Архива

Posts Tagged ‘unistavanje’

PREKO STRANIH INVESTICIJA SA DOMAĆIM PARAMA DO RAZVOJA INDUSTRIJE SMRTI U SRBIJI!?

19. фебруара 2018. Коментари су искључени

 

Od novca koji uzima od komintenata tri banke u Srbiji, u kojima ima vlasnička i upravljačka prava, "Evropska banka za obnovu i razvoj" finansira otcepljenje Vojvodine i stvaranje jedne para-države u kojoj će se saditi genetski modifikovane žitarice.

Obaveza Srbije da to dozvoli proizilazi iz tajnog aneksa ugovora o stvaranju "Transatlanskog trgovinskog i investicionog partnerstva" kome će naša država uskoro pristupiti.

 

                      Milan Malenović

SIRENJE GMO3

 

"Evropska banka za obnovu i razvoj" (EBRD) iz Londona nije samo kreditna, već i investiciona banka. Ona se povremeno pojavljuje kao davalac zajmova, a ponekad vrši i direktna ulaganja u Srbiji. U ovom trenutku EBRD kontroliše najmanje tri ovdašnje banke.

U „Komercijalnoj banci" a.d. EBRD ima 24,43 odsto akcija. Preko svog strateškog partnera u Srbiji, „MK Group", ova londonska banka je vlasnik preduzeća „Sunoko" d.o.o, koje ima skoro 84 odsto akcija „AIK Banke" a.d. iz Niša. Kupovinom „Hypo Alpe Adria Holding"-a EBRD je stekao i akcije ovdašnje "Hypo Alpe Adria Banke". .

Novac koji se preko ovih banaka pribavi od komintenata, EBRD ponovo plasira u srpsku privredu, predstavljajući to kao – stranu investiciju?!?

Dva najvažnija pravca delovanja ove banke na prostoru Balkana jeste proizvodnja genetski modifikovanih organizama (GMO) i stvaranje mini para-države od Slavonije i Vojvodine i to, kao što se vidi, novcem dobijenim iz Srbije.

Profesor Marijan Jošt je hrvatski naučnik i genetičar koji upozorava kako američka kompanija „Monsanto" planira da od Slavonije i Vojvodine napravi svoju para-državu u kojoj će slobodno uzgajati genetski modifikovane žitarice.

Po tvrdnjama profesora Jošta, ovakav zaključak se nameće i iz čitanja tajnog aneksa osnovnog ugovora o „Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu" (TTIP).

Za razliku od osnovnog ugovora, čiji se konačni tekst još uvek usaglašava između vlada članica EU i Sjedinjenih Američkih Država, tajni aneksi ne moraju da budu ratifikovani u skupštinama država koje pristupaju sporazumu, tako da mogu da ostanu daleko od očiju javnosti.

U primerku aneksa koji je nedavno objavila organizacija „Greenpeace"  državama koje pristupe TTIP-u zabranjeno je da „diskriminišu" genetski modifikovane proizvode, čak i tako što će na etiketu stavljati znak „GMO".

Države-članice gube deo svog suvereniteta, jer će morati da se podrede zajedničkom regulatornom telu i neće smeti da donose niti primenjuju bilo kakve zakone koji su u suprotnosti sa TTIP-om. Stvaranje zajedničkog tržišta samo je opravdanje za stvaranje nove super-države.

Jedini mali ustupak evropskim državama, bar za početni period, predstavlja mogućnost da na svojim teritorijama zabrane ili ograniče proizvodnju GM hrane, ali moraju da dozvole nesmetani promet iste te hrane koja se uvozi.

Upravo zbog toga je značajno Slavoniju i Vojvodinu staviti pod kontrolu GMO kompanija, smatra profesor Jošt, jer sa jedne strane se organskim proizvođačima onemogućuje da koriste ovu najplodniju zemlju u Evropi, a sa druge strane se proizvođačima GM hrane daje mogućnost da u srcu Evrope dobiju desetine hiljada hektara oranica na neograničeno korišćenje.

„Monsanto" je najveći svetski proizvođač GM organizama koji kontroliše i do 90 odsto tržišta. Kako je pokazalo istraživanje novinarke Kristine Sarić iz organizacije „Natural Society" najvažniji i najveći akcionar „Monsanta", procenjenog na vrednost od oko 100 milijardi dolara, je američki investicioni fond „Vanguard Group, Inc."

Ovaj fond sa sedištem u američkoj saveznoj državi Pensilvaniji upravlja investicijama ukupne vrednosti od oko 3,4 hiljade milijardi dolara. Nije u pitanju štamparska greška: „Vanguard" je zaista u posedu 3,4 bilijarde dolara. Poređenja radi: ukupna razmena svih dobara i usluga u Srbiji tokom cele 2015. godine vredela je 0,042 bilijarde dolara.

Sa novcem koji ima na raspolaganju „Vanguard" može da kupi svakog svetskog političara, računajući i srpske vlastodršce koji se prodaju i za sume koje se u ovom fondu smatraju sitnišem.

U međuvremenu se zna da postoji direktna veza između „Monsanta" i američkih vlasti. Tako je list „The Guardian" 2011. godine, pozivajući se na dokumenta objavljena na „Wikileaks"-u konstatovao da je američka ambasada u Madridu finansijsku pomoć Španiji uslovljavala dozvolom dolaska „Monsanta" u ovu zemlju.

„Monsanto" u Srbiji ima dva zastupništva. Prvo je „Monsanto Holland B.V." koje je predstavništvo istoimenog preduzeća iz Holandije. Drugo je „Monsanto Serbia" d.o.o, čiji je vlasnik holandska kompanija „Monsanto Invest B.V.".

Oba pomenuta preduzeća su u Novom Sadu i na čelu im je isti čovek – Zoran Petrović, rođen 15. maja 1968.

Ova preduzeća, međutim, najmanje su zaslužna za prodor „Monsanta" u Srbiju.

Ispitujući delovanje takozvane „Agrarne mafije" istražitelji iz Evropske komisije su naišli na grupu od osam advokata iz Novog Sada koji se pominju u svakoj sumnjivoj transakciji koja je bila predmet istrage.

„Molim vas da imate razumevanje što u ovom trenutku ne mogu da vam otkrijem ko su članovi ove grupe" rekao je piscu ovog članka jedan od istražitelja kao odgovor na pitanje da li je Saša Bajić iz novosadske advokatske kancelarije „Bajić i Popović"  , a koji se pominje u dokumentima o rasprodaji PIK „Bečeja", takođe član pomenute grupe.

U svakom slučaju, pomenutih osam advokata koordinira rad pravih predstavnika „Monsanta" u Srbiji.

Kako tvrde istražitelji EK, dva novosadska preduzeća sa nazivom „Monsanto" služe isključivo da bi se stvorio lažni utisak kako ova američka kompanija u suštini ništa ni ne radi u Srbiji. Istina je, međutim, sasvim drugačija – „Monsanto" je itekako aktivan u našoj zemlji.

Generalni zastupnik američke kompanije „Dekalb" u Srbiji je „MK Seed" iz „MK Group"-e Miodraga Kostića. „Monsanto" od 1998. poseduje sve akcije „Dekalb"-a koji se bavi i proizvodnjom genetski modifikovanog semena.

Iako tvrdi da „MK Group" ne koristi GM proizvode, Kostić se više puta javno založio za izmenu aktuelnog Zakona o GMO koji zabranjuje korišćenje genetski modifikovanih proizvoda za ljudsku istragu. Kostićeve kompanije su, međutim, već izvesno vreme predmet istrage Evropske komisije, između ostalog i zbog saradnje sa „Dekalbom".

Profesor Jošt tvrdi kako „Monsanto" u mnoge zemlje švercuje svoje proizvode. Oni u Srbiju mogu da stignu i uz pomoć „Victoria Group", drugog značajnog saradnika ove američke kompanije na Balkanu.

„Victoria" je većinski vlasnik „Sojaproteina" a.d. iz Bečeja, najvećeg proizvođača soje na ovim prostorima. Osim zbog toga, ovo preduzeće je značajno i zato što poseduje laboratoriju ovlašćenu da sertifikuje proizvode za ljudsku ishranu. „Sojaprotein" tako kontroliše samog sebe i sebi izdaje potvrdu da njegova soja nije genetski modifikovana. I o ovome se vodi istraga od strane Evropske komisije.

U blizini pogona „Sojaproteina" Miodrag Kostić je kupio PIK „Bečej". Osim ove geografske bliskosti, „MK Group" i „Victoria Group" vezuje i zajednički suvlasnik – „Evropska banka za obnovu i razvoj" (EBRD) koja je upravo ovih dana za prvog čoveka „Victorie" postavila svog starog znanca, Vladimira Čupića, ranijeg direktora i u „Hypo Alpe Adria Banci" i u „AIK Banci".

„Strogo nam je zabranjeno da istražujemo poslovanje EBRD-a", tvrdi naš izvor iz Evropske komisije, „Zbog toga ne možemo sa sigurnošću da potvrdimo da ova banka direktno sarađuje sa ‘Monsantom’, ali postoji dosta dokaza o saradnji EBRD-a i ‘Vanguard’-a koji mogu da se nađu i na internetu."

Početkom 2013. godine EBRD je oglasio svoj odustanak od davanja 40 miliona evra kao podsticaj za rad sa GM proizvodima u Jugoistočnoj Evropi i Turskoj. Ovaj odustanak je, međutim, bio samo dimna zavesa iza koje se sakrilo pravo ulaganje banke u ovaj sektor na Balkanu: samo preko „Victoria Group" i „MK Group" EBRD je investirao dvostruko više para u GMO.

Posao pomenutih osam advokata iz Novog Sada je da za potrebe „Monsanta" i EBRD-a kontrolišu i koordiniraju rad svih onih koji su zainteresovani za saradnju. Jedan od njihovih klijenata je i Ružica Đinđić, udovica predsednika vlade Zorana Đinđića. Prateći njene investicije i poslovanje istražitelji EK su i ušli u trag pomenutoj grupi advokata.

Iako je udovica Đinđić zvanično izašla iz „Victoria Group", ipak je na neki način ostala prisutna. Veterinarski zavod „Subotica" na papiru je u većinskom vlasništvu „Victoria Group", ali su istražitelji EK saznali da u njemu glavnu reč još uvek vodi Ružica Đinđić.

Na podrućju Severne Bačke postoji samo jedan poljoprivredni inspektor koji i kada bi hteo i smeo ne bi mogao da nadgleda sve useve u potrazi za zabranjenim GM žitaricama. Sa svoje strane VZ „Subotica" proizvodi hranu za životinje koristeći proizvode koje atestira laboratorija „Sojaproteina", a koji se uzgajaju na okolnim parcelama. Tako hranjene životinje se zatim velikim delom koriste u ljudskoj ishrani.

GM žitarice sadrže visok procenat glifosata, hebricida koji se, po rečima profesora Jošta, taloži u životinjskom mesu i kroz hranu se prenosi u ljudski organizam. Glifosat je visoko toksičan.

Ideja o umrežavanju svih resursa potrebnih za nesmetano uzgajanje i distribuciju GM proizvoda nastala je još dok je Zoran Đinđić bio predsednik Vlade Srbije. Njegov dugogodišnji poslovni saradnik bio je Miodrag Kostić, osnivač i vlasnik „MK Group"-e. Stvaranje "Monsantove" para-države u Vojvodini prirodni je nastavak te politike.

„Monsanto" na novom tržištu uvek počinje sa takozvanim „semenom terminatorom", upozorava profesor Jošt. Ono daje visoke prinose uz korišćenje pesticida koji se besplatno daju uz njega, a koji toliko zatruju zemlju da posle toga decenijama na njoj ne može da niče ništa drugo osim GM semena koje proizvodi „Monsantno".

Srbija nije članica Evropske Unije i zbog toga ne učestvuje u pregovorima o TTIP-u, ali će sve postignute sporazume morati da počne da primenjuje i pre svog pristupanja EU.

TTIP, naime, stvara zajedničko tržište Severne Amerike i Zapadne Evrope, na koje će pristup imati isključivo zemlje koje prihvate i primenjuju ugovore, računajući i tajne anekse. Ako Srbija želi da nastavi da svoju robu plasira na tržišta Evropske Unije i Severne Amerike, moraće da prihvati i TTIP.

Hrvatska je članica EU i ona će automatski preuzeti sve ugovore koji budu potpisani u okviru TTIP-a. Zbog toga ne postoji potreba za izdvajanjem Slavonije iz njenog sastava. To, međutim, ne važi za Vojvodinu, jer u Srbiji postoji snažan anti-evropski pokret koji bi mogao da spreči preuzimanje i primenu TTIP-a.

Zbog toga će se još više raditi na osamostaljenju severne srpske pokrajine, dok će Slavonija dobiti samo izvesnu autonomiju u okviru Hrvatske kako bi mogla kroz bilateralnu saradnju da stvori zajedničku para-državu sa Vojvodinom, smatra profesor Jošt.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:Некатегоризовано Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

LEGALNO OTIMANJE DECE KAO VID SIGURNE ZARADE STRANIH INVESTICIONIH FONDOVA UZ SARADNJU I DRŽAVNH SLUŽBI SRBIJE!?

5. фебруара 2018. 3 коментара

 

Promene zakonskih normi kojima će se omogućiti oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovo usvajanje od strane bogatijih stranaca finansira moćna norveška organizacija "Barnevernet" iza koje novčano stoje norveška vlada i jedan investicioni fond, koji deluje u okviru poslovne grupe "Bank of America".

Ciljevi ovog projekta su kako finansijska dobit, tako isto i popravljanje demografske slike u severnoj Evropi, gde se klasični bračni odnosi muškarca i žene već tretiraju kao stvar prošlosti.

Srpska vlast je nizom bilateralnih sporazuma pristala na ove promene i širom otvorila vrata trgovini našom decom.

 

                       Milan Malenović

ORGANIZOVANO ODUZIMANJE DECE1

 

Ideal srpskih zakonodavaca je da u kreiranju i kontroli unutarporodičnih odnosa dostignu skandinavske države, posebno Norvešku i Finsku. Neobavešteni turista u Oslu, na primer, može da doživi pravi horor, ako na put vodi maloletno dete. Dovoljno je da na aerodromu podvikne na svoje nestašno dete i da to primeti neko kome je upravo to dete zapalo za oko.

Nesrećnom roditelju će policija odmah oduzeti dete i to ne zato što policajci tako hoće, već jer zakon ne predviđa drugu opciju. Dete će posle kratkog boravka u nekom prihvatilištu biti predato hraniteljskoj porodici, a zatim na usvajanje, a novi roditelj, kako se već dešavalo, može da bude upravo osoba koja je prijavila navodno porodično nasilje.

Od ovog tretmana su izuzeti jedino državljani Sjedinjenih Američkih Država i to ne zbog nekog bilateralnog sporazuma, već jer ta zemlja koristi bukvalno sva sredstva kako bi zaštitila svoje državljane. Čak ni Rusija nije u stanju da korišćenjem pravnih sredstava zaštiti svoje građane u ovakvim slučajevima, priznaje Zaštitnik prava deteta u Ruskoj Federaciji, Pavel Astahov.

Na severu su posebno cenjena deca iz istočne Evrope, ali i sa Balkana i to prefencijalno iz zemalja koja još nisu u Evropskoj Uniji. U Švedskoj i Norveškoj je stvar prestiža imati usvojeno tamnokoso dete i po mogućnosti ono koje ima tamni ten.

O ovome je nedavno portalu „Global media" govorila koordinatorka organizacije "Ruske majke", Irina Bergset. Posebno su na udaru porodice iz Rusije i Srbije, tvrdi se u članku "HOROR! U Norveškoj a sada i u Srbiji razrađen sistem ODUZIMANJA DECE!" na pomenutom portalu.

Norveška je jedna od najbogatijih zemalja Evrope zahvaljujući prihodima od proizvodnje i prodaje nafte i gasa. Norveški sistem pomoći deci ("Barnevernet" ili samo "Barnevern", doslovno "zaštita deteta") predstavlja svojevrsnu državu u državi, a po medijskim izveštajima njegove odluke faktički ni sudovi ne mogu da ospore. Trećina godišnjeg državnog budžeta Kraljevine Norveške troši se za "Barnevernet" i smatra se da je čak tri odsto dece u ovoj zemlji obuhvaćeno nekim od njegovih programa.

Zahvaljujući skoro bajkovitim prihodima od nafte i gasa Norveška je stvorila moćne finansijske fondove koji finansiraju sprovođenje "Barneverneta" i u drugim zemljama. On se trenutno primenjuje u Švedskoj, Holandiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Finskoj, a stiže i u Srbiju. Čitav niz takozvanih nevladinih organizacija radi na implementaciji ovog sistema i kod nas.

O učincima ovakvog postupanja prema deci dovoljno je pomenuti slučaj masovnog ubice iz Norveške, Andersa Bering Brejvika, koji je 22. jula 2011. izveo masakr u omladinskom kampu na ostrvu Utoja.

Po rezultatima istraživanja nezavisnog novinara i urednika stranica na srpskom na "Global Mediji" Dušana Velkovskog, Brejvik je kao dete oduzet roditeljima i smešten u hraniteljsku porodicu u okviru "Barneverneta". Kako je način rada ovog sistema "zaštite" dece nepromenjen od 1992. do danas, skoro je izvesno da je i on tokom boravka u nekom od obaveznih omladinskih letnjih kampova bio žrtva masovnih orgija koje su se isto tako organizovale i na ostrvu Utoja. Ovo je bio traumatski doživljaj koji je kasnije poslužio kao okidač za stravičan zločin.

"Barnevernet" je samo maska ispod koje se krije klasična trgovina decom i to uz enormnu zaradu za one koji u tome učestvuju.

Irina Bregset, koordinatorka organizacije "Ruske majke", potvrdila je Velkovskom da stanovnici Norveške ne mogu da poprave demografske probleme na prirodan način, tačnije – oni to ne žele. Normalni odnosi između muškarca i žene tamo su već proglašeni za ostatke prošlosti.

Društvu koje je prekinulo veze sa tradicijama, prirodno, potrebni su netradicionalni načini razmnožavanja, a tome služi "Barnevernet" koji se od obične socijalne službe pretvorio u službu socijalnog inženjeringa.

Nizak natalitet zapadnoevropskih zemalja ranije se popravljao uvozom ukradenih beba iz slabije razvijenih zemalja, kao što je bila ondašnja Jugoslavija. Odgajanje odojčeta je, međutim, dosta zahtevnije od odgajanja deteta od pet ili šest godina, zbog čega su razmaženi bračni parovi iz Skandinavije i drugih zemalja počeli sve više da usvajaju stariju decu.

Važnu ulogu kod odabira dece igraju agenti na terenu, koji procenjuju koje će dete najviše odgovarati zahtevnoj klijenteli. Zanimljiv je, ali nikako nije i usamljen, slučaj psihologa Smilje Igić koja istovremeno radi i za ovdašnju ustanovu koja bi trebalo da štiti interese dece, a i strane organizacije koje se bavi usvajanjem dece.

Gospođa Igić je zaposlena u beogradskom Centru za socijalni rad Zvezdara gde je u najmanje jednom slučaju aktivno učestvovala u takozvanom obaveznom oduzimanju deteta po skandinavskom modelu (naš zakon ne predviđa obavezu policije i socijalnih službi da u svakom slučaju oduzmu dete porodici za koju još nije pravnosnažno utvrđeno da je kriva za zlostavljanje, ali se Igićeva ponaša kao da ta obaveza već postoji).

Osim što radi za Centar za socijalni rad na Zvezdari, Igićeva je, zajedno sa Dobrivojem Mladenovićem, na čelu beogradskog "Kriznog centra za muškarce", sa sedištem u Gospodar Jovanovoj ulici 39.

Njeno ime se, međutim, nalazi i na spisku kandidata za savetnika u zloglasnom norveškom Centru za prihvat i usvajanje dece iz drugih zemalja koji radi u okviru državnog sistema "Barnevernet".

Igićeva u Srbiji prima platu iz budžeta da bi oduzimala decu, a u Norveškoj bi da radi u programu prihvata dece oduzete roditeljima u Srbiji.

Usvajanje dece je postao izuzetno privlačan posao u finansijskom smislu. U okviru "Barneverneta" radi čitav niz dečijih prihvatilišta, kao i vaspitnih ustanova koje su u privatnom vlasništvu, ali njihov rad novčano pomaže norveška država. Hraniteljska porodica u Norveškoj dobija mesečno 3.000 evra po detetu, dok prihvatilište od države za jedno dete dobija 2.000 evra.

Deo sistema su privatni dečiji vrtići i škole, vaspitno-popravni centri, poliklinike, psihijatrijske ustanove i hraniteljske porodice. Najveći investitor u ovakve ustanove je londonski investicioni fond "Organa Capital" oji posluje u okviru grupe "Bank of America".

Svoje učešće u ovim poslovima fond javno reklamira ističući kako je prihod ne samo siguran, jer novac dolazi najvećim delom iz norveških državnih fondova, već i izuzetno visok. Sve se radi legalno i transparentno.

Jedno dete usvojeno u Srbiji i prebačeno u Norvešku košta oko 30.000 evra. Ruski istraživači, koji su ispitivali slučajeve ruske dece otete od roditelja u Norveškoj, otkrili su da u pojedinim slučajevima ovu sumu plaćaju agenti pomenutog investicionog fonda, a ne porodica koja dete usvaja.

Računica je jednostavna: norveška država za boravak tog deteta u nekoj od predškolskih ustanova u vlasništvu "Organa Capital"-a izdvaja mesečno do 2.000 evra na ime subvencija, dok usvojitelji (kao i svaki drugi roditelj) plaćaju oko 1.000 evra mesečno. Na ovaj način se svota plaćena za kupovinu deteta u Srbiji fondu vraća za najviše deset meseci, a sve ostalo je čista zarada.

Kada su u pitanju romska deca iz Srbije, način rada je dosta drugačiji. Kako je Velkovskom poverio jedan narodni poslanik iz ove etničke grupe, strane nevladine organizacije i državni fondovi godišnje izdvajaju milione evra za inkluziju Roma, odnosno za njihovo ravnopravno učešće u društvenom životu u Srbiji. Iz tog razloga ne bi politički izgledalo lepo kada bi se romskim parovima deca nasilno oduzimala, mada su upravo ona najugroženija kada je u pitanju nasilje u porodici ili zanemarivanje. Zbog toga je broj romske dece koje je od roditelja oduzeo neki Centar za socijalni rad gotovo zanemarljiv.

Umesto nasilnog oduzimanja po programu "Barneverneta" primenjuje se klasična trgovina koja se obavlja direktno sa roditeljima, bez učešća državnih organa sve do trenutka kada je potrebno obezbediti papirologiju za nesmetan izlazak deteta iz zemlje.

Kako su pokazala istraživanja, jedno ovako kupljeno dete košta u proseku 15.000 evra i to sa uračunatim troškovima njegovog legalnog prebacivanja i usvajanja u Norveškoj. Pošto su ovakva deca često posebno tražena iz razloga pomodarstva, usvojiteljima se zaračunava najmanje dvostruka suma, tako da agenti "Organa Capital"-a već tu imaju visoku zaradu.

Srbija mora da prihvati zakonska rešenja koja se primenjuju u skandinavskim zemljama, posebno ona koja ovdašnje centre za socijalni rad faktički stavljaju iznad suda, jer je Srbija jedno od tržišta koje trebaju da posluže za popravku demografske slike Evrope, ali i drugih bogatih zemalja sveta.

Kako je "Magazin Tabloid" već pisao, jedna od najvažniji organizacija-posrednika u poslovima "izvoza" naše dece u Izrael je "Atid Hayeladim" ( u pojedinim transkripciojama i "Atid Haieladim") sa kojom je naša Vlada već potpisala sporazum o saradnji . Saradnici "Global Medije" sa Bliskog Istoka tvrde kako je do skoro u Izraelu poslovalo dvadesetak organizacija za usvajanje dece, ali ih sada ima samo dve: pomenuta "Atid Hayeladim" i "Taf".

Veliki broj država je posle izveštavanja skandinavskih medija o ilegalnoj trgovini, koja se odvijala preko Izraela, organima oduzetih i deci koja su trebala da budu usvojena, zabranio poslovanje sa izraelskim firmama , što je uticalo i na to da se njihov broj svede na samo dve. "Taf" posluje skoro isključivo sa Rusijom, dok se "Atid Hayeladim" okrenuo uglavnom Rusiji, Srbiji, Kazahstanu i Ukrajini.

Vredi napomenuti da u Izraelu, drugačije nego u Skandinaviji, veću vrednost imaju plavooka i plavokosa deca bele puti, kakvih dosta može da se nađe upravo u pomenutim zemljama, a čije administracije, po pravilu, ne prave probleme, već su spremne na saradnju. Postoji čak i informacija kako izraelske vlasti ne dozvoljavaju uvoz usvojene dece iz bilo koje druge zemlje, osim iz pomenute četiri.

Rusija je zakonom zabranila da se deca preuzeta od njenih građana usvajaju od istopolnih parova i takav sporazum je sklopljen i sa Izraelom. Kako tvrde naše bliskoistočne kolege, Srbija nije pokazala interes za takvim jednim dogovorom.

Promena zakona koji bi i kod nas stvorili iste uslove za oduzimanje dece kao i drugde gde deluje "Barnevernet" je nešto što je naša vlast prihvatila i što se već sprovodi. Najvažnije zagovornice ovakvog regulisanja porodičnih odnosa (gde će država imati apsolutno sva prava i kontrolu nad decom) dolaze iz takozvanog lezbejsko – feminističkog lobija koji smatra kako je oslobađanje žene od majčinskih dužnosti glavni uslov uspostavljanja ravnopravnosti među polovima.

Potpredsednica Srpske napredne stranke Marija Obradović u ovom poduhvatu je jedan od glavnih činilaca, jer osim stranačke funkcije zauzima i mesto predsednice "Ženske parlamentarne mreže".

Iz pomenutog lezbejsko – feminističkog miljea potiče i aktuelna ministarka pravde Nela Kuburović, čiji je jedini posao da pripremi zakonska rešenja koja odgovaraju "investitorima" iz "Organa Capital"-a i drugih sličnih organizacija.

 

          A 1. Deca služe i kao donori organa!

Značajnu ulogu u pripremi domaće javnosti na predstojeće izmene zakona koje će omogućiti potpuno nesmetano oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovu prodaju klijentima "Barneverneta" ili "Organa Capital"-a igraju spin-majstori. Jedan od njih, koji se već dokazao u kampanji uvođenja obavezne vakcinacije, jeste Vladimir Cimerman, klasični plaćenik u marketingu koji ne radi za ideale, već isključivo za novac.

Cimerman, koji živi u Venizelesovoj ulici 6, sa svojom devojkom Jelenom i njenim bratom narkomanom za sebe tvrdi kako je jevrejskog porekla, ali to čini samo onda kada ga neko ospori. U tom slučaju on napade na sebe pokušava da predstavi kao anti-semitizam, a ta mu prevara često i polazi za rukom.

Tokom kampanje za uvođenje obavezne vakcinacije dece on je osnovao nekoliko grupa na društvenoj mreži Fejsbuk u kojima je učestvovao sa dvadesetak lažnih profila (koliko je imala i njegova devojka Jelena). U tim grupama su na najstrašniji način vređali dr Slađanu Velkov. Kada im nije pošlo za rukom da je ućutkaju na ovaj način, pribegli su slanju otvorenih pretnji, zbog čega su krivično gonjeni, a rad jedne od njihovih grupa na Fejsbuku je ograničen na dopisivanje samih članova, odnosno lažnih profila Vladimira i Jelene, dok je javnost isključena.

Na sajt Danijele Ružičić, koja je nezavisni ekonomski analitičar, Cimerman je uspeo da postavi pornografski sadržaj i time diskredituje autorku, zbog analiza u kojima kritikuje politiku navodnih stranih investicija. Ovaj hakerski upad je prošao nekažnjeno.

Izraelska kompanija "Atid Hayeladim" je i njega angažovala kako bi se srpska javnost ubedila kako usvajanje dece od strane stranaca, posebno Izraelaca, nije ništa loše uprkos javno iznetim sumnjama da ta deca služe i kao donori organa.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ПОДСЕЋАЊЕ НА ОЗБИЉНУ КОРУПЦИЈУ И ТРОВАЊЕ ЉУДИ: ВАКЦИНАЦИЈА СТОЧНОГ ФОНДА ПО СЛОБОДНОМ ИЗБОРУ МИНИСТАРСТВА ПОЉОПРИВРЕДЕ!?

27. марта 2017. Коментари су искључени

 

Министарство пољопривреде набавило је чак четири врсте вакцина за говеда против болести плавог језика. Ових дана започела је и масовна вакцинација коза, оваца и говеда против те болести. Упућени кажу да се животиње вакцинишу серумима за које уопште није сигурно да ће стоку заштитити од болести!

А, грађани Србије су за њихов увоз платили 3,6 милиона евра! Због ових серума, Руска федерација и Европска унија ставили су забрану на даљи увоз говеђег меса из Србије. Иза ове вакцинације и набавке стоји Управа за ветерину, а ради се о озбиљној корупцији.

У Луци Бар, крајем јесени се замало искрцао и брод са огромним контигентом меса замрзнутог још осамдесетих година прошлог века, са циљем да се то смеће нађе на тржишту Србије. Ко га је наручио, није познато. Сигурно је само да је неко спреман да побије пола Србије како би себи остварио дебео профит.

                      

                        Вук Станић

UNISTAVANJE STOCNOG FONDA I TROVANJE NARODA2

 

Министар пољопривреде, Бранислав Недимовић покушао је да смени Будимира Плавшића, начелника Одељења за здравствену заштиту и добробит животиња, јер није спречио ширење болести плавог језика!

Смену је одмах спречио саветник председника Владе Србије за пољопривреду Драган Гламочић. Иначе, Гламочићево име је спомињано више пута у разговорима између званичника Европске уније (ЕУ) и председника Владе Александра Вучића. Такође, Гламочић је спомињан као један од одговорних за нестанак дониране опреме за националну лабораторију.

У име Европске уније, овај проблем је са председником српске Владе Александром Вучићем требало да реши Мајкл Девенпорт. Вучић се Девенпорту правдао да не може да ухапси Гламочића, чак ни да га смени са места саветника, јер га ту није поставио он већ америчка администрација!

Добро упућени извори блиски окружењу председника владе, кажу да му је Девенпорт тада одговорио да је он сигуран да Американци неће ићи у затвор због крађе донација Европске уније и да добро размисли шта ради и са каквим се кадровима окружује.

Истражујући због чега Гламочић штити Плавшића сазнали смо да се он са Плавшићем зближио док су спроводили вакцинацију српских крава против такозваног нодуларног дерматитиса, болести коју је требало спречавати запрашивањем против комараца. Наиме, познато је да само комарци преносе нодуларни дерматитис. Али, уместо стандардног запрашивања, донета је одлука да се крене у интервентни увоз вакцина, што значи да су оне биле увезене без расписивања тендера. Пракса је показала да се у оваквим приликама увек отвара питање није ли некоме намештен посао? У овом случају, јасно је да се то и десило.

Неколико независних стручњака у овој области, одмах су схватили: да су Гламочић и Плавшић тада кренули у агресивну кампању запрашивања комараца, уместо што су животиње масовно вакцинисали, сада не би било ни епидемије болести плавог језика. Јер, и болест плавог језика баш као и нодуларни дерматитис преносе комарци!

Упркос свему, они су се тада одлучили за вакцинацију животиња сумњивим вакцинама (о чему је Магазин Таблоид већ детаљно писао), док су се комарци слободно множили и ширили болест. Ситуација се закомпликовала када је уместо јесењег захлађења дошао топли новембар месец. Чињеница да није било довољно хладно, да се циклус у коме комарци уједају животиње прекине, била је и главни узрок нове епидемије у сточном фонду Србије.

Овде треба подсетити да се болест плавог језика у сличној варијацији појавила и пре две године. Тада су животиње вакцинисане нерегистрованом вакцином…

Увезено је више вакцина него што има животиња. Те су вакцине касније стајале у просторијама намењеним националној лабораторији!

Када им је истекао рок, појавио се проблем њиховог уништења које кошта скоро колико и куповина таквих вакцина.

Статистички приказано до закључења овог броја Магазина Таблоид, у Србији је код више од две хиљаде животиња утврђена болест плавог језика. Случајеви су се појавили у околини Шапца, Ваљева, Уба, Чачка и Краљева!

Ипак, запрашивање против комараца који ову и друге болести преносе на животиње се не спроводи, баш као и у слиучају нодуларног дерматитиса.

Министарство пољопривреде набавило је чак четири врсте вакцина за говеда против болести плавог језика. Ових дана започела је и масовна вакцинација коза, оваца и говеда против те болести. Упућени кажу да се животиње вакцинишу серумима за које није сигурно да ће стоку заштитити од болести! Грађани Србије су за њихов увоз платили 3,6 милиона евра.

Реч је о више милиона доза вакцине за болест која се преноси уједом комарца. Вакцина има највише учинка када се утврди који је сој комарца преносник, а на нашим просторима се јавља 16 сојева. Управа за ветерину Министарства пољопривреде, пошто овог лета није било појаве плавог језика, увезла је четири врсте ове вакцине, сматрајући да ће испасти паметни и вакцинацијом спречити ову болест. Ипак вакцине су стајале а спроводила се акција вакцинисања против нодуларог дерматитиса, односно квргаве коже говеда.

Покушавајући да накнадно испадну паметни држава је недавно наредила обавезну вакцинацију у регионима у којима је раније забележена појава плавог језика код оваца, коза и говеда односно у околини Пирота и Банату, а болест се потом појавила у другом облику у Мачви и у правцу Београда.

Министарство, које је раније предводила министарка Снежана Богосављевић Бошковић, првобитно је намеравало да одобри наплату вакцине, али онда је решено, у недостатку реалне опасности од болести, да она ипак буде бесплатна и обавезна. Према истом извору, рок употребе ових вакцина истиче 1. фебруара, а потребно је проверити и у каквим условима је она ускладиштена.Њено дејство је око шест месеци, што значи да ће до маја престати да делује.

Професор Цвијан Мекић, експерт за овчарство и козарство с Пољопривредног факултета у Земуну, раније је у изјави за медије изразио бојазан да ефекат вакцина може изостати:

– Чуо сам да су увезене четири врсте вакцина и да се вакцинишу овце и козе у регионима у којима је некад било ове болести. То неће дати ефекте јер ће дејство вакцине, ако се плави језик појави током лета, престати – истакао је овај стручњак у разговору са новинаром једног пољопривредног портала.

Сточари из Баната и околине Пирота с којима је разговарано имали су различита мишљења.

– Ја сам одмах рекао да је вакцинисање оваца против комараца у новембру и децембру небулоза и да се ово ради само да би се искористила нека вакцина коју је неко набавио. Ипак, на крају сам пристао – каже овчар из околине Пирота.

Његов колега из Панчева пристао је на вакцинацију и мисли да ће имати ефекта.

Пристао сам…Ваљда они знају да ли ће то имати ефекта, они су стручњаци, нисам размишљао – рекао је овчар из Долова у Банату.

У Управи за ветерину нису били доступни за коментар. Директор Управе, раније је изјављивао да су стручњаци из ЕУ у децембру урадили процену за нас, Хрватску, БиХ, Бугарску и Румунију, и извештај у којем се предлаже вакцинација за ову годину.

Ако сада вакцинишемо стоку, она ће следеће године бити заштићена, тврдили су раније пред ТВ камерама.

Истрага коју је Магазин Таблоид спровео показала је да је у питању озбиљна корупција, где група људи користи појаве различитх болести животиња како би узимали провизије од вакцина које се увозе.

У скупштинском Одбору за пољопривреду саопштили су да је прошле године у Србији било више од 600 случајева плавог језика.

Ове године надлежни су то морали да уврсте у обавезну вакцинацију, што нису урадили, али зато су кренули у јавну набавку. На седници Одбора су из Управе за ветерину рекли да неће бити вакцинације јер нема болести, и да је оптимално време за пелцовање март и април. Међутим, та вакцина је увезена директном погодбом из Шпаније, преко хрватске „Генере"  .

Иза ове вакцинације и набавке стоји Управа за ветерину и све мирише на озбиљну корупцију, што се види из записника са расправе Скупштинског одбора за пољопривреду чија је копија достављена редакцији Магазина Таблоид.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VAZAL NATO PAKTA: IZOBLIČAVANJE, ODUMIRANJE I DEFORMACIJE VOJSKE SRBIJE!!!

25. новембра 2016. 1 коментар

 

Početkom novembra meseca Vojsku Rusije i NATO alijansu delilo je svega nekoliko stotina kilometara, pisao je početkom novembra londonski "Independent", opisujući suludu odluku državnog vrha Srbije da istovremeno pošalje svoju vojsku i na vežbe sa ruskom armijom i sa NATO paktom.

Naime, ruske desantne jedinice sa beloruskim jedinicama, učestvovale su na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2016" . Istovremeno, u Crnoj Gori su trajali terenski manevri vojske SAD i desetak NATO zemalja.

Ali, Vojska Srbije, vođena šizoidnim idejama suludog vlastodršca, učestvovala je u vežbama na obe strane! Vučićevo ludilo dovelo je do toga, da je danas u realnosti sasvim moguće da srpski vojnici ratuju na dve suprotne strane, jedni protiv drugih! A, kakva je stvarno odbrambena moć Srbije i na kako niske grane je nekada časni vojni poziv u Srbiji spao, govori surova realnost na terenu…

Ipak, i takvu Vojsku Srbije, Zapad hoće da vidi kao svoju malu, marionetsku služinčad, dok Rusija pokušava da od nje stvori respektabilni vojni faktor u regionu i šire.

 

                   major Goran Mitrović

VOJSKA VAZAL NATO PAKTA5

 

Predstavljajući godišnji plan upotrebe snaga Srbije u multinacionalnim operacijama u Skupštini Srbije (2. novembra ove godine), ministar odbrane Zoran Đorđević se, kao i svaki Vučiću odan čovek, poslužio "pohvalom ludosti", rekavši da su planovi "u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima", te da je planirano da se u 2016. godini nastavi angažovanje pripadnika VS u sedam mirovnih operacija širom sveta.

Đorđević je ovo rekao na dan kad je vojna vežba Srbije sa Rusijom i Belorusijom počinjala, kako bi se uputila poruka Zapadu: vežbamo sa Rusima, ali vama služimo, sa vama u vojne misije idemo!

A, kako i ne bi, kad je sve jasno zapisano u sporazumu koji je jo 2014. godine potpisala Vlada Srbije sa NATO paktom o logističkoj podršci. Tačnije rečeno, bio je to "Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir" ili, Sporazum SOFA , potpisan, dakle, u januaru 2014. godine, a ratifikovan u julu 2015. godine.

Bilo je to na vrhuncu prve vlade Aleksandra Vučića. Srbija je na taj način stavljena u vazalni položaj prema NATO paktu, tako da je danas nemoguće govoriti o vojnoj neutralnosti države, jer sve što je tada potpisano, lišava suvereniteta i ne dozvoljava državi da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti). Tako je Vučićeva vlada omogućila NATO paktu, ono što nije nijedna pre nje: da ova zločinačka alijansa može da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala!

Umesto kancelarije za vezu, NATO danas može slobodno po Srbiji da formira svoje ratne štabove (što i čini!). Nastavlja se i prelazak na standarde severoatlanske alijanse, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica...) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.

Pravila iz sporazuma nalažu da Vojska Srbije mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen "saradnje", da samo članstvo u alijansi i nije neophodnoveć sada, formalni ulazak Srbije u NATO pakt ima više psihološki nego praktični značaj!

Pre dve godine, kad je organizovana zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa ruskim jedinicama za borbu protiv terorizma pod nazivom "Srem 2014" (održana 14. novembra 2014), podanici NATO pakta iz regiona su odmah dignuti u stanje najveće pripravnosti.

Zbog vežbe pripadnika ruskih oružanih snaga u Sremu, generali NATO pakta su hitno zahtevali da se, kao odgovor na to, odmah održi i jedna "regionalna vežba", u saradnji sa njenim članicama, pa je tako 28. novembra 2014. godine, u vojnoj bazi "Jug", kraj Bujanovca, održana vojna vežba Vojske Srbije sa pripadnici vojske SAD, i vojnih jedinica četiri države regiona (Bugarske, Makedonije, Rumunije i Hrvatske), pod nazivom "Platinasti vuk 15" .

Bio je to prelomni trenutak u "privođenju Srbije atlanskom savezu". Još u toku priprema te vežbe, bivši ministar odbrane Gašić i ministar spoljnih poslova Dačić, našli su se u sedištu NATO pakta i potpisali sporazum SOFA.

Sve nakon toga je bilo lažno koketiranje sa ruskim vojskom i državama koje su u vojnom savezu sa Rusijom. Glavnina odbrambene strategije preorjentisana je ka Zapadu. U skladu sa tim, Ministarstvo odbrane je planiralo da i u ovoj godini nastavi angažovanje u sedam misija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku i Centralnoafričkoj Republici i u četiri multinacionalne operacije Evropske unije.

Šta će srpski vojnik u ovim nesrećnim zemljama, kad nesreće u svojoj kući ima na pretek? I kome uopšte služi Vojska Srbije danas, za koga ratuje, protiv koga, u ime čijih interesa?

Skoro u isto vreme kad je i potpisan veleizdajnički sporazum (SOFA), tačnije, 10. oktobra 2014. godine, Skupština Srbije je izglasala dopune Krivičnog zakona, koje uvode stroge zatvorske kazne za učešće na stranim ratištima. Naime, državljani Srbije koji učestvuju u ratovima i oružanim sukobima u drugim državama ili organizuju i vrbuju građane Srbije za učešće na stranim ratištima, suočeni su sa kaznom zatvora od šest meseci do 10 godina.

Ubrzo se ispostavilo da se ovaj zakon primenjuje selektivno. Naime, kad je otvoreno ratište u Ukrajini (Donbas), Srbi koji su se tamo uputili stavljeni su na poternice. Takav princip nije primenjen kad je došlo do odlaska mladih Bošnjaka iz Srbije u redove takozvane Islamske države. A, ovde treba podsetiti da su pojedine bošnjačke stranke u Skupštini Srbije bile jedine uzdržane kod usvajanja već pomenutog zakona o gonjenju onih koji učestvuju na stranim ratištima.

 

       Kako preživljava Vojska Srbije?

 

Najveći deo novca iz budžeta Republike Srbije namenjenog za vojsku, i dalje ide za plate i naknade zaposlenima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Reč je o sumi od oko 280 miliona evra, što je 60 odsto vojnog budžeta (dakle, plate, socijalni doprinosi, naknade, troškovi…).

Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova" reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju.

Sve se radi pod okriljem Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)  i predstavlja u suštini zločin jer narod ostavlja nezaštićenim a državu nebranjenom. U tom procesu slamanja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa kriminalnim političkim vođama na čelu, učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije.

Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska Srbije jaka i da ima adekvatnu brigu države. Na žalost istina je sasvim drukčija, Vojska Srbije ubrzano odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, a mogućnost novih ratova za očuvanje preostale državne teritorije Srbije, uopšte nije isključena.

Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali je očigledno da Vučićeva vlast ne sme ni da pomisli na to. Pred javnošću se Vođa pravda nedostatkom finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Naravno, od SAD, MMF-a, NATO, EU, dakle od svih onih centara moći koje su ga dovele na vlast kako bi obavio priznavanje lažne države na Kosovu.

Dok traje proces stalne deformacije Vojske Srbije, na sceni su i nedosledne i nekompetentne organizacione promene, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi.

Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke. Ovome treba dodati i činjenicu da je standard pripadnika Vojske Srbije na vrlo niskom nivou, da su vojnici demoralisani i nemotivisani za izvršavanje svakodnevnih zadataka zbog mizernih primanja, lošeg materijalnog položaja i teških uslova u kojima vrše službu vojsku svakodnevno napušta veliki broj vojnika i starešina.

Standard pripadnika Vojske Srbije značajno je počeo da se urušava od 2012. godine, a posebno tokom 2014. 2015. i 2016. godine, na šta su posebno uticale odluke i mere koje se odnose na smanjenje plata, naknada i dnevnica koje po osnovu službe u vojsci treba da ostvaruju profesionalni pripadnici Vojske Srbije.

Pripadnici Vojske Srbije od početka 2014. godine do danas primaju umanjene plate po osnovu Zakona o umanjenju neto prihoda lica zaposlenih u javnom sektoru, a od prvog novembra 2014. godine po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava kojim je za 10% umanjena plata svim zaposlenima u državnim organima.

Najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije su profesionalni vojnici, civilna lica na službi u Vojsci Srbije i podoficiri. Danas više do 81% pripadnika Vojske Srbije ima zaradu manju od prosečne u R. Srbiji: 100% profesionalnih vojnika čija prosečna neto mesečna zarada iznosi oko 31.000 dinara (250 evra), 70% civilnih lica (vojni službenici i nameštenici) ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 22.000 dinara (180 evra) 82% podoficira ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 41.000 dinara (335 evra).

Mere kojima su profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije značajno umanjene zarade, dodatno su urušile već prilično urušen standard pripadnika Vojske Srbije što je izazvalo još veće nezadovoljstvo i odliv kadraViše od 50 odsto pripadnika Vojske Srbije nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, takođe veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).

Prisutna je i psihička opterećenost zbog mera “štednje“, gde je značajan broj pripadnika VS, njih više od 30% u ozbiljnoj meri opterećen teškom materijalnom situacijom što značajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost u porodici, nerešeno stambeno pitanje…).

Na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napustili su najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama kao i civilna lica.

Zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.

Pad morala kod pripadnika Vojske Srbije izazvale su novonametnute obaveze nastale pravilnicima, uredbama i rešenjem ministra odbrane donetim tokom prethodne godine iza leđa predstavnika zaposlenih i na nezakonit način.

Rešenje ministra odbrane o utvrđivanju iznosa dnevnice za službeno putovanje, naknade za službu na posebnim vojnim objektima, dnevnih naknada za izvršavanje posebnih zadataka i aktivnosti i vrednosti boda za obračunavanje naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, naknade dela troškova za zakup stana i naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja broj 7415-19 od 12.11.2015. godine.

Ovim rešenjem su službene dnevnice sa 2.167 dinara umanjene na 150 dinara, dnevna naknada za rad na terenu i dnevna naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima sa 1.083 dinara smanjena je na 800 dinara, a dnevna naknada za angažovanje u Kopnenoj Zoni Bezbednosti u kojoj pripadnici Vojske Srbije svakodnevno izvršavaju zadatke i gde im je često i život ugrožen, dok su za to vreme po 45 dana i više odvojeni od porodica, smanjena je sa 2.200 dinara na 1.500.

Vladi Srbije kao drugostepenom organu izjavljena je i žalba od strane ugroženih u vojsci, ali, na ovo rešenje ministra odbrane, ni do danas nije odgovoreno. Ono nije postalo konačno i izvršno, ono se bez ikakvog ograničenja i danas primenjuje u Vojsci Srbije na štetu njenih pripadnika.

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja „nove komandne odgovornosti" i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija „pacifikovana" te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vojsku, pri kraju.

 

       Nebranjena zemlja

 

Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi.

Od važnijih borbenih sastava Vojska Srbije raspolaže gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, a RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

Od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske. Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

Uzgred, i ovakva Vojska Srbije, redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir", što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije.

Treba se samo podsetiti poslednje velike vežbe u bazi „Hoenfels", u Nemačkoj, gde Vojska Srbije, tačnije pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvuje sa vojskom Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država…I to nije problem. Problem je za ceo Zapad, kad samo jedna ruska brigada dođe u Srbiju i učestvuje na vežbama, sa, zvanično, vojno neutralnom Srbijom!

 

       Posledice pogrešno vođene politike

 

Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Ali, režim Aleksandra Vučića ne misli tako. Nedavno je Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, (inače, za vladajući režim vrlo "milozvučan", sudeći po onome što priča), izjavio da "…Koncept profesionalne vojske za sada zadovoljava sve potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali ukoliko Narodna skupština donese odluku o ponovnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka mi ćemo biti spremni da takvu odluku sprovedemo u delo!".

Ali nakon svega što je urađeno od vojske, male su šanse da se to uopšte desi. Podsetimo se da su u međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale vojno superiornije od Vojske Srbije, uključujući tu čak i Albaniju (koja, istina, ima punu američku logistiku). Hvalisanja pojedinih ministara odbrane poslednjih godina da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna.

Jer, da zlo bude veće, ako pogledamo samo takozvani Zaštitni korpus  fantomske države Kosovo, treba se dobro zamisliti: on nije daleko od toga da se veoma brzo nađe ispred Vojske Srbije. Naravno, zahvaljujući veleizdajničkoj politici koju vodi srpska vlast na čelu sa Vučićem (ne treba zaboraviti ni one koji su pre njega istu ili sličnu politiku vodili prema vojsci i odbrani).

Već godinama, na čelu Ministarstva odbrane postavljaju se ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se 1999. gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje.

Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služenja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem".

 

       Uništavanje ratne tehnike

 

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić , Prvoslav Davinić, Dragan Šutanovac, a kasnije i Bratislav Gašić, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna-još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema.

Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima  , baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi.

Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba.

Danas, od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika! Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, što u nekom globalnom sukobu nije nemoguće, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame".

Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva

Koga, zapravo brani Vojska Srbije, ako ne vladajući režim i njegove interese? Vučića i njegovu kliku brinu samo "unutrašnji neprijatelji". A, što državom Srbijom danas, kao nikad pre, haraju strane službe, strane vojne misije i pripadajući obaveštajni aparati, to za njega nije bitno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RUŠILACKO I DESTRUKTIVNO DELOVANJE MMF-a KAO GLOBALNOG DŽELATA U MANIPULACIJI SUDBINAMA VELIKOG BROJA ZEMALJA SVETA

20. јула 2016. Коментари су искључени

 

U izdanju Instituta za ekonomsko pravne ekspertize, izdata je 2016. knjiga doktora ekonomskih nauka Srećka Ugrina, pod naslovom "Porobljavanje, glad i misija MMF – put u laburizam". Urednik i recenzent ove Ugrinove knjige je naš ugledni ekonomista i analitičar Miodrag K. Skulić.

Dajemo kratak prikaz ovog dela, koje naučno utemeljeno, demaskira sve iluzije o MMF-u kao "plemenitom finansijeru" i prikazuje ovu zelenašku korporaciju onakvu kakva jeste: surovu, podlu i od imperijalnih sila zaštićenu kao "sveta krava".

 

                 Miodrag K. Skulić

MMF I DRANJE KOZE DRAVAMA

 

Pri ostvarivanju društvenih promena, autor smatra da izdvojen značaj pripada, ne samo stavovima sociologa, filozofa, pravnika, istoričara i drugih specijalista za sprovođenje društvenih promena, nego i poznavaocima karakterističnih operacija u novčanoj sferi.

Ne može se zapostaviti činjenica da mnoge finansijske institucije, koristeći novac koji nisu stekle profitom, u značajnoj meri određuju karakter produkcionih i socijalnih odnosa upravo tim subjektima čiji novac one koriste.

Monetarni zakoni i načela najčešće određuju regulatomu disciplinamu snagu za ostvarivanje moći određenih grupa i asocijacija u svakom društvenom sistemu. Izvori takve snage su često u samom karakteru operativnih postupaka, jer se na njima bazira pravo na stvaranje i korišćenje novca.

Oni su ishodišna tačka za ustanovljenje prava vlasništva i prava upravljanja novcem. Do danas je ostao potpuno neistražen prostor za ostvarivanje socijalno ekonomskih progresivnih promena, koji može da se uoči u samoj genezi novčane mase.

Tokovi i upotreba novca čine magično čvorište, iz koga su izrasli svi društveno ekonomski odnosi i iz koga vode putevi prema potpunijoj socijalnoj pravdi i ostvarivanju opšteg svetskog blagostanja. Te opcije su ostvarljive promenama novčanih odnosa i one vode stvaranju novog poretka u domenu manifestovanja drugačijih odgovornosti, prava i privilegija, čija opšta svojstva, prema autoru, najijasnije izražava naziv laburizam.

Autor započinje svoju kritičku analizu ocenjujući postojeću neprihvatljivu aktivnost misije MMF-a  sa gledišta metoda i instrumenata kojima ekonomska nauka utvrđuje relevantne zaključke pri izvođenju analitičkih sudova. U tom pogledu, autor posebnu pažnju fokusira na sledeće vidove naučno neutemeljnih programskih delovanja ovog fonda:

Autor iznosi uverljive stavove da celokupna aktivnost ovog fonda predstavlja oblik nekorektne i perfidne manipulacije sudbinama najvećeg broja zemalja u svetu. U okviru prezentacije inicijalne argumentacije, on polazi od nesaglasnosti između karakteristika misije MMF-a i osnovnih savremenih ekonomskih teorija ekonomskog rasta i razvoja. Komparacije zasniva na stavovima monetarne i kejnzijanske teorije rasta i razvoja, kao i na teoriji ekonomije ponude (Supply side economics).

MMF svoju politiku zasniva na proizvoljno utvrđenim postavkama specifično definisanog pravca monetarizma. Njegove karakteristike odudaraju od stavova vodećih teoretičara monetarne politike.

Upravo, ovaj vid definisanja monetarizma predstavlja osnov postojeće neoliberalne doktrine ekonomskog razvoja. U destruktivnom i pogubnom delovanju ovog fonda, autor vidi njegovu nameru da razvoj najvećeg dela čovečanstva podvrgne interesima najuticajnijih zapadnih zemalja. Pre nego što precizno elaborira navedene skrivene i strogo čuvane motivacione ciljeve MMF-a i pre nego što ukaže na mogućnosti ukidanja misije ovog fonda, autor prethodno posvećuje pažnju njegovim postojećim devastirajućim delovanjima na ekonomije posmatranih zemalja.

Najznačajnija svojstva pogubne politike ovog fonda se ispoljavaju, prema autoru, kroz usmeravanje razvoja posmatranih zemalja u pogrešnom pravcu i kroz uništavanje poslovanja njihovih privrednih subjekata. Ti ciljevi se realizuju prevashodno vođenjem politike kreditiranja za neprioritetne namene, čime se onemogućuje ostvarivanje održivog razvoja.

Istovremeno se nude kreditni uslovi, koji su u toj meri nepovoljni da ne omogućuju profitabilnost ulaganja u mnogim oblastima poslovanja. Navedeni kreditori su zapadne bankarske grupe, zapadni investicioni fondovi, zapadne razvojne banke, EU fondovi i drugi zapadni kreditori.

Oni nude kredite sa neprihvatljivo visokim kamatama i kratkim rokovima njihovog korišćenja, kao i za namene koje ne obuhvataju finansiranje proizvodnog sektora i prioritetnih delatnosti. Osnov za utvrđivanje nepovoljnih kredita pružaju tzv. bonitetne agencije, koje određuju posmatranim zemljama nepovoljne investicione rejtinge i kreditne rizike. Odlučujući kriterijum za određivanje povoljnosti kredita je stepen u kome svaka od posmatranih zemalja ostvaruje instrukcije i savete MMF-a.

Najnepovoljniji uslovi kreditiranja se utvrđuju zemljama koje nedovoljno dinamično sprovode razorne mere MMF- a ili odbijaju da ih sprovedu. Od nivoa ovog rejtinga zavisi nivo kreditnih kamata zapadnih kreditora i obim direktnih stranih ulaganja. Značajno je u tome što je prisutna sprega između ovih agencija i MMF-a.

MMF oduzima centralnim bankama emisiju povoljnog kapitala

Imajući u vidu ekonomski zakon po kome je nezaobilazna uloga kredita za postizanje ekonomskog rasta, MMF koristi navedenu mogućnost uništavanja ekonomija posmatranih zemalja. U uslovima kada se sistemskim merama stvara u svetu oskudica povoljnog kapitala, posmatrane zemlje su prinuđene da prihvataju pogubne mere MMF-a da bi stekle uslove za dobijanje što povoljnijeg investicionog rejtinga od strane navedenih agencija.

Autor posebno ukazuje na posledice koje izazivaju visoke kamate i kratki rokovi vraćanja kreditnih sredstava. One ne omogućavaju ostvarivanje konkurentnosti zapadnim kompanijama. Svako preduzeće iz posmatranih zemalja, koje je opterećeno visokim kamatama na kredite i visokim ratama za otplatu glavnice, nije konkurentno zapadnim kompanijama, posebno iz najuticajnijih zapadnih država, budući da one uglavnom koriste sopstveni kapital bez kamata i bez rokova njihovog vraćanja.

To je osnovni uzrok kolapsa proizvodne privrede u posmatranim zemljama. Samo deo delatnosti u tim zemljama, poput trgovine, prometa nekretninama, pružanja telekomunikacionih i sličnih usluga, u skladu sa karakteristikama tih delatnosti, može da uspešno koristi nepovoljne bankarske i druge kredite. Posledice takvog oblika kreditiranja su česte pojave nelikvidnosti, stečajeva i bankrotstva brojnih poslovnih subjekata, kao i nelikvidnosti i opasnosti od bankrotstva posmatranih zemalja.

Uporedo, Fond preduzima široki spektar mera sa ciljem da posmatrane zemlje ne koriste izvore povoljnog kapitala koji može da se stvara u okviru njihovog monetarnog sistema. U tom pravcu, MMF oduzima pravo centralnim bankama da emituju povoljan kapital u vidu primarnog novca. Pravo na izvršavanje te operacije MMF prebacuje iz centralne banke na ćerke zapadnih banaka, koje posluju u posmatranim zemljama i koje su same osnovale.

Na taj način se posmatranim zemljama oduzima mogućnost plasiranja značajnog beskamatnog kreditnog kapitala, tj. kapitala sa najnižim kamatama i sa najpovoljnijim rokovima njihovog vraćanja. Time se direktno sprečava njihov intenzivan razvoj, posebno u domenu rasta izvoza i smanjenja uvoza. Nesumnjivo je da bi se plasiranjem povoljnog kapitala iz primarne emisije, sa najnižim kamatama ili bez kamata i sa dugim rokovima vraćanja glavnice, podstakao njihov prioritetan i dinamičniji razvoj.

Umesto razvoja proizvodnje, koja omogućuje izvoz i supstituciju uvoza, ovaj fond insistira na ulaganja u infrastrukturne projekte, ističući da se time stvara ambijent za strane investicije i da će samoregulišuća snaga tržišta obezbediti potrebnu makroekonomsku ravnotežu. Time se razvoj usmerava u pogrešnom pravcu.

MMF svesno zanemaruje činjenicu da je poboljšanje stanja na tekućem računu plaćanja prema inostranstvu nezaobilazni put za ostvarivanje spoljne likvidnosti i servisiranje javnog duga. Nasuprot tome, ovaj fond kategorički stoji na stanovištu da rast novostvorene vrednosti, tj BDP-a, predstavlja suštinski generator rasta i razvoja.

Raspolažući pravom da pruža savetodavne instrukcije, a koje su u prema navedenoj sprezi sa bonitetnim agencijama u ustvari uvek obavezujuće, ovaj fond nameće sprovođenje zahteva u domenu smanjenja budžetske potrošnje. Time se uzrokuje pad domaće tražnje i usporava ekonomski rast.

Jedna od posebno negativnih mera, između svih drugih, sastoji se u izazivanju fiktivnog budžetskog deficita. Ovaj fond propisuje da se budžet fiktivno optereti kamatama na javni dug. Koristeći svoju poziciju, na bazi uspostavljene sprege sa institucijama koje upravljaju ponudom zapadnog kapitala, on nameće plaćanja kamata na javni dug iz budžeta, iako za takvu obavezu ne postoje teorijski osnovi.

Neprihvatljvo je da kamate na javni dug jednom plaća centralna banka a da se one drugi put, tj. još jednom, plaćaju na teret rashoda budžeta.

Time se, ne samo smanjuje domaća tražnja, nego se izaziva rast nezaposlenosti, ugrožava funkcionisanje funkcija države i dodatno povećava stepen siromaštva.

Podmirivanjem kamata na javni dug iz budžeta stvara se fiktivni budžetski deficit, odnosno on se povećava, kada već postoji. Takvom instrukcijom ovog fonda se negira neoborivo načelo prema kome je obaveza centralne banke da plaća kamate na javni dug.

Ovaj fond, takođe, nalaže da se vlada svake zemlje direktno zadužuje za pokriće budžetskog deficita. Taj zahtev je takođe suprotan načelima monetarne teorije. Negiraju se time postulati teorije o cirkulaciji novca. Pravo je i obaveza centralne banke; a ne budžeta, da pokriva budžetski deficit. Navedenim neprihvatljivim i naučno neutemeljenim oblicima nametanja monetarne politike MMF uništava razvoj posmatranih zemalja.

 

       Razarajuće mere

 

Potrebno je da se naglasi da ovaj fond ne preduzima preventivne mere u pravcu ograničenja zaduživanja posmatranih zemalja u inostranstvu. Takve karakteristike politike MMF-a redovno dovode do njihove prezaduženosti. U uslovima oskudice u ponudi povoljnog kapitala i neostvarivanja zadovoljavajućeg ekonomskog rasta, privredni subjekti i vlade u posmatranim zemljama su prinuđeni da prihvataju nepovoljne uslove koje određuje MMF.

Neminovna posledica prihvatanja takvih uslova je povećanje javnog duga preko prihvatljvih granica. Prekomernom povećanju javnog duga doprinose takođe Svetska banka, evropski razvojni fondovi i evropske razvojne banke.

Međutim, nakon što javni dug dostigne prekomerne razmere, ovaj fond insistira da se tada sprovode bolni rezovi putem stvaranja ušteda u redovnim rashodima budžeta, uključujući smanjenja plata i penzija i to u cilju otplate i smanjenja javnog duga.

U uslovima kada se javljaju brojne negativne posledice korišćenjem nepovoljnih kredita, MMF zahteva i uslovljava sprovođenje privatizacije uspešnih državnih preduzeća i stečajeve svih drugih privrednih subjekata.

On rezolutno odbija sanaciju tehnološki efikasnih privrednih subjekata. Zahteva prodaju svih raspoloživih državnih resursa radi vraćanja javnog duga. Ishod takvih mera je da najveći deo domaćih proizvodnih preduzeća više ne nastupa na domaće tržište. Uporedo, ovaj fond insistira na stvaranju poslovnog ambijenta, koji bi pružio uslove zapadnim kompanijama, prvenstveno iz najuticajnijih zapadnih država, da preuzmu snabdevanje njihovih tržišta.

Dodatan uticaj na uništavanje privrede se sprovodi podsticanjem vođenja politike precenjenog kursa domaće valute. Time se stimuliše profitabilnost uvoza i neprofitabilnost izvoza.

Autor prikazuje takođe i arsenal niza drugih oblika odstupanja politike MMF-a od ekonomskih zakona i teorijski utemeljenih načela ekonomskog razvoja. U poslednjim, zaključnim razmatranjima, na samom kraju knjige, autor analizira stvarne razloge i pozadinu pogubnih mera MMF-a.

On ističe da navedene razarajuće mere, koje primenjuje MMF u saradnji sa sa Svetskom bankom, bonitetnim agencijama i EU, nemaju uzrok u animozitetu ili u težnji najuticajnijih zapadnih zemalja da ostvare ekonomsku dominaciju nad posmatranim zemljama.

Primami uzrok nije u stvaranju njihovog podređenog ekonomskog i političkog statusa. Autor otkriva jedan novi, deo sada nepoznat razlog. Njegov smisao je od posebnog značaja za ostvarivanje interesa zapadnih najuticajnijih zemalja.

On danas predstavlja jednu od najstrože čuvanih tajni zapadnih najuticajnijih zemalja. On se sastoji u sledećem: Danas ne postoje mehanizmi za usaglašavanje odnosa ponude i tražnje na svetskom tržištu.

Prisutne su permanentne opasnosti od posledica poremećaja tih odnosa. One bi se mogle regularno otkloniti jedino ukoliko bi se na svetskom nivou utvrdila zajednička strategija koordiniranih aktivnosti.

Međutim, najuticajnije zapadne zemlje danas ne žele da iniciraju takav dijalog sa drugim zemljama. Jedan od razloga postojećeg delovanja najuticajnijih zapadnih zemalja je pasivna uloga drugih zemalja. One danas ne zahtevaju promene u usklađivanju odnosa na svetskom tržištu.

Sve dotle će se primenjivati postojeće diskriminatorne i nehumane mere MMF-a. Najuticajnije zapadne zemlje će, takođe, i dalje braniti svoje stav da je misija MMF usmerena u pravcu razvoja i radi povećanja zaposlenosti u svim zemalja sveta.

Iz svega izloženog je očigledno da do danas još uvek nisu razrešeni protesti i sukobi koji su izbili 1733. godine u Mančesteru. Korišćenje novih tekstilnih mašina je tada uzrokovalo otpuštanje značajnog broja zaposlenih radnika. Danas je javljaju identične posledice u vidu širokog stepena nezaposlenosti u svetu. Naročito je, u ovom trenutku, prisutna visoka nezaposlenost u posmatranim zemljama.

Danas je osnovna karakteristika svetskog tržišta njegova zasićenost. Nezaposlenost se posebno povećala nakon krize koja je počela 2008. godine. Da se ona nije javila tada, onda bi njen kasniji obim prevazišao razmere Velike krize (1929-32).

Poslednja kriza iz 2008.g. je značajno smanjila ponudu na svetskom tržištu. Zbog toga je cilj najuticajnijih zemalja Zapada da nastave inicijativu da uništavaju proizvodne kapacitete u drugim državama u skladu sa apsorpcionom snagom njihovih tržišta.

Uporedo, ta aktivnost omogućuje jačanje njihovih kompanija. Svedoci smo da je danas rušilačka i destruktivna aktivnost MMF-a jedini efektivan put za otklanjanje opasnosti od posledica ekonomskih kriza.

 

       Izlazak iz nefunkcionalnosti svetskog tržišta

 

Sasvim je jasno da svet mora da utvrdi regularne puteve za otklanjanja disproporcija na svetskom tržištu. Instrumenti, koje primenjuje MMF su na samo diskriminatorni, anticivilizacijski i krajnje nehumani, nego su sračunati da pomaže beneficije samo najuticajnijim zapadnim Zapada. Svakako da čovečanstvo ne može da pristane na podelu učešća na svetskom tržištu na načelu uništavanja njihovih ekonomija.

Na bazi svega proizilazi, polazeći od stavova u knjizi, da i lideri EU svesno ili nesvesno sprovode naloge najuticajnjih zapadnih zemalja. Autor ne poklanja pažnju samo prikazu uzroka enormnih oblika devastacije ekonomija posmatranih zemalja.

On ujedno definiše karakter i svojstva mehanizama i faktora čijom je doslednom primenom moguće da se izgrade novi i pravedniji putevi izlaska iz postojeće nefunkcionalnosti svetskog tržišta. Izlaz vidi u sprovođenju niza standardnih organizacionih rešenja u poslovanju bankarskog i monetarnog sistema u svetu.

Smatra da postoje uslovi da se svim zemljama sveta ponudi povoljan bankarski kreditni kapital, tj. kapital bez kamata, tj. sa najnižim kamatama i sa veoma produženim rokovima njegovog vraćanja. Time bi se stvorili uslovi za svestran progres u svetu. Prevashodno bi se smanjila postojeća preuveličana uloga akumuliranog profitnog kapitala zapadnih kompanija. U takvim uslovima bi se ostvarivala ravnopravna konkurentnost na svetskom tržištu, primarno na bazi radnih sposobnosti i produktivnosti učesnika u poslovanju, kao i na bazi ostvarene uspešnosti organizacije njihovog rada.

Karakteristike kapitala, posebno profitnog kapitala, ne bi time više bile odlučujuće za ostvarivanje razvoja. Na taj način bi se, prema stavovima autora, unapredio postojeći kapitalistički sistem. On bi tada dobio svojstva novog, kapitalističkog laburalističkog sistema.

Autor ističe da je stvaranje povoljnog kreditnog kapitala tehničke prirode.

Njegovo stvaranje zavisi jedino od formiranja nove svetske emisione institucije. Ona bi emitovala novu konvertibilnu valutu i odobravala povoljne konvertibilne zajmove. Time bi se omogućio visok stepen ekonomske aktivnosti u svim zemljama sveta, budući da bi se njihova makroekonomska stabilnost ostvarivala na novim osnovima. Puna zaposlenost bi bila ostvarljiva na bazi uspostavljene konvencije sa svakom zemljom o stepenu ostvarivanja njenog pozitivnog stanja na njenom tekućem računu.

Pojedine zemlje bi bile u mogućnosti da stiču konvertibilne valute od strane nove svetske centralne banke i pri realizaciji projekata koji nisu izvoznog karaktera. Na taj način, obim izvoza ne ni predstavljao uslov za ostvarivanje visokog stepena ekonomske razvijenosti. Ujedno bi se time otklanjali uzroci prekomerne ponude roba na svetskom tržištu. Novi uspostavljeni odnosi omogućili bi razrešenje postojećih disproporcija između ponude i tražnje na svetskom tržištu i sprečavali opasnosti od izbijanja nesavladivih svetskih ekonomskih kriza.

Polazeći od toga, neminovan je navedeni novi oblik uspostavljanja ekonomskih odnosa u svetu i stvaranje novog svetskog monetarnog poretka. Realizacija takvog koncepta danas ne bi zavisila od samilosti najuticajnijih zapadnih zemalja. Ona je nužna sa gledišta zaštite ukupnog čovečanstva.

Prezentiranjem navedenih činjenica, prikazanih u knjizi, stvaraju se uslovi za iniciranje neminovnih promena u svetskim ekonomskim odnosima. Preteće opasnosti od nastajanja katastrofičnih ekonomskih kriza u celom svetu predstavljaju snažne faktore uticaja na najuticajnije zapadne zemlje da odustanu od privilegija koje danas uživaju u nesrazmernom korišćenju apsorpcionih mogućnosti svetskog tržišta.

Iz svega je evidentno da se javljaju nove mogućnosti razvoja i novih uticaja posmatranih zemalja u uređenju ekonomskih odnosa u svetu. Postojeće mere koje primenjuje MMF i druge institucije, uz komandnu ulogu najuticajnjih zemalja sveta, se očigledno više ne mogu tolerisati.

Nova saznanja o mogućnostima korišćenja novca u interesu ekonomskog razvoja predstavljaju agense za iniciranje bitnih ekonomskih promena u svetu. Osim toga, reorganizacijom bankarskog sistema u mnogim zemljama, na drugačijim načelima od stavova koje sugeriše MMF, omogućuje se njihov dinamičniji razvoj i mnogo veća njihova ponuda roba na svetskom tržištu. Ta mogućnost predstavlja osnov za povećanje uticaja posmatranih zemalja da se prihvati inicijativa u pogledu izgradnje novih ekonomsko monetarnih odnosa u svetu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I SVINJSKA POSLA: NEKONTROLISANO UVOŽENJE HRANE SUMNJIVOG KVALITETA IZ ZEMALJA EU

 

Evropska unija je u velikim problemima zbog kontra-sankcija Ruske federacije, gde su ranije izvozili milione tona mesnih prerađevina, voća i povrća i gotovih prehrambenih proizvoda.

Jedan od ventila za viškove iz Evropske unije sada je srpsko tržište, koje je prošle godine zatrpano prehrambenim proizvodima Evropske unije. Ko je dozvolio da Srbija bude kontejner najgore robe iz EU, umesto da svoje proizvode izvozi u Rusiju?

 

                  Vuk Stanić

UVOZ EVROPSKIH SVINJA2

 

U Srbiju je od početka godine samo iz Španije uvezeno milion i sto pedeset hiljada kilograma žive vage svinja, dok je Perutnina Ptuj  u Srbiju uvezla 2,1 tone mašinski separisanog mesa!

Istovremeno, od naših seljaka gotovo niko ne otkupljuje tovljenike, i sve teže prodaju stočne i živinske viškove, za ovakvu situaciju krivi su ministarka Poljoprivrede, Snežana Bogosavljević Bošković i ministar trgovine i turizma Rasim Ljajić.

Na pregovorima u Vladi Srbije Unija poljoprivrednika  je tražila, da se privremeno stopira uvoz mesa i mesnih prerađevina, kako bi seljaci mogli da prodaju svoje viškove.

– Znamo da ugovori koje ste potpisali sa Evropskom unijom dozvoljavaju privremenu obustavu uvoza, rekli su seljaci ministarki.

U prvom trenutku, očigledno je bila zbunjena, očekujući valjda da ima posla sa neškolovanim ljudima, ali…Poljoprivrednici su je potom iznenadili kada su u nastavku razgovora pokazali zavidno znanje iz ove oblasti, navodeći joj detalje različitih sporazuma i izuzetke koji su dozvoljeni i u kojim situacijama.

Potom su joj skrenuli pažnju i da su dobro upoznati na koji način slične probleme rešavaju u Hrvatskoj i Mađarskoj. Na kraju, ministarka više nije imala kuda i na pitanje da li će obustaviti uvoz ili će seljaci morati da blokiraju puteve odgovorila je kratko: NE!

Prisutnima je rekla da su ona i Ministar Ljajić, obećali strancima da neće biti obustave uvoza mesa i mesnih prerađevina u Srbiju iz Evropske unije. Naime, Evropska unije je u velikim problemima zbog kontra-sankcija Ruske federacije , gde su ranije izvozili milione tona mesnih prerađevina, voća i povrća i gotovih prehrambenih proizvoda. Jedan od ventila za viškove iz Evropske unije sada je srpsko tržište, koje je prošle godine bukvalno zatrpano prehrambenim proizvodima Evropske unije.

Ova godina počela je gore od prošle. U celoj 2015. godini uvezeno je 9.654.760 kilograma svinja , dok je ove godine za samo prva dva meseca uvezeno 1.140.207 kilograma svinja iz Španije. Iz Španije je i bilo najviše kontigenata čak pedeset i četiri.

Svinje se od početka godine uvoze i iz još pet zemalja Evropske unije među kojima, Hrvatske i Mađarske. Firme koje su uvozile su Bajunović, Đurković, Bogalić, Tovilović, Badovinci…

Prema podacima sa kojima raspolažu Tabloidovi izvori, osim svinja iz Španije od početka godine je iz Nemačke i Danske uvezeno 2.722 komada živih svinja za tov…

Ivica Todorić, najveći hrvatski tajkun koji posluje u Srbiji, u Hrvatskoj je vlasnik prodajnog lanca Konzum. I Konzum se od uvođenja ruskih kontra mera suočava sa sličnim problemima kao i drugi privrednici u Evropskoj uniji.

Hrvatsko tržište sada raspolaže kako sa viškovima domaćih proizvoda, ali su zatrpani i robom iz drugih zemalja EU. Ipak, spretnije od svih, Todorić ovaj problem rešava presipanjem preko hrvatsko srpske granice.

Sva Todorićeva roba u Hrvatskoj koja je pred istekom roka zamrzava se  , ili se prepakuje i potom upućuje u Todorićeve prodavnice u Srbiji. Prodavnice Idea su može se reći postale otpad za Todorićeve viškove iz Hrvatske. Slična situacija je i u prodavnicama Maksi u kojima se odmrzlo meso iz Evropske unije prodaje kao sveže.

Prema rečima bivšeg radnika industrije mesa Matijević, Mihajla Čepija, meso iz EU stiže u hladnjačama i kada su ga istovarali ono jako smrdi jer je pokvareno . Vozači hladnjača su, kaže Čepi, pričali, da se u Nemačkoj pored kamiona meso otpakuje i ubacuje u nove ambalaže na kojima je drugačiji rok trajanja od onog na ambalažama iz kojih su izvađene.

Potom se sve to trpa u hladnjaču i vozi za Srbiju. Inače, zbog ranijih tekstova objavljenih u Tabloidu, Industrija mesa Matijević sada se suočila sa padom prodaje od čak devedeset odsto, pa se postavlja pitanje šta će ta industrija ovaj puta uraditi sa tolikim povratom, s obzirom da su ga ranije prerađivali i stavljali u viršle, švargle i krvavice.

Matijević je navodno pregovarao sa prodajnim lancem Maksi da otkupe viškove sa kojima zbog novonastale situacije raspolaže. Tokom tih razgovora Matijevića su navodno ucenjivali i pokušali da reketiraju, a pretpostavlja se da ništa od njegovih ponuda nije prihvaćeno pošto su kupili nikad više zamrznutog mesa.

Načelnik, odeljenja granične veterinarske inspekcije Zoran Marinković, je zbog ovakve situacije odavno trebao da reaguje. Morao je da spreči da smrznuto meso ulazi nekontrolisano u Srbiju, ali Marinković je pao u depresiju.

On je kažu upućeni vrlo nervozan jer mu je ukinuta moć da od njega zavise uvozne dozvole  ! Do sada je Marinković bio alfa i omega za dodelu uvoznih dozvola kada su prehrambeni proizvodi životinjskog porekla u pitanju.

Sada sve i kada bi hteo Marinković ne može da primi mito od uvoznog lobija. Više niko ne može da pusti nekoliko kamiona neispravne robe, a da mu zauzvrat kupe televizor, ili daju debelu kovertu. Dozvole za uvoz se od prvog marta idu preko kancelarije za međunarodnu saradnju, odakle ih šalju direktno na granicu.

Nikada nije dokazano da je Marinković od nekoga uzeo mito, ali sada kada mu je tako nešto tehnički onemogućeno on je počeo čudno da se ponaša. Nervozan je i često se zatvara u svoj luksuzni i lepo opremljeni kabinet koji nema nijedan drugi načelnik u Upravi za veterinu.

U toj upravi godinama stvari ne funkcionišu, ali proteklih meseci dešavale su se stvari koje su do skoro smatrane ne mogućim. Novi direktor uprave za veterinu zajedno sa ministarkom doneo je novu sistematizaciju radnih mesta, koja je potvrđena na Vladi Srbije. Ovo je trebalo da znači da su svi načelnici smenjeni, i da će oni koji valjaju  i kojih je malo biti ponovo imenovani, dok će oni koji ne valjaju biti trajno uklonjeni sa načelničkih mesta.

Još pre sistematizacije smenjena je bivša dugogodišnja načelnica Sanja Čelebićanin. Na njeno mesto imenovan je Zoran Ivanović. Ivanoviću su kolege odmah iskopale podatak da je pre više od godinu dana tokom inspekcijske kontrole u jednoj klanici prebio gazdu klanice.

Istina, gazda se bahato ponašao i predložio inspektorima da uzmu mito i da mu ne pišu prijavu za nepravilnosti koje su otkrili. Gazda klanice je pritom sve to radio krajnje bezobraznim i drskim tonom, a sve se završilo tako da ga je tada samo inspektor Ivanović dobro isprebijao.

Smatrajući da je bolja od novog Načelnika, Sanja Čelebićanin, je podnela žalbu ne njenu smenu i komisija je odlučila da je vrati na posao, ali u rešenje je napisano tako da ona mora biti vraćena u Upravu, ali nije izričito pisalo da mora biti vraćena na mesto Načelnika. Novi direktor Uprave iskoristio je takav tekst rešenja i na posao je nije vratio na mesto načelnika već na mesto savetnika, direktora.

Formalno ona je čak unapređena, jer savetuje direktora lično, u stvarnosti Čelebićaninova nema više moć da sprečava inspektore da kontrolišu one koje ona štiti, pa joj je u stvarnosti funkcija mnogo slabija. Što se same sistematizacije tiče, nikome još nije jasno kada će ona zaista i stupiti na snagu.

Od novog direktora Petrovića je da traženo da protiv Čelebićaninove podnese disciplinske i krivične prijave zbog ranijih propusta u radu. Direktor Petrović smatraju mnogi treba da povuče poteze i pružila mu se istorijska šansa da se obračuna sa korupcijom koja uništava ovu Upravu poslednjih petnaest godina.

Petroviću mnogi zameraju da se sa kriminalcima sporo obračunava, ali ga isto tako i hvale jer je protiv načelnice za veterinarsko javno zdravstvo Tamare Bošković pokrenuo postupak za disciplinsku odgovornost. Inače oblast za koju je ona nadležna puna je propusta, u Srbiji se životinje vakcinišu čak i sa neispitanim vakcinama, o čemu je Tabloid ranije objavio materijalne dokaze.

Široj javnosti Boškovićeva je poznata kao stalna saputnica sekretara Danila Golubovića na njegovim mnogobrojnim putovanjima po svetu. Neke od slika na kojima se u Irskoj provode Danilo i Tamara, Tabloid je objavio u ranijim tekstovima.

Na žalost mnogih pomahnitalih putnika iz Ministarstva poljoprivrede, podivljali uvoz, i visoki putni troškovi bili su tema u kabinetu predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Službenici Ministarstva poljoprivrede pomahnitalo putuju na seminare u Evropsku uniju i troše državni novac kao da im je poslednji. Najviše od svih putuje sekretar ministarstva Danilo Golubović.

Po povratku u zemlju oni koji su bili na edukativnim seminarima dužni su da prenesu znanje drugim kolegama iz Ministarstva. U poslednjih deset godina koliko smo proveravali nije održana nijedna sednica za prenos stečenih znanja, saopšteno je ljudima iz Vučićevog kabineta. Zbog ovakvog ponašanja sekretara ministarstva Danila Golubovića i drugih, putovanju radi u Ministarstvu poljoprivrede, ministarka za Upravu i lokalnu samoupravu Kori Udovički, tražila je da joj se dostave izveštaji o svim putovanjima službenika.

Šefica pregovaračkog tima Srbije za pridruživanje Evropskoj uniji, Tanja Miščević, ponovo je ovih dana od Vlade Srbije tražila promet genetski modifikovane stočne hrane.

U sklopu uredbe trebalo je da prođe i deo teksta koji bi omogućio da proizvodi koji sadrže GMO više od količine koju propisuju srpski zakoni budu dozvoljeni ukoliko se uvoze iz EU. Za ovaj predlog Miščevićeva je dobila podršku jedne strane ambasade, a njen predlog zasada nije naišao na podršku članova Vlade.

Predlozi Miščevićeve su i ranije bili u suprotnosti sa predlozima drugih ministara čak su mediji pisali o tome da psotoji sukob između nje i ministarke za evropske integracije Jadranke Joksimović.

Miščevićeva je ranije izjavila da Srbija planira da ispuni sve uslove za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), uključujući usvajanje zakona o genetski modifikovanim organizmima. Suprotno izjavama Miščevićeve, postoje zemlje koje su članice Evropske unije i svetske trgovinske organizacije, a da su na svojoj teritoriji zabranile uzgajanje, proizvodnju i promet GMO.

Jedan od blistavih primera je susedna Mađarska, koja je članica Evropske unije, a u svoj Ustav je unela zabranu prodaje zemlje strancima i zabranu proizvodnje i prometa GMO. GMO je u međuvremenu u gotovo svim oblicima zabranjen i u Ruskoj federaciji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MODERAN NAČIN UNIŠTAVANJA SRBIJE: NARODNI POSLANICI OZAKONJUJU URUŠAVANJE TRADICIJE, KULTURE I DOBRIH OBIČAJA SRPSKOG NARODA I SRBIJE!!!

1. јула 2015. Коментари су искључени

 

Zahvaljujući sumanutoj politici koju sprovode srpski vlastodršci, Srbija srlja u pravcu pridruživanja Evropskoj uniji, najbolesnijoj zajednici koju je evropski kontinent imao, još od vremena Inkvizicije. Mada tamo nikada neće stići, čak i ako ova zajednica nekim čudom opstane, sve snage postojećeg političkog kupleraja u Srbiji dale su se na posao da unište ono što je ostalo od ove zemlje, samo da bi ona bila bliže epicentru velikog zla koje je snašlo evropske narode.

I ne samo Evropska unija, nego i ceo Zapad, danas su potonuli u mrak pederastije, pedofilije, istopolnih brakova, razbijanja porodice i uništenja svega što je evropsku i hrišćansku civilizaciju održalo do danas. Vlada Aleksandra Vučića, ponosi se brojem gejeva među ministrima, kako bi što više ličila na evropske vlade i njene diplomatije u kojima glavnu reč vode homoseksualci, transseksualci i osobe koje se izjašnjavaju kao „bespolne“. Treba li ova suluda stranputica Srbiji? Kuda ide ovaj svet?

 

                  Nikola Vlahović

SLOBODA MISLJENJA I GOVORA JE OGRANICENA NAMETANJEM TUDJIH POTREBA-5

 

Sistematsko uništenje etičkog, moralnog, hrišćanskog i uopšte ljudskog u evropskoj civilizaciji, približilo se svome vrhuncu. Ili će ovaj kontinent čiju sudbinu deli i Srbija, pružiti otpor užasnom plesu smrti, divljanju Sodome i Gomore, pederastije, gej-brakova, agresivne transeksualne propagande, pedofilije, ili ga više neće biti. Ne, onakvog kakav je bio tokom svoje duge i burne istorije…

Prve žrtve globalnog nasilja postale su porodice i najmlađi naraštaji, a preko njih i čitave države i društva, koja su suočena sa „novim pravilima“, da je sve ono što je do juče bilo ispravno, sada pogrešno i naopako, pa čak i zakonom zabranjeno!

Da bi ovaj užasni projekat uspeo, ubrzano se menja i profil ličnosti na čelnim pozicijama u evropskim institucijama. Gej-diplomatija, postala je deo evropskog političkog bića, a pripadnici takozvane gej-lezbo zajednice, precizno su raspoređeni u administraciji EU, na mestima odakle se donose sudbinske odluke za sve zemlje članice i one koje to hoće da budu.

Ubrzano se menjaju zakoni, pa i ustavna načela na štetu porodice i braka. Potpredsednik Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček, predvodnica lezbijske zajednice u Austriji, koja je istovremeno i izvestilac EU za Kosovo, ozbiljan je promoter ideje da takozvani gej parovi usvajaju decu.

Gej-diplomate, ministri spoljnih poslova, poput doskorašnjeg nemačkog Gvida Vestervelea, austrijskog Sebastijana Kurca, letonskog Edgarsa Rinkevičsa (koji se javno pohvalio preko društvenih mreža da je homoseksualac) i mnogih drugih, danas su postali deo „nove političke kulture“ u Evropskoj uniji. Svi oni ozbiljno rade na preuređenje tradicionalnog evropskog duha, kulture i nasleđa, koristeći u te svrhe najjaču propagandnu mašinu koja je ikada u istoriji postojala.

Na takav način je, preko EU institucija, zapodenut specijalni rat protiv tradicionalne Srbije, koja je vekovima bila postavljena na pravoslavnoj veri, svetosavlju, ali i na temeljnim vrednostima evropske civilizacije kakvu smo do sada poznavali.

Nasilje nad zdravim razumom dobilo je preko politike Evropske unije i neke nove oblike. Tako je još 2008. godine, predstavnica za medije kancelarije Saveta Evrope u Beogradu, Monika Lajhner, upozorila domaće političare da gej i lezbo populaciju čini 10 odsto stanovništva u Srbiji (nigde nije navedeno ko je i kako utvrdio ovaj broj!), te da će preko odnosa države prema njima biti procenjivana i spremnost Srbije za ulazak u EU.

Srpskim vlastodršcima nije trebalo dva puta ponavljati ovo upozorenje. U kratkom vremenskom roku, poslednja Tadićeva vlada i prva i poslednja Vučićeva vlada, učinili su sve da na velika vrata u stranačke odbore, državne institucije i na čelo javnih preduzeća, postave što više homoseksualaca, lezbijki, biseksualaca, transeksualaca…Ova akcija je odmah dobila i svoje „priznanje“ iz evropskih centara moći.

Bivši državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić, pohvalio se svojevremeno da je Srbija na listi u krugovima međunarodnih gej-diplomata, kao „atraktivna“, zbog toga što je posebnim zakonom odobrila da boravišnu dozvolu dobiju i njihovi gej-partneri koje ovde dovode prilikom zvaničnih poseta.

Bio je to mali, ali važan korak za kriminalizovane i izopačene srpske vlastodršce i njihove vođe, koji vode Srbiju u deveti krug evropskog pakla.

Sve je dobilo i „dublji“ smisao, kad je 19. maja 2013. godine, tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele došao u svoju radnu posetu Srbiji. Ovdašnja javnost je znala da je ovaj diplomata po svojoj seksualnoj orjentaciji homoseksualac i da sa sobom, prilikom državnih poseta, vodi i svoga partnera.

Ali, niko nije mogao ni da pretpostavi da će Vestervele, umesto u nekoj službenoj rezidenciji, prenoćiti u Jajincima, u kući svoga domaćina, predsednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića.

Istovremeno, u nemačkoj štampi se tih dana pojavila i informacija da „Vestervele ne vodi svoga partnera u zemlje gde vlada homofobija, te ni Srbija nije izuzetak u tom smislu“. Ali, ovaj gej-diplomata nije imao razloga da se žali. Vučić ga je primio kao svoga!

 

       Evropski danak u krvi

 

Takozvana multi-tolerancija, taj poslednji stadijum zapadnjačkog ludila, „deo globalnih standarda“ koji ima ideju da uništi ceo svet, već odavno je pribegao izbacivanju prirodnog pola iz svih ličnih dokumenata, pa tako i iz pasoša!

Reč je o zastrašujućem projektu uvođenja „trećeg pola„, koji se sada isprobava u Australiji i na Novom Zelandu, ali i u nekim zemljama EU. Do sada su u pasošima, u rubrici pod nazivom „pol“, bile su samo dve mogućnosti – „muški“ i „ženski“ pol , tj. bila su dva polja i u jednom od njih je stajala oznaka. A sada ima tri kvadrata. Treći kvadrat obeležen je (latiničnim) slovom „H“.

Taj treći pol su, osim u navedene dve države, uveli na Tajlandu, a od 1. novembra 2013. to treće polje se pojavljuje u pasošima prvo Nemačke, a zatim ubrzo i u zemljama svih drugih država evrozone.

Nakon toga će, u vrlo kratkom roku, to polje „H“ pola, potpuno izbaciti i prirodnu pripadnost određenom polu iz lične dokumentacije u Evropskoj uniji (gde Vučić hoće po svaku cenu).

Nasilje gej aktivista i gej-političkih elita koje se sporovodi nad celom zapadnom civilizacijom, kako u Evropi, tako i u Kanadi, Americi, Novom Zelandu i Australiji, dostiglo je granicu koja je nepodnošljiva.

Naime, pogranične policije na Zapadu danas već uobičajeno imaju obavezu da službeno zabeleže da je neko „strejter“ (dakle, heteroseksualac), „gej“, „lezbijka„, „biseksualac“, „transvestit“ ili „transgender„.

Ne postoji muški ili ženski pol.Strejteri“ su, kao što se vidi, u manjini. Lingvistički i na svaki drugi način, muškarac i žena su brutalno izbrisani kao kategorija!

Norveška, koje sebe ističe kao zemlju potpune demokratije, danas je jedan od glavnih izvoznika „civilizovanog fašizma“. Zakoni Norveške kažu da je svako dete vlasništvo države, i da je ono samo „pozajmljeno“ roditeljima na vaspitavanje u skladu s potrebama države! Hraniteljstvo je u Norveškoj i još ponekim „civilizovanim“ i „demokratskim“ sistemima vrlo unosan posao koji donosi milijarde dolara prihoda.

Zakoni, poput ovih u Norveškoj, omogućavaju svakome, a najčešće gej-parovima, da dobiju tuđe dete na staranje. Dovoljno je samo da prijave biološke roditelje kao nesposobne da budu staratelji i da, bez provere, samo na osnovu jedne izjave, dete bude oduzeto od onoga ko ga je rodio. Mogućnost da ga ponovo dobiju, skoro da ne postoji! Na taj način je više od 200 hiljada najmlađih građana Norveške, jednostavno oteto od svojih bioloških roditelja.

U kom pravcu ide evropska, ali i celokupna zapadna, hrišćanska civilizacija, dovoljno govore i ovi podaci…U Britaniji je roditeljima kojima je oduzeto dete zabranjeno o tome u medijima da govore i za takav „prestup“ sledi kazna do dve godine zatvora!

Oduzetu decu u Britaniji šalju odmah u hraniteljsku porodicu, a zatim idu u tajno usvojenje, čak i kad se dokaže da je cela intervencija bila protivzakonita i neopravdana. U Norveškoj deci u jaslicama čitaju bajke o princu koji se zaljubio u kralja, u Švajcarskoj je 30.000 dece oduzeto tradicionalnim roditeljima i već predano istopolnim, u Danskoj na stubovima stoje oglasi: ‘Iznajmljuje se konj za intimne odnose’.

U Americi se sprovode izbori lepote među transvestitimadečacima od 6 godina, u Norveškoj će se u školskom programu za prvake pojaviti predmet ‘Incest’, u Kanadi je pedofilija službeno priznata seksualna orijentacija, u Holandiji legalno postoji stranka pedofila…

Krajem 2012. godine, vodeće predstavnice feminističkog pokreta u Evropskom parlamentu predložile su izglasavanje zakona koji zabranjuje svu klasičnu dečiju književnost u Evropi.

Reč je o nezapamćenoj inkviziciji i pranju mozga, od najranijih dana. Srećom, ta akcija nije prošla, što ne znači da uskoro neće, sudeći po broju devijantnih ličnosti u klupama Evropskog parlamenta.

Holandska pedofilska stranka u svom programu propagira da se deci od 12 godina da pravo glasa, da im se da dozvola za upotrebu lakih i teških droga, zatim pravo da samostalno odlučuju s kim će živeti, pa čak i pravo na seksualne odnose sa životinjama!

U programu ove zločinačke organizacije piše i to da bi lake droge trebalo legalizovati za decu od 12. godine, uz upozorenje o opasnostima koje prekomerna upotreba donosi, a teške bi, po zakonu, bile dostupne svakome ko navrši 16 godina.

O ovome je i londonski „Gardijan“ svojevremeno pisao, ističući da je Holandija osnivanjem stranke pedofila učvrstila reputaciju „socijalno najliberalnije zemlje u Evropi„! Čak i holandski Apelacioni sud je odbacio zahtev antipedofilskih aktivista za zabranu stranke koja želi da smanji starosnu granicu za stupanje u seksualne odnose na 12 godina i zalaže se za legalizaciju dečije pornografije. Nedavno je u Oslu, glavnom gradu Norveške, održan i prvi dečji „gej-festival„, što je dočekano sa odobravanjem čak i u parlamentu te zemlje!

 

       Obamini gej-zakoni, prve gej-crkve, gej-parade…

 

Zahvaljujući nizu zakonskih propisa koje je na radost izopačene Amerike doneo Barak Husein Obama, u vojsci SAD su sada i zvanično dozvoljeni seksualni odnosi sa životinjama, pošto je prihvaćen odgovarajući amandman na Jedinstveni kodeks vojnog pravosuđa, čiji je član 125. ranije zabranjivao razvrat i sadržavao poseban paragraf o sankcionisanju sodomije. Obama je i to ukinuo.

Nakon što se njegova supruga Mišel „odvojila od bračnog kreveta i trpeze„, zbog njegove nastrane seksualnosti (javnost je obavestila da će do kraja njegovog mandata biti samo „službeno“ prva dama SAD), Obama se dao svom snagom u donošenje zakona koji su doveli gej zajednicu u položaj superiorne vrste.

Prema pisanju ruskog analitičara Nikolaja Mališevskog, to je otišlo toliko daleko da je Obama kao preduslov za dobru saradnju SAD i Rusije, postavio pitanje dovođenja homoseksualaca u poziciju da upravljaju ruskom državom!

Treba naglasiti i to da je Barak Husein Obama prvi predsednik SAD, koji je iz korpusa ljudskih prava izdvojio prava homoseksualaca i transseksualaca, te ih je zvaničnom direktivom, još u decembru mesecu 2011. godine, podigao na nivo prioriteta američke spoljne politike!

Tada je svim vladinim agencijama poslao memorandum sa njegovim potpisom, u kome se nalaže da američka diplomatska i finansijska pomoć mora da bude na usluzi takozvanim LGBT osobama, u svim državama gde SAD imaju diplomatsku misiju!

Na vidiku je i stvaranje prve crkve za homoseksualce. Višestruko kompromitovani Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej, bio je pre izvesnog vremena u poseti ženi-arhiepiskopu Švedske, Antje Jakelen, koja je poznata kao najaktivniji borac za legalizaciju homoseksualnih brakova.

Jakelen se javno izjašnjava za gej-ideologiju i propagandu svakog razvrata, sve pod izgovorom tolerancije i „poštovanja različitosti„. Ova žena, koja je luteranski jeretik, obavlja i venčanja homoseksualaca još od 1. novembra 2009. godine, a javnost u Švedskoj je upoznala bolje, kad je isplela tepih u bojama gej-zastave, kojim mladenci istog pola hodaju na venčanju.

U Skandinaviji ima i retkih glasova razuma, pa je tako u Finskoj, vođa hrišćanskih demokrata i episkop iz Tamperea, oštro napao homoseksualne brakove, i usvajanja dece od strane homoseksualaca. Ali, u Finskoj je na sceni masovna propaganda odricanje od Crkve, i njegov glas je usamljen. U Austrijskim crkvama, homoseksualce već biraju u parohijske savete.

Na teret zemalja koje su se okrenule ka „evropskim integracijama„, kao što je Srbija, stavljena je i obaveza održavanja gej-parada, koju su ovdašnji homoseksualci nazvali cinično – „Parada ponosa“.

Uz veliku podršku evroatlanskih institucija, ove parade se održavaju kao vid masovnog „preobraćanja“ građana u „zaostalim, konzervativnim i patrijahalnim“ državama (tako se i Srbija tretira u zapadnim centrima moći), sa ciljem uspostavljanja sistema u kome će diktatura manjine nad većinom biti čak i zakonski propisana!

Tako se u Srbiji zakonima koji štite prava homoseksualaca i takozvanih „transrodnih“ manjina, pretvorio u teror te manjine nad većinom. Načela o slobodi pojedinca ili manjine, zapisana još u Francuskoj buržoaskoj revoluciji, danas su zgaženi u ime sodomije, pedofilije i prava izopačenih. Zakoni koji su sankcionisali ovo zlo, polako ustupaju mesto zakonima koji ga glorifikuju. Srbija i srpsko zakonodavstvo, prate ovaj „trend“…

Valjda da ne bi zaostali za evropskom homoseksualnom politikom, Vučić je u svoju vladu, ali i na čelo javnih preduzeća, u Privrednu komoru Srbije i u mnogim drugim institucijama, doveo „ugledne“ homoseksualce, koji, valjda, treba da služe kao dokaz da je Srbija „odmakla“ u evropskim integracijama.

 

       Put ka nestanku bele rase: žene bez muževa, deca bez roditelja

 

Francuski Nacionalni centar za demografska istraživanja, analizirao je uzroke velikih problema koji iznutra nagrizaju francusko društvo i ugrožavaju njegov opstanak. Rezultati su predati na uvid francuskom parlamentu. Reč je o velikoj studiji koja se bavi izučavanjem stanja o instituciji braka u Francuskoj, i ustanovila da brak već odavno nije preovlađujuće veza između muškarca i žene, nego su to postali vanbračni odnosi.

Izveštaj navodi da od svakih deset oženjenih (udatih) osoba, postoji devet osoba koje žive vanbračnim životom tj. čiji brak nije legalizovan zakonom, a što je rezultat međusobnog dogovora između dva supružnika da zajedno žive bez ikakvog bračnog ugovora: crkvenog, građanskog ili običajnog.

Reč je o novostvorenom odnosu koji se i u službenim dokumentima Evropske unije naziva „otvorenom vezom“, u kojoj žena i muškarac samo formalno žive zajedno i povremeno „konzumiraju“ svoju polu-zajednicu, ali su slobodni da opšte i sa drugim muškarcima, ženama, gej pojedincima ili parovima, kao i transeksualcima.

I u Srbiji je od nedavno počeo da se koristi termin življenja „u otvorenoj vezi„, mada Srbija još nije postala žrtva ove pošasti u meri u kojoj je to Francuska ili neke druge zapadneoevropske zemlje. Termin „otvorena veza“, direktno je plasiran iz Amerike, preko filmova i takozvanih društvenih mreža.

Izveštaj francuskog Nacionalnog centra za demografiju dalje navodi da sve žene u ovoj zemlji, čija starosna dob ne prelazi dvadeset i šest godina, kao i muškarci čija starost nije veća od dvadeset i osam godina, žive pod jednim krovom bez ikakve legalne ili zakonske veze. Broj takvih je mnogo veći od broja legalno oženjenih iste starosne dobi.

Ono što izveštaj naziva „slobodnim ugovorom“ ili „slobodnom vezom„, postalo je raširena moda u Francuskoj. Ovaj zapadni talas koji je zapljusnuo francusko društvo, iznedrio je i fenomen „majki bez muževa“.

Naime, polovine francuskih majki (tačnije 53 odsto) rađaju prvo dete van institucije porodice (iz vanbračnih odnosa). Procenat vanbračnih porođaja iznosi preko četrdeset odsto od ukupno registrovanih porođaja. To znači da se u ovoj zemlji svake godine rodi 300 hiljada novorodenčadi godišnje, koji će odrasti bez prisustva oca. Četvrtina od ovog broja, nikada neće upoznati svoga oca!

Postoji i nova pojava koja je počela da napada društva na Zapadu, i preti mu potpunim uništenjem. To je pojava novih definicija porodice, koje se razlikuju od prirodne definicije‚ po kojoj ona nastaje u vezi između čoveka i žene.

Ove nove definicije za porodicu pojavile su se na Svetskom kongresu o pitanjima žena, koji se održao još 1995. godine, pod imenom „Novi oblici porodice„. Ti takozvani „novi oblici“ porodice podrazumevaju da se ona može osnovati od dva muškarca ili dve žene i da nije neophodno da se ona sastoji od muškarca i žene. Ovaj novi oblik porodice postao je i zakonski priznat u mnogim zemljama na Zapadu.

U trenutku nastajanja ovog teksta, u Irskoj je na referendumu, velikom većinom izglasana legalizacija homoseksualnih brakova, što će biti dopunjeno zakonskim pravom da gejevi usvajaju i decu.

Kakve su posledice ove pošasti? Jedan karakterističan primer iz Amerike, rečito govori kako to izgleda…Naime, u jednoj opštinskoj kancelariji u Južnoj Kaliforniji, izvršen je upis novorođenčeta, od dva oca i bez majke. Ovaj proces se završio nakon što su dva oca-homoseksualca, iznajmili matericu žene i nakon što su kupili žensku jajnu ćeliju od jedne specijalizovane banke jajnih ćelija!

Seksualna izopačenost postala je u zapadnim društvima zaštićena od strane svih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Za homoseksualce i lezbijke su osnovane posebne asocijacije i organizacije koje sa ogromnim budžetima i armijama advokata, štite ili zastupaju njihove interese.

Krajem jula 1999.godine, jedna britanska sudnica dosudila je da troškove operacije promene pola, muškog u ženski ili obratno, snosi kasa za socijalnu solidarnost. Bila je to prekretnica u istoriji britanskog pravosuđa i uvod u Armagedon, koji danas razara britansko društvo, okupirano islamskim natalitetom, mnogoljudnim porodicama imigranata, i nagriženo iznutra-izumiranjem belog, anglosaksonskog čoveka.

Pre Olimpijade u Sočiju, kraljica ruske atletike, Jelena Isinbajeva javno je podržala ruski zakon o zabrani propagiranja homoseksualnosti među maloletnicima. Bila je to vest koju su svi zapadni mediji sa gnušanjem preneli. Ali, prema rezultatima istraživanja Centra za sverusko javno mnjenje, čak 88 odsto Rusa podržava ovaj zakon, koji se na Zapadu tumači kao dokaz suzbijanja prava LGBT osoba u Rusiji. Srećom, ruski narod i njegov duh, vera i tradicija, daleko su od globalnog zla koje ima za cilj da ubrzano uništi belog čoveka, hrišćanina.

I ne samo u EU, nego u celokupnoj zapadnoj kulturi, zapadnoj muzici, zapadnoj književnosti i zapadnoj umetnosti, „muškarci“ i „žene“ su izumrli kao dinosaurusi, a tamo postoje samogej“, „lezbijke“, „biseksualci“, „transvestiti“ i „transgenderi“.

Usput, pod parolom prava čoveka na izopačenost“ – prirodni pol prestao je da se zove prirodnim i normalnim. U međuvremenu, dok traje raspad evropske civilizacije, ceo kontinent je pod okupacijom afro-azijskih imigranata, a zločinačka ideja njegovog konačnog pretvaranja u „kontinent trećeg sveta“, skoro da je ostvarena.

Dakle, iz nekog svetskog centra moći, iskreno govoreći treba navesti da iza toga stoje Izabrani, oni koji su posle Hrista, da bi i tada uništili hrišćanstvo i hrišćane, stvorili i podstakli Muhameda Proroka da hrišćane uništi, krenuli su u napad na porodicu, kao osnovnu ćeliju društva.

Zacrtali su strategiju napada na hrišćanske crkve, uništavanja hrišćanske kulture i potpune okupacije Evrope, kao kulturnog i ekonomskog stecišta bele rase i hrišćanstva. Zadatak im je da Evropa nestane, i da na njeno tlo budu dovedeni drugi narodi, druge rase i religije, i da njime Izabrani vladaju kao sa robovima.

Rusija se, kao što se vidi, pokazala kao neosvojiva tvrđava takvoj zaveri.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

1. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

UNISTENA POLJOPRIVREDA I STOCARSTVO-1

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KO STVARNO UPRAVLJA SRBIJOM?! AMERIČKI PROJEKAT ŠIRENJA DEMOKRATIJE DO UNIŠTAVANJA SVIH TRAGOVA SRBIJE I SRPSKOG NARODA!

 

Ne postoji nijedna evropska država koja je danas više ponižena i opljačkana od Srbije. Voljom grupe zapadnih zemalja, koja je zaslepljena mržnjom prema Rusiji, i Srbija je, kao najbliskija Rusiji, svrstana u one proklete i satanizovane države koje treba uništiti. Ali, za razliku od Rusije, Srbija ima izdajničku i plaćeničku vladu koja je spremna da zgazi i ono malo što je preostalo od ostataka nekada ozbiljne i dobro organizovane države. Vlada SAD je pre više od petnaest godina osmislila likvidaciju Srbije i njenih građana, sprovođenjem "genocida u miru", kako bi bedem prema Rusiji bio što deblji.

 

                 Nikola Vlahović

ZADOVOLJSTVO UPRAVLJANJA SRBIJOM3

 

Posledice toga su zastrašujuće: do temelja su uništeni vojska, policija, pravosuđe, školstvo, zdravstvo, ekonomija, kultura…Ne postoji nijedan stub društva koji nije slomljen, zbog nasilja koje SAD sprovodi u Srbiji. To je dovoljan razlog da neka buduća, razumna vlada, momentalno prekine pregovore sa Evropskom unijom i postavi sebi za cilj ulazak u evroazijsku ekonomsku uniju. U suprotnom, od Srbije neće ostati ni kamen na kamenu.

Prošlo je nepunih petnaest godina od kada je David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD (u vreme Bušove administracije), predoložio strategiju kojom bi Srbiju trebalo jednom zauvek zbrisati sa lica zemlje. Naime, Gompert je tada doslovno rekao (a časopis Foreign policy: „Treba Srbiju da osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše"!

Spoljna politika SAD se ne menja ni brzo ni lako, kada to ustanovi kao zacrtanu politiku prema nekoj drugoj državi. Već petnaest godina, Srbija se nalazi u kandžama ovog svetskog porobljivača. U tom periodu, ona je ponižena, opljačkana, izolovana i svedena na nivo niži od obične kolonije. Tačnije rečeno, Srbija više nije ni kolonija, nego državni provizorijum bez ingerencija, kojim upravlja grupa diplomata iz nekoliko zapadnih zemalja na čelu sa ambasadorom SAD-a.

Sistematsko uništavanje svih tragova Srbije kao države i Srba kao naroda, nijednog momenta za poslednjih petnaest godina nije dovedeno u pitanje. Projekat vlade SAD-a da Srbiju ukloni kao državu i pretvori je u "vatrenu liniju", danas živi punom snagom.

Da bi u tome uspela, vlada SAD je učestvovala svim sredstvima u političkim promenama u Srbiji, od oktobra 2000. godine do danas. Okupirala je 15 odsto državne teritorije Srbije (Kosovo i Metohiju), i pokušavala na svaki način da dovede onu političku garnituru na vlast, koja bi potpisala priznavanje albanske separatističke države. To joj nije uspelo ni sa vladom Zorana Đinđića, ni sa vladama Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. Tek sa vladom koju predvodi Aleksandar Vučić, taj posao je konačno obavljen.

U međuvremenu, američke marionete koje su se smenjivale u državnim institucijama, uradile su najveći deo posla: potpuno je razoreno biće države-zdravstvo, školstvo, vojska, policija i pravosuđe, a suspendovan je parlamentarizam kao i sve insititucija sistema. Okupator je, privremeno, svu vlast poverio jednom čoveku, jer je lakše jednoga ukloniti, kad za to dođe vreme, nego čitav sistem.

Tom filozofijom se rukovodio i američki Savet za nacionalnu bezbednost koji je još devedesetih godina procenio da Srbiji treba oduzeti atribute države. Taj odnos prema Srbiji nije promenjen do dana današnjeg, a sve govori da će to tako biti sve dok Srbija bude postojala, makar i kao etno-geografska kategorija.

Jedan bivši jugoslovenski diplomata, nedavno je otvoreno rekao da će Srbi uvek biti na meti Zapada, zbog svoje istorijske povezanosti sa Rusijom, pa nas Zapad vidi kao istureni ruski bedem, te da Zapad zna da su sadašnji, ne tako čvrsti odnosi sa Rusijom, samo plod instaliranog marionetskog režima u Srbiji koji takvo stanje održava, ali su na Zapadu takođe svesni da se sve to može u trenu izmeniti – promenom vlasti u Srbiji. Stoga je za Zapad uvek dobro da Srbi budu razjedinjeni i na kolenima, pa se zato prema nama tako i ponašaju.

Ako se samo ove dve činjenice uzmu u obzir, zanemarujući još bar desetak, iskreni i ozbiljan sporazum između Srba i Zapada nije moguće postići. Sreća je što u Srbiji danas postoji prisustvo ruskog ekonomskog i bezbednosnog faktora, inače bi do njenog konačnog komadanja i uništenja već došlo.

 

      Ubijanje duha i odobravanje zaduživanja

 

Sistematsko ubijanje Srbije kao države i svih njenih građana, nije posledica kratkoročnog besa najvećih zapadnih sila, zbog "odbrane demokratije" ili zbog "odbrane Albanaca na Kosovu", nego zbog patološke mržnje prema Rusiji, koju održava tvrdokorni deo političke elite u Americi. One "elite" koja još živi u prošlosti i od prošlosti.

Da bi projekat likvidacija Srbije sasvim uspeo, trebalo je u vazduh dići sve vodeće državne i društvene kompanije, što je za poslednjih petnaest godina besprekorno i urađeno. Ostalo je samo još nekoliko bastiona nekada moćne srpske privrede, poput "Telekoma", "EPS"-a i "Železnica Srbije", ali će i oni uskoro biti rasparčani i rasprodati višestruko ispod cene.

U pozadini divljačke pljačke Srbije, dešavalo se i zatiranje etike, vere, kulture, pismenosti i svega drugog što jedan narod čini narodom, a ne pukim plemenom bez porekla i identiteta. I to je bio deo zločinačkog plana koji je bio zamišljen u glavama članova Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, a koji je kasnije "razrađivan na terenu".

Tako je na univerzitetu u Tibingenu (Nemačka), profesor dr Rolf-Diter Kluge, direktor Slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu, predložio : "…da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije!".

Skoro da je i ovaj "projekat" uspeo, jer je danas, u Srbiji, školska omladina izložena masovnoj promociji najgoreg moralnog otpada. Dva miliona ljudi svakodnevno je izloženo nasilju takozvanih rijaliti šou programa na televizijama, u kojima se afirmišu prostitucija i primitivizam kao model društvenog ponašanja.

Američke obaveštajne službe u Srbiji, za poslednjih petnaest godina, temeljno su obradile sve pukotine i slabe tačke u državi koja je inače već bila narušena iznutra, raspadom ranijeg sistema. Posao im nije bio težak, a bilo je i unutrašnjih pomagača.

Umesto globalne medijske satanizacije Srba i Srbije, koja je već isprobana i donela je rezultate, špijunska "zajednica" SAD, odlučila je da pronađe mehanizam uništavanja Srbije, koji će umesto njih da radi. Tako je rođen projekat svakodnevnog medijskog ponižavanja građana, koji je doveo do masovnog osećaja inferiornosti, kompleksa manje vrednosti, ali i straha i agresije kao reakcije na tu frustraciju. Predlog nemačkog slaviste Klugea, da se srpskoj deci zabrani učenje srpske nacionalne poezije, danas, nakon svega što je učinjeno na ubijanju srpskog naroda i njegovog duha, zvuči skoro naivno.

Dok je ovo planirano sluđivanje trajalo, u Srbiji je odrađena pljačka epohalnih razmera: iz zemlje je izneto više od 100 milijardi dolara, potpuno su uništeni svi proizvodni potencijali, u bescenje je rasprodato najplodnije poljoprivredno zemljište, zatvorene su skoro sve domaće banke, a pod izgovorom "internacionalizacije banaka", zaveden je najstrašniji zelenaški teror koji postoji u civilizovanoj Evropi, i sve to uz odobrenje stranih plaćenika u Vladi Srbije. Sve nacionalne finansijske institucije su ugašene, Narodna banka je stavljena pod kontrolu službenika-najamnika (mahom zaposlenih u Sosiete Generale Banci, Raiffeisen Banci, Erste Banci i slično).

Vlada SAD je još na početku prošle decenije insistirala da Srbija krene u "slobodno zaduživanje", što je i dovelo do toga da i građani, koji su naivno poverovali da je "došla demokratija", počnu da se zadužuju, ne računajući da će ih sustići zelenaška kamata (sakrivena iza raznih fraza i nerazumljivih tačaka u ugovorima) i da će ući u dužničko ropstvo iz koga se nikada neće izvući. Posledice su vidljive: danas Srbija zajedno sa svojim građanima duguje više od 50 milijardi evra.

 

      "Čestitanje" kredita

 

Posledice američke torture tu se ne završavaju, jer zločinačke ambicije ovog porobljivača imaju u vidu i slamanje duha i širenje masovnih strahova. Stalnim otpuštanjima i smanjivanjem broja radnih mesta, rad je u Srbiji obezvređen i sveden na robovanje. Usled mizernih zarada, većina građana (skoro 70 odsto) živi ispod granice siromaštva.

Na sceni su i aktivnosti krupnog zapadnog multinacionalnog kapitala, tačnije, dolari bez pokrića i federalnih rezervi SAD, mada Srbija nije država od ekonomskog interesa za SAD, ali je za njih strateški na veoma važnom položaju. Jer, Srbi su za širenje NATO smetnja i ta smetnja mora da se ukloni. Zato se prešlo na tihu likvidaciju, kroz ekonomske ucene, pritiske i slamanje.

Nekadašnja ideja Saveta za nacionalnu bezbednost i dalje važi: treba naći načina da Srbe kao naciju treba učiniti nemoćnom, da polako nestaje, smanjuje se, da radno sposobni u najboljim godinama i najobrazovaniji deo nje emigrira, da se deo nje pretopi u neku drugu naciju, a da ostali deo ostane slabo plaćeni rob bez države i bez sećanja na tome gde pripada.

Zločinački umovi u Vladi SAD, ne vide Srbiju kao suverenu državu u kojoj će se razvijati neko naprednije društveno ekonomsko uređenje, koje bi svakom pojedincu omogućilo pravo na život, pravo na besplatno obrazovanje, pravo na rad i pravo na dostojanstvenu starost. Naprotiv, zločinci iz Vašingtona Srbiju vide kao kontinentalnu rupu, u koju će ubacivati sve što im padne na pamet: od nuklearnog otpada do genetski modifikovane hrane.

Kao vrhunac, Vlada SAD Srbiju stavlja "na liniji vatre", kako su to nedavno američki potpredsednik Bajden i državni sekretar Keri rekli, govoreći o sukobu sa Rusijom.

Umesto da Vlada Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova odmah zatraže objašnjenje od ambasade SAD, u kakvu to "vatru" Amerika hoće da baci Srbiju i da li misli da će Srbija ikada ratovati protiv Rusije, građanima je Vučić "čestitao" novi kredit od MMF-a, u visinu od milijardu evra, uprkos tome što je ovo zemlja sa najvećim javnim dugom u Evropi, od skoro 71 odsto bruto domaćeg proizvoda!

Mada je svako zaduživanje preko 45 odsto bruto društvenog proizvoda protiv zakona, Vučić je, očigledno, odlučio da gurne Srbiju u ambis iz koga se ni ova ni neke naredne generacije neće izvući. Prema izričitoj volji MMF-a, Srbija će uskoro morati da plaća akcize na struju.

Naravno, tu nije kraj masovnoj pljački građana, jer kad bude EPS prodat, u delovima, tek tada sledi udar na građane. Skoro pet milijardi evra godišnje ostvare strane telekomunikacione kompanije u Srbiji. Od toga i narod i država nemaju ništa. Rasprodajom "Telekoma", nestaće još jedan ozbiljan deo prihoda koji idu u budžet.

Upadljivo, SAD nemaju nijednu bitnu investiciju u Srbiji, a najveći deo novca koji je usmeren u Srbiju, u poslednjih petnaest godina, otišao je na troškove za održavanje kriminalnih režima, lažnih opozicija i nevladinih organizacija kojima je jedini posao klevetanje Srbije i svega što je srpsko.

 

      Planirano zatiranje

 

Američki projekat o "genocidu u miru", gde će živi da zavide mrtvima, na samom pragu svog ostvarenja. Većina današnjeg stanovništva neće preživeti epohu planiranog ekonomskog ubijanja Srbije, i neće dočekati neku bolju budućnost.

Po svemu sudeći, najbolje se već desilo, ali je sve manje onih koji pamte ta vremena. Zlo koje je zakucalo pred svačijim vratima, zaledilo je i dušu i mozgove već ojađenih i na smrt preplašenih ljudi. To je i bio cilj svih srpskih zlotvora-da se jedan radan, sposoban i ponosan narod, sa velikom istorijom i velikim duhovnim nasleđem, pretvori u polusvet bez identiteta.

Od 2002. godine do danas, zbog stope smrtnosti, Srbija je smanjena za 311.139 svojih građana! Uzgred, treba znati i to da je prosečna starost stanovnika Srbije 42,2 godine, a u pojedinim selima u istočnoj i južnoj Srbiji i preko 50 godina.

Ovakvim tempom odumiranja, Srbija će do 2030. godine imati oko šest miliona stanovnika, od kojih će skoro dve trećine živeti u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Najveći broj sela van Vojvodine i doline Morave biće napušten. Nezaposlenost više neće biti problem, jer će radno sposobno stanovništvo biti svedeno na minimum. Zdravstveni i socijalni fondovi da dožive kolaps, jer će biti gotovo dvostruko više starih nego mladih koji rade i stvaraju. Srbija ima čak 1.458 naselja u kojima godinama nije rođeno nijedno dete. U poslednjih deset godina u inostranstvo je otišlo skoro pola miliona ljudi koji su na vrhuncu reproduktivne zrelosti.

O tome kako će likvidirati Srbe, Ruse i druge pravoslavne slovene, razmišljao je i bivši direktor CIA Alen Dals (koji je na toj funkciji bio od 1953 do 1961 godine). Njegova "strategija" duboko je zacrtana i u današnju američku politiku prema Srbiji.

Naime, Dals je tada u svom "elaboratu" rekao i ovo:

"…Stavićemo ih u bespomoćan položaj, ismevati se sa njima…Mi ćemo rušiti duhovne vrednosti, vulgarizovati i uništavati osnove narodne moralnosti. Na takav način ćemo rasklimati pokoljenje za pokoljenjem, lovićemo ljude u detinjstvu i mladalačkom dobu, uvek ćemo glavnu stavku da bacamo na omladinu, demoralisati, razvraćati i obeščaćivati je. Napravićemo od njih cinike, vulgarne ljude, kosmopolite. Eto, tako ćemo mi to da uradimo… Malo po malo, mi ćemo odigrati grandioznu po svom obimu tragediju pogibije svih pravoslavnih Slovena, i konačno, nepovratno ćemo ugasiti njihovu nacionalnu svest. Književnost, bioskop i pozorište će proslavljati najniža ljudska osećanja.

Mi ćemo na svaki način podržavati one koji budu usađivali u čovekov razum kult seksa, nasilja, sadizma i izdaje – jednom rečju svake nemoralnosti. U upravljanju državom, mi ćemo izazivati haos i nered.

Neprimetno, no aktivno i postojano, pomagati despotizam činovnika, korupciju i neprincipijelnost. Čestitost i pravednost biće ismevani, nikome neće biti nužni i biće smatrani ostatkom prošlosti. Grubosti i naglost, laž i obmana, pijanstvo, narkomanija, izdajništvo, šovinizam i neprijateljstvo prema narodima – sve ćemo to kultivisati u svest ljudi…".

U ovoj Dalsovoj zločinačkoj ideji, danas je lako prepoznati sve što se dešava u Srbiji: od najvulgarnijih medijskih ponižavanja nacije, pa sve do beskrupulozne pljačke, izdajničkih vlada i izgubljene omladine.

Dvanaesti je čas da se spašava ono što još može da se spasi. Ali, ta akcija ne može da se obavi bez temeljnog obračuna sa klikom na vlasti i sa celokupnom kriminalnom elitom koja je stekla imetak pljačkajući narod i državu. Srbija mora da se odredi i prema politici Zapada koja podržava njeno sistematsko ubijanje, a koje može da se sažme u jednoj jedinoj rečenici koju je 14. maja 1992. godine izgovorio ondašnji ministar spoljnih poslova Nemačke, Klaus Kinkel: "Srbiju moramo baciti na kolena!".

Da ne bi bilo zabune, to isto, samo "umivenim" rečnikom, danas govore svi zvanični predstavnici SAD i Evropske unije. Vuk je možda promenio dlaku, ali ćud sigurno nije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIVLJAČKОМ PRIVATIZACIJОМ SRBIJA PRETVORENA U PRIVATNU KOLONIJU HRVATSKIH MONOPOLISTA

20. априла 2015. Коментари су искључени

 

Petnaest godina kompanije iz Hrvatske ulaze u Srbiju kao na svoje tržište. U tome im svom snagom pomaže razapeta mreža ekonomske špijunaže i lobista koji više i ne kriju da rade za interese Hrvatske privrede. U pretvaranje Srbije u ekonomsku koloniju, kojom će upravljati Hrvatska, uključila se i Evropska banka za rekonstrukciju EBRD, koja obilatim i povoljnim kreditima finansira najvećeg hrvatskog tajkuna, Ivicu Todorića, kako bi srpske proizvođače i trgovce lakše izbacio iz konkurencije. Istovremeno, srpski privrednici u Hrvatskoj ne mogu ni da privire, jer je ova država organizovala institucionalnu i vaninstitucionalnu opstrukciju bilo kakvih srpskih ulaganja.

 

                        Nikola Vlahović

HRVATI POKUPOVALI FIRME U SRBIJI.-2

 

I dok hrvatski tajkuni haraju Srbijom, a srpski režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem širom otvara vrata Hrvatima da upravljaju srpskim institucijama, niko i ne pita za sudbinu srpske imovine u Hrvatskoj, raskomadane i rasprodate nakon rata.

Nepunih dva meseca posle takozvanog petooktobarskog prevrata, 17. novembra 2000. godine, na veliko iznenađenje javnosti, u Beograd je došla privredna delegacija iz Hrvatske.

Tog dana, u beogradskom hotelu "Hajat", bilo je više od hiljadu hrvatskih privrednika iz 450 firmi. Sa strane domaćina (ondašnje SRJ), okupili su se predstavnici više od 500 domaćih preduzeća. Bio je to, po brojnosti, impresivan skup, kakav se ni pre ni posle toga u Srbiji nije desio, ni sa jednom drugom stranom državom.

Uvodna izlaganja predstavnika tadašnje Privredne komore SRJ, Draga Šofranca i Hrvatske gospodarske komore, Nadana Vidoševića, saslušana su na nogama, jer je bilo tri puta više posetilaca od broja stolica koje je hotel mogao da ponudi!

U pokušaju da objasni razloge ovakvog "desanta" hrvatskih privrednika na uništenu i od ratova osiromašenu Srbiju, tadašnji predsednik Hrvatske gospodarske komore, Nadan Vidošević, izgovorio je nekoliko uopštenih rečenica o tome da je u pitanju obnavljanja prekinutih poslovnih odnosa, te da će to biti korisno za privrede dve zemlje i da vlade svojim merama treba da olakšaju saradnju.

Ubrzo će se ispostaviti da je to bilo dobro samo za Hrvatsku. Već sutradan su potpisana dva, za Hrvatsku vrlo povoljna ugovora iz oblasti metalske industrije, dok je najveća farmaceutska kuća "Pliva" iz Zagreba već pripremala isporuku svojih preparata u Srbiju, najveću od raspada bivše Jugoslavije (istovremeno dok je trajala pljačka "Galenike"). Investicije SRJ odnosno Srbije u Hrvatsku, samo su pomenute kao mogućnost i nikada se nisu ostvarile.

Četrnaest godina kasnije, pokazalo se da je ovaj skup bio od presudne važnosti za ekonomsku kolonizaciju Srbije od strane Hrvatske. U periodu od kraja 2000. godine, pa sve do danas, hrvatske investicije u Srbiji su daleko prevazišle sve prognoze, pa je danas reč o milijardama evra. Da bi bilo jasnije o kakvoj se invaziji radi, treba napomenuti da je Hrvatska među onih pet najvećih ulagača, koje u Srbiji ostvaruju i najveći profit.

Do januara 2015. godine, u Srbiji je registrovano više od 200 hrvatskih kompanija, a najznačajnije i najveće su Agrokor, Atlantik Grupa, Nekse grupa, Magma, Vindija, Podravka, DIV Samobor, Lura…

Sa druge strane, u Hrvatskoj postoji odbojnost prema srpskim proizvodima i ulaganjima, a preduzećima iz Srbije se sprečava dolazak brojnim necarinskim barijerama, nelojalnom konkurencijom domaćih firmi i diskriminacijom srpskih preduzeća u privatizaciji hrvatskih firmi. Kršeći sve evropske norme slobodnog tržišta, Hrvatska ovo sprovodi već čestrnaest godina. I uz pomoć otvorene medijske kampanje i satanizacije Srba, i Srbije kao države!

Hrvatska strategija ekonomskog porobljavanja Srbije, stavila je kao prioritet svoje investicije u Vojvodini. Zahvaljujući kriminalnim političkim koalicijama u Srbiji, koje su se smenjivale, ali nisu menjale svoju veleizdajničku narav, Hrvatska je uspela da danas postane dominantan faktor ekonomske moćni u ovoj srpskoj pokrajini.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere hrvatske okupacije Vojvodine, treba pogledati samo neke od rezultata njihovih investicija. Tako su, na primer, hrvatske trgovinske firme „Biljemerkant", „Pevec", KTC i „Boso", kupile su više od 70 velikih prodajnih objekata širom Vojvodine.

Hrvatsko preduzeće „TNOR" kupilo je paket 42 posto akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva „Erdevik". Investitorima iz Hrvatske prodata su i preduzeća „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje", „Džoly travel".

Kompanija „Našice cement" koja posluje u okviru „Nekse grupe" je u Srbiji postala delimični vlasnik pet najvećih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala: kamenolom „Jelen do", „Stražilovo", „Opeka", „Polet" iz Novog Bečeja i „Potisje" iz Kanjiže.

 

      Ko su hrvatski lobisti u Srbiji?

 

Punih četrnaest godina, kompanije iz Hrvatske su radile na stvaranju "lobističke infrastrukture" u Srbiji. Cilj je bio jasan: ekonomsko pokoravanje dojučerašnjeg neprijatelja i izvlačenje što više profita iz Srbije, sa što manje ulaganja.

Tako je Hrvatska u Srbiji instalirana vrlo jaku i rasprostranjenu mrežu ekonomske špijunaže i institucionalne podrške, koja njihovim kompanijama danas omogućavaju privilegovan položaj i dalje pretvaranje Srbije u privrednu koloniju.

Sa koliko ozbiljnosti Hrvatska pristupa ekonomskom pokoravanju Srbije i njenom pretvaranju u regionalnu koloniju, svedoči i činjenica da je njihova državna kompanija "Janaf", na položaj direktora podružnice u Beogradu, postavila bivšeg direktora hrvatske tajne službe, Joška Podbevšeka. Iz te službe, regrutivana je mala armija ekonomskih "konsultanata" koja radi i u Srbiji.

U praksi, Sigurnosno-obavještajna agencija Hrvatske, povremeno raspisuje i konkurse za prijem ovih kadrova, što se može prepoznati i u uslovima za prijem u ovu službu. Između ostalog, traži se dobra informatička pismenost, poznavanje ekonomskih i spoljnopolitičkih (regionalnih) pitanja...Ali, uprkos tome, na ceni su "stari kadrovi", koji, po mogućnosti, imaju porodične ili poslovne veze u Srbiji.

Ali, ono što posebno raduje hrvatsku obaveštajnu službu, to je činjenica da su danas vođe hrvatskog ekonomskog lobija u Srbiji, postavljene na najviše državne funkcije. Tako je, zahvaljujući izdajničkoj politici koju sada u Srbiji vodi Aleksandar Vučić, bivši predsednik Privredne komore Srbije, Hrvat Željko Sertić (najbliži rođak ustaškog zločinca iz Drugog svetskog rata, Tomislava Sertića), postavljen na mesto ministra privrede.

Na njegovo mesto u Privrednoj komori Srbije, Vučić je postavio još jednog Hrvata, Marka Čadeža, koji je, uzgred, u ovoj ustanovi "oslobodio sve potencijale" i pretvorio je u okupljalište sebi srodnih homoseksualaca, ali i nekoliko mlađih uživalaca droge, kojima je ponudio važne uloge u ovoj instituciji.

Cilj je, naravno, njeno dalje urušavanje i kompromitacija. Ali, i Čadež i Sertić, predstavljaju samo vrh ledenog brega ispod koga se krije impresivna piramida hrvatskih lobista i doušnika hrvatske tajne službe.

Zahvaljujući dobro postavljenom ekonomskom lobiju u Srbiji, hrvatske kompanije su ovde ostale i posle ulaska u Evropsku uniju (uprkos zakonima i ograničenjima EU). Između ostalog, hrvatske kompanije uspele su da zadrže i sve privilegije na srpskom tržištu, pa čak i da ostvare nezapamćen monopol!

Među hrvatskim ekonomskim lobistima u Srbiji, ima i domaćih tajkuna i kriminalaca koji to rade za velike pare, često ulazeći sa njima u poslovne odnose iz kojih zajedno izvlače profit na štetu Srbije.

Krajem prošle godine, opljačkani radnici vojvođanskih poljopriovrednih zadruga, zajedno sa poljoprivrednicima-kooperantima, odlučili su da, posle kriminalnih opstrukcija koje su doživeli od srpskog pravosuđa, pokucaju na vrata Evropske komisije u Briselu i predaju svu dokumentaciju o slučaju otimanja 514.105 hektara državne i zadružne zemlje, koja je završila u rukama tajkuna i njihovih kompanija.

Među istaknutim otimačima, nalazi se i hrvatski tajkun Marko Pipunić, inače blizak prijatelj ratnog zločinca Branimira Glavaša. Reč je o sudskom predmetu gigantskih razmera, jer je njime obuhvaćeno 37 poljoprivrednih preduzeća i zadruga. Reč je o pljački oko pola miliona hektara najplodnije zemlje (200.000 hektara je bilo zadružno, a ostalo je državna svojina).

Hrvatski tajkun Marko Pipunić je od malih akcionara oteo poljoprivredno preduzeće "Ratkovo" sa više od 2.000 hektara zemlje. Pipunić je vlasnik kompanije "Žito grupa" iz Osijeka, a u ovoj kriminalnoj radnji obilato mu je pomogao i srpski tajkun, Miodrag Kostić ("MK Komerc"), čiji su prsti umešani i u druge hrvatske "investicije" u Srbiji.

Jedan od najvažnijih ljudi koji "iz daljine" diriguju mnogim hrvatskim privrednim desantima na Srbiju, svakako je i Marinko Zadro (sada novi vlasnik splitskog "Dalmacijavina"), koji je stekao ogroman kapital kao trgovac i mešetar šećerom. Dugo godina, Zadro je bio direktor šećerane u Sremskoj Mitrovici, a uoči raspada Jugoslavije, preselio se u Zagreb i tamo je radio kao direktor Emona Commerca.

Na kraju je postao većinski vlasnik šećerane Viro iz Virovitice, i tu počinje njegov veliki finansijski uspon. Danas, kao jedan od osam najbogatijih Hrvata, ima značajnu ulogu u svemu što hrvatske firme rade u Srbiji, jer je u Sremskoj Mitrovici, Beograd i Novom Sadu (gde je završio studije), ostavio značajne poslovne, privatne i porodične veze. Njegov novac i njegov uticaj, našli su se u svim važnijim privatizacijama u Sremu ali i drugde u Vojvodini.

Jedan od poznatijih slučajeva koji su se loše po domaća preduzeća završili, bio je i skandalozan pokušaj privatizacije Poljoprivrednog preduzeća "Erdevik" kod Šida.

Kad je "đavo odneo šalu", Zadro je prodao svoj udeo od 41,3 % kapitala i tu su se njegova direktna ulaganja u srpska preduzeća završila. Ali, ne i ona indirektna, preko drugih lica i kompanija. Danas je Marinko Zadro jedan od glavnih savetnika hrvatskim, privrednicima koji kreću u "pokoravanje" Srbije.

 

      Kako su kompanije iz Hrvatske, otele poznate srpske brendove

 

Najveći hrvatski tajkun i sigurno najbogatiji čovek u Hrvatskoj, Ivica Todorić, čijoj kompaniji "Agrokor" je postalo "tesno" u Hrvatskoj, danas igra jednu od dve glavne uloge na tržištu hrane u Srbiji. Tačnije, zajedno sa belgijskim "Delezom".

Naime, Torodićev prodajni lanac u Srbiji pod imenom "Idea", kontroliše četiri petine prodaje prehrambenih i drugih artikala široke potrošnje. Njegovi dobavljači su uglavnom iz Hrvatske, te se na takav način i poljoprivredni proizvođač iz Hrvatske svakodnevno pojavljuje na tržištu Srbije. Istovremeno, nadležna ministarstva Vučićeve vlade (Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo finansija), sve čine kako bi srpskog seljaka uništili i učinili nekonkurentnim, što ima za posledicu masovno pražnjenje srpskih sela.

Naravno, nije Todorić došao u Srbiju bez saglasnosti srpskih vlasti nego uz bogate provizije koje on (kroz razne forme) i danas isplaćuje srpskim vlastodršcima na čelu sa Aleksandrom Vučićem.

Neposredno pre nego što je krenuo u akciju kupovine srpske prehrambene industrije, Todorić je u ondašnjoj hrvatskoj vladi dobio saglasnost za njegov "istočni greh", ali samo pod uslovom da sa sobom povuče i kompletnu hrvatsku poljoprivredu. Tako je i bilo. „Agrokor" Ivice Todorića je već u februara 2003. godine, za 10,25 miliona evra, kupio fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom".

Do tada, "Frikom" je bio profitabilan i uspešan i nikakvih potreba za njegovom prodajom nije bilo, osim interesa ovdašnjih političko-kriminalnih grupa i hrvatskih ekonomskih lobista. Uskoro je „Agrokor" u Srbiji postao vlasnik fabrike ulja „Dijamant", Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina", lanca hipermarketa „Idea", kao i vode "Mivela", „Nove sloge" iz Trstenika i „Zlatnog traga" iz Leskovca. Ali, to je bio tek početak. Todorić je u Srbiji postao vlasnik novih šest poduzeća i preuzeo kompaniju "Victoriaoil", uljaru iz Šida, koja je prisutna sa brendom "Iskon".

Na srpsko tržište ulja ušao 2004. godine kupovinom fabrike iz Zrenjanina koja je godinama držala više od trećine tržišta. Pravi primer otimačine srpskih brendova je i slučaj jestivog ulja "Iskon" koje je Todorić iskoristio za proizvodnju svoje robne marke "K plus". Kupovinom kompanije "Victoriaoil", Todoriću je palo u ruke posao godišnje prerade preko 250.000 tona suncokreta, i skoro 100.000 tona soje.

Ali, nije samo Todorić zgazio srpsku industriju hrane, otvorio srpsko tržište za hrvatske proizvode i pretvorio srpske dobavljače u najamnike treće kategorije. Na isti način je to uradila i hrvatska „Atlantik grupa" (čiji je predsednik i vlasnik Emil Tedeski), koja je postala vlasnik „Soko štarka", „Grand proma", „Palanačkog kiseljaka" i mnogo toga još.

Tedeski se dokopao srpske firme "Fudlend" poznate po organskoj proizvodnji srpskog ajvara. Da cinizam bude veći, Tedeski je ovo dobio uz specijalno odobrenje srpske Komisije za zaštitu konkurencije!

Oduševljen lakoćom kojom je došao u posed srpske firme, Tedeski je izjavio da srpsko tržište tretira kao "domaće". To ne bi bilo loše, kad bi se hrvatski tajkuni ovde ponašalo domaćinski, ali je njihova zamisao da iz Srbije što više otmu, da se Srbija opljačka, ponizi i pretvori u beznadežnu koloniju kojom mogu da haraju kako hoće.

Znatno ranije, zagrebačka mlečna industrija "Lura", kupila jeSomboled" iz Sombora, dok je „Vindija" iz Varaždina kupila „Mlekaru Lajkovac", fabriku stočne hrane „UNIP" iz Valjeva i čak osam farmi „Agroživa" u Plandištu.

Hrvatski kupac „Našice cement" je kupio četiri firme i to: „Jelen Do", „Polet", „Stražilovo" i „Opeka". Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje"…

 

      Kako EBRD pomaže Hrvatskoj da ekonomski pokori Srbiju

 

Mnogo pre nego se iko u Srbiji setio da pita, odakle novac Ivici Todoriću da investira u svoje širenje na ovaj prostor nekadašnje Jugoslavije, štampa u Hrvatskoj je objavila podatke da iza Todorića stoji novac Evropske banke za rekonstrukciju (EBRD), te da ona zajedno sa Todorićem nastupa u Srbiji.

Pretenzije ove gigantske bankarske korporacije nisu samo bankarske i to je odavno poznato. U slučaju Todorića i hrvatskih interesa u Srbiji, EBRD je otvoreno krenuo da pomaže prilikom kupovine i monopolizacije srpske industrije hrane.

Hrvatska i njeni tajkuni smatraju da je bolje kupiti celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode direktno iz Srbije. „Agrokor" u Srbiji godišnje ostvari promet od blizu milijardu evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza. Koliko Todorić uveze hrvatskih proizvoda u Srbiju, to još niko nije sabrao.

Po svemu sudeći, jasno je šta je cilj EBRD: da Hrvatska bude „lider u regionu" i da ona komanduje daljim tržišnim procesima u Srbiji, i kada je u pitanju tržište prehrane. Da je to tako, govore činjenice: 2006. godine, EBRD je u „Agrokor" investirala 110 miliona evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji, a u oktobru mesecu 2008. godine, „Agrokor" je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea" u Srbiji!

To je bio i prvi kredit koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, ali ne za Srbiju, nego za Ivicu Todorića! Vlada Srbije je tada slagala javnost rekavši kako EBRD "pomaže razvoju srpske trgovinske mreže", a zapravo je pomogla hrvatskom tajkunu. U maju mesecu 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan dugoročni kredit „Agrokoru", ovaj put u vrednosti od 50 miliona evra.

 

      Kako su srpske kompanije prošle u Hrvatskoj

 

Srpska kompanijaGaleb group" iz Šapca (vlasnik i direktor Radoslav Veselinović), bila je jedna od retkih koja je makar pokušala da se pojavi na hrvatskom tržištu. Bezuspešno je pokušavala da kupi većinski paket akcija preduzeća „Pluto" iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan".

Kompanija Danube Food Group", u čijem sastavu se nalaziImlek" i „Mlekara Subotica", čak tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru" u Hrvatskoj.

I kompanija „Delta", vlasništvo srpskog tajkuna Miroslava Miškovića, propala je prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije Zagrepčanka" u Zagrebu i mesnu industriju „Improm" iz Križevaca.

Loše se proveo i biznismen Rodoljub Drašković sa svojom kompanijom "Svislajon". Drašković je krajem prošle godine zamalo uhapšen u Hrvatskoj zato što je protiv njega krivičnu prijavu podnela preduzetnica Sandra Vavra. U hrvatskoj štampi osvanuo je naslov: "…Srpski kralj čokolade osumnjičen da je 2008. godine fabriku čokolade u Sisku ‘DRD Svislajon’, prilikom kupovine, oštetio za oko tri miliona evra". Hapšenje se nije desilo, ali je i Draškovićev "Svislajon" propao u Hrvatskoj.

Retki pokušaji i nekih manjih kompanija da dođu na hrvatsko tržište, takođe su propadali. Do današnjeg dana, nijedna ozbiljna investicija srpskih firmi u Hrvatskoj se nije desila. Snažan otpor, opstrukcije i ometanja (zakonska i nezakonska) i dalje postoje.

 

      Šta je sa srpskom imovinom u Hrvatskoj

 

Pre raspada Jugoslavije, veliku imovinu u Hrvatskoj imala su srpska preduzeća kao što su „Tigar", „Putnik", „Centrotekstil", "EI Niš, „Utva", „Simpo", „Kristal", Robne kuće „Beograd", „Žitopromet", „Mašinoprojekt", FAD – Gornji Milanovac, PIK „Bečej", „Pionir" iz Subotice, „Prvi maj" Pirot, „Kekec" iz Subotice, „Sartid-Jugometal", kragujevačka „Zastava", „Kluz", "Beobanka", "Jugobanka" i više od trista drugih privrednih subjekata…

Najveću imovinu u Hrvatskoj imali su: „Geneks", „Železnice Srbije" i NIS (više od 80 benzinskih pumpi, odmarališta i udeo u Jadranskom naftovodu). Ta imovina nikada na pravi način nije ni popisana niti je valorizovana u međusobnim potraživanjima nakon rata.

Epilog događaja sa privatnom imovinom Srba zabeležio je Dokumentaciono informativni centar "Veritas". Prema njihovim podacima, bežeći da sačuvaju živu glavu od represalija hrvatskih vojnih i paravojnih formacija, Srbi su za sobom ostavili 400.000 poljoprivrednih mašina, 64.000 vozila, 440.000 opremljenih spavaćih i dnevnih soba, kuhinja i trpezarija, 760.000 aparata i tehničkih uređaja, 980.000 grla krupne stoke (200.000 goveda, 20.000 konja, 380.000 ovaca, 260.000 svinja, 100.000 koza…), 14 miliona čokota vinove loze, osam miliona stabala voća, 120.000 košnica, 1,550 miliona umetničkih predmeta, 24 bunara i cisterne, 980.000 grama zlata, 38.000 predmeta od krzna. O kućama, stanovima i drugim nepokretnostima, teško je i govoriti, jer se podaci i dalje sabiraju i dokumentuju.

Konačno, ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je takozvanim Božićnim ustavom Franje Tuđmana, iz 1990. godine, Hrvatski sabor srpskom narodu ukinuo status konstitutivnog naroda i proglasio ga manjinom!

 

    A 1. Todorić kupuje i bioskope u Srbiji

Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor", preko marketa „Idea", postao vlasnik beogradskih bioskopa „Jadran" i „Voždovac" , koji se nalaze u najstrožijem centru grada.

 

    A 2. Protiv svojih

U Odeljenju BIA u Novom Sadu, čiji je načelnik iz Ljubovije (male varoši na Drini), za kontraobaveštajne poslove za praćenje delovanja službi bezbednosti iz Hrvatske, zadužen je operativac koji je po nacionalnosti Hrvat! Očigledno, srpska služba bezbednosti, na čijem je čelu direktor Aleksandar Đorđević, služi za sprdnju.

 

    A 3. Na šta Hrvatska cilja u Srbiji?

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede i usluga i čine udeo od 47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina.

Prema istom izvoru, najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor", „Pevec", „Vindija", „Idea", „Lura", „Našice cement", „Kroacija osiguranje" i „Magma". Ove firme su se u Srbiji usmerile ka kupovini fabrika prehrambene industrije i prirodnih resursa, što se vidi i iz strukture hrvatskih ulaganja.

Najviše sredstava je uloženo u poljoprivredu, lov i usluge (47 odsto); proizvodnju ostalih nemetalnih i mineralnih sirovina (19 odsto); proizvodnju hrane i pića (18 odsto). Daleko ispod ovih privrednih grana su izvršena ulaganja u proizvodnju mašina i uređaja (dva odsto); proizvodnju električnih mašina i aparata (dva odsto); osiguranje i penzijske fondove (dva odsto); trgovinu na veliko i posredovanje u trgovini (dva odsto).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: