Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > GRCANJE NOVOKOMINTERNOVSKE ZAJEDNICE EVROPSKIH DRŽAVA: UMIRANJE EVROPSKE IDEJE KROZ SOCIJALNU NEPRAVDU….

GRCANJE NOVOKOMINTERNOVSKE ZAJEDNICE EVROPSKIH DRŽAVA: UMIRANJE EVROPSKE IDEJE KROZ SOCIJALNU NEPRAVDU….

17. марта 2017.

 

Evropska Unija je tvorevina koju je komplikovano održavati. Potrebno je mnogo znanja, novca i mnogo volje za redovno servisiranje, a onda stigne i vreme za generalnu. Unija liči na „mnogoljudni brak" u kojem svaka država-jedinka ima svoje kaprice.

Sve zemlje su ravnopravne, a istovremeno svaka je i mlada i mladoženja. Postoji realna opasnost da se uskoro neće znati ko koga. Situacija je poprimila alarmantne dimenzije jer ekonomije ne rade mnogo dobro. Kako rade daleko je to od „mnogo dobro". Evropa se nalazi u krizi.

Na ekonomskom planu veći deo kontinenta pati od niskog rasta, visoke stope nezaposlenosti i rastuće nejednakosti. Politički, širi se razočarenje u evropsko društvo, kao i domaće institucije i elite. Populizam desnice raste podstičući političku nestabilnost i neizvesnost dok istovremeno bledi relevantnost socijalne demokratije. Evropa, a i Evropska Unija, bazira se na socijalnom ugovoru, a takav ugovor nije u planovima rastućih populističkih snaga.

 

                  Milan Balinda

NASIM OCIMA PRIZELJKIVAN KRAJ EU

 

Ako se uklone skeptici, koji se pitaju da li Evropu uopšte vredi spasavati, mnogi ekonomisti, sociolozi i političari objašnjavajući šta se dogodilo sa Unijom indirektno, a poneko neposredno, ukazuju na „jedine" ili moguće korake koje bi trebalo preduzeti da bi se Evropa preporodila.

Ponovo preporodila po ko zna koji put. Beskrajna kriza iz 2008. uzrokuje težak rast, preteranu nezaposlenost i uvećanu nejednakost . Sve to proizvodi političku nestabilnost, što je i za očekivati jer oduvek je tako bilo.

Kada je nakon rata stupio na delo Maršalov plan nije se radilo samo o ekonomiji i obnovi kontinenta, već i o političkim smernicama i odbrani od ekstremizma, fašističkog i komunističkog totalitarizma.

Iako je slabljenje socijalne demokratije i rast populizma znatno vidljiviji od početka poslednje krize, koreni toga dosežu još u sedamdesetim godinama prošlog veka. Tokom te dekade ekonomske i socijalno-kulturne promene počele su da pomeraju već ustanovljene političke šablone. Ekonomski, posleratni poredak počeo je da gubi energiju i mešavina nezaposlenosti i inflacije pogodila je Evropu. Ipak, tadašnje demokratske države imale su planove da zaštite građane od nevolja koje je donosio uvek-promenljivi kapitalizam.

Tokom decenija nakon Drugog svetskog rata levi-centar i socijaldemokratske partije nudile su atraktivna rešenja za ekonomske i socijalne izazove koji su stajali pred evropskim demokratijama. Obećavali su građanima ekonomski poredak koji niti je brisao kapitalizam (što su mnogi na krajnjoj levici priželjkivali), niti je kapitalizmu davao odrešene ruke.

Građani su uživali beneficije kapitalističkog ekonomskog dinamizma i inovacija, kao i štit protiv destruktivnih snaga tog istog kapitalizma. Taj politički centar takođe je promovisao socijalnu solidarnost i osećaj nacionalnog učinka: socijalna država će zaštititi zdravlje i blagostanje svih građana, a vlada će raditi za dobrobit nacije.

U poslednjoj deceniji ili dve socijalna demokratija više nema odgovarajućih odgovora na novonastale promene i krize. Za mnoge glasače tradicionalne levice najatraktivnije alternative došle su s populističke krajnje desnice koja je ponudila jednostavna i veoma jasna rešenja za građanske ekonomske i socijalne strahove.

Problem je to što populisti jedno pričaju, a kada stupe na vlast postižu katastrofalne rezultate. Krajnja desnica je takođe ponudila i krivca za loše stanjeimigraciju. Levi centar nije mogao do sada da se odupre desnici jer nemaju ništa da ponude. Ne može se pobediti nešto ni sa čim.

Međutim, Janis Varufakis, bivši ministar grčkih finansija ponudio je Nju dil za koji tvrdi da bi mogao da spase Evropu. Kaže da jednostavno rečeno moramo da se upitamo zašto evropska ideja umire? Tvrdi da je odgovor jasan: nezaposlenost i unutar-evropska migracija.

„Ogromna većina Grka, Bugara i Španaca ne odlaze u Britaniju ili Nemačku zbog klime; sele se jer moraju", objašnjava Varufakis. Njegov stav je da ni jedna evropska nacija ne može suštinski da napreduje ukoliko je Evropa u kandžama depresije. Potom, da svaka država mora da napreduje istovremeno da bi celoj evropskoj zajednici bilo bolje.

Naveo je da bi evropski Nju dil morao da pet preciznih ciljeva koje bi morali da se ostvare pod sadašnjim ugovorima i to bez nove centralizacije moći u Briselu i daljeg gubljenja suvereniteta država članica. Po njemu ti ciljevi bi bili: 1) Masovne zelene investicije; 2) Garantovano trajno zaposlenje; 3) Osnivanje fonda protiv siromaštva; 4) Univerzalna osnovna dividenda na osnovu socijalizacije rastućeg dela kapitala i 5) Zaštita od iseljenja iz stana ili kuće, garancija da svaki građanin EU ima pravo na dostojan stambeni prostor.

To bi bilo u najkraćim mogućim crtama Varufakisov Nju dil za evropske probleme. A da li bi vlade mogle da investiraju i da se na taj način otvore nova radna mesta? Izgleda da to ne bi bilo dovoljno za rešavanje svih suštinskih važnih problema. Naime, stopa nezaposlenosti polako opada u evropskim zemljama, a i u Sjedinjenim Državama, ali su mnogi radnici otkrili da pronašavši zaposlenje nisu rešili sve svoje probleme.

Od siromašnih nezaposlenih postali su siromašni zaposleni. Tržište rada je fragmentirano. Rascepalo se u dva segmenta – primarno i sekundarno tržište. Primarno se karakteriše po relativno visokim platama, mogućnostima napretka u poslu i stabilnim prospektima rada, dok su karakteristike kod sekundarnog niske nadnice, nestabilnost radnog mesta i manje mogućnosti za usavršavanje i napredak.

Ova dva segmenta oslikavaju rasnu, polnu i starosnu nejednakost. U sekundarnom tržištu rada dominiraju manjine, žene, imigranti i mladi. Tako podeljeno tržište rada donosi mnoge rizike, a naročito u doba krize. Stvaraju se klase siromašnih radnika i onih bolje plaćenih.

Kada dođe do otpuštanja, oni koji su stalno zaposleni imaju veću pravnu zaštitu, dok sezonci plaćaju celokupan ceh loših ekonomskih perioda. To nije dobro za državu kao celini. Od krize iz 2008. jedino je pet evropskih zemalja uspelo da se vrati na stanje pre te krize. Radi se o Češkoj, Nemačkoj, Luksemburgu, Britaniji i Poljskoj.

I dok se evropsko tržište rada polako oporavlja, razlike se povećavaju između južne Evrope i ostatka Evropske Unije po pitanjima privremenog rada, ili nepunog radnog vremena i netipičnih zaposlenja. Zemlje u krizi su Španija, Italija, Bugarska, Rumunija i Grčka. Te se zemlje nalaze na dnu liste Indeksa socijalne pravde. Stručnjaci su primetili da u španskom sektoru građevinarstva sezonski radnici izgubili 35 odsto radnih mesta, a dok su stalno zaposleni imali realne nadnice uvećane za samo četiri odsto. Možda je u južnim zemljama Evrope najgore mladima.

U Grčkoj 49,9 odsto mladih je nezaposleno (2015.), u Španiji 44,4 odsto (2016.) i 40,3 u Italiji (2015.). U Grčkoj je situacija još komplikovanija jer tamo zbog mera štednje protestuju i policajci i vatrogasci. Demonstranti su se okupljali oko zgrade grčkog parlamenta sa transparentima i bakljama u rukama. Sindikat policije saopštio je da su višegodišnje mere štednje razlog što imaju zastarele sisteme komunikacije koje kriminalci s lakoćom prisluškuju kao da imaju i patrolna kola koja su „krntije".

Ciprasova vlada visi u vazduhu i sve je više poziva od strane građanstva koji traže nove izbore. Sa dugom koji se ne bi izbrisao, sa obavezama prema zajmodavcima, ni jedna grčka vlada, kolikogod da bude nova, nema šanse da nešto postigne bez strogih mera štednje koja ne samo da pogađaju obične Grke, već dovode u opasnost i opstanak države.

Nisu sve zemlje EU u istim problemima. Portugal je u dugovima i sprovodi oštre mere štednje, ali je za sada situacija mnogo mirnije od one u Grčkoj. Španija nema toliki problem duga, ali ima ogromni stepen nezaposlenosti. Što se Italije tiče, tamo je sve komplikovanije i stiče se utisak da niko ne sme ni da krene u rešavanje problema da se ne bi pokrenula lavina bankrota banaka koje su u ogromnim dugovima. Za sada se italijanski problemi guraju pod tepih, ali su vanredni izbori u ovoj godini veoma mogući. Izbori su izvesni u Holandiji i zakazani su za sledeću nedelju, za 15. mart.

Najveći favorit da na njima pobedi je Gert Vilders iz Partije za slobodu (PVV). Tako je makar izgledalo krajem februara. Ukoliko Vilder pobedi ne bi mogao da sastavi vladu bez koalicionih partnera i tu nastaju problemi. Sve ostale partije odbile su da sa njim prave koaliciju gnušajući se Vilderovih desničarskih i rasističkih stavova.

Vilderova majka, čoveka belog tena, je iz Indonezije, zemlje sa najvećim brojem muslimanskog stanovništva. Vilder je već odgovarao pred sudom zbog svojih rasističkih i anti-muslimanski pretnji u prošlosti. Proglašen je krivim prošlog 9. decembra. Njegov politički program za ove izbore još više ga je odvojio od ostalih vodećih partija. Njegovi predlozi u konfliktu su sa međunarodnim zakonima i holandskim Ustavom. Predviđa se da može da osvoji 35 mesta u Senatu, ali mu je za većinu potrebno 76.

Izbori ove godine vodiće se i u teškoj kategoriji: Francuskoj i Nemačkoj. U Nemačkoj kandidat desnog centra (Demohrišćanske partije) i zvanično je i aktuelna kancelarka Angela Merkel. Protivnik joj je sadašnji koalicioni partner iz Socijaldemokratske stranke, Martin Šulc. Izbori su zakazani za septembar, ali se već sada Šulcovo ime pominje u nekoliko afera. Naime, Kancelarija EU za borbu protiv prevara mogla bi da pokrene istragu protiv njega zbog podataka da je, tokom vremena kada je bio na čelu Evropskog parlamenta, davao beneficije svojim saradnicima.

Nemački list Špigl je objavio da je Šulc tražio povlašćene uslove za svog bliskog saradnika Markusa Engelsa, koji je u ovom trenutku šef njegove izborne kampanje. Takođe, navodno je Šulc u avgustu 2015. godine pokušao da pomogne i drugim saradnicima da se domognu različitih beneficija, navodi Špigl.

Angela Merkel pored Martina Šulca ima protivnika i u desničarskim partijama Nacionalni front i Alternativa za Nemačku. Mada pobede ove dve partije nisu moguće na ovogodišnjim nemačkim izborima, sigurno je da će one uvećati svoju glasačku bazu. Neće dobiti na izborima, ali će promovisati svoje stavove i uz to osvojiti srca i svest mnogih Nemaca.

Politika je, uglavnom, rat rečima. Reči opisuju ideje, ali u politici mogu biti – samo reči. E, u tom ratu rečima u Evropi za sada pobeđuje krajnja desnica. Neki „mudraci" tvrde da je preko noći veliki deo globalnih glasača izgubio kapacitet razmišljanja kada se o politici radi.

Ova tvrdnja leži na ideji da su do nedavno ljudi o politici odlučivali objektivno, mereći činjenice. To je mit. Veliki mit. Činjenice same po sebi oduvek su igrale sekundarnu ulogu u politici. Kad dođe do „dža ili bu", činjenice gube. Ne izgube protiv emocija. Ne izgube protiv laži. Ali izgube protiv takozvanih „ramova".

Jedan empirički primer šta se naziva „ramom": pojedinac odlučuje da se podlegne neophodnoj operaciji kada sazna da je uspeh operacije 90 odsto. Međutim, odbija kada shvati da je smrt moguća u 10 odsto slučajeva. Podaci su isti, ali „ram" posmatranja je različit.

Ramovi, ne činjenice, vladaju odlukama. U ovom trenutku, francuska i nemačka ekstremna desnica uveliko pobeđuje klasične partije kada se radi o promociji „ramova" koje objašnjavaju činjenice u korist njihovih političkih verovanja i ciljeva. Izbor reči je u toj bici veoma važan. Desnica opisuje dolazak imigranata kao „poplavu". To je dosta ilustrativno, a onda se to pretvara u „talase imigranata", pa „rastuća poplava" i na kraju imigranti postaju „cunami".

A šta se radi kad nadolazi talas poplave? Slažu se džakovi sa peskom i podupiru nasipi. To bi u slućaju izbeglica bila fizička zaštita granica. Ideja da se razmeste izbeglice širom Evrope i da im se obezbede skloništa nema težine kada nailazi „talas poplave". Osim toga, a u slućaju izbeglica, poplava se ne događa zato što oni beže od opasnosti, već se samo tako događa.

Radi se o ideološkim ramovima. U okviru tih i takvih ramova, jer druga strana ima svoje, vodiće se predizborna politička borba. Glasači će pomno pratiti i odlučivati koja im se „predstava" više dopada. S kojom se slažu i koju mogu lakše da shvate. Kako se pretpostavlja da krajnje desnice neće pobediti ni u Francuskoj ni u Nemačkoj, a da neće uspeti da oformi vladu ni u Holandiji, onda će na kraju ipak prevladati „ramovi" partija u centru političkog spektra.

Bilo socijaldemokrati, bilo demohrišćani. Njihova je priča o stalnom napretku, o pravdi i o slobodama. O budućnosti. Boljoj budućnosti. Desni centar objašnjava „pravdu" na svoj način, a levi na svoj. Oba bloka govore i o solidarnosti, ali iz nešto različitog ugla. Detalji ekonomskog plana su pomalo komplikovani, te se i oni stavljaju u „ramove" koji su lakši da se razumeju. Ko će pobediti, levi ili desni centar? To se ne zna.

Merkelova je bila favorit sa svojim demohrišćanima, ali ništa tu nije zagarantovano. Daleko od toga. Desni centar je vodio u Francuskoj, ali su nekoliko korupcijskih afera tu moguću pobedu poremetila. U Francuskoj je moguće da pobedi „treći put", tojest „centralni centar". Možda hoće, a možda i neće.

Početkom februara Njujork tajms objavljuje urednički članak pod naslovom „Seks i francuski izbori". Kako se Francuska sprema za predsedničke izbore u aprilu, a najverovatniji drugi krug u maju, čelu favorita iznenada se približio Emanuel Makron koji nema oformljenu političku partiju i koji kaže da je u centru. On je relativno mlad kandidat, ima 39 godina, ali je zato njegova supruga 24 godina starija.

On je mladolik i zgodan, a ona je veoma atraktivna. Dva puta su bili na naslovnoj strani Pari mača. Jedna scena kako se drže za ruke na plaži, a druga na jednoj zvaničnoj večeri. Kandidat Makron nema veliko političko iskustvo, ali je dve godine bio ministar ekonomije u socijalističkoj vladi Fransoa Olanda.

Po ispitivanjima javnog mnenja krajem februara je pretekao konzervativnog kandidata Fransoa Filona koga je pogodio skandal po kojem je on svojoj supruzi, rođenoj u Velsu, obezbedio dobro plaćeni posao u vladi, a da ona ništa nije radila. Skandal je nazvan „Penelope-kapija". Ankete takođe pokazuju da bi Markon lako u drugom krugu pobedio Marin Le Pen, kandidatkinju partije s krajnje desnice.

Ljubavna priča Makrona i Brižite Tronjo počela je pre mnogo godina kad je on još bio u srednjoj školi i kad mu je francuski jezik i književnost predavala profesorka Brižit, tada u braku i sa troje dece. Profesorka se konačno razvela i udala za svog bivšeg učenika 2007. godine.

U Francuskoj odnos između profesora i studenta, ali na fakultetu, nije ni retka ni pojava za osudu. Najvažnije je da Francuzi opraštaju i podržavaju sve odnose kada se radi o istinskoj ljubavi. Čini se da je to slučaj sa ovim parom, mada ima i onih koji tvrde da je Makron gej i da se samo prikrio u braku.

Ljubav je i glavna tema mnogih knjiga. Prošle jeseni glavni literarni događaj je bila knjiga od 1.276 strana po naslovu „Pisma Ani". Unutra su romantična pisma bivšeg francuskog predsednika Fransoa Miterana koji ih je slao svojoj dugogodišnjoj ljubavnici Ani Pinžo. Oni su se sreli kad je ona imala 19 godina, a on 45. U jednom pismu kaže: „Čini mi se da vodim ljubav s tobom bez prestanka još od onog 15. avgusta 1963!". To pismo je poslato sedam godina kasnije. Francuzi su takođe ponosni na to što ne morališu. Privatan život političara ne mora da sledi striktna pravila i niko ne očekuje da oni diskutuju o svom privatnom životu.

Marin Le Pen ima dva bivša muža i bilo joj je potrebno dosta godina da prizna da je u ljubavnoj vezi sa jednim sa vrha njene partije. A, kada je Makron prošlog novembra na televizije negirao da je gej i da vodi „dvostruki život", to nije bilo zbog njegove seksualne orijentacije, već da nije lažov. Optužba da je gej implicirala je da njegov ljubavni odnos sa suprugom nije realan i da je lažljiv. Lažljivost se osuđuje u Francuskoj, naročiti ako neko hoće da bude predsednik.

Marin Le Pen ima probleme druge vrste. Nju ispituju za prevaru. Ukoliko su optužbe tačne, vođa Nacionalnog fronta varala je Evropski parlament izmišljajući troškove. Tražila je platu za svog telohranitelja i njenog partijskog političkog saradnika za posao koji nisu radili.

To je dosta čudno uzevši u obzir samu činjenicu da je Nacionalni front protiv evropskih institucija i same Evropske Unije. Međutim, njena stranka, kao i druge evropske partije krajnje desnice kandiduju se na izborima za Evropski parlament da bi zadobili politički položaj i novac. Glasači ne uzimaju mnogo ozbiljno Evropski parlament i mali broj njih izađe na izbore za to telo. Politički komentatori te izbore nazivaju „izborima drugog reda".

Na taj način desničarske partije lakše zadobiju poslanička mesta, a kako uglavnom nemaju dovoljno novca, evropske plate im veoma dobro legnu. Kada je Nacionalni front dobio jednu trećinu francuskih poslaničkih mesta na izborima iz 2014. godine, to je poslalo talas iznenađenja širom Evropske Unije.

Partije koje se izbore za poslanička mesta imaju pristup evropskim fondovima. U teoriji novac bi trebalo da ide za troškove vezane za rad Evropskog parlamenta, kao zapošljavanje asistenata izabranim poslanicima, ali u praksi ne praktikuje se mnogo nadgledanja kako se novac troši. To je ono što je uvuklo Nacionalni front u probleme jer je Le Pen plaćala svojim ljudima koji nisu radili posao u skladu kako je ona to deklarisala. I drugi parlamentarci Nacionalnog fronta optuženi su za isti prekršaj. Ko zna koji će još skandali da se izrode do izbora za predsednika Francuske!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements
%d bloggers like this: