Архива

Posts Tagged ‘trepca’

ALO KAO POKLON, PRODAJA, PREDAJA, IZDAJA…!?: ĐURIĆ JE ODRADIO SAMO ONO ŠTO MU VUČIĆ KAŽE….

18. новембра 2016. 1 коментар

 

Poslednji čin u priznavanju lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, obeležio je "svileni" kadar iz kabineta Tomislava Nikolića, ogavni Marko Đurić. Od kako ova gadna spodoba deluje kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pod komandom Aleksandra Vučića, Srbi na Kosovu i Metohiji su izgubili svaku nadu u opstanak na svojoj zemlji.

Ovih dana je Đurić izvršio Vučićevu volju, pa je albansko Kosovo dobilo svoj pozivni telefonski broj, kao da je nezavisna država, a srpski Telekom je nateran da registruje ćerku-firmu koja radi "u stranoj državi" sa privremenom dozvolom. Ali, to je tek početak kraja koji su Vučić i njegovi pederi režirali.

 

              Nikola Vlahović

002C.STATUSNO NEUTRALNI PREGOVORI3

 

Perjanica Tomislava Nikolića, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, jedan od istaknutih režimskih pedera koji su dobili najviše državne funkcije, potvrdio je 14. novembra ove godine da je Vučićeva vlada već priznala lažnu albanski državu Kosovo, dodelivši joj pozivni telefonski broj (što po međunarodnom pravu mogu imati samo suverene države).

Bezočno lažući da je "Telekom" na Kosovu ostao u posedu Srbije, Đurić je (van kamera i mikrofona) uzgred razotkrio i šta je sve Vučić ove godine potpisao, osim predaje imovine Telekoma Albancima, čija je vrednost procenjena na oko 37 miliona evra.

Naime, u Briselu je, u svojstvu predsednika Vlade, Vučić potpisao i odricanje od imovine koja se meri milijardama evra (Gazivode, Trepču, Valač i sve pripadajuće rudnike, topionice, flotacije, površinske kopove i sva neistražena rudna nalazišta)! Srbija je čak naterana da Telekom registruje na Kosovu kao da je u stranoj državi, i to kao "ćerku firmu".

Na Đurićeve laži da je Srbija "sačuvala Telekom na Kosovu", reagovala je odmah Radio Slobodna Evropa, čiji novinari su objavili da je Telekom dobio samo privremenu dozvolu za rad, do raspisivanja tendera za mobilnog operatera, koji sigurno neće biti ova srpska kompanija. Poniženje je utoliko veće, što je Đuriću u pregovorima sa Albancima jasno stavljeno do znanja da ni te privremene dozvole neće biti ukoliko Srbija ne prihvati pozivni telefonski broj za lažnu Republiku Kosovo.

Đurić radi ono što mu Vučić kaže. Ništa izvan toga. Zato je mesecima, plačljivim glasom pronalazio načine da laže o suštini sporazuma o telekomunikacijama (ali i o celokupnoj državnoj imovini Srbije na Kosovu i Metohiji) koji je Aleksandar Vučić potpisao sa Albancima u Briselu, a koji nikada nije objavljen u javnosti.

Uzgred, Đurić je bezbroj puta ismejan, ponižen i u albanskim medijima izvrgnut najcrnjem ruglu, zbog svoje vulgarne pederastije koja ga je, očito, preporučila kod Vučića. To mu nimalo nije smetalo da nastavi sa ogavnim lažima da je "Srbija dobila neprihvatljivi ultimatum" i slično.

Njegove i Vučićeve prevare, u jednoj jedinoj rečenici razotkrila je Maja Kocijančič, portparolka Evropske komisije, koja je rekla da se ne radi o ultimatumu, već o sprovođenju već dogovorenog.

Od momenta kad je Vučić potpisao "zaostale obaveze" u Briselu, dat mu je rok od tri dana da prihvati ili ne prihvati "predlog sporazuma" kojim se Srbija odriče imovine na Kosovu. Do javnosti ovdašnje nije mogla da dopre čak ni javna pretnja briselske administracije da će se Srbija "suočiti sa sankcijama", ukoliko se ono što je Vučić potpisao ne realizuje odmah.

Na sve ovo, Vučić je prilikom nedavne posete opštini Senta, novinarima govorio "da će videti" šta da se radi. A, mnogo pre toga, u Akcionom planu (u vezi imovine na KiM), Vučić se posebno potrudio da nigde ne bude definisano kome pripada imovina Telekoma. Samo se navodi da će biti osnovano novo telekomunikaciono preduzeće koje će morati da bude registrovano "po kosovskom pravnom okviru" (namerno nije upotrebljena reč "zakon").

Pre nekoliko meseci, pojedini mediji u Srbiji su javili da će predaja Telekoma biti samo uvod u predaju sve preostale državne imovine Srbije u ruke albanskim separatistima. Još 2001. godine, ta imovine je bila procenjena na čak 200 milijardi evra (reč je o celokupnim resursima u pokrajini). Sprdnja Albanaca sa Vučićem i Telekomom Srbije dostigla je vrhunac kad je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku jednom rečenicom preko društvene mreže Twiter, "pozdravio sporazum".

RTS tu vest nije javio ali je zato prištinska televizija KTV na sva zvona objavila tu vest pa je na Kosovu među Albancima nastalo opšte veselje, a kosovska ministarka za dijalog sa Srbijim, Edita Tahiri potvrdila je da je Kosovo dobilo međunarodni telefonski pozivni broj (383), te da je "…dobijanje međunarodnog pozivnog telefonskog broja rezultat intenzivnih razgovora između predstavnika Kosova i Srbije uz posredovanje Evropske unije".

Tri meseca ranije, Vučićevi bilteni su objavili na svim naslovnim stranama kako "Priština želi da prisluškuje telefone građana Srbije", te da zahtev Albanaca da imaju pristup Telekomu Srbija nije prošao i da je u vezi sa tim stav Srbije naišao na razumevanje posrednika u razgovorima. Laž do laži!

Opet je "izvođač radova" bio ogavni peder Marko Đurić, čovek čiji bi se deda (akademik Najdan Pašić) u grobu prevrtao kad bi znao da mu unuk nosi svilene gaće i da je tokom svoje kratke i neslavne političke karijere ostvario više "toplih" prijateljstava, počevši sa gejevima okupljenim oko kabineta Tomislava Nikolića, završno za armijom najgadnijih buzeranata iz Vučićevog okruženje. Konačno, to je "Vučićevo čedo", koga je on lično "blagoslovio".

Ima li veće uvrede za svakog građanina Srbije, a posebno za Srbe sa Kosova i Metohije, da ih zastupa "nežni" Đurić, odvratna plačipička, peder i lažljivi šmokljan, sa kojim Albanci na Kosovu prave neviđenu sprdnju?

Ne samo što su ga proterali četiri puta sa teritorije Kosova i Metohije kao funkcionera Republike Srbije "koji neovlašteno, bez najave dolazi u suverenu državu", nego mu je napisana čak i prijava zbog seksualnog uznemiravanja jednog opštinskog funkcionera iz Prištine, koja je kasnije povučena na intervenciju kod Hašima Tačija.

Đurić se ponaša isto onako kako se pred baronesom Katrin Ešton ponašao Aleksandar Vučić, kad se bacao u Briselu po podu, plačući, o čemu je govorio i Aleksandar Vulin (sve dok nije dobio finansijsku i političku "satisfakciju", kako ne bi priča išla predaleko).

Može li taj i takav čovek da predstavlja Republiku Srbiji i njene građane na Kosovu i Metohiji, ili samo svoju pedersku sabraću iz i oko Vlade Srbije? Odgovor je više nego jasan. Ali, ovaj "svileni" sluga sa Vučićevog kanabeta i dalje govori kako pitanje uzurpirane srpske imovine na Kosovu i Metohiji mora da bude tema razgovora pa kaže: "…Koliko god Priština želela da izbegne razgovore o imovini, ja sam spreman da se opkladim da će biti naterani da u jednom trenutku sednu za sto i razgovaraju o imovini. Za tim stolom nas čeka ogroman broj predmeta koji se tiču otuđenih stanova – preko 40.000 stanova i velikog broja kuća…"

Bude li se peder Đurić i dalje bavio najdelikatnijim državnim pitanjima, ne treba ni sumnjati da će i tih 40 hiljada stanova definitivno ostati u rukama Albanaca i njihove lažne države .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTIMANJE OD SRBIJE: U OSTVARIVANJU CILJA ZAPAD PRIMENJUJE I PRAVILO – UVEK POSTAVI SVOG ČOVEKA NA PRAVO MESTO!!!

9. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Međunarodna zajednica nikada nije intervenisala da bi oslobodila jedan narod. Za njih je uvek bitno da neki narod diže dva prsta u znak pobede kada se suprotstavlja legitimnim organima vlasti, a onda se taj zapad umeša i bombarduje tu zemlju, da bi navodno “oslobodili” njen narod….

Albanci na Kosovu i Metohiji su, unazad desetinama godina, na različite načine pravili štetu nad srpskim i crnogorskim imanjima i ubijali srpski živalj!! Zatim su uz pomoć bombi i uranijumske municije anglo-amerikanaca i zemalja NATO pakta, uspeli da otcepe deo teritorije od Srbije.

A zatim su posle proterivanja srpskog stanovništva, opet nastavili sa ubijanjem preostalih Srba i ostalih ne Albanaca i samoproglašenjem nezavisnosti prisvojili i imovinu Srbije…

 

 

KRČMENJE SRPSKE IMOVINE1

 

Protiv interesa Srbije a za račun Amerike i njenih zapadnih satelita po pitanju imovine Srbije radili su i šefovi UNMIK-a, dok su Amerikanci strogo vodili računa da na funkciji zamenika šefa UNMIK uvek bude Amerikanac!!!

Prvi od njih je Bernar Kušner , koji je već prvu uredbu UNMIK-a o ovlašćenjima Privremene uprave na Kosovu i zakonima koji će nastaviti da se primenjuju, po nagovoru kosovskih Albanaca zamenio decembra 1999. i doneo novu kojom je je „obrisao“ sve zakone Srbije koji su važili na KiM do početka bombardovanja , a napisao da će na Kosovu važiti zakoni donešeni pre 22.marta 1989.

Kušner je i sebe zaštitio i doneo i Uredbu o statusu, privilegijama i imunitetu KFOR-a i UNMIK osoblja na KiM , što mu je pružalo nekažnjive mogućnosti da on i naredni šefovi UNMIK donose uredbe kroz koje su menjali vlasničku strukturu imovine Srbije, obezvređivali je i omogućavali njenu prodaju vrlo zainteresovanim stranim licima i Albancima na KiM!!!

Donošene su Uredbe o granicama i nazivima opština i mesta i dopunjavane kad god su to Albanci želeli!!!

Među mnoštva Uredbi  koje je UNMIK donosio, je i ona koja govori o upravljanju imovinom Srbije na Kosovu, i formiranju Uprave za stambena i imovinska pitanja sa razjašnjenjima.

Umesto da ministri iz Đinđićeve Vlade insistiraju i aktivno se uključe u zaštitu imovine Srbije (jer UNMIK je dobio mandat da upravlja a ne i da raspolaže imovinom) kao i učešću u zaštiti interesa Srbije kroz organizovanje fiskalne politike od strane UNMIK, oni su se isključivali i olako prepuštali rešavanje pitanja Kosova i Metohije Albancima, UNMIKU i Americi.

Danac Hans Hakerup se na mestu šefa UNMIK zadržao svega godinu dana jer nije bio kooperativan u ispunjavanju zapadnih ciljeva!!!

Naredni šefovi UNMIK Mihael Štajner i Soren Jasen Petersen su nesmanjenom žustrinom gaženja međunarodnog prava, nastavili u istom pravcu – formiranju nove šiptarske države na Balkanu!!!!!!

Da bi se imovina Srbije na KiM mogla i zvanično uzurpirati, UNMIK i njegovi šefovi su uz redovne sugestije zapadnih zainteresovanih država i njihovih važnih likova, postepeno donosili zakone kojima su odlučili da slobodno raspolažu imovinom Srbije, vršeći eksproprijaciju  su i vlasništvo prenosili trećim licima prodavajući i državna preduzeća, i ubirajući poreze i na nepokretnoj imovini koja je u vlasništvu Srbije i (pro)dajući na 99 godina u zakup strancima!!!

Nova država je zaokrugljivala svoju državnost i donošenjem i zakona o carinama i carinskoj službi, kao i agenciji za privatizaciju koja je otimala vlasništvo nad imovinom Srbije uz mlako protivljenje srpskih vlasti i prećutnu saglasnost!!

UNMIK je postepeno prenosio nadležnosti na šiptarske organe vlasti, da bi uz ćutanje UNMIK administracije, 17. februara 2008.g. vlast Albanaca sa KiM su samoproglasili :svoju “novu državu” iako je o tome, po Rezoluciji 1244 trebao da odlučuje Savet Bezbednosti UN.

Ni Savet bezbednosti se nije puno trzao oko takvog postupka…

A da su Šiptari na KiM uz nesebičnu i ciljanu pomoć Zapada aktivno radili i na zakonima uređivanjа druge albanske države na Balkanu, ovde se može videti pregled njihove zakonodavne aktivnosti .

Pitanje je da li su briselskoj i svetskoj birokratiji, sve prethodne „vlasti u Srbiji“ aktivno i jasno stavljali do znanja da ni u kom slučaju pripadnici albanske nacije na KIM ne mogu postati i vlasnici nad celokupnom imovinom Srbije, pa ni zemlje i vazduha!!!??

Posebno ne, zato što je ranijih godina čitava država, tada SFRJ, godinama izdvajala deo novca za slabo razvijena područja (u ovom slučaju za Kosovo i Metohiju), kao i da sada još uvek Srbija vraća kredite iz sedamdesetih godina tada uzimanih za izgradnju infrastrukture na KiM .

A kosovska Poverilačka agencija (kasnije Privatizaciona koja je i ozakonjena) prodavala je stotine srpskih preduzeća, pa su se među kupcima našli i oni koji su rukovodili bombardovanjem Srbije  ili bili aktivno politički uključeni u njeno razaranje.

Istovremeno, svih tih godina, veliki broj sadašnjih političkih lidera albanskog življa na KiM, postali su milioneri, i zajedno sa bivšim "komandantima" UÇK-a privatizovali (ukrali) čitavo bogatstvo Kosova i Metohije (a to znači i Srbije),industriju, fabrike, tehnologije, poljoprivredne zadruge i zemljišta, stambene i poslovne prostore, danas kontrolišu Univerzitete, šiptarsku Akademiju nauka, medije, sudove, policiju, pa su iznad zakona!!!

Ti šiptarski milioneri danas kontrolišu uvoz/izvoz (carinu) i kontrolišu ono nekoliko javnih društvenih preduzeća, prodaju i kupuju glasove i političke funkcije, oni odlučuju ko će pobediti na "slobodnim" izborima, odlučuju ko će biti delegat i funkcioner iz njihovih partija bez obzira da li imaju većinu!!!

Ovo nam baš nekako zvuči jako poznato….

A pravo pitanje je da li su sve te činjenice  slučajno poznate i Predsedniku „Vlade u Srbiji“ koji je uzurpirao sve nadležnosti u donošenju odluka pa i onih koji se tiču imovine Srbije na KiM!!!?? Posebno je pitanje i da li Direkcija za imovinu  kao institucija, aktivno učestvuje u svim pitanjima zaštite imovine Srbije na KiM !!!???

Takođe je nepoznanica da li Predsednik „Vlade u Srbiji“ na sastancima u Briselu, uopšte poteže pitanje o vlasništvu nad imovinom i brani vlasničke interese Srbije, imajući u vidu da je Srbija predala prepise katastra šiptarskim vlastima (iako je kasnije Ustavni sud Srbije takav postupak proglasio neustavnim)!!??? Ili ćemo za koju godinu negde pročitati da i on aktivno učestvuje u izgradnji druge albanske države na Balkanu!!???

Po običaju, uvek ćemo kasno saznati šta je sve namerno propušteno da se preduzme a šta je stvarno urađeno po tom konkretnom pitanju ispravke neustavnih postupaka „Vlade u Srbiji“, i koje sve mehanizme „vlast u Srbijipreduzima u cilju odbrane i zaštite privatne i državne imovine Srbije na KiM, која је još uvek na papiru „samostalnа“ (pod nadzorom Amerike, EU, MMF, EBRD i naravno NATO) državа!!???????

P.S. I na kraju, pre tri dana je Šiptarska skupština na privremeno zauzetoj teritoriji KiM, počela da razmatra nacrt zakona o prisvajanju vlasništva nad Kombinatom “Trepča”!!!!

Ako je na Zapadu imovina zagarantovana, kako to da taj princip ne važi za imovinu koja je u vlasništvu države Srbije!!!???

I ako su Šiptari dobili političku vlast, oni nikako ne mogu da postanu vlasnici nad imovinom države Srbije, pa ukoliko Vlada u Srbiji toleriše njihove namere, onda zaključujemo da i Predsednik Vlade u Srbiji sa svojim ministrima, aktivno učestvuje u zaokrugljivanju nove albanske države na Balkanu!!

Albanci su bila manjina koja se integrisala u društvo i bili su prisutni u sviim njegovim sferama i porama, a onda su poželeli da sami postanu svoj gospodar!!!

Da li bi se, na isti način, Teksasu moglo dozvoliti da se slobodno otcepi od SAD i ponese svu imovinu koja se tamo nalazi a u koju je ulagala celokupna SAD???

 

©Geto Srbija

OTIMAČINA: VLADA U SRBIJI PREĆUTNO RASPRODAJE I POKLANJA IMOVINU U VLASNIŠTVU DRŽAVE SRBIJE!!?

6. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Kad je u jednom neformalnom razgovoru sa grupom zapadnih diplomata u Prištini, početkom 2000. godine, bivši američki specijalni izaslanik na Kosovu i Metohiji, Kristofer Hil, rekao da "pod zemljom" u srpskoj pokrajini leži "dva puta po petsto milijardi dolara", nimalo se nije šalio. Podatak je dobio od geoloških stručnjaka iz SAD i Velike Britanije.

Sve govori, da je glavna meta nasilničkog osvajanja Kosova i Metohije, bilo ogromno rudno bogatstvo i kombinat "Trepča", kao najveći privredni gigant tog tipa na Balkanu i jedan od najvećih u Evropi. Na žalost, sudbina "Trepče", danas podeljene na srpski i albanski deo, najbolje govori koliko je stanje u okupiranoj pokrajini bolesno i neodrživo.

Gore od postojećeg stanja je ono što sledi: preuzimanje "Trepče" od strane američkih vojnih kompanija. Na to se čeka i zbog toga "Trepča" više nije i srpska ni albanska nego pod privremenom upravom UNMIK-a.

 

                     Nikola Vlahović

RASPRODAJA I POKLANJANJE IMOVINE SRBIJE

 

Kompleks rudnika "Trepča"  u ataru Kosovske Mitrovice ali i šire (južno prema Prištini i severno prema Leposaviću), opravdano se smatra jednim od najvećih nalazišta olova i cinka u Evropi.

To su u proteklih pola veka potvrdila sva istraživanja, kako domaća tako i strana. "Trepča" je osnovana početkom prošlog veka, 1927. godine, a sa iskopom olovno-cinkane rude otpočelo se tokom 1929. i 1930. godine prošlog veka.

Sve do otimanja Kosova i Metohije od Srbije, 1999. godine, "Trepča" je radila kao jedinstven rudarsko-topioničarski kompleks (čak i za vreme nemačke okupacije kad je u Kosovskoj Mitrovici zavodio red tada mladi nacistički oficir Kurt Valdhajm, koji je posle rata volšebno postao predsednik Ujedinjenih nacija!).

Posle okupacije Kosova od strane SAD i njenih satelita, "Trepča" je izgubila onu proizvodnju koju je nekada imala. Samo tokom 1999. godine, ovaj kombinat je imao prihod od 200 miliona dolara, dok danas ima dug od oko 150 miliona evra!

U vlasništvu Trepče je preko 30 rudnika. Od toga se samo četiri danas nalazi na teritoriji sa većinskim srpskim stanovništvom. Sadašnji generalni direktor Holdinga Trepča, AD Zvečan je Jovan Dimkić, koji je ujedno i direktor "Trepča-Sever", Priština. On je u potpunosti podređen volji vladajuće koalicije u Beogradu i sa vladom u Prištini "koketira" po potrebi, dakle, samo kad mu Vučić naredi.

Raspolućena "Trepča" ostavila je Srbe bez velike imovine. Tako su na južnom delu Kosova i Metohije, pod albanskom upravom, ostali i fabrike neraskidivo povezane sa "Trepčom", poput Fabrika akumulatora KM, Fabrika procesne opreme KM, Fabrika cinka KM, Fabrika lovačke municije Srbica…

Prema podacima Geološkog zavoda Srbije, južno od Ibra su bogatija ležišta rude (Stari trg, Zajača, Ajvalija Badovac, Kišnica i Novo Brdo koje ne radi). Trepčini pogoni na teritoriji severnog Kosova i Metohije, uključuju rudnike-Crnac, Belo brdo, Žuta Prlina, otvoreni kop Koporić, dve flotacije (jedna instalirana 2012.) u Leposaviću i metalurgiju u Zvečanu.

U njima je pokušala da se uposli većina srpskih radnika otpuštenih iz Trepče, u junu 1999. godine, a najveći broj od današnjih 3.290 i danas, dok ne radi, prima minimalne mesečne naknade od Srbije. Od tog broja je 1.200 realno zaposlenih. Oni su angažovani na proizvodnji u rudarstvu, u rudnicima Crnac i Belo brdo i flotaciji u Leposaviću, koja je radila u kontinuitetu od 2005. godine, i na proizvodnji u Metalurgiji olova u Zvečanu, kao i u pratećim delatnostima: transport, laboratorija, institut, obezbeđenje, administracija, ishrana radnika.

Prema najnovijim procenama Svetske banke, vrednost mineralnih rezervi na Kosovu je 13,5 milijardi evra, a udeo rudnika olova Trepče u njima je najmanje tri milijarde evra. Preostali kapacitet rude je oko 29 miliona tona (mada je neka istraživanja govore i o tri puta većoj količini), od čega 999.000 tona čini olovo, 670.000 tona čini cink, a 2.200 tona zlato.

U rudnicima "Trepče", pored olova i cinka, ima još srebra, bizmuta, zlata, kadmijuma, germanijuma, selenijuma, telura, indijuma, talijuma i drugih retkih elemenata koji spadaju u elemente industrije visoke tehnologije. U poslednjih pola veka izvađeno je i prerađeno skoro polovinu dokazanih geoloških rezervi. Približno 2,1 milion tona olova, 1,4 miliona tona cinka, 2.600 tona srebra, 4.000 tona bizmuta, devet tona zlata, 1.700 tona kadmijuma.

U Starom trgu u Kosovskoj Mitrovici, nalazio se nekada poznati muzej minerala, osnovan još 1966. godine, koji je do temelja pokraden septembra 1999. godine kad je okupatorska čizma zagazila u ovu srpsku pokrajinu. Među raritetnim mineralima bio je jedinstveni vivijant, mineral neprocenjive vrednosti.

Pre napada NATO pakta na Srbiju, 1999. godine, kompleks kombinata, "Trepča" u Kosovskoj Mitrovici, imao je čak 42 registrovana pravna lica. Od 1999. godine, Holding "Trepča" više ne posluje kao pravno lice registrovano u Agenciji za privredne registre u Beogradu. Umesto toga, ovaj privredni gigant preživljava pod administracijom UNMIK-a na Kosovu.

Kosovska poverilačka agencija preuzela je upravu, koja je po proglašenju nezavisnosti faktički poverena Kosovskoj agenciji za privatizaciju. UNMIK nikada nije zvanično prihvatio nadležnost ove agencije, ali je i ne osporava.

Kod UNMIK-a su registrovana dva pravna lica koja posluju na teritoriji Kosova i Metohije i to "Trepča Sever" (u kome posluje srpski de rudnika) i "Trepča Jug" (koje posluje pod upravom kosovskih Albanaca). Oba privredna subjekta zapošljavaju po 800 radnika i bave se iskopavanjem rude, koncentrata olova i srebra. "Trepča – Sever" i „Trepča – Jug" funkcionišu kao dve odvojene firme, sa dva žiro-računa i dva menadžmenta.

"Trepča Sever" eksploatiše danas samo četiri rudnika na teritoriji opštine Leposavić, a "Trepča Jug" eksploatiše samo Stari Trg u Kosovskoj Mitrovici, dok su van funkcije rudnici Ajvalija, Kišnica i Novo Brdo u okolini Prištine.

Dobro upućeni u slučaj "Trepče", "Sever" i "Jug" proizvode i prodaju koncentrate rude ugovorene na godišnjim tenderima, i to stranim kupcima. I jedni i drugi mesečno prodaju približno po milion i po dolara vredan koncentrat. Uzgred, treba reći da je Kosovska agencija za privatizaciju na tenderima i aukcijama prodala skoro sva društvena preduzeća, pa čak i neka u Leposaviću, ali kupci ni do današnjeg dana nisu ušli u posed te imovine.

Treba napomenuti da je i 4200 parcela zemljišta u katastru uknjiženo u vlasništvu "Trepče", od kojih jedan deo pripada području Kopaonika i koji nije na administrativnom delu Kosova i Metohije. U vlasništvu "Trepče" ostalo je i 1.200 stanova, čiji su korisnici uglavnom Albanci, koji nisu prihvatili zakonom predviđenu obavezu otkupa, za razliku od Srba koji su "Trepčine" stanove otkupljivali prema zakonskoj proceduri. Na ovaj način "Trepča" ima potraživanje i po osnovu neotkupljenih stanova čiju tržišnu cenu još niko nije precizno utvrdio.

Sa druge strane, Holding "Trepča" i sva društvena preduzeća u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku, Leposaviću, Gračanici i Šari, nisu još uvek prodati. U severnom delu Kosova i Metohije, nastao je problem oko koncesije nad jezerom Gazivode.

Već nekoliko godina, oko "Trepče" se intenzivnije vrte velike multinacionalne kompanije kao što su Rio Tinto, Friport, Tisen Krup, ali i jedan broj investicionih fondova. Pre nepune dve godine, vlada Hašima Tačija je "načelno" prihvatila jedan veliki američki investicioni fond koji je najavio mogućnost kupovine "Trepče".

Istovremeno, Vučićeva vlada je "pronašla" nekadašnjeg palestinskog obaveštajca, Muhameda Dahlara (sada državljanina Srbije), kao "lobistu" koji je obećao da će dovesti kompaniju iz Emirata, koja bi, navodno, kupila "Trepču".

Koliko je to pouzdano bilo, govori i podatak da su predstavnici te kompanije, razgovarali su u Dubaiju sa tadašnjom predsednicom Kosova, Atifetom Jahjagom, oko investicija u "Trepči". Ništa se od svega toga do današnjeg dana nije desilo. Razlog je poznat i vlastima u Prištini i vlastima u Beogradu: naime, za "Trepču" je već duže vremena zainteresovana američka vojna industrija, kojoj su potrebne stabilne zalihe feronikla, a njega na severu Kosova ima u izobilju. Zato UNMIK čuva i "Trepču sever" i "Trepču jug" za potrebe američke vojne industrije.

Propao je i pokušaj Vlade albanskog Kosova prošle, 2015. godine, da rudnike i flotacije "Trepče" izdvoji i od njih formira posebno javno preduzeće, čiji bi ona bila većinski vlasnik, a da ostatak privatizuje. Neuspelom akcijom da tu imovinu proglasi "svojinom Republike Kosovo" rukovodila je Kosovska agencija za privatizaciju.

Namera je bila da albanska strana prisvoji sve rudnike i flotacije u Starom Trgu, rudnike i flotacije u Kišnici i Novom Brdu, rudnike i flotacije na Kopaoniku i u Leposaviću, Metalurgiju olova u Zvečanu i Metalurgiju cinka u Mitrovici, dok je za ostalih 14 jedinica kombinata bila planirana privatizacija.

Napravljen je i Nacrt zakona koji nije prošao bez saglasnosti Srba koji čine većinu u opštinama na severu Kosova i Metohije, gde se ti rudnici nalaze. I Vučićeva vlada u Beogradu (preko šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marka Đurića) navodno se "pobunila", ali ne bi mogla da utiče ni na šta da nema u "Trepči" velikih američkih interesa. Naime, i dalje se čeka američki kupac!

Krajem maja meseca 2013. godine, u Vladi Srbije je potpisan ugovor o poslovnoj saradnji Rudarsko-metalurškog i hemijskog kombinata "Trepča" i američkog konzorcijuma "Nju dženerejšen pauer", koji je, kako je u tekstu sročeno, predviđao "nove investicije, povećanje obima i kvaliteta proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta".

Sutradan je Kosovska Agencija za privatizaciju osporila ugovor, pozivala se na svoja ovlašćenja za upravljanje društvenim preduzećima na Kosovu, uključujući i ovlašćenje za prodaju, prenošenje ili likvidaciju tih preduzeća i njihovih delova, a onda je i zamenica premijera ove samoproglašene nadri države Mimoza Kusari, zahtevala da se najavila da se Ambasade SAD u Prištini izjasni o investiciji ove američke kompanije u pogone "Trepče". Ubrzo, stavljena je tačka i na ovaj slučaj. Od investicija nije bilo ništa.

U poslednjih pet godina, zapamćena je i jedna "solo" akcija bivšeg ministra Milana Bačevića, koji je potpisao "preliminarni dogovor" o kupovini "Trepče", sa izvesnom američkom firmom iz Čikaga, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Tako je Srbija preko Bačevića dobila šamar u vidu zvaničnog saopštenja ambasade SAD u Prištini, u kome je rečeno da vlada u Vašingtonu priznaje Kosovo kao državu, te da se Trepča ne može biti kupljena od druge države, u ovom slučaju-Srbije. Povodom ovoga, vođena je i rasprava u američkom Senatu. Ali, uprkos tome, od kraja 1999. godine do danas, američke firme nisu uspele da se dogovore ko će i preko koga da kupi "Trepču", što je i dovelo do toga da UNMIK i danas opstajava kao neka vrsta tutora nad "Trepčom Jug" i "Trepčom Sever".

Prema mišljenju eksperata međunarodnog prava, u nastavku pregovara sa albanskom stranom, u Briselu se mora postići sporazum da prodaja društvenih preduzeća u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji, mora ići preko Zajednice srpskih opština koja je u formiranju, a da deo tih sredstava u Fond za podsticanje razvoja srpskih enklava.

Stručni tim Republike Srbije (ukoliko takvo nešto uopšte postoji pri Vučićevoj vladi), ne sme da prihvati sporazum u kome bi sredstva od prodaje preduzeća pod srpskom upravom, bila upotrebljena u druge svrhe. Sve drugo bi bilo ravno veleizdaji. Ne samo zbog "Trepče", nego zbog celokupne imovine kojom danas upravljaju preostali Srbi na Kosovu i Metohiji.

Sa "Trepčom" je stanje utoliko komplikovanije, što postoje mnogi raniji ugovori koji su ostali na teret danas podeljenog Holdinga. Poslednji generalni direktor ovog kombinata koji je za vreme vladavine Slobodana Miloševića vedrio i oblačio, Novak Bijelić, uzeo je, na primer, od Grčke kompanije Mytillunes Holding S.A. iz Atine, kredit od 50 miliona dolara, a po osnovu tog kredita, garant je bila nekadašnja "Jugobanka Beograd", sada u stečaju.

Kako Bijelić nije ništa uradio sa tim novcem (a, ne zna se ni gde je nestao ili u šta je potrošen!), dug je narastao na preko 65 miliona dolara. Današnje rukovodstvo "Trepče" ne može da uđe u trag tim sredstvima, posebno iz razloga što su vojnici KFOR-a, prilikom okupacije kombinata, uništili svu dokumentaciju, kompjuterske baze i sve što je u njima bilo.

Raspad, komadanje i okupacija "Trepče", desili su se odmah nakon potpisivanja takozvanog vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 1999. godine, kada je na Kosovo i Metohiju stigao i nekadašnji ministar zdravlja Francuske, kako se kasnije pokazalo, jedan opasno izopačeni idiot, Bernar Kušner, koji je postavljen za šefa civilne misije u Prištini…Jedan od prvih njegovih zadataka je bio da okupira "Trepču".

Najpre je tražio da mu se dostavi strukturu vlasništva kombinata. "Trepča" je do tada bila deoničarsko društvo, a suvlasnici su bili srpske banke, osiguravajuća društva i mnoga druga srpska preduzeća…To je Kušnera i njegov tim pravnika stavilo na velike muke, ali je prihvatio da je "Trepča" privatno vlasništvo.

Kako su sva javna preduzeća u nadležnosti države Srbije već bila okupirana, tako i Elektro Kosovo, Kušner je tada naložio da kombinatu isključe struju. Ipak, preko planine Rogozne, srpski rudari su postavili kablove i doveli struju iz Novog Pazara. Onda je Kušner smislio da prekine vodosnabdevanje. Ipak, i to je prevaziđeno i deo "Trepčinih" rudnika na Kopaoniku i Rogozni, nastavili su rad. To je rezbesnelo Kušnera, pa je krenuo da optužuje srpske rudare da "…zagađuju vazduh, truju žene, decu, ali i vojnike Kfora".

Kad je video da drukčije neće ići, u ranu avgustovsku zoru 1999., tri hiljade vojnika Kfora, što sa zemlje što iz vazduha, napalo je na kombinat, a izveden je i desant sa oko 50 helikoptera. Nakon toga, počelo je proterivanje naših stručnjaka.

Kušner je imao pripremljen "tipski" dokument na kome je pisalo: "…Proteruje se, bez prava povratka, sa teritorije Kosova…", a onda bi pod oružanom pratnjom sve "nepodobne" odveli do administrativnog prelaza Jarinje.

Prvi Kušnerov akt u "Trepči" bio je da za prvog predsednika Upravnog odbora "Trepče" postavio, nikog drugog do Hašima Tačija! Skoro sedamnaest godina nakon ovog događaja, "Trepča" je i dalje nasilno podeljena i pod kontrolom okupacionih vlasti. Nekadašnji komandant NATO pakta Vesli Klark koji je komandovao bombardovanjem Srbije, ima biznis na Kosovu, posebno u sferi energetike i telekomunikacija, pa mu je "Trepča" jedan od najvažnijih preokupacija.

 

    A 1. "…U Beogradu ima ljudi koji će pomoći"

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji, ali to stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima oko "Trepče" nije nikakav problem, o čemu najbolje govore davno objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika, kada je bivši šef NATO pakta Vesli Klark između ostalog rekao: "Beograd neće praviti probleme oko rudnih bogatstava... "

Klark je kasnije (nakon takozvanih "oktobarskih promena"), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da "u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći"!

 

    A 2. Srbija na poklon Albancima

Šezdesetih godina prošlog veka, tadašnji predsednik Savezne skupštine, Petar Stambolić, zahtevao je da se izglasa "proširenje" kosovsko-metohijske oblasti, na deo teritorije Srbije koja administrativno, istorijski i kulturno nikada nije pripadala Kosovu.

Reč je o teritoriji od mesta Rudnica kod Raške na Ibru (bivši Deževski srez koji je pripadao Kraljevu), jugoistočni deo Kopaonika (sa rudnicima Belo brdo i Koporić), pa uz dolinu Ibra kod Leposavića i Sočanica (sa rudnikom Gnježdane) sve do ulaza u Zvečan kod Kosovske Mitrovice.

Tako je nastalo današnje "severno Kosovo" koje to nikada nije bilo. Kad je Stambolić ovako velikodušno administrativnim putem poklonio ovu srpsku teritoriju Albancima, miljenik vladajuće nomenklature i poslanik savezne skupštine, kasnije nabeđeni "otac nacije", Dobrica Ćosić, ni reč nije progovorio o ovom bezumlju. A, posledice su, kao što se sada vidi, nesagledive.

    Srpski akcionari Holdinga "Trepča", AD Zvečan

Na 702 parcele sa 317 hektara zemljišta u vlasništvu je Holdinga Trepča, AD, Zvečan. Akcionari su: Fond za razvoj Srbije 78,55%, Generaleksport 9,73%, Jugobanka KM 3,32%, Progres, Beograd 2,80%, Dunav banka 2,73%, Elektroprivreda Srbije 2,38%, 14. oktobar Kruševac 0,21%, Termoelektro 0,11%, GP Ratko Mitrović 0,11% ZOIL Dunav 0,04% i Luka Bar 0,02% ….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RUDNIK „TREPČA“ KAO SIGURAN PLEN AMERIČKIH KOMPANIJA

12. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić, i potpredsednik Vlade Kosova Hašim Tači su marionete Zapada u procesu privatizacije rudnika Trepča. Patriotsko zapomaganje, predsednika Vlade Srbije o tome kako od Albanaca želi da sačuva Trepču, jedna je od najbolje odigranih melodramskih uloga na prostorima bivše socijalističke Jugoslavije. Od Subotice do Đakovice sigurno je bilo više stotina hiljada Srba i Albanaca, koji su posle njegovog javnog nastupa, poverovali da se između dva naroda vodi rat oko vlasništva nada rudnim bogatstvom Trepče.

                     

                 Vuk Stanić

PRODAJA TREPCE

 

Rat za rudna bogatstva Srbije, kako ona na Kosovu, tako i za ona u drugim delovima Srbije, sada se, zapravo, vodi između zapadnih multinacionalnih kompanija. Za interese tih kompanija bore se službenici američkog Stejt departmenta, predstavnici drugih diplomatskih mreža na ovim prostorima, a svoju ulogu imaju Srpski i Albanski političari kao i različiti lobisti.

U planu velikih multinacionalnih kompanija poput Rio Tinta, Friporta, Tisen Krupa, ili Soroševih kompanija i investicionih fondova, nije predviđeno da u podeli profita, od rudnih bogatstava i drugih resursa Srbije učestvuju Srbi ili Albanci.

Istina, u nekim slučajevima je predviđeno da se narodu, čiji političari budu servilniji u borbi da se do resursa dođe što jeftinije, dozvoli da naplate i neku rudnu renticu, da im se da prednost u zapošljavanju. Našim i albanskim političarima, naravno, sleduju i manje provizije i pravo da zaposle po nekog rođaka i prijatelja, pod uslovom da je taj spreman da radi kao rob za ropsku nadnicu.

Dakle, lobiranje za strane kompanije i nameštanje kupovine Trepče, je stvarni razlog zašto su predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade samoproglašenog Kosova, Hašim Tači, imali nedavne napade patriotizma.

Tači je, kako stvari stoje, lobirao za investicione fondove Džordža Soroša, dok su Vučić i naš državljanin Muhamed Dahlar, kao buduće vlasnike, želeli da vide šeike iz Arapskih Emirata.

Na žalost i jednih i drugih, za Trepču su se sada zainteresovali mnogo veći igrači iz američke vojne industrije, kojima se obronci Kopaonika sviđaju i zbog feronikla.

Šeici iz Emirata, povukli su lukav potez uvlačenjem Dahlara, jer ovaj osim što je prijatelj sa Vučićem, on ima i dobre odnose i sa Tačijem. Jedna ozbiljna firma, bliska bivšem američkom potpredsedniku, preko njega je već obavestila šeike, da bi oni voleli srpske zalihe feronikla.

Ovde nije u pitanju teorija zavere, već o tome govore i izjave naših političara. Tako je, naprimer, ministar privrede Željko Sertić, otkrivajuću plan prodaje Trepče, izjavio da su za njenu kupovinu zainteresovane kompanije iz Amerike, Kanade, Švajcarske i Mađarske, rekavši između ostalog: "…Ako Priština ne odstupi, Srbija prodaje Trepču".

Inače, raniji ministar rudarstva, Milan Bačević je već jednom potpisao dokumenta sa izvesnom američkom firmom iz Ilinoja, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Američki ambasador isticao je da oni priznaju Kosovo kao državu i da se Trepča ne može kupiti od Srba. Na kraju se o svemu raspravljalo u američkom senatu. Tema je bila ko ima pravo da proda Trepču, Srbi ili Albanci, ali se nije diskutovalo o tome da li će se prodati ili dati na upravljanje nekom od ova dva naroda.

 

      Eksploatacija i špijuniranje, umesto istraživanje

 

Dakle, dileme da li će Trepča ostati srpski kombinat, ili će postati javno preduzeće albanskog Kosova, ne postoje, jer u oba slučaja će to biti samo privremena rešenja. Kako američke firme nisu uspele da se dogovore o tome ko će i preko koga da kupi Trepču, prećutno je prihvaćeno rešenje da do daljnjeg jednim delom Trepče upravlja srpska strana.

Dakle, sa Srbima se danas ne vodi rat za rudna bogatstva, jer je taj rat trajao 1999. godine, kada je NATO okupirao Kosovo i u Beogradu i Prištini instalirao srpsku i albansku prozapadnu političku nomenkalturu. Zvanično, NATO nas je bombardovao zbog Miloševića, ali danas kada su zapadne kompanije, nakon više godišnjeg istraživanja, potvrdile ranija srpska istraživanja da Kosovo raspolaže sa rudnim rezervama od 1000 milijardi dolara/evra, sve je više onih koji veruju da su za dolazak NATO na Kosovo postojali drugi razlozi.

Prema navodima pojedinih časopisa gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje, nalazi se upravo na Kosovu i Metohiji.

Od dolaska NATO na Kosovo, međuetničke nesuglasice služile su kao izgovor, predstavnicima međunarodnih institucija, za uspostavljanje potpune kontrole nad bogatim prirodnim resursima u južnoj srpskoj pokrajni. Kontrolu su preuzele ili međunarodne snage, ili Albanci. Izuzetak je bio deo rudnika Trepča koji se nalazi u severnom delu Kosova.

Sledeći korak bio je dolazak kompanija koje su istraživale rudne potencijale, dakle niko se nije zaletao da od Albanaca ili međunarodne zajednice unapred kupuje rudnike. Istovremeno, strane kompanije su i u drugim delovima Srbije za male pare vršile geološka istraživanja.

Često je od nadležnih ministarstava za oko 400 evra dobijana dozvola da se neka lokacija istraži, dok se od naših ljudi unapred pribavljala informacija o rudnim zalihama. Potom je, pod izgovorom istraživanja, rađena nezvanična eksploatacija, tone neprerađene rude su pod izgovorom da idu na analizu odvožene iz Srbije.

Iz nezvanične eksploatacije se u više slučajeva prešlo u zvaničnu i to za male pare. U više navrata je bez pravog tendera onaj čije su mašine radile kvazi istraživanje preuzimao nalazište i nastavljao eksploataciju.

Poslovanje se potom nastavljalo uz jednu od najnižih rudnih renti na svetu. Rudna renta je do skoro bila svega tri odsto, a plaća se na količinu iskopane rude. Količinu stvarno iskopane rude ne kontroliše niko, već gazde same prijavljuju koliko su izvadili.

Na Kosovu je rađeno na sličan način, razlika je u tome što međunarodna administracija nije dozvoljavala da se bez javnog nadmetanja iz istraživanja prelazi u eksploataciju. Posle istraživanja koja su stranci obavili proteklih godina potencijali Srbije, kako na Kosovu tako i severno od Kopaonika više nisu tajna.

Ovo je za rezultat imalo da od pre dve godine najveće svetske kompanije traže način da za male pare dođu do srpskih rudnih bogatstava. Tim povodom je nedavno i američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi posetio Borske rudnike i izjavio, da kompanije Friport i Rio Tinto žele da investiraju u srpske rudnike.

Kirbi nije rekao, ali je jasno da američke kompanije svoj dolazak planiraju na način koji se može opisati rečima: Rusi su kupili naftu, mi hoćemo sve ostalo!

Osim Amerikanaca za Borske rudnike zainteresovano je i nekoliko evropskih kompanija, jer se predviđa rast cene bakra na svetskim tržištima, a ni procenat zlata koje se dobija iz tih rudnika nije zanemarljiv.

Prema ranijem pisanju medija, kompanija Glen Kor je još u vreme dok je Demokratska stranka bila na vlasti, počela da lobira kod budućih ministara iz SNS-a, kako bi im oni kada dođu na vlasti omogućili kupovinu Borskih rudnika, ali i pravo da istražuju zalihe uljanih škriljaca na jugu Srbije.

 

      "…Beograd neće praviti problem"

 

Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koji se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohije su takođe impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra.

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji. Rezolucija će stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima sigurno biti neka vrsta smetnje ali ne i nerešiv problem, o čemu najbolje govore ranije objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika.

Tako, na primer, u razgovoru Havijera Solane sa Veslijem Klarkom, ističe se da Beograd „neće praviti probleme oko rudnih bogatstava i da će od njih korist imati čitav region".

Vesli Klark je kasnije (nakon "oktobarskih promena", prim. red.), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći:

"…Vesli Klark: Ništa ne brinite… Sada mi recite šta se dešava sa privatizacijom na Kosovu? Kako privremena vlada sarađuje sa Komisijom za privatizaciju?

Hašim Tači: Mislim da je to dobro, a to će vam verovatno i oni potvrditi. Beograd nam pravi problem oko svojine, ali neki ljudi u njihovoj vladi su razumeli o čemu se radi.

Vesli Klark: To je dobro.

Hašim Tači: Vlahović, Đelić, Dinkić potpuno razumeju ovaj naš posao i sa njima nemamo nikakvih problema. Čak su nam nekoliko puta izašli u susret.

Vesli Klark: Rudno bogatstvo Kosova je veliko i uz pametna ulaganja koristi će imati svi. Kosovari pre svega, ali i ceo region. Naš prioritet je da kontrolišemo taj resurs i Beograd tu neće praviti nikakve smetnje. Mi ćemo nastaviti da u Srbiji podstičemo one snage koje imaju mlak pristup pitanju Kosova. Videćete, samo je vreme u pitanju…".

Iz ove Klarkove izjave vidi se da vlasničke probleme koje pravi Rezolucija 1244 zapadne sile lako rešavaju uz pomoć srpskih političara, koje su doveli na vlast.

Za rukovodioce projekta „Prirodno bogatstvo Kosova i Metohije" imenovani su nakon ovih razgovora čelnici međunarodne zajednice, NATO pakta i EU, tačnije svih onih koji su učestvovali u bombardovanju Srbije, ili su bili deo bloka koji je Srbiju do petog oktobra držao u izolaciji. Ipak do skoro se nije mogla tako jasno videti veza između multinacionalnih korporacija i NATO agresije kako ju je moguće videti danas.

Jedan od primera je medijska satanizacija Srbije, kao i delatnost NGO sektora u Srbiji koju je promovisao Fond za otvoreno društvo, Džordža Soroša, pre i tokom bombardovanja. Izgovor za medijske i NGO kampanje bilo je poštovanje ljudskih prava.

Krajem 2007. godine, istraživač Nil Klark je na internet portalu „Nju stejtsmen" konstatovao da za Džordža Soroša i njegov Fond za otvoreno društvo nije važno poštovanje ljudskih prava i osnovnih građanskih sloboda – neko društvo je „otvoreno" ukoliko on i njegovi saradnici mogu da zarade veliki novac. Klark je to ilustrovao Soroševim ulaganjem na Kosovu da bi „preuzeo kontrolu nad rudnikom ‘Trepča’..", gde su „ogromne rezerve zlata, olova i drugih minerala".

 

      Rudne rente i podzemno blago

 

Na teritoriji Srbije gde vlast ima Beogradska Vlada sa privatizacijom rudnika i resursa je početo 2000. godine odmah posle petog oktobra. Tek 2007. godine država, je donela Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina. Rudna renta je do skoro bila najniža na svetu i iznosila je tek tri odsto. Od prošle godine renta je povećana na sedam odsto, ali se to povećanje ne odnosi na eksploataciju nafte. Ipak kontrola o tome ko koliko plaća skoro i da ne postoji.

Treba istaći da ni rudna renta od sedam odsto nije ekonomski opravdana ukoliko se vodi politika totalne rasprodaje rudnika. Takva renta iako uvećana za više od sto odsto je i dalje među nižima u svetu. Poljska i Albanija zaračunavaju 10 odsto. Rusija naplaćuje čak 22 odsto svima koji eksploatišu rudna i energetska dobra njihove zemlje.

U Srbiji postoji više od dve stotine rudnika i nekoliko desetina mineralnih i energetskih nalazišta. Jedna od firmi koje kopaju rudu u Srbiji po osnovu ekploatacionih prava, ili zakona o koncesiji je Rio Tinto, britanska kompanija koja vadi Jadarit iz jalovišta kod Loznice. Oni su posao započeli pod izgovorom istraživanja. Po tom osnovu, oni su bez ikakve naknade mogli da utovare jalove iskopine na kamione i da ih odvezu, ne plativši nikome ništa!

Rudarske inspekcije nikada nisu do kraja proverile da li se iz jalovišta vadilo samo radi istraživanja, ili je to bilo pokriće za tajnu eksploataciju, a plan je bio da se sa zvaničnom eksploatacijom počne 2013. godine!

Jadarit se može koristiti kao raketno gorivo, ali je stvarni razlog interesovanja, za ovu rudu to što je on izuzetan materijal za pravljenje litijum jonskih baterija i drugih elementa potrebnih za vetro parkove. Cene litijuma će narednih godina rasti jer se materijal koristi za izradu gotovo svih bitnih tehničkih uređaja. Od mobilnih telefona do satelita.

„Rio Tinto" u Srbiji radi i u Jarondolskom basenu kod Raške, gde istražuje borne minerale, koji se na evropskom kontinentu, ako izuzmemo Tursku, jedino nalaze u Srbiji! Pored Rio Tinta najpoznatija kompanija koja posluje u Srbiji je austrijsko-kanadska kompanija Dandi plemeniti metali. Oni su do sada kupili tri, od ukupno četiri koncesije koje je prodala Vlada Srbije. Pripalo im je istraživanje zlata na Crnom vrhu. Sprovode ispitivanja i na Staroj planini.

Rio ima i odlične rezultate u istraživanju jednog novog tipa zlata. Reč je o karlinskom tipu zlata, poznatog domaćoj geološkoj nauci, čije se prisustvo vezuje za postojanje krečnjačkih stena i mermera u vulkanskim oblastima. Dandi je u sporu sa švedskom kompanijom Feromet oko nalazišta u Mačkatici. Spor je pred vrhovnim sudom Srbije. Firma Reseoravar capital istražuje nalazišta bakra u okolini Bora.

Domaća firma bliska ljudima iz DS Šumadija minerali ima prava istraživanja u centralnoj Srbiji. Za firmu Srbija Nisk koja ovde takođe eksploatiše rudu, kažu da je u vlasništvu sestre Mila Đukanovića.

Rudnici Lece, i Kiževak -Sastavci su u vlasništvu nekad poznatog biznismena, danas poznatog državnog neprijatelja Miroslava Bogićevića. Bogićević je bio lider u privatizaciji rudnika metala u Srbiji, najpoznatiji srpski biznismen u oblasti eksploatacije metala, koji pored ova dva, poseduje još nekoliko rudnika, čak i jedan u Makedoniji, zapravo sve rudnike koji su u bivšoj SFRJ, pripadali preduzeću "Zajača" iz Loznice. "Zajača" je u svetu bila poznata po eksploataciji antimona pa je zahvaljujući njenoj proizvodnji Srbija, sve do raspada SFRJ, bila među prvima u Evropi.

To su rudnici: Lojane u Makedoniji, Rajićeva gora na Kopaoniku, Dolić, Kik, Rujevac i Brasina kod Loznice. U njegovom lancu su i rudnici nematala poput Ravnaje kod Krupnja koji eksploatiše fluorit, kao i rudnik granodiorita na Boranji kod Zvornika. Na planini Rudnik, eksploataciju vodi firma Rudnik na čijem čelu je bivši direktor kompanije Glen Kor, koja je tokom kampanje podržala Srpsku naprednu stranku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDUZEĆA U RESTRUKTUIRANJU KAO UNOSAN PLEN STEČAJNIH UPRAVNIKA, KORUMPIRANIH SUDIJA I POLITIČARA

2. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

U prvoj polovini 2015. godine u stečaj će otići nekoliko desetina preduzeća koja su na teritoriji Beograda, i danas su u restruktuiranju. Stečajevi se u Beogradu dodeljuju skoro isključivo samo odabranim stečajnim upravnicima koji plen dele sa sudijama i drugima zainteresovanim strankama. Juriš na njih izvršiće ešaloni stečajnih sudija i upravnika bliskih vlastima, jer se očekuju višemilionske provizije od povoljne prodaje tih preduzeća domaćim i belosvetskim tajkunima. Svi oni su već uigrani u uspešnoj otimačini iz stečajne mase. Očekuje se poslednji talas velike pljačke preduzeća.

 

           Igor Milanović

STECAJNI PLEN1

 

Posao sa preduzećima u stečaju je vrlo unosan, ali samo za odabrani krug ljudi. Najviše koristi od toga imaju stečajni upravnici, ali samo pojedini koji sebe u žargonu nazivaju „elitom". Većina ostalih jedva sastavlja kraj sa krajem.

Za dobijanje licence kandidat za stečajnog upravnika mora da plati oko 100.000 dinara za različite takse. Posle toga, kada postane stečajni upravnik on za obnovu licence svake treće godine Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) plaća 50.000 dinara, i to nezavisno od toga da li je u međuvremenu imao neki stečajni postupak ili nije.

Izbor upravnika za vođenje nekog stečajnog postupka po zakonu je prepušten specijalno za to izrađenom kompjuterskom programu koji bi trebalo nasumice da bira između kandidata. Tako je u teoriji, ali je u praksi sasvim drugačije: sudije privrednog suda same određuju kome će da dodele vođenje preduzeća u stečaju. Slučajeve tako skoro isključivo dobijaju stečajni upravnici spremni na podelu plena.

Predsednik Privrednog suda u Beogradu, Jovan Kordić, nedavno je jednom stečajnom upravniku, pobunjenom što mesecima ne dobija nijedno preduzeće da vodi, rekao kako od 1. januara 2015. godine, stečajne upravnike određuje pomenuti računarski program!?

Čak i da je to tačno, a najverovatnije nije, ovo znači da se godinama unazad kršio zakon, jer su upravnici birani na drugi način. Kordić u ovome ne vidi ništa sporno, jer i on sam ima koristi od pojedinih stečajnih upravnika.

Na području Privrednog suda u Beogradu radi 85 stečajnih upravnika kojima su u poslednje dve i po godine ukupno dodeljena 103 slučajeva. U tom periodu je Miloš Maljević, diplomirani ekonomista, dobio na vođenje šest preduzeća, dok je njegov kolega Novak Stajić dobio četiri.

Ovo, možda, ne bi ni bilo toliko čudno, da istovremeno mnogi stečajni upravnici nisu dobili da vode ni jedno jedino preduzeće u proteklih 30 meseci. Osim toga, Maljević je licencu stečajnog upravnika stekao 22. novembra 2013. godine, a Stajić 5. decembra 2012. godine. Kako su njih dvojica za tako kratko vreme uspeli da dobiju ovoliko slučajeva da vode, a neke starije i iskusnije kolege nisu dobili ni jedan jedini?

Rekorder po broju preduzeća koje vodi u Beogradu je Miladin Stamenković, diplomirani menadžer. Iako je licencu stekao tek 8. februara 2011. godine on je do sada dobio ukupno 13 preduzeća da vodi i to preduzeća koja imaju značajnu imovinu, tako da ne mora da brine oko naplate sopstvenih honorara.

Diplomirani ekonomista Igor Drakul je duže u poslu od Stamenkovića (licenciran je 21. septembra 2005.) i takođe vodi 13 preduzeća u stečaju, ali su „njegove" firme dosta siromašnije. Isti broj preduzeća u stečaju vodi i Rade Radulović (licenciran 30. juna 2009. godine).

Nešto manje preduzeća, ukupno 12, vodi Vasilj Vasiljević (licencu ima od 10. marta 2008. godine), ali su ona zato nešto bogatija. U „njegovom" jatu nalazio se i jedan „Navip".

Miloš Borovčanin, diplomirani ekonomista, je mlad i relativno neiskusan stečajni upravnik. Licencu je stekao 27. januara 2014. godine, a već 26. marta iste godine dobija da vodi „Partizan" a.d. u stečaju.

Milošu je u njegovom brzom usponu sigurno pomogao otac, Mirko Borovčanin (licenciran od 21. septembra 2005. godine), ali je, moguće, i on sam doprineo da odmah dospe u „elitu" u koju ulaze samo oni koji dele plen.

Većinski vlasnik akcija „Partizana" a.d. je Đorđo Antelj, koji ima preko 72 odsto akcija. „Akcionarski fond" a.d. je na drugom mestu sa 3,66 odsto akcija. Antelj je u januaru 2007. bioprivremeno lišen slobode kao jedan od članova „stečajne mafije".

On je bio osumnjičen da je oštetio stečajne poverioce Građevinskog preduzeća "Rad" i pribavio protivpravnu imovinsku korist veću od sedam miliona evra. Prema podacima koje je tada policija saopštila, odgovorne osobe GP "Rad" u stečaju neposrednom pogodbom obavile su nezakonitu licitacionu kupoprodaju nepokretnosti ovog preduzeća u stečaju na lokaciji Batajnički put 14, firmama "Gemaks" u vlasništvu Antelja i "Koka-Koli".

Veoma je verovatno da je Antelj uticao da se za stečajnog upravnika postavi upravo neko od poverenja koji će umeti da štiti njegove finansijske interese. Budući da Borovčanin senior već ima devet stečajnih postupaka u kojima vodi preduzeća, procenjeno je da je u slučaju „Partizana" bolje posao poveriti Borovčaninu junioru koji će sve obaviti isto tako dobro, a manje je upadljiv.

Da je Miloš Borovčanin već uveliko prihvaćen kao deo „elite" vidi se i iz toga da je mesec dana posle „Partizana" dobio da vodi i stečaj „Termoelektra" d.o.o. iz Beograda.

Diplomirani ekonomista Dragan Perković (licenciran od 32. septembra 2005. godine) trenutno vodi deset preduzeća u stečaju, a jedno od njih je i „Tri Grozda". Za Perkovića se zna da je omiljeni stečajni upravnik stečajnog sudije Mileve Misailović.

Jedan od povlašćenih je i Mihajlo Koruga, diplomirani pravnik, koji licencu ima od 21. septembra 2005. godine. Pored „Beka" a.d. on vodi još osam preduzeća koja su u stečaju. Preuzimajući „Beko" Koruga je ušao u sukob sa tadašnjom direktorkom ALSU-a Ivanom Matić, jer je ona bila na strani ranijeg stečajnog upravnika Željka Pešuta koji je upravo zbog loše sprovedenog stečajnog postupka u slučaju „Beka" izgubio licencu.

Devet preduzeća vodi i Andreja Božić, istovremeno i stalni sudski veštak za mašinsku struku.

I Gordana Despotović-Roža vodi devet stečajeva. Ona je nekada bila načelnica Severnobačkog okruga i članica Glavnog odbora SPS-a. Njeno ime se nalazi na spisku osoba kojima je devedesetih godina bio zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije i Sjedinjene Američke Države.

Na istom spisku bilo je i ime tadašnjeg direktora „Zastave" iz Kragujevca Milana Beka. Moguće zbog bliskosti još iz devedesetih, kada su oboje podržavali Miloševića i borili se protivEU, Gordana Despotović – Roža je svojevremeno bila postavljena za privremenog stečajnog upravnika u predstečajnom postupku nad „Lukom Beograd" koju je prethodno u toku privatizacije kupio Beko.

I dosadašnja direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Ivana Matić je bila povezana sa režimom Slobodana Miloševića, tako da je još iz tog perioda bila prijateljica Gordane Despotović. Ona je, naime, supruga Gorana Matića, ministra informisanja u vladi SRJ devedesetih godina.

Ove godine više desetina preduzeća u restruktuiranju sa teritorije koju pokriva Privredni sud u Beogradu odlazi u stečaj. Među njima ima i onih koja još uvek imaju vrednu nepokretnu imovinu koja u stečajnom postupku može da se proda uz dobru proviziju za stečajnog upravnika i sudiju. Najverovatnije će članovi „elite" stečajnih upravnika preuzeti i te slučajeve. Ako do tada još uvek budu bili na slobodi.

 

      A 1. Sa kumom, u naplatu reketa

 

Mimo zakona i konkursa koji je u toku, za vršioca dužnosti direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika postavljena je nedavno Danijela Vazura, dotadašnja direktorka Centra za stečaj u Agenciji za privatizaciju.

Njen rođeni brat je Miloš Vazura, kum generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, koji je danas direktor FK Partizan, iako ima samo 28 godina. Miloš je prethodno bio pomoćnik ministra pravde Nikole Selakovića.

Sa te pozicije je zajedno sa kumom Nedićem reketirao privatne izvršitelje kojima su dodeljivani predmeti izvršenja gde je izvršni poverilac Elektro-privreda Srbije (EPS). U slučaju da izvršitelj odbije da deli novac sa Nedićem i Vazurom gubio bi pravo da zastupa EPS. Svojim saradnicima je Vazura sređivao ispit za izvršitelja i obezbeđivao imenovanje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: