Архива

Posts Tagged ‘politicari’

OTIMANJE OD SRBIJE: U OSTVARIVANJU CILJA ZAPAD PRIMENJUJE I PRAVILO – UVEK POSTAVI SVOG ČOVEKA NA PRAVO MESTO!!!

9. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Međunarodna zajednica nikada nije intervenisala da bi oslobodila jedan narod. Za njih je uvek bitno da neki narod diže dva prsta u znak pobede kada se suprotstavlja legitimnim organima vlasti, a onda se taj zapad umeša i bombarduje tu zemlju, da bi navodno “oslobodili” njen narod….

Albanci na Kosovu i Metohiji su, unazad desetinama godina, na različite načine pravili štetu nad srpskim i crnogorskim imanjima i ubijali srpski živalj!! Zatim su uz pomoć bombi i uranijumske municije anglo-amerikanaca i zemalja NATO pakta, uspeli da otcepe deo teritorije od Srbije.

A zatim su posle proterivanja srpskog stanovništva, opet nastavili sa ubijanjem preostalih Srba i ostalih ne Albanaca i samoproglašenjem nezavisnosti prisvojili i imovinu Srbije…

 

 

KRČMENJE SRPSKE IMOVINE1

 

Protiv interesa Srbije a za račun Amerike i njenih zapadnih satelita po pitanju imovine Srbije radili su i šefovi UNMIK-a, dok su Amerikanci strogo vodili računa da na funkciji zamenika šefa UNMIK uvek bude Amerikanac!!!

Prvi od njih je Bernar Kušner , koji je već prvu uredbu UNMIK-a o ovlašćenjima Privremene uprave na Kosovu i zakonima koji će nastaviti da se primenjuju, po nagovoru kosovskih Albanaca zamenio decembra 1999. i doneo novu kojom je je „obrisao“ sve zakone Srbije koji su važili na KiM do početka bombardovanja , a napisao da će na Kosovu važiti zakoni donešeni pre 22.marta 1989.

Kušner je i sebe zaštitio i doneo i Uredbu o statusu, privilegijama i imunitetu KFOR-a i UNMIK osoblja na KiM , što mu je pružalo nekažnjive mogućnosti da on i naredni šefovi UNMIK donose uredbe kroz koje su menjali vlasničku strukturu imovine Srbije, obezvređivali je i omogućavali njenu prodaju vrlo zainteresovanim stranim licima i Albancima na KiM!!!

Donošene su Uredbe o granicama i nazivima opština i mesta i dopunjavane kad god su to Albanci želeli!!!

Među mnoštva Uredbi  koje je UNMIK donosio, je i ona koja govori o upravljanju imovinom Srbije na Kosovu, i formiranju Uprave za stambena i imovinska pitanja sa razjašnjenjima.

Umesto da ministri iz Đinđićeve Vlade insistiraju i aktivno se uključe u zaštitu imovine Srbije (jer UNMIK je dobio mandat da upravlja a ne i da raspolaže imovinom) kao i učešću u zaštiti interesa Srbije kroz organizovanje fiskalne politike od strane UNMIK, oni su se isključivali i olako prepuštali rešavanje pitanja Kosova i Metohije Albancima, UNMIKU i Americi.

Danac Hans Hakerup se na mestu šefa UNMIK zadržao svega godinu dana jer nije bio kooperativan u ispunjavanju zapadnih ciljeva!!!

Naredni šefovi UNMIK Mihael Štajner i Soren Jasen Petersen su nesmanjenom žustrinom gaženja međunarodnog prava, nastavili u istom pravcu – formiranju nove šiptarske države na Balkanu!!!!!!

Da bi se imovina Srbije na KiM mogla i zvanično uzurpirati, UNMIK i njegovi šefovi su uz redovne sugestije zapadnih zainteresovanih država i njihovih važnih likova, postepeno donosili zakone kojima su odlučili da slobodno raspolažu imovinom Srbije, vršeći eksproprijaciju  su i vlasništvo prenosili trećim licima prodavajući i državna preduzeća, i ubirajući poreze i na nepokretnoj imovini koja je u vlasništvu Srbije i (pro)dajući na 99 godina u zakup strancima!!!

Nova država je zaokrugljivala svoju državnost i donošenjem i zakona o carinama i carinskoj službi, kao i agenciji za privatizaciju koja je otimala vlasništvo nad imovinom Srbije uz mlako protivljenje srpskih vlasti i prećutnu saglasnost!!

UNMIK je postepeno prenosio nadležnosti na šiptarske organe vlasti, da bi uz ćutanje UNMIK administracije, 17. februara 2008.g. vlast Albanaca sa KiM su samoproglasili :svoju “novu državu” iako je o tome, po Rezoluciji 1244 trebao da odlučuje Savet Bezbednosti UN.

Ni Savet bezbednosti se nije puno trzao oko takvog postupka…

A da su Šiptari na KiM uz nesebičnu i ciljanu pomoć Zapada aktivno radili i na zakonima uređivanjа druge albanske države na Balkanu, ovde se može videti pregled njihove zakonodavne aktivnosti .

Pitanje je da li su briselskoj i svetskoj birokratiji, sve prethodne „vlasti u Srbiji“ aktivno i jasno stavljali do znanja da ni u kom slučaju pripadnici albanske nacije na KIM ne mogu postati i vlasnici nad celokupnom imovinom Srbije, pa ni zemlje i vazduha!!!??

Posebno ne, zato što je ranijih godina čitava država, tada SFRJ, godinama izdvajala deo novca za slabo razvijena područja (u ovom slučaju za Kosovo i Metohiju), kao i da sada još uvek Srbija vraća kredite iz sedamdesetih godina tada uzimanih za izgradnju infrastrukture na KiM .

A kosovska Poverilačka agencija (kasnije Privatizaciona koja je i ozakonjena) prodavala je stotine srpskih preduzeća, pa su se među kupcima našli i oni koji su rukovodili bombardovanjem Srbije  ili bili aktivno politički uključeni u njeno razaranje.

Istovremeno, svih tih godina, veliki broj sadašnjih političkih lidera albanskog življa na KiM, postali su milioneri, i zajedno sa bivšim "komandantima" UÇK-a privatizovali (ukrali) čitavo bogatstvo Kosova i Metohije (a to znači i Srbije),industriju, fabrike, tehnologije, poljoprivredne zadruge i zemljišta, stambene i poslovne prostore, danas kontrolišu Univerzitete, šiptarsku Akademiju nauka, medije, sudove, policiju, pa su iznad zakona!!!

Ti šiptarski milioneri danas kontrolišu uvoz/izvoz (carinu) i kontrolišu ono nekoliko javnih društvenih preduzeća, prodaju i kupuju glasove i političke funkcije, oni odlučuju ko će pobediti na "slobodnim" izborima, odlučuju ko će biti delegat i funkcioner iz njihovih partija bez obzira da li imaju većinu!!!

Ovo nam baš nekako zvuči jako poznato….

A pravo pitanje je da li su sve te činjenice  slučajno poznate i Predsedniku „Vlade u Srbiji“ koji je uzurpirao sve nadležnosti u donošenju odluka pa i onih koji se tiču imovine Srbije na KiM!!!?? Posebno je pitanje i da li Direkcija za imovinu  kao institucija, aktivno učestvuje u svim pitanjima zaštite imovine Srbije na KiM !!!???

Takođe je nepoznanica da li Predsednik „Vlade u Srbiji“ na sastancima u Briselu, uopšte poteže pitanje o vlasništvu nad imovinom i brani vlasničke interese Srbije, imajući u vidu da je Srbija predala prepise katastra šiptarskim vlastima (iako je kasnije Ustavni sud Srbije takav postupak proglasio neustavnim)!!??? Ili ćemo za koju godinu negde pročitati da i on aktivno učestvuje u izgradnji druge albanske države na Balkanu!!???

Po običaju, uvek ćemo kasno saznati šta je sve namerno propušteno da se preduzme a šta je stvarno urađeno po tom konkretnom pitanju ispravke neustavnih postupaka „Vlade u Srbiji“, i koje sve mehanizme „vlast u Srbijipreduzima u cilju odbrane i zaštite privatne i državne imovine Srbije na KiM, која је još uvek na papiru „samostalnа“ (pod nadzorom Amerike, EU, MMF, EBRD i naravno NATO) državа!!???????

P.S. I na kraju, pre tri dana je Šiptarska skupština na privremeno zauzetoj teritoriji KiM, počela da razmatra nacrt zakona o prisvajanju vlasništva nad Kombinatom “Trepča”!!!!

Ako je na Zapadu imovina zagarantovana, kako to da taj princip ne važi za imovinu koja je u vlasništvu države Srbije!!!???

I ako su Šiptari dobili političku vlast, oni nikako ne mogu da postanu vlasnici nad imovinom države Srbije, pa ukoliko Vlada u Srbiji toleriše njihove namere, onda zaključujemo da i Predsednik Vlade u Srbiji sa svojim ministrima, aktivno učestvuje u zaokrugljivanju nove albanske države na Balkanu!!

Albanci su bila manjina koja se integrisala u društvo i bili su prisutni u sviim njegovim sferama i porama, a onda su poželeli da sami postanu svoj gospodar!!!

Da li bi se, na isti način, Teksasu moglo dozvoliti da se slobodno otcepi od SAD i ponese svu imovinu koja se tamo nalazi a u koju je ulagala celokupna SAD???

 

©Geto Srbija

POROBLJAVANJЕ DIPLOMATSKIМ METODАМА: SRBIJA KAO NAJPOSLUŠNIJA AMERIČKA KOLONIJA

19. августа 2016. Коментари су искључени

 

Američki ambasadori u Srbiji već godinama se pod ovim nebom osećaju kao da su kod kuće, i mnogo bolje od toga! Rade šta god im je volja, šuruju sa nadzemljem i podzemljem, imenuju ministre, postavljaju vlade i premijere, korumpiraju, smenjuju, prete, opominju…

Ni za jednog od njih, (svojom bezobraznom voljom a uz prećutnu i žalosnu saglasnost državnih organa Srbije), ne važi čl.41. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, namerno zaboravljajući da su dužni da poštuju diplomatske norme i nikako se ne mešaju u zakone države domaćina, a posebno ne da drže predavanja stanovnicima naše države o tome šta je za njh ispravno a šta ne!!!

Kao diplomatski predstavnici jedne velesile, istina sklone padu, gaze sve pred sobom, jer se u Srbiji još uvek nije pojavio stabilan, odrešit i sposoban politički lider, poput Viktora Orbana u Mađarskoj, koji bi svakoj ptici-grabljivici pokazao gde joj je mesto.

Umesto toga, Srbiju su ponižavali, pljačkali i rasturali svi američki ambasadori, počevši od mafijaške pojave Vilijama Montgomerija za vreme vlade Zorana Đinđića i posle nje, pa sve do novog ambasadora-poliglote, Kajla Skota, koji sa mafijom i ruča i večera, vodeći "intelektualne" razgovore o nezakonitim, ali uvek profitabilnim poslovima…

 

                  Nikola Vlahović

SVI AMERICKI KONZULI U SRBIJI5

 

Već četvrt veka, od kako je, nakon pada socijalizma, nanovo uvedeno višestranačje, u Srbiji se među političarima na vlasti smenjuju najodanije sluge svake vlade Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika.

Istovremeno, smenjuju se i ambasadori ove posrnule velesile, koji, dolazeći na službu u Srbiju i Beograd, nastupaju po pravilu samouvereno, oholo i drsko, tačnije rečeno, znatno drskije i oholije nego što to inače rade širom sveta. Notorna je istina da je svako od njih, tokom svoga mandata, presudno uticao na zvaničnu spoljnu i unutrašnju politiku Srbije, odbranu, bezbednost, ekonomiju i na sve drugo što čini državnu strategiju jedne zemlje.

Američki ambasadori dresirani su kao ekonomske ubice, kao obaveštajci koji uvek imaju u pripravnosti bagaž "prljavog veša" lokalnih političara, kao milozvučne sirene koje znaju da zapevaju i zasviraju na tananim žicama korupcije, ali i kao pravi mafijaški bosovi, "kumovi" kod kojih banda provincijskih klovnova dolazi da im ljubi i ruke i skute.

Srbija je, kao retko koja zemlja na svetu, odavno postala najposlušnija američka kolonija, uprkos tome što je antiameričko raspoloženje u narodu vidljivo i golim okom. Odgovor na pitanje kako je ovaj paradoks moguć, leži u nesmenjivim kriminalno-političkim preduzećima, koje novcem i drugom logistikom izdržava upravo vlada SAD sa svojim saveznicima.

Nekada im ta zadovoljstva uskrate, ali, vrlo kratko, samo dok jednu kliku na vlasti promene i dovedu drugu. Od 5. oktobra 2.000 godine i vlade pokojnog Zorana Đinđića, pa sve do današnjeg dana i vladavine suludog Aleksandra Vučića, američki ambasadori su vodili glavnu reč na političkoj sceni Srbije.

Svako od njih je, u javnom životu, negirao takvo nešto, ali činjenice su neumoljive i govore suprotno: američki ambasadori u Srbiji su bili i ostali "sive eminencije", pred kojima puze takozvani "izabrani predstavnici naroda". Oni vladaju a potkupljene "poslovođe" po njihovom diktatu rasturaju i poslednje tragove nekada suverene države. Jer, vlada Sjedinjenih Američkih Država nije nikome prijatelj! Nije čak ni vlastitom narodu!

Prvi američki ambasador u Srbiji, nakon prevrata u oktobru 2.000 godine, Vilijam (Bil) Montgomeri, bio je i pre toga poznat srpskoj javnosti, jer je prethodno službovao u Bugarskoj i Hrvatskoj, a među kolegama iz diplomatskih službi na Zapadu, bio je poznat i kao "rušitelj već srušenih režima" u ovim nekada komunističkim državama.

No, svoje pravo lice, Montgomeri je pokazao krajem devedesetih godina, kad je, po nalogu obaveštajnih službi svoje zemlje, "operisao" od Budimpešte do Beča, i odatle finansirao rad tadašnje srpske opozicije, nevladinih organizacija, ali i političkog ološa koje je kasnije stupilo na medijsko-političku scenu Srbije.

Taj ološ je danas okupljen uz skute Aleksandra Vučića, a bivši ambasador Montgomeri, koji se nije vratio u SAD (niti to više ikada namerava da učini), šeta Beogradom i obilazi svoje nekadašnje "abonente", kojima je davao novac i savetovao ih kako da sruše već urušeni režim Slobodana Miloševića.

Uloga Vilijama Bila Montgomerija, kao prvog "postoktobarskog" ambasadora SAD u Srbiji, od najveće je važnosti za upoznavanje američkih metoda porobljavanja. Reč je o čoveku koji je praktično kumovao stvaranju Srpske napredne stranke i dovođenju na vlast Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, kao i čitavog pratećeg bataljona poraženih snaga iz devedesetih, zbog kojih je, gle čuda, vlada SAD bombardovala Srbiju!

Tragovi naklonosti američkog diplomate prema radikalskom "renegatu", Tomislavu Nikoliću, vidljivi su bili još 2007. godine, kada je, nakon parlamentarnih izbora i usred krize oko formiranja vlade, Nikolić proveo nekoliko dana na funkciji predsednika Skupštine Srbije.

Naime, Montgomeri je u maju 2007., u svojoj kolumni "Pogled iz Cavtata" u dnevnom listu "Danas", napisao: "…U svakoj prilici Nikolić se ponašao u skladu sa demokratskim principima – prilikom svog izbora i onda kada je podneo ostavku na tu funkciju, i nije vršio opstrukciju u parlamentu prilikom formiranja sada vladajuće koalicije…"

Tako je "bačena udica", na koju se Nikolić odmah upecao. Ostalo je bilo stvar tehnologije. Naime, Vojislav Šešelj je bio u Hagu, a prilika idealna. Upriličen je sastanak, ugovorena je suma, pale su i prve "tranše" dolara.

U međuvremenu, dok je pripremao radikalske vođe za neverovatni preokret, Montgomeri je pozvan od strane suda u Klagenfurtu (Austrija), gde je bio ispitan u vezi suđenja zbog malverzacija protiv bivšeg menadžera Hipo Alpe Adria banke.

Dosta od tog prljavog novca završilo je u Nikolićevim (a kasnije i u Vučićevim) džepovima. Između ostalog, bila je reč o za garanciji za kupovinu izvesne nekretnine na Jadranu, preko višemilionskog kredita, koji je odobrila Hipo banka. A, Montgomeri, posredovao lažnim garancijama!

Ipak, branio se na sudu, prilično bezuspešno, jer je na drugoj strani imao (sa)učesnika u tom poslu, nekadašnjeg automobilskog asa, Gorana Štroka, koji je izneo dokaze da su jedan posrednik i jedna firma za obezbeđenje (vlasništvo Vilijama Montgomerija i njegove žene Lin) dobili honorar u iznosu od 400.000 evra. Ali, bio je to samo jedan od mnoštva raznih mutnih poslova u kojima je bivši ambasador Montgomeri učestvovao tokom i nakon mandata.

Kad je konačno doneta odluka u SAD da se u mrtvački kovčeg srpske politike zakuca poslednji, zarđali ekser, Montgomeri je podržao i tek stvorenu prvu vladu Aleksandra Vučića i izrazio "strepnje" za novog Vođu, pa je rekao: "…Pre nekih šest meseci podsetio sam ga kako sam se nekada bojao da će ga smaknuti, a da se sada plašim da ne ubije samog sebe. Toliko puno energije! Ne staje. Morao bi malo da uspori!"

Bivši ambasador Montgomeri sa svojim prljavim poslovima u Srbiji i šire na Balkanu, zaslužuje svakako jednu debelu knjigu, ali čak ni u njoj ne bi stalo sve što je ovaj desperados uspeo da uradi na štetu ove države i njenih građana. Uprkos tome, on nije napustio Srbiju, nego do današnjeg dana služi kao neka vrsta neformalnog konsultanta svim američkim ambasadorima koji se ovde pojave.

Nakon Montogomerija, u Srbiju je stigao Majkl Polt, koji je 13. maja 2004. godine postavljen za ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji i Crnoj Gori (posle osamostaljenja Crne Gore Polt ostaje ambasador SAD u Republici Srbiji).

Ovaj američki diplomata sa tridesetogodišnjim stažom (službovao u Berlinu, Bernu, Estoniji…) napravio je već 2006. godine, neviđeni skandal kad je pokušao je da "kreira javno mnenje u Srbiji", tako što je pozvao kod sebe sve glavne urednike takozvanih velikih medija u Beogradu, nudeći im mnoga dobra u znak zahvalnosti, ako ubede javnost u Srbiji da je albanska nezavisnost na Kosovu i Metohiji neminovna!

U presretnutoj diplomatskoj depeši poslatoj iz američke ambasade u Beogradu pod oznakom "07 Belgrade1733", a koju poseduje sajt "Vikiliks", a u vezi sa akcijom Majkla Polta, piše da su američke diplomate u zatvorenim razgovorima sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem izrazile očekivanje da će on zajedno s njima upravljati procesima posle proglašenja albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji!

U besomučnoj kampanji za nezavisno albansko Kosovo, koju je Polt vodio tokom mandata, nije se uzdržavao ni od direktne propagende među maloletnicima, pa je tako 2007. godine održao skandalozan politički govor učenicima Treće beogradske gimnazije, u kojem je propagirao nezavisnost Kosova!

Tom prilikom, Polt je đacima ove elitne gimnazije govorio u okviru promocije projekta "Svodovi diplomatije", objašnjavajući im zašto južna srpska pokrajina treba da dobije samostalnost i izrazio razočaranje zbog antiameričkih izjava "pojedinih" srpskih političara?!

I bivši ministar vojni, Prvoslav Davinić , iz čijih ruku je negde "isparilo" 300 miliona evra, pozivao se na američkog ambasadora Majkla Polta i njegovu zaštitu, računajući valjda da mu je dao dovoljno provizije i da može da računa na njega.

Tokom Poltovog službovanja u Srbiji, sve slučajeve njegovog koruptivnog delovanja pratio je i Magazin Tabloid, što je dovelo do još jednog, u istoriji diplomatije verovatno nezabeleženog skandala.

Naime, Polt je zahtevao da se glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid, Milovanu Brkiću, zabrani bavljenje novinarskom profesijom! Da bruka bude veća, Polta su podržali (i očito instruirali u toj nameri, "nezavisni" novinari "nezavisnog" udruženja novinara).

Ubrzo, za to je saznala i tadašnja državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs, ali i kongresmeni i druge javne ličnosti, nakon pisma koje im je uputila redakcija Magazina Tabloid, te je sudski proces glavnom uredniku ovog dvonedeljnika okončan pre nego je i započeo. Ipak, ostala je vrlo ružna slika srpskog političkog i pravosudnog podaništva pred bahatošću i samovoljom ambasadora SAD.

Majkl Polt je od strane svoje vlade ubrzo udaljen iz Srbije, ali je odmah nakon njega u Srbiju stigao novi ambasador, Kameron Manter, koji je ostao upamćen među zaposlenima u ambasadi SAD u Beogradu, kao "zver nežnih manira".

Da bi bilo jasnije o kakvoj se "zveri" radilo, treba podsetiti da je Manter, istovremeno dok se bavio diplomatijom, bio i "…senior savetnik borda direktora SBB-Telemah grupe". Formalno, nije bio član upravljačkog borda, ali je bio "siva eminencija" i bez njega nisu počinjale sednice upravljačkog borda.

"Telemah grupa" je poslovala i posluje i dalje, osim u Srbiji, i na terenu Bosne i Hercegovine i Slovenije.

SBB kao najveći kablovski operater, čije su tehničke mogućnosti zastrašujuće (jer, ko je vlasnik optičkih kablova, može da zaviri u svačiji život!), savršeno su odgovarale obaveštajnim apetitima Kamerona Mantera. Služba u sedištu CIA-e u Lengliju (SAD) i "Telemah grupa" znali su od prvog momenta šta je u ovoj firmi bila njegova misija. Ali, to ondašnju družunu na vlasti, opsednutoj pljačkom nije ni zanimalo.

Ko je i šta je bio Manter, pokazalo se tek kad je otišao iz Srbije. Naime, Manter je po završetku misije u Beogradu 2009. godine, dobio ekstremno plaćen posao u Iraku (na mestu zamenika ambasadora), a posle toga u Pakistanu (kao ambasador SAD). Posao je, kažu upućeni, obavio savršeno. Manter "puca samo jednom".

Njegova vlada mu "neguje imidž". Naručila je dezinformaciju koja kaže "…da se nije slagao sa američkom politikom u zemljama gde je službovao". Čak je i u Beogradu položio vence na grob žrtava NATO agresije, kako bi zaista izgledalo tako…

Ali, nezvanično, Kameron Manter je iz Beograda oteran u Irak, nakon što je otkrivena njegova ljubavna veza sa Milicom Delević, bivšom ženom Dragana Đilasa. U svojim memoarima, Manter je napisao da se lično osvetio tadašnjem premijeru Koštunici, zbog paljenja američke ambasade, i da je naterao Ivicu Dačića da podrži Demokratsku stranku! Nije napisao samo to koliko je njegova vlada dala novca za taj "projekat".

Možda je na prvi pogled najmanje važnu ulogu od svih "postoktobarskih" američkih ambasadora SAD u Srbiji imala Meri Brus Vorlik, koja je svojim dolaskom u januaru 2010. godine, došla u Srbiju, na prvi pogled ostavila utisak skoro naivne i ne previše angažovane diplomatkinje. Ali, stvari ni izdaleka nisu bile takve.

Da je u pitanju žena sa posebnim zadatkom, videlo se tek kad su se na poslednjoj proslavi Dana nezavisnosti SAD, koji je organizovala kao ambasadorka, pojavili neki neverovatni gosti, sve imena sa crnih američkih lista, ljudi koji svojevremeno nisu smeli ni da pomisle na ulazak u zgradu ambasade SAD!

"Oprosti grehova" isplaćivani su preko Tadićevog režima. Dobar primer za to bio je vlasnik Pink korporacije Željko Mitrović, koji je bio među "ožalošćenima" kad je ambasadorka Vorlik ispraćena iz Beograda.

Ipak, tokom dvoipogodišnjeg boravka u Beogradu Meri Brus Vorlik se bavila uobičajenim ambasadorskim aktivnostima, ne pokušavajući (za razliku od svojih kolega) da se previše uklopi u ovdašnje dnevno-političko-estradne priče.

Stoji jedna činjenica: njen najvažniji posao tokom mandata bio je zauzimanje nekadašnje zgrade Maršalata i izgradnja najvećeg rezidencijalnog objekta svih američkih diplomatskih službi na Balkanu, sa pripadajućim prislušno-obaveštajnim centrom kakav u regionu ne postoji.

Kad je Vorlikova dobila zadatak da "dobije na vremenu dok radovi traju", setila se ideje da organizuje sastanak Grupe prijateljstva Srbije i SAD sa ciljem obeležavanja 130. godina od uspostavljanja bilateralnih odnosa dve zemlje.

Dvadesetak radikalskih poslanika nosili su transparente na kojima je pisalo "Bladi Meri" (Krvava Meri), blokirali ulaz u salu u kojoj je trebalo da se održi sastanak i pevali rodoljubive pesme. Nije joj trebalo dva puta reći. Povukla se tiho, a spekulisalo se da će umesto nje doći na mesto ambasadorke Dženifer Braš, dokazani "jastreb" američke imperijalne politike.

Umesto toga, Brašova je otišla u službu UNMIK-a na Kosovu i Metohiji, kao zamenik specijalnog predstavnika. Kratko vreme je i bila zamenik ambasadora u Beogradu. I to kratko vreme je iskoristila da Srbiji napakosti i napravi što više diplomatske štete.

Posle Meri Vorlik, vlada SAD kao ambasadora u Srbiju šalje Majkla Kirbija, koji je već na aerodromu rekao: "…Dolazim kao prijatelj Srbije!", što je bila čista besmislica, jer je poznato da vlada SAD nema prijatelja niti ih iskreno izgrađuje, a to važi i za diplomatiju ove zemlje. Postoje samo interesi, i to jednostrani interesi SAD. Svako ko pokaže drukčije ambicije ili vidi malo svojih interesa u odnosima sa njima, biva pokopan.

Penzionerska pojava Majkla Kirbija, svakoga može da zavara. A, reč je o starom, ovejanom prevarantu, diplomati koji je prošao kroz sve obuke i sva dokazivanja, čovek koji je uvaljao u blato mnoge koji su sarađivali sa njim. A, ni korupcija mu nije strana.

Vrhunac cinizma pokazao je izjavom “…da je premijer Aleksandar Vučić čovek kome je duboko stalo do budućnosti zemlje i koji dobro poznaje i politiku i ljude. Vučić se trudi da vas vodi napred ka Evropskoj uniji, ali Srbi su pomalo šizofrenični. Srce ih vuče ka Istoku, dok istovremeno, glava ih usmerava ka Zapadu…"

I, umesto da mu Vlada Srbije momentalno uskrati boravak u Srbiji i proglasi ga perosnom non grata, podanički nastup Aleksandra Vučića "na sve četiri strane sveta", dao mu je priliku da pred kraj svog mandata zaradi dobre pare, dovodeći pojedine američke kompanije koje su dobile besplatno ono što nigde u svetu ne mogu dobiti, čak ni kod bantu-crnaca: radnu snagu, infrastrukturu, komunikacije, tržište…

Na njegovo mesto, stigao je početkom godine čovek koji govori pet svetskih jezika, Kajl Skot. O njemu u ovom broju Magazina Tabloid, na zadnjoj strani…Jer su stigla zadnja vremena u Srbiji, kojom vladaju američki ambasadori i ambasadori "savezničkih zemalja".

Kao konzuli u Andrićevoj "Travničkoj hronici", za vreme otomanske Bosne. Malo raja udari na njih, malo oni na raju. I tako pola milenijuma. Tako i danas. Sve dok nam ne promene genetiku, ali, to je već teži posao…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

TERITORIJALNO I DUHOVNO SAKAĆENJE DRŽAVE PREDSTAVLJAJU SE KAO NOVE POBEDE SRBIJE!!?

19. новембра 2015. Коментари су искључени

 

Pobedili smo!? Koga? Najveće prijatelje, Nemce, Amere, arapske prinčeve, drage komšije? Ako su prijatelji, kako smo uopšte došli u situaciju da se protiv njih tako žestoko borimo i toliko radujemo pobedi? Ako nisu, to ćemo debelo platiti.

Tako će ono što je odavno jasno svakom razumnom u Srbiji, doći će iz dupeta u glavu i šarlatanima na vlasti, koji otimaju od svojih građana da bi kupovali strane prijatelje koji nam rade o glavi.

 

               Mile Isakov

NOVE POBEDE SRBIJE

 

Dok samo ovo pisao, Vučić obaveštava javnost da je plate i penzije, koje je smanjio za desetak hiljada dinara sad povećao za nekoliko stotina dinara, a od ušteđene razlike, pet miliona evra poklonio građanima Srebrenice, koji su ga nedavno kamenovali. Sa očiglednom namerom da se on iskupi i predstavi kao Mesija.

Da li bi Vučić podneo ostavku da je Kosovo primljeno u UNESKO? Ne bi, naravno. Pa, onda nema pravo ni da se hvali time što ovog puta nije prošlo. Da je Kosovo postalo član, on bi održao još jednu komemorativnu konferenciju za medije na kojoj bi naciji saopštio kako je u pitanju viša sila, kako je Srbija mala zemlja a svet nepravedan.

Otkud mu onda pravo da sad, kad se to sticajem okolnosti nije dogodilo, svu slavu pripisuje sebi i u pobedničkom transu saopštava kako Srbija više nije mala, nije mala? Kako je pod njegovim vođstvom naučila da ne gubi u međunarodnoj areni i kako je stekla pobednički mentalitet, što će se videti i na sledećoj Olimpijadi na kojoj ćemo, on nam garantuje, osvojiti duplo više medalja nego na prethodnoj. Kakve sad to ima veze i kakve on ima veze sa time?

Olimpijada je sportsko takmičenje u kojem caruje fer plej, tako da je potpuno neumesno praviti takva poređenja sa ucenama i zavrtanjem ušiju na svetskoj političkoj paradi nasilja nad pravom i pravdom.

A to što će neki mladi ljudi iz Srbije svojim sportskim talentom i moralom, radom i odricanjem, čeličnom voljom i hrabrošću, osvajati medalje, biće samo njihova zasluga i u najmanju ruku nečasno je grebati se o njihove uspehe. Na njihov pobednički moral se može uvek računati, za razliku od politike i političara jer tu nema morala.

Bolje bi mu bilo da razmisli o tome kako je moguće da nam upravo njegovi najveći prijatelji, idoli i uzori, Nemačka i Austrija, Saudijska Arabija i Arapski Emirati, Švedska i Švajcarska, tako zdušno otimaju teritorije i identitet.

Da najveće i najuticajnije članice Evropske unije budu inspiratori i agitatori teritorijalnog i duhovnog sakaćenja države koju navodno žele da prime u svoje redove. Da objasni, pre svega sebi, kakvo to pomirenje i saradnju u regionu on gradi, kad svi susedi uredno glasaju protiv vitalnih interesa Srbije. I Hrvatska i Slovenija i Bugarska i Mađarska i Makedonija i Crna Gora.

Imaju oni svojih obaveza, naravno, ali imaju ih i Slovačka, koja je glasala protiv prijema Kosova, kao i Rumunija i Grčka, koje su bile uzdržane, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, kojoj samo Republika Srpska ne dozvoljava da se okrene protiv nas.

Imamo i mi obavezu da svoju spoljnu politiku uskladimo sa sa evropskom, pa ipak nismo uveli sankcije Rusiji zbog posebnih odnosa koje imamo sa tradicionalnim saveznicima. Ne samo zato što nismo hteli, već pre svega zato što nismo smeli da se odreknemo podrške i zaštite koju sa te strane imamo u Savetu bezbednosti i svim međunarodnim organizacijama, naročito kad zagusti.

Zar i naše najbliže komšije, sa kojima smo zajedno prolazili kroz najveća iskušenja u istoriji, nisu mogle da nađu izgovor u potrebi za dobrosusedstvom i mirom u regionu, ako ne iz solidarnosti ono bar iz razumevanja, jer oni bolje od svih drugih znaju do čega je Srbiji najviše stalo i šta je najviše boli.

To se posebno odnosi na Makedoniju i Crnu Goru, koje mi razumemo i stoga pravimo razliku. Makedoniji, naprimer, nije previše zameriti jer znamo na šta su sve spremni Albanci u njoj, kojih nije malo. Ali, režimu Mila Đukanovića, koji se zbog svojih mafijaških rabota besprizorno ulizuje Zapadu, tako što uvek prvi čačka otvorene rane Srbije, mora se adekvatno odgovoriti. Bez mešanja u unutrašnje stvari Crne Gore, mada se on dobrano mešao u srpske devedesetih godina.

Umesto što uzvikuje parole kako niko više ne može da gazi Srbiju, jer to ne zavisi od njega, Vučić bi mogao i morao da obezbedi da je bar ne zapišavaju avlijaneri sa tek ustanovljenim državnim pedigreom kojem je upravo Srbija kumovala.

Ne mislim da treba insistirati na nekakvom strahopoštovanju ali mora postojati respekt, koji se opet mora zaslužiti. A respekt se ne stiče tako što se zbog sopstvenih, ličnih grehova iz prošlosti ponižava cela nacija i država.

Sa svim susedima treba lepo, ali svakome dati do znanja gde mu je mesto. Međutim, to može samo neko ko zna gde je njegovo. Vučić to ne zna, ali što je još gore ne zna ni Srbija koju on vodi. Srbija je idejno i moralno dezorijentisano društvo u kojem beda diktira standarde i ponašanje.

Vučić to koristi i sve građane koji bedno žive tretira kao bednike, o čemu najbolje svedoči najavljeno povećanje plata i penzija, za bednih dvesta-trista dinara. Nije onda čudo što nas tako tretiraju i svetski moćnici i što se na nama istresaju i bedniji od nas. Zbog svega Srbija mora preispitati svoje prioritete i sva prijateljstva, kako bi utvrdila gde je, šta je i šta joj valja činiti, sa kime i kako može dalje.

Svet se rapidno menja i ovo UNESKO glasanje očigledan je dokaz tome, a vlast koja misli da je to njena pobeda očigledno ništa od toga ne razume. A kad ne razume, ne može iz toga izvući ni pouke. A to opet znači da se ne možemo nadati ničem dobrom.

Nije ovo nikakva pobeda Srbije, samo je odložena egzekucija nad njom. Njeno ponižavanje i čerupanje će se nastaviti, posle ovog neslavnog pokušaja još žešće, sve dok ona na to bude pristajala. Na glasanju o Kosovu, ovom prilikom pobedile su one države koje su odlučile da se suprotstave američkoj hegemoniji u svetu, koja traje od kraja hladnog rata.

Najpre onih najvećih i sve uticajnijih Rusije i Kine, a onda i brojnih manjih kojima je preko glave kolonijalnijalističkog odnosa prema njima. SAD nisu više šerif planete, pa čak ni zajedno sa evropskim satelitima nisu više neprikosnoveni sudija.

Ekonomski i vojno sve moćnije, Rusija i Kina, naučile su igru štapa i šargarepe, sve su angažovanije na svetskoj sceni i sve uspešnije koriste svoje potencijale i prednosti. Ta alternativa unisonom svetskom poretku, koja se posle nekoliko decenija pojavila, dočekana je sa odobravanjem od svih država kojima je do slobode i prosperiteta, a inače pun kufer američkog diktata i siledžijskog uvođenja demokratije. I ovo glasanje je rezultat tog buđenja. Nisu oni glasali da zaštite Srbiju, nego sebe.

Srbiji niko ne može pomoći ako ona sama ne preduzme nešto da pronađe svoje mesto i ulogu u novim međunarodnim uslovima. A mogla bi da uhvati priključak sa novim svetskim trendovima i brže od mnogih, zahvaljujući tradicionalnom prijateljstvu sa predvodnicima novog talasa, kod kojih ima donekle i privilegovan status. U savremenim geostrateškim uslovima, koji menjaju odnos snaga na planeti, dalje insistiranje na ulasku u EU po svaku cenu, deluje kao ulazak u četnike 1945 godine.

Ponižavajuće i uvredljivo povećanje

Niko normalan, naravno, ne može imati ništa protiv humanitarne pomoći ljudima u nevolji, u Srebrenici ili bilo kom drugom gradu u okruženju, ali kad se galantno poklanja izuzetno velikih pet miliona evra u istom danu kad se građanima Srbije, od kojih je to oteto nasilnim smanjenjem plata i penzija, vraća mizernih par stotina dinara, onda to mora da izazove žestoke reakcije. Ne zato što nema solidarnosti, nego zato što objašnjenje da, eto, ima se, može se, jer su to građani Srbije uštedeli, vređa njihovu inteligenciju i ljudsko dostojanstvo.

Naročito penzionera, koji su svoje penzije odavno pošteno zaradili, a kojima se neprestano nameće osećaj da su teret društva i da parazitiraju na račun države. Naprotiv, sve što ova država ima stvorili su upravo oni, a njihove penzije su njihova imovina, njihovo stečeno pravo.

Pošto sam i ja jedan od njih, znam kakav je osećaj kad ti neko uzme desetak hiljada od Ustavom i zakonom zagarantovanih mesečnih primanja, a onda vrati nekoliko stotina dinara i to proglasi povećanjem. Taj te očigledno proglašava za budalu. Isti je slučaj i sa onima kojima minimalne penzije nisu ni smanjivane, kad kaže kako sa povećanjem od dvesta dinara nikad nisu bile veće.

Presna laž, jer i te su penzije u poslednje dve godine realno umanjene za preko deset procenata, a sada će ih veliki vođa i dobročinitelj povećati za čak 1,25%, pa treba da mu budu zahvalni.

Umesto da nam vrati naše pare, on nam daje bakšiš za humanost koju je on u naše ime demonstrirao u Srebrenici. Istovremeno, daje nam i utešnu nagradu, slavodobitno saopštavajući da će TV pretplata, umesto 500 dinara, kako je zakonom utvrđeno, mesečno biti samo 150 dinara, a da će ostalo dodati država iz budžeta. Odakle?

Pa opet od uštede koju je on ostvario otimačinom od naših zarada. Umesto da od pošteno zarađene plate i penzije, sami plaćamo svoje obaveze, pa i TV pretplatu, on će je plaćati umesto nas našim novcem, kao da smo retardirani.

Proglasio se našim starateljem pa će on upravljati našim novcem, on će umesto nas plaćati TV pretplatu, umesto nas maloumnih i pakosnih, on će biti humanitarac u Srebrenici, plaćajući našim novcem svoje dugove i svoje ambicije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I SAVREMENI DEMOKRATSKI CENTRALIZAM UZ UZURPACIJU VLASTI DO „PROMENE NA ISTO“…..

18. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Sadašnji premijer nije hteo da menja sistem. A i zašto bi to radio? Suština našeg bespuća leži u tome što se i sada vlada tajnom policijom koja se zloupotrebljava u odbrani aktuelne vlasti a ne radi naroda i države. U jednopartijskom odnosno komunističkom sistemu ta služba ili tzv.

DB je bila u funkciji zaštite tadašnjeg poretka. Međutim, dolaskom višestranačja ta i takva služba je ostala suštinski ista, samo što se sada prilikom svake promene političkih stranaka u vlasti ona stavljala na stranu najjače političke stranke odnosno šefa te stranke. Koliko je to sve bilo pogubno videli smo u proteklom periodu a i sada to vidimo…

 

                     Josip Bogić

PRAVNI POREDAK SRBIJE-1

 

Kada je nedavno, naj-prvi potpredsednik Vlade postao prvi, pomislio sam, onako naivno, verujući u ono što priča, da će konačno razrešiti našu agoniju, raskrstiti sa bivšim sistemom i krenuti kao pravi evropejac u korenite reforme sistema, baš kao što je na svojim reklamama i najavljivao: Svom snagom u Reforme!

Ali nažalost moju i žalost građana Srbije, u proteklom periodu, otkad AV vodi ovu zemlju, nismo videli gotovo ništa što vodi u te korenite reforme. U stvari desile su se „promene na isto" odnosno ništa se nije desilo, a da zlo bude veće, taj stari sistem je još i unapređen, tako da smo umesto sistema podele vlasti dobili najogoljeniji sistem jedinstva vlasti skoncentrisan u moći najjače stranke odnosno njenog vođe.

Naravno sve ono što je „patentirao" bivši predsednik Srbije Bota sada je to preuzeo prvi put u istoriji AV kao predsednik Vlade. Ali mimo Ustava!

Prema važećem Ustavu u čijem su donošenju učestvovali i sadašnji akteri u Republici Srbiji postoji podela vlasti. Pravni poredak je jedinstven. Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli s tim što je sudska vlast nezavisna. Tako to reguliše Ustav. Međutim izgleda da su i Bota i AV  pogrešno shvatili pojam da je pravni poredak jedinstven i to počeli da tumače na svoj način.

Ono što je zabrinjavajuće je to što su oba aktera na političkoj sceni mimo Ustava i drugih zakona uzurpirali vlast do te mere da se za sve pita samo jedan čovek. Svaka uređena zemlja počiva na institucijama sistema koje sprečavaju bilo čiju samovolju pa makar to bio predsednik države ili premijer. Da je Srbija daleko od uređene države govore mnogobrojni primeri gde je sada sve u rukama jednog čoveka, premijera, a da svi ostali služe njemu.

Ali kako su uspeli u tome?

Najpre sam izborni zakon je skrojen po volji pojedinaca i to indirektno omogućava. Kada se izlazi na izbore građani Srbije ne biraju izvorne narodne poslanike nego listu političkih stranaka.

Listu na kojima su budući poslanici sačinjava prvi čovek stranke po svom nahođenju. Kada stranka pobedi tako izabrani „poslanici" ili delegati političkih stranaka čine zakonodavnu vlast u parlamentu, odnosno prvi čovek stranke kontroliše te partijske ljude koje je i predložio. U tom smislu on ima kontrolu nad zakonodavnim telom tj. Skupštinom.

Kao premijer on ima kontrolu nad izvršnom vlašću samom funkcijom koju obavlja. A što se tiče zakonodavne vlasti tu je situacija takođe jasna jer smo po svakodnevnim primerima iz prakse, daleko od toga da je sudska vlast nezavisna. Ona je i te kako zavisna naročito od izvršne vlasti.

Reforma pravosuđa je pokazala da sudije nije birao visoki savet sudstva već BIA odnosno tajna policija. Slična je situacija i sa reformom reforme koja je posle toga usledila. BIA je samo zloupotrebljena da se pod vidom bezbednosnih provera eliminišu oni koji nisu naklonjeni sadašnjoj vlasti, baš kao što je to urađeno i prilikom prve reforme.

U državama koje su imale sličan sistem našem, nakon pada berlinskog zida, prvo što su uradile je to da su ukinule takve službe i napravile ozbiljne službe koje štite državu i narod a nikako pojedinca pa makar se on zvao i premijer.

Kod nas se to nije desilo. I dan danas se ta služba zloupotrebljava. Da zlo bude veće, koordinaciju službi bezbednosti vrši premijer iako po zakonu to pripada predsedniku Republike? Čak se ide do toga da i MUP uključuju u rad tog tela iako MUP nije služba bezbednosti!.

Nedavno smo videli primere oko materijala koji su izašli u javnost a odnose se na kontakte Ivice Dačića sa izvesnim Mišom Bananom. U tom slučaju ponašanje, kako državnih organa tako i svih novinara, je katastrofalno. Ovo pišem ne zbog toga što branim Ivicu Dačića već što niko od pomenutih nije pomenuo drastično kršenje odredaba Zakonika o krivičnom postupku.

Na stranu sam sadržaj viđenog materijala, jer time je trebalo na pravi način da se pozabavi nadležno tužilaštvo i sud. Kao i u mnogim slučajevima dosada aktuelna vlast se ne libi da se direktno meša u rad pravosuđa i presuđuje umesto njega čime obmanjuje javnost.

Kao prvo, otkuda ovakav materijal u sredstvima informisanja kada je strogo po zakonu predviđeno ko ovakve materijale može da poseduje i ko može da ima uvid u njih? Premijer je u obraćanju javnosti rekao da je te materijale već odavno video osim ako nešto novo nije u međuvremenu objavljeno. Otkuda pravo premijeru da ima uvid u ovakve materijale? Po kom slovu bilo kog zakona?

Kao drugo prema članu 163 ZKP-a  predviđeno je da:"ako javni tužilac(a ne Vučić) ne pokrene krivični postupak u roku od 6 meseci od dana kada se upoznao sa materijalom prikupljenim korišćenjem posebnih dokaznih radnji ili ako izjavi da ga neće koristiti u postupku, odnosno da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka, sudija za prethodni postupak će doneti rešenje o uništenju prikupljenog materijala.

O donošenju rešenje sudija za prethodni postupak može obavestiti lice prema kome je sprovedena posebna dokazna radnja. Materijal se uništava pod nadzorom sudije za prethodni postupak koji o tome sastavlja zapisnik".

U tom smislu nadležno tužilaštvo trebalo je da sprovede istragu protiv sudije za prethodni postupak radi utvrđivanja činjenica zbog čega u konkretnom slučaju nije postupljeno u skladu sa odredbom člana 163 ZKP-a s obzirom da se u ovim radnjama postoje elementi krivičnog dela odavanja službene tajne koje se goni po službenoj dužnosti.

I najnovije obraćanje Ministra policije Nebojše Stefanovića i direktora BIA-e Đorđevića, povodom transkrupata o presretanju telekomunikacija Bojana Pajtića takođe govore da se i ovom prilikom zloupotrebljavaju institucije sistema.

Oba aktera su kategorički odbila mogućnost da su primenjivali specijalne istražne mere. Slažem se donekle. Ali postavljam pitanje zašto se tom prilikom nisu obratili predstavnici VBA?

Da li je zaštitnik građana Saša Janković baš slučajno pomenuo zloupotrebe ove službe u privatne svrhe i tražio smenu ministra i rukovodioca? Pa po kom osnovu vojna lica obezbeđuju rođake premijera i po kom osnovu se pripadnici ove službe nalaze u stanu na Novom Beogradu sa prislušnom opremom gde su od predsednika kućnog saveta tražili da se isključe kamere koje snimaju ulaz u zgradu?.

Nedavno je predsednik Republikanske stranke  Nikola Jelikić imao neprijatnu scenu povodom kašnjenja plaćanja alimentacije bivšoj supruzi za izdržavanje deteta. Umesto da stvari idu svojim tokom u ceo slučaj se uključilo, gle čuda Republičko javno tužilaštvo i pokrenulo krivični postupak i naredilo da se prikupe svi mogući podaci koji se nalaze u bankama podataka svih državnih organa o Nikoli Jelikiću kako bi se pred sudom prikazao kao kriminalac samo zato što pripada drugoj političkoj opciji od vladajuće stranke.

Dokle ide ta bolesna opsesija govori i činjenica da su mu na teret stavili i plaćanje troškova registracije stranke kao lična primanja. Da zlo bude veće, prilikom odlaganja ročišta sudija Šušnjević iz suda u Šapcu je poslao pismeni dopis Jelikiću da se ročište odlaže zbog njegove (Šušnjevićeve) sprečenosti, a istovremeno dao nalog policiji da se Jelikić privede jer se nije odazvao na zakazano ročište.

Kada je Jelikić tražio objašnjenje zbog čega je to uradio rekao mu je da ne može da mu kaže po čijem nalogu je to uradio. Da li je to nezavisno pravosuđe ili zavisno pravosuđe od izvršne vlasti, odnosno jednog čoveka?.

A Ustav jemči i priznaje ulogu političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana te da je osnivanje političkih stranaka slobodno. Naravno, ako „gazda" ne kaže drugačije!

Osim toga jedan član Ustava takođe izričito kaže da političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi. Međutim na terenu su stvari sasvim drugačije.

U prilog tome da najjača stranka potčinjava sebi i neposredno vrši vlast, mimo Ustava govori i činjenica da nove političke opcije se na svakom koraku sprečavaju u svom organizovanju.

Od toga da im se ne daju prostorije, do toga da u lokalnim i drugim medijima je strogo zabranjeno pominjanje bilo koje stranke osim vladajuće. Da li je to demokratija ili savremeni demokratski centralizam odnosno vladavina Saveza Komunista? Kao i tada i sada se za sve pita jedan čovek i o svemu odlučuje.

Koliko je i sam Ustavni sud  nezavisan i podređen izvršnoj vlasti, odnosno jednom čoveku u svom radu govori i činjenica da je taj isti sud doneo Odluku da nema osnova za pokretanje postupka utvrđivanja neustavnosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

Nisam stručnjak za Ustavno pravo i o tome su se već izjasnili stručnjaci za tu oblast i rekli da ta odluka nema veze sa pravnim argumentima i da je u prvom planu političko obrazloženje koje je Vlada(AV) dala prilikom usvajanja zakona.

Ali ako ni zbog čega drugog Ustavni sud je morao da proglasi ovaj zakon neustavnim iz prostog razloga što je taj zakon diskriminatorski jer stavlja u neravnopravan položaj sve penzionere tako što se uzima i do 25% stečene penzije, samo nekima a drugima ne uzima ništa!

Uzima se u stvari samo onima za koje su poslodavci uplaćivali najviše! Ako krizu treba da podnosimo svi isto onda ne sme da postoji diskriminacija. Ovako ispada da su penzioneri sa višim primanjima jedini kažnjeni i da su oni uzrok zašto penzije onima sa najnižim primanjima ne mogu da se povećaju.

Kakav sraman i bezobrazan čin! Ali ako se zna kako se biraju sudije Ustavnog suda logično je što su doneli takvu odluku. Nisu ludi da seku granu na kojoj sede!

Umesto da naj-prvi prvi put u istoriji dodatno oporezuje tajkune ili smanji enormno visoke plate državnih činovnika on je bez suda kaznio samo neke penzionere. Isti taj prvi u istoriji premijer je na predizbornim skupovima govorio da su penzije svetinja i da će to biti zadnje za čime će posegnuti. I šta se dogodilo? Prvo za čim je posegnuo su bile penzije!

Da li je to sistem podele vlasti ili sistem jedinstva vlasti? Gde su institucije sistema? Nije samo BIA ta koja treba da vlada Srbijom!

Ustav to sam JA, zakon to sam JA ! Gospodine Najprvi nije to demokratija! To se zove drugačije…I zna se kako prolaze diktatori!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MODERAN NAČIN UNIŠTAVANJA SRBIJE: NARODNI POSLANICI OZAKONJUJU URUŠAVANJE TRADICIJE, KULTURE I DOBRIH OBIČAJA SRPSKOG NARODA I SRBIJE!!!

1. јула 2015. Коментари су искључени

 

Zahvaljujući sumanutoj politici koju sprovode srpski vlastodršci, Srbija srlja u pravcu pridruživanja Evropskoj uniji, najbolesnijoj zajednici koju je evropski kontinent imao, još od vremena Inkvizicije. Mada tamo nikada neće stići, čak i ako ova zajednica nekim čudom opstane, sve snage postojećeg političkog kupleraja u Srbiji dale su se na posao da unište ono što je ostalo od ove zemlje, samo da bi ona bila bliže epicentru velikog zla koje je snašlo evropske narode.

I ne samo Evropska unija, nego i ceo Zapad, danas su potonuli u mrak pederastije, pedofilije, istopolnih brakova, razbijanja porodice i uništenja svega što je evropsku i hrišćansku civilizaciju održalo do danas. Vlada Aleksandra Vučića, ponosi se brojem gejeva među ministrima, kako bi što više ličila na evropske vlade i njene diplomatije u kojima glavnu reč vode homoseksualci, transseksualci i osobe koje se izjašnjavaju kao „bespolne“. Treba li ova suluda stranputica Srbiji? Kuda ide ovaj svet?

 

                  Nikola Vlahović

SLOBODA MISLJENJA I GOVORA JE OGRANICENA NAMETANJEM TUDJIH POTREBA-5

 

Sistematsko uništenje etičkog, moralnog, hrišćanskog i uopšte ljudskog u evropskoj civilizaciji, približilo se svome vrhuncu. Ili će ovaj kontinent čiju sudbinu deli i Srbija, pružiti otpor užasnom plesu smrti, divljanju Sodome i Gomore, pederastije, gej-brakova, agresivne transeksualne propagande, pedofilije, ili ga više neće biti. Ne, onakvog kakav je bio tokom svoje duge i burne istorije…

Prve žrtve globalnog nasilja postale su porodice i najmlađi naraštaji, a preko njih i čitave države i društva, koja su suočena sa „novim pravilima“, da je sve ono što je do juče bilo ispravno, sada pogrešno i naopako, pa čak i zakonom zabranjeno!

Da bi ovaj užasni projekat uspeo, ubrzano se menja i profil ličnosti na čelnim pozicijama u evropskim institucijama. Gej-diplomatija, postala je deo evropskog političkog bića, a pripadnici takozvane gej-lezbo zajednice, precizno su raspoređeni u administraciji EU, na mestima odakle se donose sudbinske odluke za sve zemlje članice i one koje to hoće da budu.

Ubrzano se menjaju zakoni, pa i ustavna načela na štetu porodice i braka. Potpredsednik Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček, predvodnica lezbijske zajednice u Austriji, koja je istovremeno i izvestilac EU za Kosovo, ozbiljan je promoter ideje da takozvani gej parovi usvajaju decu.

Gej-diplomate, ministri spoljnih poslova, poput doskorašnjeg nemačkog Gvida Vestervelea, austrijskog Sebastijana Kurca, letonskog Edgarsa Rinkevičsa (koji se javno pohvalio preko društvenih mreža da je homoseksualac) i mnogih drugih, danas su postali deo „nove političke kulture“ u Evropskoj uniji. Svi oni ozbiljno rade na preuređenje tradicionalnog evropskog duha, kulture i nasleđa, koristeći u te svrhe najjaču propagandnu mašinu koja je ikada u istoriji postojala.

Na takav način je, preko EU institucija, zapodenut specijalni rat protiv tradicionalne Srbije, koja je vekovima bila postavljena na pravoslavnoj veri, svetosavlju, ali i na temeljnim vrednostima evropske civilizacije kakvu smo do sada poznavali.

Nasilje nad zdravim razumom dobilo je preko politike Evropske unije i neke nove oblike. Tako je još 2008. godine, predstavnica za medije kancelarije Saveta Evrope u Beogradu, Monika Lajhner, upozorila domaće političare da gej i lezbo populaciju čini 10 odsto stanovništva u Srbiji (nigde nije navedeno ko je i kako utvrdio ovaj broj!), te da će preko odnosa države prema njima biti procenjivana i spremnost Srbije za ulazak u EU.

Srpskim vlastodršcima nije trebalo dva puta ponavljati ovo upozorenje. U kratkom vremenskom roku, poslednja Tadićeva vlada i prva i poslednja Vučićeva vlada, učinili su sve da na velika vrata u stranačke odbore, državne institucije i na čelo javnih preduzeća, postave što više homoseksualaca, lezbijki, biseksualaca, transeksualaca…Ova akcija je odmah dobila i svoje „priznanje“ iz evropskih centara moći.

Bivši državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić, pohvalio se svojevremeno da je Srbija na listi u krugovima međunarodnih gej-diplomata, kao „atraktivna“, zbog toga što je posebnim zakonom odobrila da boravišnu dozvolu dobiju i njihovi gej-partneri koje ovde dovode prilikom zvaničnih poseta.

Bio je to mali, ali važan korak za kriminalizovane i izopačene srpske vlastodršce i njihove vođe, koji vode Srbiju u deveti krug evropskog pakla.

Sve je dobilo i „dublji“ smisao, kad je 19. maja 2013. godine, tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele došao u svoju radnu posetu Srbiji. Ovdašnja javnost je znala da je ovaj diplomata po svojoj seksualnoj orjentaciji homoseksualac i da sa sobom, prilikom državnih poseta, vodi i svoga partnera.

Ali, niko nije mogao ni da pretpostavi da će Vestervele, umesto u nekoj službenoj rezidenciji, prenoćiti u Jajincima, u kući svoga domaćina, predsednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića.

Istovremeno, u nemačkoj štampi se tih dana pojavila i informacija da „Vestervele ne vodi svoga partnera u zemlje gde vlada homofobija, te ni Srbija nije izuzetak u tom smislu“. Ali, ovaj gej-diplomata nije imao razloga da se žali. Vučić ga je primio kao svoga!

 

       Evropski danak u krvi

 

Takozvana multi-tolerancija, taj poslednji stadijum zapadnjačkog ludila, „deo globalnih standarda“ koji ima ideju da uništi ceo svet, već odavno je pribegao izbacivanju prirodnog pola iz svih ličnih dokumenata, pa tako i iz pasoša!

Reč je o zastrašujućem projektu uvođenja „trećeg pola„, koji se sada isprobava u Australiji i na Novom Zelandu, ali i u nekim zemljama EU. Do sada su u pasošima, u rubrici pod nazivom „pol“, bile su samo dve mogućnosti – „muški“ i „ženski“ pol , tj. bila su dva polja i u jednom od njih je stajala oznaka. A sada ima tri kvadrata. Treći kvadrat obeležen je (latiničnim) slovom „H“.

Taj treći pol su, osim u navedene dve države, uveli na Tajlandu, a od 1. novembra 2013. to treće polje se pojavljuje u pasošima prvo Nemačke, a zatim ubrzo i u zemljama svih drugih država evrozone.

Nakon toga će, u vrlo kratkom roku, to polje „H“ pola, potpuno izbaciti i prirodnu pripadnost određenom polu iz lične dokumentacije u Evropskoj uniji (gde Vučić hoće po svaku cenu).

Nasilje gej aktivista i gej-političkih elita koje se sporovodi nad celom zapadnom civilizacijom, kako u Evropi, tako i u Kanadi, Americi, Novom Zelandu i Australiji, dostiglo je granicu koja je nepodnošljiva.

Naime, pogranične policije na Zapadu danas već uobičajeno imaju obavezu da službeno zabeleže da je neko „strejter“ (dakle, heteroseksualac), „gej“, „lezbijka„, „biseksualac“, „transvestit“ ili „transgender„.

Ne postoji muški ili ženski pol.Strejteri“ su, kao što se vidi, u manjini. Lingvistički i na svaki drugi način, muškarac i žena su brutalno izbrisani kao kategorija!

Norveška, koje sebe ističe kao zemlju potpune demokratije, danas je jedan od glavnih izvoznika „civilizovanog fašizma“. Zakoni Norveške kažu da je svako dete vlasništvo države, i da je ono samo „pozajmljeno“ roditeljima na vaspitavanje u skladu s potrebama države! Hraniteljstvo je u Norveškoj i još ponekim „civilizovanim“ i „demokratskim“ sistemima vrlo unosan posao koji donosi milijarde dolara prihoda.

Zakoni, poput ovih u Norveškoj, omogućavaju svakome, a najčešće gej-parovima, da dobiju tuđe dete na staranje. Dovoljno je samo da prijave biološke roditelje kao nesposobne da budu staratelji i da, bez provere, samo na osnovu jedne izjave, dete bude oduzeto od onoga ko ga je rodio. Mogućnost da ga ponovo dobiju, skoro da ne postoji! Na taj način je više od 200 hiljada najmlađih građana Norveške, jednostavno oteto od svojih bioloških roditelja.

U kom pravcu ide evropska, ali i celokupna zapadna, hrišćanska civilizacija, dovoljno govore i ovi podaci…U Britaniji je roditeljima kojima je oduzeto dete zabranjeno o tome u medijima da govore i za takav „prestup“ sledi kazna do dve godine zatvora!

Oduzetu decu u Britaniji šalju odmah u hraniteljsku porodicu, a zatim idu u tajno usvojenje, čak i kad se dokaže da je cela intervencija bila protivzakonita i neopravdana. U Norveškoj deci u jaslicama čitaju bajke o princu koji se zaljubio u kralja, u Švajcarskoj je 30.000 dece oduzeto tradicionalnim roditeljima i već predano istopolnim, u Danskoj na stubovima stoje oglasi: ‘Iznajmljuje se konj za intimne odnose’.

U Americi se sprovode izbori lepote među transvestitimadečacima od 6 godina, u Norveškoj će se u školskom programu za prvake pojaviti predmet ‘Incest’, u Kanadi je pedofilija službeno priznata seksualna orijentacija, u Holandiji legalno postoji stranka pedofila…

Krajem 2012. godine, vodeće predstavnice feminističkog pokreta u Evropskom parlamentu predložile su izglasavanje zakona koji zabranjuje svu klasičnu dečiju književnost u Evropi.

Reč je o nezapamćenoj inkviziciji i pranju mozga, od najranijih dana. Srećom, ta akcija nije prošla, što ne znači da uskoro neće, sudeći po broju devijantnih ličnosti u klupama Evropskog parlamenta.

Holandska pedofilska stranka u svom programu propagira da se deci od 12 godina da pravo glasa, da im se da dozvola za upotrebu lakih i teških droga, zatim pravo da samostalno odlučuju s kim će živeti, pa čak i pravo na seksualne odnose sa životinjama!

U programu ove zločinačke organizacije piše i to da bi lake droge trebalo legalizovati za decu od 12. godine, uz upozorenje o opasnostima koje prekomerna upotreba donosi, a teške bi, po zakonu, bile dostupne svakome ko navrši 16 godina.

O ovome je i londonski „Gardijan“ svojevremeno pisao, ističući da je Holandija osnivanjem stranke pedofila učvrstila reputaciju „socijalno najliberalnije zemlje u Evropi„! Čak i holandski Apelacioni sud je odbacio zahtev antipedofilskih aktivista za zabranu stranke koja želi da smanji starosnu granicu za stupanje u seksualne odnose na 12 godina i zalaže se za legalizaciju dečije pornografije. Nedavno je u Oslu, glavnom gradu Norveške, održan i prvi dečji „gej-festival„, što je dočekano sa odobravanjem čak i u parlamentu te zemlje!

 

       Obamini gej-zakoni, prve gej-crkve, gej-parade…

 

Zahvaljujući nizu zakonskih propisa koje je na radost izopačene Amerike doneo Barak Husein Obama, u vojsci SAD su sada i zvanično dozvoljeni seksualni odnosi sa životinjama, pošto je prihvaćen odgovarajući amandman na Jedinstveni kodeks vojnog pravosuđa, čiji je član 125. ranije zabranjivao razvrat i sadržavao poseban paragraf o sankcionisanju sodomije. Obama je i to ukinuo.

Nakon što se njegova supruga Mišel „odvojila od bračnog kreveta i trpeze„, zbog njegove nastrane seksualnosti (javnost je obavestila da će do kraja njegovog mandata biti samo „službeno“ prva dama SAD), Obama se dao svom snagom u donošenje zakona koji su doveli gej zajednicu u položaj superiorne vrste.

Prema pisanju ruskog analitičara Nikolaja Mališevskog, to je otišlo toliko daleko da je Obama kao preduslov za dobru saradnju SAD i Rusije, postavio pitanje dovođenja homoseksualaca u poziciju da upravljaju ruskom državom!

Treba naglasiti i to da je Barak Husein Obama prvi predsednik SAD, koji je iz korpusa ljudskih prava izdvojio prava homoseksualaca i transseksualaca, te ih je zvaničnom direktivom, još u decembru mesecu 2011. godine, podigao na nivo prioriteta američke spoljne politike!

Tada je svim vladinim agencijama poslao memorandum sa njegovim potpisom, u kome se nalaže da američka diplomatska i finansijska pomoć mora da bude na usluzi takozvanim LGBT osobama, u svim državama gde SAD imaju diplomatsku misiju!

Na vidiku je i stvaranje prve crkve za homoseksualce. Višestruko kompromitovani Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej, bio je pre izvesnog vremena u poseti ženi-arhiepiskopu Švedske, Antje Jakelen, koja je poznata kao najaktivniji borac za legalizaciju homoseksualnih brakova.

Jakelen se javno izjašnjava za gej-ideologiju i propagandu svakog razvrata, sve pod izgovorom tolerancije i „poštovanja različitosti„. Ova žena, koja je luteranski jeretik, obavlja i venčanja homoseksualaca još od 1. novembra 2009. godine, a javnost u Švedskoj je upoznala bolje, kad je isplela tepih u bojama gej-zastave, kojim mladenci istog pola hodaju na venčanju.

U Skandinaviji ima i retkih glasova razuma, pa je tako u Finskoj, vođa hrišćanskih demokrata i episkop iz Tamperea, oštro napao homoseksualne brakove, i usvajanja dece od strane homoseksualaca. Ali, u Finskoj je na sceni masovna propaganda odricanje od Crkve, i njegov glas je usamljen. U Austrijskim crkvama, homoseksualce već biraju u parohijske savete.

Na teret zemalja koje su se okrenule ka „evropskim integracijama„, kao što je Srbija, stavljena je i obaveza održavanja gej-parada, koju su ovdašnji homoseksualci nazvali cinično – „Parada ponosa“.

Uz veliku podršku evroatlanskih institucija, ove parade se održavaju kao vid masovnog „preobraćanja“ građana u „zaostalim, konzervativnim i patrijahalnim“ državama (tako se i Srbija tretira u zapadnim centrima moći), sa ciljem uspostavljanja sistema u kome će diktatura manjine nad većinom biti čak i zakonski propisana!

Tako se u Srbiji zakonima koji štite prava homoseksualaca i takozvanih „transrodnih“ manjina, pretvorio u teror te manjine nad većinom. Načela o slobodi pojedinca ili manjine, zapisana još u Francuskoj buržoaskoj revoluciji, danas su zgaženi u ime sodomije, pedofilije i prava izopačenih. Zakoni koji su sankcionisali ovo zlo, polako ustupaju mesto zakonima koji ga glorifikuju. Srbija i srpsko zakonodavstvo, prate ovaj „trend“…

Valjda da ne bi zaostali za evropskom homoseksualnom politikom, Vučić je u svoju vladu, ali i na čelo javnih preduzeća, u Privrednu komoru Srbije i u mnogim drugim institucijama, doveo „ugledne“ homoseksualce, koji, valjda, treba da služe kao dokaz da je Srbija „odmakla“ u evropskim integracijama.

 

       Put ka nestanku bele rase: žene bez muževa, deca bez roditelja

 

Francuski Nacionalni centar za demografska istraživanja, analizirao je uzroke velikih problema koji iznutra nagrizaju francusko društvo i ugrožavaju njegov opstanak. Rezultati su predati na uvid francuskom parlamentu. Reč je o velikoj studiji koja se bavi izučavanjem stanja o instituciji braka u Francuskoj, i ustanovila da brak već odavno nije preovlađujuće veza između muškarca i žene, nego su to postali vanbračni odnosi.

Izveštaj navodi da od svakih deset oženjenih (udatih) osoba, postoji devet osoba koje žive vanbračnim životom tj. čiji brak nije legalizovan zakonom, a što je rezultat međusobnog dogovora između dva supružnika da zajedno žive bez ikakvog bračnog ugovora: crkvenog, građanskog ili običajnog.

Reč je o novostvorenom odnosu koji se i u službenim dokumentima Evropske unije naziva „otvorenom vezom“, u kojoj žena i muškarac samo formalno žive zajedno i povremeno „konzumiraju“ svoju polu-zajednicu, ali su slobodni da opšte i sa drugim muškarcima, ženama, gej pojedincima ili parovima, kao i transeksualcima.

I u Srbiji je od nedavno počeo da se koristi termin življenja „u otvorenoj vezi„, mada Srbija još nije postala žrtva ove pošasti u meri u kojoj je to Francuska ili neke druge zapadneoevropske zemlje. Termin „otvorena veza“, direktno je plasiran iz Amerike, preko filmova i takozvanih društvenih mreža.

Izveštaj francuskog Nacionalnog centra za demografiju dalje navodi da sve žene u ovoj zemlji, čija starosna dob ne prelazi dvadeset i šest godina, kao i muškarci čija starost nije veća od dvadeset i osam godina, žive pod jednim krovom bez ikakve legalne ili zakonske veze. Broj takvih je mnogo veći od broja legalno oženjenih iste starosne dobi.

Ono što izveštaj naziva „slobodnim ugovorom“ ili „slobodnom vezom„, postalo je raširena moda u Francuskoj. Ovaj zapadni talas koji je zapljusnuo francusko društvo, iznedrio je i fenomen „majki bez muževa“.

Naime, polovine francuskih majki (tačnije 53 odsto) rađaju prvo dete van institucije porodice (iz vanbračnih odnosa). Procenat vanbračnih porođaja iznosi preko četrdeset odsto od ukupno registrovanih porođaja. To znači da se u ovoj zemlji svake godine rodi 300 hiljada novorodenčadi godišnje, koji će odrasti bez prisustva oca. Četvrtina od ovog broja, nikada neće upoznati svoga oca!

Postoji i nova pojava koja je počela da napada društva na Zapadu, i preti mu potpunim uništenjem. To je pojava novih definicija porodice, koje se razlikuju od prirodne definicije‚ po kojoj ona nastaje u vezi između čoveka i žene.

Ove nove definicije za porodicu pojavile su se na Svetskom kongresu o pitanjima žena, koji se održao još 1995. godine, pod imenom „Novi oblici porodice„. Ti takozvani „novi oblici“ porodice podrazumevaju da se ona može osnovati od dva muškarca ili dve žene i da nije neophodno da se ona sastoji od muškarca i žene. Ovaj novi oblik porodice postao je i zakonski priznat u mnogim zemljama na Zapadu.

U trenutku nastajanja ovog teksta, u Irskoj je na referendumu, velikom većinom izglasana legalizacija homoseksualnih brakova, što će biti dopunjeno zakonskim pravom da gejevi usvajaju i decu.

Kakve su posledice ove pošasti? Jedan karakterističan primer iz Amerike, rečito govori kako to izgleda…Naime, u jednoj opštinskoj kancelariji u Južnoj Kaliforniji, izvršen je upis novorođenčeta, od dva oca i bez majke. Ovaj proces se završio nakon što su dva oca-homoseksualca, iznajmili matericu žene i nakon što su kupili žensku jajnu ćeliju od jedne specijalizovane banke jajnih ćelija!

Seksualna izopačenost postala je u zapadnim društvima zaštićena od strane svih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Za homoseksualce i lezbijke su osnovane posebne asocijacije i organizacije koje sa ogromnim budžetima i armijama advokata, štite ili zastupaju njihove interese.

Krajem jula 1999.godine, jedna britanska sudnica dosudila je da troškove operacije promene pola, muškog u ženski ili obratno, snosi kasa za socijalnu solidarnost. Bila je to prekretnica u istoriji britanskog pravosuđa i uvod u Armagedon, koji danas razara britansko društvo, okupirano islamskim natalitetom, mnogoljudnim porodicama imigranata, i nagriženo iznutra-izumiranjem belog, anglosaksonskog čoveka.

Pre Olimpijade u Sočiju, kraljica ruske atletike, Jelena Isinbajeva javno je podržala ruski zakon o zabrani propagiranja homoseksualnosti među maloletnicima. Bila je to vest koju su svi zapadni mediji sa gnušanjem preneli. Ali, prema rezultatima istraživanja Centra za sverusko javno mnjenje, čak 88 odsto Rusa podržava ovaj zakon, koji se na Zapadu tumači kao dokaz suzbijanja prava LGBT osoba u Rusiji. Srećom, ruski narod i njegov duh, vera i tradicija, daleko su od globalnog zla koje ima za cilj da ubrzano uništi belog čoveka, hrišćanina.

I ne samo u EU, nego u celokupnoj zapadnoj kulturi, zapadnoj muzici, zapadnoj književnosti i zapadnoj umetnosti, „muškarci“ i „žene“ su izumrli kao dinosaurusi, a tamo postoje samogej“, „lezbijke“, „biseksualci“, „transvestiti“ i „transgenderi“.

Usput, pod parolom prava čoveka na izopačenost“ – prirodni pol prestao je da se zove prirodnim i normalnim. U međuvremenu, dok traje raspad evropske civilizacije, ceo kontinent je pod okupacijom afro-azijskih imigranata, a zločinačka ideja njegovog konačnog pretvaranja u „kontinent trećeg sveta“, skoro da je ostvarena.

Dakle, iz nekog svetskog centra moći, iskreno govoreći treba navesti da iza toga stoje Izabrani, oni koji su posle Hrista, da bi i tada uništili hrišćanstvo i hrišćane, stvorili i podstakli Muhameda Proroka da hrišćane uništi, krenuli su u napad na porodicu, kao osnovnu ćeliju društva.

Zacrtali su strategiju napada na hrišćanske crkve, uništavanja hrišćanske kulture i potpune okupacije Evrope, kao kulturnog i ekonomskog stecišta bele rase i hrišćanstva. Zadatak im je da Evropa nestane, i da na njeno tlo budu dovedeni drugi narodi, druge rase i religije, i da njime Izabrani vladaju kao sa robovima.

Rusija se, kao što se vidi, pokazala kao neosvojiva tvrđava takvoj zaveri.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI JE ZAKONOM ZAŠTIĆENA PLJAČKA U JAVNIM NABAVKAMA

10. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Srbija je u proteklih 14 godina izgubila oko 10 milijardi evra zbog korupcije u javnim nabavkama, a gde je taj novac nestao nije teško pogoditi. Više puta objavljeni podaci o preko 100 milijardi dolara iznetih iz Srbije, dovoljno govore o tome. Takođe, važno je reći i to da Srbija godišnje troši tri milijarde evra za javne nabavke, a korupcija i pljačka traje redovno, uz nesebičnu pomoć pravosuđa. Na taj način akteri uvek ostanu nekažnjeni, a trag opljačkanom novcu se redovno gubi.

Bivši šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Vensan Dežer, tvrdio je pred kraj svog mandata, da Srbija na javnim nabavkama godišnje gubi oko milijardu dolara. Ovu informaciju niko nikada nije demantovao, a sve govori da je takvo stanje i danas.

Samo godinu dana posle poslednje izmene Zakona o javnim nabavkama sprema se nova izmena! Cilj te izmene može biti samo izmišljanje novih oblika otimanja preko javnih nabavki.

 

                    Milan Malenović

OBAVEZAN MITO KAO SKRIVENA PLJACKA

 

Najveći izvor visoke korupcije, odnosno davanja mita najvišim državnim službenicima, su javne nabavke. O kolikom novcu se tu radi, vidi se već iz pregleda statističkih podataka.

Za 15 godina privatizacije Srbija je dobila između 2,6 milijardi evra (kako tvrde stručnjaci) do tri milijarde evra (kako tvrdi vlast). Direktne strane investicije u Srbiju 2013. godine (za 2014. još nema pouzdanih podataka) iznosile su između 1,229 milijardi evra i 1,485 milijardi evra, u zavisnosti koju metodologiju obračunavanja primenjujemo.

Istovremeno, na javne nabavke se iz republičkog i budžeta lokalnih samouprava godišnje izdvoji između 2,5 i 3 milijarde evra. Vlastodršcima je, zato, daleko najisplativije da se ugrađuju u javne nabavke, nego u bilo šta drugo šta se dešava u Srbiji, mada su njihovi lepljivi prsti svuda umešani.

Od 2013. na snazi je novi Zakon o javnim nabavkama, čija se izmena najavljuje već za ovu godinu. Iako je na papiru sve u najboljem redu, iskustvo pokazuje da ni izbliza nije tako. Da nešto ne valja vidi se već iz činjenice da na najvećim konkursima uvek učestvuju ista preduzeća, što pokazuje da privrednici nemaju poverenja u vlast i da smatraju da je glupo da investiraju u nabavku konkursne dokumentacije i izradu ponude kada se pobednik unapred zna.

Postoje tri najčešće metode korupcije u javnim nabavkama. Prva je saradnja davalaca usluga sa državnim službenicima, gde ponuđač, da bi dobio posao, daje proviziju službeniku. Tu spadaju i česte izmene ugovora o nabavci, čime se drastično povećava prvobitna cena iz ponude.

Drugi način je kada se davaoci usluga dogovore o ceni koja je daleko iznad tržišne. Potom se ponuđač koji je izgubio tender pojavljuju kao podugovarač pobednika.

Treći je unapred prilagođen postupak nabavke i obelodanjivanje tenderskih informacija. Rezultat je da u tom slučaju ponudu šalje samo jedan, ili svega nekoliko ponuđača, zato što je tender namešten za određenog davaoca usluge. U Srbiji, svaki treći ugovor između preduzeća i javnih zvaničnika uključuje i davanje mita kroz razne oblike (novcem, robom ili uslugom).

Izbori državnih dobavljača i izvođača sve više postaju problematični. Republička komisija za zaštitu prava ponuđača u drugoj polovini prošle godine rešavala je čak 1.094 žalbe, 28 odsto više nego godinu ranije. Od toga je u čak 65 odsto slučajeva ustanovljeno da je žalba bila opravdana, dok ranijih godina prosek osnovanih primedbi nije prelazio 60 odsto.

Dakle, stanje je sve gore! Izveštaj ove komisije i Uprave za javne nabavke pred Odborom za finansije Skupštine Srbije biće uskoro jedan od povoda za izmene Zakona o javnim nabavkama.

 

       Novi zakon neće ništa promeniti

 

Zvanično, vladajuća stranka pokušava da nađe slabe tačke pa se već unapred hvale kako će biti kažnjen svako ko sabotira nabavke ili će biti isključen iz procesa javnih nabavki.

U perspektivi je, ustvari, donošenje takvog zakonskog akta kojim će pljačka u javnim nabavkama biti zaštićena kao i učesnici u toj pljački. Naručilac javnih nabavki u sadašnjoj situaciji, nekada i mesecima ne donosi odluku ko će dobiti posao.

To znači da se vrši pritisak na najpovoljnijeg ponuđača da se povuče iz postupka. Ovo stanje će se zakonom tako regulisati da će naručiocu (čitaj, predstavniku vladajuće koalicije), biti omogućeno da bez brige angažuje koga on hoće i da od njega kupuje za državne pare šta god hoće. Važno je samo da bude "transparentan" Vođi i njegovim "blagajnicima".

Kako ova "transparentnost" tačno izgleda vidi se iz primera nemačke firme "WMT Engineering & Service GmbH". Ova kompanija se bavi revitalizacijom postojećih i izgradnjom novih deponija za otpad. Njihova specijalnost je izgradnja deponija po najvišim standardima Evropske Unije.

Zahvaljujući takvom načinu rada i saradnji sa ovom kompanijom, Hrvatska je, na primer, za saniranje starih i izgradnju novih deponija platila iz budžeta samo 20 odsto ukupnih troškova, dok je ostatak finansiran preko dobijanja bespovratnih sredstava iz različitih evropskih fondova.

Početkom februara ove godine, predstavnici WMT-a su posetili i Niš koji ima velikih problema sa deponijom na Bubnju čije otpadne vode ugrožavaju zdravlje stanovništva. Nemačka delegacija je tada razgovarala sa članom gradskog veća zaduženom za komunalne poslove Milošem Banđurom. Na kraju je dogovorena razmena određenih podataka koji bi nemačkoj strani dali mogućnost izrade stručne analize i predloga sanacije, kao i nov razgovor nekoliko meseci kasnije.

Na žalost nemačkog preduzeća, ni jedan član njegove delegacije ni na koji način nije Banđuru dao do znanja da će biti nagrađen ako upravo ova kompanija dobije posao za čiju realizaciju je i EU već obezbedila deo sredstava.

Pošto je gradska uprava dostavila WMT-u tražene informacije, ugovoren je novi sastanak na kome bi nemačka strana iznela konkretne predloge sanacije. Ni prilikom dogovaranja tog sastanka niko zvaničnicima u Nišu nije pomenuo "proviziju", odnosno mito, pa se sve dalje odigravalo na sramotu Niša i cele Srbije.

Sastanak je bio ugovoren sa pomenutim Banđurom, ali se on na istom, održanom krajem maja ove godine, nije pojavio. Sugrađani su ga videli kako u to vreme sedi u kafiću u blizini niškog sedišta Srpske napredne stranke, čiji je član. U poslednjem trenutku je, pravdajući se obavezama, sastanak otkazao i gradonačelnik Niša Zoran Perišić, takođe član SNS-a.

Umesto nadležnih i stručnih osoba, nemačku delegaciju su primili partijski funkcioneri naprednjaka: koordinator za Niš Milan Stanojković i Žarko Đorđević. Na ovaj način je delegaciji, koja je prešla nekoliko hiljada kilometara kako bi sa kompetentnima konkretno razgovarala o rešavanju problema koji tišti sve Nišlije, stavljeno do znanja da sve odluke o javnim nabavkama, a u to spada i pomenuti posao saniranja deponije, donose isključivo aparatčici Srpske napredne stranke i to nakon izvršene analize isplativosti posla za njih same i za stranku kojoj pripadaju.

Novi Zakon o javnim nabavkama ništa neće promeniti u neodgovornom ponašanju odgovornih koji javnim nabavkama ne pristupaju za dobrobit naroda, već isključivo svoga džepa.

I dosadašnja zakonska rešenja su bila dosta dobra, ali je najveći problem bio što se nisu sprovodila, ponajviše zato što nije postojala sankcija za neodgovornost nadležnih. A nje nema ni u nacrtu novog Zakona o javnim nabavkama.

 

       Državnim funkcionerima mito od 30 odsto

 

Poznato je da je vođa naprednjaka Aleksandar Vučić zaljubljen u arapske šeike i njihove dolare koje nemilice stavlja u svoj džep. Njihov plan je da se kroz radove na pripremi zemljišta za „Beograd na vodi" izvuku stotine miliona evra iz budžeta i prebace na privatne račune.

Da bi se pristupilo realizaciji tog projekta potrebno je izmestiti Glavnu železničku stanicu u Beogradu na novu lokaciju, a to je takozvani „Prokop" koji se bezuspešno gradi već decenijama.

Kako bi se završio „Prokop" Srbija se zadužila kod Vučićevih arapskih partnera, ovoga puta ne iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, već iz Kuvajta. Radi se o svoti od preko 25 miliona evra.

Postupajući po aktuelnom Zakonu o javnim nabavkama naručilac posla, u konkretnom slučaju „Železnice Srbije" a.d. je o nameri raspisivanja konkursa 20. maja 2013. obavestio Upravu za javne nabavke.

U istom dopisu navedeno je da procenjena vrednost javne nabavke iznosi 20.250.000,00 evra. Rešenjem od 14 juna 2013. godine, Uprava za javne nabavke imenovala je „Toplički centar za demokratiju i ljudska prava" iz Prokuplja za građanskog nadzornika u postupku ove javne nabavke.

Po Zakonu je posao građanskog nadzornika da, kao neutralna strana, nadgleda sprovođenje tendera. U ovom slučaju je izabrano iskusno udruženje, javnosti poznato po otkrivanju afere nepostojeće elektronske prezentaciije Ministarstva za ekologiju, kada je bivši ministar Oliver Dulić svojim prijateljima za to platio 25.000 evra iz republičkog budžeta.

Pošto su se stekli zakonski uslovi, odluku o pokretanju postupka javne nabavke naručilac je doneo 17. septembra 2013. godine (broj odluke 300/2013-1068). Ukupna procenjena vrednost nabavke iznosila je 3.000.000.000 dinara, što je u odnosu na vrednost iz Plana nabavki (20.250.000 evra), prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja Odluke, bilo više za 5.924.767.17 evra, odnosno za 29,25 odsto.

„Železnice Srbije" 15. januara 2014. godine na Portalu javnih nabavki i svojoj internet strani objavljuju poziv za podnošenje ponuda i konkursnu dokumentaciju, a da o tome, kao i u slučaju pokretanja postupka javne nabavke, nije obavestila građanskog nadzornika.

Sadržina poziva za podnošenje ponuda bila je u suprotnosti sa prethodnim obaveštenjem, u delu u kojim je naručilac na nedvosmislen način iskazao nameru da zaključi 10 ugovora, jer se ovog puta tražio jedan ponuđač koji bi realizovao svih deset poslova. Samim tim su u startu već iz trke bile isključene manje firme koje nisu u stanju da same prihvate ovako zahtevan posao.

Građanski nadzornik je iz sredstava javnog informisanja saznao da je objavljen poziv za podnošenje ponuda, odnosno da je postupak javne nabavke pokrenut, te je zbog toga 16. januara elektronskom, a 17. januara preporučenom poštom uputio dopis tadašnjem generalnom direktoru naručioca, Dragoljubu Simonoviću, i obavestio ga da je postupanje naručioca u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama.

Odgovor u propisanoj formi nikada nije dobio.

Umesto pismenog odgovora direktora, predstavnik pomenutog udruženja građana je na sastanku sa članovima tenderske komisije dobio usmene odgovore koji su njega, kao i javnost, ostavili bez teksta. Na pitanje zašto shodno Zakonu nije na vreme i od strane nadležnih obavešten o pokretanju postupka, odgovoreno mu je: „Eto, i to se dešava".

Odgovor na pitanje zašto se, suprotno Odluci koju je odobrila Uprava za javne nabavke, umesto deset pojedinačnih partija raspisuje zbirni tender za sve, odgovor je glasio kako je tako praktičnije i jeftinije za „Železnice Srbije".

Ako je tako jeftinije, zašto je konačna cena viša za skoro šest miliona evra u odnosu na onu predviđenu prvobitnom Odlukom? Na ovo su članovi komisije rekli da imaju pravo na povećanje od deset odsto u slučaju skoka cena. Prevideli su pri tome dva detalja: povećanje iznosi skoro 30 odsto i javnost, za razliku od članova Komisije, zna matematiku.

Konačno, članovi Komisije nisu umeli da objasne ni zašto, suprotno Zakonu, nisu sproveli istraživanje tržišta pre određivanja vrednosti naručenih radova. Kako su onda, uopšte došli do pomenute cifre?

U suštini, radi se o tome da predviđeni radovi neće koštati ni 20 miliona evra, a razlika od šest miliona evra je provizija za naprednjačke kadrove na čelu države i „Železnica". Želja vlastodržaca je da se do poslednjeg centa iskoristi odobreni kuvajtski kredit, koji neće oni vraćati, već pošteni građani kojima se upravo zbog takvog ponašanja vlasti smanjuju prihodi, a povećavaju rashodi za takse i druge državne namete.

Ako pomenutu „proviziju" od 30 odsto uzmemo kao uobičajenu, ispada da nas kod prosečne vrednosti javnih nabavki od tri milijarde evra godišnje, košta skoro milijardu evra! Zbog toga što su državni funkcioneri u Srbiji nezajažljivi kad je primanje mita u pitanju.

Poređenja radi: planirani budžetski deficit ove godine je ispod dve milijarde evra i više od njegove polovine bi i bez smanjenja penzija i otpuštanja zaposlenih ili povećanjem cene struje bilo sanirano ukidanjem „provizija" na javne nabavke i to samo doslednim sprovođenjem zakona.

 

    A 1. Nova izmena Zakona o javnim nabavkama

Ministri i vladini "stručnjaci" sa kupljenim diplomama i doktoratima svakog dana javnosti dokazuju kako nisu dorasli funkcijama koje obavljaju. Samo godinu dana posle poslednje izmene Zakona o javnim nabavkama sprema se nova izmena i to ne samo zato što aktuelna rešenja nisu dobra, već i da bi se još više olakšalo nekažnjeno nepoštovanje onih propisa koji su za narod i budžet dobri, ali ne odgovaraju političarima naviklim na mito.

 

   A 2. Ko kupuje državnim parama, sklon je korupciji

Vrednost javnih nabavki na godišnjem nivou u Srbiji je oko 4 milijarde evra, što čini oko 15% društvenog proizvoda. Svaki procenat ušteda dakle ima veliki značaj. Za razliku od kupovine za sopstvene potrebe, lice koje kupuje državnim novcem nema motiv za najefikasnije trošenje sredstava i podložno je korupciji. Osnovni mehanizmi za promenu postojećeg modela ponašanja su ozbiljniji pravni okvir, stroža budžetska i eksterna finansijska kontrola, obezbeđivanje transparentnosti postupka i efikasne konkurencije među ponuđačima, kao i delimična centralizacija javnih nabavki.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREMIJEROVA ULOGA U AMERIČKO-EVROPSKOM PROJEKTU STVARANJA „POSTKOSOVSKE SRBIJE“ !??

21. маја 2015. Коментари су искључени

 

Vučićevo vreme je isteklo. Nametljiv i agresivan, u skladu sa svojim karakterom, diktator je sagoreo u želji da vlast čuva uništavanjem svih i svega oko sebe. Sa druge strane, iako trenutno nema stranku i medije na svojoj strani, Tomislav Nikolić je sačuvao dovoljno kredibiliteta za novi početak. Vučićeva nemoguća misija (EU i NATO pakt) već je propala. Nikolićeva "ruska misija" već donosi rezultate. Očigledno je da će Nikolić politički nadživeti Vučića i da će uspeti da Vučića smesti na deponiju ružne prošlosti, konstatuje Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, lista Nacional, dugogodišnji urednik Pravde i bivđši saradnik Aleksandra Vučića.

 

                        Predrag Popović

PUTOKAZ ODLUKE-1

 

Ima mnogo sličnosti između Aleksandra Vučića i Adolfa Hitlera. Obojica su došli na vlast posle izbornog neuspeha, prevarnim radnjama preuzeli kontrolu nad državnim aparatom, medijskim lažima stvorili kult ličnosti, zaveli diktaturu i uveli svoj narod u katastrofu.

Razlika ipak postoji, Hitler je znao kad mu je došao kraj. Vučić ne zna, iako je očigledno da se Srbija probudila iz političke narkoze.

Uzalud režimski mediji 24 sata dnevno sprovode kolektivnu hipnozu, ništa ne može da spreči propast Vučićevog diktatorskog koncepta. Uništeno je sve čega se dohvatio.

Država je zadužena za dodatnih osam milijardi evra, industrijska proizvodnja je manja za 7,7%, budžetski deficit je 6,6%, BDP je pao za 2,5%, rastu samo javni dug i broj nezaposlenih, kojih ima više od 786.000.

Kao i u ekonomiji, istim katastrofalnim rezultatima rezultovali su i ostali Vučićevi eksperimenti. Prosveta je devastirana, zdravstvo je prepušteno na milost i nemilost Doktoru Tibiju – Zlatiboru Lončaru i njegovim poslovnim partnerima, policija je ponižena progonom žandara koji su okrivljeni jer su pokušali da red i mir odbrane od siledžije Andreja Vučića, a pravosuđe je obesmišljeno odbacivanjem tužbi protiv Sretena Jocića – Joce Amsterdama i blokadom svih postupaka protiv tajkuna optuženih za najteža dela.

Pre 20 godina, u krvi, naravno tuđoj, okončana je Vučićeva velikosrpska avantura. Kao što tada nije uspeo da digne karaule kod Karlobaga i Virovitice, sada mora da odustane od megalomanske zablude o izgradnji „Beograda na vodi". Kad je potpisivan ugovor o toj fatamorgani, Vučić je primao infuziju na VMA, nije hteo ni da prisustvuje sramoti za koju će, kad ludilo prođe, optužiti svog Malog i ko zna čije Arape.

Dok se on i njegovi najbliži – počev od bate Andreja, preko kuma Nikole Petrovića, pa do slugu Vulina i drugih ministara- rapidno bogate, daleko od medija državne institucije sprovode torturu nad građanima, plene imovinu i štancaju presude s drakonskim kaznama.

Političkim i finansijskim sponzorima Aleksandra Vučića, s adresama u Lengliju i Briselu, ne smeta ovakva tiranija. Svi gresi biće mu oprošteni dok izvršava naloge, posebno dva osnovna: priznanje albanske države Kosovo i uključenje Srbije u akcije NATO snaga protiv Rusije. Kao i sve dosadašnje zadatke, Vučić je spreman da izvrši i ove, bez obzira na trajnu štetu koju će time naneti Srbiji.

U tom poslu ima nekoliko olakšavajućih okolnosti: parlamentarna opozicija deli iste ili slične stavove, patriotske stranke su u haosu, intelektualci u apatiji, a strogo kontrolisani mediji ne ustupaju prostor kritici. Vučićevu idilu može da poremeti samo njegov politički tata – Tomislav Nikolić.

Mnogo je motiva za sukob Vučića i Nikolića. Naravno, bez obzira na način na koji se manifestuju i na reakcije koje izazivaju na političkoj sceni, u korenu svakog motiva nalazi se lični animozitet.

Vučić je jednostavniji – naprosto, koristi priliku da se iživljava nad čovekom kojem se šlihtao 20 godina. Trebalo bi ga razumeti. Vučić se nikada nije štedeo, vodio je tajne i javne ratove na sve strane, udarao i bio udaran.

Potpuno posvećen politikantskim aktivnostima, nervozan i agresivan, mogao je samo da se čudi i zgražava što svi – politički protivnici, stranačke kolege, birači, baš svi – više poštuju i vole Nikolića, opuštenog i nenametljivog.

Tu razliku su definisali i prema njoj se određivali Šešelj, Tadić, Dačić, stranci, tajkuni, pa i birači. Uzalud je Vučić okupirao scenu, znalo se da mu pripada samo sporedna uloga u radikalskoj i naprednjačkoj predstavi.

Frustracije, taložene godinama, Vučić je ispoljavao stalnim ogovaranjem i povremenim diverzijama. Ni u tome nije imao naročitog uspeha. Čak i oni koji su mu verovali da je Nikolić lenj i površan, pohlepan i podmitljiv, opet su se lakše i brže odlučivali za saradnju s njim, nego s Vučićem.

To se najjasnije ispoljilo u vreme puča u Srpskoj radikalnoj stranci. Strani i domaći sponzori te akcije hteli su da u nju bude uključen kolerični Vučić, ali isključivo pod kontrolom stabilnog Nikolića.

Priliku za osvetu Vučić je dobio ulaskom u vlast. Bez imalo griže savesti, prepustio se niskim strastima i ispoljavanju kompleksa niže vrednosti. Pod njegovom dirigentskom palicom medijski orkestar već tri godine satanizuje Tomu i njegovu porodicu.

Iako sve poluge vlasti drži Vučić, režimski novinari i većina lažnih opozicionara, među kojima prednjači Vojislav Šešelj, odgovornost prebacuju na Nikolića.

Naravno, Toma je zaslužio ovo što ga snalazi. Pobedom na predsedničkim izborima omogućio je Vučiću da uđe u vladu, uživi se u ulogu nacionalnog mesije i celu Srbiju pretvori u ogledno dobro vlastite patologije.

Sve mentalne i karakterne razlike, koje su i dovele do ovolikog animoziteta, u značajnoj meri inicirale su podelu na političkom i državnom nivou, pretvorivši Tomislava Nikolića u najvećeg i najozbiljnijeg opozicionara. Samo Nikolić ima nameru i mogućnost da se suprotstavi Vučićevom evroatlantskom fanatizmu.

Te razlike već su se ispoljile na najvažnijim pitanjima – odnosu Srbije prema Kosovu i Rusiji.

Posle bombardovanja SR Jugoslavije i otcepljenja Kosova i Metohije, Amerika je počela da sprovodi projekat stvaranja „postkosovske Srbije". U realizaciji tog plana učestvovali su svi srpski vladari od 2000. godine.

Premijer Zoran Đinđić je u februaru 2003. i javno odbio saučesništvo u toj akciji, a u martu je streljan. Pet godina kasnije, nakon albanskog proglašenja nezavisnosti Kosova, Vojislav Koštunica je „vratio mandat narodu" i suprotstavio se američkoj strategiji. Za kaznu, i on je likvidiran s političke scene.

Boris Tadić i Ivica Dačić nisu uspeli da kreiraju atmosferu u kojoj bi Srbija mogla da prihvati surovu stvarnost da je Kosovo susedna država. Za izvršenje tog posla osnovni uslov bilo je razbijanje Srpske radikalne stranke, predvodnika tzv. Patriotskog bloka, amortizovanje i manipulisanje stavovima polovine srpskih birača. To su obavili Nikolić i Vučić zajedničkim snagama. Međutim, kad su dogurali do finalne epizode, do poslednje obaveze – omogućavanja Kosovu da postane članica Organizacije ujedinjenih nacijaNikolić se zaustavio.

S Vučićem je lako, on odlično razume politiku „štapa i šargarepe". Nikolić je problematičan. Počeo je da razmišlja taktički, malo glavom, malo džepom – kaže za „Tabloid" sagovornik iz jedne zapadnoevropske ambasade.

Iako očekuje da i Nikolić „legne na rudu", taj diplomata priznaje da će se plan SAD i EU značajno zakomplikovati ukoliko predsednik Srbije nastavi da pruža otpor.

Srbija je učinila sve što je od nje zahtevano i faktički je priznala nezavisnost Kosova. Da bi državnost nove albanske republike bila zaokružena potrebno je još samo da beogradske vlasti ne sabotiraju njen prijem u OUN. Tu obavezu je preuzeo na sebe Aleksandar Vučić.

Pod kontrolom Tonija Blera i Alistera Kembela, koji su se istakli i tokom NATO agresije, Vučić namerava da na dva načina stvori okolnosti koje bi omogućile izvršenje zadatka. Prvu akciju je već počeo, a ona se zasniva na satanizaciji Srba i Srbije zbog ratnih zločina nad albanskim civilima na Kosovu i Metohiji.

U medijima je otvoren prostor za svedoke koji optužuju srpske policajce i vojnike za ubistva i progon nedužnih Albanaca, ali i za masakr srpskih dečaka u pećkom kafiću „Panda". Uskoro će biti emitovan dokumentarni film o zlodelima srpske paravojne jedinice „Šakali".

Takođe, najavljeno je otkrivanje još dve masovne grobnice, a dvojica visokih oficira javno su etiketirani kao ratni zločinci. General Momir Stojanović, danas narodni poslanik i predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti i funkcioner SNS-a, stavljen je na „crvenu listu" Interpola zbog sumnji da je učestvovao u zločinima kod Đakovice. Pod sličnim optužbama nalazi se i general Ljubiša Diković, aktuelni načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

Plasiranjem takvih informacija o bezbrojnim srpskim zločinima, Vučić i njegovi strani mentori nameravaju da kreiraju atmosferu u kojoj će i nacionalisti priznati da je NATO bombardovanje bilo opravdano.

Uporedo s tim manipulacijama, Vučić priprema uslove za održavanje referenduma za promenu Ustava. Pre svega, potrebno je promeniti Preambulu koja utvrđuje da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije", da ima „položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije" i da su „ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite interese Srbije na Kosovu i Metohiji".

Upravo te definicije autori Ustava iz 2006. i građani koji su na referendumu podržali te stavove istakli su kao osnovnu ustavopravnu vrednost. Međutim, takvu Preambulu Vučić danas smatra preprekom koja sprečava usmerenje Srbije prema evropskim integracijama i napretku.

Preko svojih saradnika i saveznika, premijer upozorava da bi Srbija, ako ne promeni Ustav, i ako se ne odrekne Kosmeta, ušla u „novu katastrofu" i „samouništenje". Otvoreno, bez uvijanja, bivši velikosrpski radikal, koji je i sam glasao za aktuelni Ustav, danas tvrdi da ga stavovi iz Preambule onemogućavaju u vođenju „adaptivne politike" i nameću mu principe koji „uništavaju efikasnost Srbije", „našu budućnost", a da pri tome „ne pružaju nikakve šanse da se povrati izgubljeno Kosovo i Metohija".

Za čudo, Vučić je u ovom slučaju sasvim u pravu. Ustav ga sprečava da dokrajči Srbiju. Zato će Ustav stradati.

Iako istraživanja pokazuju da čak 80% građana smatra da je Kosovo deo Srbije, u Narodnoj skupštini nema nijednog poslanika koji zastupa takav stav. Jednoglasno, sve stranke zastupljene u parlamentu prihvataju uslove koje nameću SAD i EU, pa i taj da se Srbija odrekne Kosova. Tiho, ali uporno, protivi se samo predsednik države. Samo Tomislav Nikolić obaveštava javnost o zamci koja se priprema referendumom za ustavne promene. Iako ne udara žestoko kao nekada, kada se zalagao da se Kosovo brani oružjem do poslednjeg Srbina, Nikolić nije spreman da prizna nezavisnost albanske države na „srpskoj svetoj zemlji".

Posle svega što je radio u poslednjih šest-sedam godina, teško je verovati da su ovakvi Nikolićevi stavovi motivisani samo iskrenim patriotizmom. Mnogo je izvesnije da se rukovodi praktičnijom potrebom.

U opštoj apatiji, u kojoj se opozicione stranke ponašaju kao deonička društva u kojima Vučić ima većinski paket akcija, Nikolićeve patriotske igre zaista mogu da mu vrate status lidera svih Srba s jačim nacionalnim nervom i da s lakoćom osvoji podršku velikog korpusa glasača koji trenutno lebdi u beznađu, između Šešelja, DSS i Dveri.

Da gura u tom smeru, potvrđuje i Nikolićeva podrška Rusiji. Bez obzira na brojne zahteve predstavnika Evropske unije, predsednik Srbije odbija da zaoštri odnose s Rusijom. Naprotiv, pozvao je i ugostio Vladimira Putina, organizovao svečanu vojnu paradu u Beogradu i išao na moskovsku proslavu Dana pobede.

Ne samo zbog tih postupaka, Nikolića ruski državnici doživljavaju kao „svog čoveka". Pored transparentnih izraza poštovanja, Rusi su spremni i na konkretnu saradnju s Nikolićem.

Jedan od istaknutijih moskovskih tajkuna, koji se istakao finansiranjem institucija Novorusije, na Putinovu preporuku nedavno je s Nikolićem sklopio dogovor o uzajamnoj pomoći. Taj bogataš je zainteresovan za investicije u srpskoj privredi, ali u medijima.

Nikolić mu je, navodno, obećao pomoć u kupovini Televizije Hepi, čiji vlasnik je Predrag Ranković Peconi. Interes je obostran. Rusima su potrebni mediji preko kojih će srpsku javnost obaveštavati o svojim pogledima na krizu u Ukrajini, odnosima prema NATO savezu, pa i o Kosovu i Metohiji. S druge strane, Nikolić zna da će mu, bez medijske podrške, s istekom predsedničkog mandata isteći i rok političkog trajanja, a sve ukazuje da mu se ne ide u penziju.

Tomislav Nikolić je napravio dve velike stranke. Radikalnu je već prežalio, ona odumire prirodnim putem. Bolja budućnost ne čeka ni Srpsku naprednu stranku. Vučićev agresivni diletantizam rasterao je finansijere, a ni reketiranje tajkuna više ne daje željene rezultate.

Bez para a s mnogo gladnih funkcionera i članova, SNS je upala u haos. Od 170 opštinskih odbora, s više od 80 upravlja beogradska centrala preko poverenika. U pojedinim gradovima – Niš, Užice, Vršac – SNS se pocepala na „nikolićevce" i „vučićevce". Jednostavno, prenaduvani balon se rasprsnuo, ni svemoćni vođa više ne može da lažnim obećanjima i brutalnim pretnjama održava zabludu o snazi SNS-a.

Na opštu žalost, Vučić je još jak u medijima, preko kojih pokušava da zaustavi pad stranačkog i ličnog rejtinga. Iako ne propušta priliku za kampanjske napade na Bojana Pajtića i Ivicu Dačića, dvojac koji mu smeta, najžešću hajku vodi protiv Nikolića.

Dok se Vučićeva prva supruga Ksenija ponosni mobilnim telefonom „Vertu", koji košta preko 7.900 evra, a njena naslednica Tamara dijamanstkom narukvicom od 130.000 evra, režimski mediji svakodnevno čereče predsednika i njegovu porodicu, analiziraju cene haljina, cipela, automobila…Napade, u kojima često učešće uzimaju i pojedini ministri, Vučić i Nikolić javno amortizuju bajkama o korektnoj saradnji.

Tomislav Nikolić ima našu podršku, ali ne i bezrezervno poverenje. Ako se odluči na novi politički početak i suprotstavljanje Vučiću, može da računa na nas – kaže za „Tabloid" jedan od visokih funkcionera Socijalističke partije Srbije i dodaje: – Ipak, moramo da budemo oprezni. Ne samo za nas, nego i za celu Srbiju bilo bi tragično kad bi se pokazalo da su Vučić i Nikolić u dogovoru igraju ovu igru. Kao, Vučić je evropejski fanatik, a Nikolić rusofil, pa samo, kao kečeri, glume rvanje.

Na svoj, podao i podrugljiv način, Vučić je u razgovoru s jednim stranim novinarom otkrio da nije kečer nego predator. Na pitanje da li je tačno da će SNS na sledećim predsedničkim izborima kandidovati ministarku Zoranu Mihajlović, premijer je odgovorio: „Ne znam ko će biti kandidat, znam samo da Srbiji treba novi predsednik".

Dakle, Nikolić nema mnogo opcija, ako ne želi u penziju, moraće da se odluči: ili da se bori za prevlast u SNS ili da, što je mnogo izvesnije, osnuje novu stranku. Snage ima, imaće i finansijere, kao i birače.

Pored političkih, ima i lične, pa i porodične motive. Osnovao je SNS, doveo je na vlast i završio na margini, bez realnog uticaja i moći. U politiku je uveo i sina Radomira, tako da sada ima razlog više da nastavi s borbom.

Uostalom, Vučićevo vreme je isteklo. Nepotrebno brz, nametljiv i agresivan, u skladu sa svojim karakterom, diktator je sagoreo u želji da vlast čuva uništavanjem svih i svega oko sebe.

Uzalud sve vesti RTS-a i Pinka počinju i završavaju s njegovim likom, uzalud se smeška i mršti na svakoj naslovnoj strani beogradskih dnevnih novina, građani ga više ne doživljavaju kao državnika, nego kao sablasnog klovna čija predstava gubi privid komedije i poprima razmere nacionalne tragedije.

S druge strane, iako trenutno nema stranku i medije, Tomislav Nikolić je sačuvao dovoljno kredibiliteta za novi početak. Bez obzira na generacijsku razliku, očigledno je da će Nikolić politički nadživeti Vučića. Nikolićev opstanak na političkoj sceni, a posebno u vlasti, ne može da garantuje bolju budućnost Srbije, ali pola greha će mu biti oprošteno kad Vučića najuri u prošlost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

KO STVARNO UPRAVLJA SRBIJOM?! AMERIČKI PROJEKAT ŠIRENJA DEMOKRATIJE DO UNIŠTAVANJA SVIH TRAGOVA SRBIJE I SRPSKOG NARODA!

 

Ne postoji nijedna evropska država koja je danas više ponižena i opljačkana od Srbije. Voljom grupe zapadnih zemalja, koja je zaslepljena mržnjom prema Rusiji, i Srbija je, kao najbliskija Rusiji, svrstana u one proklete i satanizovane države koje treba uništiti. Ali, za razliku od Rusije, Srbija ima izdajničku i plaćeničku vladu koja je spremna da zgazi i ono malo što je preostalo od ostataka nekada ozbiljne i dobro organizovane države. Vlada SAD je pre više od petnaest godina osmislila likvidaciju Srbije i njenih građana, sprovođenjem "genocida u miru", kako bi bedem prema Rusiji bio što deblji.

 

                 Nikola Vlahović

ZADOVOLJSTVO UPRAVLJANJA SRBIJOM3

 

Posledice toga su zastrašujuće: do temelja su uništeni vojska, policija, pravosuđe, školstvo, zdravstvo, ekonomija, kultura…Ne postoji nijedan stub društva koji nije slomljen, zbog nasilja koje SAD sprovodi u Srbiji. To je dovoljan razlog da neka buduća, razumna vlada, momentalno prekine pregovore sa Evropskom unijom i postavi sebi za cilj ulazak u evroazijsku ekonomsku uniju. U suprotnom, od Srbije neće ostati ni kamen na kamenu.

Prošlo je nepunih petnaest godina od kada je David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD (u vreme Bušove administracije), predoložio strategiju kojom bi Srbiju trebalo jednom zauvek zbrisati sa lica zemlje. Naime, Gompert je tada doslovno rekao (a časopis Foreign policy: „Treba Srbiju da osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše"!

Spoljna politika SAD se ne menja ni brzo ni lako, kada to ustanovi kao zacrtanu politiku prema nekoj drugoj državi. Već petnaest godina, Srbija se nalazi u kandžama ovog svetskog porobljivača. U tom periodu, ona je ponižena, opljačkana, izolovana i svedena na nivo niži od obične kolonije. Tačnije rečeno, Srbija više nije ni kolonija, nego državni provizorijum bez ingerencija, kojim upravlja grupa diplomata iz nekoliko zapadnih zemalja na čelu sa ambasadorom SAD-a.

Sistematsko uništavanje svih tragova Srbije kao države i Srba kao naroda, nijednog momenta za poslednjih petnaest godina nije dovedeno u pitanje. Projekat vlade SAD-a da Srbiju ukloni kao državu i pretvori je u "vatrenu liniju", danas živi punom snagom.

Da bi u tome uspela, vlada SAD je učestvovala svim sredstvima u političkim promenama u Srbiji, od oktobra 2000. godine do danas. Okupirala je 15 odsto državne teritorije Srbije (Kosovo i Metohiju), i pokušavala na svaki način da dovede onu političku garnituru na vlast, koja bi potpisala priznavanje albanske separatističke države. To joj nije uspelo ni sa vladom Zorana Đinđića, ni sa vladama Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. Tek sa vladom koju predvodi Aleksandar Vučić, taj posao je konačno obavljen.

U međuvremenu, američke marionete koje su se smenjivale u državnim institucijama, uradile su najveći deo posla: potpuno je razoreno biće države-zdravstvo, školstvo, vojska, policija i pravosuđe, a suspendovan je parlamentarizam kao i sve insititucija sistema. Okupator je, privremeno, svu vlast poverio jednom čoveku, jer je lakše jednoga ukloniti, kad za to dođe vreme, nego čitav sistem.

Tom filozofijom se rukovodio i američki Savet za nacionalnu bezbednost koji je još devedesetih godina procenio da Srbiji treba oduzeti atribute države. Taj odnos prema Srbiji nije promenjen do dana današnjeg, a sve govori da će to tako biti sve dok Srbija bude postojala, makar i kao etno-geografska kategorija.

Jedan bivši jugoslovenski diplomata, nedavno je otvoreno rekao da će Srbi uvek biti na meti Zapada, zbog svoje istorijske povezanosti sa Rusijom, pa nas Zapad vidi kao istureni ruski bedem, te da Zapad zna da su sadašnji, ne tako čvrsti odnosi sa Rusijom, samo plod instaliranog marionetskog režima u Srbiji koji takvo stanje održava, ali su na Zapadu takođe svesni da se sve to može u trenu izmeniti – promenom vlasti u Srbiji. Stoga je za Zapad uvek dobro da Srbi budu razjedinjeni i na kolenima, pa se zato prema nama tako i ponašaju.

Ako se samo ove dve činjenice uzmu u obzir, zanemarujući još bar desetak, iskreni i ozbiljan sporazum između Srba i Zapada nije moguće postići. Sreća je što u Srbiji danas postoji prisustvo ruskog ekonomskog i bezbednosnog faktora, inače bi do njenog konačnog komadanja i uništenja već došlo.

 

      Ubijanje duha i odobravanje zaduživanja

 

Sistematsko ubijanje Srbije kao države i svih njenih građana, nije posledica kratkoročnog besa najvećih zapadnih sila, zbog "odbrane demokratije" ili zbog "odbrane Albanaca na Kosovu", nego zbog patološke mržnje prema Rusiji, koju održava tvrdokorni deo političke elite u Americi. One "elite" koja još živi u prošlosti i od prošlosti.

Da bi projekat likvidacija Srbije sasvim uspeo, trebalo je u vazduh dići sve vodeće državne i društvene kompanije, što je za poslednjih petnaest godina besprekorno i urađeno. Ostalo je samo još nekoliko bastiona nekada moćne srpske privrede, poput "Telekoma", "EPS"-a i "Železnica Srbije", ali će i oni uskoro biti rasparčani i rasprodati višestruko ispod cene.

U pozadini divljačke pljačke Srbije, dešavalo se i zatiranje etike, vere, kulture, pismenosti i svega drugog što jedan narod čini narodom, a ne pukim plemenom bez porekla i identiteta. I to je bio deo zločinačkog plana koji je bio zamišljen u glavama članova Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, a koji je kasnije "razrađivan na terenu".

Tako je na univerzitetu u Tibingenu (Nemačka), profesor dr Rolf-Diter Kluge, direktor Slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu, predložio : "…da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije!".

Skoro da je i ovaj "projekat" uspeo, jer je danas, u Srbiji, školska omladina izložena masovnoj promociji najgoreg moralnog otpada. Dva miliona ljudi svakodnevno je izloženo nasilju takozvanih rijaliti šou programa na televizijama, u kojima se afirmišu prostitucija i primitivizam kao model društvenog ponašanja.

Američke obaveštajne službe u Srbiji, za poslednjih petnaest godina, temeljno su obradile sve pukotine i slabe tačke u državi koja je inače već bila narušena iznutra, raspadom ranijeg sistema. Posao im nije bio težak, a bilo je i unutrašnjih pomagača.

Umesto globalne medijske satanizacije Srba i Srbije, koja je već isprobana i donela je rezultate, špijunska "zajednica" SAD, odlučila je da pronađe mehanizam uništavanja Srbije, koji će umesto njih da radi. Tako je rođen projekat svakodnevnog medijskog ponižavanja građana, koji je doveo do masovnog osećaja inferiornosti, kompleksa manje vrednosti, ali i straha i agresije kao reakcije na tu frustraciju. Predlog nemačkog slaviste Klugea, da se srpskoj deci zabrani učenje srpske nacionalne poezije, danas, nakon svega što je učinjeno na ubijanju srpskog naroda i njegovog duha, zvuči skoro naivno.

Dok je ovo planirano sluđivanje trajalo, u Srbiji je odrađena pljačka epohalnih razmera: iz zemlje je izneto više od 100 milijardi dolara, potpuno su uništeni svi proizvodni potencijali, u bescenje je rasprodato najplodnije poljoprivredno zemljište, zatvorene su skoro sve domaće banke, a pod izgovorom "internacionalizacije banaka", zaveden je najstrašniji zelenaški teror koji postoji u civilizovanoj Evropi, i sve to uz odobrenje stranih plaćenika u Vladi Srbije. Sve nacionalne finansijske institucije su ugašene, Narodna banka je stavljena pod kontrolu službenika-najamnika (mahom zaposlenih u Sosiete Generale Banci, Raiffeisen Banci, Erste Banci i slično).

Vlada SAD je još na početku prošle decenije insistirala da Srbija krene u "slobodno zaduživanje", što je i dovelo do toga da i građani, koji su naivno poverovali da je "došla demokratija", počnu da se zadužuju, ne računajući da će ih sustići zelenaška kamata (sakrivena iza raznih fraza i nerazumljivih tačaka u ugovorima) i da će ući u dužničko ropstvo iz koga se nikada neće izvući. Posledice su vidljive: danas Srbija zajedno sa svojim građanima duguje više od 50 milijardi evra.

 

      "Čestitanje" kredita

 

Posledice američke torture tu se ne završavaju, jer zločinačke ambicije ovog porobljivača imaju u vidu i slamanje duha i širenje masovnih strahova. Stalnim otpuštanjima i smanjivanjem broja radnih mesta, rad je u Srbiji obezvređen i sveden na robovanje. Usled mizernih zarada, većina građana (skoro 70 odsto) živi ispod granice siromaštva.

Na sceni su i aktivnosti krupnog zapadnog multinacionalnog kapitala, tačnije, dolari bez pokrića i federalnih rezervi SAD, mada Srbija nije država od ekonomskog interesa za SAD, ali je za njih strateški na veoma važnom položaju. Jer, Srbi su za širenje NATO smetnja i ta smetnja mora da se ukloni. Zato se prešlo na tihu likvidaciju, kroz ekonomske ucene, pritiske i slamanje.

Nekadašnja ideja Saveta za nacionalnu bezbednost i dalje važi: treba naći načina da Srbe kao naciju treba učiniti nemoćnom, da polako nestaje, smanjuje se, da radno sposobni u najboljim godinama i najobrazovaniji deo nje emigrira, da se deo nje pretopi u neku drugu naciju, a da ostali deo ostane slabo plaćeni rob bez države i bez sećanja na tome gde pripada.

Zločinački umovi u Vladi SAD, ne vide Srbiju kao suverenu državu u kojoj će se razvijati neko naprednije društveno ekonomsko uređenje, koje bi svakom pojedincu omogućilo pravo na život, pravo na besplatno obrazovanje, pravo na rad i pravo na dostojanstvenu starost. Naprotiv, zločinci iz Vašingtona Srbiju vide kao kontinentalnu rupu, u koju će ubacivati sve što im padne na pamet: od nuklearnog otpada do genetski modifikovane hrane.

Kao vrhunac, Vlada SAD Srbiju stavlja "na liniji vatre", kako su to nedavno američki potpredsednik Bajden i državni sekretar Keri rekli, govoreći o sukobu sa Rusijom.

Umesto da Vlada Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova odmah zatraže objašnjenje od ambasade SAD, u kakvu to "vatru" Amerika hoće da baci Srbiju i da li misli da će Srbija ikada ratovati protiv Rusije, građanima je Vučić "čestitao" novi kredit od MMF-a, u visinu od milijardu evra, uprkos tome što je ovo zemlja sa najvećim javnim dugom u Evropi, od skoro 71 odsto bruto domaćeg proizvoda!

Mada je svako zaduživanje preko 45 odsto bruto društvenog proizvoda protiv zakona, Vučić je, očigledno, odlučio da gurne Srbiju u ambis iz koga se ni ova ni neke naredne generacije neće izvući. Prema izričitoj volji MMF-a, Srbija će uskoro morati da plaća akcize na struju.

Naravno, tu nije kraj masovnoj pljački građana, jer kad bude EPS prodat, u delovima, tek tada sledi udar na građane. Skoro pet milijardi evra godišnje ostvare strane telekomunikacione kompanije u Srbiji. Od toga i narod i država nemaju ništa. Rasprodajom "Telekoma", nestaće još jedan ozbiljan deo prihoda koji idu u budžet.

Upadljivo, SAD nemaju nijednu bitnu investiciju u Srbiji, a najveći deo novca koji je usmeren u Srbiju, u poslednjih petnaest godina, otišao je na troškove za održavanje kriminalnih režima, lažnih opozicija i nevladinih organizacija kojima je jedini posao klevetanje Srbije i svega što je srpsko.

 

      Planirano zatiranje

 

Američki projekat o "genocidu u miru", gde će živi da zavide mrtvima, na samom pragu svog ostvarenja. Većina današnjeg stanovništva neće preživeti epohu planiranog ekonomskog ubijanja Srbije, i neće dočekati neku bolju budućnost.

Po svemu sudeći, najbolje se već desilo, ali je sve manje onih koji pamte ta vremena. Zlo koje je zakucalo pred svačijim vratima, zaledilo je i dušu i mozgove već ojađenih i na smrt preplašenih ljudi. To je i bio cilj svih srpskih zlotvora-da se jedan radan, sposoban i ponosan narod, sa velikom istorijom i velikim duhovnim nasleđem, pretvori u polusvet bez identiteta.

Od 2002. godine do danas, zbog stope smrtnosti, Srbija je smanjena za 311.139 svojih građana! Uzgred, treba znati i to da je prosečna starost stanovnika Srbije 42,2 godine, a u pojedinim selima u istočnoj i južnoj Srbiji i preko 50 godina.

Ovakvim tempom odumiranja, Srbija će do 2030. godine imati oko šest miliona stanovnika, od kojih će skoro dve trećine živeti u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Najveći broj sela van Vojvodine i doline Morave biće napušten. Nezaposlenost više neće biti problem, jer će radno sposobno stanovništvo biti svedeno na minimum. Zdravstveni i socijalni fondovi da dožive kolaps, jer će biti gotovo dvostruko više starih nego mladih koji rade i stvaraju. Srbija ima čak 1.458 naselja u kojima godinama nije rođeno nijedno dete. U poslednjih deset godina u inostranstvo je otišlo skoro pola miliona ljudi koji su na vrhuncu reproduktivne zrelosti.

O tome kako će likvidirati Srbe, Ruse i druge pravoslavne slovene, razmišljao je i bivši direktor CIA Alen Dals (koji je na toj funkciji bio od 1953 do 1961 godine). Njegova "strategija" duboko je zacrtana i u današnju američku politiku prema Srbiji.

Naime, Dals je tada u svom "elaboratu" rekao i ovo:

"…Stavićemo ih u bespomoćan položaj, ismevati se sa njima…Mi ćemo rušiti duhovne vrednosti, vulgarizovati i uništavati osnove narodne moralnosti. Na takav način ćemo rasklimati pokoljenje za pokoljenjem, lovićemo ljude u detinjstvu i mladalačkom dobu, uvek ćemo glavnu stavku da bacamo na omladinu, demoralisati, razvraćati i obeščaćivati je. Napravićemo od njih cinike, vulgarne ljude, kosmopolite. Eto, tako ćemo mi to da uradimo… Malo po malo, mi ćemo odigrati grandioznu po svom obimu tragediju pogibije svih pravoslavnih Slovena, i konačno, nepovratno ćemo ugasiti njihovu nacionalnu svest. Književnost, bioskop i pozorište će proslavljati najniža ljudska osećanja.

Mi ćemo na svaki način podržavati one koji budu usađivali u čovekov razum kult seksa, nasilja, sadizma i izdaje – jednom rečju svake nemoralnosti. U upravljanju državom, mi ćemo izazivati haos i nered.

Neprimetno, no aktivno i postojano, pomagati despotizam činovnika, korupciju i neprincipijelnost. Čestitost i pravednost biće ismevani, nikome neće biti nužni i biće smatrani ostatkom prošlosti. Grubosti i naglost, laž i obmana, pijanstvo, narkomanija, izdajništvo, šovinizam i neprijateljstvo prema narodima – sve ćemo to kultivisati u svest ljudi…".

U ovoj Dalsovoj zločinačkoj ideji, danas je lako prepoznati sve što se dešava u Srbiji: od najvulgarnijih medijskih ponižavanja nacije, pa sve do beskrupulozne pljačke, izdajničkih vlada i izgubljene omladine.

Dvanaesti je čas da se spašava ono što još može da se spasi. Ali, ta akcija ne može da se obavi bez temeljnog obračuna sa klikom na vlasti i sa celokupnom kriminalnom elitom koja je stekla imetak pljačkajući narod i državu. Srbija mora da se odredi i prema politici Zapada koja podržava njeno sistematsko ubijanje, a koje može da se sažme u jednoj jedinoj rečenici koju je 14. maja 1992. godine izgovorio ondašnji ministar spoljnih poslova Nemačke, Klaus Kinkel: "Srbiju moramo baciti na kolena!".

Da ne bi bilo zabune, to isto, samo "umivenim" rečnikom, danas govore svi zvanični predstavnici SAD i Evropske unije. Vuk je možda promenio dlaku, ali ćud sigurno nije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PODMITLJIVI POLITIČARI I KOCKANJE DRŽAVNIM BUDŽETOM PREKO UREDBE O PODSTICAJU ZA DIREKTNE INVESTICIJE!!

29. априла 2015. Коментари су искључени

 

Bivši ministar i nekadašnji predstavnik "finansijske vlasti", Mlađan Dinkić, više nije zvanično u srpskoj politici, ali se njegov zao duh još uvek oseća. Naime, prema njegovom "modelu" uništenja srpske privrede i njenih resursa, uvedene su obilate subvencije stranim "investitorima". Do danas je na ime pomoći koju je država Srbija isplatila belosvetskim kompanijama više stotina miliona evra. Došlo je dotle da se iz budžeta finansiraju čak i strane hot-lajn kompanije! Za svako predviđeno radno mesto strana kompanija dobija iz budžeta Srbije i do 7.000 evra. Do nedavno, te subvencije su se kretale i do 10.000 evra. U praksi, te kompanije niko ne obavezuje da i zaista zapošljavaju radnike! Zakonom je određeno samo to da strani poslodavac "predvidi" radno mesto"!

 

                        Milan Malenović

BUDZETSKE PARE STRANCIMA-1

 

Radnike u Srbiji sada na ulicu isteruju i Vučićeva vlada i subvencionisane strane kompanije, kao što je slučaj u pribojskom FAP-u, a ima i slučaja uslovljavanja, da se ugasi domaća kompanija kako bi strana ušla na srpsko tržište (slučaj švedske Ikee i domaćeg Simpa iz Vranja). U međuvremenu, građani u Srbiji sve više gladuju, i sve je veći broj onih koji će zahvaljujući subvencionisanom "povećanju" broja radnih mesta ostati bez posla.

Jedva godinu dana je aktuelna vlast izdržala u apstinenciji od Dinkićevog modela subvencionisanja stranih "investitora". Početkom aprila Vlada je slavodobitno razglasila kako je budžetski deficit, navodno, manji od onog planiranog i odmah se krenulo u imitiranje pijanog milionera.

Jedan od isprobanih načina za prebacivanje para iz budžeta u privatne džepove upravo su pomenute subvencije po Dinkićevom metodu. Jedna od bitnih razlika u odnosu na period od pre jeste ta što danas Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) igra marginalnu ulogu, dok sve odluke donosi Vlada i sprovodi ih preko na brzinu sklepane Komisije za kontrolu državne pomoći.

Nekada nezaobilazni začin u svakoj investicionoj čorbi SIEPA se sada spustila na nivo savetodavnog tela koje investitorima ne može više da pruži nikakvu konkretnu pomoć.

Kada je na mesto ministra privrede došao Saša Radulović počelo je razgrtanje kriminalne prljavštine čelnika pomenute Agencije i u martu 2014. je pokrenut krivični postupak protiv ranije direktorke Jasne Matić i njenih naslednika Vesne Perić i Božidara Laganina, kao i bivšeg zamenika direktora Bojana Jankovića.

Za direktora Agencije tada je postavljen potpuno neiskusni Nikola Janković. S obzirom da i on, isto kao i aktuelni predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, potiče iz frankfurtskih "Vesti", dnevnih novina koje na srpskom jeziku izlaze u Zapadnoj Evropi, postavlja se pitanje da li srpskom privredom upravlja balkanska građevinska mafija, koja je finansirala pomenuti list, ili nemačka obaveštajna služba BND.

U svakom slučaju, postavljanje žutokljunog Jankovića na ovako značajno mesto bio je signal da se SIEPA polako, ali sigurno gasi. U to vreme su javnost ministri Vučićeve vlade zasipali informacijama kako nema više para za raskalašno finansiranje "investitora" i kako će se prestati sa tim. Sada, odjednom, para opet ima i za tako nešto, kao da je Vlada u međuvremenu otkrila velika nalazišta nafte.

U potpunoj tišini i daleko od očiju javnosti Vlada je izglasala novu Uredbu o podsticajima za direktne investicije koja po svojim pljačkaškim potencijalima prevazilazi čak i ono što je svojevremeno zamislio Mlađan Dinkić.

Ukratko, strani "investitor" može da bira između subvencija po novootvorenom radnom mestu i povraćaja uloženih sredstava.

Za jedno radno mesto, umesto ranijih 10.000 evra, "investitor" sada može da dobije najviše 7.000 evra, i to za devastirana područja, s minimalnim sopstvenim ulaganjima od 250.000 evra.

Privrednici koji pokreću proizvodnju u područjima koja se smatraju razvijenim (recimo u okolini Beograda, Novog Sada ili Niša) mogu da računaju na 3.000 evra po zaposlenom. Izuzeci potvrđuju pravilo, videće se kasnije.

Druga opcija je finansijska pomoć države na osnovu veličine investicije. Onaj ko pokreće proizvodnju vrednu 50 miliona evra od države može da dobije 25 miliona (polovinu investicije!?), a ako zaposli više od 200 radnika, ta sredstva se uvećavaju za još 10 odsto dvogodišnjih troškova za bruto plate. Onaj ko zaposli više od 500 radnika, dobiće dodatni podsticaj od 15 odsto, a za više od 1.000 radnika 20 odsto troškova za plate.

Sve u svemu, država bi na ovaj način mogla da postane većinski vlasnik takvih preduzeća, a ne običan davalac bespovratnih zajmova. Teško je i zamisliti stadijum ludila onoga ko je predložio i usvojio pomenutu Uredbu.

Pravila po kojima se dodeljuju subvencije su više nego rastegljiva i nikoga u suštini ni na šta ne obavezuju. Grad Beograd, prema pomenutoj Uredbi, spada u razvijena područja u kojima je najviša subvencija 3.000 evra po novootvorenom radnom mestu.

Prva subvencija po obnovljenom Dinkićevom modelu ide američkoj kompaniji NCR (National Cash Registers) i to četiri miliona evra za 800 novih radnih mesta, odnosno po 5.000 evra za jednog novog radnika.

NCR od 2012. posluje u Beogradu i u prestonici će ostati centar njenih poslovnih aktivnosti u Srbiji, što znači da, po potrebi, subvencije mogu da budu i veće od onih propisanih Uredbom.

Otvaranju predstavništva NCR-a 2012. godine prisustvovao je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i tadašnja ambasadorka Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Meri Vorlik. Potpredsednik korporacije NCR Džef Mekroski objasnio je da je Srbija izabrana za centar budućeg poslovanja NCR zbog "visoko obrazovane radne snage, koja govori strane jezike, odlične infrastrukture i pomoći Vlade Srbije".

Slično je ponovio i potpredsednik kompanije Dorsman 2014. godine, a skoro istovetnu rečenicu je krajem marta ove godine, prilikom dodele najnovijih subvencija, izgovorio i aktuelni ambasador SAD u Srbiji Majkl Kirbi.

NCR se u Srbiji ne bavi nikakvom proizvodnjom, najmanje onom namenjenom izvozu. Ovde postoji običan call-centar (narodski hot-lajn) za podršku klijentima u inostranstvu. Zbog čega je razvoj hot-lajna toliko značajan za ministra Željka Sertića i celu Vladu Srbije da u to investiraju četiri miliona evra narodnih para i to za dodatne subvencije?

Naime, ono što su i Sertić i članovi delegacije američke kompanije prećutali, jeste da je Mlađan Dinkić krajem aprila 2013. sa potpredsednikom NCR-a Majklom Olaflinom već potpisao jedan ugovor o subvencionisanju otvaranja 300 novih radnih mesta i da je Republika Srbija to tada platila 2,6 miliona evra. Upućeni smatraju da su novčane subvencije NCR-u bile isplaćene i u 2014. godini, mada za sada nema pouzdanih podataka.

Koliko je Srbija značajna za NCR govori i podatak da ova kompanija, iako već tri godine prisutna u Srbiji, nije uopšte registrovana pod svojim imenom u Agenciji za privredne registre, a da je ugovor sa Sertićem potpisao Rik Makuark, nižerangirani zastupnik kompanije.

Prema rečima Makuarka, NCR je u Srbiju uložio 6,4 miliona evra (plus 2,6 miliona dobijenih od Dinkića) i otvorio do sada ukupno 621 radno mesto. Sertić, sa svoje strane, tvrdi kako će sa 800 novih radnika NCR u Srbiji zapošljavati 1.600 ljudi, što samo za sebe dovoljno govori o poznavanju matematike od strane aktuelnog ministra privrede.

Osim toga, Sertić uz sve to pokušava da nas ubedi kako će NCR za otvaranje 800 novih radnih mesta uložiti 43 miliona evra, iako je Makuark na istoj konferenciji za štampu tvrdio kako je NCR za 600 radnih mesta prethodno platio, sa sve subvencijama, devet miliona evra. Ako već žele da nas lažu, neka se makar usaglase pre konferencije za štampu.

 

      Da bi švedska Ikea došla u Srbiju, treba ugasiti Simpo iz Vranja!

 

Direktne novčane subvencije nisu jedini oblik pomaganja sirotih stranih "investitora" kako bi uložili u Srbiju.

"Igl Hils", ili kako god da se zove kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koja će, navodno, da gradi "Beograd na vodi", besplatno od siromašne Srbije dobija uređeno građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima. Koliko će Srbija u to morati da investira javnosti niko nikada nije smeo da saopšti, ali poznavaoci prilika smatraju da račun na kraju za građane Srbije neće biti ispod tri milijarde evra.

U senci "Beograda na vodi" skoro neprimetno se provukao jedan drugi sličan, mada daleko jeftiniji, ali i daleko razorniji projekat. Radi se o izgradnji robne kuće iz lanca Ikea u blizini auto-puta kod Bubanj Potoka.

Svojevremeno je Vlada Demokratske stranke, zajedno sa gradskim većem Beograda u kome je DS takođe imao većinu, Ikei namenila zemljište nedaleko od Kvantaške pijace na Bežanijskoj Kosi. Već su bile ugovorene i provizije koje će republički i gradski funkcioneri dobiti za poklanjanje zemljišta švedskom proizvođaču nameštaja, ali je posao na kraju propao zbog nerazjašnjenih imovinsko-pravnih odnosa u vezi dodeljene parcele.

U to vreme je, da podsetimo, Ikea planirala da ovde izgradi svoju centralu za jugo-istočnu Evropu, ali je posle propasti posla sa demokratama pomenuta centrala nikla u Zagrebu. Zemljište kod Bubanj Potoka sada je predviđeno za izgradnju običnog prodajnog objekta.

Da se na poklon daje samo pomenuto zemljište, to bi još moglo i da se razume i nekako opravda. Na poklon se, međutim, daju i životi naših ljudi.

Kompaniju Ikea osnovao je Ingvar Kamprad, danas u devetoj deceniji života, 1943. godine, preciznije: godinu dana pošto je pristupio švedskom ogranku nacional-socijalističke partije, Neošvedskom pokretu (Nysvenska Rorelsen), čiji je dugo vremena bio i finansijer. Naziv preduzeća je akronim od početnih slova njegovog imena, Ingvar Kamprad, roditeljske farme Elmtaryd i naziva parohije Agunnaryd u Švedskoj.

Kada je 1994. godine u vojno neutralnoj Švedskoj obelodanjena Kampradova nacistička prošlost udruženja potrošača pozvala su na bojkot Ikee u skoro svim evropskim zemljama. Preduzeću je pretio poslovni krah i Kamprad je odlučio da se pred pritiskom javnosti povuče ne samo sa čela ovog giganta već i iz njegove vlasničke strukture. Ovo je urađeno samo formalno, jer je preko navodno neprofitnog udruženja Kamprad i dalje većinski vlasnik Ikee i poseduje ličnu imovinu od oko 17 milijardi evra.

Potpuno u duhu svoje nacističke ideologije Kamprad se trudi da što je moguće više stanovnika Srbije ubije, ovog puta ne mecima i otrovnim gasom, već nemaštinom.

Ikea je svojevremeno pokazivala interesovanje da kupi srpsko preduzeće Simpo iz Vranja. Sa ovim preduzećem Ikea je već imala, za nju, više nego pozitivna poslovna iskustva, jer je kao svoju investiciju u zajedničkom poslu vrednu pola miliona evra predstavila isporuku mašina za krojenje štofova koje realno ne vrede više od 200.000 evra. Samo na tom jednom poslu Ikea je od Simpa na prevaru uzela preko 300.000 evra.

Umesto investiranja u Simpo, Ikea je iz ove vranjanske firme izvlačila novac.

Većinski vlasnik Simpa je Republika Srbija, a ona se ni ne trudi da ovo preduzeće sačuva. Početkom aprila Vlada je odobrila sredstva za socijalni program za ukupno 1.589 zaposlena u privrednom sistemu koji je krajem 2013. zapošljavao 4.413 radnika. U međuvremenu su se čuli glasovi iz državnog vrha kako Simpu nema spasa i da je za sve najjeftinije da ova kompanija ode u stečaj.

Cena ulaska Ikee u Srbiju je, dakle, gašenje Simpa i otpuštanje nekoliko hiljada radnika kojima je, kao i članovima njihovih porodica, plata u ovom preduzeću jedini izvor prihoda. Za razliku od pregovora od pre četiri godine, sa Ikeom ovog puta nije dogovoreno ništa više od otvaranja jednog jedinog prodajnog mesta nadomak Beograda (pre četiri godine se razmišljalo o dva gigamarketa u Beogradu i po jednim u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu) i to bez centra regionalnog predstavništva. Osim besplatnog zemljišta sa svim neophodnim priključcima i dozvolama Srbija će nacisti iz inače miroljubive Švedske pokloniti i Simpo iz Vranja, ali bez radnika.

Simpo je za Ikeu značajan zbog svog posebno povoljnog statusa na ogromnom ruskom tržištu na koje Ikea sve teže ulazi, posebno od kako se pre nekoliko godina na međunarodnim medijima pojavila istina o mračnoj prošlosti Kamprada i o još mračnijoj poslovnoj mreži koju je ispleo kako bi prikrio svoje prave interese. Zbog toga je vrhu Ikee potreban Simpo, ali oslobođen radnika.

Najmanje je u celoj priči važno preko koga će Kamprad da preuzme Simpo. To ne mora da bude Ikea, koja ionako predstavlja poslovnog Frankeštajna. Moguće je da će kao finansijer da se pojavi luksemburška banka Ikano iza koje stoji porodica Kamprad ili neko treće preduzeće iz ove skandinavske poslovne hobotnice.

Pošto već plaćamo umiranje od gladi sopstvenih građana, zašto ne bismo stranim "investitorima" poklanjali šakom i kapom šta god da im se prohte?

"Zašto pravimo cehove o kojima ne znamo ništa", pitao se nedavno profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ivan Vujačić ukazujući na to da niko u javnosti ne zna koliko će u narednom periodu Srbiju koštati Železara Smederevo.

Ovo preduzeće je, međutim, primer za ugled kako će nadalje da se izvlače pare iz državnog budžeta pri čemu stranci ni za šta neće biti odgovorni, a još manje će morati da ulože makar i neku crkavicu kao što je to ranije bilo. Kockarska partija u kojoj se unapred zna pobednik i koji ništa ne rizikuje.

Država iz budžeta oprema fabriku "investitoru" iz Finske, a radnike isteruje na ulicu

Skoro da je neiscrpna saga o dolasku finskog SISU u pribojski FAP. Soumen Erikoisajoneuvot Oy (SISU) pominje se već godinu dana kao neko ko bi spasao FAP, mada se model, po kome bi to bilo učinjeno, ne zna ni dan danas. SISU se, inače, nije pominjao ni u razgovorima Aleksandra Vučića prilikom njegove nedavne posete Helsinkiju.

Uprkos tome što je finsko preduzeće samo jedno od pet pravnih i jednog fizičkog lica koji su poslali validne ponude na tender za izbor strateškog partnera FAP-a, ono je u očima naših podmitljivih političara sigurni pobednik.

Zbog toga se o trošku srpske države preuređuju i renoviraju proizvodni pogoni koji su Fincima interesantni, a to je isključivo Preseraj u kome će ostati zaposleno sedamdesetak radnika. Korporacija FAP je 2013. godinu završila sa ukupno 1.108 zaposlenih, a Aleksandar Vučić je na početku pregovora sa finskim preduzećem 2014. najavio da će po njihovom preuzimanju FAP-a biti zaposleno još 200 novih radnika.

Renoviranje je plaćeno iz budžeta, ali su strogo poštovani svi zahtevi koje su postavili Finci. Srbija je, faktički, sagradila i opremila fabriku koju će oslobođenu od radnika da pokloni stranom "investitoru"!

Kako sada može da se vidi biće "privatizovan" samo jedan deo FAP-a i to po modelu sličnom onom primenjenom nedavno u Železari Smederevo: srpske pare i strana "pamet".

Poslednjih godinu dana samo u sređivanje Fincima interesantnog pogona i upravne zgrade, država Srbija je investirala milione evra, a desetine miliona će dati za socijalni program viška zaposlenih.

Još uvek se ne zna šta će SISU da uloži u FAP, jer kako tvrdi Zoran Zaković, direktor pribojskog preduzeća, pregovori se tajno vode u Beogradu između predstavnika Finaca i srpske Vlade. Pribojci ni o čemu nisu obavešteni.

Kada SISU na pomenut način preuzme samo jedan pogon i to sa samo 70 zaposlenih, sa Ministarstvom privrede će naknadno potpisati ugovor o subvencijama pomoću koga će dobiti desetine miliona evra da bi se zaposlili dodatni radnici, a vlast će to da obrazloži "povećanjem poverenja stranih investitora u Srbiju".

Upravo je tu rečenicu pre godinu dana izgovorio Željko Sertić povodom sklapanja u Ikarbusu do sada jedinog autobusa koji ima Mercedesovu karoseriju. Recept je, dakle, odavno poznat.

Vučićeva vlada ne vodi računa ni o kontroli poštovanja ugovora od strane "investitora" kome se plaća da bi ovde ulagao. Nije važno kako je narodu, bitno je da je ministrima stiglo dovoljno para.

Slovenačko "Gorenje" je dobilo 10.000 evra za jednog novozaposlenog, zbog čega je čak i nedodirljivi Mlađan Dinkić svojevremeno morao da ode sa ministarskog mesta, a ubrzo je ovo preduzeće otpustilo nekoliko stotina radnika. Smatra se da je samo u pogonu u Valjevu otpušteno između 600 i 700 zaposlenih.

Italijanski "investitor" dobio je po 2.000 evra da bi zaposlio nove radnike u valjevskoj fabrici Vali, a početkom ove godine je otpustio njih 250.

Najdrastičniji primer je južnokorejske Jure koja je dobila 10.000 evra za svakog novozaposlenog kome su, zatim, davali plate ispod zakonom propisanog minimalca, bez prava na plaćeno bolovanje ili godišnji odmor.

 

    A 1. Vlada Srbije poklanja 4 miliona evra jednoj od najbogatijih kompanija na svetu

Korporacija NCR ima nekoliko delatnosti: proizvodi samouslužne mašine, bankomate, fiskalne kase, reguliše njihovu prodaju, instalaciju, održavanje i slično. Radi se o ogromnoj kompaniji sa 26.000 zaposlenih širom sveta, koja ostvaruje profit putem ofšor poslovanja, odnosno izmeštanjem svoje proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom. NCR svoje usluge i proizvode pruža drugim velikim svetskim kompanijama poput Simensa, BlackBerryija, McDonald’sa i Walmarta.

Njena poslovnica u Srbiji sastoji se od timova koji pružaju IT usluge i podršku u vidu nabavke delova, popravke tih aparata, projektovanja i logistike.

U Beogradu se nalazi deo NCR-a koji služi kao informatički i korisnički servis za druge firme širom sveta. Operateri povezuju kupce i ponuđače usluga u 180 zemalja, od Azije, preko Evrope do Amerike.

Servis koji posluje u Beogradu nekada je bio u Budimpešti, gde je plata po operateru iznosila 1.000 evra i to bez bilo kakvih državnih subvencija. Isti radnik, uprkos subvencijama srpske države, u Beogradu za isti posao dobija 500 evra.

Upućeni tvrde kako NCR direktno ne zapošljava radnike, već ih iznajmljuje preko drugih preduzeća na koje prebacuje odgovornost za plaćanje plata, doprinosa i poreza na plate, kao i postupanje u okviru zakona. Ako je tako, a evidentno je da se NCR pod svojim imenom ne nalazi u Agenciji za privredne registre, pitanje je kome i za šta se uplaćuju milioni evra za zapošljavanje novih radnika?

Koliko zaista vrede četiri miliona evra koje će NCR ove godine dobiti od Srbije, pokazuje podatak Uprave za agrarna plaćanja Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Srbije kako je za premiju za mleko za četvrti kvartal 2014. svim proizvođačima ovih dana isplaćeno 464,4 miliona dinara, odnosno nešto manje od četiri miliona evra. Za koliko bi BDP uvećalo 800 poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji da je, kojim slučajem, njima umesto NCR-u srpska Vlada poklonila po 5.000 evra?

Potpuno je, zato, apsurdno pričati o nekom poboljšanju standarda u Srbiji kada upravo zbog nikakvih subvencija agraru plaćamo najskuplju hranu u Evropi, pri čemu ni poljoprivrednici nemaju nikakvu zaradu. Kajmak kupe oni na vlasti.

 

    A 2. Jedno radi MMF, drugo priča Vučićeva vlada

Veliko je pitanje da li je zaista ostvareno smanjenje budžetskog deficita u meri kako to Vlada tvrdi i čime obrazlaže ponovno davanje novčanih subvencija stranim "investitorima".

Sa Međunarodnim monetarnim fondom dogovoren je deficit od 55 milijardi dinara za prva tri meseca, a vlast tvrdi kako je minus između 20 i 25 milijardi, mada je stvarni deficit 40 milijardi. Apsurdno je misliti da je smanjenje budžetskog deficita usledilo usled povećanih fiskalnih prihoda zbog povećanja realne proizvodnje. Ako opada proizvodnja, opadaju i prihodi od poreza na promet, plate, akcize i slično.

 

©Geto Srbijia

materijal: List protiv mafije

VLASNICI I SIROTINJA

11. јануара 2013. Коментари су искључени

 

Izgleda da se, često ponavljana, "figura": "Što bolje – to gore", u svojoj "tezi-antitezi" izlizala, pa iako je sve gore, tog boljeg – nigde, ni od korova.

Ali zato se množe ministri, državni sekretari, direktori kancelarija, agencija, uprava, dok poslovi uglavnom stoje, ili se tek "načinju".

Piše: Slobodan turlakov

Dacic i Kirbi

 

 

Umesto njih, pljušte izjave, a u tom pogledu je Dačić doskora bio šampion.

Sad mu se pridružio Vučić sa svojim tajkunima (bogatunima, kako ih naziva prof. Krestić), koji su, nema sumnje, atraktivniji.

Čak i Dinkić maše njima, od kojih se, inače, ograđuje, neoborivim dokazima, u vidu – "nisam primao nikakve pare od Miškovića".

Ali je zato "siguran da ima puno drugih slučajeva (uzimanja), koje treba ispitati.

Ova vlada neće stati na ovome, ona radi potpuno drugačije od prethodne".

To tvrdi i premijer Dačić, što bi značilo da su njih dvojica (SPS i URS), pod nekim novim "okolnostima", postali drugi ljudi, u odnosu na prethodnu vladu, što je teško, i njima samima, da poveruju.

Nešto se mislimo, ako bi se svi oni, koji su vladali ovom zemljom, od 5. oktobra, jedni do drugih poređali, videlo bi se da je to slika kazne Božje.

Doduše, ona nam se i ranije (u Kraljevini Srbiji) znala sa neba da daruje, ali je ipak padala na ljude, čak i od karaktera, spreme i znanja, a svi zajedno imali su bar isti, srpski osećaj.

Sad je takve nemoguće pronaći.

U svemu anonimusi, sem u želji da iskoriste vlast u svoju korist!

Čak i po cenu dodvoravanja i udaranja temena celom svetu.

Eto, sad su bili Česi, prosto se ostrvili na njih, da izmame i isprose njihovu izjavu o nužnosti Evrope da nas primi pod svoje okrilje.

Ali ipak, na kraju, rekoše: to evropsko okrilje, ima da ide preko uspešnih pregovora sa Prištinom!

A zna se da ti pregovori ne mogu ništa dobro da nam donesu!

Zato i postoje, da bi se reklo da je gubitak KiM-a nastao ne pod pritiskom Evrope i Amerike, već kao posledica i rezultat pregovora!

I šta znači sad to – građanska i nacionalna Srbija?

Šta je to građanska, a šta nacionalna Srbija?

Nema ni jedne ni druge, postoje samo vlasnici i sirotinja.

A sve te priče, koje se svakim danom serviraju, sračunate su na to, da ovu agoniju produže, da je vode iz jedne pogibeljne situacije u drugu, sve do 2014, kada će, po Dinkiću, Srbiji da – svane! (Da neće da se povuče iz politike?)

Eto, Vučić, je l’ on građanska ili nacionalna Srbija?

Tako u poslednjoj izjavi "zahvaljuje građanima Srbije, što uprkos teškom životu, veruju da ova vlast može stvoriti bolju budućnost"!

Štaviše, on "poručuje" narodu, da je "narodna zasluga to što se u Srbiji dešavaju promene i što se država kreće napred."

Vučić obaveštava da je "Srbija došla u fazu kada ljudi rade svoj posao"!

Čak da "ranije nisu ni znali da li je to uopšte moguće".

Doduše, nije rekao ko su "ti ljudi", da li su to oni koji su ostali bez posla, ali nije rekao ni odakle je taj posao sada – došao.

Naravno, među tim besposlenim, nalaze se i oni koji su bili, po službenoj dužnosti, obavezni da rade i istražuju lavirinte korupcije i da te primerke privode pravdi.

A oni to nisu radili, jer im je sa "najvišeg mesta", naređeno da to ne rade.

Koordinacija, odn. Vučić je rešio da ih uposli, pa je formirana i tzv. Radna grupa koju čini dosadašnji vrh policije "Veljović, Milović i Pušić"; tj, oni koji ranije nisu radili, a kojima su sad došli na ispomoć i stručnjaci iz unutrašnjosti".

Znači li to da je sva korupcija u Beogradu, a i ptice na grani znaju da se velika, da ne kažemo, glavna korupcija vrši u unutrašnjosti.

I ko su ti ispomagači, kad Dačić već tri godine nikako da nađe sposobne šefove za policijske uprave u mnogim gradovima, čak ni u Nišu?!

U svakom slučaju, Vučić obaveštava građane; "Težak i ozbiljan posao, i nije predviđeno da traje jedan dan".

Kakvi – jedan dan, "biće nam potrebne godine da naša tužilaštva i naša policija budu na nivou razvijenih zapadnih zemalja."

Otkud ta i takva degradacija naše policije, koja je još od Tase Milenkovića, bila uzorna i sigurna, i u stalnom poslu?

Ako je zaslužila tu i takvu ocenu, njoj je neko kumovao, a ko drugi, nego oni čija je dužnost bila da ih kontrolišu i podstiču, a pre svega Tadić i Dačić, što bi i sama policija trebalo da otkrije i skine sa sebe tu ljagu.

Konačno, po traljavosti kojom se odvijaju istrage u već od Evrope otkrivenim slučajevima ne samo sumnjivih privatizacija, vidi se da ih neko moćan i uticajan koči!

Čak i sada.

Uostalom i sam Vučić priznaje da je "Radna grupa, tek načela 24 sporne privatizacije"…

Dakle, one, koje već godinama EU traži da se pretresu i rastresu!

I zar je Evropa morala da ih otkriva i otkrije?!

 

Doduše, Vučić u tom svesnom kočenju ne zaobilazi Tadića i njegovu Vladu, one koji su neprestano isticali da Evropa nema alternartivu, a u isti mah onemogućavali bilo kakvo ispitivanje, po onom što ta Evropa traži, kako bi se mnogo ljudi, iz Tadićeve najbliže okoline, preko "leđa države", nemilice obogatili!

Pominjući ta "državna leđa", Vučić konačno izreče nešto što je publika željno iščekivala.

Naime, "neki ministri prethodne vlade, bogatiji su nego većina kompanija.

Neki čak spadaju među deset najbogatijih Srba!"

Drugim rečima, kad ih on pominje, onda se i zna, ko su ti "neki ministri", pa i kako su se toliko obogatili, uz čiju pomoć i blagonaklonost.

Obimna i obilna stvar.

Blago Vučiću! Imaće posla i posla, i sve, takoreći, na tanjiru!

Samo ne bi trebalo da priznaje da je i srećan.

Jer je pri rečenoj tromosti, teško poverovati da "nijedan tužilac ne može da kaže, da je bilo ko, na njih, vršio bilo kakav pritisak!"

I tako, "tužiocima je ostavljeno da rade svoj posao", jer sad "smeju da ga rade", i da "gde god postoji osnovna sumnja da je počinjeno krivično delo, da sprovode krivični progon", a "naše je da im (taj i takav posao) omogućimo"…

Ta i takva "nezavisnost", nema sumnje, poželjna je i ona krasi svaku pravnu državu…

Ali, onu koja već živi i radi u normalnim uslovima, gde su ti "normalni uslovi" – način života i ponašanja.

Stoga i ne čudi Vučićevo rečeno vajkanje, "biće nam potrebne godine da naša tužilaštva i naša policija budu na nivou razvijenih zemalja Zapada", što ne služi na čast ni jednima, ni drugima, pa samim tim, ni državi, ni onima koji se smenjuju u vladanju njom.

Tek, vidno je da narod i pravda dobijaju ono što očekuju na – kašičicu, a trebalo bi pozamašnom kutlačom.

Tek, stanovi, kuće i vile "nekih ministara", neometano se grade, a trebalo bi još kako i koliko, kako bi se opljačkano vratilo u državnu kasu.

To se čeka…

U stvari, da se Miljko smiluje, a taj se specijalni tužilac, nije u tome isticao ni u prethodnoj vladi, pa neće ni u ovoj…

Đilas, kao novi šef DS obećava da će oni dati efikasne predloge za izlazak iz krize, zaboravljajući da su je upravo oni stvorili!

Gde su sakrili tu pamet i tu sposobnost, što ih sad obećavaju, dok su bili na vlasti?!

Tek, on predviđa da će u Srbiji, pod novom vlašću, biti teži život, da neće biti ni plata, ni penzija, a Vučić predviđa još i umiranje dece od gladi!

Ali, dok Đilas, kao šef DS, tako predviđa budućnost Srbije, on, u isto vreme, kao gradonačelnik Beograda, sprema spektakularan doček nove 2013. godine, od Skupštine do Centra Sava, da se narod, te i takve Srbije, razveseli i provesili.

Cinizam, ali i licemerje, utoliko pre što se postavlja pitanje: ko će to kinđurenje ulica i trgova, da plati?

Kad je Hitler hteo da obnovi i spasi Nemačku, on je otvorio javne radove, tako su nastali autoputevi, koji i danas služe.

Ali, on nije otvarao tendere, već je zapošljavao domaću radnu snagu i državnim parama gradnju izveo.

Ko zna, možda se i zaduživao, a zar se Srbija nije zaduživala i zaduživala, pa – nit para, nit puteva!

Ali se zato i šljunak i tucanik – uvoze!, a radove, ako ih i ima, izvode strana preduzeća sa svojom radnim snagom!

Drugim rečima, haos se na sve strane umnogostručava.

Podeliše Srbiju na buljuke, svak gradi svoju busiju, pa tako i onaj tabadžija Čanak preti da će, preko brojnih prijatelja u Evropi, internacionalizovati pitanje Vojvodine!

Ima li neki paragraf u srpskom zakonodavstvu koji se odnosi na one koji se bave ovakvim pretnjama?

Očigledno, ako i ima, on se ne primenjuje, jer rasturači i dalje deluju, pa tako i Grubješićka, kao potpredsednik Vlade, traži promenu Ustava, kako bi se omogućila decentralizacija.

A šta je to, nego ono što i Čanak traži.

Rasturanje Srbije!

I onda se hvale kako ova Vlada složno radi!

Niko da pogleda malo okolo, od Mađarske do Hrvatske.

I tamo postoje stranke, još koliko, ali kad zemlja dođe u škripac, svi su jedinstveni.

Oslobađajuća presuda u Hagu, u Hrvatskoj, bez obzira na stranačku podeljenost, okupila je celu zemlju, da pozdravi svoje junake, što su ih oslobodili od Srba!

A u Srbiji, nema masovnog protesta, jer mi "moramo da sarađujemo"!

Čak se ni izbeglice, koje i danas žive u kolektivnim smeštajima, ako žive, nisu digli, da svojim izbeglištvom, pokažu i dokažu zločin koji je učinjen nad njima, pod vođstvom oslobođenih hrvatskih generala!

I pri takvom "stanju" stvari, Đilas je spremio Beograd za doček Nove godine?!

Koje crne Nove godine?

Šta nas to u njoj čeka, sem gore od goreg.

©Geto Srbija

Materijal: Svedok

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: