove proizvode po isplativim cenama.

U Francuskoj se nije protestovalo samo zbog povrća kako kažu već i zbog veštački niskih cena mleka i mesa. Sa druge strane u Srbiji protesta nema, a uvoz mašinski otkošenog, odnosno separisanog mesa, treće kategorije od čijeg konzumiranja se dobija rak je i dalje u toku. Radno telo Ministarstva poljoprivrede koje bi trebalo da izradi pravilnik koji to zabranjuje prošle nedelje nije održalo sednicu zbog posete "troglavog" predsedništva BiH.

 

     A 2. Ko i kako reklamira Glifosan i Total

 U emisiji "Dobra zemlja", na televiziji B92, agro-stručnjak Branislav Veljković dobio je prostor da osam minuta reklamira proizvod Glifosan, a da pritom nigde na ekranu nije pisalo da je u pitanju zakupljen termin, ili PR prezentacija tog proizvoda.

Novinar Uroš Davidović nedavno je u svojoj emisiji dao prostora za značajnu temu "nestanak više stotina hektara državne zemlje iz katastara i preknjižavanja te iste zemlje na privatna i pravna lica..". On je zbog toga među upućenima bio prepoznat kao hrabar čovek, dok su se, istovremeno, zbunili otkud ta tema na RTV B92.

To je trajalo, sve dok Davidović je pomogao reklamiranje Glifosana, i to tako što ga je sa Veljkovićem aktivno preporučivao seljacima, da umesto spaljivanja letine iskoriste ovaj herbicid.

Davidović je na društvenim mrežama opisan duhovito i kao novinar koji je pao u trans reklamirajući Total. Video prilog iz ove emisije postoji na Jutjub kanalu pod naslovom "Kako pravilno i efikasno koristi Total na njivi, a šta raditi u voćnjaku – nova stvar".

Osim televizije B92, Total je proteklih meseci dobio slične prikrivene reklame u više stručnih časopisa i internet portala.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI JE TIM ZA UPRAVLJANJE VUČIĆEVIM KABINETOM U STVARI PRODUŽENA RUKA ENGLESKE VLADE!!???

 

U sumrak najgore epohe u novijoj istoriji, na zgarištu onoga što je ostalo posle užasnih pljački koje je napravio režim Aleksandra Vučića, u još crnjem obliku nego prethodni vladari, vidljivo je da Srbija vapi za jasno definisanom strategijom. Kako državnom tako i nacionalnom.

Na političkom nebu nema novih lica i ideja, ali, međunarodne prilike su takve, da je više nego ikada jasno kuda i sa kim Srbija treba da ide. Polovinom decembra meseca, počinje zasedanje Rusko-srpskog međuvladinog komiteta, kojim će predsedavati Dimitrij Rogozin, potpredsednik Vlade Ruske Federacije. Nakon toga će i doći do razjašnjenja oko strateškog kursa srpske države.

Vučićev kabinet je pod prinudnom upravom britanske vlade i za njegovo pokajanje je već kasno. Kako na Istoku tako i na Zapadu.

 

                     Nikola Vlahović

 

Povratak Aleksandra Vučića iz jalove višednevne posete Kini, još jednom je podsetio na činjenicu da je ovaj neuravnoteženi čovek doneo Srbiji više štete nego ijedan njegov prethodnik koji je sedeo u fotelji predsednika Vlade Srbije.

Jer, činjenice govore da iza njegovih poseta stranim državama, koje je on redom proglašavao "istorijskim", nije stajalo ništa časno i za državu korisno. Naprotiv, on je sve svoje snage upotrebio kako bi najbolju radnu snagu u Srbiji pretvorio u najjeftinije belo roblje, koje danas radi za mizernu nadnicu, bez ikakvih radničkih i sindikalnih prava, znatno gore nego fabrički radnici na početku dvadesetog veka.

Istovremeno, Vučić je svim stranim kompanijama ponudio najveće moguće subvencije iz budžeta Republike Srbije, zvanično jedne od najsiromašnijih zemalja sveta. Potvrdivši opravdane sumnje da je ozbiljno poremećen, Vučić je nedavno za ovako širokogrud odnos prema strancima rekao i ovo: "…To što smo mi ponudili, to niko normalan ne bi ponudio!".

Uprkos svemu tome, on i njegova vlada nisu uspeli u Srbiju da dovedu nijednog istinski velikog investitora, a sve njegove priče o silnim milijardama evra, koje će američke i evropske kompanije ovde uložiti, obična su prevara, a ponekad i plod šizofrenih fantazija najluđeg čoveka koji je ikada izabran za predsednika Vlade Srbije.

Nakon tri godine njegove pogubne vladavine, prirodno je postaviti pitanje: da li je Vučić iz najnižih pobuda, dirigovan destruktivnom politikom SAD, Velike Britanije i Evropske unije, smišljeno i sistematski radio na likvidaciji Srbije kao države?

Da li je planski radio na uništavanju nacionalnih resursa, institucija, ubijanju domaće proizvodnje, likvidaciji sela i agrarne politike, kriminalizaciji javnih preduzeća, komunalom nasilju nad građanima, rasterivanju najpametnijih i najsposobnijih stručnjaka i sistematskoj instalaciji najgorih polu-idiota u vrhove državnih institucija?

Da je Vučić zaista lud, u to više nema nikakve sumnje, ali neko takav nikada ne bi, bez pomoći sa strane, tako precizno uspeo da udari u neuralgične tačke države, u ono što čini njen temelj i njen opstanak. To objašnjava sve razloga zbog koga je do sada opstao na vlasti, i zbog čega ga je takozvani strani faktor čuvao. Istina, i oni su digli ruke od njega. Šta je uradio, uradio je. Vreme mu je i kod njih isteklo.

Na žalost, dolazi vreme za sabiranje štete koju je Vučić napravio, zajedno sa grupom svojih ministara-štakora, te grupe najgorih čankolizaca i ljudskog smeća koje se ikada sastavilo u zgradi Vlade Srbije.

Sa druge strane, Vučićev kabinet je stavljen pod najstrožiju kontrolu od strane britanske vlade početkom ove godine.

Sredinom decembra meseca, počinje zasedanje Rusko-srpskog međuvladinog komiteta, i dolazak potpredsednika Vlade Rusije Dmitrija Rogozina, koji zajedno sa Ivicom Dačićem predsedava ovom organizacijom. Zasedanje treba da otvori i pitanje daljeg uplitanja Zapada u vojnu neutralnost Srbije.

Jasnije rečeno: postaviće se pitanje validnosti svega što je Vučić u Moskvi pričao. Naime, neposredno posle Vučićevog povratka iz Moskve, ruski ambasador u Srbiji, Aleksandar Čepurin je za "Sputnjik" izjavio da mu nije poznato da je srpska strana tražila kredit za nabavku ruskog naoružanja, te da srpska strana nije ni postavila ovo pitanje.

Britanska duga ruka takođe želi da se ratosilja Vučića…Njima takav profil licemera odgovara samo sezonski. Takav čovek, koji je naučio da pliva po površini, vođen politikom sitnog lokalnog prevaranta (sa svakim srdačno, ni sa kim iskreno), odgovarao im je samo privremeno, sve dok nije obavio najprljavi poslove.

 

       Ko, ustvari, upravlja Srbijom?

 

Kao znak najvećeg nepoverenja prema sumanutom profilu Vučićeve ličnosti, njegovim kabinetom, od početka 2015. godine, počela je da upravlja produžena ruka britanske vlade, preko sistema poznatog kao Deliveri junit (Delivery unit), što u doslovnom prevodu znači, "jedinice za isporuku".

Upravljanje Vučićevim kabinetom, osmišljeno je na osnovu nekadašnjeg modela rada kabineta britanskog premijera, koji funkcioniše pomoću timova koji su zaduženi za povezivanje svih institucija (tačnije, imaju odrešene ruke za izdavanje direktiva ministrima, direktorima velikih javnih preduzeća i svima koji vrše istaknute državne funkcije). Troškove za ovakvo "modeliranje" Vučićevog kabineta, na sebe su preuzeli trgovci i mešetari iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Mada se to drži u najstrožijoj tajnosti, većina od 15 članova takozvanog Deliveri junita su stranci. Izuzetak čine Igor Lončarević – zadužen za infrastrukturu, Dragan Glamočić – za poljoprivredu i Srđan Kuprešanin – za privatizaciju državnih preduzeća.

Ova kolonijalna administracija, predvidela je i upravljanje medijima, pa je čak i Emi Loson, šefica pres-službe aktuelnog britanskog premijera Dejvida Kamerona, održala nedavno u Beogradu predavanje i trening za ministre i njihove savetnike za medije, kako da se ponašaju i šta da pričaju i da li uopšte da pričaju.

Britanski tim, koji upravlja Vučićevom vladom, napravio je takav sistem rada, da direktor "Jedinice za implementaciju strateških projekata i ciljeva" rukovodi timovima za direktne strane investicije, za restrukturiranje javnih preduzeća, za reformu javne uprave, za infrastrukturu i za poljoprivredu, ali sve pod direktnom komandom iz Londona.

Nekoliko britanskih državljana, operativnih profesionalaca i jedan analitičar (obaveštajac) zadužen za prikupljanje potrebnih podataka, statistiku i pripremu izveštaja o statusu projekata, "mozgovi" su celog projekta upravljanja Vučićevim kabinetom, njegovom vladom, pa na kraju i kompletnom državom.

Ivan Bender, stariji partner u beogradskoj PR agenciji "Ruskin & Hunt", čovek koji se nalazio u takozvanom Kreativnom timu Srpske napredne stranke, zadužen za vođenje predizborne kampanje u Srbiji, od početka je učestvovao u ovom britanskom timu za "upravljanje Vučićem". Benderov "rezident", Eisin Asaf, inače poznati izraelski stručnjak za odnose sa javnošću, posredno je takođe uključen u taj posao.

Takozvani Deliveri junit tim, doveo je do toga da se intenzivno radi na privatizacija Telekoma, rasturanju EPS-a i priprema modela koji bi doveo do davanja koncesije za beogradski Aerodrom "Nikola Tesla". Koncesija za Aerodrom, nije teško zaključiti, pripremljena je za potrebe Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Na redu je spajanje javnih preduzeća "Putevi Srbije" i "Koridori Srbije"  po modelu koji se još u Britaniji razrađuje.

Na ovakve i slične načine, rasturanjem državne imovine, direktnim "pogodbama", bez rasprava u parlamentu, bez učešće ijedne nadležne državne institucije, na sceni je klasičan oblik britanskog kolonijalizma, nepromenjenog poslednjih dvesta godina. U konkretnom slučaju, na Srbiji se primenjuje model koji je primenjen u Maleziji i Pakistanu, gde Britanija drži osnovne poluge vlasti preko sličnih Dileviri junit organizacija.

Ili, kako to reče samozvani filozof nove srpske destrukcije, Aleksandar Vučić:"…Da bismo postojali, moramo da se menjamo iz korena". Mada je ovde reč o čupanju iz korena, a ne o bilo kakvoj promeni…

U tekstu koji je nedavno objavio američki časopis "Forin polisi",  nepotpisani autor tvrdi da su Britanci tek ove godine preuzeli pune komande iz Vučićevih ruku, "samo zato što više ne moraju da budu pažljivi sa njim, kad je Kosovo u pitanju". Jednostavnije rečeno, sve što je trebalo da bude potpisano, već je potpisano…

Do koje mere su strani protektori u Srbiji silni i drski, svedoči i činjenica da američkog ambasadora u Srbiji, Majkla Kirbija, čuva Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) koja pripada Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Tako se Kirbi hvali: "…U Srbiji imate dobro obučene ljude, ljudi koji čuvaju mene iz SAJ-a, iz PTJ i druge, koji su veoma obučeni da razumeju ovaj fenomen, ali proces terorizma se u međuvremenu menja, od uzimanja talaca na klasičan način, do ljudi koji su sada spremni da ubiju i sebe i da ugroze živote drugih ljudi…".

U informatoru MUP-a, koji je objavljen na internet stranici ovog ministarstva, potvrđeno je da SAJ, između ostalog, obezbeđuje zgradu ambasade SAD, ambasadora SAD i njegovu rezidenciju.

Tako je Kirbi zaštićen od terorista. Ali, ko će Srbiju da zaštiti od Vučića? Ili, od Majkla Kirbija? On je prvom polovinom novembra zablokirao pola Beograda, samo da pokaže oružanu silu i zapreti kako će se obračuna sa građanima ako im padne na pamet da izađu na demonstracije i pobune se protiv neljudskih uslova života i terora njegove vlasti.

 

       Život kao u robovlasničkoj koloniji

 

Više od 1.000 dana Vučićeve apsolutne vlasti, što formalne što neformalne, obeležene isključivo lažima i izmišljenim aferama, govori da on neće birati sredstva radi očuvanja gole vlasti. Koliko mu je do nje stalo, govori i činjenica da ga život u njegovoj "političkoj bazi" uopšte ne zanima (osim kad je njegovo najbliže okruženje u pitanju).

Naime, dok se u lokalnim odborima Srpske napredne stranke dešavaju svakodnevni raskoli, a ponegde i fizički obračuni, na vrhu državne vlasti, Vođa i dalje slepo sprovodi zadatak razaranja države i nasilja nad građanima.

Surova pljačka javnih preduzeća, na čijem čelu su njegovi lokalni mafijaši, traje nesmanjenim tempom. Od početka ove godine, zbog pljačke i stranačkog upravljanja državnom imovinom, iz njih je ispumpano preko milijardu i po evra, a sve je otišlo u džepove vodećih ličnosti vladajuće stranke i u budžete njene propagandne mašine.

Zbog takve politike, tri petine ukupnog gubitka srpske privrede u prošloj, 2014. godini, otpalo je na podmirivanje ogromnih apetita Vučićevih skakavaca. Tačan podatak je da su gubici preduzeća u restrukturiranju 77 milijardi dinara, a 30 milijardi dinara je manjak firmi u stečaju i likvidaciji.

To je, dakle, više od 100 milijardi dinara gubitaka i to onih koji su javno priznati! A, prema nezvaničnim informacijama, barem još polovina te sume negde nedostaje. O kakvoj je pljački reč, govori i podatak da je javno objavljeno kako su 482 javna preduzeća u 2014. godini smanjila gubitak sa 48 milijardi dinara, koliko je iznosio u 2013. godini, na 42 milijarde dinara u 2014. godini! Ali, to je kap soli u moru, ta preduzeća gubitke i dalje beleže!

Pre samo godinu dana, uoči Nove 2015. godine, Vučić je izgovorio i jednu od najvećih laži tokom svog mandata, da je Srbija po rastu privrede među 10 vodećih zemalja u Evropi!

A, kako radnici žive u njegovom modelu "liberalnog kapitalizma", govore i oglasi stranih kompanija u Srbiji poput ovog: „..Za mesto operatera u proizvodnji nije potrebno prethodno iskustvo. Minimalni nivo obrazovanja koje zaposleni treba da imaju je II stepen, odnosno osnovno obrazovanje, kao i III, IV, V, VI i VII stepen stručne spreme. U obzir dolaze svi profili obrazovanja. Posao zahteva osmočasovno stajanje, zbog čega kandidati moraju da zadovolje zdravstvene uslove, a to znači da su sposobni da stoje osam sati dnevno. Osim tog uslova za zaposlenje, ne postoje drugi."

Nikakvo obrazovanje, nikakvo znanje, samo fizička sposobnost! Ovako se uništava srpsko društvo i ponižava svaki građanin, pod izgovorom „otvaranja novih radnih mesta" u Vučićevoj robovlasničkoj koloniji.

U međuvremenu, zaposlio je više od 32.000 ljudi, sve članova Srpske napredne stranke i njihovih koalicionih partnera, kao i njihove bliže i dalje srodnike. Sa jedne strane, glumio je da rešava pitanje prevelikog broja zaposlenih u državnih upravi, a sa druge radio sve protiv toga. Ali, to je samo jedan mali deo njegovog bipolarnog poremećaja i duboke unutrašnje podeljenosti. Ipak, rešenje za ovu sociopatiju, našli su oni koji upravljaju njime.

Naime, prema planu britanskih službi koje upravljaju njegovim kabinetom, za sledeću godinu je obezbeđen priliv novih socijalnih slučajeva koji će biti prinuđeni da rade za 200 evra mesečno. Na žalost, nikome ne pada na pamet da se pita, da li je onih 10.000 evra subvencije stranim firmama koje daje Vučićeva vlada, svrsishodnije dati sirotinji za početak novog života ili ih je lakše baciti u kasu stranih osvajača? Da li je svaka strana banka u Srbiji ovlašćeni zelenaš koji nema nikakvu obavezu prema državi i deponentima, osim lihvarenja i pljačke?

Primera radi, u Evropskoj uniji, sve banke plaćaju kamatu centralnim bankama, koje imaju deponovane velike sume novca. Na taj način ih teraju da finansiraju privredu. U Mađarskoj je, odlukom premijera Orbana, svaka strana banka još dodatno oporezovana. Samo u Srbiji bankarska mafija radi šta joj se hoće, pa i to da diktira pravila monetarnog sistema i politiku Narodne banke.

Ali, za Vučićeve prohteve, para ima sve manje. Ipak, on svim silama pokušava da pronađe novac kod onih koji hoće da plate i najprljavije poslove. Tako je krenuo da se nudi kao "faktor" u rešavanju takozvane imigrantske krize. Ponadao se da će barem milijardu evra uzeti iz evropskih fondova za sprečavanje dalje invazije islamskih masa u Evropu.

Istog dana kad je sastavljen Vučićev tim za pitanje imigranata koji se kreće u trouglu Preševo-Subotica-Šid, počelo je i masovno krečenje starih kasarni JNA, neupotrebljenih hala i skladišta, masovna adaptacija objekata koji nisu imali jasno definisanu namenu i slično, a sve po direktivi koja je stigla iz Brisela, kako bi se postojeći kontigenti islamskih imigranata zaustavili u Srbiji.

Za samo pet poslednjih meseci, od Preševa do Beograda registrovano je ni manje ni više nego skoro pola miliona ilegalnih ulaza iz arapskih zemalja. Uprkos tome, Vučić širi i ruke i granične prelaze, kako bi prigrlio što više njih i kako bi se što više dopao orijentalnim despotima, čija je namera da pokore centralnu Evropu, na radost kriminalnih stratega iz SAD i Velike Britanije.

Ali, para opet nema. Ni iz Evrope ni od "arapskih prijatelja". Zatočen je, u žicama sa svih strana, zajedno sa svojom "islamskom braćom" koja hoće da se sjure u Evropu i podeli je na sandžake i nahije. Zato je i njegov kabinet je pod prinudnom upravom britanskog komonvelta.  Da ne ode predaleko u svojim suludim namerama. U stranci kojom predsedava, isto je kao i u njegovoj glavi: vlada haos i paranoja.

 

    A 1. Ko će da brine, o braći preko Drine

Mada je svojom destruktivnom politikom zatvorio sva vrata prema zemljama nekadašnje Jugoslavije, za neupućene je najveće iznenađenje bila Vučićeva prošlogodišnja "promena kursa" prema vladi Milorada Dodika u Republici Srpskoj. Ali, samo za neupućene. Vučić je od prvog dana svog mandata imao zadatak da se pokloni unitarnoj Bosni i Hercegovini a da Republiku Srpsku kao entitet uopšte ne spominje.

Njegovi PR stručnjaci, radili su čak i u izbornim štabovima Dodikovih protivnika, a njegova poslednja poseta Sarajevu jasno je nagovestila da je spreman da okrene leđa svakoj srpskoj vladi u Banjaluci. I na ovaj detalj su obratili pažnju ruski posmatrači. Sredinom decembra, kad Rogozin bude u Beogradu, treba očekivati da se ubuduće jasno definiše i odnos prema Republici Srpskoj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA-NOVA KRAJINA EVROPSKE UNIJE: ZAVRŠNA FAZA URUŠAVANJA NACIONALNE DRŽAVE I EKONOMSKE PROPASTI NARODA!!!

 

Nova tehnologija u službi svetske bežanije. Na Netu, fejsu, tvitu, vajberu i ostalim mondijalističkim, mobilnim medijima, poruka je jasna: ustajte prezreni na svetu, i u napad, juriš na Jevropu! Sirotinjo svih zemalja sveta, udruženo u ljuti boj, za bolje sutra! Sad je momenat da se osvoji stari uspavani kontinent korumpiranih i podaničkih političara i njihovih podguznih muva- istomišljenika. Da se oni koji još tavore u srednjem veku Afrike, na brzaka nasele u 21. stoleće, u bogatu i naivnu Evropu, u kojoj je sve već izgrađeno i obezbeđeno, gde vlada bela kuga a žene su lepe i lagane i gde nema rata, jer je cela pod kontrolom Velikog brata i krupnog kapitala, zaključuje Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza.

 

                 Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

 

Migranti nadolaze kao cunami i niko ne sme da im se suprotstavi. Čak obrnuto. Na graničnim prelazima, čitave busije zauzela je peta kolona velikodušnih i milosrdnih nevladinih organizacija i nadgleda seobu naroda, deli milostinju i praktične savete.

Najzad su plemenito milosrdni humanitarci našli neku aktivnost koja ih čupa iz anonimnosti i daje im svrhu bitisanja. Voleti više tuđina nego svoga je pomalo i hrišćanski opravdano, mada je ekonomski katastrofalno.

Ispod oka i preko medije nišane fašiste, odnosno one koji bi da nekako zaustave poplavu. One koji sebe nazivaju patriotama ili nacionalistima. Nedavno je u Francuskoj skupštini jedan deputat izneo na videlo neverovatne praktične savete koje razna dobrovoljačka društva i druge družine od pobožnih do podobnih dele prekomorskim dođošima.

Gde god vidiš praznu kuću ili zgodan stan, ti brzo provali i dupe nasadi. I odmah, isti dan, udari svoj katanac na vrata, naruči picu na adresu i nakon dva dana organizuje tako glasnu žurku, da komšiluk izludi dotle, da mora da pozove policiju.

Čuvaj račun od katanca i od pice, jer će ti trebati kada te gazda tuži da si mu se uselio u stan. Policijski zapisnik o urnebes-žurki je papir koji zlata vredi, jer dokazuje da ste stvarno tu stanovali u dato vreme.

Nakon dva dana, taj stan više nije ničiji i smatra se kao napušten, te može da se dodeli ugroženima na neko vreme. A katanac? E pa, taj katanac je atomska bomba u arsenalu provalnika. Ako je gazda neki siledžija pa razvali katanac, ilegalac može da ga tuži za provalu i sto posto dobija parnicu!

Ne, ovo zaista nije zajebancija ni izmišljotina, već zakon koji je na snazi. Od Kušnerovog zakona za slobodnu intervenciju u tuđim državama prešlo se na slobodno vršljanje po tuđim stanovima, bankarskim računima, telefonskim i elektronskim medijima, pa sve do ulaska u lične intimnosti, do spavaće sobe i WC-a.

Snaga klade valja, a to ne valja. Ljudske klade na sve strane, a okolo nizbrdice kako reče jedna pesmica nekog pijanog opozicionara ispred vrata Mulen Ruža. A kako je i sve ostalo na istom principu onih gore, snagatora ustavom zagarantovanih mafijaša, tako oni dole crnu vunu predu u jami beznadežja.

I to je normalno i ljudski, nažalost. Onaj ko ima vlast, vojsku i policiju, taj snagom čuva civilni mir i ličnu fotelju. Samo, ovo nije nikakva novost, niti je vezano za neki određeni geografski pojam.

Ogromna većina građana, i to ne samo u Francuskoj, protiv je ovako pogubnog milosrđa na račun svoga standarda života, sigurnosti i budućnosti svoje dece. Ali, zakon je zakon, i vlast je vlast, pogotovo ako zapovesti stižu kroz etar i dolaze s one strane Atlantika.

Fenomen je postao problem bez rešenja, jednačina sa 150.000 nepoznatih i to evolutivnog karaktera. Jednoga dana, tih nepoznatih jednačina može biti i sto puta više.

Stižu horde beskućnika, jadnih i gladnih iz Afrike i Azije i to većinom mladići, jaki, zdravi i sposobni, kako to primećuju neki mediji opozicije bar u Francuskoj. Kako reče jedan komičar- sva sreća da takvih nije bilo na Titaniku, gde je važilo iskonsko pravilo: "prvo žene i deca"!

Mnogi pojedinci ove razbijene vojske haosa koja beži od rata i bede, pred kamerama se hvale (ili žale) da ih put košta od pet do deset hiljada dolara. Svet je ušao u vrzino kolo zapetljano lokalnim zakonima i u kandžama straha od islamista. Samo da se ne pobune i da se ne podigne kuka i „kalašnjikov".

 

      Operacija "Milosrdni anđeo", završna faza

 

Jedan mi prijatelj nabaci da ni kod nas nije bolje, kao da je to neka novost ili mnogo važna stvar. Problem je što će uskoro biti mnogo gore, a to bi bar moglo da se spreči. Kako?

Neko će naivno reći: pa ozidajte Preševo kapiju i udarite Bujanovac kulu. Mi ćemo tako, kao Mađari ili Ameri, Koreanci ili Izraelci da zatarabimo našu granu. Oćemo, al’ malo morgen, što bi rekao jedan bivši (i uz milosrdnu pomoć EU) uspešno preminuli diktator.

Mi bismo rado zatarabili celu Evropu, kao što bi i Talijani, Španci ili Grci udarili odbrambene bedeme oko svog imanja kada bi im Brisel ili Vašington odobrili građevinske dozvole. Ali, neće moći, jer je trend mondijalizma u seobama i mešanju naroda.

U Francuskoj se upotrebljava i termin: zamena stanovništva. Lepo reče Crnjanski u finišu svog romana, da na svetu ništa ne postoji, pa ni smrt, već samo seobe. Ako je tako, onda nema frke. Navali narode, izvolte! Ovo je prava operacija "Milosrdni anđeo", drugi deo, završna faza.

Okupiraće vas – sentimentalnost. Zaboravite granice, graničare, policiju i vojsku. Mondijalizam nalaže da se skinu gaće i da svaka država bude svetska prćija, jedna mega-birtija u koju svako ulazi kako hoće.

Da je Božje pravde i nekog ljudskog zakona, teret haosa bi trebalo da podnesu Amerika i EU koji su svojim (ne)promišljenim "mirovnim" i "humanitarnim" akcijama napravili haos od Iraka, Avganistana, Libije, Sirije, Egipta, Tunisa, Jemena pa sve do Ukrajine. A, da i ne pominjemo Jugoslaviju, koja je bila udarna kapisla za mondijalizam na silu.

 

       Nova Krajina EU

 

Sada je i Srbija, kao južna Italija ili razuđena Grčka, postala migrolovka Zapada. Na principu mišolovke: pustiš migranta na prag, a on ti uđe u kuću. Čiča-miča, gotova priča, jer tada važi ono: dalje nećeš moći, stanica Vrpolje.

Evropa nam zida zidove i okružuje nas bodljikavom žicom, da se zna dokle je naše. Hvala joj, mada nije trebalo da se troši. Milosrdnost nam nalaže da primimo, nahranimo i zaposlimo ove nove pečalbare koji stižu iz Tunguzije, a zauzvrat će da ponude pomoć kroz investicije i kredite, a verovatno će da kapne i malo ispod stola.

Ovo je ovde Balkan. Kad već ne može Velika Britanija, dobra će im biti i mala Srbija. I već se čuju vapaji milosrdnih podrepaša: ostajte ovdje…Imamo mi puno praznih vikendica i napuštenih fabrika da se ljudi smeste. Bogata je Srbija, može da nahrani pola Evrope, pa će moći i izbeglice iz bede. I kom Srbinu bi još palo na pamet da se krije iza nekih zidina ili bodljikavih taraba prema Makedoniji?

Mi stojimo postojano kano klisurine, u predsoblju Evrope, dobrodošli u Srbiju i sve je to naše. A što je naše, to je i vaše. Nije tačno da je put od Makedonije do Austrije kraći preko Crne Gore i Hrvatske.

Taj ko to kaže, ili laže il nema tri čuke sa geografijom, a pogotovo ne sa istorijom. Srbija ima najlepšu, najsvetliju i najvažniju ulogu na vetrometini istorije, još od 1389. godine, a to je da čuva granice Evope po svaku cenu pa i za male pare, ako treba. Uostalom, sitne duše ne koštaju mnogo.

Mi smo nova Krajina EU, Šengen predsoblje, noćni čuvari tuđih privilegija, i sve to iz plemenitih razloga, jer nema ko da nas brani. A možda se u ovom rebusu novog fašizma kriju i novi uslovi za ulazak preko mađarske bodljikave prepreke u tu tako plemenitu i voljenu EU.

Štokholmski sindrom je svetska epidemija, a vakcine nema. Mi volimo svoje neprijatelje, dok bi svog rođenog najradije za jaja obesili. I Bog sveti zna zašto je to tako, al’ bilo ko vidi da nije mnogo drugačije od ove satirične primedbe.

Umesto naravoučenije ili rešenja za ovaj golemi problem čovečanstva, (koje ni mnogo pametniji ne mogu da zamisle), možda bi bilo interesantno da se pomenu neke od teorija za nelogično i protivustavno podržavanje sve veće mase migranata.

Teorije idu od urođene humanosti belog čoveka, preko profitabilnog apetita kapitalista u potrazi za jeftinom radnom snagom, pa sve do neizbežne rubrike planetarne zavere protiv evropskih nacija.

Ako takva zavera postoji, onda je lako pogoditi kome je to u interesu da se Evropa oslabi, ali se tada pokreće neko novo pitanje, protiv koga je uperena takva pokorena Evropa. I tako od pitanja do pitanja bez odgovora stiže se ludila. A to je možda i jedini logičan odgovor za ovako neuračunljivu politiku Evropljana.

 

       „Arapske investicije“ u Srbiji, a Tarabić je bio u pravu

 

Mi smo se ranije smejali Tomi na svako njegovo pominjanje Tarabićevih proročanstava, a ona se izgleda ostvaruju putem dolaska i stacioniranja velikog broja migranata u Srbiju??!!

U svoj toj planiranoj migrantskoj frci, ovde se verovatno sprovodi vid “kulturnog metoda okupacije” putem nadolaženja migranata iz arapskih zemalja!? Mada bi nam bilo draže da su te arapske zemlje, bivše kolonije zapadnih zemalja (Engleske, Francuske, Nemačke, Holandije, Belgije…), odlučile da tim bivšim kolonizatorima vrate na isti način koristeći migrantske metode!!!!

Međutim, verovatno je da i EU zna za takvu nameru, pa su birokrate briselskog tabora odlučili da se odbrane tako što će da primoraju Srbiju da prihvati što više tih migranata iz arapskih zemalja, razmišljajući na način: zato što je Srbija pravoslavna država, a ONI – zapadnjaci su katolici, pa je pogodnije da ti arapski migranti ostanu u Srbiji kako bi se resursi države iscrpljivali i promenila nacionalna struktura!!! Zato se prećutno i dopušta da Mađari podižu zid!!!

Izgleda da se mnogo puta pominjane, (od strane “vlasti u Srbiji”) i na sva usta hvaljene “arapske investicije” , upravo sprovode kroz ovu migrantsku krizu!!!?? Da li i ukidanje viza pojedinim afričkim i azijskim državama pogoduju ovakvim migrantskim dešavanjima!!?????

A pored sve muke tih lica migranata koji dolaze iz područja zahvaćenim ratnim dejstvima, primećujemo da oni umesto da odlaze u neke druge arapske države koje su im po kulturi i veri bliže ( kao što je bio slučaj sa našim sunarodnicima koji posle hrvatske zločinačke “Oluje” nisu potrazili spas u npr. Španiji ili Italiji, ili Francuskoj, već su potražili spas u okrilje svog naroda), a ta lica bivaju upućivani u pravcu Srbije, gde među njima ogroman broj takvih lica poseduje velike količine novca, što se može i okom videti, obzirom da neki od njih puše i Marlobro, vrše redovnu dopunu interneta na mobilnim telefonima, a raspituju se za Taxi, menjačnicu, usluge Western union i DHL!!!! Jer uvek je potrebno mesto da bi se primio poslati novac….

Lica su planski izmanipulisana i poslata, a nama ostaje da se pitamo, da li su to “vlasti u Srbiji” sklopili nekakav, skriven od javnosti, dogovor u cilju prećutnog prihvatanja desetine hiljada migranata, kao i da li su, preko domaćih bezbenosnih agencija i službi, a znajući gore navedena ineresovanja takvih migranata, preduzeli adekvatne mere u cilju bezbednosne kontrole tih lica, kao i onih mera usmerenih na zaštitu sopstvenog stanovništva i države!!????

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MODERAN NAČIN UNIŠTAVANJA SRBIJE: NARODNI POSLANICI OZAKONJUJU URUŠAVANJE TRADICIJE, KULTURE I DOBRIH OBIČAJA SRPSKOG NARODA I SRBIJE!!!

 

Zahvaljujući sumanutoj politici koju sprovode srpski vlastodršci, Srbija srlja u pravcu pridruživanja Evropskoj uniji, najbolesnijoj zajednici koju je evropski kontinent imao, još od vremena Inkvizicije. Mada tamo nikada neće stići, čak i ako ova zajednica nekim čudom opstane, sve snage postojećeg političkog kupleraja u Srbiji dale su se na posao da unište ono što je ostalo od ove zemlje, samo da bi ona bila bliže epicentru velikog zla koje je snašlo evropske narode.

I ne samo Evropska unija, nego i ceo Zapad, danas su potonuli u mrak pederastije, pedofilije, istopolnih brakova, razbijanja porodice i uništenja svega što je evropsku i hrišćansku civilizaciju održalo do danas. Vlada Aleksandra Vučića, ponosi se brojem gejeva među ministrima, kako bi što više ličila na evropske vlade i njene diplomatije u kojima glavnu reč vode homoseksualci, transseksualci i osobe koje se izjašnjavaju kao „bespolne“. Treba li ova suluda stranputica Srbiji? Kuda ide ovaj svet?

 

                  Nikola Vlahović

 

Sistematsko uništenje etičkog, moralnog, hrišćanskog i uopšte ljudskog u evropskoj civilizaciji, približilo se svome vrhuncu. Ili će ovaj kontinent čiju sudbinu deli i Srbija, pružiti otpor užasnom plesu smrti, divljanju Sodome i Gomore, pederastije, gej-brakova, agresivne transeksualne propagande, pedofilije, ili ga više neće biti. Ne, onakvog kakav je bio tokom svoje duge i burne istorije…

Prve žrtve globalnog nasilja postale su porodice i najmlađi naraštaji, a preko njih i čitave države i društva, koja su suočena sa „novim pravilima“, da je sve ono što je do juče bilo ispravno, sada pogrešno i naopako, pa čak i zakonom zabranjeno!

Da bi ovaj užasni projekat uspeo, ubrzano se menja i profil ličnosti na čelnim pozicijama u evropskim institucijama. Gej-diplomatija, postala je deo evropskog političkog bića, a pripadnici takozvane gej-lezbo zajednice, precizno su raspoređeni u administraciji EU, na mestima odakle se donose sudbinske odluke za sve zemlje članice i one koje to hoće da budu.

Ubrzano se menjaju zakoni, pa i ustavna načela na štetu porodice i braka. Potpredsednik Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček, predvodnica lezbijske zajednice u Austriji, koja je istovremeno i izvestilac EU za Kosovo, ozbiljan je promoter ideje da takozvani gej parovi usvajaju decu.

Gej-diplomate, ministri spoljnih poslova, poput doskorašnjeg nemačkog Gvida Vestervelea, austrijskog Sebastijana Kurca, letonskog Edgarsa Rinkevičsa (koji se javno pohvalio preko društvenih mreža da je homoseksualac) i mnogih drugih, danas su postali deo „nove političke kulture“ u Evropskoj uniji. Svi oni ozbiljno rade na preuređenje tradicionalnog evropskog duha, kulture i nasleđa, koristeći u te svrhe najjaču propagandnu mašinu koja je ikada u istoriji postojala.

Na takav način je, preko EU institucija, zapodenut specijalni rat protiv tradicionalne Srbije, koja je vekovima bila postavljena na pravoslavnoj veri, svetosavlju, ali i na temeljnim vrednostima evropske civilizacije kakvu smo do sada poznavali.

Nasilje nad zdravim razumom dobilo je preko politike Evropske unije i neke nove oblike. Tako je još 2008. godine, predstavnica za medije kancelarije Saveta Evrope u Beogradu, Monika Lajhner, upozorila domaće političare da gej i lezbo populaciju čini 10 odsto stanovništva u Srbiji (nigde nije navedeno ko je i kako utvrdio ovaj broj!), te da će preko odnosa države prema njima biti procenjivana i spremnost Srbije za ulazak u EU.

Srpskim vlastodršcima nije trebalo dva puta ponavljati ovo upozorenje. U kratkom vremenskom roku, poslednja Tadićeva vlada i prva i poslednja Vučićeva vlada, učinili su sve da na velika vrata u stranačke odbore, državne institucije i na čelo javnih preduzeća, postave što više homoseksualaca, lezbijki, biseksualaca, transeksualaca…Ova akcija je odmah dobila i svoje „priznanje“ iz evropskih centara moći.

Bivši državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić, pohvalio se svojevremeno da je Srbija na listi u krugovima međunarodnih gej-diplomata, kao „atraktivna“, zbog toga što je posebnim zakonom odobrila da boravišnu dozvolu dobiju i njihovi gej-partneri koje ovde dovode prilikom zvaničnih poseta.

Bio je to mali, ali važan korak za kriminalizovane i izopačene srpske vlastodršce i njihove vođe, koji vode Srbiju u deveti krug evropskog pakla.

Sve je dobilo i „dublji“ smisao, kad je 19. maja 2013. godine, tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele došao u svoju radnu posetu Srbiji. Ovdašnja javnost je znala da je ovaj diplomata po svojoj seksualnoj orjentaciji homoseksualac i da sa sobom, prilikom državnih poseta, vodi i svoga partnera.

Ali, niko nije mogao ni da pretpostavi da će Vestervele, umesto u nekoj službenoj rezidenciji, prenoćiti u Jajincima, u kući svoga domaćina, predsednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića.

Istovremeno, u nemačkoj štampi se tih dana pojavila i informacija da „Vestervele ne vodi svoga partnera u zemlje gde vlada homofobija, te ni Srbija nije izuzetak u tom smislu“. Ali, ovaj gej-diplomata nije imao razloga da se žali. Vučić ga je primio kao svoga!

 

       Evropski danak u krvi

 

Takozvana multi-tolerancija, taj poslednji stadijum zapadnjačkog ludila, „deo globalnih standarda“ koji ima ideju da uništi ceo svet, već odavno je pribegao izbacivanju prirodnog pola iz svih ličnih dokumenata, pa tako i iz pasoša!

Reč je o zastrašujućem projektu uvođenja „trećeg pola„, koji se sada isprobava u Australiji i na Novom Zelandu, ali i u nekim zemljama EU. Do sada su u pasošima, u rubrici pod nazivom „pol“, bile su samo dve mogućnosti – „muški“ i „ženski“ pol , tj. bila su dva polja i u jednom od njih je stajala oznaka. A sada ima tri kvadrata. Treći kvadrat obeležen je (latiničnim) slovom „H“.

Taj treći pol su, osim u navedene dve države, uveli na Tajlandu, a od 1. novembra 2013. to treće polje se pojavljuje u pasošima prvo Nemačke, a zatim ubrzo i u zemljama svih drugih država evrozone.

Nakon toga će, u vrlo kratkom roku, to polje „H“ pola, potpuno izbaciti i prirodnu pripadnost određenom polu iz lične dokumentacije u Evropskoj uniji (gde Vučić hoće po svaku cenu).

Nasilje gej aktivista i gej-političkih elita koje se sporovodi nad celom zapadnom civilizacijom, kako u Evropi, tako i u Kanadi, Americi, Novom Zelandu i Australiji, dostiglo je granicu koja je nepodnošljiva.

Naime, pogranične policije na Zapadu danas već uobičajeno imaju obavezu da službeno zabeleže da je neko „strejter“ (dakle, heteroseksualac), „gej“, „lezbijka„, „biseksualac“, „transvestit“ ili „transgender„.

Ne postoji muški ili ženski pol. „Strejteri“ su, kao što se vidi, u manjini. Lingvistički i na svaki drugi način, muškarac i žena su brutalno izbrisani kao kategorija!

Norveška, koje sebe ističe kao zemlju potpune demokratije, danas je jedan od glavnih izvoznika „civilizovanog fašizma“. Zakoni Norveške kažu da je svako dete vlasništvo države, i da je ono samo „pozajmljeno“ roditeljima na vaspitavanje u skladu s potrebama države! Hraniteljstvo je u Norveškoj i još ponekim „civilizovanim“ i „demokratskim“ sistemima vrlo unosan posao koji donosi milijarde dolara prihoda.

Zakoni, poput ovih u Norveškoj, omogućavaju svakome, a najčešće gej-parovima, da dobiju tuđe dete na staranje. Dovoljno je samo da prijave biološke roditelje kao nesposobne da budu staratelji i da, bez provere, samo na osnovu jedne izjave, dete bude oduzeto od onoga ko ga je rodio. Mogućnost da ga ponovo dobiju, skoro da ne postoji! Na taj način je više od 200 hiljada najmlađih građana Norveške, jednostavno oteto od svojih bioloških roditelja.

U kom pravcu ide evropska, ali i celokupna zapadna, hrišćanska civilizacija, dovoljno govore i ovi podaci…U Britaniji je roditeljima kojima je oduzeto dete zabranjeno o tome u medijima da govore i za takav „prestup“ sledi kazna do dve godine zatvora!

Oduzetu decu u Britaniji šalju odmah u hraniteljsku porodicu, a zatim idu u tajno usvojenje, čak i kad se dokaže da je cela intervencija bila protivzakonita i neopravdana. U Norveškoj deci u jaslicama čitaju bajke o princu koji se zaljubio u kralja, u Švajcarskoj je 30.000 dece oduzeto tradicionalnim roditeljima i već predano istopolnim, u Danskoj na stubovima stoje oglasi: ‘Iznajmljuje se konj za intimne odnose’.

U Americi se sprovode izbori lepote među transvestitima – dečacima od 6 godina, u Norveškoj će se u školskom programu za prvake pojaviti predmet ‘Incest’, u Kanadi je pedofilija službeno priznata seksualna orijentacija, u Holandiji legalno postoji stranka pedofila…

Krajem 2012. godine, vodeće predstavnice feminističkog pokreta u Evropskom parlamentu predložile su izglasavanje zakona koji zabranjuje svu klasičnu dečiju književnost u Evropi.

Reč je o nezapamćenoj inkviziciji i pranju mozga, od najranijih dana. Srećom, ta akcija nije prošla, što ne znači da uskoro neće, sudeći po broju devijantnih ličnosti u klupama Evropskog parlamenta.

Holandska pedofilska stranka u svom programu propagira da se deci od 12 godina da pravo glasa, da im se da dozvola za upotrebu lakih i teških droga, zatim pravo da samostalno odlučuju s kim će živeti, pa čak i pravo na seksualne odnose sa životinjama!

U programu ove zločinačke organizacije piše i to da bi lake droge trebalo legalizovati za decu od 12. godine, uz upozorenje o opasnostima koje prekomerna upotreba donosi, a teške bi, po zakonu, bile dostupne svakome ko navrši 16 godina.

O ovome je i londonski „Gardijan“ svojevremeno pisao, ističući da je Holandija osnivanjem stranke pedofila učvrstila reputaciju „socijalno najliberalnije zemlje u Evropi„! Čak i holandski Apelacioni sud je odbacio zahtev antipedofilskih aktivista za zabranu stranke koja želi da smanji starosnu granicu za stupanje u seksualne odnose na 12 godina i zalaže se za legalizaciju dečije pornografije. Nedavno je u Oslu, glavnom gradu Norveške, održan i prvi dečji „gej-festival„, što je dočekano sa odobravanjem čak i u parlamentu te zemlje!

 

       Obamini gej-zakoni, prve gej-crkve, gej-parade…

 

Zahvaljujući nizu zakonskih propisa koje je na radost izopačene Amerike doneo Barak Husein Obama, u vojsci SAD su sada i zvanično dozvoljeni seksualni odnosi sa životinjama, pošto je prihvaćen odgovarajući amandman na Jedinstveni kodeks vojnog pravosuđa, čiji je član 125. ranije zabranjivao razvrat i sadržavao poseban paragraf o sankcionisanju sodomije. Obama je i to ukinuo.

Nakon što se njegova supruga Mišel „odvojila od bračnog kreveta i trpeze„, zbog njegove nastrane seksualnosti (javnost je obavestila da će do kraja njegovog mandata biti samo „službeno“ prva dama SAD), Obama se dao svom snagom u donošenje zakona koji su doveli gej zajednicu u položaj superiorne vrste.

Prema pisanju ruskog analitičara Nikolaja Mališevskog, to je otišlo toliko daleko da je Obama kao preduslov za dobru saradnju SAD i Rusije, postavio pitanje dovođenja homoseksualaca u poziciju da upravljaju ruskom državom!

Treba naglasiti i to da je Barak Husein Obama prvi predsednik SAD, koji je iz korpusa ljudskih prava izdvojio prava homoseksualaca i transseksualaca, te ih je zvaničnom direktivom, još u decembru mesecu 2011. godine, podigao na nivo prioriteta američke spoljne politike!

Tada je svim vladinim agencijama poslao memorandum sa njegovim potpisom, u kome se nalaže da američka diplomatska i finansijska pomoć mora da bude na usluzi takozvanim LGBT osobama, u svim državama gde SAD imaju diplomatsku misiju!

Na vidiku je i stvaranje prve crkve za homoseksualce. Višestruko kompromitovani Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej, bio je pre izvesnog vremena u poseti ženi-arhiepiskopu Švedske, Antje Jakelen, koja je poznata kao najaktivniji borac za legalizaciju homoseksualnih brakova.

Jakelen se javno izjašnjava za gej-ideologiju i propagandu svakog razvrata, sve pod izgovorom tolerancije i „poštovanja različitosti„. Ova žena, koja je luteranski jeretik, obavlja i venčanja homoseksualaca još od 1. novembra 2009. godine, a javnost u Švedskoj je upoznala bolje, kad je isplela tepih u bojama gej-zastave, kojim mladenci istog pola hodaju na venčanju.

U Skandinaviji ima i retkih glasova razuma, pa je tako u Finskoj, vođa hrišćanskih demokrata i episkop iz Tamperea, oštro napao homoseksualne brakove, i usvajanja dece od strane homoseksualaca. Ali, u Finskoj je na sceni masovna propaganda odricanje od Crkve, i njegov glas je usamljen. U Austrijskim crkvama, homoseksualce već biraju u parohijske savete.

Na teret zemalja koje su se okrenule ka „evropskim integracijama„, kao što je Srbija, stavljena je i obaveza održavanja gej-parada, koju su ovdašnji homoseksualci nazvali cinično – „Parada ponosa“.

Uz veliku podršku evroatlanskih institucija, ove parade se održavaju kao vid masovnog „preobraćanja“ građana u „zaostalim, konzervativnim i patrijahalnim“ državama (tako se i Srbija tretira u zapadnim centrima moći), sa ciljem uspostavljanja sistema u kome će diktatura manjine nad većinom biti čak i zakonski propisana!

Tako se u Srbiji zakonima koji štite prava homoseksualaca i takozvanih „transrodnih“ manjina, pretvorio u teror te manjine nad većinom. Načela o slobodi pojedinca ili manjine, zapisana još u Francuskoj buržoaskoj revoluciji, danas su zgaženi u ime sodomije, pedofilije i prava izopačenih. Zakoni koji su sankcionisali ovo zlo, polako ustupaju mesto zakonima koji ga glorifikuju. Srbija i srpsko zakonodavstvo, prate ovaj „trend“…

Valjda da ne bi zaostali za evropskom homoseksualnom politikom, Vučić je u svoju vladu, ali i na čelo javnih preduzeća, u Privrednu komoru Srbije i u mnogim drugim institucijama, doveo „ugledne“ homoseksualce, koji, valjda, treba da služe kao dokaz da je Srbija „odmakla“ u evropskim integracijama.

 

       Put ka nestanku bele rase: žene bez muževa, deca bez roditelja

 

Francuski Nacionalni centar za demografska istraživanja, analizirao je uzroke velikih problema koji iznutra nagrizaju francusko društvo i ugrožavaju njegov opstanak. Rezultati su predati na uvid francuskom parlamentu. Reč je o velikoj studiji koja se bavi izučavanjem stanja o instituciji braka u Francuskoj, i ustanovila da brak već odavno nije preovlađujuće veza između muškarca i žene, nego su to postali vanbračni odnosi.

Izveštaj navodi da od svakih deset oženjenih (udatih) osoba, postoji devet osoba koje žive vanbračnim životom tj. čiji brak nije legalizovan zakonom, a što je rezultat međusobnog dogovora između dva supružnika da zajedno žive bez ikakvog bračnog ugovora: crkvenog, građanskog ili običajnog.

Reč je o novostvorenom odnosu koji se i u službenim dokumentima Evropske unije naziva „otvorenom vezom“, u kojoj žena i muškarac samo formalno žive zajedno i povremeno „konzumiraju“ svoju polu-zajednicu, ali su slobodni da opšte i sa drugim muškarcima, ženama, gej pojedincima ili parovima, kao i transeksualcima.

I u Srbiji je od nedavno počeo da se koristi termin življenja „u otvorenoj vezi„, mada Srbija još nije postala žrtva ove pošasti u meri u kojoj je to Francuska ili neke druge zapadneoevropske zemlje. Termin „otvorena veza“, direktno je plasiran iz Amerike, preko filmova i takozvanih društvenih mreža.

Izveštaj francuskog Nacionalnog centra za demografiju dalje navodi da sve žene u ovoj zemlji, čija starosna dob ne prelazi dvadeset i šest godina, kao i muškarci čija starost nije veća od dvadeset i osam godina, žive pod jednim krovom bez ikakve legalne ili zakonske veze. Broj takvih je mnogo veći od broja legalno oženjenih iste starosne dobi.

Ono što izveštaj naziva „slobodnim ugovorom“ ili „slobodnom vezom„, postalo je raširena moda u Francuskoj. Ovaj zapadni talas koji je zapljusnuo francusko društvo, iznedrio je i fenomen „majki bez muževa“.

Naime, polovine francuskih majki (tačnije 53 odsto) rađaju prvo dete van institucije porodice (iz vanbračnih odnosa). Procenat vanbračnih porođaja iznosi preko četrdeset odsto od ukupno registrovanih porođaja. To znači da se u ovoj zemlji svake godine rodi 300 hiljada novorodenčadi godišnje, koji će odrasti bez prisustva oca. Četvrtina od ovog broja, nikada neće upoznati svoga oca!

Postoji i nova pojava koja je počela da napada društva na Zapadu, i preti mu potpunim uništenjem. To je pojava novih definicija porodice, koje se razlikuju od prirodne definicije‚ po kojoj ona nastaje u vezi između čoveka i žene.

Ove nove definicije za porodicu pojavile su se na Svetskom kongresu o pitanjima žena, koji se održao još 1995. godine, pod imenom „Novi oblici porodice„. Ti takozvani „novi oblici“ porodice podrazumevaju da se ona može osnovati od dva muškarca ili dve žene i da nije neophodno da se ona sastoji od muškarca i žene. Ovaj novi oblik porodice postao je i zakonski priznat u mnogim zemljama na Zapadu.

U trenutku nastajanja ovog teksta, u Irskoj je na referendumu, velikom većinom izglasana legalizacija homoseksualnih brakova, što će biti dopunjeno zakonskim pravom da gejevi usvajaju i decu.

Kakve su posledice ove pošasti? Jedan karakterističan primer iz Amerike, rečito govori kako to izgleda…Naime, u jednoj opštinskoj kancelariji u Južnoj Kaliforniji, izvršen je upis novorođenčeta, od dva oca i bez majke. Ovaj proces se završio nakon što su dva oca-homoseksualca, iznajmili matericu žene i nakon što su kupili žensku jajnu ćeliju od jedne specijalizovane banke jajnih ćelija!

Seksualna izopačenost postala je u zapadnim društvima zaštićena od strane svih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Za homoseksualce i lezbijke su osnovane posebne asocijacije i organizacije koje sa ogromnim budžetima i armijama advokata, štite ili zastupaju njihove interese.

Krajem jula 1999.godine, jedna britanska sudnica dosudila je da troškove operacije promene pola, muškog u ženski ili obratno, snosi kasa za socijalnu solidarnost. Bila je to prekretnica u istoriji britanskog pravosuđa i uvod u Armagedon, koji danas razara britansko društvo, okupirano islamskim natalitetom, mnogoljudnim porodicama imigranata, i nagriženo iznutra-izumiranjem belog, anglosaksonskog čoveka.

Pre Olimpijade u Sočiju, kraljica ruske atletike, Jelena Isinbajeva javno je podržala ruski zakon o zabrani propagiranja homoseksualnosti među maloletnicima. Bila je to vest koju su svi zapadni mediji sa gnušanjem preneli. Ali, prema rezultatima istraživanja Centra za sverusko javno mnjenje, čak 88 odsto Rusa podržava ovaj zakon, koji se na Zapadu tumači kao dokaz suzbijanja prava LGBT osoba u Rusiji. Srećom, ruski narod i njegov duh, vera i tradicija, daleko su od globalnog zla koje ima za cilj da ubrzano uništi belog čoveka, hrišćanina.

I ne samo u EU, nego u celokupnoj zapadnoj kulturi, zapadnoj muzici, zapadnoj književnosti i zapadnoj umetnosti, „muškarci“ i „žene“ su izumrli kao dinosaurusi, a tamo postoje samo „gej“, „lezbijke“, „biseksualci“, „transvestiti“ i „transgenderi“.

Usput, pod parolom „prava čoveka na izopačenost“ – prirodni pol prestao je da se zove prirodnim i normalnim. U međuvremenu, dok traje raspad evropske civilizacije, ceo kontinent je pod okupacijom afro-azijskih imigranata, a zločinačka ideja njegovog konačnog pretvaranja u „kontinent trećeg sveta“, skoro da je ostvarena.

Dakle, iz nekog svetskog centra moći, iskreno govoreći treba navesti da iza toga stoje Izabrani, oni koji su posle Hrista, da bi i tada uništili hrišćanstvo i hrišćane, stvorili i podstakli Muhameda Proroka da hrišćane uništi, krenuli su u napad na porodicu, kao osnovnu ćeliju društva.

Zacrtali su strategiju napada na hrišćanske crkve, uništavanja hrišćanske kulture i potpune okupacije Evrope, kao kulturnog i ekonomskog stecišta bele rase i hrišćanstva. Zadatak im je da Evropa nestane, i da na njeno tlo budu dovedeni drugi narodi, druge rase i religije, i da njime Izabrani vladaju kao sa robovima.

Rusija se, kao što se vidi, pokazala kao neosvojiva tvrđava takvoj zaveri.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREVARA GIGANTSKIH RAZMERA: UCENA LIHVARSKE KORPORACIJE I PROPAGANDA „VLADE U SRBIJI“

 

Američka kompanija Esmark, čiji su osnivači bivši direktori i menadžeri kompanije US Steel Serbia, koja je već jednom opljačkala Železaru u Smederevu (uz pomoć tadašnjih vlastodržaca), sada ponovo hoće da preuzme ovu, za Srbiju strateški veoma važnu kompaniju. Sada to rade uz pomoć Aleksandra Vučića i budžeta Republike Srbije.

 

                Nikola Vlahović

 

Dana 12. januara 2015. godine, na sednici Komisije za sprovođenje modela strateškog partnerstva u postupku privatizacije Železare u Smederevu, Vlada Republike Srbije prihvatila je ponudu kompanije „Esmark Jurop B. V." registrovane u Amsterdamu (Holandija).

Tri dana ranije, u Vladi Srbije su bile otvorene tri pristigle ponude na raspisani tender za prodaju smederevske Železare. Jedan ponuđač je bio nepotpisan. Drugi je bio potpisan imenom nepoznatog advokata, a treća ponuda je bila od kompanije Esmark.

Prve dve ponude su odmah proglašene "nevalidnim". Bilo je više nego očigledno da se radi o lošoj predstavi za javnost. Sve je smišljeno kako bi Esmark grupa lako došla u posed Železare, pa je proglašena pobednikom na tenderu.

Istog momenta, sva Vučićeva propaganda je krenula u masovno obmanjivanje javnosti, šireći vesti o tome da je prodaja Železare Smederevo američkoj kompaniji Esmark, već rešeno pitanje.

Niko u tom trenutku još nije znao (osim Aleksandra Vučića i njegovih najbližih saradnika), da su vlasnici Esmarka, zapravo bivši direktori kompanije US Steell Serbia koji su poharali i opljačkali Železaru u Smederevu, a sve njihove dugove, nakon odlaska iz Srbije, platili su građani (i još uvek plaćaju).

Esmark grupa, zapravo bivši direktori US Steell Serbia, sada su se pojavili "presvučeni" u kupce za račun svoje nove firme, i traže ponovo da ih država Srbija finansira.

Osnivač i prvi čovek Esmark stil grupe Džejms Bušar (poznat opet po svojoj ulozi u US Steell, gde je bio finansijski direktor) je na samom početku pregovora sa Vučićevom vladom odmah slagao rekavši da će u srpsku čeličanu uložiti 400 miliona dolara u narednih nekoliko godina (nije precizirao koliko je to godina i čiji će novac uložiti, a već je bacio oko na srpski budžet!), kao i da neće biti otpuštanja (mada dobro zna da neće moći svih 5.000 radnika da plaćaju, nego računaju da će i to biti iz srpskog budžeta).

Ali, kako to obično biva kod neukih domaćih prevaranata, ubrzo se jednom nespretnom izjavom "okliznuo" ministar privrede Željko Sertić, koji je priznao da je na relaciji Vlada Srbije- Esmark, "došlo do zastoja u pregovorima" oko kupovine Železare Smederevo.

Ključni razlog je bio pokušaj Esmarka da dobije više novca nego što se u prvom trenutku računalo među Vučićevim "stručnjacima". Naime, njegovi "pregovarači"su olako shvatili da su sa američkom kompanijom postigla mnogo čvršći dogovor, smatrajući da je Vođa već precizirao uslove, mnogo pre nego što je raspisan tender.

Ipak, među dobro obaveštenima, znalo se da Evropska unija neće tako lako dozvoliti sklapanje ovog aranžmana, jer on podrazumeva da Srbija obezbedi pomoć Esmarku, što se ne uklapa u evropska pravila.

Vučić je onda hitno tražio od administracije u Briselu da mu da saglasnost na plan restrukturiranja Železare i biznis plan američke kompanije Esmark, kako bi Srbija bila u mogućnosti da finansijski pomaže ovoj kompaniji. Saglasnost nije dobio, niti je izvesno da će je dobiti.

Istina je zastrašujuća: Vlada Srbija se obavezala da preuzme dugove Železare koji iznose 520 miliona evra, kao i da će učestvovati u dokapitalizaciji sa preko 200 miliona evra, ali američkoj kompaniji Esmark ni to nije bilo dovoljno.

Ova lihvarska korporacija odmah je stavila na sto problem što Srbija nema svoju koksaru i nema železnu rudu, a taj argument koristi kako bi pojačala svoje finansijske zahteve od Vlade Srbije. Cilj je da Esmark dobije Železaru bez ijednog uloženog dolara!

Veliki bauk sa kojim se suočava Srbija je i novi kreditni aranžman sa MMF-om. Na njega će presudno uticati problem petrohemijskog kompleksa, koji je nemoguće razrešiti.

Takođe, tu je i EU koja se protivi ovakvoj prodaji Železare. Nikome u srpskoj vladi nije palo na pamet da traži od Esmarka dodatne dokaze o finansijskoj sposobnosti, mada je u uslovima za prolazak na tenderu jasno pisalo da ponuđač mora da ima određena sredstva kojima će garantovati ceo projekat.

Esmark je, naravno, spreman da iskoristi situaciju, jer Vučiću gori pod nogama. Do 31. januara je predviđeno potpisivanje ugovora između Vlade Srbije i Esmarka. On se sprema da iz džepova građana plati Esmarku znatno više nego što je ova kompanija bila spremna da uloži kad se prijavila na tender.

Građani Srbije, zapravo i ne znaju šta je nuđeno Esmarku. Može se dogoditi da se Esmark i pojavi i kao kupac, ali pod nekim obećanjima velikih subvencija gde bi Srbija kao partner sa 20 odsto udela u vlasništvu, pokrivala sve rashode. Preciznije rečeno, da Vučić pokloni Železaru Amerikancima. Ali taj njegov plan je već prepoznat u Evropskoj uniji i Brisel će ga sprečiti.

Upućeni u ovaj skandal tvrde da je od početka bilo jasno da Esmark neće kupiti Železaru i da Srbija mora napraviti ogromne ustupke da bi se neko upustio u avanturu da popravlja njene kapacitete i da finansira pola milijarde evra da bi počela da posluje. Istina, Vučić čini sve da im udovolji, ali…

Dokle ide njegova kratkovida propaganda o "uspešnim aranžmanima", govori i podatak da su svi mediji odmah potrčali da objave kako će od posla sa Esmarkom i prodaje Železare, u 2015. godini biti povećan BDP!

To je Vučićev način da kratkoročno stvori lažnu euforiju. Tako je planirao i budžet za prošlu godinu od arapskih milijardi i "Beograda na vodi", mada je svakome jasno da je u pitanju prevara gigantskih razmera.

Vučić se više ne poziva na svoje "savetnike", Franka Fratinija, Alfreda Guzenbauera, Dominika Štros Kana…I oni su se izmakli, videvši ovako suludog imperatora i njegovu državničku avanturu, iza koje čak ni hohštapleri velikog kalibra ne smeju da stanu.

Sve njegove neverovatne bajke o "velikim prijateljima Srbije", njegovim "ličnim prijateljima" i "prijateljima njegovih prijatelja", danas su pokopane. Od posete Gerharda Šredera, bivšeg nemačkog kancelara (kome je priredio skandal u kafani), pa sve do "noćenja" šeika iz Emirata, El Zajeba, u Jajincima, Vučić je nizao velika obećanja, da će njegovi "intimusi" rešiti sve srpske probleme.

U slučaju Železare u Smederevu, umesto planirane pljačke budžeta i ulaganja u Esmark, Srbija bi mogla da otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta u domaćem agraru i da postane jedan od najvećih izvoznika hrane u Evropi. Ali, to veleizdajničkoj ideji Vučićeve vladavine ne pada na pamet.

Železara u Smederevu prvi put je prodata 2003. godine kada je za 23 miliona dolara kupila američka kompanija „US Steell"" preko svoje evropske ćerke-firme. Američki vlasnici su kasnijom prodajom nekretnina (između ostalog prodat je i fudbalski stadion za preko 20 miliona evra) višestruko više novca povratili, nego što su uložili.

Američka vlada je, zatim, Srbiji nametnula program razoružanja kojim je bilo utvrđeno da se višak borbene mehanizacije, bolje rečeno skoro sva borbena tehnika, ima uništiti i to pretapanjem u nekoj Železari. Podrazumevalo se da će to biti Železara u Smederevu čiji su američki vlasnici tako od srpske države na poklon dobili hiljade tona čelika.

Pošto su pretopili sve što su mogli za džabe da dobiju i Železaru zadužili za preko pola milijarde evra, Amerikanci su je „velikodušno" prodali Republici Srbiji za samo jedan dolar.

Preuzimajući Železaru Srbija je preuzela i njene dugove i to: 260 miliona evra prema bankama, 120 miliona evra prema dobavljačima i 145 miliona evra za sirovine! Dakle, preko pola milijarde evra!

Više od dve trećine, odnosi se na poslovanje sa povezanim licima iz korporacije. Tačnije, ovo preuzeće se zaduživalo kod samog sebe, a građani Srbije to sada moraju da plate.

Pojavom istih direktora iz US Steell Serbia, koji su sada na čelu kompanije Esmark, i njihovim drskim zahtevima da Srbija uloži još toliko kako bi ih "odobrovoljila" da ponovo kupe ono što su opljačkali, svakoj normalnoj vladi bi bio signal da odmah prekine kontakt sa njima. Ali, ne i ovoj Vučićevoj, koja je spremna da rasproda ono što je još ostalo od Srbije.

Od preuzimanja Železare, nakon odlaska US Steell-a, država je u nju godišnje morala da ulaže oko 100 miliona evra, što je građane ukupno koštalo dodatnih 300 miliona evra na već pomenutih pola milijarde za otplatu ranijih dugova.

Takođe, prilikom prodaje tadašnjeg „Sartida" Ju Es Still-u, Srbija je na sebe preuzela i plaćanje njegovih dugova. Sve zajedno, dve privatizacije smederevskog giganta poreske obveznike Srbije su koštale oko dve milijarde evra.

Ali, tu još uvek nije kraj.

Iako se iz Vlade tvrdi kako su tenderski uslovi bili veoma jasni i da je pobednik, američka kompanija Esmark, dala dobru ponudu, činjenice govore da će Srbija preuzeti otplatu svih dugova nastalih i pre privatizacije, a u to spadaju čak i dugovi nekadašnjeg „Sartida" koji najvećim delom ni do danas nisu otplaćeni.

Nastavljajući da obmanjuje za račun svoga premijera, ministar privrede Željko Sertić je odjednom "okrenuo ćurak" pa je obavestio javnost kako daljih državnih subvencija i ulaganja u Železaru neće biti i da se sa Esmarkom pregovara još jedino oko nekih detalja, kao što je biznis plan.

Demantujući sebe, Sertić je, međutim, rekao kako će na kraju Evropska unija odobravati biznis plan oko koga se dogovore (ako se dogovore) Esmark (vlasnik 80,1 odsto akcija) i Republika Srbija (vlasnik 19,9 odsto akcija).

Ono što Sertić nije pojasnio, jeste pitanje od kada se to EU meša u biznis planove privatnih preduzeća? Očigledno je da se kroz „biznis plan" u stvari provlači dalje investiranje Srbije u smederevsku Železaru.

Pošto je Srbija već prezadužena, a i ovakva vrsta „investicije" se u Evropi može smatrati stvaranjem nelegalne konkurencije, potrebno je da birokrate iz Brisela na kraju i odobre biznis plan. Ali, pod ovim uslovima, sigurno je da neće.

U Železari je zaposleno oko 5.000 radnika, što znači da će za očuvanje svakog od tih radnih mesta država uložiti po 50.000 evra. Šta je sve pametnije i isplativije moglo da se uradi sa tim novcem? Da li bi bilo korisnije da je u srpski agrar država uložila 200 miliona evra i tako od Srbije napravila velikog izvoznika poljoprivrednih proizvoda?

Sa preko dve milijarde evra, koliko će nas sve zajedno koštati avantura prodaje smederevske Železare Amerikancima, pa njen otkup od njih, pa ponovna prodaja opet američkoj kompaniji, moglo je pametnim investiranjem da se otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta i to po širokogrudim cenovnicima koje je koristila agencija SIEPA u vreme vladavine Mlađana Dinkića.

Da je u poslednjih 12 godina Srbija ovoliko para dala srpskim poljoprivrednicima, hrana bi bila bar za trećinu jeftinija, a od njenog izvoza bi država prihodovala duplo više nego danas. Osim toga, srpska sela ne bi bila napuštena i zaparložena.

Ali, to nije cilj Vučićeve vlade. On ima nameru da uništi srpsku privredu, da likvidira sve što je bilo vredno a što je bilo u državnom posedu. Po cenu toga da to samoubistvo plati narod. Uostalom, nedavno je i predstavnica Svetske banke, Elen Goldstein u sred Beograda, odobrila tu sadističku akciju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RASTURANJE PO ŠKOLSKOM OBRASCU: SRBIJA KAO „AGENT MIRA“ U IZDAJNIČKOM PROJEKTU SVETSKE VLADE U SENCI

 

Neposredno nakon posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu, aktivirana su sva sredstva angloameričkog specijalnog rata protiv ruskih interesa na ovom delu Balkana. Na noge su podignuti svi verolomnici, izdajnici, plaćenici, konvertiti, na čelu sa zlosrećnim premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem i njegovom paranoičnom propagandnom mašinerijom. Zapad je proglasio "opštu opasnost" od Rusije i Vladimira Putina, i traži, cak i u malim zemljama poput Srbije, savezničke klanove spremne da vrše opstrukciju slobodne volje i života, samo da Rusa nema.

Zasedanje Trilaterarne komisije u Beogradu, samo je jedan od antiruskih projekata koje Zapad sprovodi u Srbiji. Zbog svega toga, otvoreno je i pitanje "revizije cena" u isporuci ruskog gasa, ali i realizacija predugovora koje je Srbija potpisala sa ruskim ministarstvom odbrane, a tiču se isporuke najsavremenijih borbenih aviona i radara, kao i sistema PVO S-400.

 

              Nikola Vlahovic

 

Tačno je da Trilateralna komisija postoji sa isključivom idejom da ukloni Rusiju iz planetarno važnih poslova, a tačno je i to da vlada Aleksandra Vučića hoće da stavi Srbiju u službu antiruskih akcija Zapada.

Ali, ko je u Srbiji spreman da se prikloni ovom izdajničkom projektu? Izvesno je da će poludeli premijer ostati usamljen u toj nameri. Odjahaće u ružnu prošlost, kao tragikomični heroj na magarcu.

Sve dnevne novine u Srbiji, objavile su 31. oktobra 2014. godine vest, da u Beogradu počinje zasedanje "svetske vlade u senci", odnosno, evropskog ogranka Trilateralne komisije, globalne nevladine organizacije, čije postojanje je u ovdašnjim medijima, godinama predstavljalo temu iz oblasti "teorije zavere".

Ali, kako je svaka srpska noćna mora, pre ili kasnije postala stvarnost, tako je i zloglasna Trilaterala pokazala svoje lice i došla u Beograd, jer zločinac, po pravilu, uvek dode ponovo na mesto zločina koje je počinio.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, došao je da se lično obrati srpskim dželatima, a njegove strogo kontrolisane novine su zabeležile da je "govor održao na engleskom". Zašto je taj detalj bio važan?

Već u prvim rečenicama, Vučić je ponudio ovom mračnom skupu, da celu Srbiju pretvori u njihovu agenturu. Istina, ponudio je da Srbija bude "agent mira", a to u ovom slučaju znači, agent Zapada u obračunu protiv Rusije.

Jer, zasedanje Trilateralne komisije u Beogradu bilo je prevashodno sa ciljem da se sa srpskom izdajničkom klikom, dogovori opstrukciju izgradnje "Južnog toka", od koga doslovno zavisi budućnost Srbije. Naravno, i da se napravi plan od "širenja Rusije na Balkan".

Prilikom svoje poslednje posete srpskoj Vladi, predsednik ruskog „Gasproma" Aleksej Miler, otvoreno je rekao da žali što "pojedinci pokušavaju da opstruiraju" izgradnju "Južnog toka". Kao da se osetio prozvanim, Vučić mu je spremno odgovorio da "lično garantuje da će izbaciti iz Vlade svakog ko bude kočio ‘Južni tok’ ".

Naravno, Miler nikada nije poverovao Vučiću, a vreme i dogadaji, potvrdili su njegove sumnje. Pravo lice i prave namere, Vučić je pokazao prvog dana zasedanja Trilaterarne komisije u Beogradu.

 

      Otrov iz zmijskog gnezda

 

Smisao ovog banditskog "samita", postao je jasan već na samom početku, kad je tokom obraćanja predsednika Trilaterare za Evropu i bivši šefa Evropske centralne banke, Žan-Kloda Triše, pozvao prisutne da "odaju počast Ričardu Holbruku koji je pomogao u kosovskom mirovnom procesu".

Osim vodećih ljudi Trilaterare, "počast Holbruku" odao je i Aleksandar Vučić, kome je ovaj upokojeni američki diplomata 1999. godine odredio trajnu izolaciju i zapretio sudskim procesom "pred medunarodnim sudom".

"Hajde da se podsetimo Ričarda Holbruka u Dejtonu pre dvadeset godina i Volfganga Išingera, jer su obojica pomogli u kosovskom mirovnom procesu", nastavio je svoj govor Triše.

Predsednik srpske nacionalne grupe Trilateralne komisije, Jovan Kovačić, odlučio je da, osim mrtvom Holbruku, "oda počast" i Aleksandru Vučiću, rekavši kako je pre petnaest godina bilo nemoguće zamisliti da se ovakav dogadaj odigra u Beogradu, a da je danas to ipak moguće zahvaljujuci hrabrosti "lidera"!

Važno je znati i to da je Srbija najmlada članica Trilateralne komisije. U članstvu je od 2013. godine i uz Norvešku je jedina članica Evropske grupe koja nije istovremeno članica EU.

Redakcijskii izvori u Londonu govore da je Vučić prilikom prošlogodišnje posete Velikoj Britaniji, bez protivljenja prihvatio da se Srbija nade u ovoj opskurnoj organizaciji, ciji je jedan od osnivača nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, Zbignjev Bžežinski, patološki mrzitelj Rusije i svega što je rusko.

Vodeći čovek organizacije Vest Ist Bridž, koja okuplja sve srpske članove Trilaterarne komisije, je državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova (ranije je bio i državni sekretar u Ministarstvu odbrane i savetnik predsednika republike), Aleksandar Nikolic, poznatiji po nadimku Foto Toni (zbog istoimene fotografske radnje koju je držao u Beogradu).

Mnogo pre nego što je Srbija stupila u članstvo Trilaterare, u njoj su već bili manje i više poznati pripadnici domaće privredne i političke scene. Tako se medu njima našao i Đorde Vukotić, pravni konsultant na više projektima Svetske banke u Srbiji, koji su se odvijali pod okriljem Svetske banke, USAID-a i drugih medunarodnih organizacija.

Od 2004. do 2011. godine bio je glavni pravni savetnik u Vladi Srbije prilikom izrade 350 nacrta zakona, i jedan je od glavnih saradnika NALED-a, Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, formirane pod nadzorom USAID-a, sa zadatkom sprečavanja ruskog, a širenja angloameričkog uticaja.

Član ove organizacije je i Violeta Jovanovic, izvršni direktor NALED-a (pre toga je 10 godina bila menadžer USAID-a), Ana Brnabić, član UO NALED-a, izvršni direktor Peksim fondacije (dodeljuje stipendije za Kembridž), i službenik USAID-a.

Medu njima je i Vladan Atanasijević (član Savetodavnog odbora u EWB) predsednik UO NALED, i jedan od osnivača Srpske asocijacije menadžera, Borislav Miljenović, član Nadzornog odbora NALED-a (istovremeno clan UO Američke privredne komore, Branko Radulović, jedan od glavni eksperata saradnika NALED-a.

Važno mesto u Trilaterarnoj komisiji zauzima i Marko Blagojević, nekadašnji direktor CESID-a, a sada Vučićev "blagajnik", Milica Čubrilo, ambasador i bivši ministar dijaspore (takode i konsultant USAID -a), Jakša Šcekic, novinar Skaj Njuza, Boško Jakšic, urednik dnevnog lista Politika, Nenad Borovčanin, državni sekretar u Ministarstvu za omladinu i sport, Ranko Vujačić iz Beča, službenik u Organizaciji Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO), Zoran Basaraba, ambasador Srbije u Izraelu, i saradnik nekadašnjeg premijera Milana Panića…Medu njima je i Vučićeva ministarka, Zorana Mihailović, ali je njeno članstvo "zamrznuto".

Medu domaćim "operativcima" Trilaterarne komisije, našli su se još i Miroslav J. Vesković – rektor Novosadskog univerziteta, Jovo Bakić – sociolog i politički analitičar, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Goran Svilanović – nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, radio je za OEBS, a danas je generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, Jovan Ratković – savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, Vladan Atanasijević – predsednik Upravnog odbora NALED-a, Bojan Kostreš -potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, Lidija Udovički – sestra ministarka Kori Udovički i predstavnica Srbije u američkoj kompaniji "Continental Winds", Đura Vlaškalic – savetnik predsednika i potpredsednika Skupštine Vojvodine, bivši član novosadskog ogranka Demokratske stranke, Igor Jovičić – sekretar Ministarstva kulture i informisanja…

Svi oni su istovremeno i članovi organizacije Ist Vest Bridž, čiji predsednik je Aleksandar Nikolić, državni sekretar u Ministarstvu odbrane, poznatiji po nadimku Foto Toni (zbog fotografske radnje koju je držao u Beogradu dok se nije dokopao vlasti).

Nikolić je političku karijeru započeo je 2008. godine, kao jedan od osnivača SNS-a, gde se, kažu, "bavio koordinacijom rada stručnih saveta za odbranu i bezbednost, energetiku i pravna pitanja", mada o tome ništa nije znao. Bio je vrlo kratko vreme i savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, ali je prešao u "Vucicev klan" odmah posle formiranja nove vlade. Vučić ga je postavio za državnog sekretara u Ministarstvu odbrane, mada nije imao nikakvog radnog iskustva u državnim institucijama. Naime, Nikolić je diplomirani ekonomista bez ijednog dana radnog staža u struci.

Ipak, kao čovek toliko blizak vodećim ljudima režima, našao se na vodećoj poziciji u srpskom ogranku Trilaterarne komisije, koja već decenijama odreduje sudbinu čitavih naroda i država.

Zanimljivo, ali član Upravnog odbora Trilaterarne komisije je i britanski diplomata, ser Ajvor Roberts, nekadašnji ambasador Velike Britanije u Srbiji (1994-1997), i koji se zalaže za „popravni Dejton i novi Berlinski kongres" koji bi pravno verifikovao promene granica na Balkanu.

Uloga bivšeg ministra spoljnih poslova SRJ, Gorana Svilanovića, u Trilaterarnoj komisiji, više je nego važna za politiku koju vode NATO pakt i SAD. Naime, Svilanović je enormno plaćeni lobista nezavisnosti Kosova, uprkos tome što je on Srbin sa Kosova, koji je čak i učestvovao u ratu protiv separatističke pobune Albanaca 1999. godine!

U srpskoj Trilaterari, nalazi se i Marjan Cadež, koordinator agencije Dojče Vele u Srbiji, ali i Ralf Džonson, američki ambasador u penziji (službovao u BiH 1999-2001. kao prvi zamenik Visokog predstavnika u Sarajevu).

Neverovatno, ali samo za neupućene: Trilaterarnu komisiju u Srbiji "jednim okom" posmatra i Marka Škreba, bivši guverner Narodne banke Hrvatske.

U srpskoj grupi Trilaterarne komisije, medu vodećim ljudima našao se i Tahir Hasanović, nekadašnji predsedniku omladine Univerziteta u Beogradu, kasnije istaknuti član stranke bivšeg ministra policije Dušana Mihailovića i još istaknutijeg saradnika britanske obaveštajne zajednice. Hasanović je prošle godine ušao u Trilaterarnu komisiju.

Od tada, on je neka vrsta "korodinatora" ogranka ove organizacije u Srbiji.

 

      Prevara sa Putinom

 

Istog dana kad je Vladimir Putin iz Beograda otišao u Milano, na već ugovoreni sastanak sa nekoliko evropskih državnika, u beogradskim "Večernjim novostima" pojavila se vest da je ruski predsednik na odlasku rekao Aleksandru Vučiću: "Dragi prijatelju, šta god od Rusije za svoju zemlju budeš tražio, lično ću se postarati da to i dobiješ." Rečenica je navodno izgovorena pred sam ulazak u predsednički avion.

Ubrzo, u nekim ruskim medijima ali i na društvenim mrežama, pojavile su se sumnje da je Putin to ikada izgovorio.

Istovremeno, dok je ova vest počela da kruži i drugim štampanim medijima i internet portalima, pojavila se i jedna druga informacija, da je Putin predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću rekao da ga može uvek pozvati ukoliko mu je pomoć potrebna.

Izmedu one prve, neverovatne "informacije" i ove druge, koju je sam Nikolić potvrdio, stoji duboka provalija. Naime, Vučić hoće da Rusija uvozi italijanski Fijat (a predstavlja ga kao srpski proizvod). Nikolić ne traži ništa nego je ruskom predsedniku govorio o tome da Srbija neguje svoju emociju prema Rusiji i da će tako nove generacije Srba i svoju decu tako vaspitavati.

U leto prošle godine, Vučić je izjavio da ce Srbija izvesti 10.000 Fijatovih "500L" automobila u Rusiju. Na kraju ove godine, nema ni govora o tome. Iz Evropske unije u nekoliko navrata je zaprećeno Vučiću da ne koristi zapadne sankcije Rusiji u cilju sticanja dobiti, tako što ce da pojača izvoz u Rusiju. I to je slika Srbije pod naprednjacima: predsednik vozi u pravcu Moskve, premijer u pravcu svoje propasti.

 

      Vućićeva šifra N1

 

Pocetkom ove godine, na pitanje novinara nemackog dnevnika "Frankfurter Algemajne cajtung", kako je svoje nacionaliticke ideje naglo zamenio za evrofanatizam, Aleksandar Vucic je bez imalo srama odgovorio: "…To je bio proces. jednostavno, jednog jutra se probudiš i kažeš: to nisam bio ja!".

Ovako "nanovo roden" Vučić se malo "zaboravio" pa je nastavio da jedno priča, drugo misli a treće radi… Tako je, u aprilu mesecu ove godine, preko svoga biltena "Informer", najavio da se na njega "priprema medijski udar" od strane televizije N1, koja će biti ogranak CNN-a za Balkan.

Vučićeva galama imala je sasvim drugi pravac. Naime, glavni finansijer TVN1 je Junajted grupa (United Group). Vučićev bilten je uporno tvrdio da se na čelu ove grupe nalazi Dejvid Petreus, bivši šef CIA-e, te da se sprema medijski "udar" na Vodu.

Vučićeva ideja bila je da na posredan nacin isprovocira nekakav odgovor od američkih vlasti na pitanje "ko stoji" iza TV N1. Vučić nije dugo ččekao da mu neko odgovori na njegove "panične senzacije".

Iz ambasade SAD u Beogradu mu je neki niži službenik dojavio da N1 zvanično, nema nikakve veze sa službenim Vašingtonom, ali da su u nju uložena značajna sredstva.

"Informer" je nastavio sa preventivnom galamom, pa je pisao kako će pod plaštom nezavisnog, slobodnog novinarstva i profesionalnog izveštavanja ova televizija, potpomognuta pojedinim štampanim medijima, pripremiti teren da se za najviše godinu dana Vučić proglasi za jedinog i ekskluzivnog krivca za sve probleme u Srbiji.

Tek 28. Septembra, 2014., ime televizije N1 ponovo postaje tema Vučićevih medija, ali, ovaj put u sasvim drugom obliku. Na dan održavanja gej parade u Beogradu, kad je Vodin brat Andrej sa svojim obezbedenjem izazvao incident sa Žandarmerijom (u kome je izvukao deblji kraj), na licu mesta se našla ekipa N1 televizije, i sve to snimila.

Kako je N1 znala za kretanje Andreja Vučića i kako se našla na prvom mestu, i u pravo vreme? Odgovor na ovo pitanje zna Aleksandar Vučić koji je u meduvremenu "blagoslovio" dolazak ove televizijsku kompanije u Srbiju. Prvi znak zahvalnosti televizije N1 prema Vodi (osim ogromnog novca koji je vec potekao u pravcu režima), bio je ustupanje snimaka sukoba Andreja Vučića i njegovog obezbedenja sa Žandarmerijom. Tako je sa Vučićem i njegovom vladavinom: ko reket ne plati na čupriji, platiće u "Informeru"!

 

      Gde je Srbija i kome pripada?

 

Koliko je Zapadu stvarno stalo do Srbije, govori i podatak da je Evropska komisija je na svojoj zvaničnoj internet stranici objavila takozvanu info-grafiku zemalja, gde je Srbija predstavljena tako što je Vojvodina pripojena Hrvatskoj, koja se tako "proširila" do Rumunije.

Greška je nakon nekih intervencija uklonjena, ali se pojavila nova: Srbiji je na toj mapi "pripojena" Crna Gora, a Crna Gora nekako "uklopljena" u Hrvatsku. Radi se o Internet strani na kojoj Evropska komisija daje informacije za gradane Evropske unije, koji kupuju dobra i usluge od dobavljaca iz ostalih država Unije.

Evropski potrošacki centar Hrvatska, gde je objavljena sporna mapa, deo je mreže Evropskog potrošackog centra (ECC-Net) koji daje savete i osigurava informacije o prekograničnoj kupovini i pomaže potrošacima, u saradnji s drugim Evropskim potrošačkim centrima, u rešavanju pogranicnih tužbi i sporova.

Način na koji institucije Evropske unije povremeno tretiraju Srbiju, njene ljude i resurse, više je nego uvredljiv i jasno govori da i Srbija mora da preispita smisao daljih pregovora sa EU.

Madarska se već sprema da predloži svome narodu i parlamentu, izlazak iz ove natrule zajednice.

A Vučićeva propaganda sprema narod u Srbiji na glad, umiranje i nestajanje, samo da bi oni koji prežive ušli tamo gde nas niko neće. I to u EU i ne kriju. O tome nema ni govora u narednih pet godina, a ako novi predsednik dobije i drugi petogodišnji mandat, Srbija, opet i u tom periodu nema nikakve šanse. A sa Aleksandrom Vučićem na čelu Vlade i njegovom svitom, Srbija, svakako, nema budućnosti. Osim…Ako…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

ELITA STRANIH „DIVLJIH GUSAKA“ GOSPODARI KIJEVOM

 

Prvi plaćenici su se u Kijevu pojavili još u vreme kada su se na Majdanu, Trgu nezavisnosti, održavali mitinzi i narod tražio ostavku predsednika Viktora Janukoviča. Zapadni staratelji zabranili su Janukoviču upotrebu sile (ne oružja, samo sile – na primer, gumenih pendreka) za rasterivanje agresivnih demonstranata koji su kockama izvađenim iz kaldrme, bezjbol palicama, a zatim i Molotovljevim koktelima (flašama sa upaljenim benzinom) napadali borce specijalnih policijskih jedinica „Berkut" (Berkut = Suri orao). Ali, scenario bez prolivanja krvi nikako nije odgovarao Amerikancima.

 

 

              Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve)

 

I zaista: tamo gde se pojavi SAD sa svojom demokratijom, tamo se proliva krv. U februaru, na Majdanu su se pojavili snajperisti. Pucajući sa krovova zgrada po demonstrantima i po pripadnicima „Berkuta", oni su isprovocirali pokolj (poginulo je više od 100 ljudi sa obe strane) i zatim nestali. Ukrajinski istražitelji ni do danas nisu objasnili ko ih je unajmio i ko su bili misteriozni snajperisti. Ali, o plaćenicima koji su, da izvinete, kao muve na g…, sleteli u Donbas, više se zna…

 

      Na miris krvi

 

Dešavanja na Majdanu još nisu izašla izvan granica Kijeva (kasnije će se razliti po celoj zemlji), kada su u glavnom gradu Ukrajine primećeni jaki, utrenirani, kratko ošišani momci. Sletali su na aerodrom Borispolja, obično noću, nosili su ogromne ruksake i, prelazeći granicu bez ikakve kontrole, odlazili. Plaćenici, američki instruktori. Mogli ste ih prepoznati po neobičnoj vojnoj uniformi bez ikakvih obeležja.

– U prvoj turi u Kijev je stiglo 300 predstavnika privatnih vojnih kompanija (PVK) – objašnjava vojni ekspert i glavni urednik časopisa Nacionalna odbrana, Igor Korotčenko. – Bili su to specijalisti sa vojničkim iskustvom raznih vrsta, uglavnom iz SAD.

Odmah su ih razmestili u baze za obuku u blizini Kijeva, gde su oni obučavali borce nacističke, tačnije fašističke organizacije Desni sektor. Obučavali su ih ne samo umetnosti ratovanja, već i metodama izviđanja i sabotaže, načinima vođenja kaznenih operacija među mirnim stanovništvom.

Zašto su ih obučavali ovim veštinama? Ljudi okupljeni na Majdanu nisu tražili takve specijalce, oni su samo hteli da smene vlast Janukoviča i drugih oligarha koji su opljačkali zemlju i mnoge osiromašili. Ali, tu se i nalazi glavni problem: mirni ljudi na Majdanu nisu ni primetili da je upravo tih burnih dana vlast prelazila u ruke otvorenih nacista i banderovaca.

Ekspert Korotčenko je ubeđen u to:

– Nova vlast je shvatila da je neće svi ukrajinski građani prihvatiti i zato su se spremali za otpor koji će narod pružiti. Dobro obučeni borci i strani plaćenici trebalo je da budu iskorišćeni u bliskoj budućnosti.

Na Krimu su već otvoreno govorili o referendumu i spremali se da ga sprovedu. Na jugoistoku Ukrajine su protesti mirnih građana postajali sve agresivniji. Obučeni lokalni borci i strani plaćenici mogli bi profesionalno da čine diverzije, politička ubistva, provokacije na mitinzima, otmice lidera, itd.

Jasno ću reći: strani plaćenici i instruktori, tzv. „divlje guske" pojavljuju se tamo gde bi uskoro trebalo da se prolije krv. Oni se pojavljuju samo tada, kada su borbena dejstva „na pragu". Ne treba sumnjati da su i u Beloj kući i u Evropi shvatili da guraju Ukrajinu u rat, ali tako da ne moraju tamo da zvanično šalju oružje i vojnike, već nezvanično, pripadnike PVK – privatnih vojnih kompanija.

      Rezime

Prema podacima vojnih analitičara, u svetu je registrovano više od 450 privatnih vojnih kompanija. Tržište vojnih usluga procenjeno je na 100 milijardi dolara. Glavni potrošači njihovih usluga su vlade zapadnih zemalja. I Amerike. Ove kompanije ne reklamiraju svoje usluge. Pitanje ko je platio „divlje guske" u Ukrajini, gotovo da je retoričko. Tokom intervencije u Iraku i Avganistanu, učestvovalo je više od 20 hiljada najamnika.

Oni ne samo da ratuju. Tokom vojnih dejstava, odgovarajuće kompanije bave se uklanjanjem mina, čuvanjem važnih objekata i ličnosti (na primer, predsednika Ukrajine, Porošenka, čuvaju, preciznije prate, britanski momci, svojima ne veruje), obezbeđuju isporuku različite robe, razrađuju planove izgradnje vojnog razvoja države i operativne upotrebe armije.

Kao po pravilu, u tim kompanijama rade veterani vojnih sila, a takođe i bivši radnici specijalnih službi. Delatnost PVK kontrolišu specijalne službe. Praktično, one nikada ne bivaju kažnjene za svoje zločine. Takvih slučajeva ima mnogo.

U Rusiji, rad privatnih vojnih kompanija, po važećem zakonu, izjednačen je sa zločinom protiv mira, bezbednosti i čovečanstva (član 359 Krivičnog zakona Ruske Federacije). Prepreka razvoju PVK u Rusiji je i član 208 Krivičnog zakona u kome se stvaranje oružanih grupa koje nisu predviđene federalnim zakonom, kao i rukovođenje formiranjem takvih grupa i njihovo finansiranje, smatraju krivičnim delom.

 

      Ne žalim za elitom

 

Ukrajince, generalno, smatraju štedljivim, skoro šrktim ljudima. Ali, nove vlasti nisu ništa žalile za „zaštitu domovine". Najverovatnije uz pomoć mentora iz američkog Stejt departmenta u Ukrajinu „uvode visoke ideale američke demokratije" pomoću specijalaca najpoznatijih PVK – Greystone, Academi, britansko-američke Helou trusta i dr.

Plaćenike iz tih kompanija smatraju elitom „divljih gusaka" i zbog toga što su njihove usluge veoma skupe. Na primer, vojnik armije SAD mesečno prima 1.000 do 4.000 dolara, a plaćenik PVK za jedan dan rada može da zaradi od 250 do 1.000 dolara. U Ukrajini, a posebno na jugoistoku Ukrajine, ovi iznosi su bili duplo, pa čak i tri puta veći.

Pojavili su se u Ukrajini i asovi MPRI (privatno vojno preduzeće koje je 1987. godine oformilo osam bivših visokih oficira vojske SAD; u sastavu MPRI nalazi se 340 bivših generala).

Ova kompanija bavi se izborom naoružanja i njegovom nabavkom, bave se konsultantskim poslovima u vezi sa reformom oružanih snaga, razrađuju doktrine, izvode vojne vežbe.

Osim toga, a to je veoma važno, ova kompanija daje podršku operacijama snaga za brzo delovanje. Jasno je da MPRI sarađuje sa američkom vladom, CIA, i ministarstvom vojske – Pentagonom.

Ova kompanija na raspolaganju ima najveću bazu podataka o specijalistima vojne industrije u Americi. Njeni saradnici ne jednom su učestvovali u lokalnim konfliktima. Našim čitaocima je verovatno poznato da su specijalci iz MPRI na primer, obučavali hrvatsku armiju, pomagali albanskim borcima u Makedoniji. A 1995. godine Hrvati su uspešno sproveli operaciju Oluja koju su isplanirali i u čijem sprovođenju su učestvovali pripadnici PVK.

Upravo ovo neprocenjivo iskustvo je trebalo da ima, po mišljenju njihovih poslodavaca, glavnu ulogu u ometanju referenduma na Krimu i gušenju pobune na jugoistoku Ukrajine.

Krim je, bez obzira na to što je, osim plaćenicima i specijalacima PVK, Ukrajina preplavljena i pripadnicima CIA (oni sada zauzimaju ceo sprat velike zgrade Službe bezbednosti Ukrajine) i drugim obaveštajcima, otplovio iz Ukrajine i prišao Rusiji. Rusi, pristojni vojnici kako ih je nazvao Vladimir Putin, bez mnogo buke i pucanja, obezbedili su mirno i bezbedno sprovođenje referenduma. A „pristojni vojnici" nalaze se sada na plakatima na Krimu. Istina, simpatični momci.

 

      Slavjanski trougao

 

Na jugoistoku Ukrajine, plaćenici iz različitih PVK, želeli su da vrate svoj novac. Jer, od prvih koraka po ukrajinskoj zemlji, američke „divlje guske" su počele da prate nevolje. Misterija, šta li!

Već u Kijevu, gotovo odmah posle sletanja, odjednom su nestala dva „gusana" iz jedne kompanije. Kao da su u vodu propali. Višednevna potraga loklanih tragača i firminih, američkih, nisu dali nikakve rezultate. Nestanak su pripisali razbojništvu u gradu. Verovatno su ih uhvatili, opljačkali i ubili.

Donbas je takođe pripremio iznenađenje. I opet nekako – mistično. Tako je izviđačko-diverziona grupa američkih profesionalaca iz PVK Academi (bivša Crna voda) pošla u izviđanje u okolinu Slavjanska. Niko više nije video tu grupu. Nestalo je svih 20 (!) vojnih obaveštajaca. Kao u bermudskom, tačnije slavjanskom trouglu.

Grupu je predvodio tzv. koordinator ili kontrolor, u stvari specijalni agent CIA, supervizor. Digla se frka. Specijalni agent, kako se ispostavilo, bio je blizak prijatelj sa direktorom CIA, Džonom Brenanom.

U Kijev je hitno i pod izmišljenim imenom doleteo direktor CIA lično, ali šta je on mogao da uradi!? I on je shvatio realnost, da dobrovoljci (pripadnici lokalne milicije), Ukrajinci ili Rusi svejedno, nisu oni muškarci sa ušankama na glavama koji nasrću na tenkove sa vilama u rukama, kako su Amerikanci navikli da ih gledaju u holivudskim filmovima. Ništa nije ličilo na to. „Divlje guske" je trebalo da ratuju protiv pametnih, hrabrih, obrazovanih i neustrašivih vojnika koji, uz to, štite svoju rodnu zemlju, svoje domove.

Panika! Pričaju da su u neki gradić ušli borci Desnog sektora zajedno sa američkim plaćenicima, obučeni u uniforme odreda ukrajinskih specijalnih snaga „Soko". I šta se dogodilo? „Vrhunske profesionalce" iz SAD opkolili su i blokirali obični građani – žene, muškarci, čak i deca. U tom su stigli i naoružani dobrovoljci. Uniforma „sokola" nije pomogla.

Posle ovih i drugih neprijatnosti mnoge „divlje guske" su se vratile svojim kućama, svojoj „imperiji dobra". Ostali su samo tzv. entuzijasti.

 

      Svoje bacamo!

 

Zapadni mediji saopštavaju, citirajući izveštaje ministarstva odbrane Rusije, da su SAD odbile da vrate u domovinu tela 13 vojnih agenata CIA. Oni su poginuli u helikopteru Mi-17, koji su dobrovoljci (milicija) pogodili u Donbasu, kod grada Slavjanska.

Pravo govoreći, priča nije nimalo lepa, ako je umesno tako reći. Sve u svemu, u okolinu Slavjanska doletela su dva helikoptera ruske proizvodnje, koje je koristlila posebna brigada (Dnjepropetrovsk) ukrajinske armije. Tek što su oficiri CIA počeli da istovaruju stvari (zašto su oni doleteli u borbenu zonu ostalo je tajna), helikoptere su napali borci 25. zenitskog bataljona koji je, nekoliko dana pre ovog događaja, prešao na stranu dobrovoljaca, ostavivši službu u ukrajinskoj armiji.

Evo šta se dalje dogodilo. U helikopterima se nalazilo 14 boraca. Od njih je samo jedan preživeo, 13 je poginulo. U početku on se predstavio kao kapetan Savuilov, ali su naknadna ispitivanja pokazala da je reč o plaćeniku američke kompanije Grejstoun.

Nažalost, preživeli tobožnji kapetan Savuilov takođe nije imao sreće. Dobrovoljci su pričali: „Njegovi saborci iz drugog helikoptera ostavili su i njega i poginule drugove. Mislili smo da će povesti ranjenog druga, ali su oni jednostavno uzeli njegovo oružje i odleteli."

Ne znam koliko, ali mislim da ima mnogo plaćenika iz Francuske, Švedske, Poljske, Amerike, koji leže u napaćenoj zemlji Novorusije. Ali, zato tačno znam da je jednan američki „divlji gusan" sahranjen i zna mu se grob. To je Mark Paslavski. Evo kako je sahrana ovog kauboja opisana u saopštenju pres službe ukrajinske Nacionalne garde…

 

      Posrnuli kauboj

 

Na terenu kojim upravlja Severna teritorijalna koalicija Nacionalne garde Ukrajine u Kijevu, 26. avgusta su se braća po oružju, porodice i prijatelji opraštali sa poginulima na istoku zemlje, dobrovoljcem 3. rezervenog bataljona specijalne namene Donbas, Markom Grigorjevičem Paslavskim, poznatim u jedinici po nadimku Franko.

Mark Paslavski je rođen 1959. godine na Menhetnu, u Njujorku, u porodici ukrajinskih emigranata. Godine 1981. završio je vojnu akademiju Vest point. Službovao je u 75. puku rendžera. Godine 1991. povukao se iz službe u činu majora i preselio u Ukrajinu.

U aprilu 2014. Mark Paslavski dobio je ukrajinsko državljanstvo i pridružio se bataljonu Donbas. Prošao je jednomesečnu obuku u centru za obuku Nacionalne garde Ukrajine i kao dobrovoljac je otišao u zonu antiterorističke operacije. Pogođen je sa tri metka u kičmu i poginuo je 19. avgusta 2014, u 55. godini, prilikom oslobađanja od terorista grada Ilovajska, Donjecke oblasti (grad Ilovajsk već odavno je oslobođen od pripadnika ukrajinskih snaga).

Ostavio je majku, dve sestre i brata koji žive u SAD. Sa terena Severne operativno teritorijalne koalicije, pogrebna povorka je išla ulicama glavnog grada do crkve Svetog Nikolaja na Askoldovom grobu, gde je posle ceremonije poslednjeg pozdrava Mark Grigorjevič Paslavski bio sahranjen sa svim vojnim počastima. Komanda Nacionalne garde Ukrajine izražava saučešće povodom tragedije.

 

      Sa svojim oružjem

 

O zverstvima i nasilju koje su izvršili strani plaćenici, nacisti Desnog sektora, borci Nacionalne garde i bataljona oformljenih od novca oligarha Igora Kolomojskog (on je štampao plakate na kojima nudi 10.000 dolara za ruskog špijuna), borci za ljudska prava sastavljaju tzv. Belu knjigu. O njoj ćemo jednom opširnije, a sada samo nekoliko činjenica i komentara za razmišljanje.

„Divlje guske" nisu prisutne samo u jedinicama ukrajinske armije. Oni češće traže svoje istomišljenike, to jest, naciste i najradikalnije nacionaliste. A takvih je mnogo, ali ne u regularnoj ukrajinskoj vojsci, već u odredima Desnog sektora, Nacionalne garde i bataljonima oligarha Kolomojskog poput „Ajdara", „Azova", „Dnjepra" i drugih.

Sva ova udruženja nikako ne mogu da se nazovu vojnim, armijskim, niti njihovi pripadnici mogu da se nazovu vojskom, oficirima itd. To su – kaznene ekspedicije. U bataljonu „Azov", na primer, svi simboli i uniforme su kopija fašističkih.

A ako su najsurovije ubice bili i jesu lokalci, Ukrajinci (najčešće banderovci iz zapadne Ukrajine), onda su poljski plaćenici odmah iza njih. Za njima slede Litvanci.

Možda Poljaci nikako ne mogu da oproste Rusima za to što su se u dalekoj prošlosti, u nemirnim vremenima (poljsko plemstvo već je zauzelo Kremlj), odjednom pojavili Rusi, Minjin i Požarski (njihovi spomenici nalaze se na Crvenom trgu) koji su podigli narod i isterali poljsko plemstvo.

I Litvanci su tokom istorije doživljavali poraze od Rusije. Ali, to je poezija u odnosu na činjenice. A one kažu: u specijalnim logorima u Poljskoj (gradić Legnovo) i Litvaniji obuku su prošli mnogi pripadnici ukrajinskih kaznenih jedinica. Kada su počele borbe u Novorusiji, moguće je da su Poljaci stigli i pre Amerikanaca do glavnog žarišta događaja. Dodaću i ovo: došli su sa svojom borbenom tehnikom i oružjem. Evo šta je nedavno ispričao pomoćnik komandira bataljona dobrovoljaca „Prizrak" („Duh"), Vladimir Stepanov:

– Plaćenici sa Zapada se i ne skrivaju. Na primer, znam da su protiv dobrovoljaca (milicije) došli da se bore Poljaci, oni idu u borbu sa svojom tehnikom i sa svojim ekipama: avionima i tenkovima. Tehnika zemalja Istočne Evrope sada se isporučuje Kijevu. Zato i nastavljaju da koriste protiv nas sve nova i nova oklopna vozila, bez obzira na to što smo mi uništili ogroman broj…

O „divljim guskama" može se naširoko pričati. Ali, glavno se već dogodilo: za američkim plaćenicima u avgustu su počeli da odlaze svojim kućima „zli" Poljaci, „meki" Litvanci, „intelignentni" Šveđani, „elegantni" Francuzi, „slabi" Hrvati itd. Zašto?

Zato što su bivši dobrovoljci (milicija) Novorusije brzo postali prava, efikasna armija koja je krajem avgusta krenula u ofanzivu na svim frontovima. Početkom septembra su čak i vojnici iz NATO podigli ruke u vis. Kada biste samo znali, dragi čitaoci, sa kakvim zadovoljstvo prepisujem izveštaj iz nemačkog časopisa Špigl (Der Spiegel):

„U Severnoatlantskoj alijansi sa skepsom gledaju na perspektive Kijeva u borbi sa snagama Donjecke i Luganske Republike i faktički priznaju poraz ukrajinskog rukovodstva u vojnom konfliktu. Nakon što su dobrovoljci (milicija) preuzeli kontrolu nad aerodromima u Lugansku i Donjecku, njihova premoć je postala očigledna."

Dužan sam da primetim da bi pobede armije juogoistoka bile nemoguće bez podrške, pomoći i direktnog učešća u borbrenim dejstvima dobrovoljaca iz raznih zemalja.

 

      Sloveni dolaze

 

Prvi su na stranu narodne samoodbrane stali Rusi, Belorusi i Srbi. Mnogi od njih uzeli su aktivno učešće u zaštiti Krima od neobanderovskih elemenata, a sada učestvuju u borbama za oslobođenje gradova i sela Novorusije. Pored Slovena, tu su i borci evropske antifašističke internacionale. Tako da, na neki način, Novorusija danas liči na Španiju za vreme Franka. U Donbas su stigle španske, francuske i italijanske patriote, a ima čak i Uzbeka, Čečena, Inguša itd, itd. Internacionala! Postoji i internacionalna brigada.

Kao što ste primetili, istakao sam u međunaslovu to da: „Sloveni dolaze". Uobičajenije je za Evropu i Ameriku i opasnije zvuči: „Rusi dolaze". Ali, neću mnogo da dužim o ruskom učešću u borbi Novorusije sa vlastima u Kijevu. Reći ću samo to da regularnih jedinica ruske armije tamo – nema. Dobrovoljaca, a u suštini je reč o bivšim vojnicima, ima mnogo, verovatno više od tri hiljade. Cela armija Novorusije ima oko 20 hiljada vojnika, a njeni redovi se stalno popunjavaju. A povodom fraze „Rusi dolaze" – to je izraz koji se često koristio na Zapadu u vreme hladnog rata i koji je oličavao navodnu dominantnu vojnu pretnju za zemlje NATO od strane SSSR-a. Frazu: „Rusi dolaze" pripisuju ministru odbrane SAD Džejmsu Forestolu koji je izvršio samoubistvo dok se nalazio na psihijatrijskom lečenju. Po jednoj od verzija, upravo sa tom frazom na ustima on je skočio sa prozora bolnice.

 

      Četnici sa Krima

 

Tabloid je već kratko pisao o tome da su u vreme pripreme i sprovođenja referenduma na Krimu, srpski četnici pomagali u održavanju reda. Oni su bez oružja patrolirali ulicama gradova, pomagali u organizovanju glasanja na biračkim mestima. Kada su kijevske vlasti počele u Novorusiji kaznenu operaciju, Srbi nisu ostali po strani. Pre nego što su se premestili u Donbas, predsednik četničkog pokreta Bratislav Živković razgovarao je sa novinarima o predstojećem putu. Navešću nekoliko kratkih delova, bez svojih komentara, jer je i bez njih sve jasno.

– Moji ljudi su došli na jugoistok Ukrajine, gde je bilo veoma opasno. Kada smo dobili poziv od naše braće kozaka, krenuli smo za Donjeck. Prvo smo se bavili sakupljanjem humanitarne pomoći. Rusi se brižno odnose prema nama, uopšte prema svim dobrovoljcima iz drugih zemalja – u pakao nas ne šalju. Zatim smo prošli sedmodnevnu obuku.

– Kakvim snagama raspolažemo u Novorusiji? U početku je 10 četnika formiralo odred Jovan Šević. Naglašavam da je ime odredu dato u znak poštovanja prema osnivaču Slavjano Srbije. Uzgred, sada je to Slavjanosrpski rejon Donjecke oblasti. Ovde su se, u vreme Katarine velike, doselili Srbi.

– Kakve zadatke izvršavaju četnici? U početku su nas molili da pomognemo u obezbeđivanju bezbednosti humanitarnih konvoja koji su iz Rusije stizali u gradove Novorusije. Kao i na Krimu, naša misija je pre svega humanitarna, mi se brinemo da ljudi dobiju hranu i lekove, deca – pelene, mleko itd. Prilikom nastupanja ukrajinskih nacista ljudi su gladovali, bili su im potrebni voda, hleb, lekovi.

– Kako smo obezbeđivali transporte humanitarne pomoći? Na Krimu nismo imali oružje. Ali, nemojte misliti da su četnici trčali ispred kamiona i vikali ukrajinskim vojnicima ili banditima nacionalne garde: „Braćo, molimo vas, ne pucajte u nas!"

Jasno je da Donjeck nije Krim, u Novorusiji se vodi rat i srpski četnici nisu razočarali. Srbi su stali rame uz rame sa Rusima kako bi svoj bes svalili na glave poljsko-ukrajinskih nacista. Neće im biti lako: Sloveni umeju da se bore.

– A u Lugansku smo dostavljali municiju i lekove za vojnike dobrovoljaca (milicije) koje je Nacionalna garda držala pod opsadom. Mi smo se probili do njih, ali ukrajinska armija je uspela da nas blokira. Bili smo pod opsadom oko 12 sati, ali pred svitanje smo uspeli da se probijemo. Gađala nas je artiljerija, a rezultat te paljbe: pogibija jednog borca Luganske narodne armije i ranjavanje jednog borca. Kod nas je bilo četvoro ranjenih, tri četnika i jedan Rus koji je stupio u naš odred. To je – rat.

P.S. Iz Srbije u Novorusiju stižu novi dobrovoljci. Odred "Jovan Šević" porastao je i sada broji 35 boraca. Sada ga nazivaju Slavjanski četnički odred, jer osim Srba u odredu ima i dobrovoljaca iz drugih slovenskih zemalja. Četnici koordiniraju svoje delovanje sa komandom armije Novorusije i predstavljaju jednu od najsposobnijih vojnih jedinica dobrovoljaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije