UNOSNO TRŽIŠTE „BELE MAFIJE“ I GODIŠNJI MARKETINŠKI PROGRAMI NVO I FARMACEUTSKIH KUĆA U SRBIJI!??

Skoro hiljadu ljudi je, prema zvaničnim izveštajima, zaraženo malim boginjama u Srbiji, a po rečima nekih stručnjaka preti nam pravi Armagedon, ako se kompletno stanovništvo odmah ne vakciniše!

Od buke orkestrirane i dobro plaćene kampanje za vakcinaciju nikako da se čuje glas razuma koji postavlja jedno veoma jednostavno pitanje na koje niko iz domaće farmako-mafije nema odgovor: Kako je moguće da jedino Srbiji preti epidemija malih boginja? Iza ove lažne uzbune stoji ministar zdravlja Zlatibor Lončar sa svojom mafijom.

 

             Pišu: Insajderi L- 8 i L-6

 

Srbija nije udaljeno ostrvo na sred nekog okeana, već država u srcu gusto naseljene Evrope, preko koje vode najznačajniji putevi koji povezuju Zapad sa Orijentom. Milioni putnika svake godine prelaze preko teritorije naše zemlje putujući na sve četiri strane sveta, a većina njih dolazi iz država čija vlast, za razliku od ovdašnje, vodi računa o zdravlju svojih građana. Uprkos svemu tome nijedna jedina država na svetu nije svoje građane upozorila da nevakcinisani ne putuju u Srbiju, jer ovde, navodno, vlada epidemija morbila?!?

Epidemija, očigledno, postoji samo u glavama dobro plaćenih predstavnika farmako-mafije čiji je jedini cilj da prodaju što je moguće više vakcina, makar time bilo ugroženo zdravlje stanovništva u većoj meri nego da smo dozvolili da zaista izbije epidemija.

Posmatrajući sa ove vremenske distance kako se sve odvijalo u vezi navodne „epidemije", jasno se vidi da je neko namerno, ili makar iz grubog nehata dozvolio da morbile stignu u Srbiju. Koliko je danas poznato, male boginje su u centralnu Srbiju dospele sa severa Kosova i to preko Niša, mada je još u aprilu bio jedan smrtni slučaj i to u Beogradu, ali se o njemu nije mnogo izveštavalo i to iz nekoliko razloga.

Sedmogodišnji Jovan iz Beograda je vakcinu primio 24. marta 2017, u komu je pao 31. marta, a umro je 18. aprila. Po lekarskom izveštaju, njemu su bukvalno svi organi otkazali. Pošto je bilo jasno da je uzrok smrti primljena MMR vakcina , slučaj se nije povlačio po medijima.

Sasvim drugačije se postupilo posle smrti dvogodišnjeg Vuka koji je od boginja preminuo 23. decembra u Nišu. U to vreme je kampanja za vakcinaciju bila na vrhuncu, tako da je farmako-mafiji ovaj slučaj došao kao poručen.

Ono što mediji nisu hteli ili smeli da objave, jeste činjenica da je Vukova smrt najverovatnije namerno izazvana, jer nesrećni dečak nije imao nikoga od rodbine ko bi se brinuo za njega i ispitivao uzroke smrti.

Nulti pacijent, koji je morbile doneo u Niš, bila je devojčica iz Gračanice koja je prethodno bila vakcinisana. Po informacijama koje sam mejlom dobio od jedne doktorke iz niškog Kliničkog centra (koja iz razumljivih razloga želi da ostane anonimna) događaj je ovako tekao: „…Iako je infektolog upozorio dr Draganu sa gastro odeljenja, gde je smeštena devojčica iz Gračanice, da je moguće da ima morbile, to niko nije shvatio ozbiljno, davali su joj antibiotike koji su samo zamaskirali kliničku sliku i što je najstrašnije – nisu je izolovali od ostale dece!

Tako je ona bila na istom spratu, u istoj zgradi sa svom bolesnom, imunokompromitovanom i životno ugroženom decom, pa i sa malim Vukom. Zarazile su se dve odrasle osobe, medicinsko osoblje, koje su dalje morbile odnele kući. Tako je epidemija u Nišu počela."

Bilo bi prosto neverovatno da iskusni lekari previde tako jasne simptome morbila, kao što su, na primer, koplici u ustima kombinovani sa visokom temperaturom i osetljivošću na svetlost (što su sve tipični simptomi malih boginja), zbog čega sa pravom mora da se posumnja da je u pitanju namera da se dodatno unese panika u već zaplašeno stanovništvo.

Nerazjašnjeno ostaje i da li su bezobzirni lekari iz niškog KC ignorisali saznanje da je Vukov imuni sistem, zbog urođenih bolesti, bio preslab da izdrži i najmanju infekciju, ili su to znali i namerno dopustili da se zarazi i umre kako bi upozorenje javnosti koja odbija obaveznu vakcinu bilo još dramatičnije.

Od tragedije sa malim Jovanom, pa do smrti malog Vuka desilo se još nešto: Srbija je uvezla nov kontigent MMR vakcina koje su morale da se potroše, pa je histerično objavljen početak epidemije koje nema.

Osim toga, krajem svake godine nevladine organizacije i velike farmaceutske kuće, koje finansiraju ovdašnje farmako-mafijaše, prave program marketinških ulaganja za narednu godinu, zbog čega ih zagovornici obavezne vakcinacije svojim stalnim nastupima po medijima u poslednjoj trećini godine podsećaju na sebe, da slučajno ne bi bili uskraćeni za neki evro. U odnosu na to, šta je život jednog mališana o kome ionako niko od porodice nije brinuo?

 

       Kriminal kao način života

Istraživači Magazina Tabloida su u poslednjem broju načeli temu kriminala u KC Srbije, ali na žalost to je samo vrh ledenog brega.

Pravna služba KCS je prelaskom gospodina Jovana Atanasijevića iz KBC Dragiša Mišović pre 5. godina dobila konačno oblike normalne pravne službe. Na konferencijama za štampu g.Atanasijević je izneo brojne malverzacije koje su godinama bile tema istraga u KCS, i tadašnji direktor prof. Miljko Ristić imao je odrešene ruke u rešavanju tih problema.

Aleksandar Vučić je tada bio prvi potpredsednik vlade i prilikom uručenja rešenja o postavljenju za v.d. direktora KCS prof. Miljku Ristiću, rekao mu je da gazi sve kriminalce. Nažalost, u praksi se to pokazalo drugačije, jer je Gradimir Dragutinović preko SNS zakulisno vladao u KCS i kao bivši član JUL-a sprečio hapšenje svojih kompanjona iz bivše stranke koji preko 20 godina uspešno pljačkaju, menjajući partije. Kriminalne afere zataškavane su, a svi bivši članovi nekadašnjih partija na vlasti prešli su u SNS i zajednički blokirali dalje istrage.

Atanasijević je pred tv kamerama nabrojao nekoliko milionskih afera za koje ima materijalne dokaze i predao kao šef pravne službe KCS dokumentaciju Višem javnom tužilaštvu, koje nikada nije pokrenulo tužbe protiv imenovanih, jer je kabinet tadašnjeg predsednika republike Tomislava Nikolića, to sprečavao.

Naša sagovornica, koja je nekada radila u pravnoj službi KCS opisala je događaj kada je pravna služba KCS slala svog predstavnika na suđenje povodom radnog spora koji je protiv uprave KC Srbije vodio jedan administrativni radnik klinike za plastičnu hirurgiju. Tokom sudskog procesa u korist tog administrativnog radnika svedočili su neki radnici KCS, pa čak i dva hirurga sa te klinike.

Detalji koje je naveo u svom tužbenom zahtevu taj administrativni radnik, sadržali su i najstravičnije moguće događaje na plastičnoj hirurgiji, od zlostavljanja na radu, preko zlostavljanja pacijenata pa do vršenja obrednih rituala u prostorijama klinike. Postupajuća sudija se zgražavala nad iznetim podacima zastupnika ovog administrativnog radnika, ali još više nad podnetim snimcima i materijalnim dokazima. Tek kada su dvojica hirurga potvrdila te navode i javno izneli ko je glavni počinioc ovih krivičnih i prekršajnih dela, bilo je jasno da su u sve upleteni ljudi iz vrha SNS.

Predstavnica KCS nije mogla da ospori podnete dokaze, ali nije čak ni iznosila bilo kakve protivdokaze pa je administrativni radnik na kraju spor dobio. Ovo naravno nije jedini slučaj javašluka koji vlada u pravnoj službi KCS, koja procesuira čestite i poštene lekare, a hohštaplerima omogućuje neometane pljačke i kriminal.

Posle pokušaja da nešto reši Atanasijević je unapređen u savetnika direktora, a na njegovo mesto je sa ginekološke klinike prebačena pravnica Rada Bulajić, ali ne sa odrešenim rukama.

Naime, iz Maksi diskonta je Gradimir Dragutinović doveo preko SNS izvesnu Bojanu Vujošević, koja je trebala da vodi kadrovsku politiku KCS i strogo kontroliše aktivnosti Bulajićke, kako bi se samo SNS kombinatorika sprovodila po Kliničkom centru Srbije.

Takođe, njena uloga je bila da se svi kadrovi DS i G17 zaštite od hapšenja, i umesto u zatvor, rasporede na druga radna mesta. Tako je na primer Biljana Dimitrijević iz pravne službe, umesto u zatvor, raspoređena u centralnu apoteku, da nastavi mahinacije sa lekovima koji su vršene tokom vladavine DS.

U tužilaštvu stoji predmet sa njenim imenom iz koga se vidi da je pljačkama po KCS došla do kafane VILIN K 2 u ul. Gospodara Vučića u Beogradu, ali i drugih materijalnih bogatstava, a na osnovu toga ko je sve intervenisao da se predmet fiokira se jasno vide i njeni saučesnici.

To je na žalost jedan od manjih slučajeva u KCS i po obimu mahinacije i po količini opljačkanog novca, pa onda možete da zamislite kakve su sve afere tamo. Zato je najbitnije da istraživači Magazina Tabloid nastave, kako Vučić kaže, da GAZE kriminal u KCS, jer će isplivati, po našoj proceni, oko 800 miliona evra, koje su bez traga nestale u Kliničkom centru Srbije od 5.oktobra 2000. godine!

 

       Za šaku lekova

Farmaceutska mafija u Srbiji nadigrala je ambicije Vučićeve mafije. Uprkos tome što je Vođa umislio da može zaraditi kontrolišući tržište lekova (gde je zarada veća nego od prodaje narkotika!), realnost je pokazala da mu je bilo lakše da kontroliše narko dilere nego tržište farmaceutskih proizvoda.

Farmaceutska industrija je u Srbiji privredna grana koja ostvaruje ubedljivo najveći prihod, a vodeće proizvođačke kompanije i veledrogerije čiji proizvodi imaju takozvanu Pozitivnu listu Zavoda za lekove, ostvaruju ogromne profite.

Samo u jednoj godini, vrednost ukupnog prometa lekova za takozvanu humanu upotrebu, iznosi blizu jedne milijarde evra! Procedura za nabavku lekova u Srbiji je takva da se izbegava postojanje konkurencije ponuđača, što za posledicu ima visoke cene, te su lekovi među najskupljim u Evropi. Državni kriminal je otišao toliko daleko da se čak i tender za lekove raspisuje po nazivu brenda u kom je često i naziv kompanije koja ga proizvodi, čime se eliminiše konkurencija.

Koliko je ovo vredan posao govori i podatak (reč je o zvaničnim informacijama), da ukupno šest proizvođača drži 70 odsto tržišta u Srbiji i nekim zagraničnim delovima regiona. Takođe, prema statističkim izveštajima, Srbija ima oko 4.000 privatnih i blizu 600 državnih apotekarskih ustanova.

I danas, kao pre četvrt veka, privatne apoteke su uvek "sumnjive" kad je u pitanju prodaja neregistrovanih lekova, među kojima su uvek veoma traženi preparati poput morfina namenjenog najtežim bolesnicima obolelim od karcinoma, antidepresiva ili antipsihotika, koje korisnici u nuždi uzimaju i na "crnom" tržištu (gde ih u poslednje vreme ima sve više). Kako uopšte teče legalna trgovina lekovima između proizvođača i nabavljača i okviru državnog monopola?

Republički zavod za zdravstveno osiguranje obezbeđuje novac za lekove, a apoteke ih nabavljaju bez tendera preko veledrogerija sa kojima imaju ugovore. Bolnice se snabdevaju prema posebnoj listi. I te lekove finansira Zavod. Svaki učesnik u ovom "lancu sreće" može milione da zaradi, samo mora da poštuje pravila. Da se zna koliko kome ide. A, to, naravno, određuje stranka na vlasti.

I danas, kao i pre četvrt veka, nema preciznog spiska pacijenata kojima su potrebni posebni neregistrovani lekovi, pa su širom otvorene mogućnosti ogromnih manipulacija, upotreba eksperimentalnih lekova i prodaja najskupljih lekova nabavljenih preko privatnih firmi.

Ovde nikako ne treba zanemariti ono što piše u Članu 79. Zakona o lekovima koji daje pravo Agenciji za lekove da "na zahtev zdravstvene ustanove odbori uvoz leka koji nema dozvolu stavljanja u promet a namenjen je lečenju određenih pacijenata…". Dakle, zvanično, neregistrovani lekovi stižu na naše tržište po posebnoj proceduri, a ko su "određeni pacijenti", to danas odlučuje ministar zdravlja Zlatibor Lončar i njegova "bela mafija" u srpskom zdravstvenom sistemu.

U poslednjih pet godina, Srbija je postala i jedna od tri najvažnije zemlje za međunarodni šverc lekova. Tome pogoduje "klima" koja vlada na domaćem farmaeustkom tržištu, gde se zapravo i ne zna tačno kolike su potrebe za neregistrovanim lekovima.

Takođe, ne postoje tačni i precizni podaci o broju ljudi kojima su ovi lekovi neophodni. Jasno je i zašto nema tih podataka. Naime, uređeno tržište donelo bi i državnom zdravstvenom sistemu znatno veće izdatke. A, građani Srbije ionako iz sopstvenog džepa plaćaju (pored obaveznog osiguranja) veliki novac i za registrovane i za neregistrovane lekove.

Ipak, činjenice govore da je Vučićeva državna mafija otvorila "koridore" za prolaz razne farmaceutske robe, pa tek ponegde, "padne" neki manji transport, što odmah dobije zapaženo mesto u medijima, kako bi se lažno prikazala borba protiv "nelegalnog prometa lekovima".

Tako su, na primer, carinski službenici su 26. novembra protekle, 2017. godine na punktu Merdare (granični prelaz sa Kosovom) zaplenili oko 5.000 raznih veterinarskih lekova. U slično vreme, na hrvatskom graničnom prelazu Bajakovo u jednom teretnom vozilu nađeno više od 50.000 komada takozvanih psihotropnih tableta…

Takvih vesti u 2017. godini bilo je svakog meseca. Ali, onaj veliki posao, krupne transporte, državne pošiljke u kojima uvek postoji "poseban kontigent" lekova (u skladu sa već pomenutim Članom 79. Zakona o lekovima), slobodan je i nekontrolisan.

Privatne veze i nabavka lekova od švercera, uzela je maha, pa se procenjuje da je samo u prošloj godini, preko 55 odsto pacijenata kupilo lek bez recepta "na ulici" (poređenja radi, taj procenat je pre deset godina, kad je stanje navodno bilo gore nego sada, iznosio 54,2 odsto).

Mada svaki lek osim ispitivanja mora da ima i dozvolu Agencije za lekove, koja odobrava i pakovanje leka i uputstvo za upotrebu, a takođe, svaki lek mora da sadrži ime, zatim zaštićeno ime, rok upotrebe, datum proizvodnje, serijski broj, ime proizvođača, Srbijom cirkuliše i do 30 odsto farmaceutskih proizvoda koji nemaju tri od osam ovde navedenih informacija.

Kupiti lek u privatnoj apoteci bez recepta, nije ništa manje rizično nego ga "nabaviti" od švrecera, dakle, izvan sistema. U Srbiji se izdavanje lekova bez recepta novčano kažnjava: do 8.700 evra za pravno lice, odnosno do 430 evra za fizičko lice. No, uprkos svim zaprećenim zakonskim kaznama, ne postoje podaci o tome da je neko i zaista kažnjen za nepoštovanje pomenutog propisa.

U većini privatnih apoteka, vlasnici zapošljavaju kadrove sa srednjom školom (petostruko više od broja diplomiranih farmaceuta, dakle, onih sa fakultetskom diplomom). Nije redak slučaj da vlasnik apoteke istovremeno bude i vlasnik pečenjare ili auto – perionice. Država koja zakonski tretira farmakologiju isto kao i svinjsko pečenje, ne može očekivati da joj visoko stručna osoba sedi u apoteci puno radno vreme. Međutim, vlastima to odgovara. Što manje struke, to više šverca lekova i manje kontrole.

Naravno, ovo su samo fragmenti jedne opasne kriminalne piramide, tako reći osinjeg gnezda u koje niko ne sme ni da pogleda. Vučićeva vlast je ušla u posao sa farmaceutskom mafijom misleći da će njome upravljati. A, dogodilo se ono što i prethodnim režimima: njegov režim služi farmaceutskoj mafiji! Istina, u toj "kohabiticiji", svi su na dobitku osim građana.

 

       Banditi sa Onkološkog instituta

Pišem vam naterana mukom, a sa nadom…Medicinska praksa koju sprovodi Onkološki institut u Beogradu je bazirana na kombinaciji poluznanja, arogancije, i bahatosti. Učinak za pacijenta je – nezamisliva okrutnost.

Od početka se sa pacijentima razgovara kao da su manje vredni, pa čak kao i sa ljudima koji ne mogu sve da shvate. Ni u jednom trenutku se ne objašnjava plan lečenja, ne zakazuju se naredni sastanci sa lekarima, nego se paušalno odredi dan kada pacijent može da vidi "konzilijum".

Pacijenti se onda kao stoka sabijaju u uzani hodnik gde satima čekaju na nemušti "konzilijum" okrutnih stručnjaka. Konzilijum počinje onda "igru dodavanja". Ne postoji odgovorni lekar, pacijent nikome "ne pripada", jer je odgovornost prosuta na sve članove koje više niko ne može da nađe. Dr. Matković, na primer, obećavši pomoć, odlazi na mesec dana odsustva. Ostali nisu bolji.

Predloženi tretman se drži u polutajnosti, nemarom ili namerno – možda čekajuci da pacijent izgubi bitku gde svako lečenje postaje besmisleno. Lečenje malignog melanoma, situacija koja je meni poznata, je enigmatično.

Imunoterapija koja je odobrena i preporučena za lečenje melanoma, nije dostupna svima na Onkološkom institutu. Odobrava se samo pacijentima čiji tumor, nema specifičnu genetsku abnormalnost.

Ukoliko mutacija postoji jedini dostupni lek je inhibitor tirozin kinase, u obliku tablete, a najefikasniji lek – imunoterapija postaje nedostupan. Uzgred, kalupe tumora za genetsku analizu je teško naći, vreme prolazi, pacijent ne prima nikakvu terapiju – jer u toku je pretraga arhiva kalupa koji se čuvaju u Centralnom zatvoru. Pacijent, bez lečenja, u međuvremena, propada iz dana u dan.

U privatnoj praksi imunoterapija jeste dostupna svima i bezuslovno, tako da je ukoliko je moguće platiti 8.000 evra za jednu infuziju imunoterapije – najefikasnijeg leka za melanom – lek postoji.

Pembrolizumab, PD-1 inhibitor, kao vrsta imunoterapije, je odobren za lečenje malignog melanoma.

Farmaceutska kompanija Merck obezbeđuje lek za Evropu. Lek postoji na Onkološkom insitutu, za neke pacijente.

Na koji način lek dospeva do privatnih onkoloških ordinacija? Da li su privatne organizacije kupile lek od kompanije Merck? Od Onkološkog instituta? Od koga i po kojoj ceni? Nekoliko scenarija je moguće.

Lečenje je uskraćeno dugogodišnjem lektoru lista Politika, sada u penziji, koji dva meseca čeka na lečenje na Onkološkom, dok je okrutni konzilijum ili na produženom odmoru, ili ravnodušno prisutan.

Nameću se dva zaključka – pojedini ljudski životi za konzilijum nemaju vrednosti i konzilijum mrzi svoj posao i nema obraza.

Dodatno, lekovi za imunoterapiju se, verovatno, preprodaju. Prateći tok novca, naučićemo pravu istinu o operacijama Onkološkog instituta i mreže privatnih ordinacija. Do tada će pojedincima biti uskraćena šansa za adekvatno lečenje.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

LEGALNO OTIMANJE DECE KAO VID SIGURNE ZARADE STRANIH INVESTICIONIH FONDOVA UZ SARADNJU I DRŽAVNH SLUŽBI SRBIJE!?

 

Promene zakonskih normi kojima će se omogućiti oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovo usvajanje od strane bogatijih stranaca finansira moćna norveška organizacija "Barnevernet" iza koje novčano stoje norveška vlada i jedan investicioni fond, koji deluje u okviru poslovne grupe "Bank of America".

Ciljevi ovog projekta su kako finansijska dobit, tako isto i popravljanje demografske slike u severnoj Evropi, gde se klasični bračni odnosi muškarca i žene već tretiraju kao stvar prošlosti.

Srpska vlast je nizom bilateralnih sporazuma pristala na ove promene i širom otvorila vrata trgovini našom decom.

 

                       Milan Malenović

 

Ideal srpskih zakonodavaca je da u kreiranju i kontroli unutarporodičnih odnosa dostignu skandinavske države, posebno Norvešku i Finsku. Neobavešteni turista u Oslu, na primer, može da doživi pravi horor, ako na put vodi maloletno dete. Dovoljno je da na aerodromu podvikne na svoje nestašno dete i da to primeti neko kome je upravo to dete zapalo za oko.

Nesrećnom roditelju će policija odmah oduzeti dete i to ne zato što policajci tako hoće, već jer zakon ne predviđa drugu opciju. Dete će posle kratkog boravka u nekom prihvatilištu biti predato hraniteljskoj porodici, a zatim na usvajanje, a novi roditelj, kako se već dešavalo, može da bude upravo osoba koja je prijavila navodno porodično nasilje.

Od ovog tretmana su izuzeti jedino državljani Sjedinjenih Američkih Država i to ne zbog nekog bilateralnog sporazuma, već jer ta zemlja koristi bukvalno sva sredstva kako bi zaštitila svoje državljane. Čak ni Rusija nije u stanju da korišćenjem pravnih sredstava zaštiti svoje građane u ovakvim slučajevima, priznaje Zaštitnik prava deteta u Ruskoj Federaciji, Pavel Astahov.

Na severu su posebno cenjena deca iz istočne Evrope, ali i sa Balkana i to prefencijalno iz zemalja koja još nisu u Evropskoj Uniji. U Švedskoj i Norveškoj je stvar prestiža imati usvojeno tamnokoso dete i po mogućnosti ono koje ima tamni ten.

O ovome je nedavno portalu „Global media" govorila koordinatorka organizacije "Ruske majke", Irina Bergset. Posebno su na udaru porodice iz Rusije i Srbije, tvrdi se u članku "HOROR! U Norveškoj a sada i u Srbiji razrađen sistem ODUZIMANJA DECE!" na pomenutom portalu.

Norveška je jedna od najbogatijih zemalja Evrope zahvaljujući prihodima od proizvodnje i prodaje nafte i gasa. Norveški sistem pomoći deci ("Barnevernet" ili samo "Barnevern", doslovno "zaštita deteta") predstavlja svojevrsnu državu u državi, a po medijskim izveštajima njegove odluke faktički ni sudovi ne mogu da ospore. Trećina godišnjeg državnog budžeta Kraljevine Norveške troši se za "Barnevernet" i smatra se da je čak tri odsto dece u ovoj zemlji obuhvaćeno nekim od njegovih programa.

Zahvaljujući skoro bajkovitim prihodima od nafte i gasa Norveška je stvorila moćne finansijske fondove koji finansiraju sprovođenje "Barneverneta" i u drugim zemljama. On se trenutno primenjuje u Švedskoj, Holandiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Finskoj, a stiže i u Srbiju. Čitav niz takozvanih nevladinih organizacija radi na implementaciji ovog sistema i kod nas.

O učincima ovakvog postupanja prema deci dovoljno je pomenuti slučaj masovnog ubice iz Norveške, Andersa Bering Brejvika, koji je 22. jula 2011. izveo masakr u omladinskom kampu na ostrvu Utoja.

Po rezultatima istraživanja nezavisnog novinara i urednika stranica na srpskom na "Global Mediji" Dušana Velkovskog, Brejvik je kao dete oduzet roditeljima i smešten u hraniteljsku porodicu u okviru "Barneverneta". Kako je način rada ovog sistema "zaštite" dece nepromenjen od 1992. do danas, skoro je izvesno da je i on tokom boravka u nekom od obaveznih omladinskih letnjih kampova bio žrtva masovnih orgija koje su se isto tako organizovale i na ostrvu Utoja. Ovo je bio traumatski doživljaj koji je kasnije poslužio kao okidač za stravičan zločin.

"Barnevernet" je samo maska ispod koje se krije klasična trgovina decom i to uz enormnu zaradu za one koji u tome učestvuju.

Irina Bregset, koordinatorka organizacije "Ruske majke", potvrdila je Velkovskom da stanovnici Norveške ne mogu da poprave demografske probleme na prirodan način, tačnije – oni to ne žele. Normalni odnosi između muškarca i žene tamo su već proglašeni za ostatke prošlosti.

Društvu koje je prekinulo veze sa tradicijama, prirodno, potrebni su netradicionalni načini razmnožavanja, a tome služi "Barnevernet" koji se od obične socijalne službe pretvorio u službu socijalnog inženjeringa.

Nizak natalitet zapadnoevropskih zemalja ranije se popravljao uvozom ukradenih beba iz slabije razvijenih zemalja, kao što je bila ondašnja Jugoslavija. Odgajanje odojčeta je, međutim, dosta zahtevnije od odgajanja deteta od pet ili šest godina, zbog čega su razmaženi bračni parovi iz Skandinavije i drugih zemalja počeli sve više da usvajaju stariju decu.

Važnu ulogu kod odabira dece igraju agenti na terenu, koji procenjuju koje će dete najviše odgovarati zahtevnoj klijenteli. Zanimljiv je, ali nikako nije i usamljen, slučaj psihologa Smilje Igić koja istovremeno radi i za ovdašnju ustanovu koja bi trebalo da štiti interese dece, a i strane organizacije koje se bavi usvajanjem dece.

Gospođa Igić je zaposlena u beogradskom Centru za socijalni rad Zvezdara gde je u najmanje jednom slučaju aktivno učestvovala u takozvanom obaveznom oduzimanju deteta po skandinavskom modelu (naš zakon ne predviđa obavezu policije i socijalnih službi da u svakom slučaju oduzmu dete porodici za koju još nije pravnosnažno utvrđeno da je kriva za zlostavljanje, ali se Igićeva ponaša kao da ta obaveza već postoji).

Osim što radi za Centar za socijalni rad na Zvezdari, Igićeva je, zajedno sa Dobrivojem Mladenovićem, na čelu beogradskog "Kriznog centra za muškarce", sa sedištem u Gospodar Jovanovoj ulici 39.

Njeno ime se, međutim, nalazi i na spisku kandidata za savetnika u zloglasnom norveškom Centru za prihvat i usvajanje dece iz drugih zemalja koji radi u okviru državnog sistema "Barnevernet".

Igićeva u Srbiji prima platu iz budžeta da bi oduzimala decu, a u Norveškoj bi da radi u programu prihvata dece oduzete roditeljima u Srbiji.

Usvajanje dece je postao izuzetno privlačan posao u finansijskom smislu. U okviru "Barneverneta" radi čitav niz dečijih prihvatilišta, kao i vaspitnih ustanova koje su u privatnom vlasništvu, ali njihov rad novčano pomaže norveška država. Hraniteljska porodica u Norveškoj dobija mesečno 3.000 evra po detetu, dok prihvatilište od države za jedno dete dobija 2.000 evra.

Deo sistema su privatni dečiji vrtići i škole, vaspitno-popravni centri, poliklinike, psihijatrijske ustanove i hraniteljske porodice. Najveći investitor u ovakve ustanove je londonski investicioni fond "Organa Capital" oji posluje u okviru grupe "Bank of America".

Svoje učešće u ovim poslovima fond javno reklamira ističući kako je prihod ne samo siguran, jer novac dolazi najvećim delom iz norveških državnih fondova, već i izuzetno visok. Sve se radi legalno i transparentno.

Jedno dete usvojeno u Srbiji i prebačeno u Norvešku košta oko 30.000 evra. Ruski istraživači, koji su ispitivali slučajeve ruske dece otete od roditelja u Norveškoj, otkrili su da u pojedinim slučajevima ovu sumu plaćaju agenti pomenutog investicionog fonda, a ne porodica koja dete usvaja.

Računica je jednostavna: norveška država za boravak tog deteta u nekoj od predškolskih ustanova u vlasništvu "Organa Capital"-a izdvaja mesečno do 2.000 evra na ime subvencija, dok usvojitelji (kao i svaki drugi roditelj) plaćaju oko 1.000 evra mesečno. Na ovaj način se svota plaćena za kupovinu deteta u Srbiji fondu vraća za najviše deset meseci, a sve ostalo je čista zarada.

Kada su u pitanju romska deca iz Srbije, način rada je dosta drugačiji. Kako je Velkovskom poverio jedan narodni poslanik iz ove etničke grupe, strane nevladine organizacije i državni fondovi godišnje izdvajaju milione evra za inkluziju Roma, odnosno za njihovo ravnopravno učešće u društvenom životu u Srbiji. Iz tog razloga ne bi politički izgledalo lepo kada bi se romskim parovima deca nasilno oduzimala, mada su upravo ona najugroženija kada je u pitanju nasilje u porodici ili zanemarivanje. Zbog toga je broj romske dece koje je od roditelja oduzeo neki Centar za socijalni rad gotovo zanemarljiv.

Umesto nasilnog oduzimanja po programu "Barneverneta" primenjuje se klasična trgovina koja se obavlja direktno sa roditeljima, bez učešća državnih organa sve do trenutka kada je potrebno obezbediti papirologiju za nesmetan izlazak deteta iz zemlje.

Kako su pokazala istraživanja, jedno ovako kupljeno dete košta u proseku 15.000 evra i to sa uračunatim troškovima njegovog legalnog prebacivanja i usvajanja u Norveškoj. Pošto su ovakva deca često posebno tražena iz razloga pomodarstva, usvojiteljima se zaračunava najmanje dvostruka suma, tako da agenti "Organa Capital"-a već tu imaju visoku zaradu.

Srbija mora da prihvati zakonska rešenja koja se primenjuju u skandinavskim zemljama, posebno ona koja ovdašnje centre za socijalni rad faktički stavljaju iznad suda, jer je Srbija jedno od tržišta koje trebaju da posluže za popravku demografske slike Evrope, ali i drugih bogatih zemalja sveta.

Kako je "Magazin Tabloid" već pisao, jedna od najvažniji organizacija-posrednika u poslovima "izvoza" naše dece u Izrael je "Atid Hayeladim" ( u pojedinim transkripciojama i "Atid Haieladim") sa kojom je naša Vlada već potpisala sporazum o saradnji . Saradnici "Global Medije" sa Bliskog Istoka tvrde kako je do skoro u Izraelu poslovalo dvadesetak organizacija za usvajanje dece, ali ih sada ima samo dve: pomenuta "Atid Hayeladim" i "Taf".

Veliki broj država je posle izveštavanja skandinavskih medija o ilegalnoj trgovini, koja se odvijala preko Izraela, organima oduzetih i deci koja su trebala da budu usvojena, zabranio poslovanje sa izraelskim firmama , što je uticalo i na to da se njihov broj svede na samo dve. "Taf" posluje skoro isključivo sa Rusijom, dok se "Atid Hayeladim" okrenuo uglavnom Rusiji, Srbiji, Kazahstanu i Ukrajini.

Vredi napomenuti da u Izraelu, drugačije nego u Skandinaviji, veću vrednost imaju plavooka i plavokosa deca bele puti, kakvih dosta može da se nađe upravo u pomenutim zemljama, a čije administracije, po pravilu, ne prave probleme, već su spremne na saradnju. Postoji čak i informacija kako izraelske vlasti ne dozvoljavaju uvoz usvojene dece iz bilo koje druge zemlje, osim iz pomenute četiri.

Rusija je zakonom zabranila da se deca preuzeta od njenih građana usvajaju od istopolnih parova i takav sporazum je sklopljen i sa Izraelom. Kako tvrde naše bliskoistočne kolege, Srbija nije pokazala interes za takvim jednim dogovorom.

Promena zakona koji bi i kod nas stvorili iste uslove za oduzimanje dece kao i drugde gde deluje "Barnevernet" je nešto što je naša vlast prihvatila i što se već sprovodi. Najvažnije zagovornice ovakvog regulisanja porodičnih odnosa (gde će država imati apsolutno sva prava i kontrolu nad decom) dolaze iz takozvanog lezbejsko – feminističkog lobija koji smatra kako je oslobađanje žene od majčinskih dužnosti glavni uslov uspostavljanja ravnopravnosti među polovima.

Potpredsednica Srpske napredne stranke Marija Obradović u ovom poduhvatu je jedan od glavnih činilaca, jer osim stranačke funkcije zauzima i mesto predsednice "Ženske parlamentarne mreže".

Iz pomenutog lezbejsko – feminističkog miljea potiče i aktuelna ministarka pravde Nela Kuburović, čiji je jedini posao da pripremi zakonska rešenja koja odgovaraju "investitorima" iz "Organa Capital"-a i drugih sličnih organizacija.

 

          A 1. Deca služe i kao donori organa!

Značajnu ulogu u pripremi domaće javnosti na predstojeće izmene zakona koje će omogućiti potpuno nesmetano oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovu prodaju klijentima "Barneverneta" ili "Organa Capital"-a igraju spin-majstori. Jedan od njih, koji se već dokazao u kampanji uvođenja obavezne vakcinacije, jeste Vladimir Cimerman, klasični plaćenik u marketingu koji ne radi za ideale, već isključivo za novac.

Cimerman, koji živi u Venizelesovoj ulici 6, sa svojom devojkom Jelenom i njenim bratom narkomanom za sebe tvrdi kako je jevrejskog porekla, ali to čini samo onda kada ga neko ospori. U tom slučaju on napade na sebe pokušava da predstavi kao anti-semitizam, a ta mu prevara često i polazi za rukom.

Tokom kampanje za uvođenje obavezne vakcinacije dece on je osnovao nekoliko grupa na društvenoj mreži Fejsbuk u kojima je učestvovao sa dvadesetak lažnih profila (koliko je imala i njegova devojka Jelena). U tim grupama su na najstrašniji način vređali dr Slađanu Velkov. Kada im nije pošlo za rukom da je ućutkaju na ovaj način, pribegli su slanju otvorenih pretnji, zbog čega su krivično gonjeni, a rad jedne od njihovih grupa na Fejsbuku je ograničen na dopisivanje samih članova, odnosno lažnih profila Vladimira i Jelene, dok je javnost isključena.

Na sajt Danijele Ružičić, koja je nezavisni ekonomski analitičar, Cimerman je uspeo da postavi pornografski sadržaj i time diskredituje autorku, zbog analiza u kojima kritikuje politiku navodnih stranih investicija. Ovaj hakerski upad je prošao nekažnjeno.

Izraelska kompanija "Atid Hayeladim" je i njega angažovala kako bi se srpska javnost ubedila kako usvajanje dece od strane stranaca, posebno Izraelaca, nije ništa loše uprkos javno iznetim sumnjama da ta deca služe i kao donori organa.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ODSUSTVO DRŽAVE SRBIJE NA KOSMETU, JEDAN OD GLAVNIH UZROK A PRODAJE SRPSKIH IMANJA I KUĆA NA TERITORIJI KiM!!?

 

„Opstanak i povratak interno raseljenih", tačnije prognanih Srba i nealbanaca sa Kosova i Metohije, jedan je od nekoliko osnovnih ciljeva takozvane „Srpske liste". Dok o tome govore redom njeni predstavnici, likovi im se gube u prašini koja se diže za kolonama Srba koje ćutke prolaze kraj njih napuštajući pokrajinu sa gorčinom u ustima i jasnim saznanjem da se tamo više nikada neće vratiti.

Da li je nešto više od demagogije politika koje su srpskoj vlasti puna usta i kako se odvija proces nestajanja Srba o kome srpski mediji godinama ćute, istraživao je Magazin Tabloid.

 

         

 

Naselje sa najbrojnijom i dominantnom srpskom populacijom do rata na Kosovu i Metohiji, bilo je Kosovo Polje u blizini Prištine. Sudbina i život Srba baš tu su utisnuli svoj, možda najsnažniji, pečat.

Od nekadašnjih preko 20.000 do 1999. godine, prema UNMIK-ovom popisu iz 2011. naselju prepolovio.

Ugljare i Bresje, sela uz samo naselje koja sa njim čine kompaktni prsten, naseljavalo je između dve do tri hiljade Srba. Do danas je veliki broj i njih prodao kuće i odselio se, više od polovine, iz Bresja bezmalo svi. Tendecija se nastavlja bez ikakvih realnih mogućnosti zastoja osim da Albanci u jednom trenutuku izgube interesovanje za kuće preostale na periferiji.

A, kakav bi bio život preostalih Srba već sada možemo u potpunosti da sagledamo. Deca se kreću slobodno tek svojom „ulicom" koja se proteže između nekoliko kuća u nizu. Ova deca više od bilo koje druge dece, vole da idu u školu jer ona je centralni i jedini događaj u njihovim životima. Ako zakasne, ili ne odu na časove a roditelji potvrde daje to zato što nije imao ko da ih doprati, opravdano je.

U školu, od koje su najudaljenije kuće na tek nešto višeod 300 metara, samo stariji razredi idu bez roditelja ali uvek u društvu svojih vršnjaka. Poražava normalnost sa kojom vam roditelji i deca to objašnjavaju činjenicom da se mlađi Albanci u grupama šetaju selom jer je mirnije od prenaseljenog Kosova Polja, ali sa sobom vode pse koje iz zabave ne retko huškaju na srpsku decu u prolazu.

Ako probate da se raspitate koliko je srpskih kuća tu još ostalo uslediće odgovor „ova kuća je prodata, i ova, i ova…". Prostor unutar naseljenog prstena između ova dva sela i Kosova Polja, počeo se popunjavati albanskim kućama pre desetak godina.

Danas liči na mravinjak, haotičnog i zbijenog rasporeda novosagrađenih stambenih jedinica, uglavnom privatnih kuća. Sa druge strane srpske kuće ne samo da niko ne renovira, već ne retko su u dvorištima sa zaraslim korovom, neokrečene. U njih se više ništa ne ulaže jer je izvesno da se tu neće još dugo ni živeti.

Predsednik Srbije se usudio da u septembru kaže kako danas Srba na Kosovu i Metohiji „nije manje nego što ih je bilo pre 3 ili 4 godine. Prvi put da nemamo dramatičan pad u broju Srba na KiM, da Srbi sa Kosova više ne prodaju svoja imanja", tačnije od kada su počeli pregovori u Briselu 2013.

Međutim to uopšte nije tačno tvrde ovdašnji Srbi koji znaju da je na prodaju gotovo sve. Još uvek ima onih koji ne žele da prodaju kuću i neće prodati sve dok budu mogli da opstanu ali nema nikoga ko nije ili ne bi prodao neku njivu. Na to ih uglavnom teraju teški uslovi života.

Jedino udruženje građana koje je imalo nameru da prati i pokuša da spreči ili makar uspori prodaju, registorvano je nakon rata 1999. godine pod nazivom „Udruženje Srba sa KiM koji nisu prodali svoja imanja". Osnivač i predsednik, Dragoljub Popović iz Gračanice potomak čuvene porodice sveštenika, učitelja, prosvetitelja… sada kroz smeh izgovara taj naziv.

„Stanje je tako katastrofalno da ono više ništa ne može da učini" kaže Popović koji za Magazin Tabloid govori kako se proces iseljavanja Srba odvijao proteklih godina.

Nije se prodavalo, osim nešto manje u okolnim selima iz kojih su Srbi proterani. I u ostalim delovima KiM se živelo teško, a da bi takav život olakšala i zadržala Srbe, država je prvih godina po okupaciji povećala plate na iznose od 200%. Bilo je zaposleno i po nekoliko članova jedne porodice a mnogi su primali i plate iz budžeta albanskih separatista koji su time želeli da uspostave svoj „državni aparat".

"…Vremenom su uspeli da uštede dovoljno da kupe neku nekretninu van Kosova i Metohije. Tada je to bilo ‘za ne daj Bože’, ako dođe do još nekog progona da porodica ima bar krov nad glavom.

Danas ne znam da li ima nekoga iz moje generacije, osim mene, ko nema nekretninu u centralnoj Srbiji" kaže Popović koga je netrpeljivost prema UNMIK i OEBS-ovoj misiji koštao gubitka posla i dela imanja. Nije pristao na uslov da im se prikloni kako bi mu to bilo vraćeno. Danas većini Srba sa kojima je mislio da će deliti svaku nevolju, gleda u leđa.

…Kad su već imali stanove i kuće povremeno su odlazili na kraće odmore, njihova deca su odrastala i već shvatala razliku u načinu života na Kosovu i u centralnoj Srbiji, roditelji ih tamo upisuju u školu „da dete ne živi u ovoj džungli".

Želeli su da bar svoju decu izvuku na vreme. Bilo je slučajeva da su roditelji na smenu boravili sa decom koja su tamo išla u školu, jedne nedelje otac, druge majka…Tako su putovali i dolazili ovde radi posla a koristili prvu priliku da odu odavde. Takve su već prozvali „vikend Srbima" i to su bili ljudi koji su živeli ne na Kosovu već od Kosova.

A da su trajno živeli u Beogradu ili nekom drugom gradu nikada ne bi mogli da budu na funkcijama na kojima su ovde gde navodno žive. Deca koja su se tamo školuju naravno steknu svoj krug prijatelja, posle srednje škole upisuju fakultete ili nađu sebi nekoga sa kim kasnije osnuju porodicu i oni se više nikada ne vraćaju.

A ne znam da li uopšte ima porodice koja nije po tom osnovu podeljena i da im deca ili neko od dece nije u Srbiji a roditelji na KiM. Uglavnom je tako u većini srpskih sredina južno od Ibra.

Kome je ostalo još 5 ili 10 godina do penzije zna da nema nikakve šanse da nađe državni posao ako ode odavde i on ostaje dok ne stekne pravo na penziju. Kad ode u penziju neko vreme bude tu ali onda mu je dosadno, sam je, deca i unučići su daleko i odlaze da ih obiđu.

Vreme je učinilo svoje, 18 generacija radnika je već steklo penziju. Tako počinju sve duže da ostaju tamo, prilagode se sredini pa se vremenom javi potreba za novcem, a znaju da više neće živeti ovde pa se i lakše odčuju na takav potez i tako raste broj onih koji prodaju. To se najbolje vidi po prevoznicima koji su putnike sa KiM prevozili do gradova u Srbiji. Nekada su dnevno išla dva ili tri autobusa a sada nema dovoljno putnika ni za kombi.

"…Nije toliki problem što odlaze koliko što na svoje mesto dovode Albance nama za prve komšije a oni nisu došli ovde da bi živeli sa nama, kao što nas u to uverava svako naselje na KiM u kome više nema Srba" objašnjava Popović sponatani niz okolnosti koji je ostavio teške posledice po demografsku sliku Srba na KiM.

Tome je prilično mnogo doprinela politika Vlade Srbije i njen raskorak u ciljevima sa kadrovima koji su trebali da ih ostvaruju.

„Vlada Srbije kao da je sve vreme radila kako bi Srbe oterala odavde. Oni koji su najviše dobili od države, otišli su među prvima, oni koji su najmanje dobili kako bi tu ostali, najduže su ostali. Sve enklave južno od Ibra Štrpce, Pomoravlje, Gračanica…Sve su to mesta u koja se vrlo malo ulagalo.

Recimo Novo Brdo je dobilo 50 puta manje para od Kosova Polja a Kosovo Polje danas ne postoji, dok Srbi tamo još uvek opstaju u selima i zaseocima, ali tu su koreni i oni se teško se kidaju" objašnjava Popović.

Grupisanost Srba bila je najveća upravo u Kosovskom Pomoravlju, ako izuzmemo sever pokrajine. Izvrsni hroničar ovog kraja, posebno prodaje srpskih imanja, S.K., pokrenuo je internet stranu „Prodajem kuću, izdajem zemlju" sagovornik je Magazina Tabloid na ovu temu.

Novo Brdo je u potpunosti marginalizovano kada je 60-tih ukinuto kao opština i pripojeno 47 kilometara udaljenoj Prištini iako je od Gnjilana udaljeno svega 20. Bez obzira što se tu nalazi rudnik sa najvećim procentom rude u celom Trepčinom kompleksu, ništa se od tih para nije vraćalo Novom Brdu dok su za radove u njemu dovedeni Albanci sa svih strana i kao „socijalno ugrožene porodice" zapošljavani i dodeljivani im stanovi u rudničkim kolonijama a Srbi prepušteni sebi okreću se zemljoradnji i stočarstvu.

Vrlo se malo ulagalo u infrastrukturu a put koji je spajao etnički čista srpska sela, nikada nije asfaltiran. Direktna autobuska linija za Gnjilane uvedena je tek osamdesetih godina.

Na drugoj strani put ka Kosovskoj Kamenici je asfaltiran pre petnaestak godina. A ceo taj prostor na trouglu Novo Brdo – Gnjilane – Kosovska Kamenica je naseljen isključivo srpskim stanovništvom. Zaključak nije teško izvesti, kaže S.K. za Magazin Tabloid.

Pro-albanska politika i nepostojanje brige o ugroženoj teritoriji destruktivno su uticali na prodaju zemlje zbog čega S.K. kaže da je „država koja nije svojom politikom prisutna na ovom prostoru, glavni generator prodaje imanja i kuća".

Sasvim izvesno najteže posledice državne pogubne politike ostale su nakon agresivnog prikrivanja nekih od najtežih zločina koji su se dogodili baš u ovom kraju poput čuvenog slučaja Martinović i to je mnogo veći uticaj imalo na raseljavanje nego besparica, slaže se i naš sagovornik koji dodaje da je svaka sledeća vlast samo dodavala na nevolji ovdašnjih Srba.

Tokom hronike koju je vodio na svojoj internet strani, naš sagovornik tvrdi da je „više od 50%, možda i čitavih 80-90% Srba bar nešto prodalo". U ogromnoj manjini su oni koji to nisu učinili. Od onih koji nisu prodali nisu svi "visokosvesni" tog čina, takvih je među njima vrlo malo već tu ima svega: od toga da je neka zabit u pitanju,često nerešeni porodični odnosi, davno raseljeni pa i ne znaju šta imaju ili nemaju para da dođu ili da plate geometra…Razloga ima svakakvih. Narod je osiromašen i materijalno i duhovno.

Stranica koja beleži prodaju imanja u ovom kraju i to proprati fotografijama, imala je za cilj da obelodanjivanjem izazove stid i zaustavi taj proces. I za ovaj kraj karakteristično je da Albanci imaju nekog među Srbima koji obavlja posao agenta i u tajnosti ugovara poslove prodaje od čega i sam ima određeni procenat.

Među Srbima na Kosovu i Metohiji preovladava mišljenje da su za početak prodaje srpske zemlje najodgovorniji kolonisti naseljeni za vreme Kraljevine Jugoslavije. S.K. kaže da je Novo Brdo planinski kraj i da ih tu nije bilo jer su mahom dobijali zemlju u ravničarskim predelima kao i da ta procena nije pogrešna ali državna politika prema njima svakako jeste.

Međutim, Popović napominje da je u tom slučaju neophodno sagledati šta je uzrok a šta je posledica.

Primera radi, kada pogledamo da je država forsirala Veljka Odalovića ili Radu Trajković, najočiglednije primere Srba koji su živeli od Kosova, a ne na Kosovu, čija su se deca školovala u najboljim školama u Srbiji ili inostranstvu pa puna para bahato živela i svoju nadmoć dokazivali nad ionako ugnjetavanim Srbima, šta je tu narod mogao da učini, šta da misli, kako da se oseća? O kakvom patriotizmu tu možemo da govorimo?

Čuvena „radio Korona" u Prištini krajem 90-tih osnovana je uz pomoć države, jedna za drugom ređale su se sve same četničke pesme po ceo dan, više bombi je „bačeno" iz te radio stanice nego što je NATO bacio tokom bombardovanja, ali posle rata, njen vlasnik Predrag Despotović je izbegao u Crnu Goru a onda se konvertovao javno rekavši: „Eee, nijesam ja Srbin no Crnogorac!"

Onda su osnovali Udruženje Crnogoraca Kosova i sa separatistima ostvarili zvanične odnose, kao sa zasebnom državom. Zato je njihovo Udruženje, koje je brojalo 5 – 6 članova, već tada nagrađeno od Albanaca iz Prištine sa milion i dvesta hiljada evra!

Inače, Predrag Despotović je rođen 1965. godine u Peći a 1996. godine je osnovao prvu privatnu radio stanicu na Kosovu i Metohiji, radio Koronu. Rad u medijima nastavlja 2013. kada ga je generalni direktor RTK, Mentor Šalja, imenovao za glavnog i odgovornog urednika Programa na "crnogorskom jeziku" te „državne televizije" albanskih separatista. Despotović je istovremeno i potpredsednik tzv. „Košarkaškog Saveza Kosova"!

Popović navodi da je ovakvo ponašanje krajnje licemerno jer većina njih i danas po nekom osnovu ostvaruje lična primanja iz budžeta republike Srbije. Država direktno finansira svoje prijatelje dok se srpska deca hrane SMS porukama i humanitarnom pomoću. Nije mali broj njih koji su zaposleni od vrtića preko škola do fakulteta pa nam preko svega takvi ljudi još vaspitavaju decu. Ali, takve bez ikakvog morala, bez poštenja, bez časti nameće srska vlast" kaže Popović i objašnjava korene ovog procesa i dodaje:

„…Još uvek čuvam dokument sa potpisom oca bivšeg direktora RTS-a Aleksandra Tijanića, takođe sa ovih prostora, visokog funkcionera komunističkog režima, koji je potpisao to rešenje za 37 srpskih porodica za izvršenje eksproprijacije i da se njihova imanja oduzmu i daju u to vreme albanskim kombinatima, u tadašnjoj Jugoslaviji ali su u njima od radnika do direktora bili zapošljavani Albanci.

Među tim srpskim porodicama nalazi se i ime mog oca kome su oduzete dve njive. Kasnije je sin tog čoveka koji je otimao srpsku zemlju, postavljen da upravlja državnom televizijom. Naravno da je to postao centar anti-srpske propagande odakle se nikada nije moglo čuti ništa o prodaji zemlji Albancima…"

Danas je stanje još i gore. Ne samo da se ne može čuti o ovom najpogubnijem problemu ni reč na nacionalnoj televiziji, već ne može ni u jednom drugom mediju već upravo suprotno. Javnost je bombardovana sve boljim uslovima života za koje je zaslužna „Srpska lista" Aleksandra Vučića.

Srbi sa Kosova i Metohije nemaju dilemu oko toga da li je „Srpska lista" pomogla ili odmogla svom narodu. Na centralnom Kosovu Briselski dijalog se uzima kao tačka konačnog sloma srpskog korpusa.

S.K. kaže da ona stiže tek da zakuje poslednji ekser na mrtvačkom kovčegu kosovskih Srba dok Popović navodi da je „…dolaskom ‘Srpske liste’ taj proces samo nastavljen, s tim što je dignut na kvadrat.

Ako se do tada selilo pet srpskih porodica u određenom vremenskom periodu, od tada ih se seli 25 za isto vreme. Narod je samo još jasnije video šta se sprema i da mogu da dožive sudbinu Srba u Albaniji. Naravno, to su shvatili i Albanci pa sada Srbe ucenjuju i ako su nekada plaćali basnoslovne cene za srpska imanja sada su one mnogo niže od realnih.

U Gračanici Srbi prodaju zemlju za 300 evra po aru, a do pre nekoliko godina plaćali sui pet hiljada evra najmanje a često su sume bile i petocifrene ili šestocifrene. Oni koji su do danas ostali i nisu želeli da prodaju, sada od prodaje ne mogu da pokrenu posao ili bilo šta slično. Tek obezbede sebi najosnovnije, krov nad glavom…"

Primer žrtve katastrofalne državne politike prema Srbima koji ne žele da napuste KiM svakako je Marko Stojiljković iz Klokota koji kaže: "…Živeo sam bez zaposlenja, od minimalca i dečijeg dodatka. Četiri godine su mi obećavali posao, biće, biće…Kad god odem uvek je odgovor ‘nema posla’. Kažu, glasaj za koga hoćeš, za tebe posla nema. Ako ti neko ponudi, slobodno prihvati".

Po onome što ja znam, svako ko je živeo u teškim socijalnim uslovima imao je pravo na neku naknadu, socijalnu pomoć, za mene ničega nije bilo". Moja majka je imala 80 godina ali ni ona nije mogla da ostvari nikakvu finansijsku pomoć. Ja znam kako mi je bilo kad ona leži bolesna na postelji i traži mi mleko ili jogurt a ja nemam da odem da kupim. E, tome je morao da dođe kraj…

Dok su oni koje nazivaju „predstavnicima Srba" sa porodicama živeli u Vranjskoj Banji posle 1999., ja sam sa dvoje maloletne dece od 4 i 5 godina, živeo na kraju Klokota prema albanskom delu. Tada je ovde bilo još možda 15 dece sa mojom…Kada je trebalo, ja se nisam selio a sada kada ne treba ja moram da se selim…"

Stojiljković navodi da je razlog njegovog odlaska nemogućnost da se živi u Klokotu u situaciji koja je nastala nakon imenovanja člana „Srpske liste" i SNS-a, Srećka Spasića, na čelno mesto te opštine po sistemu separatista.

Do tada u ovom kraju nije bilo pojave iseljavanja Srba. Čak šta više ono što je do tada bilo uobičajeno poput gradske vode i ulične rasvete prestalo je da postoji ili potpuno izbačeno iz funkcije. Dva puta je iz Jagodine u koju se odselio, dolazio u rodni Klokot da glasa na separatističkim izborima iz ogromne želje da smeni dotadašnjeg gradonačelnika Srećka Spasića („Čak mi je pretio da ću videti da li ću i dete moći da zaposlim u Jagodini!").

Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić , shvatio je pred izbore da je poraz Spasićevih izvestan, i hitno je intervenisao, pa se samo tri dana pred albanske izbore, oktobra meseca, sreo sa sa oponentom Srpske liste, Božidarom Dejanovićem i privoleo ga da im se pridruži sve to kroz floskulu o „jedinstvu Srba" na KiM. Odmah nakon toga Spasići su izgubili svaku podršku Vlade Srbije.

„Spasić bi izgubio katastrofalnim rezultatom još u prvom krugu ali ga je podržalo 350 do 400 Albanaca. E tu se vidi ko je ‘Srpska lista’ a ko smo mi koje su nazivali albanskim lobistima samo zato što nismo hteli u njihov tabor" kaže Stojiljković.

Dejanović je pretio da ozbiljno ugrozi Spasiće koji su u narodu postali omraženi zbog svoje bahatosti što mu je bio najjači argument pored poverenja koje uživa kod svojih sugrađana zbog čega su ga mnogi veoma rado podržali i pridružili mu se da je morao na kraju i Đurić da interveniše.

Ipak, prema saznanjima Magazina Tabloid, uz Dejanovića se našla i postavka nekadašnje lokalne vlasti do 2010. godine iz redova DS-a, kao i nekoliko ljudi iskrenih namera da zaustave pošast koja ih je snašla.

Međutim, nakon sastanka sa Đurićem, ova grupa ljudi je preko nekoliko novozaposlenih dovedena u poslovnu vezu sa „gradonačelnikom" Štrpca Bratislavom Nikolićem i Daliborom Jevtićem, takozvanim „ministrom" u separatističkj postavci a koji su upravo bili zaleđina i Spasiću kao i dugim predstavnicima „Srpske liste" na lokalu.

Jedan sloj Srba koji je verovao da oni koji znaju sa kakvom se nesrećom bore, neće moći da stupe u te iste redove. Čudna poslovno – politička koalicija na lokalu već izaziva razočarenje u narodu.

Mada se ne može reći da je entuzijazam izgubljen. „…Odlučiti da odeš da je nešto najteže, ne znam da li ima nešto teže od toga. Ženi i deci sam nedelju dana pre toga rekao da odu. Ako ja patim, da makar oni ne pate.

Ja sam sa društvom natovario u šleper stvari koje smo imali i krenuo sam" kaže Stojiljković i nastavlja priču: „…Nisam prodao kuću. Spasići su pali i ja verujem da će taj narod da ostane tamo. Ako Bog da nadam se da ću i ja da se vratim" uveren je Stojiljković kome je još jednom obećano zaposlenje.

No bez obzira na ma kakav ishod u Klokotu koga naseljava oko 3.000 Srba, ostatak Kosova i Metohije ni u najavi nije doživeo slične „promene". Još strašnije je da do njih više nikome kao da nije ni stalo.

Autor: Ivan Maksimović – dopisnik magazina “Tablod” iz Kosovske Mitrovice

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MALA VRATA VELIKE BEZOBRAŠTINE: LEGALIZOVANJE IZVITOPERENOSTI I MODERNO RAZBIJANJE PORODICE U SRBIJI!!!

 

Srbija svake godine gubi 40.000 stanovnika, ali se aktuelna vlast zalaže da se naša deca što je moguće masovnije prodaju strancima i to ne samo da bi bila usvojena, već i da bi poslužila kao donatori organa.

Zakonska rešenja koja su nam nametnuli stranci već postoje, a u toku je potpisivanje odgovarajućih ugovora sa firmama koja trguju decom. Pre nego što izvezemo decu, ona moraju da budu vaspitana u skladu sa trenutnom tendencijom u Evropskoj Uniji da se izbrišu razlike među polovima i da se propagira pedofilija.

 

                  Milan Malenović

 

Zakon o rodnoj ravnopravnosti je napisan, ali nije predat Skupštini 2017. godine, što ne znači da neće biti usvojen ove ili neke od narednih godina.

U članu 61. stav 10 ovaj nacrt predviđa kaznu od milion i po dinara za prosvetne ustanove koje ne obezbede upotrebu rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavnom materijalu. Ono što se ovde naziva „rodno osetljivim jezikom"  u suštini je završna faza ispiranja mozgova i pripreme Srbije da uđe u klub zombiranih nacija.

Rod nije isto što i pol, jer polova ima samo dva (muški i ženski koji imaju različite hromozomske parove), dok rodova može da bude koliko ko hoće.

Već sada Fejsbuk nudi 71 rodnu opciju svakom svom korisniku. Na internetu je postao legendaran govor Štefana Kenigera, nemačkog poslanika sa izborne liste „Alternativa za Nemačku", koji je svoje obraćanje sa govornice skupštine započeo pozdravom u trajanju od preko tri minuta i to sledećim rečima: „…Drage dame, draga gospodo, dragi homoseksualci, drage lezbejke, dragi androgini, dragi bi-rodni, dragi rodno-varijantni, dragi rodno-kvirevi…" Uspeo je da nabroji preko 60 rodova  izvrćući ruglu politiku "rodne ravnopravnosti" koja se godinama primenjuje u Nemačkoj i ostatku Evropske Unije.

U proleće 2013. godine, Sindikat nastavnika i pedagoga Francuske je otvoreno podržao gej-revoluciju vlade i glasao za ukidanje izraza „dečak i devojčica" u svim školama Francuske.

Radi se o tome da, pobedivši u Francuskoj, zastupnici gender ideologije neprihvatljiv traže apsolutnu „slobodu" u izboru roda za svako dete po rođenju. Pri tome „devojčice" i „dečake" nisu samo ukinuli u Francuskoj, već su prirodni pol praktično isključili iz spiska, upravo onako kako predlaže „rodni izbor".

Rodna ravnopravnost, kako je zamišljena u izopačenim umovima Evropske Unije, počinje naizgled benignim brisanjem razlika između polova koja kreće još u predškolskim ustanovama.

Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je na čekanju, zabranjuje „rodnu diskriminaciju" pod kojom se podrazumeva i „javno zagovaranje, podržavanje…rodnih stereotipa" (čl. 9. st. 3) i zalaže se za menjanje „rodnih obrazaca koji počivaju na stereotipima" (čl. 11, st. 2), odnosno za „eliminisanje rodnih stereotipa" (čl. 22, st. 4/3). Posebno se od prosvetnih vlasti i obrazovnih ustanova, kao i od institucija kulture, traži „dekonstrukcija rodnih stereotipa" (čl. 35, st. 2; čl. 36, st. 4/1).

Prvi korak ka tome je prestanak podele dece na „dečake" i „devojčice" čak i u jezičkom smislu. Nedavno se i u Srbiji pojavila knjiga „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE: o rodnim zamkama i teškoćama u svakodnevnom životu" autora Kristine Henkel i Mari Tomičić, koju je sa švedskog prevela Svetlana Tot, a ilustrovala Marina Milanović (naslov u originalu: "Ge ditt barn 100 möjligheter Istället för 2").

Radi se o obavezujućem priručniku kako decu treba vaspitavati da bi jednog dana bili polno neopredeljene ličnosti. Zbog toga se deci ne smemo obraćati ističući njihov pol (nema više "bate" i "seke", svi su samo "dete"), ali se izbegava i korišćenje izraza kao što su "majka" i "otac", već se umesto toga govori uopšteno "roditelj".

Razlog za to je što samo "stereotipni" par (muškarac i žena) mogu da budu roditelji u pravom smislu te reči (otac i majka), dok rodno izmišljeni parovi, kojima će biti dozvoljeno usvajanje dece, ne mogu uvek da odrede ko je u ulozi muškarca, a ko žene, pa se osećaju diskriminasanim.

Pomenuti "priručnik" na strani 53 insistira na tome da se deca tokom boravka u vrtiću ili školi ne dele po polovima, odnosno da se ukinu tipične igre za devojčice i dečake. Ubuduće će i dečaci preskakati lastiš i češljati svoje Barbike, a devojčice će se deliti na "kauboje" i "indijance" ili igrati fudbal u školskom dvorištu.

Šira javnost je za Kristinu Henkel čula 2009. godine, kada je podržala odluku jednog švedskog para da pol svog dvogodišnjeg deteta sakrije od okoline i da ga odgaja na "rodno neutralan" način. Par je to opravdao tvrdnjom da je „nametanje pola detetu okrutno, jer ga time društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet". Ovakvu bizarnu odluku Henkelova je podržala rečima da bi „to moglo da učini dete jačim".

O čemu se tačno radi kod ovog „novog načina vaspitanja" lako se i brzo otkriva, jer to ni sami autori pomenute knjige ne žele da sakriju. Roditelji i vaspitači se uče da decu organizuju na „netradicionalni" način da bi se igrala.

Kako je uočeno da se u svim kulturama dečaci okupljaju u veće grupe i igraju specifične igre, to „priručnik" preporučuje da im se omogući samo igranje u manjim grupama, po mogućnosti u parovima i to igara koje su tradicionalno smatrane „ženskim".

Kod devojčica je obrnuto: njih treba animirati da se igraju u većim grupama. Dakle, deci ne treba prepuštati da sama odlučuju sa kim i šta će se igrati. Kod otkrivanja i istraživanja seksualnosti, stvar je potpuno drugačija.

Na strani 188 srpske verzije pomenute knjige piše: „…Deca imaju pravo na svoju seksualnost i na to da je iskazuju bez osećaja stida ili krivice ". Zbog toga decu treba ne samo podržavati kada pipkaju svoje polne organe, već ih treba i učiti kako je to deo njihovog tela i da ona potpuno samostalno odlučuju ko sme i na koji način da ih dodirne (strana 190). Dakle, trogodišnje dete ne može samo da bira sa kim i koju igru će igrati, ali je dovoljno zrelo da odluči kome i u koju svrhu će dati svoj polni organ!?!

Da ne bi bilo nikakve zabune kakvu opciju u seksualnim odnosima zastupaju autori, vidi se iz samog obrazloženja zašto dečaku ne treba dozvoljavati da poljubi devojčicu: time se, tvrde autorke na strani 112, iskazuje navodno "pogrešno" očekivanje da će se deca razviti u heteroseksualne individue!?! Decu treba učiti da „dečaci mogu biti zaljubljeni u dečake, a devojčice u devojčice" (strana 113 i 163), kao i da postoje „porodice duginih boja" sa „dve mame" i „dvojicom očeva" (strane 198-199).

Onaj ko pomisli kako su ovo samo preporuke, grdno se vara. Radi se o obavezujućem novom ustrojstvu porodice i porodičnih odnosa čije će sprovođenje da nadgleda država. Pod plaštom liberalizacije razvija se klasični fašizam u kome vlast određuje šta je dobro za narod, dok je individualizacija moguća jedino u okviru onoga što je od koristi za samu državu.

To se vidi iz čitavog seta zakona koji su usvojeni, a koji dopunjuju Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Kada se pogleda ko sve stoji iza pomenutih zakona, gubi se i poslednji trag sumnje kako je sve samo puka slučajnost.

Na vrhu piramide zakona kojima se uvodi obavezno društveno uređenje duginih boja u kome je heteroseksualnost pre nepoželjni izuzetak nego uobičajeno pravilo, nalazi se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, iza koga stoji takozvana nevladina organizacija klasičnog fašističkog profila „Autonomni ženski centar".

AŽC je prijavljen na adresi Tiršova 5 a, a na čelu mu je Slobodanka Macanović. Ono što je neuobičajeno jeste da ovo udruženje građana ima svega dvadesetak zaposlenih, ali prosečni godišnji budžet od preko pola miliona evra.

Tačnije, AŽC je 2013. prijavio prihod od 80.250.000 dinara, sledeće godine 78.233.000 dinara, 2015, je imao 61.182.000 dinara na raspolaganju, a 2016. godine 62.877.000 dinara. Skoro sav novac potiče iz donacija zvaničnih američkih institucija (kao što je USAID), iz budžeta Republike Srbije i nekih drugih država (iako se radi o takozvanoj nevladinoj organizacija), a najviše para dolazi od Džordža Soroša i nekog od njegovih „Otvorenih društava".

Ova samozvana nevladina organizacija se otvoreno hvali kako je ne samo napisala aktuelni Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, već i da je jedina merodavna instanca za njegovo tumačenje. Po prepoznatljivoj fašističkoj mustri „ko nije sa nama, taj je naš neprijatelj", neistomišljenike žigoše kao „zatucane", „klero-fašiste", "ultra-nacionaliste" i slično.

Ovo saznanje je veoma značajno, kako bi se razumelo šta zaista stoji iza oduzimanja dece kao u slučaju Trkulja ili Mile Alečković, koji su poslednjih nedelja 2017. uzbudili javnost, iako su to samo medijski najuočljiviji vrhovi ledenog brega.

Po zakonskom rešenju koje je progurao AŽC, Centri za socijalni rad imaju skoro božanska ovlašćenja  kada je u pitanju oduzimanje dece od bioloških roditelja.

U slučaju Trkulja bila je dovoljna anonimna prijava, pa da šestogodišnja devojčica nasilno i bez ikakvog sudskog rešenja bude oduzeta od roditelja za koje je kasnijim veštačenjem utvrđeno da su psihički potpuno zdravi i da dete nikada nije bilo zlostavljano. Uprkos tome, devojčica se od 18. novembra nalazi u prihvatilištu.

Dovoljna je, dakle, samo sumnja da je počinjeno porodično nasilje, pa da porodice budu nasilno razbijene, a deca smeštena u prihvatilišta, a kasnije data na usvajanje.

Dr Vladimir Dimitrijević, upoređujući više ovakvih slučajeva nasilnog i nepotrebnog oduzimanja dece od bioloških roditelja, zaključuje sledeće: „…Ideal Novog svetskog poretka je hraniteljska – ugovorna, a ne rođena porodica.

U biološkoj porodici, odnosi između roditelja i dece nisu formalizovani, a pristup kontrolnih organa ograničen je na neke neuobičajene situacije. U ugovornoj (hraniteljskoj) porodici, gde je dete smešteno na osnovu potpisanog sporazuma, svi odnosi su pravno regulisani, a prisustvo kontrolnih organa se od početka podrazumeva.

Što veći bude broj dece koja su iz bioloških premeštena u ugovorne (hraniteljske) porodice, utoliko će ‘transparentniji’ postati porodični odnosi u celini. Biološkim porodicama će – ukoliko se već od njih ne može u potpunosti izbaviti – takođe biti nametnute ugovorne forme, na primer, sporazum između roditelja i kontrolnih organa (takozvani socijalni patronat), u kojem se utvrđuju parametri života deteta unutar porodice."

Tri Haške konvencije o deci ozakonile su činjenicu da deca ne pripadaju roditeljima, već postaju vlasništvo zemlje u kojoj su boravila poslednja tri meseca, pritom, bez prava napuštanja te teritorije. Pojam „roditeljskih prava" u Evropi je ukinut još 1980. godine i zamenjen „pravom starateljstva", koje se može prenositi sa jednog građanina na drugog.

U Švajcarskoj su objavljeni dokumenti koji svedoče, da je u 2012. godini 30.000 dece oduzeto iz tradicionalnih porodica i da su predata u istopolne porodice. Na Zapadu je stvoreno pravo tržište dece koje se za velike pare prvo predaju u hraniteljske porodice, a zatim daju na usvajanje. O ovome je svedočio na italijanskoj televiziji i jedan sudija iz Bolonje, koji je rekao da je u Italiji (kao i u ostaloj Evropi) oformljeno i funkcioniše privatno tržište starateljstva. Nešto kao „berza dece".

Kod oduzimanja dece od hraniteljske porodice nije potrebna čak ni naznaka nekakvog nasilja, nije potreban apsolutno nikakav razlog, kao što pokazuje slučaj Mile Alečković, univerzitetskog profesora koja, između ostalih, predaje i psihologiju ličnosti i psihologiju učenja, odnosno daleko je bolje obrazovana od svih osam osoba zajedno, koje su krajem decembra došle da joj uzmu devojčicu koju je primila kao hraniteljka.

„Nedostatak" prof. dr Mile Alečković i njenog supruga, Iva Bataja, jeste to što su poznati kao osobe koje podržavaju takozvane klasične porodične vrednosti u kojima dete nena dve majke ili dvojicu očeva. Osim toga, oduzimajući dete hraniteljima koji su univerzitetski profesori i stručnjaci za odgajanje dece, centri za socijalni rad ostalim „ugovornim" roditeljima, od kojih veliki broj nema ni završenu srednju školu, šalje jasnu poruku da paze kako vaspitavaju poverenu im decu.

Deca koja se prvo oduzmu biološkim roditeljima, a zatim i hraniteljskoj porodici, na kraju završavaju na „berzi dece", odnosno bivaju prodata platežno sposobnim osobama iz inostranstva koja često ne razmišljaju o klasičnom usvajanju. Preciznije rečeno, kako tvrdi slobodni novinar istraživač Dušan Velkovski, deca iz Srbije se u inostranstvu prodaju u komadu, ali i u delovima.

Članak u uglednom Švedskom listu Aftonbladet pod naslovom "Naši sinovi su ubijeni zbog organa" dovodi u vezu vrlo teške optužbe za trgovinu organa od strane Izraela sa hapšenjem američkog Jevrejina osumnjičenog za masovnu trgovinu ljudskim organima, tvrdi Velkovski.

Članak je opremljen fotografijom mrtvog Palestinca sa šavovima na telu, nesumnjivo nastalima tokom autopsije, kao i fotografijama mladih koji bacaju kamenje i fotografijom Jevrejina Levia Icaka Rozenbauma iz Njujorka, koga je FBI uhapsio u leto prošle godine i optužio za pokušaj kupovine bubrega od jednog Izraelca i prodaju neimenovanom Amerikancu za 160.000 dolara.

Prema Damaskus Univerzitetu, izraelske vlasti potpuno rutinski uzimaju organe od Palestinaca, a zatim ih prodaju na crnom tržištu za upotrebu u transplantaciji organa. Jedan izveštaj BBC-a je otkrio da je Izrael po glavi stanovnika najveći primalac organa za presađivanje u svetu, ali i zemlja sa najmanjim brojem donatora. Izraelski sistem zdravstvene zaštite godinama subvencioniše i do 80.000 dolara primaoce organa kako bi putovali u inostranstvo na transplantacije.

Autor pomenutog članka u švedskim novinama, Donald Bostrom, priču o ubijanju Palestinaca, a sve radi šverca organa, temelji na iskazima Palestinaca sa Zapadne obale i Gaze, ali prenosi i izjavu izraelskog vojnog portparola da se nad Palestincima ubijenim u sukobima s izraelskom vojskom autopsija zaista izvodi potpuno rutinski. U tekstu se takođe spominje nedostatak organa za transplantacije u Izraelu i vladina kampanja da se građani uključe u doniranje. "U vreme te kampanje, mladi Palestinci nestajali su i u svoja sela vraćani pet dana kasnije, mrtvi i s rezovima po čitavom telu", napisao je Bostrom u ovom izveštaju.

Ne treba zaboraviti ni kako je prodaja organa izvađenih Srbima u takozvanoj "Žutoj kući" u Albaniji išla upravo preko Izraela.

Srbija godišnje gubi 40.000 stanovnika, odnosno toliko ljudi više umre ili se iseli iz zemlje u odnosu na novorođene ili doseljene. Uprkos tome, aktuelna srpska vlast je odlučila da našu decu prodaje i to nikom drugom nego – Izraelcima.

Početkom septembra 2016. u Vladu Srbije su došli najviši predstavnici izraelske fondacije „Atid Haieladim" koji su doneli kompletnu neophodnu dokumentaciju za usvajanje dece, tražeći da se potpiše sporazum kojim bi im ubuduće bilo omogućeno pravo prvenstva kod odabira dece.

Razgovor su započeli rečima: „…Već danas, za ovim stolom, možemo stvoriti ozbiljnu sreću za sedmoro dece. Imamo spremne porodice koje u pogledu usvajanja zadovoljavaju sve svetske kriterijume." Valjalo je još samo da se proveri da li se slažu krvne grupe, kao i da se dogovori cena.

Generalno, Izraelci su imali samo jedan uslov: da deca nisu mlađa od 14 meseci, niti starija od tri godine. Vladimir Beno, predstavnik Fondacije, tom prilikom je srpskim medijima preneo kako se sa decom postupa u skladu sa Haškim konvencijama, odnosno onim sporazumima koji predviđaju da pravo starateljstva zamenjuje pravo roditelja i da su deca podložna zakonodavstvu zemlje u kojoj borave poslednja tri meseca, tako da po isteku tog roka srpske vlasti nemaju nikakve ingerencije nad izvezenom decom, niti više mogu da ih zaštite.

 

      A 1. Prodaja na "berzi dece"

Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja, kao razlog da se dete oduzme biološkim roditeljima predviđa i zanemarivanje, a to se dešava, kako tumače u "Autonomnom ženskom centru", i kada roditelji odbiju da dete vakcinišu vakcinama čiju bezbednost ne garantuje ni sam proizvođač.

Prinudno oduzimanje dece od bioloških roditelja tako se otkriva kao glavni cilj zakona o obaveznoj vakcinaciji. Dr Jovana Stojković, koja sebe ne smatra protivnicom vakcine, već borcem za prava roditelja da samostalno odlučuje kom riziku će izložiti sebe i svoje maloletno dete, iznosi podatke instituta "Batut" da je od 1984., kada je počela vakcinacija sa drugom dozom protiv malih boginja, pa do 2016. u Srbiji zabeleženo 104.620 slučajeva ove bolesti i da tada niko nije histerisao kako je nastupila epidemija, kao što je slučaj u 2017. zbog nekoliko stotina slučajeva oboljenja. Dr Stojkovićeva takođe upozorava da roditelji moraju da budu poučeni kako vakcina nema doživotno dejstvo, ali da neminovno dovodi do smanjenja imunološke odbrane koju autonomno stvara svaki organizam, što može posebno opasno da bude kod trudnica koje ne samo da smanjuju sopstveni, već i imunitet svog deteta.

Međutim, roditelji koji odbiju da vakcinišu svoje dete rizikuju da im ono bude oduzeto i prodato na "berzi dece". I u ovom slučaju je primetna težnja države da se nametne kao staratelj sve dece i da potpuno zameni biološke roditelje.

 

     A 2. "Oficirke" i "redarke"

Kada bude konačno usvojen novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti, vršilica neće biti samo obična poljoprivredna mašina, već obavezni ženski oblik imenice „vršilac", na primer u izrazu „vršilica funkcije". „Oficirka" neće više biti vrsta čizme, već ženski rod imenice „oficir", a dobićemo i reči kao što su: „školska redarka", „davačica krvi", „vlastodržačica", „drvosečica", „mašinovođica"… Kako sve imenice moraju da imaju i muški i ženski rod, muška prostitutka će se, isto kao i u modernom hrvatskom, zvati "prostitutak".

Nadzor nad ovim nasiljem nad jezikom vrši američka „nevladina organizacija" NALED (čija je predsednica Upravnog odbora dugo vremena bila sadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić), koja u svojoj „Sivoj knjizi" pomno beleži šta je naša Vlada ispunila, a šta još nije.

Reformu u obrazovanju (preciznije, uvođenje seksualnog vaspitanja), prema rečima Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacija Ministarstva prosvete RS, pomaže „Incest trauma centar" koja sebe naziva „ženskom nevladinom organizacijom" koja se bavi „zaštitom od nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja", kao i „psihološkom podrškom deci i ženama koji su preživeli seksualno nasilje".

Uticaj ovog ženskog „nevladinog" društva na državne organe je značajan, obzirom da je, prema podacima sa sajta Centra, njihove „edukativne programe" prošlo 8.874 zaposlenih u 832 državne i „nevladine" organizacije.

Na sajtu „Labrisa" (organizacije koja se, navodno, bori protiv diskriminacije, ali okuplja samo žene) može se pročitati obećanje Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja koje je potpisao prof. dr Zoran Avramović, u kome se Zavod obavezuje da će pristupiti izradi predloga podzakonskih akata koji će bliže definisati plan udžbenika , a kao odgovor na pritužbe labristkinja na „diskriminatorne sadržaje koji se odnose na seksualnu orijentaciju i rodni identitet". Zakon nam, očigledno, nije potreban, dovoljna je tužbalica „Labrisa".

„Labris" je direktno na platnom spisku USAID-a koji je, po sopstvenim priznanjima, u periodu od 2001. do 2016. u Srbiju uložio 747 miliona dolara. Najveći donator ove „nevladine" organizacije je američka administracija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ЕКСПЕРИМЕНТИ НАД ЉУДИМА ПО СРПСКИМ ЗАКОНИМА А У СЛУЖБИ ЗАПАДА И ФАРМАЦЕУТСКЕ МАФИЈЕ!!?

 

Криминална и неморална власт у Србији је нашла још један извор прихода. Као заморци над којима се врше експерименти за потребе страних обавештајних служби и фармако-мафије, али и разних терористичких организација продају се не само одрасли већ и деца.

Иако ухваћене на делу, стране и домаће компаније које су прикупљале податке о родитељима и деци, како би могле да одаберу најповољнију жртву, ни на који начин нису санкционисане. Ова трговина људима је омогућена на првом месту намерно недореченим Законом о спречавању насиља у породици.

 

 

                Милан Маленовић

 

Операцију испитивања средстава за контролу ума, названом „Пројекат МК Ултра", ЦИА је покренула 1953. године, делимично обуставила 1967, а званично потпуно прекинула 1973. године.

Међутим, током саслушања пред одбором америчког сената 1977. један од учесника је под заклетвом изјавио како је пројекат настављен, али под дугим именом. „МК Ултра" је и сама била наставак сличних операција („Артичока" и „Блуебирд"), започетих у САД одмах после Другог светског рата у сарадњи са заробљеним нацистичким лекарима, који су сличне експерименте под надзором СС-а раније спроводили над логорашима, тако да је поменута изјава о наставку, али под другим именом, сасвим кредибилна.

Комбинацијом различитих средстава (као што су хипноза, опојних дрога, као на пример ЛСД, и психоактивних лекова) ЦИА је желела да утврди како је могуће неког човека натерати да ради ствари против своје воље, па чак и супротно основним инстиктима. Важно је напоменути да је ЦИА била само координатор и супервизор целе операције, која се финансирала из тајних фондова ове агенције, а да су извођачи биле клинике и друге здравствене установе у Сједињеним Америчким Државама и иностранству.

Различитим изменама закона у последње две године Србија се прикључила овом експерименту, а да грађанима нико то није ни саопштио. Интересантно је да носилац пројекта није струка, па чак ни Министарство здравља, већ различите „невладине" организације и Министарство правде.

Најзначајнија измена законске регулативе, којом је омогућено спровођење експеримената над необавештеним људима, било је доношење Закона о спречавању насиља у породици, који је, сам по себи, био преко потребан, али који је намерно направљен са низом “рупа’‘ које су ад хок попуњавале различите радне групе сумњиве стручности и Влада доношењем подзаконских аката. На тај начин је, далеко од очију јавности, створен механизам коришћења наших људи за експерименте које надзире ЦИА, али и друге стране обавештајне службе, од којих су неке покровитељи међународних терориста.

У октобру прошле године повереник за информације од јавног значаја и заштиту личних података Родољуб Шабић покренуо је поступак надзора поводом вести да су лични подаци породиља продавани приватним компанијама и то онима из иностранства. Упркос обећању да ће резултати надзора бити јавно објављени, то се ни после годину дана није догодило.

Надзором је било обухваћено и предузеће „Медис Пхарма" д.о.о.  са седиштем у Београду (Милутина Миланковића 11б, други спрат), чији је власник „Медис" д.о.о. из Љубљане.

Информације о породиљама и бебама рођеним на тлу Србије прикупљала је и компанија „Царе Дирецт" са седиштима у Уједињеним Арапским Емиратима, Саудијској Арабији и Јордану.

Осим података о породиљи и детету (име, презиме и датуми рођења) у неким случајевима су прикупљане и обрађиване информације о адреси боравишта, али и о брачном статусу мајке, као и други подаци који немају никакве везе са маркетингом, на који су се позивале фирме обухваћене надзором. Одговор на питање због чега некоме требају ови подаци лежи управо у поменутим намерно остављеним „рупама" у Закону.

У случају пријаве за насиље над дететом по Закону заседа комисија, која се назива Координационим телом и коју чине подносилац тужбе, социјални радник и представник полиције, а која одлучује да ли ће дете бити одузето од биолошких родитеља и смештено у неко прихватилиште одакле ће бити дато на усвојење. Ова комисија заседа иза затворених врата и одлуку доноси без саслушања родитеља или детета.

Неке од компанија које су незаконито прикупљале податке о српским породиљама сарађују са агенцијама које посредују у усвајању деце, а чији су клијенти брачни парови и појединци из иностранства.

Закон намерно не предвиђа присуство родитеља или саслушање детета пред Координационим одбором, јер се тако омогућује да се чује само један глас – глас оптужнице. Родитељи, истина, имају право жалбе на ову одлуку, али она не задржава извршење тако да дете у прихватилишту може да проведе и неколико месеци до доношења коначне одлуке.

Осим тога, поступак побијања овакве одлуке је двоколосечни. Истовремено, мора да се оспорава решење о одређивању непосредног старатеља, као и на основу пријаве постављеног старатеља донето решење о обезбеђењу смештаја, то јест привременог одузимања детета од родитеља. Против решења о додели старатеља жалба се подноси Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а против одлуке о смештају детета у прихватилиште жалба се подноси градском Секретаријату социјалне заштите?!? Док се све ове установе усагласе пролазе недеље, па и месеци.

Заинтересованост страних фармацеутских компанија за наше породиље и децу није безразложна, јер су управо деца идеална за спровођење експеримената неког од наследника „Пројекта МК Ултра". Чињеница да ни после више од годину дана Повереник није објавио резултате надзора фирми које су кршиле Закон о заштити података, као и да ни једна од њих ни на који начин није санкционисана показује да их актуелна власт штити.

Ни особе осумњичене за вршење насиља у породици не пролазе боље, напротив. Стручна јавност, на првом месту психијатри, жестоко су критиковали потписивање такозваног „Протокола о сарадњи" који су 20. октобра 2017. закључили Прво, Друго и Треће основно јавно тужилаштво у Београду са клиником "Др Лаза Лазаревић".

Протокол, као форма, није чак ни подзаконски акт, већ уговор закључен по Закону о облигацијама који не може да задире у права трећих лица, али је у садашњој Србији и то могуће.

Овим Протоколом предвиђено је да лекари специјалне (психијатријске) болнице „Др Лаза Лазаревић" по налогу тужилаштва (а не суда) врше вештачења осумњичених за насиље у породици и да, ако процене да је неопходно, исте смештају у своју установу. Кадија те тужи, кадија ти суди.

По Протоколу не само да је суспендован редовни, законима прописни поступак у коме суд процењује неопходност вештачења и смештаја у специјализовану установу, већ је у потпуности искључена и било каква спољна контрола неопходности лечења и његовог спровођења.

Оно што директно указује на то да иза овог Протокола стоје нечије потребе прибављања пацијената за испитивање средстава за контролу ума, јесте део који дословно предвиђа следеће: „…Потписници Протокола су и изразили обострану вољу за коришћењем различитих терапеутских модалитета према починиоцима насиља којима клиника располаже". Дозвољена су, дакле, сва средства која ординирајући лекар мисли да су неопходна.

По до сада јавно објављиваним подацима, дневно око 100 особа долази под удар Закона о спречавању насиља у породици, што значи да годишње око 35.000 наших грађана може да доспе у неку од специјализованих болница и да тамо буду коришћени као заморци светске фармако-мафије.

Директни финансијер овог пројекта је по злу већ позната америчка организација УСАИД, која се тиме јавно хвали. Један од главних лобиста оваквог накарадног и недореченог Закона о спречавању насиља у породици и његовог спровођења супротно Уставу и законима јесте опскурна организација „Аутономни женски центар".

АЖЦ је у Агенцији за привредне регистре пријављен као удружење грађана и има матични број 17167243. То је све што о њему овде може да се пронађе, јер страница са подацима о седишту или председнику ове организације не постоји на званичној интернет презентацији АПР-а.

Упорном претрагом интернета, међутим, долази се до података о најважнијим донаторима АЖЦ-а од 1993. до данас. После неизбежног Џорџа Сороша, ту су и: Нетwорк оф Еаст Wест Wомен, Њујорк; Ниигата Јапанесе Нетwорк фор Пеаце анд Хуман Ригхтс ин Формер Yугославиа; Норwегиан Министрy оф Фореигн Аффаирс; НОВИБ, Амстердам; ОЕБС; ОАК, Швајцарска; Оикоумен, Женева; Опен Социетy Фунд оф Yугославиа, Београд; ОСИ НЕТWОРК, Будимпешта; ОСИ-ЗУГ, Швајцарска; Оxфам, Београд; ПАБСЕЦ (Јан Хусерик); Паx Цхристи, Ахен; Пеннсилваниа Цоалитион Агаинст Рапе; Петер унд Ева ван де Лоо Солинген, Беч; Повертy Редуцтион Стратегy Теам Република Србија; Про Хелветиа, Швајцарска; Покрајински секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова, Војводина…

Импозантан списак донатора за организацију чије седиште крије Агенција за привредне регистре. Сада је потпуно јасно да власт сопствене држављане продаје као заморце над којима се врше експерименти које је амерички Сенат забранио још 1977. године (због чега ЦИА и фармако-мафије своје жртве морају да траже у иностранству), а да су овим обухваћена и деца.

Како тврде упућени у ову трговину људима, једно дете продато у иностранство овдашњим властима и посредницима доноси у просеку 30.000 евра чисте, неопорезоване, зараде.

 

         А 1. Налог долази “одозго“

Шестогодишња Београђанка М.Т. је на основу анонимне пријаве да отац над њом врши насиље 3. октобра одузета од породице  и смештена у прихватилиште на Вождовцу. Одлуку о овоме је донела трочлана комисија која је у Центру за социјални рад Звездара заседала истог дана у саставу: Данијела Јокановић (вероватно неколико минута пре тога од стране Центра постављена за старатеља детета), полицијска службеница Марина Гојковић и представница Центра Смиља Игић.

Отац детета, Иван Т, истог дана је приведен у станицу полиције и задржан у полицијском притвору из кога је пуштен тек два дана касније када је његова супруга и мајка наводно злостављанг детета дала изјаву пред судијом како никаквог насиља у породици није било.

Приликом пуштања из полицијског притвора Иван Т. је од стране чувара београдског Окружног затвора (ЦЗ) брутално претучен, након чега је добио први епилептични напад у свом животу и пребачен у Ургентни центар у Београду.

Иако не постоји ни један једини валидни доказ, нити изјава неког од очевидаца или оштећених о насиљу у породици (изузимајући анонимну пријаву) М.Т. је у тренутку када настаје овај текст, односно три недеље после одузимања од родитеља и даље у прихватилишту и онемогућен јој је сваки контакт са оцем и мајком.

Иван Т. је само пуким случајем избегао смештај у психијатријску установу, јер се о њему интересовао један пријатељ, иначе познати београдски психијатар. Начелница одељења на Институту за ментално здравље у Београду (чије име Иван Т. није запамтио) рекла је психијатру др Александру Мисојчићу, који је требало да обави вештачење, како је „одозго" добила налог да пацијент обавезно буде задржан на лечењу. Др Мисојчић је, међутим, одбио да поступи по овој „сугестији" и сходно својој стручној спреми и савести одлучио да Ивана прогласи ментално здравим и да га отпусти кући.

На питања упућена Центру за социјални рад, због чега је дете одузето од оба родитеља (ако је за насиље пријављен само један, а и против њега је у међувремену обустављен поступак), као и зашто се три недеље родитељима онемогућава било какав контакт са дететом, редакција до закључења овог текста није добила никакав одговор.

 

       А 2. Уз подршку тајне службе

(Писмо које смо добили проследили смо кабинету директора БИА Братиславу Гашићу, тражећи одговор да ли су наводи тачни, или нису. Одговор није стигао!) Овај на слици је припадник веселе удбе с јужне пруге (нишки центар БИА) Бојан Јанићијевић, човек који се бави операцијама типа крађе деце у нишком породилишту.

Врло просто. Кад се жена породи, дете јој преко ноћи однесу и заврши у дому за незбринуту децу, или у породици која је под директном контролом БИА. Сутрадан јој неко као овај лик, каже да је дете преминуло, ако јој дају неки папир дају, а ако не, може да иде кући. То све иде преко начелника центра Ниш.

Што се тиче тровања старих људи у дому у Нишу. а и осталим домовима на југу Србије, весела нишка Удба сматра да треба смањити притисак на пензиони фонд. То се ради тако што се преко одређених кувара, које они сматрају за своје људе ,уносе разна канцерогена уља типа израбљено моторно уље и одређене количине се користе приликом спремања хране, да би се јадним људима скратио живот.О

вај Бојан је у овом случају тровања људи задужен за безбедан транспорт хемикалија, односно да не буде проблема приликом преношења уља. Све ово иде уз сагласност начелника нишког центра БИА.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

УБРЗАНА AЛБАНИЗАЦИЈА ЗБОГ ПАСИВНОСТИ ВЛАСТИ У СРБИЈИ И ПОРЕД АЛАРМА УСЛОВЉЕНОГ НЕПРЕКИДНИМ СЛАМАЊЕМ ДУХА СРПСКОГ НАРОДА У ГРАЧАНИЦИ НА КиМ!??

 

Недавно су службеници УНМИК-а посетили сепаратистичку администрацију „општине“ Грачаница и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама у процентима продато од 50, па до чак 90 одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је Вучићева власт из Београда предала и да су сада препуштени на милост и немилост албанским сепаратистима. Ову тему истраживао је Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                 Иван Максимовић (Косовска Митровица)

 

Стратегија албанског продора на север покрајине Косово и Метохија, основна је идеја свих бивших и садашњих америчких дипломата из земаља региона, активираних на Косову и Метохији, што видимо и из аката које објављује Асанжов сајт Wикиликс и стара је већ неколико година.

Тај пројекат замишљен је тачно на пола пута, где би Албанци избили и пресекли коридор северног дела Косовске Митровица ка Лепосавићу. Тако би поделили Србе на два дела. Северни део Косовске Митровица, са Звечаном, би тако постао малтене енклава то јест гето а која би убрзано одумирала из неколико разлога. Већ сада видимо све учесталије нападе Шиптара на Србе у деловима које једни крај других насељавају и то би се проширило и на ове општине.

У рекордном року би настао и албански град са око 10.000 становника по узору на оне који су настајали на централном Косову и имали двоструку улогу. Цепање српског корпуса и бројчано појачање гласача. Албанци у тим ситуацијама нуде, би неминовно изазвао распродају српске имовине и убрзано исељавање које би у том случају била једина извесна будућност Срба на северу Косова и Метохије. Све ово ће се десити у најскоријем року, буде ли потрајала погубна политика Александра Вучића и његове „Српске листе“  која је инструмент потпуне албанизације српског Косова и Метохије.

Треба подсетити да је Закон о спречавању исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије, Влада Србије први пут донела 1989. године, иако су тако напречац власници непокретне имовине били лишени права на располагање њоме, а све са циљем да остану у покрајини што дуже, макар тиме угрозили нека своја друга права, па и право на живот.

Средином 2000.год., Министарство финансија при српској Влади додатно је прогласило све склопљене уговоре о купопродаји некретнина на КиМ неважећим без обзира под којим околностима су закључени.

На инсистирање Срба, шеф УНМИК-а Ханс Хакеруп донео је средином јануара 2001. Уредбу о забрани продаје српских кућа и имања на Косову и Метохији са намером да се спречи отуђивање српске имовине и њен прелазак у руке Албанаца, јер је било очигледно да се купопродаја вршила под притиском или претњом. Лако је погодити, ништа од овога није тако утицало на то као стање на терену, а реакције Владе Србије биле су најоштрије, али, као и данас, само у форми протестне ноте упућене медијима на објављивање.

Са државном имовином бивало је још горе. Процес приватизације друштвених предузећа и имовине, почео је 2002. године, са бившом „КПА“ и наставио од 2008. године са „КАП“-ом. Од 2003. па до 31. марта 2016., тзв., „Специјална комора врховног суда Косова“, примила је 42. 593 предмета, од којих је наводно решила мање од половине.

Чак и ова „Специјална комора„, изузетно поводљива према насталој правној катастрофи на КиМ, примећује да према УНМИК-овим уредбама „…Чини се да Комисија за ликвидацију предузећа има право да прода сву имовину без претходног појашњења да ли је предузеће законски власник одређене имовине или није(!). Потраживања по основу власништва су рангирана далеко иза осталих потраживања а законски власник имовине која је продата у поступку ликвидације (углавном се ту јављају радници државних предузећа) нема право на правни лек којим се захтева укидање завршене трансакције или поништавање уговора закљученог током поступка ликвидације!

Законски власник ће, у ствари, легално усвојеним УНМИК-овим одредбама – изгубити имовину. Чак и да потраживање буде омогућено, кажу Срби са КиМ, „долазимо до закључка да смо им допустили отимање власништва над Косовом и Метохијом јер захтевом да нам исплате за отето, признајемо да смо им га продали„!

„Разлог зашто се све ово дешава је изостанак националног плана опстанка за стабилизацију српске заједнице на Косову„, 2012. је жалећи се на продају српских кућа у Ораховцу рекао Дејан Баљошевић из ове варошице приликом сусрета са Александром Вулином (који и даље својом прљавом, подлом, поквареном и социопатском појавом ради у корист Вучића а на штету нашег народа на КиМ).

На жалост, Срби су тим продајама својих кућа веровали да решавају „егзистенцијална питања“, па је цена била од 7.000 до 15.000 евра. Продавана је просечно по једна месечно. Са порастом продаје кућа учестали су и вербални инциденти према Србима…Наравно, реакција Влада је „немешање у овакве трендове„.

Када продаја српске приватне имовине није могла другачије да се обави пронађено је решење у формирању „мултиетничких општина“ али по „законима“ лажне државе Косово“.

Прве такве „општине“ основане су убрзо по самопроглашењу „независности“ а заживеле именовањем страначке личности (тада ДС-а) на место њиховог председника, Бојана Стојановића, човека са подебљим досијеом у полицији, који се једини кандидовао за албанског градоначелника а по препоруци Владе Србије односно Бориса Тадића.

Те 2009. српско истрајавање задобија озбиљан ударац а нагло пропадање уследило је након догађаја 2013. године. Упућени тврде да је Државна безбедност преко својих људи, у сарадњи са шиптарским структурама, начинила продор конкурисањем за средства за покретање мале првреде и предузећа што административно отвара простор за деловање квази-државе Косово.

Најагинилнијим актерима у Грачаници додељени су станови па је у оквиру једног таквог програма помоћи „интерно расељеним лицима и социјално угроженим породицама“2013. додељен стан и Радомиру Лабану, бегунцу од српског закона, осуђеном на казну затвора од шест година као члану тзв. „Царинске мафије“, раднику „Уставног суда Косова“, правнику и члану Асоцијације српских правника са седиштем у Грачаници коју финансирају стране амбасаде а кључ му је уручио Далибор Јевтић, тзв. „министар“ при албанској „влади“.

Али, они нису једини који су томе допринели. И припадници Цркве, сем декларативног, такође нису ништа учинили по овом питању. Како Црква тако и општинска власт као да су се утркивали ко ће више помоћи (у сваком смислу проблематичним) људима којима најмање треба помоћ. На тај начин су додатно иритирали људе домаћине којима би свака врста помоћи итекако добродошла али који се нису бавили никаквим марифетлуцима, нити припадали било каквом клану чиме су увек били искључени из таквих акција помоћи…

Још један реметилачки фактор јесте узурпација Епархије рашко-призренске која подстиче сеобу народа. Раније су се Срби окупљали у манастру и са својим свештеницима доносили одлуке шта и како да раде. У цркви данас нема Грачаничана.

Ту су данас они који се налазе на буџету Републике Србије било као некакви чиновници било као професори веронауке са два ђака у разреду, који бахатим понашањем иритирају овдашње Србе. Тако да манастир данас користе у маркетиншке сврхе кад дође неки политичар или нека јавна личност а саму цркву претварају у неку врсту музеја. О овоме сведочи и Драгољуб Поповић чија породица носи име по свештеницима из њихове породице од којих је већи број сахрањен управо у порти овог манастира.

„…Суштина је да је дух Грачаничана, који је вековима знао да се супротстави Шиптарима, сломљен преко Теодосија. Наши стари су некада прво обрађивали манастирско имање па тек онда своје њиве. Приходи од тога су служили да се некоме пружи помоћ. Манастир више не служи за окупљање народа“ подвлачи Поповић.

Данас се налазимо у ситуацији да када покушате да макар загребете овај проблем најчешће наилазите на одговор да прича о томе неће помоћи јер као прича о драгом покојнику – пробуди успомене али не и њега.

„…О тој теми се годинама пише међутим никакве вајде нема, стање је алармантно и плашим се да колико год се трудили да нешто спречимо нећемо успети у томе јер је народ једноставно, буквално речено, дигао руке. Ситуација на терену, што се тиче ‘општине Грачаница’, је алармантна, 99.5% људи мисли како да прода и једноставно оде што даље од Косова да бар не гледа и трпи ову багру која је натурена од стране Београда…“ каже један општински службеник коме је и самом свега преко главе.

И ту је корен највећег зла које је, изгледа, трајно сломило српски дух на Косову. Потписивање Бриселског споразума изнедрило је долазак „Српске листе“ на власт и истовремено гашење српских институција.

У Грачаници мештани тврде да је чак лако избројати колико пара су представници Вучићеве „Српске листе“ узели за додељивање општинског земљишта и грађевинских дозвола Албанцима. „Крените аутом у вожњу и избројите колико је парцела на којима се нешто град, а Срби не граде неколико година уназад баш ништа.

За једну дозволу „цена“ је 10.000 евра, помножите са бројем градилишта и знаћете колико је само од тога неко узео“ каже овај нижи службени тзв., „општине Грачаница“ по систему „републике Косово“ која те дозволе дели.

Недавно су службеници УНМИК-а посетили ову „општину“ и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз „другарско“ образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама  у процентима продато од 50% па до чак 90% одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је власт из Београда предала и да сада те не могу да очекују више ништа.

Можда још и горе од тога се прећуткује. Управо намера албанске стране у маниру који се Србима приписује – колонизација севера Косова и Метохије а у подручју у коме их никада није било нити их има.

Наиме, (по потписаном Бриселском споразуму) граница општине такозвана „Јужна Митровица“, то јест јужни део града насељен Албанцима, простире се ка северу територије насељеном Србима. Разграничење се наставља са источне стране још 12 до 13 км дубље, где се граничи са општином Лепосавић и ниже са општином Звечан.

Та међуопштинска тромеђа долази на свега 500 метара од Ибарске магистрале која повезује Србе из северног дела Косовске Митровице и Звечана са Лепосавићем. Албанци на тој тачки, уз Америчку помоћ и логистику, а преко фирме „Бехтел“, желе да изграде комплетну инфраструктуру, за нови мали град на 4 до 5 квадратних километара!

Како год невероватно звучало али проблем отуђивања српске земље није започео ни трагедијом на пољу Косову, нити насељавањем Турака, па ни великом сеобом Срба под Чарнојевићем. Проблем настаје тек по ослобођењу од отоманског ропства и тако створене прилике да се међу великим расподеле ослобођене српске територије или бар оствари контрола а то, са српским живљем на њима, не би било могуће.

Божићном побуном 1919. године, у организацији Краљевине Италије, која је имала велике интересе у јадранском приобаљу и јужним српским земљама, зачета је идеја о независности Црне Горе која ће се касније јасно оцртати у идеологији фашистичког покрета а чији ће се утицај кроз колонизацију КиМ прелити на остатак Србије.

Идентичном циљу тежили су од самог оснивања и комунисти који су за ову област још увек недефинисаних контура, 1938., створили истовремено „став о аутономности“ и кованицу „Космет“. Наиме, на четвртом Конгресу КПЈ, одржаном 1928. у Дрездену, Немачка, донете су одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе…

А дефинисању будућих територијалних претензија сепаратиста са КиМ највећи допринос Комунистичка партија је дала 1945. одлуком да се оснује Покрајина, прецизно одреде њене границе и дефинише засебан статус. Новим одлукама 1963. године, након дефиниције области подстакнут је и захтев за проглашењем Републике Косово у оквиру Југославије која би имала пуно право на самоопредељење. Војска је морала да интервенише чак у неколико наврата а први пут 1968. како би угушила албанску побуну.

Једна од области најгушће насељених Србима свакако је Косовско Поморавље. Судбина тог краја пресликана је верзија остатка покрајине.

„У периоду непосредно након рата у Новом Брду је живела само једна албанска породица док је у целом новобрдском крају било свега пар албанских села. Педесетих година Ново Брдо добија статус самосталне општине и почиње његов убрзани развој.

Али не лези враже, већ почетком шездестих година прошлог века, након нове административне организације, Ново Брдо спада на ранг Месне заједнице и прелази под окриље општине Приштина, удаљене скоро 50 км. Уместо да се запошаљава народ тога краја све више се примају радници из осталих крајева Косова, искључиво Албанци који нагло мењају етничку структуру овог подручја.

Одмах почињу са насиљем над Србима и српски народ постаје, без икога коме би се обратио, екстремно угрожен. Иако је рудник функционисао, села остају без основне инфраструктуре, школа, амбуланти… До првог аутобуса или лекара некима је потребно и неколико часова хода по планинском беспућу. Тада почиње одлазак људи овог краја „у Србију“  све приказујући из економских разлога“, присећа се за Магазин Таблоид један од најбољих хроничара новобрдског краја, Стојан К.

Незадовољство Албанаца фактички је смирено Уставом из 1974. којим иако у саставу Републике Србије, покрајине добијају исти статус какав има свака од југословенских Република.

„Када у другој половини седамдесетих година „умни“ комунистички руководиоци доносе одлуку да баш на њиховом имању почну са грађењем Нове Колоније, знало се да ће она бити насељена албанским породицама које ће се запослити у руднику. Тада нагло почињу сеобе Срба.

Последица такве одлуке је њихово комплетно исељавање у Србију, у насеље Поповац код Ниша. А као логични след је продаја комплетног имања, већином у околини старе Новобрдске тврђаве чиме су покренули незаустављиву лавину бесомучне продаје српске земље која, са већим или мањим интензитетом, ево траје и дан-данас.

Тако су све учесталији и колективни одласци па имамо читава насеља у Смедереву, Јагодини, Нишу у којима претежни број чине мештани многих села Косовског Поморавља која су у једном дану бивала исељена“ открива Стојан мало познате чињенице.

Ипак, упркос свему након Другог светског рата па све до читаве деценије иза НАТО окупације КиМ, Срби су се доста сложно држали, колико им је то било могуће а увек у насељима где су у огромној већини.

„…Ми смо знали како да се супротставимо Шиптарима. Постојало је неко неписано правило, искуство које су наши стицали вековима како да опстану на Косову, не само у Грачаници него и у другим српским местима. Ако је неки Србин и продавао своје имање он је о томе обавестио прво село, своје комшије или оне за оне које је мислио да би били заинтересовани али не и Шиптаре, нипошто.

Нико није хтео да прави дуплу штету тиме што одлази па још и да доведе нерпијатеља у двориште свог комшије. И после ’99. се одржао тај природни или Божији обичај да не продајемо Шиптарима“ каже за Магазин Таблоид Драгољуб Поповић из Грачанице, оснивач и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

Албанци који су долазили из забачених села, са планина посебно они из Албаније, разним повластицама и „плановима“, уз подршку Европске уније, добијали су имања и средства за изградњу кућа или започињање посла. Та се земља давала од државних парцела и то су често морале да буду на атрактивној локацији по прохтевима тог доба. Ту није било проблема јер су локалну власт у рукама углавном имали баш они.

Деведесетих година Срби почињу да осећају да њихова држава не само да мисли на њих већ им и пружа пуну подршку. Безбедност и могућност запослења више су него довољан мотив да се остане. Носиоци локалне власти на КиМ још увек су комунистички кадрови, готово одреда потомци оних досељеника и колониста који су кроз Комунистичку партију толико тога учинили у корист албанског питања.

Програми које спроводи држава у циљу спречавања исељавања и повратка расељених на терену бахато и за личне циљеве користе покрајински функционери.

Станове деле по рођачкој, пријатељској и партијској линији. Звонко Стевић и Вељко Одаловић посебно су успели да себе обезбеде некретнинама на више атрактивних локација у Приштини и околини а слично су прошли и њихови блиски рођаци. По окупацији КиМ сви који су уживали најшире повластице напустили су покрајину и народ а некретнине које су добили продали укратком року без да за то полажу рачуне било коме. На власти са јаким центром у Београду која им је уједно и залеђина у свему што чине, и данас опстају.

Народ препуштен немилости НАТО окупатора и албанских злочинаца нашао се у огромном страху али и чврстој решености да остане. Из средина у којима их је било у мањем броју, селе се у најближе српске центре, такозване енклаве и на неколико километара од својих узурпираних домова настављају животе у крајње нехуманим условима.

Слободан Милошевић наследник оних социјалистичких идеја које до данас представљају продужену руку комунистичког режима, најјачу подршку и најприврженији кадар имао је баш у Косовом Пољу.

Са потписивањем Кумановског споразума у Приштини и другим урбаним насељима почиње масовна продаја станова крајем јесени 1999. године, а интензивирана на пролеће 2000., када је Србима постало јасно да у догледно време неће моћи да се врате својим кућама. Продат је тада и највећи део самог насеља Косово Поље док су околна села опстала до данас.

Српска насеља тако су лоцирана да се блокадом пута Приштина одсецала од остатка покрајине у тренутку. Они који су Србе сатерали у гета на најмањи трзај и сами би остајали у гету. Такво стање се морало деструктуирати што хитније, неопходно је било изазвати нови талас насиља.

Један од најстравичнијих злочина догодио се у Ливадицама код Подујева 16. фебруара 2001. године када је аутобус „Ниш експреса“ миниран у терористичком нападу а убијено 13 Срба. Починилац, Фљорим Ејупи, идентификован уз помоћ ДНК анализе, наводно је побегао из Бондстила, најутврђенијег америчког војног кампа у Европи.

Но, до лета 2003. терористи су мировали. Почетком јуна трочлана породица Столић мучки је ликвидирана у Обилићу. У покушају да сакрију трагове убице су супружнике Слободана и Радмилу и њиховог сина Љубинка потом спалиле у њиховој кући.

Унмик је понудио 50.000 долара за информацију о нападачима. И то је било све што је учинио. Само месец дана касније догодио се злочин у Гораждевцу  који је згрануо свет. Док су се купали у Бистрици, из заседе су покошени Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12), а тешко је рањено још четворо српске деце. Пет дана касније Савет безбедности УН осудио је напад на српску децу. Срби из тог села су, пратећи трагове кроз траву, открили правац и село у које су се убице повукле. Они до данас нису пронађени, званично. Све то узнемиравало је Србе једно за другим одузимајући сваки осећај заштићености.

Обе ове трагедије као да су најавиле крваво пролеће 17. марта 2004. године. За само два дана разјарена албанска руља протерала је око 4.000 Срба, запаљено је 286 кућа и 35 цркава и манастира. Погинуло је 19 људи. По сценарију „Рачак“ повод за дивљање било је утапање двојице албанских дечака за шта су оптужени Срби за шта је тек касније утврђено да нису починили Срби.

Убиства, паљења кућа, терористичи напади и превише млака реакција српских власти, натерали су Србе да продају имања вековима у власништву њихових породица. Интригантна је чињеница да су се у Чаглавици тада, па све до данас, налазила два централна медија на српском језику јужно од Ибра. Они никако нису имали активно учешће у приморавању Срба на продају и исељавање али њихово извештање кроз које се тзв., „институцијама“ сепаратиста даје пуни легитимитет и тако указује на пуно остварење њихових циљева, снажно је утицало на доношење одлуке о овом можда најважније питању за Србе.

Тако је до 2008., на путу од Приштине према Урошевцу у дужини од 40 километара, на атрактивној локацији Ветерник у атару села Чаглавица, продато чак 90% земље док данас у власништву Срба нема ни сентиметра српске земљи на којој су некад гајили кукуруз, пшеницу или напасали стоку. Данас су ту палате, хотели, тржни центри, приватне болнице, бензинске пумпе, стамбени блокови…

– Готово сва земља Срба поред пута за Приштину је продата. Њихова проглашена независност, страх Срба и интересовање Албанаца за бизнис учинили су своје… Држава Србија ништа није предузела да заустави продају. Нико из Београда никад овде није дошао да поразговара са нама о овом проблему – јадао се ретким новинарима Јован Јевтић из Чаглавице.

Занимљив је податак да је Агим Чеку, један од најозлоглашенијих албанских зликоваца, првобитно становао у Косовом Пољу, од 1999. све до марта 2004. када се након Погрома сели у Чаглавицу у којој и данас живи.

„…Након продаје првог имања у комшилуку, почиње права помама, продаја у бесцење све што је наслеђено и вековима, ни из чега стварано. Није редак случај да се добра парцела, тик поред пута продата за полован ауто који се врло брзо поквари или слупа. Уобичајена цена данас је 20-ак евра за ар“ објашњава Стојан како барем у новобрдском крају стоје ствари.

Нико их није заустављао иако су пре свега Срби то прижељкивали а медији тек ретко. Писало се истовремено, у једном даху, како „Срби као да једва чекају да им неко понуди новац, па да се иселе“ а у наставку како вапе да остану и да им се у томе помогне јер су потпуно остављени.

„…Надлежни се никад нису бавили овом темом, напротив својим пасивним односом као да су им давали ветар у леђа и утврђивали их у исправност таквих поступака“ закључује Стојан и у праву је, барем када се гледа из угла из угла „обичног“ Србина, технички. А декларативних покушаја забране је било.

 

 

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ГАШЕЊЕ СВЕТЛА: НЕМЦИ ЋЕ НАПЛАЋИВАТИ СТРУЈУ У СРБИЈИ, А ЛИЧНА ОБЕЋАЊА ММФ-у ВАЖНИЈА ОД ДРЖАВНИХ ИНТЕРЕСА!!?

 

Међународни монетарни фонд тражио је од председника Владе Србије Александра Вучића да прода државну фирму ЕПС снабдевање, која је део Електро привреде Србије. Према тој идеји, ЕПС снабдевање треба да купе Немци, који би онда имали моћ да грађанима Србије угасе светло, тврди професор Јован Мандић у разговору са нашом редакцијом!

 

                       Мерсиха Хаџић

 

ЕПС се не сме продавати, а изјаве председника Владе Александра Вучића да верује више ММФ-у него домаћим стручњацима су катастрофа, тврди у разговору Магазин Таблоида председник Удружења за алтернативне изворе и професор енергетике, Јован Мандић, који је и угледан инжењер електротехнике.

Мандић је био и шеф одсека за специјална мерења у ЕПС-у, а данас тврди да та компаније не треба, не мора и не сме да се приватизује, али и да не постоје ни разлози за повећање цене струје…

-Сви знамо шта је ММФ радио по свету. Зато их и не треба слушати. Они чак не дају ни паре, већ дају гаранције, а заузврат траже од Србије да прода ЕПС-снабдевање, који је одвојен од остатка ЕПС.

Тренутно је велики притисак на инжењере и њихове породице који раде у ЕПС, да се изјасне да су за продају и да се тако створи и подршка јавности за продају најпрофитабилнијих делова ЕПС – прича Мандић.

Професор Мандић каже да су аргументи за ове тврдње следећи: Ако су губици данашњег ЕПС-а, преко пет милијарди киловат часова, односно више од 16 одсто укупне производње, а били су деведесетих година девет одсто, онда треба утврдити где је две милијарде киловат часова, које су произведене, а нису технички губици, и нису наплаћене.

Да ли то зна грађанин? Да ли јавност зна да те две милијарде киловат часова вреде више од 100 милиона евра годишње? Ето то када се наплати, ето нама 100 милиона евра и не требају нам ММФ-ове гаранције и условљавања.

Сви добро знамо колико треба чучати код ММФ-а за десет милиона евра. Све је то доказ да Србија заправо има невероватну резерву и да ту можемо да оправдамо опстанак ЕПС-а. Према мојим сазнањима ММФ од нас тражи, да се ЕПС распарча, и да лепи парчићи дођу неком од њих, а то се управо десило са македонском електро – привредом. У тој земљи Аустријанци су купили наплату струје, односно право да то раде.

-Шта сада да каже Македонија, када им ови свака три месеца повећавају цену струје? – пита се Мандић.

Македонска Влада је сада већ у више наврата и званично морала народу да каже отприлике: "Ми немамо ништа с тим. идите код њих па кукајте."

Мандић има сазнање да је нама Србима додељена Немачка, да они преузму наплату струје код нас и оптужује да је срећа што је већина наших људи у ЕПС, патриотски орјентисана. То су, како каже, инжењери који још увек успевају да одоле захтевима енергетске мафије.Они се супротстављају продаји на све начине, каже наш саговорник и додаје да је у плану да нас натерају да продамо и хидро електране и мини хидро електране, јер је то чиста енергија.

То је струја коју Европска унија субвенционише, а нама би у случају да тај план заживи оставили одржавање мрежа и термоелектране, као прљави извори енергије. То је тип електрана које се више нигде не граде по Европи, због велике емисије угљен диоксида постоји велики притисак да такве електране буду затворене.

Из истих разлога односно еколошких такси које морају да плате киловат час који они продају је вишеструко скупљи. Осим термо електрана оставили би нам у власништву и преносну мрежу  (Посао који данас обавља Електромрежа Србије, предузеће које је упропастио Никола Петровић, о чему можете прочитати у претходном броју Магазина Таблоида, прим аутора).

Остатак распарчаног електро енергетског система би расподелили на основу одлука које би биле донете на највишем нивоу, објашњава Мандић детаље подлога плана енергетске мафије. (Расподела би се вршила по принципу део страни инвеститори, део домаћи тајкуни, прим аутора)

Мандић тврди ида у овом моменту Србија има невероватан потенцијал и да је срећна околност што су професори Машинског факултета у Београду, који су били утицајни у време комунизма, имали лоби који је форсирао термо електране.

Захваљујући њима сада је однос термо извора у односу на хидро изворе, је 70 у односу на 30 одсто. Дакле 30 одсто струје је из хидро извора у овом моменту, а то је практично испод 50 одсто искоришћеног хидро потенцијала Србије.

– Наше реке, а то су: Дрина, Морава, Ибар и друге су брзог тока, а док ово причам наглашавам да не говорим о мини хидро електранама, и да ћу се у овом разговору тек дотаћи тога, тврдим да Србија има још 51 одсто струје у хидро потенцијалу.

Срећом, ранијих деценија тај лоби је гурао термо електране, сада држава нема шта да размишља, потребно је да се једноставно узме кредит, нипошто да се дају концесије и да се граде хидро електране. Хидро електрана сама себе исплати за неколико година. Свеједно која, на Дрини, на Морави, на Ибру, Власини, свеједно…

Свака ће себе врло брзо исплатити. Било која хидро електрана, оно што је Ђердап један и два, оно што је Дрина, Зворник, Бајина Башта…Са новим електранама и реверзибилном електраном Бајина Башта, ми буквално имамо покривен цео систем и можемо да се од увознка претворимо у извозника струје.

У питању је посао који не треба дати ни странцима ни приватницима, то треба да буде државни посао – појашњава професор Мандић, уз напомену да ми немамо право да размишљамо на други начин, али и да политичари то не разумеју.

Он истиче да нама не треба да правимо реверзибилни Ђердап, од 4 мегавата инсталисане санге, да тамо потопимо десет села, јер ми немамо потребе за тим, наш енергетски систем Србије може да буде самодовољан и без тога.

Из Европе заговарају да код нас прође тај пројекат, јер је то најјефтиније за њих. Потопе нашу земљу и наша села, и после када Европи затреба тај извор воде и струје, онда ће опет они да вуку корист од тога. И да то ако могу приватизују…

На питање зашто је потопљена Ваљевска Грачаница Мандић каже:

–Са енергетске тачке гледишта могу да кажем да је то потапање оправдано, са друге стране као велики верник и Хиландарац, могу да кажем да су могли да смање ниво бране у име те богомоље, али треба и народ да зна да је врх православне цркве благословио то потапање.

Значи понудили су народу да направе нову богомољу, народ то није прихватио и то је потпуно разумљиво, ја их разумем ту се венчавали, окретали славски колач, сахрањивали своје мртве…Енергетика је ту може се рећи превладала веру, мада званично та вода није за енергетику, она је за пиће, за велике градове попут Ваљева, али пропусне стазе могу бити покривене са алтернаторима- тврди инжењер Мандић.

На питање да ли би та вода могла да се користи за производњу струје, али се не користи, инжењер Мандић каже: “моја су размишљања да би то требало искористити“.

Сва наша језерца која су формирана за пијаћу воду, а има их код Крушевца, Алексинца, у пропустним уставама, треба да се поставе алтернатори и ту се може добити врло озбиљна снага. То се не ради јер је циљ ММФ-а да се дигне цена електричне енергије, да цену подигне наша власт, да се они не би бламирали са тим. Тек када се досегне цена неког нивоа где је то исплативо они ће присилити власт, а ја се надам да се странцима прода наплата.

Мандић даље наводи да цена киловат часа, није нижа него у региону, како то власт тврди: "…Није тачно. Не треба бити професор енергетике па да можете да израчунате она није 1,2 евро цента.

ЕПС је по налогу политичара увео тарифе и не да одвајање бројила, па породице које су се прошириле у међувремену, прошириле су и кућу не могу да добију сопствено бројило, него им се на том једном бројилу нагурава црвена тарифа због чега 50 одсто грађана улази у црвену зону. Па је цена киловат часа за њих дупло већа од цене у региону. Па је и прича Владе Србије о јефтиној енергији заправо лаж. Сада се куће праве без оџака.“

Грађани су усмерени на струју, не нуди се алтернатива, нема гаса. Предност провинције је што могу да ложе на дрва. Цена киловат часа није мала, а ММФ тражи да се цена дигне и да се потом уведе сувласник у ЕПС-у са пакетом од 20; 23; 24; или чак и до 30 одсто сувласништва. Да се дигне цена киловат часа па ће онда они да дођу, тврди Мандић, и каже да ће се у једном тренутку појавити купац за кога је то све унапред договорено…".

Инжењер Мандић се нада да ће се у међувремену нешто десити да се то не реализује, па помиње следеће чињенице: "…Термо киловат час је много скупљи од хидро киловат часа ако се испоштују све еколошке норме, као на пример да се морају уградити филтери који смањују емисију ЦО2 на ниво који је законом Европске уније прихватљив.

По грубим проценама потребно је сада инвестирати 2,5 милијарди евра, да би постојеће електране могле да раде у складу са европским прописима. О термо електранама не треба размишљати ни из разлога што је нама Косовски лигнит отет, тамо је 80 одсто залиха српског лигнита, залихе су једнаке српским потребама за наредних тринаест векова.

Тај лигнит је могао да траје с обзиром на количину, и потрошњу коју имамо 1.300 година. Сада овог Колубарског лигнита има за још 45-50 година. Отвара се питање шта ћемо када га више не буде било? Осим тога сада као сиромашна земља имамо велику квоту ЦО2 коју можемо да испуштамо, али до када ће то да траје?“

Ми имамао алтернативу, то је хидро потенцијал, али немам ништа ни против нуклеарке. Она загађује мање, или једнако као ветрогенератор. Она је опасна када се испусти контрола, иначе са аспекта загађења то је чиста енергија. Ми са друге стране немамо опрему за нуклеараку, и све би морали да купимо у иностранству.

Ми на ЕТФ-у имамо одсек нуклеарне физике, ти људи који су тај смер завршили они су сада први по свету у тој области. Једна од бивших студенткиња је Јасмина Вујић сада професор не Универзитету Беркли, активна је у Дверима.

– Задњи пут када сам са њом причао рекао сам јој да нам наредних 100 година не треба нуклеарка, међутим сада с обзиром на огромну снагу која се може направити са нуклеарком, и с обзиром на кризу са лигнитом која нам следи, ја заправо немам ништа против да се то покрене.

Украјина је из нуклеарки добијала киловат час по цени од једног евро цента, Мађари су од њих струју куповали за 2,4 евро цента киловат час, а Вуку Хамовићу и Војину Лазаревићу су је препродавали по цени од три евро цента, да би они потом нама струју продавао по цени од пет евра за киловат час.

Они се ту појављују као накупци, што је бесмислица јер ЕПС има своју службу набавки. Продавали су тако Србији по три евро цента, три и по, а онда и по пет док председник Владе Зоран Ђинђић је реаговао и рекао им да је то велики безобразлук.“ – мишљење је професора Мандића.

Дакле, из нуклеарки се може добити велика снага у производњи електричне енергије, али ја опет каже да мислим да треба прво искористити хидро потенцијале. Србија је имала регистрованих 10.000 воденица, на сваком месту где је воденица то је потенцијал да се направи мини хидро електрана. Зашто не би смо имали барем 1.000 мини хидро електрана. Потенцијал који ту лежи је око 200 мегавата, некима се то чини мало, али је заправо у питању огромна снага.

Један воденични точак има еквивалент пет киловата, ако уклоните тај точак и ставите турбину она онда може цело село од 30 до 40 домаћинстава да покрије. Чим се једно село на тај начин снабде електричном енергијом, онда не морамо да до њих вучемо далеководе.

Треба направити у локалу таквих четири до пет малих хидро електрана и оне у потпуности покрију ту област, уштеди се на развлачењу високог напона. Треба имати у виду да у случају рата тако имамо независно напајање и да би много значиле енергетском систему у локалу.

Осим тога, мале бране које се праве за те мини хидро електране, помажу у реглисању бујица, оне се амортизују тим бранама у случају великих киша и не дозвољава да се около зграде руше и потапају, а то је управо проблем који је распрострањен широм Србије.

Дакле, имали бисмо струју у локалу, ако далеководи који воде до забачених села пукну, имамо независни извор напајања који наставља да снабдева домаћинства. Имали бисмо и хидро регулацију, а свако то језерце које се направи браном за мини хидро електрану се може претворити у базен за узгој пастрмке, као што је то урађено у мом крају код Бајине Баште код манастира Рача. У питању је троструки бенефит.

"Када смо ми из Удружења за алтернативне изворе претходној власти представили те бенефите, они су проценили да је то посао уноснији од хероина и избацили су нас из свих прича које су са тиме повезане.

Када се променила власт, када су дошли напредњаци ништа се по том питању није променило. Сада је то све предато неколицини људи, из СНС-а и СПС-а који воде тај сектор у Министарству енергетике. Ипак било ко то да води па чак и ова власт, треба да под хитно почне да реализује те програме, јер је то једноставно добро за нашу земљу и наш народ… Од 900 снимљених места у Србији, 210 локација расподељено је члановима СНС-а, који су одмах узели свако себи по двадесет до тридесет локација" – наводи инжењер Мандић

Он додаје да није уреду што је то тако распоређено, али сматра да нека бар искористе све локације и нека направе те мини хидро електране. За сада они упркос профиту и бенефитима које то доноси, они који су добили дозволе нису до краја искористили. То је благодат Србије која има толико река.

Европска унија је у почетку то подстицала, и сада они субвенционишу сваки произведени киловат час из таквих електрана. Тајкуни који су у међувремену сазнали какав то профит може да донесе су похитали да и они све монополизују, али ни они нису до краја искористили тај потенцијал.

За време док је још владала Демократска странка, Удружење за алтернативне изворе је водило преговоре са Европском унијом да им они дају новац да се те електране изграде. Демократе се то стопирале, а у Удружењу су се понадали да ће се ствар променити када се промени власт. Ништа се није променило.

На свега неколико река су те мини хидро-електране изграђене. Потенцијал који Србија има у производњи струје у мини хидро електранама, био енергији-био-гасу ветропарковима, геотермалним изворима, могућности производње електричне енергије од сунца је довољана да Србија буде апсолутно енергетски независна.

Све заједно ту лежи снаге од 6.900 мегавата. То је 80 одсто тренутно инсталисане снаге. Сада је у Србији због гашења индустрије производња једнака потрошњи. Због свега наведног никако не треба продавати енергетске потенцијале земље…".

Инжењер Мандић овом приликом подсећа свог пријатеља Бориса Тадића, да му је послао три писма, ни на једно му није одговорио: "…Када смо се једном срели случајно, он ми каже баци руку, а ја му поручим немој да бацам руку бојим се промашићу“.

Критикује Мандић и претходну власт па наводи да се Тадић правдао да писма није добио: "Не верујем, му, али ми је јасно и да је у тој области тешко да се нешто уради, јер је цела област енергетике у рукама мафије".

Мандић сматра да је мафија која је радила још за време Милошевића, односно Вук Хамовић и Војин Лазаревић, и данас најјача у том сектору. Он тврди да су и жути, како их народ зове, наставили злочин у области енергетике, после Милошевића, те да су толико су зла нанели овој држави да штета не би била да им се странка угаси:

"…Ја бих када би то било могуће гласао да се угаси Демократска странка. Ми смо имали такву подршку народа, да смо могли заиста све да урадимо, а све се завршило тужно. Сви смо ми чекали пети октобар, у нади да направимо рез у енергетици, да реорганизујемо систем и да почнемо да извозимо струју, али ето то се није десило.

Срамота је што смо целу причу продали мафији. Ми демократе смо железару продали Ју Ес Стилу, а они су тамо топили наше оружје!

Струју смо им продавали по цени од 2,1 евро цент, а у исто време ЕПС је струју Зорки Шабац продавао по цени од 3,9 евро цента! Железара Смедерево је гутала струју више него што је троше заједно РТБ Бор, Зорка Шабац, Београдски Водовод, струја им је давана по смешној цени…".

Инжењер Мандић такође наглашава да је и то само један од примера како је политика у Србији правила злочин против сопствене енергетике и привреде од времена Милошевића до данас, и апелује на народ да не поверује политичарима ако наредних месеци у јавност изађу са причом да ЕПС треба приватизовати.

Мандић се осврће и на завршницу комадања ЕПС-а и опомиње: "… ЕПС једноставно не смемо продавати и надам се да се то неће догодити. Немојте бити огорчени на људе који тамо раде, када буду пласирали приче о великим платама монтера, механичара и инжењера у ЕПС.

Ти момци раде са опасном робом, раде са струјом која може да убије. Они морају да раде са чистом главом и пуном концентрацијом да би се та роба испоручила грађанима. Чак је и прича о томе да је бивши директор ЕПС Александар Обрадовић смењен јер је купио нови службени ауто и што је имао велику плату.

Лично познајем човека, он је угледан инжењер, а када је схватио шта мора да уради, а захтеви са којима су га суочили били су истоветни са примером у коме од лекара тражите да одсече пацијенту ногу јер је повређен прст, он се успротивио захтевима Александра Вучића и Николе Петровића.

Он се успротивио распарчавању и приватизацији ЕПС на такав начин и зато је смењен. Прича о смени Обрадовића због куповине новог аутомобила је пуштена како би се прикрили стварни разлози његове смене, а то су глупости невиђене. Иначе велики системи попут ЕПС су и у Француској и Британији остали у државним рукама, чак и када је направљена либерализација на тржишту струје" – тврди професор Мандић.

Кад је у питању политика евентуалног будућег власника ЕПС-а, инжењер Мандић слути најцрњи сценарио: "…Можемо претпоставити шта ће се у Србији дешавати са сиромашним грађанима, ако продамо цело тржиште струје, па људима ће гасити струју и остављати их да седе у мраку! Актуелна власт жели да наплату струје продају Немцима. Сценарио који ће нас задесити у том случају је да је право Немаца да нам на сваких три месеца подигну цене струје."

ЕПС је имао ипак велико милосрђе и дозвољавао је људима да дугове плате на рате, без да их гасе са система. Цена киловат часа не треба да се мења она је ужасно велика, већа је него у окружењу, зелена зона, плава и црвена служе да се израчуна просечна цена од 1,2 евро цента, док су грађани приморани да највише струје потроше у црвеној која је у односу на неке земље из окружења дупло већа.

Ко год је приморан да се греје на струју зна о чему је реч. ЕПС је најнижу тарифу у једном тренутку скоро потпуно укинуо, а да је то заправо била превара грађана. Оставили су је само недељом. У међувремену је та тарифа поново скраћена.

Ту треба имати у виду да та тарифа није милосрђе ЕПС-а, већ да је то период када индустрија не ради и када потрошње струје нема, а како се струја не може складиштити, ЕПС заправо треба да буде срећан да је грађани користе у то време, јер у супротном она пропада.

ЕПС заправо има штету ако се та струја не троши, хидро електрана или термо електрана не могу се гасити ноћу, када је потрошња мала, њихово покретање сутрадан би било скупље него да наставе да раде целу ноћ. Свако ко ту струју купи он заправо ЕПС-у чини велику услугу…".

 

     А 1. Костић спречио хапшење Лазаревића и Хамовића

Бивши председник Владе Србије и Демократске странке Зоран Ђинђић спречио је хапшење Вука Хамовића и Војина Лазаревића, тако што је у странци за питања енергетике задужио тајкуна Миодрага Костића, сазнаје Таблоид из разговора са бившим истакнутим функционером ове странке инжењером и професором Јованом Мандићем. Мандић сумња и да је Ђинђић ову услугу добро наплатио.

Мандић је био члан Демократске странке од самог оснивања са почетка деведесетих година, био је врло близак пријатељ са убијеним премијером Зораном Ђинђићем, али и са бившим председником Србије Борисом Тадићем. Широј јавности је познат као онај "Јоца Мандић", кога је у лето 1992 године после протеста студената и Депоса против Слободана Милошевића киднаповала и мучила државна безбедност ДБ, са намером да га убије.

Мандићева кривица је била у томе што је на завршном митингу опозиције на знак водитеља са позорнице, неколико минута пред поноћ, у центру Београда угасио уличну расвету, (вероватно и сву осталу струју у центру града) док су истовремено грађани на протесту држали десетине хиљада упаљених свећа.

Снимак Београда обасјаног светлошћу свећа пренели су ЦНН, ББЦ и други значајни светски медији. Ипак радници ДБ Мандића нису убили, јер су они који су требали да изврше наређење препознали инжењера који је омогућио снабдевање струјом Книна и других градова Републике Српске Крајине, након што их је почетком деведесетих Туђман исекао са енергетског система Хрватске.

Наредних година Зоран Ђинђић га је задужио да разоткрије све енергетске малверзације режима Слободана Милошевића и припреми доказе за хапшење одговорних.

Све до пред 5. октобра Мандић је главни Ђинђићев човек за енергетику, и помно прати све ове малверзације, а онда га Ђинђић смењује са свих функција. Ироније ради 2002. године на десетогодишњицу његовог киднаповања, Ђинђић и страначке колеге одлучили су да Мандића смене са свих функција у странци.

Мандић каже и да је демократама сад тешко да критикују актуелну власт с обзиром шта је претходна "власт све радила."

– Не постоји ништа вредно што није продато, ја сам као председник Одбора за електропривреду Демократске странке окупио много угледних професора и мојих колега из ЕПС-а, а онда сам шестог октобра сазнао да покојни Зоран више не жели да ме прими, јер је, испоставило се, енергетику обећао другима – каже Мандић који је после тога од Горана Весића и Горице Мојовић сазнао да је смењен. Он истиче и да је тада тражио телефон од новог човека који је задужен за ту област и да је тада добио информацију да је у питању Миодраг Костић.

– Рекли су ми да је то Коле из Новог Сада. Ја га позовем и дође ми Костић, господин кога сада зову Шећерко код мене кући на Гардош и кажем му: "Коле имамо папире да хапсимо Хамовића и Лазаревића." Он мени каже: "Не, не, не, мени Зоран дугује паре велике. Ја управљам енергетиком, а теби свака част. Попио је сок и отишао у Нови Сад – присећа се Мандић.

 

©Гето Србија

материјал: лист против мафије

ГУБИТАК ЗА ДРЖАВУ: ДОКАПИТАЛИЗАЦИЈА ЈЕ ПРИВАТИЗАЦИЈА УСПЕШНИХ ФИРМИ ПО ЖЕЉИ СТРАНИХ ИНВЕСТИТОРА!!?

 

У већ озбиљно уништеној „Комерцијалној банци", режим Александра Вучића упорно је приказивао лажни биланс успеха како би се прикрило одливање новца и затрли трагови "коначних корисника".

Вучић такође крије и списак акционара Аеродрома "Никола Тесла" који је само у овој години донео преко 40 милиона евра чистог прихода у буџет. Упркос томе, биће продат "пријатељима" из Емирата. Вучићева мафија користи последње тренутке уочи продаје, да из њих покраде што је могуће више пара.

Коначни цех ће, као и увек, платити републички буџет, односно већ опљачкани грађани…

 

                   Милан Маленовић

 

Афера о којој се скоро уопште не говори у јавности, а која најбоље показује како се одабрани понашају када им се укаже прилика, свакако је намештање биланса „Комерцијалне банке" а.д, једне од последњих великих банака у Србији у којој држава има значајан власнички удео.

„Комерцијална банка" је годинама у назад исказивала добит, због чега су директорима на крају године, сходно уговорима, исплаћивани високи бонуси, а акционарима одговарајуће дивиденде. Онда је дошло до ревизије пословања и „чишћења" биланса, па је утврђено не само да банка све ово време није правила тако високе добитке, већ напротив – да је правила високе губитке. Само у првих шест месеци ове године до јуче наводно „успешно" руководство успело је да направи минус од чак 2,6 милијарди динара, односно више од 20 милиона евра.

Интересантна је у овом случају чињеница да Србија није једини акционар поменуте банке. Поред наше државе, која је власник 41,74316 одсто акција, следећи на списку власника је Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), која има 24,43484 одсто, а за њом следе Међународна финансијска корпорација (ИФЦ)  са 10,14874 одсто и Немачки инвестициони фонд (ДЕГ) који поседује 4,59539 одсто акција.

После њих на списку акционара долазе још и други страни инвестициони фондови, али прва три акционара иза Републике Србије имају један заједнички именитељ: они су акције купили сходно договору између ЕБРД-а и српске Владе о докапитализацији „Комерцијалне банке".

Не треба, такође, заборавити ни да су ЕБРД и ИФЦ, уз ММФ и Светску банку, управо оне међународне институције које врше највећи притисак на српске власти да јавне финансије доведу у ред. При томе, оне саме, као акционари који делегирају чланове контролних тела „Комерцијалне банке", нису успеле, или нису смеле да примете како су биланси лажирани. Ако не могу да воде законито и успешно једну у светским мерилима малу банку, како мисле да среде финансије у једној држави?

Колико милиона евра је исцурело из банке кроз лажне билансе и незаслужене бонусе морала би да утврди истрага, али за сада не постоји политичка воља у Србији да се она и покрене.

Познаваоци банкарског сектора се сећају како је ЕБРД са саинвеститорима у „Комерцијалну банку" ушла још у време Млађана Динкића, када је речено како је банци потребан свеж капитал. „Комерцијална" у то време уопште није стајала толико лоше да би јој била потребана докапитализација у висини и на начин како је то спроведено, а после најновијих догађаја постаје јасно како је све и урађено једино да би тако унет новац могао да буде пласиран у послове који доносе губитке, али кроз које се средства „перу" за познате клијeнте.

„Комерцијална банка" тако постаје најочигледнији пример пословања властодржаца који користе последњу прилику да пре коначне приватизације извуку још пара.

Слично би могло да се догоди и београдском "Аеродрому Никола Тесла" (АНТ) за који Влада упорно најављује скору приватизацију, иако је тако нешто потпуно непотребно.

Влада Републике Србије је дана 9. децембра 2010. године донела Одлуку бр.023-9103/2010-1, према којој су право на пренос 16,85 одсто власништва Друштва стекли грађани Републике Србије, запослени и бивши запослени Друштва.

Након преноса права бесплатних акција на грађане, запослене и бивше запослене, Република Србија поседује 28.511.988 обичних акција, што представља 83,15 одсто од укупног акцијског капитала друштва.

Решењем о пријему акција на Листинг А-Приме маркет 04/4 број 478/11 од 28. јануара 2011. године, акције овог друштва су примљене на Листинг А Београдске берзе. Трговина акцијама Аеродрома "Никола Тесла" на Београдској берзи је отпочела 07. фебруара 2011. године, али се у Централном регистру хартија од вредности не види која је власничка структура друштва данас, односно коме су мали акционари продавали своје акције.

Већ је оваква тајновитост неуобичајена и указује да се спрема нешто незаконито.

По билансу успеха за 2015. годину Аеродром „Никола Тесла" а.д. је остварио приход пре опорезивања у висини од 3.953.930.000 динара, да је за ту годину платио порез у висини од 607.090.000 динара, као и да је остварио нето добитак од 3.291.026.000 динара.

Тренд успешног пословања наставио се и у овој години. Како је почетком децембра објавило руководство, у првих десет месеци 2016. остварени пословни приходи износе 58,9 милиона евра, док је нето добит била 21,6 милиона евра, односно за 22 одсто већа од оне остварене у истом периоду прошле године.

С обзиром на овакво стање, процењено је да у републички буџет може да буде уплаћено додатних 300 милиона динара као такозвана "међудивиденда", односно као аконтација за очекивану дивиденду за ову годину. Међудивиденда је, међутим, уплаћена само држави, као највећем акционару, док остали морају да чекају још пола године да добију свој новац.

Поменутих скоро три милиона евра, заједно са сличним уплаћеним аконтацијама на очекивану добит, послужили су председнику Владе Александру Вучићу да се похвали наводним буџетским суфицитом.

Оно што забрињава не само мале акционаре ове успешне компаније, већ и све грађане Србије, јесте предстојећа приватизација која се припрема за очигледно већ данас познатог купца.

Као прво, АНТ спада у ред најуспешнијих предузећа у Србији и не постоји никаква тржишно оправдана логика која би објаснила зашто се продаје ова "кока која носи златна јаја". Чак и предвиђена проширења и модернизација Аеродрома нису никакви ваљани изговори, јер компанија располаже са довољно сопствених средстава да то финансира.

У случају да је Аеродрому потребно више пара од остварене добити, може да се узме комерцијални кредит код банке, или да се приступи докапитализацији у којој би биле издате нове приоритетне акције од чије продаје би се прикупила потребна средства, а које не би мењале управљачку структуру компаније.

Све ово је у сваком случају за државу корисније од продаје власничког удела.

Међутим, оно што је за државу добро није увек у интересу властодржаца и њихових пријатеља из света крупног капитала.

Наиме, када је арапском "Етихаду" поклоњено 49 одсто власништва у српском авиопревознику "Аир Сербиа", Александар Вучић је на критике како је склопио у суштини лош посао по Србију, одговарао да је једна од добити договорене сарадње са компанијом из Емирата то што ће београдски аеродром постати регионални центар за путнички и карго авио-транспорт, тако да ће кроз дивиденде од ове компаније Србија имати више користи  него што би могли да износе евентуални губици "Аир Сербие".

Таман када се кренуло у стварање регионалног центра за ваздушни саобраћај на Аеродрому "Никола Тесла" Влада планира да прода компанију!?!

Очигледно је да су српски властодршци закључили како је последњи час да се њима блиским људима буд зашто продају акције Аеродрома које ће у будућности доносити вишеструко увећану дивиденду. Због тога се и срља у потпуно непотребну, по државу чак и штетну приватизацију нечега што у овом тренутку доноси добит и што ће и убудуће доносити приходе.

 

     А 1. Ко је ко у руководству Аеродрома "Никола Тесла"

Генерални директор Аеродрома "Никола Тесла" а.д. је Саша Влаисављевић, док су остали чланови борда директора: Раша Ристивојевић, Сенка Јеленковић, Дејан Миловановић и Зоран Стојковић.

Генерални директор "Комерцијалне банке" а.д. је аустријски држављанин Александер Пикер, док су остали директори: Јелена Ђуровић, Слађана Јелић, Дејан Тешић и Драгиша Станојевић.

Чланови Управног одбора су: Владимир Круљ, Оливера Матић-Брбора, Мила Коругић Милошевић, амерички држављанин Косров Замани, Швеђанин Матс Кјаер, француски држављанин Филип Делпал, Немац Андреас Клинген, Мирјана Ћојбашић и Љиља Јовановић.

 

     А 2. Иза збирних рачуна, интереси тајкуна

Приватизација губиташа још би могла да буде оправдана, под условом да се не ради о стратешким ресурсима, али се за компаније које производе губитке по правилу не налазе заинтересовани купци.

"Фабрика аутомобила Прибој" је после вишегодишње агоније прошла стечајни поступак и из државног предузећа постала – државно предузеће. Изгубљене су године у неуспешном експерименту приватизације овог некадашњег гиганта. Милиони евра су дати "приватизационим саветницима" и осталим мешетарима, да би се на крају послушао пре много година дат савет стручњака да се ФАП уклопи у наменску индустрију. Радници који годинама нису примали плате добиће такође акције, али ће их одмах продати општини Прибој по унапред договореној цени.

Годинама Александар Вучић није смео да каже како наводни купац ФАП-а из Финске у суштини није заинтересован за тај посао, а исто то се дешава и са земунским "Икарбусом" који пропада највише захваљујући томе што председник Владе и даље сањари о томе да ће ту компанију да преузме немачки "Мерцедес".

Земунски произвођач аутобуса преживљава само тако што не уплаћује порез и доприносе на плате радника, а држава та потраживања конвертује у власничке уделе. Свако нормалан би у таквој ситуацији одавно започео реорганизацију, али је проблем "Икарбуса" што у врху његове власничке структуре постоје чак три кастоди рачуна анонимних акционара: "БДД М&В Инвестментс " а.д. има 8,01101 одсто акција, а два збирна рачуна "Социете генерал банке" а.д. имају по 3,36293, односно 2,26729 одсто акција.

Иза збирних рачуна најчешће се крију домаћи тајкуни блиски власти, који покушавају да "Икарбус" државним парама одрже у животу док се не појави неко ко би откупио све акције. Док не показују интересовање за српске посрнуле гиганте, страни инвеститори су итекако заинтересовани за куповину овдашњих стратешких ресурса, тако да чак 80 одсто флаширане воде која се продаје на српском тржишту потиче из домаћих извора чији су власници странци.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija