Архива

Posts Tagged ‘skolstvo’

ТУМАРАЊЕ У МРАКУ СРПСКЕ ПРОСВЕТЕ: ПРОСВЕТНИ ЕКСПЕРИМЕНТИ НА ШТЕТУ ПРОСВЕТАРА И СРПСКОГ ШКОЛСТВА!!?

10. маја 2017. Коментари су искључени

 

Просвета у Србији никад није била у горем стању него данас. Њоме харају режимски "менаџери" и лопови свих калибара, полуписмени доктори и магистри разних апстрактних наука. Министар просвете је тајкун, бизнисмен, који је од високог школства направио милионске профите.

Ђаци и студенти немају никаквог узора нити су мотивисани да школовањем напредују у животу и каријери. Траже се краћи путеви. Они који су свесни важности знања и школовање, данас су на улици, очајни, а многи од њих спремају се за пут у једном правцу, у иностранство. Многи од њих су већ тамо.

 

                          Игор Милановић

ISTORIJSKE REFORME SRPKOG SKOLSTVA

 

И просветни радници су на улицама (а, масовни излазак се тек очекује) и не протестују више само због јадно ниских плата, него и због скандалозно лоших услова рада, a Вучићева влада је усред бруталног закидања на платама просвети (али и здравству, полицији…), нашла за сходно да финансира интернет портал невладине организације "Квирија центар", који се бави информисањем хомосексуалне популације.

Наиме, НВО „Квирија центар" је преко надлежног министарства на конкурсу за суфинансирање пројеката у области јавног информисања, добила подршку за дугогодишњи пројекат те организације намењен геј, лезбијској, бисексуалној, транссексуалној и трансродној популацији.

А, како је познато, и ова и неке друге њој сродне организације, баве се интензивно подривањем породичних вредности, променом свести школске омладине и гушењем ионако малих права просветних радника.

Наставници у свим школама у Србији добили су званичну препоруку да ђацима сугеришу да у потпуности изједначавају геј и хетеросексуалну љубав, а Министарство просвете, које је одговорно за ово, на прве критике професора и родитеља, цинично је констатовало реченицом: "Мораћемо то да дорадимо"!

Да буде јасније, у такозваном "образовном пакету" за учење о теми сексуалног насиља, који је Министарство просвете поделило свим школама, дословце пише да ученицима треба објаснити да је "љубав између два дечака потпуно исто осећање као љубав дечака и девојчице". Овај пакет намењен ђацима основних и средњих школа за изучавање на часовима биологије педагози и психолози сматрају скандалозним" јер популише хомосексуализам и личи на експеримент".

И док Влада заједно са оваквом геј-идеологијом руши темеље овог друштва, у школству влада хаос и распад, безнађе и дивљаштво (законски је све тако "уређено" да један малолетни насилник може да терорише и своје вршњаке  и бедно плаћене наставниke и професоре, а да му нико ништа не сме). Због свега тога, али и због чињенице да највећи број школа изгледа као да је из каменог доба, почели су и стални протести.

Дана 17. марта ове године, након вишемесечних покушаја да дођу до дијалога са Министарством просвете, Унија синдиката просветних радника је испред Владе Србије у Београду поставила ултиматум: уколико њихови захтеви за побољшање услова рада не буду испуњени, организоваће потпуну обуставу наставе у школама.

У међувремену је ресорни министар Младен Шарчевић панично тражио од оног корумпираног дела синдикалних вођа, да "добије на времену". Тај мали вакум још увек траје. Део просветних радника је стално на улицама са побуњеним студентима, синдикатима војске и полиције, опљачканим малим акционарима уништених државних предузећа…

Да би се боље видело како просвета тоне, као кроз живи песак, треба се сетити и неких, не тако давних догађаја… У сред лета, августа месеца 2015. године, тадашњи министар просвете Срђан Вербић (који се показао на тој функцији као комплетан идиот), објавио је спискове за отпуштање просветних радника.

Настао је хаос, спискови су "ревидирани" у више наврата, па је цео посао предат у надлежност директора просветних установа. Тек тада почињу међусобни обрачуни међу просветним радницима, а један стари део корумпираних синдикалних представника, ставио се по обичају на страну режима.

Годину дана касније, у децембру 2016. године, помоћница министра за предшколско и основно образовање Весна Недељковић, помпезно је најавила да ће Министарство просвете за наредну 2017. годину годину увести "низ новина".

Знатно пре тога, на функцију министра просвете уместо феминизираног и слуђеног Вербића, дошао је смирени али опаки мешетар, Младен Шарчевић, Вучићев пријатељ и некадашњи директор школе који је помогао да његов неуки син Данило дође до дипломе.

Шарчевић је за награду добио одрешене руке да отвара некакве приватне више школе и универзитете, услед чега се нагло обогатио. Велика вила на Дедињу, само је симболични део имовине коју он данас поседује у Србији и ван ње.

Шта је овом режимском милионеру после свега остало, него да се бави "реформама"! То је за овдашње преваранте и политичаре увек била посебна забава. Тако је, са позиције министра просвете почео да најављује "епохалне промене" у српском школству. Не било какве, него историјске!

Тако је дао предлог да Основна школа траје девет, уместо садашњих осам година, а деци се не би додавала година школовања, већ би се садашње предшколско рачунало као први разред.

Такође, основно образовање би било подељено у три циклуса, по три разреда. Било је аргумената и за и против увођења овог модела, који није поменут у националној стратегији развоја образовања.

Дилема је била и ко би изгубио и ко добионаставници или учитељи. Да ли би учитељи предавали у четири и по или у пет разреда. Поменуто је да би период од четвртог до шестог разреда био комбинација предметне и разредне наставе.

Проф. др Александар Липковски, председник Националног просветног савета, поводом ове Шарчевићеве идеје, подсетио је на неке чињенице. Пре свега, да због увођења оваквог система околне државе имају низ проблема и да се та промена подстиче споља, због уштеда у образовању, које нам намећу кредитори и финансијери.

Липковски је такође констатовао да се "…за последњих 20 до 30 година, образовни систем се доста променио", и да су "…многе ствари рађене на брзину, многе упропаштене, па је систем доведен у незавидну ситуацију…"

Липковски је такође изричит био у погледу издвајање за науку, тражећи да се издвајања за њу повећају са три на шест одсто и да се уведе једносменски рад у школама.

Тако мисли стручњак, а министар Шарчевић размишља како да се још више допадне Вођи, па предлаже "историјске" промене  у српском школству које данас више личи на сиротиште, јер нема пара ни за основна учила, за табле и креде, у коме има некакве застареле компјутерске опреме (а, углавном је нема) и у коме главну реч воде локални политичари и ловци у мутном, а не просветни радници.

Ова, 2017. година, почела је још једним хаосом, због надокнаде изгубљених часова, а наставак је уследио 29. марта, кад је министар Шарчевић најавио повећање плата у просвети, и то два пута (једном у јуну, а други пут пред крај године), да би се на крају показало да лаже, јер је истовремено нагласио да "…о повећањима плата одлуке доноси Влада".

За шта онда постоји министар, питали су га поједини бесни просветни радници и присутни новинари. Али, Шарчевић има "задњу линију одбране", па га је његова саветница за медије дословно изгурала са прес-конференције, како не би упао у вртлог питања на које нема одговор.

Узгред, треба напоменути да Младен Шарчевић има чак 11 помоћника и четири државна секретара, са платама од преко 130 хиљада динара и разним другим финансијским "принадлежностима".

У његовом кабинету седе још три посебна саветника, један саветник, четири државна секретара и секретар. Овај и овакав министар просвете има чак и помоћника за инвестиције, европске интеграције и инспекцијске послове! Број разних сталних и хонорарних саветника није познат.

Унија синдиката просветних радника Србије позвала је 17. априла своје чланове да подрже свакодневне протесте омладине на улицама већине српских градова. Унија, међутим, није најавила и организовано прикључење тим протестима.

У тренутку када настаје овај текст, још је неизвесно када ће и за колико бити повећане плате просветним радницима и осталим запосленим у просвети, тако да УСПРС не жели радикализацијом протеста и прикључењем својим ученицима да доведе у опасност финализацију скоро окончаних преговора.

Наиме, председница Уније Јасна Јанковић је још почетком ове године изнела јасне захтеве синдиката од којих се, како је тада речено, неће одустајати.

По њеним речима, захтеви су, између осталих, да се уведе однос плата 1:2:3, при чему би полазна основа биле плате теткица и домара, на средини би било администартивно особље са најмање четвртим степеном, а на врху би било наставно особље са најмање седмим стручним степеном.

Према мишљењу Јанковићеве, у том тренутку је однос био 1:1,8, при чему су најмање плаћени (хигијеничарке и домари) имали плате на нивоу законом загарантованог минималца, што значи да су наставници имали просечне плате испод републичког просека.

Према тадашњим најавама, из министарства образовања, минималци у просвети неће бити обухваћени повећањем плата договореним крајем 2016. године у висини од шест одсто. Како је Јанковићева објаснила, минималац се повећао са 121 динар на 130 динара по сату, што је више од шест одсто обећаних просветарима. Министарство је, очигледно, сматрало да би запосленима у просвети могло да позли, ако добију обећано линеарно повећање плата.

После тог, прошлогодишњег повећања плата, Јанковићева је изјавила како су просветни радници по платама и даље испод републичког просека и то за 14 одсто! Како је онда, у таквим околностима, могуће стварати модерну, савремену, технолошки оспособљену државу са школством у коме раде предавачи који су социјални случајеви?

После вишемесечних преговора и штрајкова упозорења, министар просвете Младен Шарчевић је пристао да се плате у просвети повећају 15 одсто и то из два дела: први пут у јуну 2017. и затим у четвртом кварталу исте године.

Наравно, обећање је пало 29. марта, тачно четири дана пред председничке изборе, кад је Вучићу било најпотребије! Још интересантније је то што републичка Влада до тренутка настанка овог чланка није потврдила овај договор. Упркос свему, просветари се не прикључују масовним протестима својих ученика и студената.

Међутим, и ако се испуне обећања министра Шарчевића, ово повећање би у најбољем случају довело просветаре на ниво просечне плате у Републици, што је и даље далеко испод онога што просветни радници у Србији морају да имају, како не би били очајници и социјални случајеви. Зато се може рећи да су побуне просветних радника тек су почеле. Без обзира на исходе преговора, статус просветних радника се неће променити. И они то знају.

 

      А 1. Подршка протестима: део нишких професора стао уз студенте!

Крајем априла месеца, београдски студенти позвали су своје професоре да им се придруже у „Протесту против диктатуре", али су на позив студената професори углавном остали неми.

Нишки студенти нису морали да зову јер им се део професора сам придружио. Реч је о неколицини професора који шетњу уз студенте виде као своју дужност и задатак. На жалост, дрски властодржац се лажним обећањима и силеџијском пропагандом умешао и међу предаваче и асистенте, па је тако један део професора нишког универзитета, уместо уз своје студенте, стао је уз, Александра Вучића као председничког кандидата, који треба да заседне на ту функцију ускоро.

Током изборне кампање, на срамном списку 650 јавних личности, својим потписом Александра Вучића подржали су ректор нишког Универзитета, декани Медицинског и Грађевинског факултета у Нишу, али и десетак професора, углавном медицине.

Већина професора нишког универзитета студентске протесте посматра са дистанце и без намере да им се придружи. Већина. У мањини је декан Филозофског факултета Наталија Јовановић која је подржала своје студенте том приликом рекла:

"…Они нама из вечери у вече показују колико још има енергије у овој земљи, иако је Србија, као што знате, на врху оних држава које су извезле своју памет…". Професор Медицинског факултета у Нишу, Срђан Пешић, кратко је констатовао: "…Ја мислим да су они осетили моменат и да им је довде свега, да виде да се један накарадни систем који је изнедрио овакву власт и све политичаре у последњих 20 година најзад мора променити, мора да буде мало другачији."

Професор Пешић наглашава посебно да његове колеге немају други задатак, него да буду уз своје студенте.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

MANIPULACIJA MUZEJSKIM PREDMETIMA NESTRUČNA, ALI JE MANIPULACIJA PARAMA VRHUNSKA!!!

15. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Ko je već decenijama u mutualnoj simbiozi? Šta je dualizam i kakvo je njegovo pravo značenje? Gde su se pojavili sindromi visoke napetosti i Damjanovog zelenka? Za koje je zasluge robijaš imenovan za direktora muzeja? Ko je duo fantasticus zgrade beogradske Berze? Kome je VD direktor platio troškove doktorata. Kakva je veza Mirjane Marić i baštine Kosova? Ko je organizator izložbe Njegoševa kapela?Šta se zapravo nalazi u tajnom ugovoru sa štamparijom Čigoja? U kakvom su stanju muzejske zbirke i šta je sve nestalo od likovnih dela? Kakva je međusobna veza vd direktora, bivšeg košarkaša i savremenog vajara? Kako je plaćen nepostojeći kurs ruskog jezika i ko ima otvoren račun u hotelu Square Nine?

 

          Stanislav Živkov

MUZEJ U PRISTIINI-2

 

Simbioza (grč. "syin") je bliska, često dugotrajna interakcija dvaju organizama različitih vrsta, zbog koristi barem jednog od njih. Odnos organizama u simbiozi može biti: parazitski (štetan za jednoga), komenzalski (Komenzalizam: jedan ima korist, a drugi ni korist ni štetu) i mutualan (povoljan za oboje).

Najidealniji primer simbioze velikih razmera predstavlja palata nekadašnje beogradske Berze na Studentskom trgu 13 gde u skladnoj simbiozi već decenijama funkcionišu Etnografski muzej, nepostojeći Muzej u Prištini i nevladina organizacija Mnemosyne pri čemu je zajednički imenitelj za sve učesnike ove simbioze svojevrstan dualizam (latinski dualis – dvojan, dvostruk), odnosno dvojstvo, tj umetnost sedenja jednom guzicom na dve stolice.

Nedavni tekstovi posvećeni mahinacijama u Etnografskom muzeju i arčenju para na tz.v zaštitu spomeničkog nasleđa na Kosovu, u ovoj zgradi izazvali su kod mnogih akutni sindrom visoke napetosti, baš kao u filmu Mela Bruksa, koji se ogleda u neprestanom međusobnom praćenju i prisluškivanju zaposlenih, a kod nekih još i dodatni sindrom Damjanovog zelenka (legendarnog konj najmlađeg od braće Jugovića, koji je nakon Damjanove smrti neprestano vrištao godinu dana).

 

      Kurosi i Karijatide

 

U ovom slučaju zavrištao je izvesni Branko Jokić direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini koji je telefonom ovih dana zvao koga god je stigao, samo zato jer su po prvi put objavljene raznorazne mahinacije učinjene pod izgovorom zaštite kosovske baštine.

Međutim, daleko više čudi da je Jokić svojedobno bio mnogo tiši kada je akademik Kosta Čavoški u pismu nedeljniku Pečat napisao da je Jokić nekim čudom 1998. godine, baš za vlade Slobodana Miloševića, postavljen za direktora Muzeja u Prištini.

Uz to, Čavoški je naveo da je Jokić, po izdržanoj kazni zatvora u Crnoj Gori, skoro dvadeset godina živeo pod policijskom zaštitom u Mariboru! Kako ne navodi za šta je bio osuđivan, ostaje nejasno zbog čega mu je skoro dvadeset godina pružana policijska zaštita, koju čak ni Milovan Đilas, kao najpoznatiji disident, nije uživao.

Jedna okolnost u njegovom demantiju ipak izaziva veće podozrenje. U njemu se potpisuje kao direktor Muzeja u Prištini, dok se na impresumu brošure predstavljanja kao pripadnik nevladine organizacije Mnemosyne.

To nas navodi na sumnju da je sam Jokić procenio da kod stranog naručioca i finansijera ne bi bilo dobro primljeno njegovo predstavljanje kao direktora izmeštenog Muzeja u Prištini, koji je pod jurisdikcijom Vlade Srbije, pošto stranci neće ni da čuju da je išta na Kosovu i Metohiji u nadležnosti Srbije.

Kraće istraživanje rešilo je i enigmu Jokićevog zatvora jer se ispostavilo da je on u prošlosti najpre odležao godinu dana zbog organizovanja nereda na prištinskom univerzitetu 1972. godine, a 1974 godine je, kao učesnik tzv. Barskog kongresa (prosovjetske Nove komunističke partije) i član tzv. "Pećke grupe", bio osuđen na sedam godina zatvora, od čega je odležao tri, jer je neoinformboroovska frakcija predstavljala jednu od društveno najopasnijih grupacija unutrašnjih neprijatelja – pete kolone koja je svoje delovanje temeljila na procenama o neminovnom krahu politike SKJ i izbijanju svetske krize koja će izazvati spoljnu intervenciju, pre svega zemalja Varšavskog saveza.

Uglavnom, iako je i tada, kao i sada, tovariš Jokić bio direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini, aprila 2013. godine tadašnja V.D. direktorka Etnografskog muzeja Vilma Niškanović, isplatila je pozamašnu akontaciju Jokiću, odnosno radniku druge ustanove da putuje u Sarajevo radi pripreme izložbe Skriveni svet balkanskih žena, a uz Jokića je putovala i druga članica muzejskog Dua Fantasticus, odnosno mr Mirjana Menković, koja, po svemu sudeći, u zgradi Etnografskog muzeja, baš kao i Jokić, uživa specijalni status, jer, prema rečima upućenih, gotovo svake subote i nedelje, dakle van radnog vremena, zajedno sa Jokićem dolazi u Muzej gde ostaju satima, pri čemu se jedino ne zna da li svo vreme sede u zajedničkoj kancelariji Muzeja u Prištini i Mnemosyne na šestom spratu ili usput navraćaju i do gostinjske sobe na međuspratu, kao i da li Menkovićka Muzeju naplaćuje svoj prekovremeni rad.

U svakom slučaju velika je šteta što nameštaj u toj gostinjskoj sobi ne zna da priča, jer da zna, bilo bi obilje materijala o kreativnim susretima raznih Kurosa i Karijatida.

Ono što je pak poznato, je činjenica za koju smo doznali iz izvora na Filozofskom fakultetu, da je Menkovićka pre par meseci, odnosno dve i po godine pred odlazak u penziju, sadašnjem v.d. direktoru Miroslavu Tasiću- Tasketu uputila molbu za uplatu rata za odbranu doktorske teze pod nazivom Savremena žena: odnos među polovima u Srbiji u dvadesetom veku u svetlu antropoloških istraživanja odevanja i ženske štampe, koja je Fakultetu predata početkom septembra.

 

      Čigojine kompenzacije

 

Ovde se postavlja pitanje za koje je to kapitalne zasluge Etnografski Muzej trebao Menkovićki da plati sitnicu od 300.000 dinara za sticanje naučnog zvanja, kao i još 45.000 dinara za lekturu ove doktorske teze, za koju nam na Fakultetu rekoše da ima svega 690 strana a čije prvo poglavlje nosi naziv Od domaćice do Plejboja!

Činjenicu da je simbioza NVO Mnemosyne i Etnografskog muzeja očito vrlo isplativa za obe strane, potvrđuju i dopisi Etnografskog Muzeja 21 i 22/2014 upućeni Ministarstvu kulture koje smo dobili ljubaznošću izvora u samom Ministarstvu kojima je sadašnji v.d. direktora Miroslav Tasić zvani Taske u ime muzeja svesrdno preporučio projekat Mirjana Marić-de lux pret-a-porter srpske i jugoslovenske mode koji je po Tasketu izuzetno važan doprinos širenju i istraživanjima muzejskog znanja, kolekcija i njihovog kulturološkog tumačenja da bi se na kraju preporuke navelo da će to biti prvi put u kulturi u Srbiji (ali i u regionu) da se proceni mogućnost i učinak formiranja Muzeja srpske mode (The Culture of Fashion Museum) i da se razvije muzejska interpretacija novih kolekcija i njihov doprinos kulturi u Srbiji!

U drugom dopisu Tasić je ispred Muzeja Ministarstvu uputio potvrdu o sufinansiranju projekta po kojoj će podržati projekat Centra Mnemosyne Mirjana Marić i to iznosom od 385.000 dinara koje će Muzej opredeliti od sopstvenih sredstava zaboravljajući pri tome dve činjenice i to da se modom u Srbiji već decenijama bavi Muzej primenjene umetnosti, te da krpetine i kožure Mirjane Marić, osim ako nisu istkane i uštavljene na Kosovu, nemaju ama baš nikakve veze sa očuvanjem nasleđa Kosova i Metohije, a samim time još manje sa Centrom za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije – Mnemosyne pod kojim imenom je zapravo u agenciji za privredne registre registrovana ova parazitska NVO.

Međutim, Mnemosyne nije jedini parazit sa kojim je Etnografski Muzej u uspešnim i ustreptalim simbiotskim odnosima o čemu najbolje govori slučaj izložbe Njegoševa kapela na Lovćenu.

Naime opskurno Udruženje za negovanje tradicije, kulturu i umetnost Knez Miroslav, sa sedištem u ulici Blagoja Parovića 156, svojedobno se sa predlogom za održavanje izložbe obratilo Miroslavu Tasiću navodeći da je već urađen prelom kataloga, pedeset dva panoa sa fotografijama itd. Iz Ministarstva kulture smo dobili nastavak priče po kojoj se Tasić Ministarstvu dopisom br 1021/1 obratio 4.11.2013 navodeći da je Etnografski Muzej povodom 200 godina rođenja Njegoša pripremio izložbu Njegoševa kapela na Lovćenu naravno pritom ne pominjući činjenicu da je izložbu zapravo pripremilo udruženje Knez Miroslav te je istim dopisom od Ministarstva zatražena sitnica od 791.000 dinara i to sa sledećim zanimljivim stavkama: štampa kataloga 160.000 dinara, autorska naknada za dizajn kataloga 65.000 dinara, postavka izložbe, izvođenje oratorijuma 150.000 dinara, 12 večernjih programa 36000, nepredviđeni troškovi 90.000.

U retkom trenutku lucidnosti pomoćnik ministra za pranje prljavog veša Miladin Lukić shvatio je da je u pitanju muljaža i dopisom br 631-02-288/2013 Tasiću odgovorio da Ministarstvo kulture nema para za tako nešto, ali ni to Tasketu nije bila nikakva prepreka jer je naprosto prenamenio namenski doznačen novac za muzejski Centar za nematerijalnu baštinu za koji je Muzej još 20 februara 2013 Godine sklopio ugovor sa Ministarstvom kulture (ugovor br 631-02-31 /2013-02) gde se taksativno navode sve aktivnosti sa stavkama doznačenog novca.

Ono što posebno privlači pažnju je činjenica da je Ministarstvo ovim ugovorom doznačilo novac za sledeća izdanja: Narodna religija (250.000), Tradicionalni zanati (100.000), kolekcija Marubi-Skadar (100.000), orijentalni salon ( 280.000), akvizicije (150.000), Nematerijalna baština (695.000), Gradski život u Srbiji (100.000), Dete i tradicija (80.000), Glasnik (200.000), Krsna slava (220.000), od povoja do pokrova (90.000), XXII međunarodni festival etno filma (570.000 dinara), odnosno ukupno za izdavačku delatnost 2 miliona 855 hiljada dinara, ali bi bilo jako zanimljivo videti gde je zapravo završio taj novac pošto je Muzej krajem 2013 godine sklopio famozni i ko zna koji po redu četverogodišnji Ugovor o poslovnoj saradnji, štampanju publikacija muzeja, korišćenju poslovnog prostora i zaštiti zgrade Muzeja kao spomenika kulture sa štamparijom Čigoja Štampa od koje smo dobili primerak ugovora!

Prema tom ugovoru muzej po već ko zna koji put Čigoji ustupa ukupno 338 kvadratnih metara kancelarija i podruma uz upotrebu zajedničkih prostorija u zamenu za godišnju štampu ukupno 5 kataloga formata 21 x 21 obima 116 strana svaki, dve knjige obima 60 tabaka i tiraža 1000 primeraka i potreban broj pozivnica , memoranduma i plakata.

Ako se površina od 338 kvadrata pomnoži sa početnom cenom za kvadrat poslovnog prostora opštine Stari Grad od 1242 dinara, Čigoja bi mesečno trebala Muzeju da plaća fantastičnih 419.796 dinara, odnosno na godišnjem nivou 5.037.552 dinara, a Muzej umesto da naplati te pare, izdavanje poslovnog prostora Čigoji prebija štampom malog dela svojih izdanja a još pri tome za istu stvar uzima pare (2 miliona 855 hiljada dinara) od Ministarstva kulture!

 

      Građanin-pretstolonaslednik, počasni rotarijanac…

 

Postojanje ovakve finansijske akrobacije najbolje potvrđuje sam impresum već spomenutog kataloga o Njegoševoj kapeli gde doslovce piše da je publikacija štampana sredstvima ministarstva kulture iako je Ministarstvo ranije odgovorilo da nema para za tu izložbu!

Inače autor ove skaredne izložbe koja se sastoji od loše sklepanih panoa sa fotografijama je Dragomir Acović, inače dvorski arhitekta, građanina Aleksandra Karađorđevića i počasni predsednik Rotari kluba Singidunum gde je v.d. direktora Muzeja Miroslav Tasić zvani Taske član koji je Acoviću odobrio isplatu honorara od 65.000 dinara.

Osim toga Acović je i počasni član skarednog udruženja građana Srpske kraljevske asocijacije akademika inovatora i naučnika čiji je dopisni član izvesni Vesko Drašković, vlasnik Fitnes centra No I i predsednik Udruženja knez Miroslav koje je u Muzeju zapravo organizovalo bizarnu izložbu o Njegoševoj kapeli.

Pošto je zbog poslića sa Čigojom u Muzeju postao evidentan sve veći nedostatak prostora, Tasić je nedavno od firme Poslovni prostor opštine Stari grad zatražio da Muzej uzme u zakup lokal od 99 kvadrata u susednoj zgradi kako bi se tamo napravio magacin raznorazne opreme i proširio prostor za smeštaj muzejskih predmeta. Jedino nije jasno odakle će muzej plaćati mesečnu zakupninu od najmanje 1242 dinara po kvadratu, odnosno 122.958 dinara mesečno, odnosno 1.475.496 dinara godišnje? Da li će možda biti sklopljen ugovor o cesiji između opštine Stari grad, Etnografskog muzeja i Čigoje?

Što se samog prostora za smeštaj muzejskih predmeta tiče, kako saznajemo, tamo je situacija zaista čudesna o čemu najrečitije govore sledeći primeri. Tako je 10 oktobra pošle godine u prostor na 4. spratu u kome se čuvaju predmeti , tzv zbirke, ušla komisija koju su činili preparator i kustos Ranko Barišić, bivši rukovodilac zbirke zanata i Tatjana Mikulić, radi izdvajanja predmeta za izložbu Čovek i zdravlje koja se priređivala u Muzeju Grada Novog Sada.

Nakon 45 minuta navedena komisija izišla je iz Zbirki neobavljenog posla iz prostog razloga jer, kako se u izveštaju kaže, usled nesređenosti zbirke zanata nije pronađen nijedan predmet! O totalnom haosu koji vlada u zbirkama Muzeja još rečitije govori Izveštaj o stanju likovne zbirke Etnografskog muzeja koji je prošle godine podnela rukovodilac likovne zbirke Vjera Medić.

Izveštaj ima ukupno 11 strana i u njemu se Medićeva nada da će se razrešiti problem zajedničkog smeštaja, nekontrolisanog ulaska i nestručne manipulacije osetljivim muzejskim predmetima, ali se istovremeno konstatuje da od ukupno 5137 inventarisanih predmeta nedostaje 301 delo među kojima su i akvareli Nikole Arsenovića Karola Pop de Satmarija, Nikole Zege, Vladislava Titelbaha i mnogih drugih autora. Što se akvarela Nikole Arsenovića tiče, u planu rada Muzeja za 2013.

 

      Ne čuju, ne vide, ne govore…

 

Godinu predviđena je digitalizacija te zbirke akvarela, Ministartsvo je dodelilo i 50.000 dinara, pošto su u Muzeju očito zaboravili da su za digitalizaciju te zbirke 2003 godine od Etnografskog Muzeja u Splitu naplatili više od 1500 eura. Inače u Muzeju se od imenovanja Miroslava Tasića za v.d. direktora vodi dosta neobična politika otkupa predmeta za muzej.

Iz Izveštaja Jelene Savić, sekretara Komisije za poklone i otkup predmeta za 2012 godinu vidi se da je zbog nedostatka sredstava mali broj predmeta otkupljen za muzej krajem te godine za šta je plaćeno ukupno 313.000 dinara.

Međutim, Tasić je sa sobom doneo i preokret u otkupnoj politici Muzeja pa je recimo 19 decembra 2013. godine, u cilju očuvanja i zaštite kulturne baštine i obostranu želju da se dragoceni kulturno istorijski predmeti trajno čuvaju u Etnografskom muzeju, od bivšeg košarkaša Dejana Koturovića iz Beograda za sitnicu od 263.000 dinara, verovatno sa željom da dodatno oplemeni rerezentativne prostore Muzeja poput gostinjske sobe, otkupio 3 remek nedela vajara Ivana Gračnera iz Beograda koja se sastoje od pritesanih cepanica i ostale skalamerije.

Važno je napomenuti da se u izveštaju Jelene Savić konstatuje kako tokom 2012 godine na terenu nije otkupljen ni jedan predmet što ni najmanje ne čudi jer je Savićeva jesenas bila prinuđena da odustane od odlaska na teren iz prostog razloga jer je službeno vozilo Muzeja bilo prenatrpano kutijama sa kafe aparatima i kapsulama kafe koje je muzejski higijeničar Milan Čale upravo pripremio za distribuciju po terenu.

Inače, prema punomoćju koje smo na uvid dobili ljubaznošću prijatelja iz firme OMV Refining & marketing, vidi se da je Miroslav Tasić Čaletu još 3. septembra 2013 godine dao ovlašćenje za podizanje bonova za gorivo firme OMV Refining & marketing iako je Čale, prema informacijama iz Socijalnog u radnom odnosu tek od 1. novembra 2013. godine. Veoma je zanimljiva i poslovno tehnička saradnja Muzeja sa samostalnom preduzetničkom radnjom Zmajolik sa adresom Palmira Toljatija 5/70l, u prevodu stari Merkator.

Tako je Tasić za potrebe muzeja angažovao izvesnu Milicu Tucaković da za potrebe izložbe Dete i tradicija za sitnicu od 21.000 dinara izvrši konzervaciju, restauraciju, rekonstrukciju i retuš za sedam keramičkih posuda , kao i druge manje poslove za dodatnih 19.000 dinara zaboravljajući pri tome da Muzej u radnom odnosu ima preparatore i konzervatore za materijal svih vrsta, da bi u nastavku ugovora Tasić konzervatorsko restauratorske radove preimenovao u dizajnerske poslove zaboravljajući da u samom Muzeju ima daleko kvalifikovanije stručnjake i za to.

O tome da je atelje Zmajolik veoma podoban sa svakovrsnu saradnju svedoči i Zmajolikova ponuda po kojoj je juna 2013 godine Muzeju predložena izrada grafičkog dizajna kataloga obima 30-40 strana, odnosno prelom iliti layout, a vlasnica Zmajolika Milica Tucaković u ponudi taksativno navodi kako je za taj obim posla uobičajena cena 10 eura po strani što samo po sebi najbolje govori da je u pitanju bio pokušaj najobičnijeg pranja para, pošto cena preloma po strani za najsloženije strane sa puno ilustracija legendi i sl. ne prelazi 2 eura po strani.

Tucakovićka je očito shvatila da je preterala te je septembra 2013 godine sa Muzejem sklopljen novi ugovor po kome je atelje Zmajolik naprasno proglašen privrednim društvom registrovanim za poslove dizajnerskih usluga iako je registrovan kao Atelje Zmajolik:

Milica Tucaković pr izrada keramičkih proizvoda i druge usluge atelje Zmajolik Beograd (Novi Beograd), a u ime Zmajolika će poslove realizacije kataloga Kolevke obima 124 strane izvršiti izvesni Zoran Živković i to za 66.000 dinara, odnosno za 5 eura po strani. Inači čini se da u Muzeju svako dovodi svog dizajnera miljenika pa je tako Mirjana Menković za dizajn izložbe o bulama, odnosno Skriveni svet balkanske žene, dovukla izvesni Dizajn Studio Popović iz Mirijeva za šta je plaćeno 338.000 dinara.

O tome da u Etnografskom Muzeju novca ima, samo ga treba potrošiti najbolje govore dešavanja nakon raspisivanja javnog konkursa za izbor direktora te eminentne ustanove gde se kao gotovo nerešiv problem postavilo nepoznavanje nijednog stranog jezika od strane v.d. direktora Miroslava Tasića Tasketa za šta je vrlo brzo pronađeno solomonsko rešenje i to tako što je Tasić, navodno za potrebe stručnog usavršavanja svojih podređenih za sitnicu od 20 eura za dvočas, za održavanje ukupno 50 dvočasova nastave ruskog jezika angažovao izvesnu Tatjanu Jaurovu, profesorku ruskog jezika pri Ruskom domu u Beogradu, inače stranu državljanku sa privremenim boravkom u Beogradu a sve to u periodu od 1. Septembra do 31. Decembra 2013 godine uz isplatu dogovorenog honorara + poreza i doprinosa u tri mesečne rate, što bi sve bio lep Tasićev gest, da se nije ispostavilo da je ugovor sklopljen, honorar uredno isplaćen a Jaurovu niko nije video u Muzeju!

Doduše to nije sve šta Muzej u poslednje vreme plaća. Naime od svom postavljenja za v.d. direktora Muzeja Miroslav Tasić se sve češće viđa kako sa biranim društvancetom ulazi u postmoderni hotel-kupleraj Square Nine direktno preko puta Muzeja koji predstavlja pravo carstvo kiča i snobizma a u beogradskim krugovima poznat je kao omiljeno stecište raznoraznih beogradskih sponzoruša, fufa i fufana.

Uglavnom, pošto za Tasketa i pajtaše čak ni susedni Aeroklub očito više nije dovoljno dobar, prema izvorima iz samog hotela, Tasić tamo već poduže ima otvoren račun koji se redovno periodično podmiruje sa računa Muzeja, pri čemu je Tasić šefici računovodstva Ljiljani Ristanović najstrože zabranio svaku komunikaciju sa kustosima i nosiocima projekata kako bi se sakrile tzv. korisne malverzacije i finansijski hokus-pokusi što je već tradicija Etnografskog muzeja o kojoj pričaju i vrapci na grani, a jedini neupućeni, poput 4 majmuna, su ministarstvo kulture, budžetska inspekcija i Agencija za borbu protiv korupcije.

 

©Geo Srbija

materijal: List protiv mafije

PREVARA GIGANTSKIH RAZMERA: UCENA LIHVARSKE KORPORACIJE I PROPAGANDA „VLADE U SRBIJI“

29. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Američka kompanija Esmark, čiji su osnivači bivši direktori i menadžeri kompanije US Steel Serbia, koja je već jednom opljačkala Železaru u Smederevu (uz pomoć tadašnjih vlastodržaca), sada ponovo hoće da preuzme ovu, za Srbiju strateški veoma važnu kompaniju. Sada to rade uz pomoć Aleksandra Vučića i budžeta Republike Srbije.

 

                Nikola Vlahović

 

Dana 12. januara 2015. godine, na sednici Komisije za sprovođenje modela strateškog partnerstva u postupku privatizacije Železare u Smederevu, Vlada Republike Srbije prihvatila je ponudu kompanije „Esmark Jurop B. V." registrovane u Amsterdamu (Holandija).

Tri dana ranije, u Vladi Srbije su bile otvorene tri pristigle ponude na raspisani tender za prodaju smederevske Železare. Jedan ponuđač je bio nepotpisan. Drugi je bio potpisan imenom nepoznatog advokata, a treća ponuda je bila od kompanije Esmark.

Prve dve ponude su odmah proglašene "nevalidnim". Bilo je više nego očigledno da se radi o lošoj predstavi za javnost. Sve je smišljeno kako bi Esmark grupa lako došla u posed Železare, pa je proglašena pobednikom na tenderu.

Istog momenta, sva Vučićeva propaganda je krenula u masovno obmanjivanje javnosti, šireći vesti o tome da je prodaja Železare Smederevo američkoj kompaniji Esmark, već rešeno pitanje.

Niko u tom trenutku još nije znao (osim Aleksandra Vučića i njegovih najbližih saradnika), da su vlasnici Esmarka, zapravo bivši direktori kompanije US Steell Serbia koji su poharali i opljačkali Železaru u Smederevu, a sve njihove dugove, nakon odlaska iz Srbije, platili su građani (i još uvek plaćaju).

Esmark grupa, zapravo bivši direktori US Steell Serbia, sada su se pojavili "presvučeni" u kupce za račun svoje nove firme, i traže ponovo da ih država Srbija finansira.

Osnivač i prvi čovek Esmark stil grupe Džejms Bušar (poznat opet po svojoj ulozi u US Steell, gde je bio finansijski direktor) je na samom početku pregovora sa Vučićevom vladom odmah slagao rekavši da će u srpsku čeličanu uložiti 400 miliona dolara u narednih nekoliko godina (nije precizirao koliko je to godina i čiji će novac uložiti, a već je bacio oko na srpski budžet!), kao i da neće biti otpuštanja (mada dobro zna da neće moći svih 5.000 radnika da plaćaju, nego računaju da će i to biti iz srpskog budžeta).

Ali, kako to obično biva kod neukih domaćih prevaranata, ubrzo se jednom nespretnom izjavom "okliznuo" ministar privrede Željko Sertić, koji je priznao da je na relaciji Vlada Srbije- Esmark, "došlo do zastoja u pregovorima" oko kupovine Železare Smederevo.

Ključni razlog je bio pokušaj Esmarka da dobije više novca nego što se u prvom trenutku računalo među Vučićevim "stručnjacima". Naime, njegovi "pregovarači"su olako shvatili da su sa američkom kompanijom postigla mnogo čvršći dogovor, smatrajući da je Vođa već precizirao uslove, mnogo pre nego što je raspisan tender.

Ipak, među dobro obaveštenima, znalo se da Evropska unija neće tako lako dozvoliti sklapanje ovog aranžmana, jer on podrazumeva da Srbija obezbedi pomoć Esmarku, što se ne uklapa u evropska pravila.

Vučić je onda hitno tražio od administracije u Briselu da mu da saglasnost na plan restrukturiranja Železare i biznis plan američke kompanije Esmark, kako bi Srbija bila u mogućnosti da finansijski pomaže ovoj kompaniji. Saglasnost nije dobio, niti je izvesno da će je dobiti.

Istina je zastrašujuća: Vlada Srbija se obavezala da preuzme dugove Železare koji iznose 520 miliona evra, kao i da će učestvovati u dokapitalizaciji sa preko 200 miliona evra, ali američkoj kompaniji Esmark ni to nije bilo dovoljno.

Ova lihvarska korporacija odmah je stavila na sto problem što Srbija nema svoju koksaru i nema železnu rudu, a taj argument koristi kako bi pojačala svoje finansijske zahteve od Vlade Srbije. Cilj je da Esmark dobije Železaru bez ijednog uloženog dolara!

Veliki bauk sa kojim se suočava Srbija je i novi kreditni aranžman sa MMF-om. Na njega će presudno uticati problem petrohemijskog kompleksa, koji je nemoguće razrešiti.

Takođe, tu je i EU koja se protivi ovakvoj prodaji Železare. Nikome u srpskoj vladi nije palo na pamet da traži od Esmarka dodatne dokaze o finansijskoj sposobnosti, mada je u uslovima za prolazak na tenderu jasno pisalo da ponuđač mora da ima određena sredstva kojima će garantovati ceo projekat.

Esmark je, naravno, spreman da iskoristi situaciju, jer Vučiću gori pod nogama. Do 31. januara je predviđeno potpisivanje ugovora između Vlade Srbije i Esmarka. On se sprema da iz džepova građana plati Esmarku znatno više nego što je ova kompanija bila spremna da uloži kad se prijavila na tender.

Građani Srbije, zapravo i ne znaju šta je nuđeno Esmarku. Može se dogoditi da se Esmark i pojavi i kao kupac, ali pod nekim obećanjima velikih subvencija gde bi Srbija kao partner sa 20 odsto udela u vlasništvu, pokrivala sve rashode. Preciznije rečeno, da Vučić pokloni Železaru Amerikancima. Ali taj njegov plan je već prepoznat u Evropskoj uniji i Brisel će ga sprečiti.

Upućeni u ovaj skandal tvrde da je od početka bilo jasno da Esmark neće kupiti Železaru i da Srbija mora napraviti ogromne ustupke da bi se neko upustio u avanturu da popravlja njene kapacitete i da finansira pola milijarde evra da bi počela da posluje. Istina, Vučić čini sve da im udovolji, ali…

Dokle ide njegova kratkovida propaganda o "uspešnim aranžmanima", govori i podatak da su svi mediji odmah potrčali da objave kako će od posla sa Esmarkom i prodaje Železare, u 2015. godini biti povećan BDP!

To je Vučićev način da kratkoročno stvori lažnu euforiju. Tako je planirao i budžet za prošlu godinu od arapskih milijardi i "Beograda na vodi", mada je svakome jasno da je u pitanju prevara gigantskih razmera.

Vučić se više ne poziva na svoje "savetnike", Franka Fratinija, Alfreda Guzenbauera, Dominika Štros KanaI oni su se izmakli, videvši ovako suludog imperatora i njegovu državničku avanturu, iza koje čak ni hohštapleri velikog kalibra ne smeju da stanu.

Sve njegove neverovatne bajke o "velikim prijateljima Srbije", njegovim "ličnim prijateljima" i "prijateljima njegovih prijatelja", danas su pokopane. Od posete Gerharda Šredera, bivšeg nemačkog kancelara (kome je priredio skandal u kafani), pa sve do "noćenja" šeika iz Emirata, El Zajeba, u Jajincima, Vučić je nizao velika obećanja, da će njegovi "intimusi" rešiti sve srpske probleme.

U slučaju Železare u Smederevu, umesto planirane pljačke budžeta i ulaganja u Esmark, Srbija bi mogla da otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta u domaćem agraru i da postane jedan od najvećih izvoznika hrane u Evropi. Ali, to veleizdajničkoj ideji Vučićeve vladavine ne pada na pamet.

Železara u Smederevu prvi put je prodata 2003. godine kada je za 23 miliona dolara kupila američka kompanija „US Steell"" preko svoje evropske ćerke-firme. Američki vlasnici su kasnijom prodajom nekretnina (između ostalog prodat je i fudbalski stadion za preko 20 miliona evra) višestruko više novca povratili, nego što su uložili.

Američka vlada je, zatim, Srbiji nametnula program razoružanja kojim je bilo utvrđeno da se višak borbene mehanizacije, bolje rečeno skoro sva borbena tehnika, ima uništiti i to pretapanjem u nekoj Železari. Podrazumevalo se da će to biti Železara u Smederevu čiji su američki vlasnici tako od srpske države na poklon dobili hiljade tona čelika.

Pošto su pretopili sve što su mogli za džabe da dobiju i Železaru zadužili za preko pola milijarde evra, Amerikanci su je „velikodušno" prodali Republici Srbiji za samo jedan dolar.

Preuzimajući Železaru Srbija je preuzela i njene dugove i to: 260 miliona evra prema bankama, 120 miliona evra prema dobavljačima i 145 miliona evra za sirovine! Dakle, preko pola milijarde evra!

Više od dve trećine, odnosi se na poslovanje sa povezanim licima iz korporacije. Tačnije, ovo preuzeće se zaduživalo kod samog sebe, a građani Srbije to sada moraju da plate.

Pojavom istih direktora iz US Steell Serbia, koji su sada na čelu kompanije Esmark, i njihovim drskim zahtevima da Srbija uloži još toliko kako bi ih "odobrovoljila" da ponovo kupe ono što su opljačkali, svakoj normalnoj vladi bi bio signal da odmah prekine kontakt sa njima. Ali, ne i ovoj Vučićevoj, koja je spremna da rasproda ono što je još ostalo od Srbije.

Od preuzimanja Železare, nakon odlaska US Steell-a, država je u nju godišnje morala da ulaže oko 100 miliona evra, što je građane ukupno koštalo dodatnih 300 miliona evra na već pomenutih pola milijarde za otplatu ranijih dugova.

Takođe, prilikom prodaje tadašnjeg „Sartida" Ju Es Still-u, Srbija je na sebe preuzela i plaćanje njegovih dugova. Sve zajedno, dve privatizacije smederevskog giganta poreske obveznike Srbije su koštale oko dve milijarde evra.

Ali, tu još uvek nije kraj.

Iako se iz Vlade tvrdi kako su tenderski uslovi bili veoma jasni i da je pobednik, američka kompanija Esmark, dala dobru ponudu, činjenice govore da će Srbija preuzeti otplatu svih dugova nastalih i pre privatizacije, a u to spadaju čak i dugovi nekadašnjeg „Sartida" koji najvećim delom ni do danas nisu otplaćeni.

Nastavljajući da obmanjuje za račun svoga premijera, ministar privrede Željko Sertić je odjednom "okrenuo ćurak" pa je obavestio javnost kako daljih državnih subvencija i ulaganja u Železaru neće biti i da se sa Esmarkom pregovara još jedino oko nekih detalja, kao što je biznis plan.

Demantujući sebe, Sertić je, međutim, rekao kako će na kraju Evropska unija odobravati biznis plan oko koga se dogovore (ako se dogovore) Esmark (vlasnik 80,1 odsto akcija) i Republika Srbija (vlasnik 19,9 odsto akcija).

Ono što Sertić nije pojasnio, jeste pitanje od kada se to EU meša u biznis planove privatnih preduzeća? Očigledno je da se kroz „biznis plan" u stvari provlači dalje investiranje Srbije u smederevsku Železaru.

Pošto je Srbija već prezadužena, a i ovakva vrsta „investicije" se u Evropi može smatrati stvaranjem nelegalne konkurencije, potrebno je da birokrate iz Brisela na kraju i odobre biznis plan. Ali, pod ovim uslovima, sigurno je da neće.

U Železari je zaposleno oko 5.000 radnika, što znači da će za očuvanje svakog od tih radnih mesta država uložiti po 50.000 evra. Šta je sve pametnije i isplativije moglo da se uradi sa tim novcem? Da li bi bilo korisnije da je u srpski agrar država uložila 200 miliona evra i tako od Srbije napravila velikog izvoznika poljoprivrednih proizvoda?

Sa preko dve milijarde evra, koliko će nas sve zajedno koštati avantura prodaje smederevske Železare Amerikancima, pa njen otkup od njih, pa ponovna prodaja opet američkoj kompaniji, moglo je pametnim investiranjem da se otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta i to po širokogrudim cenovnicima koje je koristila agencija SIEPA u vreme vladavine Mlađana Dinkića.

Da je u poslednjih 12 godina Srbija ovoliko para dala srpskim poljoprivrednicima, hrana bi bila bar za trećinu jeftinija, a od njenog izvoza bi država prihodovala duplo više nego danas. Osim toga, srpska sela ne bi bila napuštena i zaparložena.

Ali, to nije cilj Vučićeve vlade. On ima nameru da uništi srpsku privredu, da likvidira sve što je bilo vredno a što je bilo u državnom posedu. Po cenu toga da to samoubistvo plati narod. Uostalom, nedavno je i predstavnica Svetske banke, Elen Goldstein u sred Beograda, odobrila tu sadističku akciju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: