Архива

Posts Tagged ‘sirotinja’

SIROMAŠENJE I PLJAČKANJE SRBIJE DO PUKOG BIOLOŠKOG PREŽIVLJAVANJA NAJUGROŽENIJIH!??

10. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Besparica, siromaštvo, glad, strah od sutrašnjeg dana, to su reči koje opisuju kliničku sliku opljačkane, ponižene i zgažene Srbije, kojom danas hara manijakalna vlast Aleksandra Vučića. Dok sa njegovih televizija i iz njegovih biltena cveta hiljadu cvetova, stvarna slika socijalnog stanja u državi je zastrašujuća, a teror njegove administracije nad milionima siromašnih ljudi koji nemaju novca ni za puko preživljavanje, sve je gori.

Načela kojima se ovaj tiranin rukovodi, ravna su načelima kojima su se u Drugom svetskom ratu rukovodili kreatori "radnih logora", u kojima je robovski rad trajao do potpunog iscrpljenja i smrti. Ubijanja u Vučićevim radnim logorima (stranim kompanijama) još nisu počela, ali nema ni potrebe jer je, zbog strahota kojima su ljudi izloženi, stopa smrtnosti u Srbiji brža od svake ubilačke mašine.

 

                          N. Vlahović

IZRAZENA SRPSKA MATERIJALNA DEPRIVACIJA-CITAJ SIROTINJA3

 

Kad god milioni siromašnih ljudi u Srbiji pomisle da su dotakli dno, Vođa im doda lopatu da se zakopaju još dublje.

Naime, lični režim Aleksandra Vučića, u poslednjih šest meseci uveo je još teže oblike najcrnjih antisocijalnih mera, koje brzo i efikasno ubijaju svakoga ko mu se nađe na putu. Divljačkim udarom na građane preko nasilnih naplata komunalnih dadžbina, nečuvenom masovnom pljačkom preko kriminalno uvećanih računa za struju, nezapamćenim povećanjem cena hrane u trgovinskim lancima (gde marže pojedinih artikala dostižu i do 300 odsto), pa čak i enormnim podizanjem cena takozvanih grobnih usluga (sahrana), što govori da su Vučićevi džeparoši spremni da pljačkaju i na ovom i onom svetu.

Banditske akcije režimskih inkasanata, danas zadaju smrtni udarac ne samo najsiromašnijim, nego čak i prosečnim porodicama, koja imaju i po dva prosečna primanja, sa kojima ne mogu da plate zelenaške dadžbine nezasitoj i ozbiljno u kriminal ogrezloj državi.

Osim zastrašujuće pljačke koju vladajući režim sprovodi preko siledžijskih naplata takozvanih komunalnih usluga u gradskim sredinama, i seosko stanovništvo, inače već iscrpljeno i skoro proterano sa svojih imanja, suočeno je sa diktatom prinudnih naplata poljoprivrednicima.

Naime, Vučićeva mafija, predvođena njegovim bivšim ministrom Dušanom Vujovićem, umesto da amnestira seosku sirotinju, koja nema čime da plati doprinose za socijalno osiguranje, izračunala je da je njihov dug dostigao 90,8 miliona dinara, pa je počela sramna akcija oduzimanja zemlje poljoprivrednicima (što je čak i u Srbiji pod Obrenovićima bilo zakonom strogo zabranjeno).

Drskosti Vučićevoj nema kraja, jer u ovu sumu nisu uračunate i kamate! A, njegovim zakonima je određeno da predmeti prinudne naplate kod poljoprivrednika mogu biti pokretne stvari, nepokretnosti, novčana potraživanja, zarada, odnosno penzija (mada je reč o stečenom pravu!) i gotov novac.

Na delu je zastrašivanje i onih koji su platili (imali čime da plate) doprinose! Naime, prema podacima Poreske uprave, u 2016. je 34.556 poljoprivrednika redovno plaćalo doprinose za obavezno socijalno osiguranje i tu ne postoje dugovi. Ipak, prema Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, svakome od njih je Poreska uprava poslala opomenu, samo da ih zastraše!

Divljanje Vučićevih strvodera, tek je počelo. Prebijanja i slične metode, nisu isključene. Lopovska klasa, dokopala se boljševičkih metoda, pa sve liči na prisilni otkup žitarice posle Drugog svetskog rata, kad su ljudima čupali brkove i bacali ih u bunare. Bude li Vučićeva mafija, kao što je već i parlament zadnjeg radnog dana u decembru prošle godine izglasao (Zakon javnom privatnom partnerstvu), treba očekivati da razni "crnokošuljaši" krenu po selima i gradovima, kako bi Vođa namaknuo milijarde dinara potrebne za održavanje njegove diktature.

Na takozvanoj svetskoj mapi siromaštva, urađenoj protekle godine kao specijalna publikacija Svetske banke, objavljeno je da u Srbiji čak 630.000 ljudi živi sa 11.340 dinara mesečno. Svetska banka ne kaže kako ti ljudi žive i da li su uopšte živi. Niti tamo ima podataka da u Srbiji više od 34 odsto dece do 12 godina života odrasta u nasleđenom siromaštvu, sa perspektivom da to siromaštvo za dve decenije (ili ranije) prenese i na naredne generacije.

Ali, kako i priliči bolesnom diktatoru, umesto da sprečava ovakvo stanje, režim Aleksandra Vučića, podelio je svu srpsku sirotinju u tri kategorije. Jedna je nazvana "administrativno siromaštvo" i tu je reč o građanima koji nekim čudom žive sa 7.900 dinara mesečno. Takvih nesrećnika, prema podacima Zavoda za statistiku ima 268.000.

Do koštane srži pokvarena i sadizmom zadojena politička mafija koja vodi ovu državu, izmislila je i termin "relativno siromaštvo", u kome se, prema navodima Republičkog zavoda za statistiku, nalazi skoro dva miliona ljudi. Reč je o ljudima koji doslovno gladuju sa mesečnim prihodima od 14.920 dinara.

Treći termin koji je u upotrebi (specijalno namenjen za Vođine osetljive uši) glasi: "izražena materijalna deprivacija"!?

Ovu ciničnu kovanicu, banditski režim koristi kako bi izbegao da govori o surovim činjenicama na terenu. Naime, Vučićevi strvoderi na duši imaju još dva miliona ljudi za koje zvanična statistika kaže da imaju "donji minimum materijalnih potreba", mada Evropska komisija jasno kaže: "ispod donjeg minimuma". Preko četiri miliona građana Srbije (preciznije, 4,6 miliona) jedva preživljava od meseca do meseca.

Savet Evrope je nedavno upozorio vladare u Srbiji da je broj apsolutno siromašnih u Srbiji izuzetno alarmantan, pa u pismu između ostalog navodi: "…Država je uspela da zaštiti samo deo tih ljudi, a po oceni Saveta Evrope nivo (državnih) davanja najugroženijem stanovništvu je izrazito neadekvatan, jer ne omogućava zadovoljenje ni osnovnih životnih potreba".

Srbija je država sa najvećim brojem socijalno nezbrinutih građana na evropskom kontinentu, u pravom smislu tih reči: gladnih, bosih, golih i očajnih, bez ikakve nade da će ikada u svom životu videti život dostojan čoveka. Zvanično, prosečna socijalna pomoć u Srbiji po prvom odraslom članu domaćinstva iznosi oko 5.000 dinara mesečno, a sledeći odrasli član domaćinstva dobija pola od tog iznosa! Za dete se ova "pomoć" smanjuje na trećinu iznosa.

Vučićeva vlada besramno tvrdi da taj iznos pomaže primaocima da zadovolje najosnovnije potrebe! Nedavno je neko od retkih kuražnih novinara na jednoj konferenciji za štampu pitao Nenada Ivaniševića, državnog sekretara u Ministarstvu za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja, da objasni kako mogu da se zadovolje osnovne potrebe za biološki opstanak čoveka sa 166,66 dinara dnevno (1,3 evra), a Ivanišević im je hladnokrvno odgovorio da su "tolike budžetske mogućnosti".

Zbog surovog odnosa vlasti u Srbiji prema siromašnima (što je već postalo endemska pojava, jer tri četvrtine građana nemaju ni za hranu) predstavnik Saveta Evrope Fransoa Vandam prošle godine je izdao saopštenje u kome je kazao da Srbija ne ispunjava ni elementarne Evropske socijalne povelje koji se odnose na visinu socijalne pomoći po članu socijalno ugroženog domaćinstva i da se po toj tragičnoj slici ne može porediti ni sa jednom drugom državom na kontinentu.

Zvanična (vladina) mapa siromaštva u Srbiji pokazala je da je stanje najgore u Tutinu, gde je siromašno dve trećine stanovnika, odnosno 66,1 odsto, dok je najmanje siromašnih u Novom Beogradu, gde stopa siromaštva iznosi 4,8 odsto. Istina je znatno gora, jer ovakvih Tutina je prepuna Srbija. Gladuju stotine hiljada ljudi u sred Beograda, Kragujevca, Kraljeva, Niša, Valjeva, Loznice…

Beda je, kao što se i može pretpostaviti, najveća na jugoistoku Srbije, gde više polovine stanovnika živi u siromaštvu – Preševo 63,6 odsto, Bojnik 63,4 odsto, Bujanovac i Lebane 54,6 odsto, a slede Babušnica, Bosilegrad, Vladičin Han, Gadžin Han, Doljevac, Žitorađa, Medveđa, Trgovište i Crna Trava. Ali, zvanična statistika kao da živi negde na drugoj planeti! Naime, reč je o tome da ukupan broj siromašnih, samo u Beogradu, daleko prevazilazi broj stanovnika u nabrojanim opštinama!

Opet prema zvaničnoj statistici, oko polovine stanovnika siromašno je u Krupnju, Vladimircima, Novom Pazaru, Novoj Crnji, Koceljevi i Merošini. U Šapcu je siromašan svaki treći stanovnik (32,3 odsto) a, svaki četvrti siromašan je u Kragujevcu (23,7 odsto), Valjevu (24,5) i Čačku (24,3) dok u Užicu stopa siromaštva iznosi 17,9 odsto.

Ništa od ovih podataka nije sasvim tačno, jer je "indeks bede" koji važi za Vučićevu vladu, sasvim različit od realnog stanja koje je barem dvostruko gore. U pomenutim opštinama, preko 70 odsto stanovništa se nalazi u dubokom siromaštvu, samo mnogi to ne žele da prijave socijalnim službama, zbog stida i zbog onog poslednjeg što još imaju-ponosa!

Zvanična propaganda tvrdi da se najbolje živi u Beogradskom regionu (gde, prema toj propagandi prednjači opština Novi Beograd sa stopom siromaštva od 4,8 odsto), a slede Vračar (5,3), Stari grad (5,4) i Savski venac (5,7). Istina je i tu drastično različita. Naime, troškovi života u Beogradu ravni su onima u Minhenu, Beču, Berlinu (kad je iznajmljivanje stanova u pitanju ili cene hrane, u mnogo čemu je Beograd skuplji od ovih evropskih metropola).

Šef Kancelarije Svetske banke u Srbiji Toni Verhejen, objašnjavao je na koji način vlasti u Srbiji vrše ovo rangiranje, pa je rekao da je ta tema upravo ono čime se Svetska banka bavi i naveo njihovo istraživanje: "…Ako pogledamo mape, vidimo da je najveći rizik siromaštva u jugoistočnoj Srbiji i delovima Vojvodine. Uzrok je nedostatak infrastrukture u tim regionima. Pitanje saobraćajne povezanosti, a iznenađujuće da u tim regionima postoje velike razlike između opština i okruga".

Naravno, Verhejen, koji je ovde predstavnik jednog od tri najveća poverioca koji drži šapu na celokupnoj srpskoj imovini, ne kaže da takvo stanje otvara mogućnost Vučićevoj propagandi da tvrdi šta god joj je volja i da "filuje" mračnu statistiku siromaštva tako, da ona bude znatno manje poražavajuća nego što stvarno jeste.

Polovinom prošle godine, londonski "Gardijan" objavio je članak u kome, između ostalog piše, da tri četvrtine građana Srbije živi ispod granice najsiromašnijih građana Evropske unije, ali da je Beograd "zabavan i opušten grad". Idealan za safari, da zapadnjak može da uživa među retkim zverima koje žive bedno ali su ponosne i krotke.

U Srbiji koja je dotakla dno za pet godina Vučićeve vladavine, došlo je dotle da i hleb i neke druge artikle prodaju na komad i gram: hleb "na parče" iznosi pet dinara "po komadu", jedna cigareta je 10 dinara (one skuplje i do 30 dinara), obična bombona je pet, a prelivena čokoladom šest dinara, komad trešnje je prošlog leta na pijaci koštao četiri dinara, a stara vekna hleba od prethodnog dana je 15 dinara. U pojedinim mestima Srbije, čoveku sa tamošnjom prosečnom platom nedostaje čak 50.000 dinara da bi kupio prosečnu mesečnu korpu namirnica i usluga koja vredi 67.117 dinara.

Kako u Srbiji skoro niko živi životom dostojnog ljudskog bića, osim onih na vlasti, niko nema toliko para da bi uzimao prosečnu korpu hrane. Zbog toga su državni statističari izmislili takozvanu "minimalnu korpu"-to je zbir cena za najobičnije preživljavanje, vegetiranje poput biljke. Takva "korpa" vredi 34.965 dinara, ali ne sadrži ništa od onoga što bi se moglo nazvati kvalitetnom hranom.

Takozvana minimalna korpa, kojom danas drsko barata Vučićeva državna televizija (a za njom i svi njegovi mediji), predstavlja ispunjenje sna Hitlera i Rozenberga kako Slovenima, kao nižoj rasi, ne treba priuštiti nikakvo obrazovanje niti kulturu, već taman onoliko hrane koliko im je potrebno da prežive i rade za Rajh.

Već ni u takozvanoj „prosečnoj potrošačkoj korpi" nije bilo puno sredstava izdvojenih za higijenu, obrazovanje, kulturu, ali ni za godišnje odmore ili izlete, dok toga u minimalnoj korpi skoro uopšte ni nema. Po ovome se vidi da prosečni građanin od prosečne plate jedva pokrije troškove sopstvene ishrane i stanovanja, a garderobu menja jedino ako ga se seti neki rođak iz inostranstva, pa mu pošalje paket humanitarne pomoći.

Ne kupuju svi u Srbiji hleb "na parče", ali je zato mala grupa sitih i zadriglih bandita, spremna da i taj ostatak građanstva koje živi koliko-toliko uspravno, slomi i svede na lumpen-proleterijat.

Vučićeva priča o državi socijalne pravde je najobičnija laž i propaganda, što govore i činjenica da, recimo, porodiljski i dečiji dodatak se u Beogradu i Nišu dobijaju neredovno, a u nekim opštinama je jednostavno obustavljena svaka isplata. U Beogradu od početka prošlog leta nove porodilje ne dobijaju ništa, jer nisu isplanirane u budžetu, dok je takva situacija u Nišu još od aprila prošle godine.

U poslednje vreme Centri za socijalni rad pokušavaju na svaki način da izbegnu plaćanje materijalnog dodatka najugroženijem sloju stanovništva. Ranije su ove zahteve odbijali, ako tražilac ima bilo kakvu prijavljenu imovinu, a sada se sve češće odbijaju pod obrazloženjem da je "tražilac radno sposoban i da može da se zaposli" (što je proizašlo iz sadističke naravi Vučićeve i Vulinove politike koju sprovode nad onim najugroženijim ljudima).

Kad takva sirotinja potraži posao, njega je tako reći nemoguće dobiti (najteže je doći do posla uz koji ide i redovna plata, makar to bio i minimalac). Više od dve trećine preduzeća neredovno isplaćuje plate, isto toliko njih kasni sa uplatama doprinosa, a skoro četvrtina njih duže od šest meseci nije platila radnike. Kako je ovde reč o zvaničnim podacima, treba odmah posumnjati u njihovu tačnost, jer državna statistika ne obuhvata zaposlene na crno, kojima je obećana isplata „na ruke", ali koji posle obavljenog posla nisu videli ni pare, a ni gazdu.

Prosečna plata u prosveti u Srbiji iznosi oko 40.000 dinara. Prosečna plata čistačice sa osnovnom školom, zaposlene u EPS-u, iznosi oko 45.000 dinara. Broj siromašnih u prosveti je prešao polovinu svih zaposlenih. Da bi samo preživeo i platio najosnovnije račune prosečnom stanovniku Srbije je potrebno skoro hiljadu dinara dnevno.

Sa druge strane, minimalac iznosi manje od te sume, tako da većina stanovništva gladuje. A, gladan čovek gubi dostojanstvo i moć da ispravi kičmu. Tako je Srbija stigla do kritične mase sagnutih koje Vođa uspešno jaše već pet godina. Ali, iskustvo govori da je svaki jahač jednom morao da se spusti na zemlju. Neko u blatu, neko u prašinu, a neko malo dublje…

 

      A 1. Za sirotinju nema para

Na hladnom pločniku trotoara u Nemanjinoj ulici, kod takozvanog Finansijskog parka, u strogom centru Beograda, svakog dana, čak i na zimskim, sibirskim minusima, sedi jedna ostarela i iscrpljena žena i prosi. Kaže da nema ni za hranu, a i lekovi su joj potrebni. Tridesetak metara od nje je ulaz na parking Vlade Republike Srbije, gde su parkirane besne limuzine koje na raspolaganju stoje ne samo premijeru i ministrima, već i državnim sekretarima, pomoćnicima, zamenicima, ljubavnicima…

Luksuzne automobile, od kojih je svaki vredan koliko i izdržavanje prosečne porodice u trajanju od deset godina, niko ne kontroliše, nikoga ne interesuje gde se oni nalaze i za šta se koriste. Para za njihovu kupovinu, održavanje i sipanje goriva uvek ima više nego dovoljno u srpskom budžetu. Za sirotinju, na protiv, nema ni dinara.

 

      A 2. Dužničko ropstvo, siguran put u siromaštvo

Koliko su građani Srbije osiromašili poslednjih godina jasno se vidi iz pregleda strukture kredita koje podižu fizička lica. U poslednjih 10 godina prosečna zaduženost po glavi stanovnika povećala se dva i po puta, sa 401 evra 2006. na 986 evra na kraju 2016. godine. Ako se posmatraju samo ovi rezultati, brzo se dolazi do pogrešnog zaključka kako su nam skočila primanja, pa možemo više i da se zadužujemo. Situacija je, međutim, sasvim suprotna.

Zbog teško osiromašenog stanovništva, bankari su u poslednje dve godine počeli drastično da obaraju kamatne stope kako bi običnom građaninu uopšte omogućili pristup kreditnim linijama. To su mnogi iskoristili kako bi uzimanjem novog kredita, za koji veruju da je sa nižim kamatama, otplatili starije kredite sa višim kamatnim stopama. U suštini, time građani ništa nisu dobili, jer se novac iz jedne banke prebacio u drugu.

Osim toga, uvođenjem nezakonitih dažbina (kao što je kamata na kamatu, skriveni troškovi odobravanja i „održavanja" kredita koji se više ne obračunavaju preko kamata i slično) ovi novi krediti uopšte nisu značajnije povoljniji od starih, iz vremena kada je Narodna banka Srbije još držala stvari pod kontrolom i primoravala banke da se drže zakona.

Krediti za refinansiranje su samo u toku prošle godine zabeležili rast od čak 52 odsto!

Druga vrsta kredita koja je doprinela povećanju zaduženosti stanovništva su gotovinski ili danas popularno nazivani keš krediti, koji su 2016. porasli za 18,5 odsto. Ovi krediti su među najnepovoljnijima, a samo odlazak u minus (dozvoljeni ili nedozvoljeni) sa sobom povlači veće kamate.

Gotovinski krediti se isključivo uzimaju za takozvane male kupovine: nabavku hrane, odeće i obuće, ili školskog pribora za decu. Roba trajnije vrednosti, kao što je bela tehnika ili automobili, uzimaju se povoljnijim namenskim kreditima. Ovo pokazuje da stanovništvo preživljava najviše zahvaljujući povećanju sopstvene zaduženosti, odnosno da ulazimo u kreditnu spiralu koja neminovno dovodi do dužničkog ropstva.

Da bi se sagledao sav pad solventnosti građana poslednjih godina, mora da se naznači kako su za razliku od refinansirajućih i gotovinskih kredita, daleko manje traženi stambeni krediti, koje retko ko uopšte više uzima.

Sa jedne strane, stanovništvo se ne usuđuje da se dugoročno zaduži, jer niko više danas nije siguran da će do kraja otplate stambenog kredita imati posao i prihode od kojih će moći da plaća rate. Srbija je u poslednjih osam godina prošla kroz čak tri recesije, a poslednjim izmenama Zakona o radu poslodavcu su date odrešene ruke da može da otpusti bilo kog zaposlenog bez ikakvog obrazloženja.

Osim toga, nov stan malo vredi ako se nema para za nameštaj i uređaje, a kada se i oni nabave (skoro isključivo u polovnom stanju, gotovinskim plaćanjem), ne ostaje dovoljno para i za namirnice. Bez sopstvenog krova nad glavom se može (kada se mora), ali bez hrane nikako.

Zbog toga se obični građani odlučuju ili da uopšte ne uzimaju kredite, ili, ako moraju, da se zadužuju kako bi sebe prehranili i deci kupili udžbenike. U 2016. godini zabeležen je najveći rast vrednosti kredita po glavi stanovnika, pa je ukupan dug građana prema bankama na kraju te godine iznosio zastrašujućih 6,97 milijardi evra.

Više je nego očigledno da je narod opljačkan do gole kože i da jedva biološki preživljava, posebno kada se pogledaju statistički podaci o odnosu prosečnih depozita (štednje) u bankama i prosečne zaduženosti u Srbiji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U „UMIRUĆEM“ KRALJEVU ŽIVI SRPSKA SIROTINJA UZ VLADINA OBEĆANJA, DOK AERODROM POKLANJAJU STRANCIMA!!!

3. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Mada je Kraljevo strateški možda i najvažnija urbana i ekonomska teritorija koja gravitira prema Raškoj i granici sa Kosovom i Metohijom, na tu činjenicu se niko u Vladi Srbije ne obazire. Umesto da sve snage budu usmerene u podizanje privrede i spašavanje Kraljeva od potpune propasti, Vučićeva vlada je pripremila podlu strategiju kojom ovaj grad treba da postane "servisna stanica" građana iz sandžačkih opština. Čak ni aerodrom Lađevci nije pretvoren u civilni da bi bio na usluzi Kraljevu i najjužnijim obodima Šumadije, nego sa idejom da on bude usputna stanica za letove privatnih avio kompanija na liniji "vazdušnog mosta" između Turske i Nemačke.

 

                     Milica Grabež

DOLINA GLADI

 

Nedavno izgrađena sportska hala u kojoj je odigran teniski meč Dejvis kupa, samo je šminka za potrebe jednog režimskog savetnika i njegove kriminalne družine. U stvarnosti, Kraljevo živi u potpunoj bedi. Sve velike firme, počevši od Fabrike vagona pa da "Magnohroma", postale su plen mešetara i ordinarnih lopova. A vlastodršci oholo tvrde da oko Kraljeva, umesto mutnog i zatrovanog Ibra teče med i mleko

Pre četiri godine, od strane nekoliko konsultantskih kuća, vršene su procene imovine državnih preduzeća u Kraljevu. Za tu procenu zainteresovana je bila i Agencija za privatizaciju. Tako je izračunato da je njihova minimalna vrednost najmanje 30 miliona evra, mada je za većinu preduzeća bilo rečeno da su u lošem stanju zbog propalih privatizacija i da čekaju nove vlasnike. Po svemu sudeći, procene su bile planirano umanjivane, a kasnije nastali događaji, pokazali su i zašto je smišljeno devalvirana njihova vrednost.

Procena vrednosti imovine Fabrike vagona Kraljevo (FVK) nikada nije urađena kako treba. naime, reč je o koncernu koji raspolaže ogromnim površinama gradskog građevinskog zemljišta u centru grada i isturene pogone u Vojnom naselju. Procene lokalnih trgovaca nekretninama, ukazuju da je samo zemljište na kome se fabrika nalazi, najmanje pet puta veća od jedne ranije agencijske procene, prema kojoj cela fabrika ne vredi više od 6 miliona evra!

Da je u pitanju ozbiljna prevara, u kojoj već godinama učestvuju i lovci u mutnom i ministri i kriminalci međunarodnog ranga, govori i podatak da je u aprilu ove godine, delegacija indijske železničke kompanije "Rajts" obišla je pogone Fabrike vagona i uz podršku "domaćina iz Beograda", razgovarala sa poslovodstvom o mogućnostima privredne saradnje. To je bila zvanična vest u medijima, iza koje se krio još jedan pokušaj države (u ovom slučaju Vučićeve vlade), da se naruga radnicima Fabrike vagona i njihovim porodicama.

Sa druge strane, zbog dugovanja za neisplaćene plate radnicima, starih i po 15 godina, kao i duga prema poveriocima, FVK, koja se već nalazi u veoma teškoj situaciji, mogla bi uskoro da ostane bez mašina za proizvodnju.

Došlo je dotle da su januaru ove godine, sudski izvršitelji posle dve održane licitacije, po pravosnažnim presudama, zaplenili četiri struga iz pogona Vagonogradnje u Fabrici vagona, i to po ceni od ukupno 1.200 evra, iako je njihova vrednost i trostruko veća. To je samo najava onoga što će se dalje dešavati. Cilj je zastrašivanje radnika i poslovodstva i dalje umanjivanje vrednosti fabrike.

U ovom slučaju su nam vezane ruke, jer se mašine rasprodaju po pravosnažnim presudama. Iako je i Agencija za privatizaciju pokušavala da odloži izvršenje, sudski izvršitelji su postupili po presudama, kažu u FVK, napominjući da rukovodstvo pokušava da namiri dugovanja po presudama u iščekivanju potencijalnog kupca i nove privatizacije.

Mnogi su to shvatili kao poziv na bekstvo iz pakla. Tako je od ukupno 730 zaposlenih u FVK, za socijalni program koji je ponudila država po uredbi Vlade Republike Srbije o socijalno-ekonomskom zbrinjavanju zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju, izjasnilo se čak 426 radnika! Jer, davljenik se i za slamku hvata!

Iako je izjašnjavanje radnika o tome da li bi prihvatili socijalni program – otpremnine u visini deset bruto plata, ili 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po godini radnog staža, bilo informativnog i neobavezujućeg karaktera, spisak onih koji su prihvatili "vladine mere", poslat je u Ministarstvo privrede.

Radnici umorni od dugogodišnje besposlice, besparice, štrajkova i lažnih obećanja, naivno su poverovali da ih neće snaći sudbina kruševačkog "14. oktobra" ili IMT-a ako prihvate ono što je Vlada ponudila i da će biti tretirani kako dolikuje. Ministarstva privrede na ovo nije reagovalo. Ni pismom ni slikom. Država, tačnije, Vučićev režim, nema nameru da socijalno i ekonomski zbrine bilo koga.

Ne treba izgubiti iz vida da je Fabrika vagona najstarija fabrika u Kraljevu i da je u vreme Jugoslavije imala i više od 5.000 radnika, sve do početka devedesetih godina bila simbol jugoslovenske vagonogradnje. Dugo i užasno propadanja Fabrike vagona, na žalost liči na sva slična privredna stratišta "demokratske Srbije".

Ali, uprkos svemu, Fabrika vagona je možda mogla da se spasi 2006. godine, kada ih je za 220.000 evra kupila ukrajinska kompanija "Azov impeks" iz Donjecka. Zbog rata u oblasti Donjecka (kao i zbog nemogućnosti poštovanja kupoprodajnog ugovora), privatizacija je poništena, a fabrika vraćena na staranje državi.

U međuvremenu, FVK je sa 5.000, spala na svega 730 zaposlenih, kojima se duguju čak 24 plate. Potresan besparicom, blokadom računa i štrajkovima, FVK je, međutim, nastavio da životari, a sporadični solidni izvozni poslovi nisu imali dugoročnog efekta, niti su doneli finansijsku konsolidaciju.

Radnici su u katastrofalnoj finansijskoj situaciji, prete im isključenjem struje i prinudnom naplatom nagomilanih dugova, nemaju overene zdravstvene knjižice, ni povezan radni staž.

U međuvremenu, na spisku kraljevačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), krajem nalazilo se i preko 20. hiljada ljudi bez posla. Na području te filijale, koja pokriva opštine Kraljevo, Vrnjačku Banju i Rašku, stalno raste broj nezaposlenih. Danas je skoro cela regija prepuštena sebi. Države nema, para nema, posla nema. Ima samo laži i obećanja.

Usluge Narodne kuhinje svakodnevno koristi skoro hiljadu ljudi. Hrane je bilo do kraja prošle godine. Ove, 2015., i nje je počelo da nedostaje. Zahvaljući donatorima hrana je bila obezbeđena do kraja 2014. godine.

Narod se u Kraljevu snalazi kako zna i ume. Retko ko u novčaniku ima više od 200 dinara kad krene na pijacu. Na pijaci kajmak (ako ga ima) kupuju u čašama od jogurta, a sir u posudama od margarina. U mesarama, meso kupuju na grame.

Socijalnu pomoć od koje ne može da se živi, prima više od 9.000 građana Kraljeva. Zahteva za socijalnu pomoć ima na hiljade, ali ni grad ni Centar za socijalni rad nemaju načina da im pomognu. Takozvana buvlja pijaca postala je sirotinjski hiper-market pod otvorenim nebom.

I dok sirotinja posrće po ulicama Kraljeva, Vučićeva vlada iznosi grandiozne planove o razvoju ovoga kraja, koji nemaju nikakve veze ni sa Kraljevom ni9 sa građanima kraljevačkog regiona.

Glavna propagandna aktivnost je vezana za Aerodrom Morava (Lađevci, kod Kraljeva), za koji i Vučić i njegovi ministri (Rasim Ljajić, Zorana Mihajlović), uporno tvrde da će biti "turistički"!

Šta se zapravo krije iza ovih velikih reči? Na to je, ne znajući šta čini, nedavno odgovorio načelnik Raškog upravnog okruga, Nebojša Simović, koji je neoprezno preneo delove razgovora koje je ranije vodio sa predstavnicima Direktorata za civilno vazduhoplovstvo.

Naime, Simović je imao susrete sa predstavnicima jedne privatne nemačke avio-kompanije iz Frankfurta, koja će, u saradnji sa Aerodromom Nikola Tesla i Vladom Srbije, u formi javno-privatnog partnerstva organizovati, saobraćaj na relaciji Frankfurt – Lađevci – Istanbul!

Tačnije, biće to "vazdušna linija" koja će prevoziti Turke, Albance sa Kosova, i Bošnjake iz Sandžaka. Od toga Kraljevo neće imati ništa. Srpska sirotinja u ovom delu države, nema čemu da se nada. Decenijama nije uređena ni autobuska stanica, u koju se i dan-danas ulazi kao u nekakav stočni zabran, a ne kako dolikuje veku u kome živimo.

Proširenje Aerodroma "Morava" i njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, učinjeno je direktno na štetu Vojske Srbije (na žalost, i uz saglasnost vojnog vrha!) kao i na štetu interesa Republike Srbije.

Bio je to još jedan Vučićev veleizdajnički akt, koji odgovara NATO paktu. Naime, vojni aerodrom u Lađevcima kod Kraljeva, procenjen je kao "isuviše blizu" NATO bazi na jugu Kopaonika (administrativno Kosovo i Metohija). Njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, i to za potrebe transporta muslimanskog sveta sa juga Balkana i Bliskog istoka, zadovoljio je njihove "kriterijume".

Grupa režimskih budžovana sve ređe prolazi čuvenom "dolinom jorgovana", pored Ibra, prema "dolini gladi", gradu Kraljevu. Svoj prljavi posao su uglavnom obavili. Tuda će opet, kao u otomansko doba, prolaziti "Turci i trgovci", ali ne džadom, nego avionom, preko nebesa!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

VLASNICI I SIROTINJA

11. јануара 2013. Коментари су искључени

 

Izgleda da se, često ponavljana, "figura": "Što bolje – to gore", u svojoj "tezi-antitezi" izlizala, pa iako je sve gore, tog boljeg – nigde, ni od korova.

Ali zato se množe ministri, državni sekretari, direktori kancelarija, agencija, uprava, dok poslovi uglavnom stoje, ili se tek "načinju".

Piše: Slobodan turlakov

Dacic i Kirbi

 

 

Umesto njih, pljušte izjave, a u tom pogledu je Dačić doskora bio šampion.

Sad mu se pridružio Vučić sa svojim tajkunima (bogatunima, kako ih naziva prof. Krestić), koji su, nema sumnje, atraktivniji.

Čak i Dinkić maše njima, od kojih se, inače, ograđuje, neoborivim dokazima, u vidu – "nisam primao nikakve pare od Miškovića".

Ali je zato "siguran da ima puno drugih slučajeva (uzimanja), koje treba ispitati.

Ova vlada neće stati na ovome, ona radi potpuno drugačije od prethodne".

To tvrdi i premijer Dačić, što bi značilo da su njih dvojica (SPS i URS), pod nekim novim "okolnostima", postali drugi ljudi, u odnosu na prethodnu vladu, što je teško, i njima samima, da poveruju.

Nešto se mislimo, ako bi se svi oni, koji su vladali ovom zemljom, od 5. oktobra, jedni do drugih poređali, videlo bi se da je to slika kazne Božje.

Doduše, ona nam se i ranije (u Kraljevini Srbiji) znala sa neba da daruje, ali je ipak padala na ljude, čak i od karaktera, spreme i znanja, a svi zajedno imali su bar isti, srpski osećaj.

Sad je takve nemoguće pronaći.

U svemu anonimusi, sem u želji da iskoriste vlast u svoju korist!

Čak i po cenu dodvoravanja i udaranja temena celom svetu.

Eto, sad su bili Česi, prosto se ostrvili na njih, da izmame i isprose njihovu izjavu o nužnosti Evrope da nas primi pod svoje okrilje.

Ali ipak, na kraju, rekoše: to evropsko okrilje, ima da ide preko uspešnih pregovora sa Prištinom!

A zna se da ti pregovori ne mogu ništa dobro da nam donesu!

Zato i postoje, da bi se reklo da je gubitak KiM-a nastao ne pod pritiskom Evrope i Amerike, već kao posledica i rezultat pregovora!

I šta znači sad to – građanska i nacionalna Srbija?

Šta je to građanska, a šta nacionalna Srbija?

Nema ni jedne ni druge, postoje samo vlasnici i sirotinja.

A sve te priče, koje se svakim danom serviraju, sračunate su na to, da ovu agoniju produže, da je vode iz jedne pogibeljne situacije u drugu, sve do 2014, kada će, po Dinkiću, Srbiji da – svane! (Da neće da se povuče iz politike?)

Eto, Vučić, je l’ on građanska ili nacionalna Srbija?

Tako u poslednjoj izjavi "zahvaljuje građanima Srbije, što uprkos teškom životu, veruju da ova vlast može stvoriti bolju budućnost"!

Štaviše, on "poručuje" narodu, da je "narodna zasluga to što se u Srbiji dešavaju promene i što se država kreće napred."

Vučić obaveštava da je "Srbija došla u fazu kada ljudi rade svoj posao"!

Čak da "ranije nisu ni znali da li je to uopšte moguće".

Doduše, nije rekao ko su "ti ljudi", da li su to oni koji su ostali bez posla, ali nije rekao ni odakle je taj posao sada – došao.

Naravno, među tim besposlenim, nalaze se i oni koji su bili, po službenoj dužnosti, obavezni da rade i istražuju lavirinte korupcije i da te primerke privode pravdi.

A oni to nisu radili, jer im je sa "najvišeg mesta", naređeno da to ne rade.

Koordinacija, odn. Vučić je rešio da ih uposli, pa je formirana i tzv. Radna grupa koju čini dosadašnji vrh policije "Veljović, Milović i Pušić"; tj, oni koji ranije nisu radili, a kojima su sad došli na ispomoć i stručnjaci iz unutrašnjosti".

Znači li to da je sva korupcija u Beogradu, a i ptice na grani znaju da se velika, da ne kažemo, glavna korupcija vrši u unutrašnjosti.

I ko su ti ispomagači, kad Dačić već tri godine nikako da nađe sposobne šefove za policijske uprave u mnogim gradovima, čak ni u Nišu?!

U svakom slučaju, Vučić obaveštava građane; "Težak i ozbiljan posao, i nije predviđeno da traje jedan dan".

Kakvi – jedan dan, "biće nam potrebne godine da naša tužilaštva i naša policija budu na nivou razvijenih zapadnih zemalja."

Otkud ta i takva degradacija naše policije, koja je još od Tase Milenkovića, bila uzorna i sigurna, i u stalnom poslu?

Ako je zaslužila tu i takvu ocenu, njoj je neko kumovao, a ko drugi, nego oni čija je dužnost bila da ih kontrolišu i podstiču, a pre svega Tadić i Dačić, što bi i sama policija trebalo da otkrije i skine sa sebe tu ljagu.

Konačno, po traljavosti kojom se odvijaju istrage u već od Evrope otkrivenim slučajevima ne samo sumnjivih privatizacija, vidi se da ih neko moćan i uticajan koči!

Čak i sada.

Uostalom i sam Vučić priznaje da je "Radna grupa, tek načela 24 sporne privatizacije"…

Dakle, one, koje već godinama EU traži da se pretresu i rastresu!

I zar je Evropa morala da ih otkriva i otkrije?!

 

Doduše, Vučić u tom svesnom kočenju ne zaobilazi Tadića i njegovu Vladu, one koji su neprestano isticali da Evropa nema alternartivu, a u isti mah onemogućavali bilo kakvo ispitivanje, po onom što ta Evropa traži, kako bi se mnogo ljudi, iz Tadićeve najbliže okoline, preko "leđa države", nemilice obogatili!

Pominjući ta "državna leđa", Vučić konačno izreče nešto što je publika željno iščekivala.

Naime, "neki ministri prethodne vlade, bogatiji su nego većina kompanija.

Neki čak spadaju među deset najbogatijih Srba!"

Drugim rečima, kad ih on pominje, onda se i zna, ko su ti "neki ministri", pa i kako su se toliko obogatili, uz čiju pomoć i blagonaklonost.

Obimna i obilna stvar.

Blago Vučiću! Imaće posla i posla, i sve, takoreći, na tanjiru!

Samo ne bi trebalo da priznaje da je i srećan.

Jer je pri rečenoj tromosti, teško poverovati da "nijedan tužilac ne može da kaže, da je bilo ko, na njih, vršio bilo kakav pritisak!"

I tako, "tužiocima je ostavljeno da rade svoj posao", jer sad "smeju da ga rade", i da "gde god postoji osnovna sumnja da je počinjeno krivično delo, da sprovode krivični progon", a "naše je da im (taj i takav posao) omogućimo"…

Ta i takva "nezavisnost", nema sumnje, poželjna je i ona krasi svaku pravnu državu…

Ali, onu koja već živi i radi u normalnim uslovima, gde su ti "normalni uslovi" – način života i ponašanja.

Stoga i ne čudi Vučićevo rečeno vajkanje, "biće nam potrebne godine da naša tužilaštva i naša policija budu na nivou razvijenih zemalja Zapada", što ne služi na čast ni jednima, ni drugima, pa samim tim, ni državi, ni onima koji se smenjuju u vladanju njom.

Tek, vidno je da narod i pravda dobijaju ono što očekuju na – kašičicu, a trebalo bi pozamašnom kutlačom.

Tek, stanovi, kuće i vile "nekih ministara", neometano se grade, a trebalo bi još kako i koliko, kako bi se opljačkano vratilo u državnu kasu.

To se čeka…

U stvari, da se Miljko smiluje, a taj se specijalni tužilac, nije u tome isticao ni u prethodnoj vladi, pa neće ni u ovoj…

Đilas, kao novi šef DS obećava da će oni dati efikasne predloge za izlazak iz krize, zaboravljajući da su je upravo oni stvorili!

Gde su sakrili tu pamet i tu sposobnost, što ih sad obećavaju, dok su bili na vlasti?!

Tek, on predviđa da će u Srbiji, pod novom vlašću, biti teži život, da neće biti ni plata, ni penzija, a Vučić predviđa još i umiranje dece od gladi!

Ali, dok Đilas, kao šef DS, tako predviđa budućnost Srbije, on, u isto vreme, kao gradonačelnik Beograda, sprema spektakularan doček nove 2013. godine, od Skupštine do Centra Sava, da se narod, te i takve Srbije, razveseli i provesili.

Cinizam, ali i licemerje, utoliko pre što se postavlja pitanje: ko će to kinđurenje ulica i trgova, da plati?

Kad je Hitler hteo da obnovi i spasi Nemačku, on je otvorio javne radove, tako su nastali autoputevi, koji i danas služe.

Ali, on nije otvarao tendere, već je zapošljavao domaću radnu snagu i državnim parama gradnju izveo.

Ko zna, možda se i zaduživao, a zar se Srbija nije zaduživala i zaduživala, pa – nit para, nit puteva!

Ali se zato i šljunak i tucanik – uvoze!, a radove, ako ih i ima, izvode strana preduzeća sa svojom radnim snagom!

Drugim rečima, haos se na sve strane umnogostručava.

Podeliše Srbiju na buljuke, svak gradi svoju busiju, pa tako i onaj tabadžija Čanak preti da će, preko brojnih prijatelja u Evropi, internacionalizovati pitanje Vojvodine!

Ima li neki paragraf u srpskom zakonodavstvu koji se odnosi na one koji se bave ovakvim pretnjama?

Očigledno, ako i ima, on se ne primenjuje, jer rasturači i dalje deluju, pa tako i Grubješićka, kao potpredsednik Vlade, traži promenu Ustava, kako bi se omogućila decentralizacija.

A šta je to, nego ono što i Čanak traži.

Rasturanje Srbije!

I onda se hvale kako ova Vlada složno radi!

Niko da pogleda malo okolo, od Mađarske do Hrvatske.

I tamo postoje stranke, još koliko, ali kad zemlja dođe u škripac, svi su jedinstveni.

Oslobađajuća presuda u Hagu, u Hrvatskoj, bez obzira na stranačku podeljenost, okupila je celu zemlju, da pozdravi svoje junake, što su ih oslobodili od Srba!

A u Srbiji, nema masovnog protesta, jer mi "moramo da sarađujemo"!

Čak se ni izbeglice, koje i danas žive u kolektivnim smeštajima, ako žive, nisu digli, da svojim izbeglištvom, pokažu i dokažu zločin koji je učinjen nad njima, pod vođstvom oslobođenih hrvatskih generala!

I pri takvom "stanju" stvari, Đilas je spremio Beograd za doček Nove godine?!

Koje crne Nove godine?

Šta nas to u njoj čeka, sem gore od goreg.

©Geto Srbija

Materijal: Svedok

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: