УБРЗАНА AЛБАНИЗАЦИЈА ЗБОГ ПАСИВНОСТИ ВЛАСТИ У СРБИЈИ И ПОРЕД АЛАРМА УСЛОВЉЕНОГ НЕПРЕКИДНИМ СЛАМАЊЕМ ДУХА СРПСКОГ НАРОДА У ГРАЧАНИЦИ НА КиМ!??

 

Недавно су службеници УНМИК-а посетили сепаратистичку администрацију „општине“ Грачаница и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама у процентима продато од 50, па до чак 90 одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је Вучићева власт из Београда предала и да су сада препуштени на милост и немилост албанским сепаратистима. Ову тему истраживао је Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                 Иван Максимовић (Косовска Митровица)

 

Стратегија албанског продора на север покрајине Косово и Метохија, основна је идеја свих бивших и садашњих америчких дипломата из земаља региона, активираних на Косову и Метохији, што видимо и из аката које објављује Асанжов сајт Wикиликс и стара је већ неколико година.

Тај пројекат замишљен је тачно на пола пута, где би Албанци избили и пресекли коридор северног дела Косовске Митровица ка Лепосавићу. Тако би поделили Србе на два дела. Северни део Косовске Митровица, са Звечаном, би тако постао малтене енклава то јест гето а која би убрзано одумирала из неколико разлога. Већ сада видимо све учесталије нападе Шиптара на Србе у деловима које једни крај других насељавају и то би се проширило и на ове општине.

У рекордном року би настао и албански град са око 10.000 становника по узору на оне који су настајали на централном Косову и имали двоструку улогу. Цепање српског корпуса и бројчано појачање гласача. Албанци у тим ситуацијама нуде, би неминовно изазвао распродају српске имовине и убрзано исељавање које би у том случају била једина извесна будућност Срба на северу Косова и Метохије. Све ово ће се десити у најскоријем року, буде ли потрајала погубна политика Александра Вучића и његове „Српске листе“  која је инструмент потпуне албанизације српског Косова и Метохије.

Треба подсетити да је Закон о спречавању исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије, Влада Србије први пут донела 1989. године, иако су тако напречац власници непокретне имовине били лишени права на располагање њоме, а све са циљем да остану у покрајини што дуже, макар тиме угрозили нека своја друга права, па и право на живот.

Средином 2000.год., Министарство финансија при српској Влади додатно је прогласило све склопљене уговоре о купопродаји некретнина на КиМ неважећим без обзира под којим околностима су закључени.

На инсистирање Срба, шеф УНМИК-а Ханс Хакеруп донео је средином јануара 2001. Уредбу о забрани продаје српских кућа и имања на Косову и Метохији са намером да се спречи отуђивање српске имовине и њен прелазак у руке Албанаца, јер је било очигледно да се купопродаја вршила под притиском или претњом. Лако је погодити, ништа од овога није тако утицало на то као стање на терену, а реакције Владе Србије биле су најоштрије, али, као и данас, само у форми протестне ноте упућене медијима на објављивање.

Са државном имовином бивало је још горе. Процес приватизације друштвених предузећа и имовине, почео је 2002. године, са бившом „КПА“ и наставио од 2008. године са „КАП“-ом. Од 2003. па до 31. марта 2016., тзв., „Специјална комора врховног суда Косова“, примила је 42. 593 предмета, од којих је наводно решила мање од половине.

Чак и ова „Специјална комора„, изузетно поводљива према насталој правној катастрофи на КиМ, примећује да према УНМИК-овим уредбама „…Чини се да Комисија за ликвидацију предузећа има право да прода сву имовину без претходног појашњења да ли је предузеће законски власник одређене имовине или није(!). Потраживања по основу власништва су рангирана далеко иза осталих потраживања а законски власник имовине која је продата у поступку ликвидације (углавном се ту јављају радници државних предузећа) нема право на правни лек којим се захтева укидање завршене трансакције или поништавање уговора закљученог током поступка ликвидације!

Законски власник ће, у ствари, легално усвојеним УНМИК-овим одредбама – изгубити имовину. Чак и да потраживање буде омогућено, кажу Срби са КиМ, „долазимо до закључка да смо им допустили отимање власништва над Косовом и Метохијом јер захтевом да нам исплате за отето, признајемо да смо им га продали„!

„Разлог зашто се све ово дешава је изостанак националног плана опстанка за стабилизацију српске заједнице на Косову„, 2012. је жалећи се на продају српских кућа у Ораховцу рекао Дејан Баљошевић из ове варошице приликом сусрета са Александром Вулином (који и даље својом прљавом, подлом, поквареном и социопатском појавом ради у корист Вучића а на штету нашег народа на КиМ).

На жалост, Срби су тим продајама својих кућа веровали да решавају „егзистенцијална питања“, па је цена била од 7.000 до 15.000 евра. Продавана је просечно по једна месечно. Са порастом продаје кућа учестали су и вербални инциденти према Србима…Наравно, реакција Влада је „немешање у овакве трендове„.

Када продаја српске приватне имовине није могла другачије да се обави пронађено је решење у формирању „мултиетничких општина“ али по „законима“ лажне државе Косово“.

Прве такве „општине“ основане су убрзо по самопроглашењу „независности“ а заживеле именовањем страначке личности (тада ДС-а) на место њиховог председника, Бојана Стојановића, човека са подебљим досијеом у полицији, који се једини кандидовао за албанског градоначелника а по препоруци Владе Србије односно Бориса Тадића.

Те 2009. српско истрајавање задобија озбиљан ударац а нагло пропадање уследило је након догађаја 2013. године. Упућени тврде да је Државна безбедност преко својих људи, у сарадњи са шиптарским структурама, начинила продор конкурисањем за средства за покретање мале првреде и предузећа што административно отвара простор за деловање квази-државе Косово.

Најагинилнијим актерима у Грачаници додељени су станови па је у оквиру једног таквог програма помоћи „интерно расељеним лицима и социјално угроженим породицама“2013. додељен стан и Радомиру Лабану, бегунцу од српског закона, осуђеном на казну затвора од шест година као члану тзв. „Царинске мафије“, раднику „Уставног суда Косова“, правнику и члану Асоцијације српских правника са седиштем у Грачаници коју финансирају стране амбасаде а кључ му је уручио Далибор Јевтић, тзв. „министар“ при албанској „влади“.

Али, они нису једини који су томе допринели. И припадници Цркве, сем декларативног, такође нису ништа учинили по овом питању. Како Црква тако и општинска власт као да су се утркивали ко ће више помоћи (у сваком смислу проблематичним) људима којима најмање треба помоћ. На тај начин су додатно иритирали људе домаћине којима би свака врста помоћи итекако добродошла али који се нису бавили никаквим марифетлуцима, нити припадали било каквом клану чиме су увек били искључени из таквих акција помоћи…

Још један реметилачки фактор јесте узурпација Епархије рашко-призренске која подстиче сеобу народа. Раније су се Срби окупљали у манастру и са својим свештеницима доносили одлуке шта и како да раде. У цркви данас нема Грачаничана.

Ту су данас они који се налазе на буџету Републике Србије било као некакви чиновници било као професори веронауке са два ђака у разреду, који бахатим понашањем иритирају овдашње Србе. Тако да манастир данас користе у маркетиншке сврхе кад дође неки политичар или нека јавна личност а саму цркву претварају у неку врсту музеја. О овоме сведочи и Драгољуб Поповић чија породица носи име по свештеницима из њихове породице од којих је већи број сахрањен управо у порти овог манастира.

„…Суштина је да је дух Грачаничана, који је вековима знао да се супротстави Шиптарима, сломљен преко Теодосија. Наши стари су некада прво обрађивали манастирско имање па тек онда своје њиве. Приходи од тога су служили да се некоме пружи помоћ. Манастир више не служи за окупљање народа“ подвлачи Поповић.

Данас се налазимо у ситуацији да када покушате да макар загребете овај проблем најчешће наилазите на одговор да прича о томе неће помоћи јер као прича о драгом покојнику – пробуди успомене али не и њега.

„…О тој теми се годинама пише међутим никакве вајде нема, стање је алармантно и плашим се да колико год се трудили да нешто спречимо нећемо успети у томе јер је народ једноставно, буквално речено, дигао руке. Ситуација на терену, што се тиче ‘општине Грачаница’, је алармантна, 99.5% људи мисли како да прода и једноставно оде што даље од Косова да бар не гледа и трпи ову багру која је натурена од стране Београда…“ каже један општински службеник коме је и самом свега преко главе.

И ту је корен највећег зла које је, изгледа, трајно сломило српски дух на Косову. Потписивање Бриселског споразума изнедрило је долазак „Српске листе“ на власт и истовремено гашење српских институција.

У Грачаници мештани тврде да је чак лако избројати колико пара су представници Вучићеве „Српске листе“ узели за додељивање општинског земљишта и грађевинских дозвола Албанцима. „Крените аутом у вожњу и избројите колико је парцела на којима се нешто град, а Срби не граде неколико година уназад баш ништа.

За једну дозволу „цена“ је 10.000 евра, помножите са бројем градилишта и знаћете колико је само од тога неко узео“ каже овај нижи службени тзв., „општине Грачаница“ по систему „републике Косово“ која те дозволе дели.

Недавно су службеници УНМИК-а посетили ову „општину“ и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз „другарско“ образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама  у процентима продато од 50% па до чак 90% одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је власт из Београда предала и да сада те не могу да очекују више ништа.

Можда још и горе од тога се прећуткује. Управо намера албанске стране у маниру који се Србима приписује – колонизација севера Косова и Метохије а у подручју у коме их никада није било нити их има.

Наиме, (по потписаном Бриселском споразуму) граница општине такозвана „Јужна Митровица“, то јест јужни део града насељен Албанцима, простире се ка северу територије насељеном Србима. Разграничење се наставља са источне стране још 12 до 13 км дубље, где се граничи са општином Лепосавић и ниже са општином Звечан.

Та међуопштинска тромеђа долази на свега 500 метара од Ибарске магистрале која повезује Србе из северног дела Косовске Митровице и Звечана са Лепосавићем. Албанци на тој тачки, уз Америчку помоћ и логистику, а преко фирме „Бехтел“, желе да изграде комплетну инфраструктуру, за нови мали град на 4 до 5 квадратних километара!

Како год невероватно звучало али проблем отуђивања српске земље није започео ни трагедијом на пољу Косову, нити насељавањем Турака, па ни великом сеобом Срба под Чарнојевићем. Проблем настаје тек по ослобођењу од отоманског ропства и тако створене прилике да се међу великим расподеле ослобођене српске територије или бар оствари контрола а то, са српским живљем на њима, не би било могуће.

Божићном побуном 1919. године, у организацији Краљевине Италије, која је имала велике интересе у јадранском приобаљу и јужним српским земљама, зачета је идеја о независности Црне Горе која ће се касније јасно оцртати у идеологији фашистичког покрета а чији ће се утицај кроз колонизацију КиМ прелити на остатак Србије.

Идентичном циљу тежили су од самог оснивања и комунисти који су за ову област још увек недефинисаних контура, 1938., створили истовремено „став о аутономности“ и кованицу „Космет“. Наиме, на четвртом Конгресу КПЈ, одржаном 1928. у Дрездену, Немачка, донете су одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе…

А дефинисању будућих територијалних претензија сепаратиста са КиМ највећи допринос Комунистичка партија је дала 1945. одлуком да се оснује Покрајина, прецизно одреде њене границе и дефинише засебан статус. Новим одлукама 1963. године, након дефиниције области подстакнут је и захтев за проглашењем Републике Косово у оквиру Југославије која би имала пуно право на самоопредељење. Војска је морала да интервенише чак у неколико наврата а први пут 1968. како би угушила албанску побуну.

Једна од области најгушће насељених Србима свакако је Косовско Поморавље. Судбина тог краја пресликана је верзија остатка покрајине.

„У периоду непосредно након рата у Новом Брду је живела само једна албанска породица док је у целом новобрдском крају било свега пар албанских села. Педесетих година Ново Брдо добија статус самосталне општине и почиње његов убрзани развој.

Али не лези враже, већ почетком шездестих година прошлог века, након нове административне организације, Ново Брдо спада на ранг Месне заједнице и прелази под окриље општине Приштина, удаљене скоро 50 км. Уместо да се запошаљава народ тога краја све више се примају радници из осталих крајева Косова, искључиво Албанци који нагло мењају етничку структуру овог подручја.

Одмах почињу са насиљем над Србима и српски народ постаје, без икога коме би се обратио, екстремно угрожен. Иако је рудник функционисао, села остају без основне инфраструктуре, школа, амбуланти… До првог аутобуса или лекара некима је потребно и неколико часова хода по планинском беспућу. Тада почиње одлазак људи овог краја „у Србију“  све приказујући из економских разлога“, присећа се за Магазин Таблоид један од најбољих хроничара новобрдског краја, Стојан К.

Незадовољство Албанаца фактички је смирено Уставом из 1974. којим иако у саставу Републике Србије, покрајине добијају исти статус какав има свака од југословенских Република.

„Када у другој половини седамдесетих година „умни“ комунистички руководиоци доносе одлуку да баш на њиховом имању почну са грађењем Нове Колоније, знало се да ће она бити насељена албанским породицама које ће се запослити у руднику. Тада нагло почињу сеобе Срба.

Последица такве одлуке је њихово комплетно исељавање у Србију, у насеље Поповац код Ниша. А као логични след је продаја комплетног имања, већином у околини старе Новобрдске тврђаве чиме су покренули незаустављиву лавину бесомучне продаје српске земље која, са већим или мањим интензитетом, ево траје и дан-данас.

Тако су све учесталији и колективни одласци па имамо читава насеља у Смедереву, Јагодини, Нишу у којима претежни број чине мештани многих села Косовског Поморавља која су у једном дану бивала исељена“ открива Стојан мало познате чињенице.

Ипак, упркос свему након Другог светског рата па све до читаве деценије иза НАТО окупације КиМ, Срби су се доста сложно држали, колико им је то било могуће а увек у насељима где су у огромној већини.

„…Ми смо знали како да се супротставимо Шиптарима. Постојало је неко неписано правило, искуство које су наши стицали вековима како да опстану на Косову, не само у Грачаници него и у другим српским местима. Ако је неки Србин и продавао своје имање он је о томе обавестио прво село, своје комшије или оне за оне које је мислио да би били заинтересовани али не и Шиптаре, нипошто.

Нико није хтео да прави дуплу штету тиме што одлази па још и да доведе нерпијатеља у двориште свог комшије. И после ’99. се одржао тај природни или Божији обичај да не продајемо Шиптарима“ каже за Магазин Таблоид Драгољуб Поповић из Грачанице, оснивач и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

Албанци који су долазили из забачених села, са планина посебно они из Албаније, разним повластицама и „плановима“, уз подршку Европске уније, добијали су имања и средства за изградњу кућа или започињање посла. Та се земља давала од државних парцела и то су често морале да буду на атрактивној локацији по прохтевима тог доба. Ту није било проблема јер су локалну власт у рукама углавном имали баш они.

Деведесетих година Срби почињу да осећају да њихова држава не само да мисли на њих већ им и пружа пуну подршку. Безбедност и могућност запослења више су него довољан мотив да се остане. Носиоци локалне власти на КиМ још увек су комунистички кадрови, готово одреда потомци оних досељеника и колониста који су кроз Комунистичку партију толико тога учинили у корист албанског питања.

Програми које спроводи држава у циљу спречавања исељавања и повратка расељених на терену бахато и за личне циљеве користе покрајински функционери.

Станове деле по рођачкој, пријатељској и партијској линији. Звонко Стевић и Вељко Одаловић посебно су успели да себе обезбеде некретнинама на више атрактивних локација у Приштини и околини а слично су прошли и њихови блиски рођаци. По окупацији КиМ сви који су уживали најшире повластице напустили су покрајину и народ а некретнине које су добили продали укратком року без да за то полажу рачуне било коме. На власти са јаким центром у Београду која им је уједно и залеђина у свему што чине, и данас опстају.

Народ препуштен немилости НАТО окупатора и албанских злочинаца нашао се у огромном страху али и чврстој решености да остане. Из средина у којима их је било у мањем броју, селе се у најближе српске центре, такозване енклаве и на неколико километара од својих узурпираних домова настављају животе у крајње нехуманим условима.

Слободан Милошевић наследник оних социјалистичких идеја које до данас представљају продужену руку комунистичког режима, најјачу подршку и најприврженији кадар имао је баш у Косовом Пољу.

Са потписивањем Кумановског споразума у Приштини и другим урбаним насељима почиње масовна продаја станова крајем јесени 1999. године, а интензивирана на пролеће 2000., када је Србима постало јасно да у догледно време неће моћи да се врате својим кућама. Продат је тада и највећи део самог насеља Косово Поље док су околна села опстала до данас.

Српска насеља тако су лоцирана да се блокадом пута Приштина одсецала од остатка покрајине у тренутку. Они који су Србе сатерали у гета на најмањи трзај и сами би остајали у гету. Такво стање се морало деструктуирати што хитније, неопходно је било изазвати нови талас насиља.

Један од најстравичнијих злочина догодио се у Ливадицама код Подујева 16. фебруара 2001. године када је аутобус „Ниш експреса“ миниран у терористичком нападу а убијено 13 Срба. Починилац, Фљорим Ејупи, идентификован уз помоћ ДНК анализе, наводно је побегао из Бондстила, најутврђенијег америчког војног кампа у Европи.

Но, до лета 2003. терористи су мировали. Почетком јуна трочлана породица Столић мучки је ликвидирана у Обилићу. У покушају да сакрију трагове убице су супружнике Слободана и Радмилу и њиховог сина Љубинка потом спалиле у њиховој кући.

Унмик је понудио 50.000 долара за информацију о нападачима. И то је било све што је учинио. Само месец дана касније догодио се злочин у Гораждевцу  који је згрануо свет. Док су се купали у Бистрици, из заседе су покошени Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12), а тешко је рањено још четворо српске деце. Пет дана касније Савет безбедности УН осудио је напад на српску децу. Срби из тог села су, пратећи трагове кроз траву, открили правац и село у које су се убице повукле. Они до данас нису пронађени, званично. Све то узнемиравало је Србе једно за другим одузимајући сваки осећај заштићености.

Обе ове трагедије као да су најавиле крваво пролеће 17. марта 2004. године. За само два дана разјарена албанска руља протерала је око 4.000 Срба, запаљено је 286 кућа и 35 цркава и манастира. Погинуло је 19 људи. По сценарију „Рачак“ повод за дивљање било је утапање двојице албанских дечака за шта су оптужени Срби за шта је тек касније утврђено да нису починили Срби.

Убиства, паљења кућа, терористичи напади и превише млака реакција српских власти, натерали су Србе да продају имања вековима у власништву њихових породица. Интригантна је чињеница да су се у Чаглавици тада, па све до данас, налазила два централна медија на српском језику јужно од Ибра. Они никако нису имали активно учешће у приморавању Срба на продају и исељавање али њихово извештање кроз које се тзв., „институцијама“ сепаратиста даје пуни легитимитет и тако указује на пуно остварење њихових циљева, снажно је утицало на доношење одлуке о овом можда најважније питању за Србе.

Тако је до 2008., на путу од Приштине према Урошевцу у дужини од 40 километара, на атрактивној локацији Ветерник у атару села Чаглавица, продато чак 90% земље док данас у власништву Срба нема ни сентиметра српске земљи на којој су некад гајили кукуруз, пшеницу или напасали стоку. Данас су ту палате, хотели, тржни центри, приватне болнице, бензинске пумпе, стамбени блокови…

– Готово сва земља Срба поред пута за Приштину је продата. Њихова проглашена независност, страх Срба и интересовање Албанаца за бизнис учинили су своје… Држава Србија ништа није предузела да заустави продају. Нико из Београда никад овде није дошао да поразговара са нама о овом проблему – јадао се ретким новинарима Јован Јевтић из Чаглавице.

Занимљив је податак да је Агим Чеку, један од најозлоглашенијих албанских зликоваца, првобитно становао у Косовом Пољу, од 1999. све до марта 2004. када се након Погрома сели у Чаглавицу у којој и данас живи.

„…Након продаје првог имања у комшилуку, почиње права помама, продаја у бесцење све што је наслеђено и вековима, ни из чега стварано. Није редак случај да се добра парцела, тик поред пута продата за полован ауто који се врло брзо поквари или слупа. Уобичајена цена данас је 20-ак евра за ар“ објашњава Стојан како барем у новобрдском крају стоје ствари.

Нико их није заустављао иако су пре свега Срби то прижељкивали а медији тек ретко. Писало се истовремено, у једном даху, како „Срби као да једва чекају да им неко понуди новац, па да се иселе“ а у наставку како вапе да остану и да им се у томе помогне јер су потпуно остављени.

„…Надлежни се никад нису бавили овом темом, напротив својим пасивним односом као да су им давали ветар у леђа и утврђивали их у исправност таквих поступака“ закључује Стојан и у праву је, барем када се гледа из угла из угла „обичног“ Србина, технички. А декларативних покушаја забране је било.

 

 

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

OTIMAČINA NA OČI UN I VLASTI SRBIJE: UZURPACIJA I PRODAJA U BESCENJE IMOVINE SRBIJE NA KOSOVU I METOHIJI!!

 

Za tri decenije Srbija je u Kosovo i Metohiju uložila 17,6 milijardi dolara. Samo imovina 1.358 preduzeća koja se sad privatizuju, a pripadaju srpskim firmama, procenjuje se na više od 1,5 milijardi dolara. Uzurpirano je čak milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma koje vrede 50 milijardi evra. O životno važnim pitanjima srpskih interesa na KiM piše publicista Branislav Gulan.

 

               Branislav Gulan

 

Srpska nepokretna imovina čini čak 58 odsto imovine na KiM. Srbija je do sada vraćala dugove (ostalo je oko 1,2 milijarde dolara) iako nije ubirala sredstva od poreza na Kosovu i Metohiji.

Zbog prodaje u bescenje, često i po desetostruko nižoj ceni od realne, po ovom osnovu je sakupljeno tek nešto više od 265 miliona evra. Dok se još uvek u svetu rešava sudbina Kosova i Metohije, očigledno da je obavljena privatizacija bila nelegalna! Legalizuje se diskriminacija i etničko čišćenje 50.000 prognanih radnika Srba i drugih nealbanaca.

Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu svojih firmi kako na KiM tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Član jedan Evropske konvencije imovinu proglašava svetinjom! Jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva. Na KiM se nalazi 15,7 milijardi tona uglja što može da se eksploatiše dva veka! Ekonomisti predlažu da se KiM proglasi zonom slobodne trgovine!

 

       Imovina bez zaštite

 

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti predviđa mandat Ujedinjenih nacija koji je u skladu sa pravnim sistemom UN i međunarodnim pravom. Dakle, ona ne predviđa niti je pravno moguće bilo kakvo učešće UN u promeni svojinskih pava na Kosovu i Metohiji.

To znači da se zatečena, to jest, stečena svojinska prava države, drugih javnih subjekata, pravnih i fizičkih lica ne mogu menjati bez njihovog izričitog pristanka, ni u toku mandata misije UN. Suprotno takvim stavovima, imovina na Kosovu i Metohiji je već promenila vlasnike...

Veliki deo imovine i srpskih firmi koji se tamo nalazi je – PRIVATIZOVAN!. Znači UNMIK je samovoljno i protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, a pod izgovorom da tom imovinom “upravlja“, uzurpirao svojinska prava i vlasništvo nad nepokretnostima, preduzećima…

Privatizacija na Kosovu i Metohiji je maskirana “u zakup od 99 godina“, nije legalna i ne bi smela da proizvede bilo kakve pravne posledice za Srbiju i njene organe, bez obzira kakvo će na kraju rešenje biti za KiM. Dakle, imovinska prava svih moraju biti zagarantovana bez obzira na konačno rešenje.

Sem javnih preduzeća: Pošte i Telekoma, Kosovske elektroenergetske korporacije, Železnica Kosova (koje se sad zovu Železnice UNMIK-a) i komunalnih preduzeća, 90 odsto nekadašnjih društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji ne radi.

Inače, samo knjigovodstvena vrednost Železnica Srbije na KiM računajući tu dakle infrastrukturu i vozna sredstva premašuje 206 miliona evra. Tržišna vrednost je višestruko veća, jer bi u realnu “cenu“ trebalo uračunati i pozamašne pare utrošene u kapitalne remonte pruga i stanica devedesetih godina prošlog veka, ali i štetu u vidu propuštenog prihoda od 1999. godine. Te stavke, kako su izračunali u Železnicama Srbije, mere se stotinama miliona evra.

Imovina srpskih Železnica na KiM uključuje, pored ostalog, i 330 kilometara pruga, 33 železničke stanice, 19 dizel lokomotiva, 15 dizel-motornih vozova, 570 teretnih i 45 putničkih vagona. Železnice Srbije i dalje izmiruju obaveze prema stranim kreditorima po osnovu zaduženja bivšeg ŽTP Priština. Reč je o dva zajma od 32,2 miliona dolara Svetskoj banci, 4,2 miliona kanadskih dolara Pariskom klubu, a EUROFIMI su do kraja 2005. godine izmirene obaveze od 1,6 miliona švajcarskih franaka, dok uskoro pristiže i novih 5,5 miliona franaka.

Slično je i sa većinom ekonomskih subjekata koji su nekada činili “Trepču“. Od kraja 2005. godine radi samo rudnik u Starom Trgu, ali tek sa trećinom kapaciteta, a “Feronikl“  u Glogovcu je dobio novog vlasnika, pa se očekuje njegovo pokretanje i da po obećanju zaposli 1.000 radnika. Nijedno od preostalih društvenih preduzeća u Prištini ne radi.

I pored obimnih investicija u popravku termoelektrana Kosovo A i B, struje i dalje nema dovoljno. Proizvodnja iznosi oko 750 megavata, dok potrebe, iako radi vrlo mali broj preduzeća, nekada velikih potrošača struje, premašuju 800 megavata.

Privatizacija na Kosovu i Metohiji obavlja se po principu stani-kreni, a u tom procesu Srbija se ništa nije pitala. Iz Privredne komore Srbije (PKS) je nekoliko puta traženo od Asocijacije privrednih komora u svetu, čiji je član i PKS, da pomognu da se preispita i obustavi nezakonita privatizacija preduzeća na Kosmetu. Jer, ta privatizacija se sprovodila bez prethodnog detaljnog utvrđivanja vlasništva.

Preduzeća su se privatizovala suprotno međunarodnim standardima, protivno Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 i direktno na štetu vlasnika preduzeća iz Srbije, koja je i najveći vlasnik kapaciteta na KiM.

Inače, privreda Srbije je za poslednje tri decenije u KiM uložila oko 17,6 milijardi dolara. U državnom vlasništvu Srbije su, prema podacima srpskog Ekonomskog tima za KiM, i broje ogromne nepokretnosti-24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, više od 1,4 miliona kvadratnih metara službenih zgrada, 145.000 kvadrata poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene, a svemu tome treba dodati i 750.000 kvadrata građevinskih objekata.

Još pre nekoliko godina samo ovaj deo državne imovine procenjen je na oko 220 miliona evra. No, tu je i vojna imovina sa svojim nepokretnosti i zemljištem, računajući i vojni aerodrom kod Prištine, a prema procenama samo ovaj deo imovine vredi oko 95 miliona evra.

Poslednjih 15 godina KiM su pod međunarodnim protektoratom, a pokušaji Beograda da zaštiti svoj ekonomski interes u tom delu zemlje nisu doneli značajnije rezultate .

Mora se ukazati na to da Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu preduzeća, banaka i pojedinaca, kako na KiM, tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Tu zaštitu trebalo je da pokrenu u Savetu bezbednosti UN i Savetu Evrope.

U međuvremenu društvenu imovinu zatečenu na KiM prodale su Civilna misija UN (UNMIK), a izvršilac poslova je Kosovska poverilačka agencija (KPA). Prema informaciji kojima raspolaže Koordinacioni centar za KiM, do početka 2007. godine je na devet tendera prodato 145 preduzeća za ukupno 148 miliona evra. Preduzeća su prodavana daleko ispod realne cene, a kupovali su ih samo Albanci, ne obazirući se na vlasnička i potraživanja iz dužničko-poverilačkih odnosa preduzeća, fondova i banaka iz centralnog dela Srbije, Vojvodine i Crne Gore.

Prema podacima Narodne banke Srbije, ukupan dug Kosova i Metohije (KiM) 31. decembra 2006. godine iznosio je 1,18 milijardi dolara. Od 2002. godine Srbija je uredno otplatila 130,65 miliona dolara, dok prema podacima Pregovaračkog tima za KiM, Srbija dnevno za te dugove izdvaja 100.000 dolara.

Zvanični Beograd je još od početka 2002. godine nastojao da ukaže da je privatizacija na KiM pogrešno osmišljena i da će posledice biti teške i dalekosežne.

Uprkos tome KPA je sva preduzeća predviđena za prodaju oglasio društvenim, uključujući i ona koja su posle 1989. godine promenila vlasničku strukturu.

Tako je na primer, Fabriku zidnih tapeta “Fazita“ u Prištini davno kupio “Sintelon“ iz Bačke Palanke. Zaposleni radnici su dobili deonice, a Albanci su svoje deonice prodavali u Bačkoj Palanci. Međutim, za vreme najnovije privatizacije koju sprovodi KPA vlasništvo “Sintelona“ je ignorisano, pa je “Fazita“ ponovo prodata!

Posle insistiranja Beograda da se privatizacija na KiM može obavljati jedino uz puno poštovanje međunarodnih standarda i uz saglasnost i učešće Republike Srbije, kao najvećeg poverioca i vlasnika imovine na tom delu nekadašnje Jugoslavije, UNMIK je samo privremeno i na kratko bio zaustavio taj proces u oktobru 2003. godine .

Samo u protekle dve godine gotovo polovina društvenih firmi na KiM je prodata. Srbiji, osim dosadašnjih obaveza vraćanja dugova, nije omogućeno ni na koji način da učestvuje u privatizaciji. Ona to pravo nije dobila ni pored činjenica da je vlasnik firmi i njihovih nepokretnosti, kao i pravni naslednik bivše SRJ, odnosno Državne zajednice Srbija i Crna Gora. V

lada Srbije je više puta na adresu UNMIK-a ali i međunarodnih organizacija uputila oštre proteste, ocenjujući da je reč o nelegalnoj i kriminalnoj prodaji društvenih preduzeća, koja i dalje traje. Tako je krajem 2006. godine prodat nekad čuveni kosovski gigant “Feronikl“ koji je bio u stopostotnom srpskom vlasništvu.

Naime, Vlada Srbije je pre tri decenije u njegovu izgradnju uložila 300 miliona dolara, a novi vlasnik-kompanija “Alferon“  registrovana u Engleskoj ga je kupila za deset puta manju sumu.

U međuvremenu zvanični Beograd je pokrenuo široku kampanju, kako bi sprečio nameru UNMIK-a i Kosovske poverilačke agencije da prodaju i najveći gigant, Rudarsko metalurški-kombinat “Trepča“. Ovaj industrijski gigant, prema informacijama UNMIK-a e prodat zbog ogromnih dugova, koje “Trepča“ ima prema kreditorima, a čija je naplata dospela.

Među najvećim poveriocima je i grčka kompanija “Mitilineos“, koja potražuje 44 miliona evra. Procenjuje se da je u “Trepču“ uloženo oko milijardu dolara, na osnovu čega Vlada Srbije i polaže pravo na vlasništvo što UNMIK osporava, kao i u svim slučajevima do sada. Kad je reč o drugom gigantu kosovske privrede, Kosovskoj energetskoj korporaciji  , kako u ovom trenutku stvari stoje, UNMIK još uvek nije definisao energijom u KiM, pa se planira se izgradnja nove elektrane.

Uredba o privatizaciji na KiM koju je u aprilu 2005. godine proglasio Soren Jesen Petersen otišla je dalje u kršenju vlasničkih prava. Po tom dokumentu, nije neophodno da se utvrđuje poreklo vlasništva, već to može da se uradi i posle prodaje, sudskim putem.

Tako se legalizacije diskriminacija više od 50.000 prognanih radnika, Srba i drugih nealbanaca, a ostavljena im je nada da će im od 20 odsto sredstava dobijenih od prodaje preduzeća namenjenih akcionarima, biti plaćena simbolična nadoknada.

Jedan od uslova je da su u preduzeću radili na dan 22. marta 1989. godine i da imaju bar tri godine radnog staža. naravno, na spisku za nadoknadu nema Srba, jer ih nema ni u preduzećima, ali zato mogu da se žale Federaciji nezavisnih sindikata Kosova i Metohije.

Ovakvom privatizacijom legalizovano je etničko čišćenje na KiM.

Odgovorno je legalizovao UNMIK, a na kraju očekuje se da će proces privatizacije biti prebačen na nekog lokalnog aktivistu, Albanca, i na kraju niko neće odgovarati za postupke. Zvaničnici na KiM su uvek izjavljivali da se privatizacija obavlja u skladu sa preporukama UN, dok je ekonomska rekonstrukcija prepuštena EU.

Za prvih pet godina posle uspostavljanja međunarodnog protektorata u pokrajini, bila je završena privatizacija u samo pet društvenih preduzeća u vrednosti od 2,34 miliona evra. Tada su ugovori o prodaji još devet preduzeća u vrednosti u vrednosti 10,2 miliona evra čekala ratifikaciju Upravnog odbora agencije. Prema tadašnjoj proceni agencije bilo je ostalo još između 450 i 500 kompanija u društvenom vlasništvu u kojima je bilo zaposleno oko 18.000 radnika.

 

       Politička borba za vraćanje duga

 

Sredinom 2003. godine tadašnji ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije je govorio da je privatizacija privrede Kosova i Metohije moguća samo u dogovoru sa Srbijom. I tada su najveći problem bili dugovi kosmetske privrede poveriocima u Srbiji i inostranstvu koji su 1999. godine iznosili oko 1,4 milijarde dolara sad oko 1,2 milijarde dolara). UNMIK je tada planirao da “izvrši“ privatizaciju oko 35 društvenih i 65 javnih preduzeća, a da Srbiji ostanu dugovi!

U stvari da se imovina proda, a dugovi da se vrate na kraju, kada se podmire sve druge stavke, ako se ostvare neki privatizacioni prihodi…Tadašnji srpski ministar za privredu je predložio i formiranje registra poverilaca pre nego što se pristupi privatizaciji, dok bi radne jedinice srpskih preduzeća na KiM ostale i dalje njihovo vlasništvo-jer tu je privatizacija suvišna.

I Vlada Srbije je u to vreme u nekoliko navrata protestvovala zbog najave procesa privatizacije, ali bez rezultata. Pozivala se na poštovanje osnovnih vrednosti tržišne ekonomije, a UNMIK je svoje stavove i planove “završavao“ privatizacijom novoosnovanih preduzeća (iz imovine starih) koja bi se prodavala bez dugova.

Vlada Srbije je bezuspešno upozoravala da takav odnos prema imovini nije moguć bez saglasnosti poverilaca. Jer, u ovom slučaju dugovi privrede KiM ne pripadaju samo poveriocima u Srbiji nego i Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca…

Na početku pregovora srpskih i kosovskih zvaničnika u Beču, početkom 2007. godine taj dug je iznosio oko 1,2 milijarde dolara, što iznosi oko šest odsto ukupnog duga Srbije koji je tada bio oko 18,5 milijardi dolara. Za vreme pregovora u Beču, obe strane-kosovska i srpska-kada je bila reč o dugovima insistirale su da dobiju pravo na njegovo vraćanje!

Taj nelogičan spor stručnjaci objašnjavaju tako što kosovski Albanci smatraju da KiM treba da plaća svoj dug, što je potvrda državnosti i argument za proglašenje nezavisnog Kosova. Srpska strana opet se usprotivila tome jer se taj dug vraća preko Srbije, koja je svojevremeno i digla kredite za KiM. Za vreme pregovora u Beču to je bila i jedina tačka dnevnog reda posvećena imovinskim i ekonomskim pitanjima, a to je i ključ kosovskog problema.

 

       Pogrešna taktika

 

Stručnjaci smatraju da je taktika pregovaračkog tima Srbije u ovom delu bila pogrešna, jer je Rezolucija 1244 donekle i utrla put nezavisnosti KiM. Njome je sva vlast na KiM u nadležnosti UNMIK-a i kosovske Vlade. Ono što je nesporno i na šta se Srbija može osloniti je-imovina. Jer, većinu društvenih preduzeća na KiM osnovale su firme iz Srbije. Ako znamo da član jedan Evropske konvencije o ljudskim pravima imovinu proglašava svetinjom, onda je KiM doista sveto mesto za Srbiju.

Prema nepotpunim podacima preduzeća iz centralne Srbije raspolažu na KiM sa 1.218 objekata, a iz Vojvodine sa još 14, pri čemu samo PTT ima 130, ŽTP 55, EPS 18, “Srbijašume“ 45 objekata, dok je to ukupno-1.358 objekata.

Tako na primer, “Lola korporacija“ je izgradila kapacitete u Zubinom Potoku, Lešku, Štrpcu i Vitini. Temerinski ‘‘Termovent“ je podigao pogone u Orahovcu i Lipljanu, “Zelengora“ u Suvoj Reci, “Minel“ U Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Klini, “Koka kola“ u Lipljanu, smederevska “Goša“ u Gnjilanu… Neke firme kao “General eksport“, “Minel“, “Prva iskra“, “Centroprom“ i druge, učestvovale su u realizaciji nekadašnjih samoupravnih sporazuma o udruživanju na KiM. Tako je ulagao kapital PKB “Beograd“, “Bambi“ iz Požarevca i druge firme.

Razvoj KiM finansiran je iz Saveznog fonda za razvoj nerazvijenih, ali i iz pokrajinskog fonda za razvoj, a Fond za razvoj Republike Srbije pravni je sledbenik tih fondova. Od 1992. godine privredu na KiM kreditirao je Fond za razvoj Republike Srbije.

Sve do 1997. godine kada je tu funkciju preuzela Direkcija za razvoj KiM sa sedištem u Prištini. Pored toga Fond poseduje i akcije kao trajni ulog u 163 tamošnja preduzeća, u većini slučajeva više od 51 odsto udela. O tome je obaveštena i Kosovska poverilačka agencija.

Prema programu ekonomsko-finansijske konsolidacije Kosova i Metohije, koje su 1997. godine uradili Zavod za razvoj Srbije i Ekonomski institut, u razdoblju od 1957. do 1979. godine, KiM su zaista doživeli pravi bum.

Društveni proizvod je u te 22 godine rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 6,8 odsto. Na kraju tog perioda, u odnosu na njegov početak, društveni proizvod je bio veći četiri puta, vrednost osnovnih sredstava deset puta, dok je broj zaposlenih povećan za 3,6 puta. Od 1956. do 1960. godine, investicije na KiM rasle su po prosečnoj godišnjoj stopi od 30 odsto.

Kasnije je ova stopa opala, ali su ulaganja i dalje bila ogromna. Naime, za razvoj nedovoljno razvijenih područja u tadašnjoj SFRJ se nakon 1966. godine izdvajalo 1,5 do dva odsto društvenog proizvoda.

Najveći deo tih para usmeravan je upravo na KiM: od 1986. do 1990. godine gotovo polovina (tačno 48 odsto) ukupnih sredstava. Tako je samo u razdoblju od 1961. do 1990. godine na razvoj KiM potrošeno čak 17,6 milijardi dolara (oko 600 miliona dolara godišnje. Najintenzivnija ulaganja u industriju stvorena su u razdoblju od 1976-1980. godine kada su dominirala ulaganja u energetiku i obojenu metalurgiju (gotovo 60 odsto ukupnih investicija u industriju).

Doba stagnacije KiM poklapa se u suštini sa početkom ekonomske krize na prostoru cele SFRJ i počinje osamdesetih godina prošlog veka. Osnovni razlog za to leži, čini se, kao i u celoj zemlji, u činjenici da uložene pare nisu davale odgovarajuće efekte pa se i smanjivao interes za natprosečno neefikasna ulaganja.

Ni para više nije bilo kao prethodnih godina. Od 1981. do 1985. godine investicije opadaju po prosečnoj godišnjoj stopi od 7,5 odsto, a u sledećem petogodišnjem razvojnom periodu pad je bio još veći 15,5 odsto. Učešće investicija u društvenom proizvodu KiM smanjeno je sa blizu 75 odsto 1980. na 21 odsto u 1990. godini. Potom je poslednja decenija prošlog veka donela još gore rezultate. Realni nivo investicija u 1994. godini iznosio je samo trećinu ostvarenog u 1990. godini, a tek 8,5 odsto investicija iz 1980. godine.

 

       Bogata zemlja

 

Inače, o Kosovu i Metohiji se i među Srbima i Albancima, pre tri-četiri decenije, govorilo o veoma bogatoj zemlji. Tako je intervencija NATO objašnjena kao želja da se preuzme kontrola nad prebogatim prirodnim resursima. Tačnih podataka nema, ali se zna da se na KiM danas nalazi oko 15,7 milijardi tona uglja. U kosovskom basenu ima 13,2 milijarde tona lignita, a u metohijskom 2,5 milijardi tona, a to se može eksploatisati narednih 200 godina.

Ugalj je relativno slabog kvaliteta, radi se o lignitu i njegova vrednost se procenjuje na oko 400 milijardi evra. Postoje i rezerve ruda cinka i olova u količini od 46 miliona tona (ona sadrži malo, tek pet-šest odsto metala), što važi i za nikl koji ima tek 1,3 odsto metala. Procene su da se na KiM nalazi i osam miliona tona rude magnezita, 1,6 miliona tona boksita, značajni izvori vode, ležišta geotermalne energije kao i 585.000 hektara poljoprivrednog zemljišta (imaju 0,28 hektara po stanovniku dok je to u Srbiji 0,56 hektara).

Plan Elektroprivrede Srbije bio je da do 2020. godine revitalizira termoelektranu Kosovo A, sagradi dva nova bloka na Kosovu B i sagradi Kosovo C. Očito je da od tog plana sad nema ništa, jer EPS već godinama nije nadležan ni za osiguranje snabdevanja strujom u srpskim enklavama.

Doda li se tome da je privremena administracija UN raspisala tender za modernizaciju i gradnju nove TE, a da su interesovanje pokazale velike kompanije, poput američkog AES-a, “Senkapa“-Wašington grupe sa češkim ČEZ-om, nemačkom RWE, jasno je da od toga posla kada je EPS u pitanju nema ništa.

S obzirom na upletenost UNMIK-a u prodaju imovine Srbije na KiM , teško se može očekivati da će ona ikad ponovo dospeti u vlasništvo srpskih kompanija.

Razmišljanja ekonomista su i da se EU predloži da razmisli o KiM kao zoni slobodne trgovine u kojoj bi svim etničkim zajednicama, velikim investicijama, razvojem i povećanjem životnog standarda bila osigurana budućnost, jer taj put vodi ka smanjenju političkih napetosti. To bi, naime, mogao biti i činitelj ujedinjavanja, ne razdvajanja i stvaranja novih neraščišćenih računa.

Današnje stanje na KiM karakteriše nezaposlenost koja dostiže 50 odsto . Ekonomisti tvrde da je nacionalni dohodak poslednjih godina povećan za 400 dolara po glavi stanovnika i da je pre godinu dana iznosio oko 1.000 dolara. Prema podacima Svetske banke čak jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva (sa prihodom ispod 1,42 evra po odrasloj osobi dnevno), a prihod ispod jednog evra dnevno ima 13 odsto populacije, što znači da žive u izuzetnoj bedi. Na Kosmetu zbog neizvesne budućnosti još uvek nema ni stranih investicija. Za 15 godina koliko je međunarodna uprava na KiM, registrovano je samo 30 miliona evra stranih investicija.

“…Najvažnije pitanje daljeg razvoja kosovske privrede jeste njena integracija sa privredama Balkana, a to pretpostavlja normalizaciju i liberalizaciju trgovačkih i svih drugih poslovnih odnosa. Na KiM je danas 300.000 nezaposlenih i 150.000 za poslednijh. Dakle, privreda se zasniva na potrošnji, a ne na proizvodnji“ (direktor Ekonomskog instituta Kosova Musa Limani).

“…Pokretanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta zavisi, pre svega, od otvaranja Kosova prema spoljašnjim tržištima, a to u najvećoj meri znači prema susedima i balkanskoj regiji. Izlaz je samo tu jer KiM nemaju izlaz na more i nema neposredan kontakt sa drugim regijama osim Balkana“ (ekonomista iz Beča Vladimir Gligorov).

Srpska nepokretna imovina na KiM čini 58 odsto ukupnih nepokretnosti u pokrajini, a samo u četiri opštine kao što su Peć, Istok, Klina i Orahovac uzurpirano je oko 76.000 parcela čiji su vlasnici Srbi.

Kosovska agencija za imovinu zadužena je za rešavanje ovog problema, ali je njen učinak najblaže rečeno-pod znakom pitanja. Na KiM Albanci su uzurpirali ukupno milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma čiji su vlasnici Srbi.

Najveći deo ove uzurpirane imovine je u vlasništvu raseljenih Srba. Indikativno je da je međunarodna administracija u južnoj srpskoj pokrajini šest i po godina ignorisala ovu činjenicu da bi tek marta 2006. godine osnovala Kosovsku agenciju za imovinu. Njen zadatak je da, između ostalog, prima i zahteve za vraćanje uzurpiranog zemljišta i komercijalnih nepokretnosti. Bezmalo godinu dana kasnije, nije doneta nijedna odluka o povraćaju imovine. Još alarmantnije je to što vlasnici nisu dobili ni imovinska dokumenta, kao potvrdu da poseduju nepokretnosti.

Prema odredbama Rezolucije UN 1244 UNMIK i KFOR su dužni da obezbede povratak raseljenih. Za sedam godina vratilo se samo 4.000 Srba, što je tek dva odsto zvanično ubeleženih, a do danas ništa nije učinjeno na obezbeđenju kretanja i rada.

Ni učinjeno ništa ni na povraćaju uzurpirane imovine, a oni to i ne žele jer je ta imovina doživela novu privatizaciju. Tako Srbi ni ne mogu da se vrate na svoja ognjišta jer su ona dobila nove vlasnike. Zanemarujući neprikosnoveno pravo svojine koja je osnova savremene civilizacije, međunarodna administracija na KiM žmuri pred organizovanom pljačkom bez presedana u modernoj svetskoj istoriji.

Još je gore što svojim uredbama pokušava da obezbedi legitimitet otimanju srpske imovine. Tako je specijalni izaslanik UN na KiM doneo Uredbu po kojoj onaj ko uzurpira zemljište, može posle deset godina “državine“ da dobije pravo vlasništva na njemu. To praktično znači da sa još tri godine odugovlačenja povratka Srba, Albanci dobijaju uzurpiranu zemlju. I laici znaju da je to apsolutni pravni nonsens jer imovinsko pravo ne zastareva.

I na kraju ostaje da se vidi kakvo će konkretno konačno rešenje biti za KiM. I Srbi i Albanci treba da shvate da KiM ne mogu ostati izolovano ostrvo u srcu Evrope. Bez razvoja ekonomije, saradnje i komunikacije sa susedima i svetom, svaki režim postaje autističan, i pored svoje demokratske slatkorečivosti.

 

©Geto Srbija

mаerijal: List protiv mafije