UNOSNO TRŽIŠTE „BELE MAFIJE“ I GODIŠNJI MARKETINŠKI PROGRAMI NVO I FARMACEUTSKIH KUĆA U SRBIJI!??

Skoro hiljadu ljudi je, prema zvaničnim izveštajima, zaraženo malim boginjama u Srbiji, a po rečima nekih stručnjaka preti nam pravi Armagedon, ako se kompletno stanovništvo odmah ne vakciniše!

Od buke orkestrirane i dobro plaćene kampanje za vakcinaciju nikako da se čuje glas razuma koji postavlja jedno veoma jednostavno pitanje na koje niko iz domaće farmako-mafije nema odgovor: Kako je moguće da jedino Srbiji preti epidemija malih boginja? Iza ove lažne uzbune stoji ministar zdravlja Zlatibor Lončar sa svojom mafijom.

 

             Pišu: Insajderi L- 8 i L-6

 

Srbija nije udaljeno ostrvo na sred nekog okeana, već država u srcu gusto naseljene Evrope, preko koje vode najznačajniji putevi koji povezuju Zapad sa Orijentom. Milioni putnika svake godine prelaze preko teritorije naše zemlje putujući na sve četiri strane sveta, a većina njih dolazi iz država čija vlast, za razliku od ovdašnje, vodi računa o zdravlju svojih građana. Uprkos svemu tome nijedna jedina država na svetu nije svoje građane upozorila da nevakcinisani ne putuju u Srbiju, jer ovde, navodno, vlada epidemija morbila?!?

Epidemija, očigledno, postoji samo u glavama dobro plaćenih predstavnika farmako-mafije čiji je jedini cilj da prodaju što je moguće više vakcina, makar time bilo ugroženo zdravlje stanovništva u većoj meri nego da smo dozvolili da zaista izbije epidemija.

Posmatrajući sa ove vremenske distance kako se sve odvijalo u vezi navodne „epidemije", jasno se vidi da je neko namerno, ili makar iz grubog nehata dozvolio da morbile stignu u Srbiju. Koliko je danas poznato, male boginje su u centralnu Srbiju dospele sa severa Kosova i to preko Niša, mada je još u aprilu bio jedan smrtni slučaj i to u Beogradu, ali se o njemu nije mnogo izveštavalo i to iz nekoliko razloga.

Sedmogodišnji Jovan iz Beograda je vakcinu primio 24. marta 2017, u komu je pao 31. marta, a umro je 18. aprila. Po lekarskom izveštaju, njemu su bukvalno svi organi otkazali. Pošto je bilo jasno da je uzrok smrti primljena MMR vakcina , slučaj se nije povlačio po medijima.

Sasvim drugačije se postupilo posle smrti dvogodišnjeg Vuka koji je od boginja preminuo 23. decembra u Nišu. U to vreme je kampanja za vakcinaciju bila na vrhuncu, tako da je farmako-mafiji ovaj slučaj došao kao poručen.

Ono što mediji nisu hteli ili smeli da objave, jeste činjenica da je Vukova smrt najverovatnije namerno izazvana, jer nesrećni dečak nije imao nikoga od rodbine ko bi se brinuo za njega i ispitivao uzroke smrti.

Nulti pacijent, koji je morbile doneo u Niš, bila je devojčica iz Gračanice koja je prethodno bila vakcinisana. Po informacijama koje sam mejlom dobio od jedne doktorke iz niškog Kliničkog centra (koja iz razumljivih razloga želi da ostane anonimna) događaj je ovako tekao: „…Iako je infektolog upozorio dr Draganu sa gastro odeljenja, gde je smeštena devojčica iz Gračanice, da je moguće da ima morbile, to niko nije shvatio ozbiljno, davali su joj antibiotike koji su samo zamaskirali kliničku sliku i što je najstrašnije – nisu je izolovali od ostale dece!

Tako je ona bila na istom spratu, u istoj zgradi sa svom bolesnom, imunokompromitovanom i životno ugroženom decom, pa i sa malim Vukom. Zarazile su se dve odrasle osobe, medicinsko osoblje, koje su dalje morbile odnele kući. Tako je epidemija u Nišu počela."

Bilo bi prosto neverovatno da iskusni lekari previde tako jasne simptome morbila, kao što su, na primer, koplici u ustima kombinovani sa visokom temperaturom i osetljivošću na svetlost (što su sve tipični simptomi malih boginja), zbog čega sa pravom mora da se posumnja da je u pitanju namera da se dodatno unese panika u već zaplašeno stanovništvo.

Nerazjašnjeno ostaje i da li su bezobzirni lekari iz niškog KC ignorisali saznanje da je Vukov imuni sistem, zbog urođenih bolesti, bio preslab da izdrži i najmanju infekciju, ili su to znali i namerno dopustili da se zarazi i umre kako bi upozorenje javnosti koja odbija obaveznu vakcinu bilo još dramatičnije.

Od tragedije sa malim Jovanom, pa do smrti malog Vuka desilo se još nešto: Srbija je uvezla nov kontigent MMR vakcina koje su morale da se potroše, pa je histerično objavljen početak epidemije koje nema.

Osim toga, krajem svake godine nevladine organizacije i velike farmaceutske kuće, koje finansiraju ovdašnje farmako-mafijaše, prave program marketinških ulaganja za narednu godinu, zbog čega ih zagovornici obavezne vakcinacije svojim stalnim nastupima po medijima u poslednjoj trećini godine podsećaju na sebe, da slučajno ne bi bili uskraćeni za neki evro. U odnosu na to, šta je život jednog mališana o kome ionako niko od porodice nije brinuo?

 

       Kriminal kao način života

Istraživači Magazina Tabloida su u poslednjem broju načeli temu kriminala u KC Srbije, ali na žalost to je samo vrh ledenog brega.

Pravna služba KCS je prelaskom gospodina Jovana Atanasijevića iz KBC Dragiša Mišović pre 5. godina dobila konačno oblike normalne pravne službe. Na konferencijama za štampu g.Atanasijević je izneo brojne malverzacije koje su godinama bile tema istraga u KCS, i tadašnji direktor prof. Miljko Ristić imao je odrešene ruke u rešavanju tih problema.

Aleksandar Vučić je tada bio prvi potpredsednik vlade i prilikom uručenja rešenja o postavljenju za v.d. direktora KCS prof. Miljku Ristiću, rekao mu je da gazi sve kriminalce. Nažalost, u praksi se to pokazalo drugačije, jer je Gradimir Dragutinović preko SNS zakulisno vladao u KCS i kao bivši član JUL-a sprečio hapšenje svojih kompanjona iz bivše stranke koji preko 20 godina uspešno pljačkaju, menjajući partije. Kriminalne afere zataškavane su, a svi bivši članovi nekadašnjih partija na vlasti prešli su u SNS i zajednički blokirali dalje istrage.

Atanasijević je pred tv kamerama nabrojao nekoliko milionskih afera za koje ima materijalne dokaze i predao kao šef pravne službe KCS dokumentaciju Višem javnom tužilaštvu, koje nikada nije pokrenulo tužbe protiv imenovanih, jer je kabinet tadašnjeg predsednika republike Tomislava Nikolića, to sprečavao.

Naša sagovornica, koja je nekada radila u pravnoj službi KCS opisala je događaj kada je pravna služba KCS slala svog predstavnika na suđenje povodom radnog spora koji je protiv uprave KC Srbije vodio jedan administrativni radnik klinike za plastičnu hirurgiju. Tokom sudskog procesa u korist tog administrativnog radnika svedočili su neki radnici KCS, pa čak i dva hirurga sa te klinike.

Detalji koje je naveo u svom tužbenom zahtevu taj administrativni radnik, sadržali su i najstravičnije moguće događaje na plastičnoj hirurgiji, od zlostavljanja na radu, preko zlostavljanja pacijenata pa do vršenja obrednih rituala u prostorijama klinike. Postupajuća sudija se zgražavala nad iznetim podacima zastupnika ovog administrativnog radnika, ali još više nad podnetim snimcima i materijalnim dokazima. Tek kada su dvojica hirurga potvrdila te navode i javno izneli ko je glavni počinioc ovih krivičnih i prekršajnih dela, bilo je jasno da su u sve upleteni ljudi iz vrha SNS.

Predstavnica KCS nije mogla da ospori podnete dokaze, ali nije čak ni iznosila bilo kakve protivdokaze pa je administrativni radnik na kraju spor dobio. Ovo naravno nije jedini slučaj javašluka koji vlada u pravnoj službi KCS, koja procesuira čestite i poštene lekare, a hohštaplerima omogućuje neometane pljačke i kriminal.

Posle pokušaja da nešto reši Atanasijević je unapređen u savetnika direktora, a na njegovo mesto je sa ginekološke klinike prebačena pravnica Rada Bulajić, ali ne sa odrešenim rukama.

Naime, iz Maksi diskonta je Gradimir Dragutinović doveo preko SNS izvesnu Bojanu Vujošević, koja je trebala da vodi kadrovsku politiku KCS i strogo kontroliše aktivnosti Bulajićke, kako bi se samo SNS kombinatorika sprovodila po Kliničkom centru Srbije.

Takođe, njena uloga je bila da se svi kadrovi DS i G17 zaštite od hapšenja, i umesto u zatvor, rasporede na druga radna mesta. Tako je na primer Biljana Dimitrijević iz pravne službe, umesto u zatvor, raspoređena u centralnu apoteku, da nastavi mahinacije sa lekovima koji su vršene tokom vladavine DS.

U tužilaštvu stoji predmet sa njenim imenom iz koga se vidi da je pljačkama po KCS došla do kafane VILIN K 2 u ul. Gospodara Vučića u Beogradu, ali i drugih materijalnih bogatstava, a na osnovu toga ko je sve intervenisao da se predmet fiokira se jasno vide i njeni saučesnici.

To je na žalost jedan od manjih slučajeva u KCS i po obimu mahinacije i po količini opljačkanog novca, pa onda možete da zamislite kakve su sve afere tamo. Zato je najbitnije da istraživači Magazina Tabloid nastave, kako Vučić kaže, da GAZE kriminal u KCS, jer će isplivati, po našoj proceni, oko 800 miliona evra, koje su bez traga nestale u Kliničkom centru Srbije od 5.oktobra 2000. godine!

 

       Za šaku lekova

Farmaceutska mafija u Srbiji nadigrala je ambicije Vučićeve mafije. Uprkos tome što je Vođa umislio da može zaraditi kontrolišući tržište lekova (gde je zarada veća nego od prodaje narkotika!), realnost je pokazala da mu je bilo lakše da kontroliše narko dilere nego tržište farmaceutskih proizvoda.

Farmaceutska industrija je u Srbiji privredna grana koja ostvaruje ubedljivo najveći prihod, a vodeće proizvođačke kompanije i veledrogerije čiji proizvodi imaju takozvanu Pozitivnu listu Zavoda za lekove, ostvaruju ogromne profite.

Samo u jednoj godini, vrednost ukupnog prometa lekova za takozvanu humanu upotrebu, iznosi blizu jedne milijarde evra! Procedura za nabavku lekova u Srbiji je takva da se izbegava postojanje konkurencije ponuđača, što za posledicu ima visoke cene, te su lekovi među najskupljim u Evropi. Državni kriminal je otišao toliko daleko da se čak i tender za lekove raspisuje po nazivu brenda u kom je često i naziv kompanije koja ga proizvodi, čime se eliminiše konkurencija.

Koliko je ovo vredan posao govori i podatak (reč je o zvaničnim informacijama), da ukupno šest proizvođača drži 70 odsto tržišta u Srbiji i nekim zagraničnim delovima regiona. Takođe, prema statističkim izveštajima, Srbija ima oko 4.000 privatnih i blizu 600 državnih apotekarskih ustanova.

I danas, kao pre četvrt veka, privatne apoteke su uvek "sumnjive" kad je u pitanju prodaja neregistrovanih lekova, među kojima su uvek veoma traženi preparati poput morfina namenjenog najtežim bolesnicima obolelim od karcinoma, antidepresiva ili antipsihotika, koje korisnici u nuždi uzimaju i na "crnom" tržištu (gde ih u poslednje vreme ima sve više). Kako uopšte teče legalna trgovina lekovima između proizvođača i nabavljača i okviru državnog monopola?

Republički zavod za zdravstveno osiguranje obezbeđuje novac za lekove, a apoteke ih nabavljaju bez tendera preko veledrogerija sa kojima imaju ugovore. Bolnice se snabdevaju prema posebnoj listi. I te lekove finansira Zavod. Svaki učesnik u ovom "lancu sreće" može milione da zaradi, samo mora da poštuje pravila. Da se zna koliko kome ide. A, to, naravno, određuje stranka na vlasti.

I danas, kao i pre četvrt veka, nema preciznog spiska pacijenata kojima su potrebni posebni neregistrovani lekovi, pa su širom otvorene mogućnosti ogromnih manipulacija, upotreba eksperimentalnih lekova i prodaja najskupljih lekova nabavljenih preko privatnih firmi.

Ovde nikako ne treba zanemariti ono što piše u Članu 79. Zakona o lekovima koji daje pravo Agenciji za lekove da "na zahtev zdravstvene ustanove odbori uvoz leka koji nema dozvolu stavljanja u promet a namenjen je lečenju određenih pacijenata…". Dakle, zvanično, neregistrovani lekovi stižu na naše tržište po posebnoj proceduri, a ko su "određeni pacijenti", to danas odlučuje ministar zdravlja Zlatibor Lončar i njegova "bela mafija" u srpskom zdravstvenom sistemu.

U poslednjih pet godina, Srbija je postala i jedna od tri najvažnije zemlje za međunarodni šverc lekova. Tome pogoduje "klima" koja vlada na domaćem farmaeustkom tržištu, gde se zapravo i ne zna tačno kolike su potrebe za neregistrovanim lekovima.

Takođe, ne postoje tačni i precizni podaci o broju ljudi kojima su ovi lekovi neophodni. Jasno je i zašto nema tih podataka. Naime, uređeno tržište donelo bi i državnom zdravstvenom sistemu znatno veće izdatke. A, građani Srbije ionako iz sopstvenog džepa plaćaju (pored obaveznog osiguranja) veliki novac i za registrovane i za neregistrovane lekove.

Ipak, činjenice govore da je Vučićeva državna mafija otvorila "koridore" za prolaz razne farmaceutske robe, pa tek ponegde, "padne" neki manji transport, što odmah dobije zapaženo mesto u medijima, kako bi se lažno prikazala borba protiv "nelegalnog prometa lekovima".

Tako su, na primer, carinski službenici su 26. novembra protekle, 2017. godine na punktu Merdare (granični prelaz sa Kosovom) zaplenili oko 5.000 raznih veterinarskih lekova. U slično vreme, na hrvatskom graničnom prelazu Bajakovo u jednom teretnom vozilu nađeno više od 50.000 komada takozvanih psihotropnih tableta…

Takvih vesti u 2017. godini bilo je svakog meseca. Ali, onaj veliki posao, krupne transporte, državne pošiljke u kojima uvek postoji "poseban kontigent" lekova (u skladu sa već pomenutim Članom 79. Zakona o lekovima), slobodan je i nekontrolisan.

Privatne veze i nabavka lekova od švercera, uzela je maha, pa se procenjuje da je samo u prošloj godini, preko 55 odsto pacijenata kupilo lek bez recepta "na ulici" (poređenja radi, taj procenat je pre deset godina, kad je stanje navodno bilo gore nego sada, iznosio 54,2 odsto).

Mada svaki lek osim ispitivanja mora da ima i dozvolu Agencije za lekove, koja odobrava i pakovanje leka i uputstvo za upotrebu, a takođe, svaki lek mora da sadrži ime, zatim zaštićeno ime, rok upotrebe, datum proizvodnje, serijski broj, ime proizvođača, Srbijom cirkuliše i do 30 odsto farmaceutskih proizvoda koji nemaju tri od osam ovde navedenih informacija.

Kupiti lek u privatnoj apoteci bez recepta, nije ništa manje rizično nego ga "nabaviti" od švrecera, dakle, izvan sistema. U Srbiji se izdavanje lekova bez recepta novčano kažnjava: do 8.700 evra za pravno lice, odnosno do 430 evra za fizičko lice. No, uprkos svim zaprećenim zakonskim kaznama, ne postoje podaci o tome da je neko i zaista kažnjen za nepoštovanje pomenutog propisa.

U većini privatnih apoteka, vlasnici zapošljavaju kadrove sa srednjom školom (petostruko više od broja diplomiranih farmaceuta, dakle, onih sa fakultetskom diplomom). Nije redak slučaj da vlasnik apoteke istovremeno bude i vlasnik pečenjare ili auto – perionice. Država koja zakonski tretira farmakologiju isto kao i svinjsko pečenje, ne može očekivati da joj visoko stručna osoba sedi u apoteci puno radno vreme. Međutim, vlastima to odgovara. Što manje struke, to više šverca lekova i manje kontrole.

Naravno, ovo su samo fragmenti jedne opasne kriminalne piramide, tako reći osinjeg gnezda u koje niko ne sme ni da pogleda. Vučićeva vlast je ušla u posao sa farmaceutskom mafijom misleći da će njome upravljati. A, dogodilo se ono što i prethodnim režimima: njegov režim služi farmaceutskoj mafiji! Istina, u toj "kohabiticiji", svi su na dobitku osim građana.

 

       Banditi sa Onkološkog instituta

Pišem vam naterana mukom, a sa nadom…Medicinska praksa koju sprovodi Onkološki institut u Beogradu je bazirana na kombinaciji poluznanja, arogancije, i bahatosti. Učinak za pacijenta je – nezamisliva okrutnost.

Od početka se sa pacijentima razgovara kao da su manje vredni, pa čak kao i sa ljudima koji ne mogu sve da shvate. Ni u jednom trenutku se ne objašnjava plan lečenja, ne zakazuju se naredni sastanci sa lekarima, nego se paušalno odredi dan kada pacijent može da vidi "konzilijum".

Pacijenti se onda kao stoka sabijaju u uzani hodnik gde satima čekaju na nemušti "konzilijum" okrutnih stručnjaka. Konzilijum počinje onda "igru dodavanja". Ne postoji odgovorni lekar, pacijent nikome "ne pripada", jer je odgovornost prosuta na sve članove koje više niko ne može da nađe. Dr. Matković, na primer, obećavši pomoć, odlazi na mesec dana odsustva. Ostali nisu bolji.

Predloženi tretman se drži u polutajnosti, nemarom ili namerno – možda čekajuci da pacijent izgubi bitku gde svako lečenje postaje besmisleno. Lečenje malignog melanoma, situacija koja je meni poznata, je enigmatično.

Imunoterapija koja je odobrena i preporučena za lečenje melanoma, nije dostupna svima na Onkološkom institutu. Odobrava se samo pacijentima čiji tumor, nema specifičnu genetsku abnormalnost.

Ukoliko mutacija postoji jedini dostupni lek je inhibitor tirozin kinase, u obliku tablete, a najefikasniji lek – imunoterapija postaje nedostupan. Uzgred, kalupe tumora za genetsku analizu je teško naći, vreme prolazi, pacijent ne prima nikakvu terapiju – jer u toku je pretraga arhiva kalupa koji se čuvaju u Centralnom zatvoru. Pacijent, bez lečenja, u međuvremena, propada iz dana u dan.

U privatnoj praksi imunoterapija jeste dostupna svima i bezuslovno, tako da je ukoliko je moguće platiti 8.000 evra za jednu infuziju imunoterapije – najefikasnijeg leka za melanom – lek postoji.

Pembrolizumab, PD-1 inhibitor, kao vrsta imunoterapije, je odobren za lečenje malignog melanoma.

Farmaceutska kompanija Merck obezbeđuje lek za Evropu. Lek postoji na Onkološkom insitutu, za neke pacijente.

Na koji način lek dospeva do privatnih onkoloških ordinacija? Da li su privatne organizacije kupile lek od kompanije Merck? Od Onkološkog instituta? Od koga i po kojoj ceni? Nekoliko scenarija je moguće.

Lečenje je uskraćeno dugogodišnjem lektoru lista Politika, sada u penziji, koji dva meseca čeka na lečenje na Onkološkom, dok je okrutni konzilijum ili na produženom odmoru, ili ravnodušno prisutan.

Nameću se dva zaključka – pojedini ljudski životi za konzilijum nemaju vrednosti i konzilijum mrzi svoj posao i nema obraza.

Dodatno, lekovi za imunoterapiju se, verovatno, preprodaju. Prateći tok novca, naučićemo pravu istinu o operacijama Onkološkog instituta i mreže privatnih ordinacija. Do tada će pojedincima biti uskraćena šansa za adekvatno lečenje.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

ПРИВАТИЗОВАЊЕ СИТЕМА ЈАВНОГ ЗДРАВСТВА: ШИРОКО „ТРЖИШТЕ ЗДРАВСТВЕНИХ УСЛУГА“ И ЈОШ ШИРА ЗЛОУПОТРЕБА У ПОДЕЛИ ПЛЕНА!!??

 

Како се убрзано распада српско здравство према "моделу Европске уније", ко је и како из Србије протерао најбоље здравствене кадрове, како је обављена криминална акција јавно-приватног партнерства у здравству, и на какав начин је Александар Вучић са својим братом, кумовима и пријатељима, постао владар приватног здравственог сектора преко инвестиционог фонда из Холандије под именом "Блуе сеа цапитал".

Ко је у Ургентном центру у Београду опремио посебно одељење којем ни запослени немају приступ, а на којем се лече и оперишу угледни чланови напредњачког картела и геy лобија? Да ли ће нас ускоро лечити бабе врачаре, јер лекара у Србији више бити неће, а у приватним клиникама места ће бити само за фину и пробрану господу.

 

                     Пише: Инсајдер Л-7

 

Криминал у Клиничком центру у Београду се неометано развија и још већим интензитетом, без наде да ће се зауставити и потпуно је ван контроле државе.

Министар здравља Златибор Лончар је започео реновирање Ургентног центра у Београду одлуком да се испостава МУП-а Србије, која је у Ургентном центру од његовог оснивања угаси и полиција најури из Клиничког центра.

Одлуку је потписао Милика Ашанин, без ваљаног правног образложења, а на позиве тадашњег начелника Полицијске станице Савски Венац Поповића није се јављао, да објасни овај скандал, него је потурио помоћника директора Клиничког центра задуженог за безбедност, који је рекао да БИА преузима КЦ Србије.

Стварни разлози протеривања полиције из Ургентног центра су у отварању луксузног одељења за криминалце и педере у Ургентном центру, чији је прави начелник и даље Златибор Лончар.

У тај део нико не позван не сме ни да уђе. Раде се операције у највећој тајности, без историја болести и било каквог трага о лечењу људи. Стога је јасно да ни Лончар ни Вућић немају намеру да искорене криминал у Клиничком центру, већ га поспешују.

И кад је Вучић хтео да смени Лончара стигла је подршка овом члану земнуског клана од Андреја Вучића и Мила Ђукановића, против којих Александар Вучић није смео нити могао, а нити ће смети у будућности.

Дакле, педери, политичка елита и “контроверзни бизнисмени“ се лече у Ургентном центру, без увида у њихове здравствени картоне, далеко од очију јавности, јер је Лончар убедио Вучића да са ВМА цуре информације, јер Војно-безбедносна агенција њушка по ВМА!

Ко плаћа лечење ове ВИП господе? Из којих фондова? Како се те услуге и коме фактуришу?

Да ли је, захваљујући овим информацијама, Златибор Лончар несмењиви уништитељ српског здравства?

На жалост честитих и поштених лекара по Клиничком центру, више их неће бити, јер ће по свим клиникама бити искорењени и остаће само хохштаплери без икакве стручности и знања.

Гама нож у Клиничком центру набављен је за 11 милиона евра, при чему се зна да је 10 милиона права цена, а са 10% се уградио министар Лончар, јер му је Вучић одобрио тако низак проценат, јер су његови претходници узимали од набавки и по 20 и 30%, и тиме се Вучић отворено хвали да је најмања провизија и рекет у историји српског здравства, а што је најгоре, у праву је.

Зато на пример сви који су учествовали у афери гама нож око тога ништа не причају, укључујући и професорку Даницу Грујичић, која се клела запосленима да ако динар буде фалио од гама ножа, све ће да изнесе у јавност, али на њеним интернет објавама само паушално се оцедњују криминалци у здравству одговорни за одлив интелектуалаца, а никако да се спомене конкретна афера.

Такође, њена канцеларија је прекопута нове зграде Клиничког центра Србије коју оптерећују милионске афере. Познато је да су повучене две транше кредита Европске банке – 2002. од 400 милиона и још толико 2010. а динара нема у новој згради.

Доктор Арсен Ристић је приликом преузимања функције директора нове зграде поликлинике, утврдио да недостаје 5.000 м2 керамичких плочица, највише могуће цене, које су уредно проведене кроз фактуре и наплаћене са рачуна Клиничког центра Србије, а нигде их нема по магацинима.

Залазећи све дубље и дубље у папире дошао је и до претњи смрћу, после чега је напустио ту функцију, као сви пре њега, док није довeдено уцењено лице које те афере неће отварати.

Министар Лончар је обећавао да ће решити питање криминала клинике за пластичну хирургију у којој 20 година ординира повереник новог синдиката здравства познат МУП и правосуђу по бројним кривичним и прекршајним делима, а због којих је клинику напустило 17 врхунских стручњака.

Шеф правне службе Јован Атанасијевић потврдио је да је тај преступник са пластичне хирургије има највећи број пријава у историји Клиничког центра и да је нејасно како је професор Предраг Пешко успео да га заштити од затвора, али и да истражни судија Снежана Кантар воид поступак против њега.

Међутим, после увида у документацију у којој се документују и сатанистички обредни ритуали које је повереник новог синдиката вршио на пластичној хирургији, Лончар се повукао, највероватније због савета једне видовите бабе из околине Арандјеловца, код које он често иде иде по савете.

СПЦ је око реновирања храма Светог Козме и Дамјана у Клиничком центру, апсолутно поверење дала свештенику Керезовићу. Међутим, Клинички центар је одредио др Арсенијевића из Ургентног центра за председника Црквеног одбора, иако се зна да је реч о наркоману и хомосексуалцу, па је тиме јасно какав став Клинички центар има и према СПЦ и свештеницима који покушавају да олакшају муке болесницима који тамо леже. Све у свему, Содом и Гомора!

Горка је иронија да се наводне реформе у српском здравству одвијају у форми "борбе против корупције" чији је главни узрок толерисање приватних пракси лекара запослених у државним здравственим установама.

У прошлој, 2016. години, по ко зна који пут је најављен почетак реформе здравственог система. У септембру 2015. године је на конференцији имена Сталне конференције градова и општина у Београду формирана некаква Мрежа за здравље чији је циљ побољшање основне здравствене заштите, а државни секретар Министарства здравља Србије, Берислав Векић, изјавио је том приликом да ће до 2016. бити завршено електронско умрежавање здравствених установа у Србији и да ће реформа моћи да почне.

Том приликом је дрско констатовао да је Уредбом о рационализацији у државном сектору коју је он назвао "природним одливом", отпуштено 4.500 и најавио отпуштање још њих 3.500. Од тада, па до почетка ове 2017. године, из Србије је отишло око 7.000 здравствених радника, међу њима и углавном угледних лекара специјалиста и мала армија медицинских сестара.

Читав здравствени сектор у Србији већ годинама пролази кроз трауме (које овде зову "променама") које се правдају процесом придруживања Европској унији. Истина је да се овде ради о интересима мале групе моћника на власти, укрупњавању капитала у здравственом сектору и повећању њихових интереса на "тржишту здравствених услуга".

Прва велика промена од које су све невоље српског здравства почеле, десила се неконтролисаним увођење приватне здравствене праксе почетком деведесетих година када настају прве приватне ординације од којих су неке током 25 година израсле у приватне поликлинике и домове здравља који запошљавају десетине, па и стотине лекара, медицинских сестара и другог особља.

О њиховом раду, квалитету посла који обављају и последицама које такав хаос има за сваког грађанина Србије, нико до данашњег дана није направио ниједан целовит и стручан извештај.

Корупцији на највишем нивоу приликом улагања у здравство и куповине опреме, траје већ четврт века. Право дивљаштво траје и данас, можда у још горем облику него мрачних деведесетих.

Нигде у данашњој Европи нема толико медицинског особља које истовремено ради и у државном сектору и одвлачи пацијенте у своје ординације закидајући тако буџет из кога и сами примају плату. У сређеним, правним државама, то је практично немогуће.

Прва Национална стратегија за борбу против корупције у Републици Србији усвојена је 2005. године, а Акциони план 2006. године. Осам година касније, у уводу Националне стратегије за борбу против корупције у Републици Србији за период од 2013. до 2018. године наводи се да је неконзистентна садржина Стратегије из 2005. године и Акционог плана из 2006. године, узроковала недоумице у погледу тога које је активности потребно спровести и у чијој су оне надлежности.

Из Извештаја Агенције за борбу против корупције о облицима, узроцима и ризицима корупције у систему здравства, лаконски је закључено да "…поље ризика на корупцију представљају јавне набавке, допунски рад лекара, трошење средстава (из буџета или донација), примање поклона, сукоб интереса, листе чекања, пружање ванстандардних услуга, однос између фармацеутских кућа и лекара, пријем у радни однос здравствених радника и сарадника…"

Преведено на једноставнији језик, свака власт, а посебно ова Вучићева, диктаторска, законски је омогућила пљачку на највишем нивоу. Отуда је битка за страначке директоре здравствених установа толико важна властодршцима.

Много раније, још 2008. године, усвојен је нови Правилник о раду лекара у коме је "тезгарење" регулисано тако да приватни послодавац, уколико жели консултанта из државне установе, мора да плати не само допунски рад, него и један део радног времена тог лекара.

Некадашњи министар здравља (у четири мандата), Томица Милосављевић, још некажњен за многе криминалне послове, први је увео такозвано приватно-државно партнерство у здравству, и то тако да је највећи број озбиљних стручњака напустио државне установе или, у "партнерству" почео да ради против здравствених институција у власништву државе.

Почетком 2010. године, јавни и приватни здравствени сектор у великој мери се преклапају, а у приватном сектору настаје све више приватних пракси и мањих медицинских установа.

Ово се битно мења крајем 2012. године када на сцену ступа приватни инвестициони фонд Блу си капитал (Блуе сеа цапитал) из Холандије који у новембру преузима поликлинику "Др Ристић", а која је са преко 170.000 пацијената годишње у том тренутку била, а и данас је, највећа приватна поликлиника у Србији.

Свакоме ко зна позадину овог случаја, свакако је јасно да иза тога стоји Александар Вучић, његови кумови, његов брат и њихови пријатељи и "стратешки партнери".

Наредне 2013. године Блу си капитал преузима још две приватне здравствене установе – приватну гинеколошку болницу Јевремова  и приватни дом здравља Једро који преузима од компаније Делта Генерали осигурање.

Оваква "консолидација тржишта" приватног здравства у Србији није ништа чудно или неочекивано, у већини земаља у окружењу увелико постоје ланци приватних здравствених установа. Блу си капитал затим крајем 2013. обједињује ове здравствене установе у "приватну здравствену платформу МедиГроуп" којој 2014. године придодаје и офтамолошку клинику Милош Клиника.

Врло брзо се у јавности поставило питање колика је вредност улагања Блу си капитал фонда приликом преузимања ове три установе у Београду. За јавност је далеко важније од питања висине улагања, остало питање идентитета власника финансијског капитала који су формирали Блу си капитал али је јасно као дан да без породице Вучић није могао ниједан евро некаквог "финансијског капитала" да прође, а да они нису учествовали у подели плена.

Ипак, оно што јесте јавно су подаци о менаџменту Блу си капитала. Реч је о групи људи у тридесетим и четрдесетим годинама, који су пореклом са наших простора али су факултетско образовање из области бизниса и финансија углавном стекли у англо-саксонским образовним установама, након чега су радили у финансијском сектору.

Такође, троје од шесторо руководећих људи Блу си капитала заузимали су врло високе позиције у Агрокору, највећој приватној индустријској групацији у Југоисточној Европи. Пре мање од годину дана, у априлу 2015., Блу си капитал је као део конзорцијума окупљеног око инвестиционог фонда Мид Еуропа Партнерс учествовао у преузимању компанија Имлек, Бамби и Књаз Милош.

Министар здравља, Златибор Лончар, говорећи стално о реформама здравства, најавио је да ће грађани "ускоро свог лекара опште медицине, педијатра и гинеколога моћи да изаберу о трошку здравственог осигурања и у приватном сектору", што су многи дочекали са одобравањем и похвалама.

Крајњи исход читаве игре је здравствени систем у коме ће, захваљујући "јавно-приватним партнерствима", корисници обавезног здравственог осигурања моћи да са здравственом књижицом иду у приватне здравствене установе.

На тај начин ће се новац из буџета Републичког фонда за здравствено осигурање, који износи око 1,5 милијарде евра годишње, у који сви запослени и пензионери у Србији издвајају за здравствено осигурање, одливати из јавног у приватни сектор уместо да буде искоришћен за обнову система јавног здравства.То су финансијски интереси који иза кулиса вуку конце реформе и у чијем се интересу мења здравствени систем Србије.

У међувремену, лекари, специјалисти, читави хируршки тимови, најбољи анестезиолози, најспособније медицинске сестре и медицински техничари, масовно одлазе. Својевремено је бивши министар здравља Томица Милосављевић подстицао њихов одлазак у земље ЕУ речима: "…Европска унија је наша породица кроз коју годину, и у њој, глобално гледано, постоји мањак и лекара и медицинских сестара…"

Исто то ради и Златибор Лончар, који спровођењем мафијашке политике у здравству, протерује најбоље кадрове из Србије. Да помогне "европску породицу", а Србија нека се распада од свих могућих болести и без лекарске заштите.

Министар је најавио да ће се ускоро расписати конкурс за пријем 2.000 медицинских радника. Колико треба да протекне времена да се примљени лекари оспособе, да заврше специјализацију и суб специјализације? Да ли ће и они, након специјализације, одбити да даноноћно раде за 500 евра, покупити се и отићи? Да ли ће нас ускоро од најтежих болести лечити видари, бабе врачаре?

Стотине хиљада болесних у Србији скуваће се у лонцу министра Лончара.

(Позивамо лекаре и запослене у здравству да нам описују криминал у својим установама.)

 

      А 1. И Дом здравља Земун у рукама напредњака

Октроисиани доктори-директори

Као и у бројним другим здравственим установама у Србији, насилно и по диктату из Вучићевог кабинета, и у Дому здравља Земун постављен је директор по партијском кључу, те је нас допала напредњачка узданица др Ксенија Узуновић. Од почетка управљања установом показује ароганцију и нетрпељивост према запосленима које је затекла кад је дошла ко зна одакле.

Прво што је урадила да збрине страначки кадар на већ познати начин, и то углавном немедицинско особље. Сви су добили незаконите стимулације и постављени су на непостојећа радна места. Једини критеријум за постављање сарадника је послушност и страначка припадност.

Од првог дана директорка је заузела став бахатог опхођења према свим запосленима. Иживљавање, психичко малтретирање, понижавање и исмевање колега је свакодневна појава. Сва средства која користи у комуникацији са запосленима, имају сврху застрашивања. Од њеног доласка Дом здравља као установа је у потпуном распаду. Награђују се нерадници, а вредни и паметни се ућуткују, и прети им се отказом.

Недостатак основних средстава за рад, материјала, резервних делова и свега осталог је такође свакодневно присутан. Не улаже се ништа у обнављање Дома здравља тако да је све у распаду. За наводне јавне набавке, задужен је, такође напредњачки кадар, која је за исте саветник у другој установи, док ми плаћамо човека са стране.

Не зна се где одлази новац који добијамо од фонда, од медицине рада, а за све што се тражи једини одговор је " нема пара " уз повишен тон, ругање, и исмевање колеге који јој се обратио.

Главне сестре не предузимају ништа да унапреде рад својих служби, јер се неактивност и незаинтересованост преноси са главне сестре Дома на све њих. Не постоји никаква комуникација између запослених и руководства Дома здравља.

Навала простаклука и примитивизма довела је до тога да су се фини људи и стручњаци повукли и заћутали. Последице њеног руковођења осећају и запослени и пацијенти, који се непрестано жале, јер недостатак кадра доводи до тога да нема ко да ради, да нема чиме да се ради , што изазива свакодневни хаос. Ово је само део проблема, слика целокупне ситуације у Србији.

Запослени Дома здравља Земун

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

RUŠILACKO I DESTRUKTIVNO DELOVANJE MMF-a KAO GLOBALNOG DŽELATA U MANIPULACIJI SUDBINAMA VELIKOG BROJA ZEMALJA SVETA

 

U izdanju Instituta za ekonomsko pravne ekspertize, izdata je 2016. knjiga doktora ekonomskih nauka Srećka Ugrina, pod naslovom "Porobljavanje, glad i misija MMF – put u laburizam". Urednik i recenzent ove Ugrinove knjige je naš ugledni ekonomista i analitičar Miodrag K. Skulić.

Dajemo kratak prikaz ovog dela, koje naučno utemeljeno, demaskira sve iluzije o MMF-u kao "plemenitom finansijeru" i prikazuje ovu zelenašku korporaciju onakvu kakva jeste: surovu, podlu i od imperijalnih sila zaštićenu kao "sveta krava".

 

                 Miodrag K. Skulić

 

Pri ostvarivanju društvenih promena, autor smatra da izdvojen značaj pripada, ne samo stavovima sociologa, filozofa, pravnika, istoričara i drugih specijalista za sprovođenje društvenih promena, nego i poznavaocima karakterističnih operacija u novčanoj sferi.

Ne može se zapostaviti činjenica da mnoge finansijske institucije, koristeći novac koji nisu stekle profitom, u značajnoj meri određuju karakter produkcionih i socijalnih odnosa upravo tim subjektima čiji novac one koriste.

Monetarni zakoni i načela najčešće određuju regulatomu disciplinamu snagu za ostvarivanje moći određenih grupa i asocijacija u svakom društvenom sistemu. Izvori takve snage su često u samom karakteru operativnih postupaka, jer se na njima bazira pravo na stvaranje i korišćenje novca.

Oni su ishodišna tačka za ustanovljenje prava vlasništva i prava upravljanja novcem. Do danas je ostao potpuno neistražen prostor za ostvarivanje socijalno ekonomskih progresivnih promena, koji može da se uoči u samoj genezi novčane mase.

Tokovi i upotreba novca čine magično čvorište, iz koga su izrasli svi društveno ekonomski odnosi i iz koga vode putevi prema potpunijoj socijalnoj pravdi i ostvarivanju opšteg svetskog blagostanja. Te opcije su ostvarljive promenama novčanih odnosa i one vode stvaranju novog poretka u domenu manifestovanja drugačijih odgovornosti, prava i privilegija, čija opšta svojstva, prema autoru, najijasnije izražava naziv laburizam.

Autor započinje svoju kritičku analizu ocenjujući postojeću neprihvatljivu aktivnost misije MMF-a  sa gledišta metoda i instrumenata kojima ekonomska nauka utvrđuje relevantne zaključke pri izvođenju analitičkih sudova. U tom pogledu, autor posebnu pažnju fokusira na sledeće vidove naučno neutemeljnih programskih delovanja ovog fonda:

Autor iznosi uverljive stavove da celokupna aktivnost ovog fonda predstavlja oblik nekorektne i perfidne manipulacije sudbinama najvećeg broja zemalja u svetu. U okviru prezentacije inicijalne argumentacije, on polazi od nesaglasnosti između karakteristika misije MMF-a i osnovnih savremenih ekonomskih teorija ekonomskog rasta i razvoja. Komparacije zasniva na stavovima monetarne i kejnzijanske teorije rasta i razvoja, kao i na teoriji ekonomije ponude (Supply side economics).

MMF svoju politiku zasniva na proizvoljno utvrđenim postavkama specifično definisanog pravca monetarizma. Njegove karakteristike odudaraju od stavova vodećih teoretičara monetarne politike.

Upravo, ovaj vid definisanja monetarizma predstavlja osnov postojeće neoliberalne doktrine ekonomskog razvoja. U destruktivnom i pogubnom delovanju ovog fonda, autor vidi njegovu nameru da razvoj najvećeg dela čovečanstva podvrgne interesima najuticajnijih zapadnih zemalja. Pre nego što precizno elaborira navedene skrivene i strogo čuvane motivacione ciljeve MMF-a i pre nego što ukaže na mogućnosti ukidanja misije ovog fonda, autor prethodno posvećuje pažnju njegovim postojećim devastirajućim delovanjima na ekonomije posmatranih zemalja.

Najznačajnija svojstva pogubne politike ovog fonda se ispoljavaju, prema autoru, kroz usmeravanje razvoja posmatranih zemalja u pogrešnom pravcu i kroz uništavanje poslovanja njihovih privrednih subjekata. Ti ciljevi se realizuju prevashodno vođenjem politike kreditiranja za neprioritetne namene, čime se onemogućuje ostvarivanje održivog razvoja.

Istovremeno se nude kreditni uslovi, koji su u toj meri nepovoljni da ne omogućuju profitabilnost ulaganja u mnogim oblastima poslovanja. Navedeni kreditori su zapadne bankarske grupe, zapadni investicioni fondovi, zapadne razvojne banke, EU fondovi i drugi zapadni kreditori.

Oni nude kredite sa neprihvatljivo visokim kamatama i kratkim rokovima njihovog korišćenja, kao i za namene koje ne obuhvataju finansiranje proizvodnog sektora i prioritetnih delatnosti. Osnov za utvrđivanje nepovoljnih kredita pružaju tzv. bonitetne agencije, koje određuju posmatranim zemljama nepovoljne investicione rejtinge i kreditne rizike. Odlučujući kriterijum za određivanje povoljnosti kredita je stepen u kome svaka od posmatranih zemalja ostvaruje instrukcije i savete MMF-a.

Najnepovoljniji uslovi kreditiranja se utvrđuju zemljama koje nedovoljno dinamično sprovode razorne mere MMF- a ili odbijaju da ih sprovedu. Od nivoa ovog rejtinga zavisi nivo kreditnih kamata zapadnih kreditora i obim direktnih stranih ulaganja. Značajno je u tome što je prisutna sprega između ovih agencija i MMF-a.

MMF oduzima centralnim bankama emisiju povoljnog kapitala

Imajući u vidu ekonomski zakon po kome je nezaobilazna uloga kredita za postizanje ekonomskog rasta, MMF koristi navedenu mogućnost uništavanja ekonomija posmatranih zemalja. U uslovima kada se sistemskim merama stvara u svetu oskudica povoljnog kapitala, posmatrane zemlje su prinuđene da prihvataju pogubne mere MMF-a da bi stekle uslove za dobijanje što povoljnijeg investicionog rejtinga od strane navedenih agencija.

Autor posebno ukazuje na posledice koje izazivaju visoke kamate i kratki rokovi vraćanja kreditnih sredstava. One ne omogućavaju ostvarivanje konkurentnosti zapadnim kompanijama. Svako preduzeće iz posmatranih zemalja, koje je opterećeno visokim kamatama na kredite i visokim ratama za otplatu glavnice, nije konkurentno zapadnim kompanijama, posebno iz najuticajnijih zapadnih država, budući da one uglavnom koriste sopstveni kapital bez kamata i bez rokova njihovog vraćanja.

To je osnovni uzrok kolapsa proizvodne privrede u posmatranim zemljama. Samo deo delatnosti u tim zemljama, poput trgovine, prometa nekretninama, pružanja telekomunikacionih i sličnih usluga, u skladu sa karakteristikama tih delatnosti, može da uspešno koristi nepovoljne bankarske i druge kredite. Posledice takvog oblika kreditiranja su česte pojave nelikvidnosti, stečajeva i bankrotstva brojnih poslovnih subjekata, kao i nelikvidnosti i opasnosti od bankrotstva posmatranih zemalja.

Uporedo, Fond preduzima široki spektar mera sa ciljem da posmatrane zemlje ne koriste izvore povoljnog kapitala koji može da se stvara u okviru njihovog monetarnog sistema. U tom pravcu, MMF oduzima pravo centralnim bankama da emituju povoljan kapital u vidu primarnog novca. Pravo na izvršavanje te operacije MMF prebacuje iz centralne banke na ćerke zapadnih banaka, koje posluju u posmatranim zemljama i koje su same osnovale.

Na taj način se posmatranim zemljama oduzima mogućnost plasiranja značajnog beskamatnog kreditnog kapitala, tj. kapitala sa najnižim kamatama i sa najpovoljnijim rokovima njihovog vraćanja. Time se direktno sprečava njihov intenzivan razvoj, posebno u domenu rasta izvoza i smanjenja uvoza. Nesumnjivo je da bi se plasiranjem povoljnog kapitala iz primarne emisije, sa najnižim kamatama ili bez kamata i sa dugim rokovima vraćanja glavnice, podstakao njihov prioritetan i dinamičniji razvoj.

Umesto razvoja proizvodnje, koja omogućuje izvoz i supstituciju uvoza, ovaj fond insistira na ulaganja u infrastrukturne projekte, ističući da se time stvara ambijent za strane investicije i da će samoregulišuća snaga tržišta obezbediti potrebnu makroekonomsku ravnotežu. Time se razvoj usmerava u pogrešnom pravcu.

MMF svesno zanemaruje činjenicu da je poboljšanje stanja na tekućem računu plaćanja prema inostranstvu nezaobilazni put za ostvarivanje spoljne likvidnosti i servisiranje javnog duga. Nasuprot tome, ovaj fond kategorički stoji na stanovištu da rast novostvorene vrednosti, tj BDP-a, predstavlja suštinski generator rasta i razvoja.

Raspolažući pravom da pruža savetodavne instrukcije, a koje su u prema navedenoj sprezi sa bonitetnim agencijama u ustvari uvek obavezujuće, ovaj fond nameće sprovođenje zahteva u domenu smanjenja budžetske potrošnje. Time se uzrokuje pad domaće tražnje i usporava ekonomski rast.

Jedna od posebno negativnih mera, između svih drugih, sastoji se u izazivanju fiktivnog budžetskog deficita. Ovaj fond propisuje da se budžet fiktivno optereti kamatama na javni dug. Koristeći svoju poziciju, na bazi uspostavljene sprege sa institucijama koje upravljaju ponudom zapadnog kapitala, on nameće plaćanja kamata na javni dug iz budžeta, iako za takvu obavezu ne postoje teorijski osnovi.

Neprihvatljvo je da kamate na javni dug jednom plaća centralna banka a da se one drugi put, tj. još jednom, plaćaju na teret rashoda budžeta.

Time se, ne samo smanjuje domaća tražnja, nego se izaziva rast nezaposlenosti, ugrožava funkcionisanje funkcija države i dodatno povećava stepen siromaštva.

Podmirivanjem kamata na javni dug iz budžeta stvara se fiktivni budžetski deficit, odnosno on se povećava, kada već postoji. Takvom instrukcijom ovog fonda se negira neoborivo načelo prema kome je obaveza centralne banke da plaća kamate na javni dug.

Ovaj fond, takođe, nalaže da se vlada svake zemlje direktno zadužuje za pokriće budžetskog deficita. Taj zahtev je takođe suprotan načelima monetarne teorije. Negiraju se time postulati teorije o cirkulaciji novca. Pravo je i obaveza centralne banke; a ne budžeta, da pokriva budžetski deficit. Navedenim neprihvatljivim i naučno neutemeljenim oblicima nametanja monetarne politike MMF uništava razvoj posmatranih zemalja.

 

       Razarajuće mere

 

Potrebno je da se naglasi da ovaj fond ne preduzima preventivne mere u pravcu ograničenja zaduživanja posmatranih zemalja u inostranstvu. Takve karakteristike politike MMF-a redovno dovode do njihove prezaduženosti. U uslovima oskudice u ponudi povoljnog kapitala i neostvarivanja zadovoljavajućeg ekonomskog rasta, privredni subjekti i vlade u posmatranim zemljama su prinuđeni da prihvataju nepovoljne uslove koje određuje MMF.

Neminovna posledica prihvatanja takvih uslova je povećanje javnog duga preko prihvatljvih granica. Prekomernom povećanju javnog duga doprinose takođe Svetska banka, evropski razvojni fondovi i evropske razvojne banke.

Međutim, nakon što javni dug dostigne prekomerne razmere, ovaj fond insistira da se tada sprovode bolni rezovi putem stvaranja ušteda u redovnim rashodima budžeta, uključujući smanjenja plata i penzija i to u cilju otplate i smanjenja javnog duga.

U uslovima kada se javljaju brojne negativne posledice korišćenjem nepovoljnih kredita, MMF zahteva i uslovljava sprovođenje privatizacije uspešnih državnih preduzeća i stečajeve svih drugih privrednih subjekata.

On rezolutno odbija sanaciju tehnološki efikasnih privrednih subjekata. Zahteva prodaju svih raspoloživih državnih resursa radi vraćanja javnog duga. Ishod takvih mera je da najveći deo domaćih proizvodnih preduzeća više ne nastupa na domaće tržište. Uporedo, ovaj fond insistira na stvaranju poslovnog ambijenta, koji bi pružio uslove zapadnim kompanijama, prvenstveno iz najuticajnijih zapadnih država, da preuzmu snabdevanje njihovih tržišta.

Dodatan uticaj na uništavanje privrede se sprovodi podsticanjem vođenja politike precenjenog kursa domaće valute. Time se stimuliše profitabilnost uvoza i neprofitabilnost izvoza.

Autor prikazuje takođe i arsenal niza drugih oblika odstupanja politike MMF-a od ekonomskih zakona i teorijski utemeljenih načela ekonomskog razvoja. U poslednjim, zaključnim razmatranjima, na samom kraju knjige, autor analizira stvarne razloge i pozadinu pogubnih mera MMF-a.

On ističe da navedene razarajuće mere, koje primenjuje MMF u saradnji sa sa Svetskom bankom, bonitetnim agencijama i EU, nemaju uzrok u animozitetu ili u težnji najuticajnijih zapadnih zemalja da ostvare ekonomsku dominaciju nad posmatranim zemljama.

Primami uzrok nije u stvaranju njihovog podređenog ekonomskog i političkog statusa. Autor otkriva jedan novi, deo sada nepoznat razlog. Njegov smisao je od posebnog značaja za ostvarivanje interesa zapadnih najuticajnijih zemalja.

On danas predstavlja jednu od najstrože čuvanih tajni zapadnih najuticajnijih zemalja. On se sastoji u sledećem: Danas ne postoje mehanizmi za usaglašavanje odnosa ponude i tražnje na svetskom tržištu.

Prisutne su permanentne opasnosti od posledica poremećaja tih odnosa. One bi se mogle regularno otkloniti jedino ukoliko bi se na svetskom nivou utvrdila zajednička strategija koordiniranih aktivnosti.

Međutim, najuticajnije zapadne zemlje danas ne žele da iniciraju takav dijalog sa drugim zemljama. Jedan od razloga postojećeg delovanja najuticajnijih zapadnih zemalja je pasivna uloga drugih zemalja. One danas ne zahtevaju promene u usklađivanju odnosa na svetskom tržištu.

Sve dotle će se primenjivati postojeće diskriminatorne i nehumane mere MMF-a. Najuticajnije zapadne zemlje će, takođe, i dalje braniti svoje stav da je misija MMF usmerena u pravcu razvoja i radi povećanja zaposlenosti u svim zemalja sveta.

Iz svega izloženog je očigledno da do danas još uvek nisu razrešeni protesti i sukobi koji su izbili 1733. godine u Mančesteru. Korišćenje novih tekstilnih mašina je tada uzrokovalo otpuštanje značajnog broja zaposlenih radnika. Danas je javljaju identične posledice u vidu širokog stepena nezaposlenosti u svetu. Naročito je, u ovom trenutku, prisutna visoka nezaposlenost u posmatranim zemljama.

Danas je osnovna karakteristika svetskog tržišta njegova zasićenost. Nezaposlenost se posebno povećala nakon krize koja je počela 2008. godine. Da se ona nije javila tada, onda bi njen kasniji obim prevazišao razmere Velike krize (1929-32).

Poslednja kriza iz 2008.g. je značajno smanjila ponudu na svetskom tržištu. Zbog toga je cilj najuticajnijih zemalja Zapada da nastave inicijativu da uništavaju proizvodne kapacitete u drugim državama u skladu sa apsorpcionom snagom njihovih tržišta.

Uporedo, ta aktivnost omogućuje jačanje njihovih kompanija. Svedoci smo da je danas rušilačka i destruktivna aktivnost MMF-a jedini efektivan put za otklanjanje opasnosti od posledica ekonomskih kriza.

 

       Izlazak iz nefunkcionalnosti svetskog tržišta

 

Sasvim je jasno da svet mora da utvrdi regularne puteve za otklanjanja disproporcija na svetskom tržištu. Instrumenti, koje primenjuje MMF su na samo diskriminatorni, anticivilizacijski i krajnje nehumani, nego su sračunati da pomaže beneficije samo najuticajnijim zapadnim Zapada. Svakako da čovečanstvo ne može da pristane na podelu učešća na svetskom tržištu na načelu uništavanja njihovih ekonomija.

Na bazi svega proizilazi, polazeći od stavova u knjizi, da i lideri EU svesno ili nesvesno sprovode naloge najuticajnjih zapadnih zemalja. Autor ne poklanja pažnju samo prikazu uzroka enormnih oblika devastacije ekonomija posmatranih zemalja.

On ujedno definiše karakter i svojstva mehanizama i faktora čijom je doslednom primenom moguće da se izgrade novi i pravedniji putevi izlaska iz postojeće nefunkcionalnosti svetskog tržišta. Izlaz vidi u sprovođenju niza standardnih organizacionih rešenja u poslovanju bankarskog i monetarnog sistema u svetu.

Smatra da postoje uslovi da se svim zemljama sveta ponudi povoljan bankarski kreditni kapital, tj. kapital bez kamata, tj. sa najnižim kamatama i sa veoma produženim rokovima njegovog vraćanja. Time bi se stvorili uslovi za svestran progres u svetu. Prevashodno bi se smanjila postojeća preuveličana uloga akumuliranog profitnog kapitala zapadnih kompanija. U takvim uslovima bi se ostvarivala ravnopravna konkurentnost na svetskom tržištu, primarno na bazi radnih sposobnosti i produktivnosti učesnika u poslovanju, kao i na bazi ostvarene uspešnosti organizacije njihovog rada.

Karakteristike kapitala, posebno profitnog kapitala, ne bi time više bile odlučujuće za ostvarivanje razvoja. Na taj način bi se, prema stavovima autora, unapredio postojeći kapitalistički sistem. On bi tada dobio svojstva novog, kapitalističkog laburalističkog sistema.

Autor ističe da je stvaranje povoljnog kreditnog kapitala tehničke prirode.

Njegovo stvaranje zavisi jedino od formiranja nove svetske emisione institucije. Ona bi emitovala novu konvertibilnu valutu i odobravala povoljne konvertibilne zajmove. Time bi se omogućio visok stepen ekonomske aktivnosti u svim zemljama sveta, budući da bi se njihova makroekonomska stabilnost ostvarivala na novim osnovima. Puna zaposlenost bi bila ostvarljiva na bazi uspostavljene konvencije sa svakom zemljom o stepenu ostvarivanja njenog pozitivnog stanja na njenom tekućem računu.

Pojedine zemlje bi bile u mogućnosti da stiču konvertibilne valute od strane nove svetske centralne banke i pri realizaciji projekata koji nisu izvoznog karaktera. Na taj način, obim izvoza ne ni predstavljao uslov za ostvarivanje visokog stepena ekonomske razvijenosti. Ujedno bi se time otklanjali uzroci prekomerne ponude roba na svetskom tržištu. Novi uspostavljeni odnosi omogućili bi razrešenje postojećih disproporcija između ponude i tražnje na svetskom tržištu i sprečavali opasnosti od izbijanja nesavladivih svetskih ekonomskih kriza.

Polazeći od toga, neminovan je navedeni novi oblik uspostavljanja ekonomskih odnosa u svetu i stvaranje novog svetskog monetarnog poretka. Realizacija takvog koncepta danas ne bi zavisila od samilosti najuticajnijih zapadnih zemalja. Ona je nužna sa gledišta zaštite ukupnog čovečanstva.

Prezentiranjem navedenih činjenica, prikazanih u knjizi, stvaraju se uslovi za iniciranje neminovnih promena u svetskim ekonomskim odnosima. Preteće opasnosti od nastajanja katastrofičnih ekonomskih kriza u celom svetu predstavljaju snažne faktore uticaja na najuticajnije zapadne zemlje da odustanu od privilegija koje danas uživaju u nesrazmernom korišćenju apsorpcionih mogućnosti svetskog tržišta.

Iz svega je evidentno da se javljaju nove mogućnosti razvoja i novih uticaja posmatranih zemalja u uređenju ekonomskih odnosa u svetu. Postojeće mere koje primenjuje MMF i druge institucije, uz komandnu ulogu najuticajnjih zemalja sveta, se očigledno više ne mogu tolerisati.

Nova saznanja o mogućnostima korišćenja novca u interesu ekonomskog razvoja predstavljaju agense za iniciranje bitnih ekonomskih promena u svetu. Osim toga, reorganizacijom bankarskog sistema u mnogim zemljama, na drugačijim načelima od stavova koje sugeriše MMF, omogućuje se njihov dinamičniji razvoj i mnogo veća njihova ponuda roba na svetskom tržištu. Ta mogućnost predstavlja osnov za povećanje uticaja posmatranih zemalja da se prihvati inicijativa u pogledu izgradnje novih ekonomsko monetarnih odnosa u svetu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PROMOCIJA HERBICIDA NA NJIVAMA SRBIJE: PREPARAT KOJI UNIŠTAVA SRPSKO SELO I LJUDSKO TELO!!!

 

Dok se u Srbiji svom snagom uvoze otrovi svih vrsta, koje koriste domaći povrtari i prerađivačka industrija, dotle se u Ruskoj federaciji donosi zakon prema kome će takva aktivnost biti krivično gonjena, i smatraće se aktom bioterorizma! A, promoteri širenja GMO i svih proizvoda američke kompanije "Monsanto" iz Vlade Srbije, rade nesmetano svoj zločinački posao.

 

                      Vuk Stanić

 

Ukoliko se herbicid koga seljaci popularno zovu Total, koji je već u upotrebi na srpskim njivama, raširi još više, veliki broj Srba koji žive u zdravim sredinama, gde do sada nije bilo mnogo slučajeva raka i leukemije, suočiće se sa ovim ali i nekim retkim i smrtnim bolestima. Procenat smrtnosti novorođenčadi će takođe porasti, a rađaće se i deca sa deformitetima.

Direktan krivac što ovaj preparat već sada malo po malo uništava srpsko selo, je Ministarstvo poljoprivrede Srbije. Veliko je pitanje da li su neka od dece za čije se lečenje novac skuplja SMS-ovima, u takvom stanju završila zbog korumpiranih službenika koji su legalizovali korišćenje glifosata i drugih kancerogenih materija u tretiranju bilja u Srbiji.

Indirektan krivac je televizija B92 i drugi mediji koji prave besplatnu reklamu za ovaj preparat preporučujući ga seljacima kao rešenje koje je zdravije od spaljivanja letine?! Od spaljene letine još niko nije dobio rak, od Totala jeste.

Total je preparat na bazi glifosata, u Srbiji se može kupiti i pod imenom Glifosan.

Legalizovalo ga je Ministarstvo poljoprivrede, kojim zvanično upravlja ministarka Snežana Bogosavljević, a u stvarnosti ga vodi sekretar ministarstva Danilo Golubović.

Bez ikakve griže savesti, Danilo Golubović i Bogosavljevićeva preparate na bazi glifosata drže na listi dozvoljenih herbicida sa izgovorom da su oni dozvoljeni i u Evropskoj uniji.

Činjenica da su takvi proizvodi odgovorni za stotine hiljada nesrećnih sudbina širom sveta, njih ili ne interesuje, ili su oni nekompetentni za obavljanje funkcija na kojima su. Istina je da je pravilima koja važe na nivou Evropske unije dozvoljeno koristiti herbicide na bazi glifosata. Istina i da je dokazano da je u pitanju kancerogena hemikalija.

Činjenica je da je Holandija, država koja ima najrazvijeniju agroprivredu u Evropskoj uniji, zabranila glifosat i tako svoje pravilnike stavila iznad onih koje propisuje Komisija Evropske unije.

Takođe, činjenica je da je Kolumbija zabranila da se takvim herbicidima zaprašuje iz aviona, da je u Argentini rođen veliki broj dece sa deformitetima, čije su majke tokom trudnoće bile u kontaktu sa ovim herbicidom.

Činjenica je i da su u Evropskoj uniji farmeri sami uspeli da se informišu o štetnosti ovog zla i da je tamo pored jake kampanje najuticajnijih medija napokon pokrenuta javna debata o zabrani ovakvih herbicida. Većina poštenih farmera u EU, je već prestala da koristi sve što ima veze sa glifosatom.

Ipak, kod nas je promocija ovog zla tek počela…

U interesu nacije, važno je obavestiti sve one koji obrađuju zemlju, da ne koriste Total odnosno nijedan preparat na bazi glifosata, jer je u pitanju hemikalija koja može izazvati rak kod lica koja konzumiraju biljke koje su sa njime tretirane!

Ovaj preparat takođe može izazvati rak kod lica čija koža dođe u neposredan dodir sa istim. Putem podzemnih voda on može dugoročno zagaditi vodoizvorišta i bunare i sa pijaćom vodom stići u organizme građana koji će potom oboleti od najgorih bolesti.

Prema poslednjim statističkim podacima, u Srbiji 33. 000 ljudi godišnje oboli, a 21. 000 umre od raka, zato apelujemo posebno na velike proizvođače da povedu računa čime tretiraju hranu, jer nije sve u profitu.

Na kraju krajeva što više potrošača oboli i umre od raka, manje će biti onih koji konzumiraju, odnosno u interesu ostavrivanja profita je i da nacija i konzumenti budu zdravi kako bi duže mogli da konzumiraju na tržištu.

Proizvođači glifosatnih herbicida u EU se trenutno suočavaju sa viškovima koje ne mogu da prodaju, pa se pretpostavlja da će isti biti po damping cenama prodavati zemljama trećeg sveta kao što je Srbija.

Srbija istina nije zvanično zemlja trećeg sveta, ali se razvijene ekonomije prema nama odnose na isti način kao i prema drugim siromašnim zemljama u koje se izvozi pod sloganom: "…Ljudi će umirati od našeg proizvoda, ali će mo ostvariti profit koji će nam omogučiti da proizvedemo još bolje i isplativije."

Prednost srpskog tržišta, kapitalisti iz EU vide u tome što smo mnogo geografski mnogo bliže od afričkih zemalja ili onih u dalekoj Aziji, prema kojima se odnose na isti način kao prema nama.

Kako bi smo čitaocima što slikovitije objasnili kakvo zlo nas može zadesiti ukoliko se proizvodi na bazi glifosta domaće i strane proizvodnje rašire po Srbiji, predstavićemo sudbinu Argentine gde se glifosatskim proizvodima kompanije Monsanto sada već decenijama zaprašuju usevi.

U nastavku ćemo prezentovati kako je Monsanto napravio svoj prvi proizvod ovakve vrste i izneti radnu pretpostavku da se ovi herbicidi u Srbiji namenski šire kako bi na našim njivama u budućnosti mogle da rastu samo GMO kulture.

"…Imamo svog čoveka u srpskom Ministarstvu poljoprivrede"

Kada se zemlja dovoljno dugo tretira glifosatskim herbicidima, ona u jednom trenutku počinje da bude manje plodna. Ako se u taj proces kasnije uključi i Monstantov Raund ap, koji naši seljaci kao i ostale glifosate zovu Total, može se desiti da na toj zemlji više ne može da raste gotovo ništa. Ono što će i na tako uništenoj zemlji sigurno rađati su GMO kulture razvijene u Monsantovim laboratorijama.

Kada se povežu sledeće činjenice, neke stvari postaju još jasnije: Monsanto je odavno prisutan u Srbiji. Iz godine u godinu pojačava se kampanja za korišćenje Total herbicida. Nezamenjivi državni sekretar u Ministarstvu poljoprivredem Danilo Golubović, forsira propise koji dozvoljavju Total.

Američke diplomate u dokumentima objavljenim na Vikiliksu kažu: "…Imamo svog čoveka u srpskom Ministarstvu poljoprivrede", iz istih dokumenta saznajemo da pomažu firmu Monsanto u celom svetu, i da su aktivno lobirali u vreme ministrovanja Saše Dragina da se srpskim zakonom dozvoli GMO.

Onda je skoro jasno da je najnovija promocija herbicida na bazi glifosata, zapravo nastavak lobiranja za kompaniju Monsanto i druge kompanije poput Al Dahre koje očigledno imaju u planu da od Srbije naprave GMO koloniju kakva je Argentina postala.

Firma Al Dahra koja se između ostalom bavi i GMO usevima je u Srbiju stigla preko premijera Aleksandra Vučića, odnosno njegovog prijatelja šeika iz Emirata.

Sa druge strane, ozloglašeni Monsanto u Srbiji ima dve svoje firme, i paralelno ih zastupa i Miodrag Kostić koji prodaje njihova semena.

Jedna Monsantova kompanija registrovana je pod nazivom "Monsanto Serbia d.o.o" iz Novog Sada osnovana je 2010. godine. Vlasnik te kompanije je "Monsanto Invest B.V." iz Holandije.

Zakonski zastupnik je dr Zoran Petrović. Ta firma je sa pet zaposlenih prošle 2010. godine ostvarila poslovni prihod veći od 64 miliona dinara, ali i gubitak od 13,5 miliona dinara.

Posle loših poslovnih rezultata nisu zatvori nelikvidnu kompaniju u Srbiji? Verovatno je gubitak bio samo na papiru.

Monsantova druga kompanija se zove "Predstavništvo Monsanto Holandija B.V." iz Novog Sada. Ta kompanije je samo predstavništvo stranog pravnog lica u Srbiji. Registrovano je 2. aprila 1999. godine, nekoliko dana posle početka bombardovanja Srbije, a zakonski zastupnik je takođe dr Zoran Petrović.

Na zvaničnom sajtu firme "MK Seed", koja posluje u sklopu "MK Group" Miodraga Kostića, navodi se da je ta kompanija generalni uvoznik i distributer "Dekalb" hibrida kukuruza čiji je proizvođač "renomirana svetska semenska kuća Monsanto".

Kostić je ranije rekao da je hibrid, koji uvozi nije Zakonom zabranjen jer se ne radi o GMO. Međutim, teško je za poverovati da kompanija Monsanto, koja je omražena u celom svetu zbog forsiranja GMO hrane, u svom opisu poslovanja za Srbiju pravi prirodno ukrštene biljke.

Kostićev stav po pitanju GMO se menja iz godine u godinu. Pa je tako jednom prilikom izjavio da nije lobista za GMO da bi kasnije rekao da Srbija mora da prihvati GMO.

Veliki je uspeh da Srbija uopšte ima zakon koji brani GMO uzgoj i promet. Nažalost zakon se često ne poštuje niti ima kontrole na terenu pa je Vojvodina puna GMO useva.

Sa druge strane, Ruska federacija je shvatila da se prema GMO mora zauzeti ozbiljniji stav od proste zabrane, pa je u rusku Dumu nedavno ušao predlog zakona koji kaže: "Uzgoj genetskih modifikovanih organizama biće krivično delo."

Ne samo da će za razliku od Srbije gde se uzgoj GMO tretira kao prekršaj to delo u Rusiji biti označeno kako krivica, već će se oni koji se takvim uzgojem budu bavili biti kažnjavani kao teroristi!

Ako Rusija usvoji ovakav zakon, oni će biti i prva zemlja koja je zakonski GMO definisala kao bio terorizam  . Kada terorista počini zločin on obično ubije nekoliko ljudi. GMO sa druge strane može da povredi desetine ili stotine ljudi.

Konsekvence su mnogo gore u slučaju da se GMO distribuira nego u slučaju konvencionalnog terorističkog napada. Zato i konsekvence za izvršioca moraju biti mnogo strože.

Kazna mora biti proporcionalna zločinu, izjavio je nedavno za rusku televiziju Raša tudej, koautor ovog predloga Kiril Hersakov, član Ruske dume i član skupštinskog odbora za poljoprivredu. Ruski krivični zakon predviđa kao kazne za terorizama petnaest godina zatvora i doživotnu robiju.

 

       Teror "Monstanta" niko neće preživeti

 

Američka kompanija Monsanto uništava živote ljudi širom sveta, a pretpostavlja se da je najviše dece zbog njihovog proizvoda na bazi glifosata "Raund ap" stradalo u Argentini.

Najpoznatija žrtva čije slike su prvi put objavljene u bostonskom magazinu je devojčica Kamila Veron, u trenutku kada je ova slika napravljena ona je imala dve godine i rođena je sa višestrukim poremećajima unutrašnjih organa i veoma ozbiljnim invaliditetom.

Lekari su Kamilinoj majci Silviji Ačaval rekli da je njena bolest posledica delovanja (Monsantovih) agrohemijskih proizvoda, iako je teško naučno dokazati stopostotnu vezu između pojedine hemikalije i bolesti raka i drugih urođenih deformacija. Lekari naglašavaju da su njihovi nalazi u okviru standarda veoma ozbiljne Vladine istrage.

Gospođa Ačaval je izjavila: "…Oni su mi rekli da je uzrok bolesti kontaminirana voda jer je cela okolina intenzivno zaprašivana otrovnim hemikalijama"…Kako bi prikrili istinu i naučne dokaze, kompanija Monsanto finansira izradu manipulativnih naučnih radova kojima se obmanjuju ljudi širom sveta.

Ljudi su potpuno nemoćni jer ova korporacija u dogovoru sa svetskim vladama vrši depopulaciju stanovništva, ali i prilagođavanje planete svojim GMO proizvodima koji doslovno uništavaju sve živo i neživo što postoji na Zemlji.

Na primer, agrohemijsko zaprašivanje u Argentini dramatično je uvećano. Sa devet miliona galona, koliko je bilo u 1990. godin,i danas se potroši i do 84 miliona galona ovih otrova.

U Argentini postoji i manjak zakonske regulative, baš kao i u Srbiji, što je dovelo do toga da je argentinsko stanovništvo vrlo izloženo otrovnim hemikalijama koje kontaminiraju kuće, dvorišta, škole, pijaću vodu, i na taj način i celokupnu ljudsku populaciju…Lekari i naučnici upozoravaju da nekontrolisano zaprašivanje preti da ozbiljno ugrozi argentinsku naciju.

Američka biotehnologija pretvorila je Argentinu u trećeg svetskog proizvođača GMO soje, koja je otporna na glifosate, pa se njen plod širi na druga polja, plantaže kukuruza i pamuka. Sve je više naučnika koji javno govore i upozoravaju da je ovo nekontrolisano tretiranje i špricanje hemijskim otrovima plantaža uzrok velikog broja obolelih ljudi registrovanih u južnoameričkim bolnicama.

Opasni glifosat (na engleskom Glyphosate), koji je ključni sastojak Monsantovih proizvoda, korišćen je u Argentini između osam i deset puta više nego što je to opšta praksa u SAD-u. Argentina ne primenjuje nacionalne standarde za poljoprivredne hemikalije, prepuštajući odluke o tome autonomnim provincijama i nadzoru lokalnim opštinama.

Kako bi smo još slikovitije opisali šta čeka Srbe ako nas plaćeni mediji i lažni stručnjaci uvuku u Monsantovu igranku, objavljujemo i sliku druge argentinske devojčice takođe žrtve GMO industrije, Aise Kano.

Aisa Kano živi u selu Avia Terai, provinciji Čako u Argentini i ima dlakave madeže  po celom telu koje lekari nikako ne mogu da objasne. Iako je ovu bolest nemoguće dijagnostikovati, doktori su se složili kako bi ova vrsta urođene mane mogla da bude posledica agrohemikalija. U provinciji Čako, deca imaju četiri puta veće šanse da se rode sa jezivim urođenim deformacijama, posledicama biotehnologije koja se drastično širi u argentinskoj poljoprivredi.

Na trećoj slici argentinskih žrtva je bivši radnik plantaže Fabian Tomasi, / koji je u trenutku kada je izrađena slika imao 47 godina. Ova slika je dokaz da glifosat ne ubija samo decu.

Fabian je fotografu dopustio da slika stanje njegovog mršavog tela, dok stoji u svojoj kući u Basavilbasu u provinciji Entre Rios. Posao Tomasija je bio da puni zaprašivače, koji nikad nisu smeli da budu prazni hemikalijama. Kako tvrdi, on nikada nije bio obučen za rad sa pesticidima. Sada je na samrti jer pati od polineuropatije.

– Pripremao sam milione litara otrova bez ikakve zaštite, bez rukavica, bez maske ili posebne odeće, ništa nisam znao. Tek sam kasnije saznao što sam sebi učinio kada sam otišao kod lekara, rekao je.

Prvi Monsantov proizvod koji je sadržao glifosat je agens oranž, koji kao bojni otrov prodavan američkoj vojsci.

Taj otrov Amerikanci su iz vazduha bacali na vijetnamsku prašumu, koja je posle zaprašivanja doslovno nestala. Iza agensa oranž ostajala je neplodna zemlja na kojoj Vijetkong borci nisu imali gde da se sakriju.

Kod američkih i vijetnamski boraca, koji su došli u kontakt sa ovim otrovom, desilo se u velikom broju slučajeva da im se rode deca sa deformitetima. Viškove neprodatog otrova agens oranž, Monsanto je spaljivao u krugu fabrike. Jednog dana su uradili analizu ostataka posle spaljivanja verujući da ne postoji živi organizam koji može da preživi taj otrov i spaljivanje.

Na iznenanđenje Monsantovih naučnika, otkrivena je čak i jedna bakterija koja može da živi u kontejnerima u kojima se spaljuje agens oranž.

Deo DNK, lanca te bakterije, kasnije je u laboratorija uspešno ubačen u kukuruz, soju i druge oblike biljnog života. Potom je proizveden herbicid Raund ap, sličan agensu oranž na bazi glifosfata, od koga umiru svi korovi ali i sve biljke, osim onih u koje je ugrađen deo DNK lanca one bakterije iz kontejnera za spaljivanje kompanije Monsanto.

Pretpostavlja se da kada plaćeni naučni radnici iz kategorije "doktor Mengele" ali mediji, poput televizije B92 propagiraju proizvode na bazi glifosfata, u državama gde je uzgoj GMO proizvoda zabranjen, zapravo rade pripremu terena za dolazak GMO.

 

    A 1. Povrtarima nikad gore

Na kvantaškim pijacama širom Srbije, cena povrća je nikad niža. Cene su toliko niske da se povrće ne isplati prodavati, pa će paradajz iz leskovačkog kraja najverovatnije kao i krastavci pre nekoliko meseci završiti na đubretu.

Paradajz koji iz uvoza koji Beograđani kupuju u trgovinskom lancu hrvatskog tajkuna Ivice Todorića (Idea) plaćaju od pedeset i više dinara po kilogramu, zauzeo je mesto na policama, dok naše seljake nakupci na kvantaškim pijacama ponižavaju i savetuju da im ga prodaju po ceni od pet dinara za kilogram!

– Prodaj ili baci, jer na suncu će ti istrune, reklisu nedavno malom proizvođaču iz Leskovca Draganu Nikoliću Rokiju na kvantaškoj pijaci.

On u izjavi za Redakciju tvrdi, da mu je ponuđena otkupna cena od pedeset dinara za gajbu, s tim da mora bespovratno da im da i gajbe. Nikolić posebno naglašava: "…Gajbice sam platio 30 dinara, utovario i dovezao iz Leskovca, u gajbici ima deset kila i oni mi nude pedeset dinara za gajbu, pa ti sam izračunaj koliko hoće da mi plate po kilogramu…".

Slična situacija zadesila je u isto vreme i francuske seljake. U ovoj zemlji supermarketi su takođe zatrpani jeftinim poljoprivrednim artiklima koji su ranije izvoženi u Rusiju.

Ipak način na koji su francuski farmeri reagovali je drugačiji od ovog na koji se naši bune. Ali, za razliku od naših, francuski seljaci su danima blokirali puteve i prilaze otkupnim centrima, a blokada je osim parkiranja vozila na prilazne puteve i glavne raskrsnice podrazumevala da se istovari i stočno đubrivo (stočni izmet) ispred supermarketa koji nisu hteli da otkupe njihove proizvode po isplativim cenama.

U Francuskoj se nije protestovalo samo zbog povrća kako kažu već i zbog veštački niskih cena mleka i mesa. Sa druge strane u Srbiji protesta nema, a uvoz mašinski otkošenog, odnosno separisanog mesa, treće kategorije od čijeg konzumiranja se dobija rak je i dalje u toku. Radno telo Ministarstva poljoprivrede koje bi trebalo da izradi pravilnik koji to zabranjuje prošle nedelje nije održalo sednicu zbog posete "troglavog" predsedništva BiH.

 

     A 2. Ko i kako reklamira Glifosan i Total

 U emisiji "Dobra zemlja", na televiziji B92, agro-stručnjak Branislav Veljković dobio je prostor da osam minuta reklamira proizvod Glifosan, a da pritom nigde na ekranu nije pisalo da je u pitanju zakupljen termin, ili PR prezentacija tog proizvoda.

Novinar Uroš Davidović nedavno je u svojoj emisiji dao prostora za značajnu temu "nestanak više stotina hektara državne zemlje iz katastara i preknjižavanja te iste zemlje na privatna i pravna lica..". On je zbog toga među upućenima bio prepoznat kao hrabar čovek, dok su se, istovremeno, zbunili otkud ta tema na RTV B92.

To je trajalo, sve dok Davidović je pomogao reklamiranje Glifosana, i to tako što ga je sa Veljkovićem aktivno preporučivao seljacima, da umesto spaljivanja letine iskoriste ovaj herbicid.

Davidović je na društvenim mrežama opisan duhovito i kao novinar koji je pao u trans reklamirajući Total. Video prilog iz ove emisije postoji na Jutjub kanalu pod naslovom "Kako pravilno i efikasno koristi Total na njivi, a šta raditi u voćnjaku – nova stvar".

Osim televizije B92, Total je proteklih meseci dobio slične prikrivene reklame u više stručnih časopisa i internet portala.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVA TRETIRA RADNIKE KAO BELO ROBLJE SA NISKIM PLATAMA MOTIVIŠUĆI IH ZA NERAD!!!

 

Na nedavno održanom Petnaestom kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije, svirani su marševi i mahalo se barjacima u slavu Aleksandra Vučića, čije prisustvo je gromoglasno pozdravljeno. Ovaj sramni događaj desio se neposredno nakon informacije evropskih ekonomskih institucija, koje su objavile podatak da u Srbiji tek svaki šesti radnik prima platu (u privatnom sektoru), a da oni srećnici koji ipak primaju platu, devedeset odsto zarade daju na puko preživljavanje.

Umesto opšte pobune, sindikat je pristao na to da se i dalje vrši pritisak na radnike da ne traže povećanje zarada, jer će se na tržištu pojaviti veliki broj kvalifikovanih radnika i stručnjaka koji će zbog pogrešne stranačke pripadnosti ili kritičnog odnosa prema lopovskoj vlasti ostati bez posla u državnoj službi i javnim preduzećima.

 

                               Milan Malenović

 

Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, nedavno je priznao kako ne zna koliko je tačno ljudi zaposleno u državnoj i lokalnoj administraciji, odnosno u javnim službama. Ne zna im se broj, ali se zna da ih ima više nego što je potrebno?!

Predlogom zakona o smanjenju zaposlenih u državnoj upravi predviđeno je da opštine na svakih 1.000 stanovnika imaju 9,5 zaposlenih u javnom sektoru ako imaju do 50.000 stanovnika, odnosno 11 ako imaju do 100.000 žitelja, dok će one sa više stanovnika moći da zaposle 13 službenika. Kada su gradovi u pitanju, na svakih 1.000 stanovnika moći će da zaposle sledeći broj službenika: Kragujevac do 15, Niš 16,5, Novi Sad 18, a Beograd 18,5.

Posebno će biti utvrđen broj profesionalnih vojnika i pripadnika policije koje će predlagati resorni ministri. Nigde se, međutim, ne pominju medicinari i prosvetni radnici, pa je u ovom trenutku nejasno šta će biti sa njihovim brojem. Od smanjenja broja zaposlenih izuzimaju se kabinet predsednika Republike i Narodna banka Srbije. Zašto je to tako, niko ni ne pokušava da objasni.

Broj zaposlenih u potpuno nepotrebnim državnim agencijama nije neka velika tajna, mada niko u vlasti sa sigurnošću ne zna ni koliko tih agencija ima.

Ministarka za državnu upravu Kori Udovički u leto 2014. je javnost obavestila da će u septembru iste godine biti donet akcioni plan za sprovođenje Strategije reforme javne uprave, i da će agencije biti ukinute čim budu prebrojane?!

Niti su agencije prebrojane, niti imamo pomenutu strategiju.

Posle izbora 2012. Vučić je najavio ukidanje čak 60 agencija i drugih bespotrebnih institucija, ako naprednjaci budu formirali vlast. Posle dolaska na vlast, Zorana Mihajlović je u septembru 2012. obećala da će broj agencija biti smanjen na 50.

Kancelarija poverenika za informacije Rodoljuba Šabića je u maju 2014. utvrdila da postoji oko 170 republičkih agencija, zavoda, direkcija, fondova i drugih organizacija. Ovo nije konačan broj, jer su slične institucije osnivale lokalne samouprave širom Srbije, koje se finansiraju iz lokalnog budžeta, dakle, takođe, novcem građana, rečeno je tada.

Režimski mediji danas lažno tvrde kako je broj agencija sveden na ispod stotinu. U analizi Balkanskog centra za regulatornu reformu, međutim, navodi se da konačnog spiska svih agencija nema, a da su tokom svog istraživanja utvrdili da postoji više od 100 agencija i sličnih organizacija državne uprave.

Prema toj analizi postoji: 15 javnih agencija; 31 uprava, inspektorat, direkcija i organi u sastavu ministarstva pod drugim nazivom; 19 vladinih službi i savetodavnih tela; 17 sekretarijata, zavoda i posebnih organizacija sa nazivima koji u sebi ne sadrže "sekretarijat" ili "zavod"; 25 nezavisnih regulatornih tela…

Prema podacima Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, objavljenim početkom juna, u agencijama radi navodno oko 32.000 ljudi, ali je taj broj barem dva puta veći.

Krajem maja Republički zavod za statistiku (RSZ) je saopštio kako je aprilska plata u proseku iznosila 45.605 dinara, i u odnosu na mart bila je nominalno veća za 5,8 a realno za 5,3 odsto. Aprilska prosečna neto plata je, međutim, nominalno manja za 0,5 odsto, a realno za 2,3 procenta nego u istom mesecu prošle godine.

Kada su u pitanju zaposlenost i prosečna plata, mora se biti oprezan, jer su izneti podaci dobijeni na osnovu ankete koju sprovodi RSZ. Većina zaposlenih u Srbiji, međutim, ne prima prosečnu platu, već daleko manji iznos.

Cena takozvane potrošačke korpe u martu mesecu (u trenutku nastajanja ovog teksta još nisu bili objavljeni podaci za april) iznosila je 66.628,74 dinara, dok je ona minimalna koštala 34.550,48 dinara.

Direktor ozloglašene Agencije za privatizaciju, Ljubomir Šubara, pokrenuo je postupak razrešenja zastupnika kapitala u preduzeću predviđenom za privatizaciju, koji se drznuo da mu kaže kako ne želi svoje preduzeće da namerno odvede u stečaj samo kako bi ono bilo kupljeno za trećinu tržišne vrednosti od strane unapred poznatog kupca. Šubara neće imati nekih problema posle ovakvog nezakonitog postupanja, jer je njegova najbliža saradnica (a možda i nešto više) u rodbinskim vezama sa Bratislavom Gašićem.

Naime, Šubara je visoko kotiran u SNS-u, jer drugačije ne može da se objasni njegovo postavljenje u januaru na ovo mesto, uprkos činjenici da je kao stečajni upravnik uhvaćen u velikom broju mahinacija, pa je čak protiv njega vođen disciplinski postupak i zato što je samom sebi u jednom kruševačkom preduzeću u stečaju odredio duplo veću platu od dozvoljene.

Otpuštanja iz državne službe pogodiće, očigledno, one najsposobnije, koji se ne uklapaju u sumanutu ideju naprednjaka o jednopartijskoj, kleptokratskoj vlasti. Na tržištu rada će se tako pojaviti veliki broj kvalifikovanih radnika, pa če privatni poslodavci lako i brzo nalaziti zamenu za radnike koji odlaze jer im je plata mala.

I inače je na Zapadu već duži niz godina prisutan trend koji prodire i u Srbiju, kako više ne postoje stalno zaposleni. Svi su na privremenom radu, a gazda može u svakom trenutku da ih otpusti i primi nekog mlađeg, sposobnijeg i manje zahtevnog.

Srbija pod naprednjacima nazaduje i vraća se u 19. vek, u eru pre dolaska socijal-demokratskih i socijalističkih pokreta, koji su za radnike uspeli da izdejstvuju humane uslove rada sa platama koje im omogućavaju da žive kako pošten čovek i zaslužuje.

 

       Robovska radna snaga u Srbiji, glavni režimski adut

 

Problem sa kojim se većina zaposlenih u Srbiji suočava nije samo razlika između prosečne plate i visine životnih troškova. Na regionalnoj konferenciji "Zarade i modeli nagrađivanja" u Beogradskoj bankarskoj akademiji, održanoj krajem maja u organizaciji beogradskog udruženja "Business Support Network" (BSN), profesorka Živka Pržulj je iznela zapanjujući podatak: u realnom sektoru u Srbiji oko 650.000 zaposlenih prima zarade sa zakašnjenjem, dok oko 50.000 njih ne prima platu nikako, a samo oko 17.000 zaposlenih redovno prima zaradu.

Iz ovoga se vidi i da u realnom sektoru privrede (onom koji nešto zarađuje, a ne samo troši novac poreskih obveznika) radi tek nešto više od 700.000 zaposlenih, odnosno oko 10 odsto ukupnog stanovništva Srbije.

Oni su, znači, ti koji finansiraju ovu državu u kojoj, po zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u ovom trenutku na posao čeka 761.878 osoba. Ne postoji ni jedan u svetu poznati ekonomski model koji bi pomogao državi da opstane, ako je u njoj broj zvanično nezaposlenih (njima treba dodati i lica koja iz nekog razloga nisu na evidenciji NSZ-a, kao i penzionere i osobe na školovanju) veći od broja zaposlenih, posebno kada se uzme u obzir da je broj zaposlenih u javnom sektoru približan onom u privatnom sektoru.

Toliko o uspešnosti privrednih reformi ove i svih prethodnih vlada.

Uprkos katastrofalno niskim platama (koje se još ne isplaćuju redovno ili se ne isplaćuju uopšte) aktuelna vlast ne čini apsolutno ništa kako bi se tu nešto poboljšalo. Naprotiv!

Počev od premijera Aleksandra Vučića, svi državni zvaničnici u svim kontaktima sa stranim kompanijama i potencijalnim investitorima, ističu kako su niske plate u Srbiji najveća prednost ovog tržišta i najvažniji razlog zašto treba novac ovde ulagati.

Žalosno je kada neka država nema čime drugim da se ponosi, već samo siromaštvom sopstvenog naroda.

Od osoba sa kupljenim diplomama i doktoratima ne treba ni očekivati ništa pametnije, jer privredni stručnjaci tvrde upravo suprotno: kako su niske plate pre razlog da ozbiljne kompanije ne investiraju u neko tržište.

Niske zarade, posebno one ispod minimuma potrebnog za život, ne motivišu radnike da rade. Na konferenciji "Zarade i modeli nagrađivanja" međunarodni poslovni konsultant Milan Vučković je objasnio kako male zarade teraju radnike da traže dodatne izvore prihoda, pa se tako često dešava da stalno zaposleni uzimaju bolovanje u vreme sezonskih ili poljskih radova.

Uz to, dodaje Vučković, što je tržište i ukupna ekonomska situacija gora, to je i sveukupni platni nivo slabiji, tako da strani investitori ovde proizvedenu robu nemaju kome da prodaju, pa se onda odlučuju ili na proizvodnju u zemljama potrošačima (uprkos visokim platama, ali sa daleko nižim troškovima transporta), ili u državama u kojima je radna snaga još jeftinija nego u Srbiji, ali je zato populacija daleko brojnija, pa je samim tim i tržište veće.

Osim toga, jeftina radna snaga je i iz drugih razloga sve manje argument za kojim se povode investitori. Ovo je naročito izraženo kod stranih kompanija u proizvodnji (koje se koriste modernim proizvodnim tehnologijama u auto-industriji, metalskoj industriji i tako dalje) kroz implementaciju automatizacije i robotike, usled čega je sve manja potreba za proizvodnom radnom snagom. Ovaj trend će sa tehnološkim osavremenjivanjem u Srbiji sve više biti prisutan ubuduće. On će svakako doprineti značajnom gašenju radnih mesta u proizvodnom sektoru.

Pošto je profit jedini pokretač investitora, kako domaćih tako i stranih, niko od njih ne vidi razlog da samoinicijativno podiže plate radnicima. Da bi do toga došlo potrebno je sinhronizovano delovanje države i sindikata.

U Srbiji su, uprkos katastrofalnom stanju na tržištu rada i bednim platama, sindikati i aktuelna vlast saglasniji nego u doba realnog socijalizma, ali ne po pitanju poboljšanja položaja radnika. Ova ljubav, tačnije ulagivanje sindikalnih lidera, ide toliko daleko da gladni radnici, umesto na proteste, odlaze na slet u čast vođe Vučića.

Tako je nedavno na Petnaestom kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije održan plesni performans radnika sa sviranjem marševa i nošenjem barjaka, začinjen gromoglasnim pozdravljanjem Aleksandra Vučića.

U narednom periodu teško da može da dođe do povećanja plata u realnom sektoru, jer će najavljenim otpuštanjem zaposlenih iz javnih preduzeća i ustanova doći do povećanja konkurencije na tržištu rada. Poslodavac će lako moći da bira između više radnika iste kvalifikacije i iskustva, pa će izabrati onog spremnog da radi za najmanju platu.

 

       Naprednjačko "kadrovanje" u Boru

 

Od dolaska naprednjaka na vlast partijska pripadnost je bila jedini uslov da bi neko dobio državni posao. Zbog toga ne treba sumnjati da će se i otpuštanja od 1. jula sprovoditi isključivo po stranačkoj liniji i biće pogođeni isključivo oni koji ne samo da ne podržavaju ovu vlast, već ne žele da kriju ni njene lopovluke. To već sada pokazuju mnogobrojna iskustva.

Za primer se može uzeti i situacija u Boru, Vučićevoj "naprednjačkoj bazi", gde je VD direktor JKP "Toplana" Darko Milićević promenio rukovodeći kadar. Tako je na mesto rukovodioca ekonomske službe umesto Maje Stanković postavio ponovo Mirjanu Živanović, na mesto rukovodioca pravne službe umesto Vladimira

Tasića ponovo je postavio Draganu Jenić, a umesto Dragutina Damnjanovića, koji se vratio u RTB Bor, postavio je Desimira Miljkovića.

Na jednom sastanku kolegijuma, Dragana Jenić predlaže da se otpuste partijski nepodobni radnici, kako bi se otvorila mogućnost zapošljavanja naprednjačkih kadrova. Prvi otkaz dobio je Dragan Nakić, samohrani otac koji se usudio da kaže svom rukovodiocu Dragiši Đorđeviću da ne može da ide u Majdanpek na miting podrške Vučiću. Nakić je čak tom prilikom dao i opravdanje (mora da ostane uz povređeno dete), ali Milićevića to nije interesovalo.

Odmah posle toga red dolazi na Svetlanu Jovanović. Na sastanku sa njom, kome su osim Milićevića prisustvovali i Mirjana Živanović, Dragana Jenić i Vladimir Tasić, v.d. direktor je pita u kakvom je srodstvu sa Jugoslavom Jovanovićem, osnivačem pokreta "Šesti oktobar" i istoimenog sajta.

Pošto je dobio odgovor da joj je to suprug, Milićević je osuo drvlje i kamenje na Jugoslava tvrdeći kako on na pomenutom sajtu blati to preduzeće iznoseći podatke o mahinacijama i lopovluku rukovodstva.

Nakon što je Svetlana odbila Milićevićev predlog da se distancira od svog muža (kao što su u vreme Golog Otoka supruge morale da se odreknu muževa okrivljenih da su informbirovci), pokrenut je postupak za raskid radnog ugovora sa njom. S obzirom na predstojeći talas otpuštanja "viška" zaposlenih u državnoj službi, Milićević čak neće morati ni da smišlja neki poseban razlog za otkaz.

Na većim mukama je Blagoje Spaskovski, direktor RTB Bor, nekadašnji kadar Dinkićevog URS-a, a sadašnji kadrovik lokalnog SNS-a. On mora da nađe obrazloženje prihvatljivo za sud, zašto sa posla otpušta doktora rudarstva Branislava Mihajlovića, čiji je jedini greh što je na svom Tviter nalogu tražio da se na Terazijama podigne spomenik pokojnoj Verici Barać i naveo opšte poznatu činjenicu kako je Vučić ceo svoj život i radni vek proveo tražeći načina da dođe na vlast.

 

     A 1. Šta režim nudi strancima, a šta traži od njih

Umesto da poboljša sveukupni privredni ambijent u zemlji, koji bi, time, postao atraktivniji za samostalni dolazak stranih investitora u proizvodnji, Srbija već godinama, nudi raznim "investitorima" po inostranstvu čitave pakete državnih subvencija koje su obuhvatale i širokogrude poklone iz budžeta u iznosima i do 10.000 evra po jednom radnom mestu. Ovo je između ostalog rečeno na nedavno održanoj regionalnoj konferenciji pod nazivom ""Zarade i modeli nagrađivanja".

Uzgred, konstatovano je da u Srbiji baš niko nakon potpisivanja ugovora ne kontroliše koliko je ta firma zaista realno zaposlila ljudi, već su sredstva izdavana na obećanje određenog navodno planiranog broja budućih kadrova! Potom se u čitavu priču uključuju lokalne samouprave, preko kojih su strani investitori dužni da primaju ljude.

Tada se aktivira čitav sistem pritisaka na stranog investitora da lokalnim moćnicima na vlasti, u svom budućem menadžmentu zaposle svakojaku rodbinu, ljubavnice i svojtu. I to nije sve: najgore od svega nije bila visina novčane subvencije, već autoritarno pravo bivših ministara ekonomije koji su sahranili domaću proizvodnju, da stranim firmama nude sume "od oka", koje oni lično procene i na kraju odrede.

Naročito je ovo otvaralo široke mogućnosti za razne vidove korupcije. Zahvaljujući takvim ministrima, uz kumovanje pseudoagencije kakva je bila i ostala SIEPA, Srbija je u očima mnogih privrednika i investitora iz inostranstva, delovala poput jedne obične banana-države. I nova vlada, odnosno politički establišment na vlasti video je tu neku svoju računicu pa je budalaština sa državnim subvencijama nastavljena. Zato sada gase kompromitovanu SIEPU a osnivaju agenciju sa novim imenom, kako bi prevarili javnost da je reč o nečem novom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOŽENA KANCEROGENA HRANA U SRBIJU PREKO DILA DRŽAVNIH SLUŽBENIKA I STRANIH BIOTEHNOLOŠKIH KOMPANIJA!!!

 

Od početka ove godine, u Srbiju je ušlo preko sto tona mesnih prerađevina koje su zabranjene u EU, čak i kao hrana za pse i mačke! Ministarstvo unutrašnjih poslova i bezbednosne službe se već godinama ne oglašavaju o tome kakva su im saznanja o kriminalnim aktivnostima uvoznika prehrambenog smeća. Javnost u Srbiji ne zna ni ko je od naših stručnjaka, zaposlenih u državnoj službi i funkcionera interesno povezan sa biotehnološkim kompanijama i stranim vladama, koje nam agresivno nameću tu višestruko dokazano štetnu tehnologiju.

 

                    Vuk Stanić

 

Tokom 2014. godine, u Srbiju je uvezeno 22 miliona tona mleka. Jedina mlekara koja je proteklih nedelja otkupljivala mleko od malih srpskih gazdinstava je Šabačka mlekara, ali ova mlekara, verovali ili ne, nije stavljena na spisak onih koji mogu mleko otkupljivati u skladu sa Vladinim programom!

Kako menadžmentu te mlekare nije u interesu mešetarenje i uništenje malih proizvođača, oni su stvari stavili na papir i izračunali da se ipak isplati kupovati mleko od srpskih seljaka. Istina, dok traje ovaj kriminalni režim, Šabačka mlekara nikada neće takvim poslovanjem ostvariti nenormalne zarade kakve interesuju grupaciju Salford, ali će moći da posluje uspešno i pozitivno.

Istražujući zbog čega Vlada Srbije nije Šabačkoj mlekari dozvolila da i ona zaradi na interventnom otkupu mleka, rečeno nam je da je na spisak onih koji mogu da učestvuju u interventnom otkupu pre svih uticao ozloglašeni sekretar Ministarstva poljoprivrede Danilo Golubović.

Kao što već godinama radi, Golubović i sada zagovora stvari koje su na štetu malih proizvođača, ali i zdravlja nacije. Da je radio po zakonu i u interesu države, on je odavno trebao da pokrene inicijativu zabrane uvoza smrznutog mesa, mleka, ali i svinja iz Evropske unije, jer bi u tom slučaju domaći proizvođači imali daleko veći profit, a država Srbija veće prihode od doprinosa i poreza koje bi mali proizvođači platili. Ali, njegova kriminalna aktivnost jednostavno ne sme da stane! Ko jednom uđe u kolo sa velikim, mafijaškim distribucijama prehrambenog đubreta, za njega nema stajanja…

Sasvim opravdano se sumnja, i da velike količine mleka koje su uvezene u Srbiju, vode poreklo od krava koje su hranjene genetski modifikovanim (GMO) usevima. Nikome u Ministarstvu poljoprivrede ne pada na pamet da to i proveri…

Na poslednjem sastanku kome su prisustvovali predsednik Vlade Aleksandar Vučić, službenici Ministarstva poljoprivrede i mali proizvođači koji su tražili da Vlada Srbije stopira nekontrolisani uvoz mesa, mleka, mlečnih proizvoda, Golubović se usprotivio ovakvom zahtevu ističući da sporazum sa EU to ne dozvoljava.

Na opšte zaprepašćenje prisutnih, jedan od malih proizvođača izvadio je iz džepa pomenuti sporazum i okrenuo stranu na kojoj piše da Srbija ima pravo na "prelevmane" u trgovini sa EU.

Prelevmani i služe, istakao je ovaj paor, da države koje treba da pristupe EU, a nisu još dovoljno ekonomski jake, zaštite svoje poljoprivrednike i dozvoljeno ih je držati na snazi sve do punopravnog članstva u EU…

Ovo nije i jedini slučaj da Golubović namerno pogrešno citira, međunarodne sporazume, u korist domaćih tajkuna i velikih multinacionalnih kompanija.

Državni sekretar najavio je i izmenu Zakona o genetski modifikovanim organizmima kako bi se udovoljilo zahtevu Svetske trgovinske organizacije (WTO). Prema Golubovićevom tumačenju Srbija je dužna da dozvoli promet GMO proizvoda jer je to obaveza koja proizilazi iz duha slobodne trgovine koja je predviđena sporazumom STO.

Da ovo nije tačno potvrđuje i činjenica da je Evropska komisija krajem aprila, pripremila novi propis koji dozvoljava zemljama članicama da zabrane uvoz GMO hrane! Zapravo jedina zemlja od svih članica STO koja zahteva od Srbije da dozvoli promet GMO, je Amerika! Koja nije članica Evropske unije!

 

       Uvoz stranog trećerazrednog mleka

 

Investicioni fond Salford, koji je osnivač Denjub fuds grupe, koja je kupila Beogradski Imlek i Subotičku mlekaru, glavni je krivac za aktuelni poremećaj na srpskom tržištu mleka. Umesto da sa drugim velikim igračima otkupe viškove mleka od 7.000 domaćinstava kako je tražila Vlada Srbije, oni su uvezli veliku količinu mleka u prahu iz Holandije.

Holandsko mleko u prahu, Salford je zapravo dovezao do Bosanske Dubice, odakle je na sumnjiv način uvezeno u Srbiju, kao bosansko mleko u prahu. Upućeni tvrde da u Bosni i Hercegovini ne postoji nijedno postrojenje za preradu mleka u mleko u prahu, što je još jedan dokaz da je zapravo Salford preko Dubice samo "štelovao" papire.

Kako bi smo pojasnili zašto je Salford imao interes da ovo uradi, podsetićemo da je Vlada Srbije odobrila projekat po kome je trebalo da 25 velikih otkupljivača mleka, kupe viškove od 7.000 malih srpskih proizvođača.

Takva odluka je donesena kako bi se sprečilo da seljaci svakodnevno bacaju mleko. Veliki igrači su trebali da otkupe mleko, prerade ga u prah, i da ga potom prodaju Robnim rezervama. Robnim rezervama je takođe naređeno da mleko u prahu i otkupe, i tako je problem malih proizvođača trebalo da bude rešen u potpunosti.

Međutim, kako Salford u Srbiji ima postrojenja da mleko koje otkupi od seljaka preradi u prah, tu nije trebalo da bude većih problema. Ipak, oni su izračunali da je jeftinije da uvezu već gotovo mleko u prahu, koje decenijama stoji u holandskim magacinima, i da ga potom prodaju Robnim rezervama.

Kako je državna administracija i sva politička elita sastavljena od korumpiranih kriminalaca, Salfordu je pošlo za rukom da prvi deo prevare uspešno sprovede. Holandsko mleko u prahu je uspešno uvezeno u Srbiju, ali su na opšte iznenađenje svih, službenici Robnih rezervi svoj posao uradili u skladu sa zakonom.

Ljudima iz Salforda su objasnili da oni treba da isporuče mleko u prahu koje su proizveli od domaćeg mleka, a ne da im šalju ono koje su uvezli iz Holandije. Glumeći naivnost, iz Salforda su saopštili da očekuju da Robne rezerve hitno prime 80 tona mleka u prahu koje su poslali, jer je u pitanju baš kao što je i traženo proizvod urađen od domaćeg mleka.

Ne verujući da neko može da bude toliko bezobrazan i pokvaren, službenik Robnih rezervi im je skrenuo pažnju:

– Mleko u prahu mora imati prateću dokumentaciju, u kojoj piše, od kojih je gazdinstava koja količina svežeg mleka otkupljena sa datumima i validnim popisima. Ta dokumentacija mora odgovarati onoj koja prati mleko u prahu za koje tvrdite da je napravljeno od domaćeg mleka.

Količine onoga što je otkupljeno moraju se poklapati sa sa onim što šaljete. Znate jedan kilogram neobranog mleka daje oko 200 g. mleka u prahu, pa ukoliko želite da primimo i uskladištimo 80 tona koje ste poslali potrebno je da nam date dokaze da ste kod malih domaćinstava kupili 400 tona mleka, a vi tu dokumentaciju nemate…

U međuvremenu, više službenika Robnih rezervi je pod stalnim pritiskom, prećeno im je, ali za sada nisu popustili pod pretnjama tajkuna.

Inače Salford i druge 24 kompanije mesecima ucenjuju male proizvođače cenama koje su ispod tržišnih, dok svoje proizvodne kapacitete popunjavaju uvozom trećerazrednog jeftinog mleka, mleka u prahu i drugih gotovih mlečnih proizvoda.

 

       Srpski političari interesno povezani sa biotehnološkim kompanijama

 

Razumno objašnjenje za postupanje ljudi kao što su sekretar Golubović ili šef pregovaračkog tima za pristupanje Srbije EU Tanja Miščević nema, jer i oni sami dobro znaju da je, Svetska zdravstvena Organizacija (WHO) objavila je da je glifosat, aktivni sastojak u herbicidu "Raundap" (Roundup) Monsanto korporacije, kojim se prskaju GMO usevi kancerogen za ljude.

Činjenica da Luksemburg skoro ništa od zakona o GMO nije uskladio sa EU a članica je i EU i STO-a, a što je u suprotnosti sa tvrdnjama domaćih GMO lobista da je slobodan promet degenerisane hrane uslov svih uslova. Srećom u EU se sve više ljudi priziva pameti pa je tako u Nemačkoj, krajem Januara, 50.000 ljudi bilo na protestu protiv GMO, i protiv Sporazuma o slobodnoj trgovini EU i SAD (TTIP)!

Iz svega navedenog jasno je, Srbija ne treba da menja zakon o GMO tako da on bude opušteniji, već ga treba pooštriti i dozvoljeno prisustvo od 0,9 odsto GMO organizama koliko je sada dozvoljeno, treba zameniti potpunom zabranom prisustva GMO, makar to značilo zatvaranje Mekdonaldsa ili da na rafovima prodavnica više neće biti Nestle čokolada.

Nažalost, u Srbiji ima mnogo beskrupuloznih, pa su tako neki od službenika Ministarstva poljoprivrede tvrdili da je dobro da za obnovu našeg stočnog fonda, desetkovanog u poplavama, koristiti modifikovane sojine sačme za ishranu životinja. Ta sačma je jeftinija i krupnija, isticali "stručnjaci" Ministarstva poljoprivrede protekle godine.

Ipak, mnogo je indicija da ova vlada ne odustaje od namere da liberalizuje domaće tržište za GMO proizvode. Od parlamentarnih političkih stranaka nijedna nije zauzela stav, i retke su one organizacije koje su jasno i nedvosmisleno rekle da su protiv GMO.

Interesantno je da svaki put kada krenu medijske pripreme za izmenu Zakona o GMO, vlast koristi istu frazu: Zakon nije bezbedan i ne štiti na dovoljan način naše stanovništvo!

Zakon definitivno ima manjkavosti, pošto bi morao da bude znatno restriktivniji, ali glavni problem je što ga naše vlasti ne primenjuju, pa zato imamo ilegalne zasade. Nemamo podataka o tome, kako su se i da li su se uopšte završili postupci protiv brojnih prekršilaca, koji su unosili genetički modifikovano seme u Srbiju i bavili se uzgojem zabranjenih biljnih kultura.

Ministarstvo unutrašnjih poslova i bezbednosne službe se već godinama ne oglašavaju o tome kakva su im saznanja o kriminalnim aktivnostima vezanim za nepoštovanje postojećeg zakona, kao ni ko je od naših stručnjaka, zaposlenih u državnoj službi i funkcionera interesno povezan sa biotehnološkim kompanijama i stranim vladama, koje nam agresivno nameću tu višestruko dokazano štetnu tehnologiju.

Između ostalog, Tužilaštvo se uopšte nije izjasnilo o krivičnoj prijavi koju je grupa građana podnela protiv bivšeg ministra poljoprivrede, sada Vučićevog savetnika, Dragana Glamočića, koga više ne štiti imunitet.

U svojoj izjavi medijima povodom namere da se legalizuje GMO, sekretar ministarstva poljoprivrede Danilo Golubović navodi i da će Vlada RS o izmenama zakona odlučivati u saradnji sa stručnom javnošću u zemlji. Njegova izjava je najbolji dokaz da vlast ne planira da pitanje GMO, stavlja ne referendum, odnosno da će narod biti isključen iz odlučivanja o svojoj sudbini.

 

       Da li Vučićev brat uvozi zatrovano, separisano meso?

 

Prema sada važećim propisima EU, GMO ne može biti pušten na tržište ukoliko nije prošao temeljnu procenu rizika Evropske agencije za bezbednost hrane i ekspertskih tela zemalja članica i dobio dozvolu.

Pored toga, potrebno je da firma koja ima dozvolu sprovodi striktan nadzor mogućih neželjenih efekata GMO na životnu sredinu, pri čemu EFSA (Evropska agencija za bezbednost hrane) redovno kontroliše taj nadzor.

Zemlje članice mogu da se pozovu na bezbednosnu klauzulu i zabrane čak i one kulture koje su prošle procenu na nivou EU ukoliko smatraju da predstavljaju rizik za životnu sredinu ili zdravlje.

Zemlje članice to i čine, s tim što EFSA redovno daje negativna mišljenja o zasnovanosti tih obrazloženja. Sa druge strane mnoge države članice suprotno mišljenjima EFSA uvek smišljaju način da svoje tržište zaštite od GMO-a različitim ne carinskim barijerama.

Tu treba naglasiti da bitnu ulogu igra administracija država članica, koja ukoliko je nacionalno orjentisana uvek može uspešno i da zaštiti državu članicu od pogrešnih odluka donesenih na nivou unije.

Službenici poput onih koji rade u našim ministarstvima koji su uvek spremnih da bez razmišljanja sprovedu i ispune svaki zahtev iz EU, ili da za mito koje im daju tajkuni rade na štetu države predstavljaju veliku opasnost za svaki narod i državu…

Jedan od primera koji najbolje odslikava kakvi su službenici u našim ministarstvima je događaj sa nedavnog sastanka u ministarstvu poljoprivrede: nakon više meseci, mali poljoprivrednici uspeli su da se sastanu sa predsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem, i da mu skrenu pažnju na to koliku im štetu donosi nekontrolisan uvoz, mesa, mleka i mlečnih proizvoda. Smatrajući da je dovoljno da ih uputi na razgovor u Ministarstvo poljoprivrede, Vučić je to i učinio.

Na razgovorima sa ljudima iz Ministarstva poljoprivrede, oni su istakli i zahtev za izmenom pravilnika smrti kojim se dozvoljava uvoz mesnih otpadaka, tražili su i zabranu uvoza mesa, mesnih prerađevina, kao i zabranu uvoza mleka i mleka u prahu.

– Možda vas jeste na razgovor poslao Aleksandar Vučić, ali smo mi našli prolaz do Vučićevog brata Andreja. Zato nemojte misliti da postoji šansa da se pravilnici o mesu i mesnim prerađevinama izmene, saopštili su im službenici među kojima su bili Sanja Čelebićanin i Danilo Golubović.

Ukoliko je narodna poslovica koja kaže da gde ima dima ima i vatre tačna, onda je ovo svakako priča koju treba temeljnije proveriti. Našem novinaru, nedavno je pokazan i-mejl iz premijerovog inboksa, u kome mu osoba čiji identitet ne možemo da otkrijemo, postavlja pitanje: da li je istina da je Andrej, (Andrej Vučić) zaista ušao u poslove uvoza mašinski separisanog mesa, koje je u Evropskoj uniji zabranjeno stavljati čak i u hranu za mačke!

Istovremeno, u toku je izrada predloga promene pravilnika koji je široj javnosti poznat kao pravilnik smrti, a u grupi stručnjaka koji rade ne predlogu izmena je i doktor veterine Miroslav Stojšić.

Stojšić je ranije u izjavi za naš list, okarakterisao aktuelni pravilnik kao "pravilnik smrti".

Kancerogeni aditiv E407 koji izaziva ulcerativni kolitis, u Srbiji je dozvoljeno stavljati čak i u dečiju hranu. Na pakovanju ovog aditiva piše da uzrokuje rak debelog creva.

Stavljaju ga u gotovo sve mesne prerađevine, rekao je tada Stojšić i na naše pitanje kojim zakonom je to dozvoljeno, on je objasnio da se radi o "Pravilniku o kvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda od mesa i proizvoda od mesa".

U pitanju je "Pravilnik Smrti", rekao je tada Stojšić i tom prilikom objasnio da je taj "pravilnik", pre nekoliko godina, usvojila komisija u kojoj su bili, Sanja Ćelebičanin, načelnik Republičke veterinarske inspekcije, Ilija Vuković, profesor Veterinarskog fakulteta, Ljiljana Petrović, profesor Tehnološkog fakulteta, a sa njima u komisiji su bili i svi veći predstavnici mesne industrije.

Da je takav pravilnik donet u vreme Tita, mislim da bi ih sve streljali, rekao je tada Stojšić. On je kasnije u više navrata objasnio da je istim pravilnikom dozvoljeno u viršle, mleveno meso, kobasice stavljati mašinski otkošeno pileće i svinjsko meso i ne samo mašinski otkošeno gde se koske delimično odvajaju, već i mašinski separisano, odnosno, ono gde su meso i koske zajedno samleveni.

Osim kostiju, ta masa sadrži oči, bubrege, trtične žlezde i creva, gde se u velikoj meri sakupljaju ostaci hormona i antibiotika, koje daju životinjama. Ovi otpaci odavno su zabranjeni u Evropi za ljudsku ishranu, i godinama su stavljani u hranu za mačke. Kada je studija pokazala da je ovakva hrana uzrokovala povećan broj karcinoma kod kućnih ljubimaca. U Evropi su ovi otpaci zabranjeni čak i kao dodatak hrani za mačke.

Proizvođači mesa u Nemačkoj dužni su da ovakve mesne otpatke, ili unište, ili izvezu u roku od 48 sati. Zbog čega kamioni srpskih preduzetnika uvek čekaju spremni ispred ovih fabrika u Nemačkoj? Svake godine u Srbiju se uveze stotine tona ovog kancerogenog mesnog otpada, koji se potom stavlja u viršle za decu, kobasice, paštete, a ponekada je u procentu većem od 50 odsto to đubre zajedno sa sojom u sastavu mlevenog mesa, koje kupujemo u prodavnicama.

 

    A 1. Ševarlića tuže jer zna matematiku

Kada je profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić na osnovu javnih podataka Ministarstva poljoprivrede izračunao da u Srbiji ima 5.000 hektara zasejanih genetski modifikovanom sojom, zaprećeno mu je krivičnom prijavom.

Kasnije se ispostavilo da je u pitanju podatak izračunat na osnovu objavljenih informacija koji je svako mogao da izračuna, pa su nadređeni iz Ministarstva poljoprivrede odustali od tužbe.

– Izjavili su da su Kontrolisali kontrolisali 1.300 parcela pod sojom i uzeli 45 sumnjivih uzoraka. Kako su objavili, 42 su bila pod GM sojom. Ta 42 uzorka nalazila su se na ukupnoj površini od 23 hektara i kažu to je minorno, to nije ništa.

Hteli su da me tuže, jer sam izjavio da u Srbiji ima do 5.000 hektara pod GM sojom, a do tog podatka se dolazi prostom računicom. To nije samo 23 hektara, kako su objavili. Danas, verujem, ima manje, ali ne zato što se država bori za to nikada nisu pokazali ni objavili imena počinilaca, nisu prikazali uništavanje ovih zasada u toku vegetacije, niti su nekoga kaznili sankcijama koje su kod nas, inače, za ova dela sedam puta manje nego u susednoj Hrvatskoj. Danas je manje samo zbog toga što nam je propalo stočarstvo, objasnio je Ševarlić.

Inače Srbija je trenutno najveći evropski proizvođač nemodifikovane soje. Deseti smo svetski izvoznik kukuruza koji nije genetski modifikovan. Ovako mala zemlja izvozi enormne količine ovih sirovina, a uvozimo meso životinja koje su hranjenje GM proizvodima GMO sojom. Uvozimo i takvu sojinu sačmu, a to je počelo, kada su nam SAD „poklonile" 50.000 tona sojine sačme za koju se znalo da je od GMO soje.

Tada smo najviše zagadili naše stočarstvo. Sve je završilo u našim oborima i štalama odnosno na našim trpezama, kroz razne vrste mesa i prerađevina od takvog mesa. Srpske trpeze pune su mesa od životinja hranjenih GMO sojom.

Iako imamo jedan od najrigoroznijih zakona koji zabranjuje uvoz, promet i proizvodnju GMO u Srbiji, što može da se iskoristi kao odličan marketing za izvoz agrarnih proizvoda.

U Srbiji je tri četvrtine opština i gradova usvojilo deklaraciju protiv GMO. Anti GMO aktivisti planiraju i da formiraju savez Opština i gradova pod nazivom: „Za Srbiju bez GMO" i da institucionalizuju masovnu podršku lokalnih samouprava protiv uvoza, uzgoja i prometa GMO.

Od 1996. godine, kada je počelo sa milion hektara pod GMO usevima u Americi, danas u celom sveti ima 170 miliona hektara pod GMO. Svim državama u kojima postoje GMO usevi postoje i zdravstveni problemi onih koji su uključeni u njegovu proizvodnju. Najčešće uzgajivači oboljevaju od raka, a česti su i mentalni poremećaji.

 

    Glosa

Tajna iz premijerove elektronske pošte: Andrej Vučić, uvoznik separisanog mesa zabranjenog u EU!

Ukoliko je narodna poslovica koja kaže da gde ima dima ima i vatre tačna, onda je ovo svakako priča koju treba temeljnije proveriti. Našem novinaru, nedavno je pokazan i-mejl iz premijerovog inboksa, u kome mu osoba čiji identitet ne možemo da otkrijemo, postavlja pitanje: da li je istina da je Andrej, (Andrej Vučić) zaista ušao u poslove uvoza mašinski separisanog mesa, koje je u Evropskoj uniji zabranjeno stavljati čak i u hranu za mačke!

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije