Архива

Posts Tagged ‘velike’

MALA VRATA VELIKE BEZOBRAŠTINE: LEGALIZOVANJE IZVITOPERENOSTI I MODERNO RAZBIJANJE PORODICE U SRBIJI!!!

12. јануара 2018. Коментари су искључени

 

Srbija svake godine gubi 40.000 stanovnika, ali se aktuelna vlast zalaže da se naša deca što je moguće masovnije prodaju strancima i to ne samo da bi bila usvojena, već i da bi poslužila kao donatori organa.

Zakonska rešenja koja su nam nametnuli stranci već postoje, a u toku je potpisivanje odgovarajućih ugovora sa firmama koja trguju decom. Pre nego što izvezemo decu, ona moraju da budu vaspitana u skladu sa trenutnom tendencijom u Evropskoj Uniji da se izbrišu razlike među polovima i da se propagira pedofilija.

 

                  Milan Malenović

RAZBIJANJE PORODICE2

 

Zakon o rodnoj ravnopravnosti je napisan, ali nije predat Skupštini 2017. godine, što ne znači da neće biti usvojen ove ili neke od narednih godina.

U članu 61. stav 10 ovaj nacrt predviđa kaznu od milion i po dinara za prosvetne ustanove koje ne obezbede upotrebu rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavnom materijalu. Ono što se ovde naziva „rodno osetljivim jezikom"  u suštini je završna faza ispiranja mozgova i pripreme Srbije da uđe u klub zombiranih nacija.

Rod nije isto što i pol, jer polova ima samo dva (muški i ženski koji imaju različite hromozomske parove), dok rodova može da bude koliko ko hoće.

Već sada Fejsbuk nudi 71 rodnu opciju svakom svom korisniku. Na internetu je postao legendaran govor Štefana Kenigera, nemačkog poslanika sa izborne liste „Alternativa za Nemačku", koji je svoje obraćanje sa govornice skupštine započeo pozdravom u trajanju od preko tri minuta i to sledećim rečima: „…Drage dame, draga gospodo, dragi homoseksualci, drage lezbejke, dragi androgini, dragi bi-rodni, dragi rodno-varijantni, dragi rodno-kvirevi…" Uspeo je da nabroji preko 60 rodova  izvrćući ruglu politiku "rodne ravnopravnosti" koja se godinama primenjuje u Nemačkoj i ostatku Evropske Unije.

U proleće 2013. godine, Sindikat nastavnika i pedagoga Francuske je otvoreno podržao gej-revoluciju vlade i glasao za ukidanje izraza „dečak i devojčica" u svim školama Francuske.

Radi se o tome da, pobedivši u Francuskoj, zastupnici gender ideologije neprihvatljiv traže apsolutnu „slobodu" u izboru roda za svako dete po rođenju. Pri tome „devojčice" i „dečake" nisu samo ukinuli u Francuskoj, već su prirodni pol praktično isključili iz spiska, upravo onako kako predlaže „rodni izbor".

Rodna ravnopravnost, kako je zamišljena u izopačenim umovima Evropske Unije, počinje naizgled benignim brisanjem razlika između polova koja kreće još u predškolskim ustanovama.

Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je na čekanju, zabranjuje „rodnu diskriminaciju" pod kojom se podrazumeva i „javno zagovaranje, podržavanje…rodnih stereotipa" (čl. 9. st. 3) i zalaže se za menjanje „rodnih obrazaca koji počivaju na stereotipima" (čl. 11, st. 2), odnosno za „eliminisanje rodnih stereotipa" (čl. 22, st. 4/3). Posebno se od prosvetnih vlasti i obrazovnih ustanova, kao i od institucija kulture, traži „dekonstrukcija rodnih stereotipa" (čl. 35, st. 2; čl. 36, st. 4/1).

Prvi korak ka tome je prestanak podele dece na „dečake" i „devojčice" čak i u jezičkom smislu. Nedavno se i u Srbiji pojavila knjiga „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE: o rodnim zamkama i teškoćama u svakodnevnom životu" autora Kristine Henkel i Mari Tomičić, koju je sa švedskog prevela Svetlana Tot, a ilustrovala Marina Milanović (naslov u originalu: "Ge ditt barn 100 möjligheter Istället för 2").

Radi se o obavezujućem priručniku kako decu treba vaspitavati da bi jednog dana bili polno neopredeljene ličnosti. Zbog toga se deci ne smemo obraćati ističući njihov pol (nema više "bate" i "seke", svi su samo "dete"), ali se izbegava i korišćenje izraza kao što su "majka" i "otac", već se umesto toga govori uopšteno "roditelj".

Razlog za to je što samo "stereotipni" par (muškarac i žena) mogu da budu roditelji u pravom smislu te reči (otac i majka), dok rodno izmišljeni parovi, kojima će biti dozvoljeno usvajanje dece, ne mogu uvek da odrede ko je u ulozi muškarca, a ko žene, pa se osećaju diskriminasanim.

Pomenuti "priručnik" na strani 53 insistira na tome da se deca tokom boravka u vrtiću ili školi ne dele po polovima, odnosno da se ukinu tipične igre za devojčice i dečake. Ubuduće će i dečaci preskakati lastiš i češljati svoje Barbike, a devojčice će se deliti na "kauboje" i "indijance" ili igrati fudbal u školskom dvorištu.

Šira javnost je za Kristinu Henkel čula 2009. godine, kada je podržala odluku jednog švedskog para da pol svog dvogodišnjeg deteta sakrije od okoline i da ga odgaja na "rodno neutralan" način. Par je to opravdao tvrdnjom da je „nametanje pola detetu okrutno, jer ga time društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet". Ovakvu bizarnu odluku Henkelova je podržala rečima da bi „to moglo da učini dete jačim".

O čemu se tačno radi kod ovog „novog načina vaspitanja" lako se i brzo otkriva, jer to ni sami autori pomenute knjige ne žele da sakriju. Roditelji i vaspitači se uče da decu organizuju na „netradicionalni" način da bi se igrala.

Kako je uočeno da se u svim kulturama dečaci okupljaju u veće grupe i igraju specifične igre, to „priručnik" preporučuje da im se omogući samo igranje u manjim grupama, po mogućnosti u parovima i to igara koje su tradicionalno smatrane „ženskim".

Kod devojčica je obrnuto: njih treba animirati da se igraju u većim grupama. Dakle, deci ne treba prepuštati da sama odlučuju sa kim i šta će se igrati. Kod otkrivanja i istraživanja seksualnosti, stvar je potpuno drugačija.

Na strani 188 srpske verzije pomenute knjige piše: „…Deca imaju pravo na svoju seksualnost i na to da je iskazuju bez osećaja stida ili krivice ". Zbog toga decu treba ne samo podržavati kada pipkaju svoje polne organe, već ih treba i učiti kako je to deo njihovog tela i da ona potpuno samostalno odlučuju ko sme i na koji način da ih dodirne (strana 190). Dakle, trogodišnje dete ne može samo da bira sa kim i koju igru će igrati, ali je dovoljno zrelo da odluči kome i u koju svrhu će dati svoj polni organ!?!

Da ne bi bilo nikakve zabune kakvu opciju u seksualnim odnosima zastupaju autori, vidi se iz samog obrazloženja zašto dečaku ne treba dozvoljavati da poljubi devojčicu: time se, tvrde autorke na strani 112, iskazuje navodno "pogrešno" očekivanje da će se deca razviti u heteroseksualne individue!?! Decu treba učiti da „dečaci mogu biti zaljubljeni u dečake, a devojčice u devojčice" (strana 113 i 163), kao i da postoje „porodice duginih boja" sa „dve mame" i „dvojicom očeva" (strane 198-199).

Onaj ko pomisli kako su ovo samo preporuke, grdno se vara. Radi se o obavezujućem novom ustrojstvu porodice i porodičnih odnosa čije će sprovođenje da nadgleda država. Pod plaštom liberalizacije razvija se klasični fašizam u kome vlast određuje šta je dobro za narod, dok je individualizacija moguća jedino u okviru onoga što je od koristi za samu državu.

To se vidi iz čitavog seta zakona koji su usvojeni, a koji dopunjuju Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Kada se pogleda ko sve stoji iza pomenutih zakona, gubi se i poslednji trag sumnje kako je sve samo puka slučajnost.

Na vrhu piramide zakona kojima se uvodi obavezno društveno uređenje duginih boja u kome je heteroseksualnost pre nepoželjni izuzetak nego uobičajeno pravilo, nalazi se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, iza koga stoji takozvana nevladina organizacija klasičnog fašističkog profila „Autonomni ženski centar".

AŽC je prijavljen na adresi Tiršova 5 a, a na čelu mu je Slobodanka Macanović. Ono što je neuobičajeno jeste da ovo udruženje građana ima svega dvadesetak zaposlenih, ali prosečni godišnji budžet od preko pola miliona evra.

Tačnije, AŽC je 2013. prijavio prihod od 80.250.000 dinara, sledeće godine 78.233.000 dinara, 2015, je imao 61.182.000 dinara na raspolaganju, a 2016. godine 62.877.000 dinara. Skoro sav novac potiče iz donacija zvaničnih američkih institucija (kao što je USAID), iz budžeta Republike Srbije i nekih drugih država (iako se radi o takozvanoj nevladinoj organizacija), a najviše para dolazi od Džordža Soroša i nekog od njegovih „Otvorenih društava".

Ova samozvana nevladina organizacija se otvoreno hvali kako je ne samo napisala aktuelni Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, već i da je jedina merodavna instanca za njegovo tumačenje. Po prepoznatljivoj fašističkoj mustriko nije sa nama, taj je naš neprijatelj", neistomišljenike žigoše kao „zatucane", „klero-fašiste", "ultra-nacionaliste" i slično.

Ovo saznanje je veoma značajno, kako bi se razumelo šta zaista stoji iza oduzimanja dece kao u slučaju Trkulja ili Mile Alečković, koji su poslednjih nedelja 2017. uzbudili javnost, iako su to samo medijski najuočljiviji vrhovi ledenog brega.

Po zakonskom rešenju koje je progurao AŽC, Centri za socijalni rad imaju skoro božanska ovlašćenja  kada je u pitanju oduzimanje dece od bioloških roditelja.

U slučaju Trkulja bila je dovoljna anonimna prijava, pa da šestogodišnja devojčica nasilno i bez ikakvog sudskog rešenja bude oduzeta od roditelja za koje je kasnijim veštačenjem utvrđeno da su psihički potpuno zdravi i da dete nikada nije bilo zlostavljano. Uprkos tome, devojčica se od 18. novembra nalazi u prihvatilištu.

Dovoljna je, dakle, samo sumnja da je počinjeno porodično nasilje, pa da porodice budu nasilno razbijene, a deca smeštena u prihvatilišta, a kasnije data na usvajanje.

Dr Vladimir Dimitrijević, upoređujući više ovakvih slučajeva nasilnog i nepotrebnog oduzimanja dece od bioloških roditelja, zaključuje sledeće: „…Ideal Novog svetskog poretka je hraniteljska – ugovorna, a ne rođena porodica.

U biološkoj porodici, odnosi između roditelja i dece nisu formalizovani, a pristup kontrolnih organa ograničen je na neke neuobičajene situacije. U ugovornoj (hraniteljskoj) porodici, gde je dete smešteno na osnovu potpisanog sporazuma, svi odnosi su pravno regulisani, a prisustvo kontrolnih organa se od početka podrazumeva.

Što veći bude broj dece koja su iz bioloških premeštena u ugovorne (hraniteljske) porodice, utoliko će ‘transparentniji’ postati porodični odnosi u celini. Biološkim porodicama će – ukoliko se već od njih ne može u potpunosti izbaviti – takođe biti nametnute ugovorne forme, na primer, sporazum između roditelja i kontrolnih organa (takozvani socijalni patronat), u kojem se utvrđuju parametri života deteta unutar porodice."

Tri Haške konvencije o deci ozakonile su činjenicu da deca ne pripadaju roditeljima, već postaju vlasništvo zemlje u kojoj su boravila poslednja tri meseca, pritom, bez prava napuštanja te teritorije. Pojam „roditeljskih prava" u Evropi je ukinut još 1980. godine i zamenjen „pravom starateljstva", koje se može prenositi sa jednog građanina na drugog.

U Švajcarskoj su objavljeni dokumenti koji svedoče, da je u 2012. godini 30.000 dece oduzeto iz tradicionalnih porodica i da su predata u istopolne porodice. Na Zapadu je stvoreno pravo tržište dece koje se za velike pare prvo predaju u hraniteljske porodice, a zatim daju na usvajanje. O ovome je svedočio na italijanskoj televiziji i jedan sudija iz Bolonje, koji je rekao da je u Italiji (kao i u ostaloj Evropi) oformljeno i funkcioniše privatno tržište starateljstva. Nešto kao „berza dece".

Kod oduzimanja dece od hraniteljske porodice nije potrebna čak ni naznaka nekakvog nasilja, nije potreban apsolutno nikakav razlog, kao što pokazuje slučaj Mile Alečković, univerzitetskog profesora koja, između ostalih, predaje i psihologiju ličnosti i psihologiju učenja, odnosno daleko je bolje obrazovana od svih osam osoba zajedno, koje su krajem decembra došle da joj uzmu devojčicu koju je primila kao hraniteljka.

„Nedostatak" prof. dr Mile Alečković i njenog supruga, Iva Bataja, jeste to što su poznati kao osobe koje podržavaju takozvane klasične porodične vrednosti u kojima dete nena dve majke ili dvojicu očeva. Osim toga, oduzimajući dete hraniteljima koji su univerzitetski profesori i stručnjaci za odgajanje dece, centri za socijalni rad ostalim „ugovornim" roditeljima, od kojih veliki broj nema ni završenu srednju školu, šalje jasnu poruku da paze kako vaspitavaju poverenu im decu.

Deca koja se prvo oduzmu biološkim roditeljima, a zatim i hraniteljskoj porodici, na kraju završavaju na „berzi dece", odnosno bivaju prodata platežno sposobnim osobama iz inostranstva koja često ne razmišljaju o klasičnom usvajanju. Preciznije rečeno, kako tvrdi slobodni novinar istraživač Dušan Velkovski, deca iz Srbije se u inostranstvu prodaju u komadu, ali i u delovima.

Članak u uglednom Švedskom listu Aftonbladet pod naslovom "Naši sinovi su ubijeni zbog organa" dovodi u vezu vrlo teške optužbe za trgovinu organa od strane Izraela sa hapšenjem američkog Jevrejina osumnjičenog za masovnu trgovinu ljudskim organima, tvrdi Velkovski.

Članak je opremljen fotografijom mrtvog Palestinca sa šavovima na telu, nesumnjivo nastalima tokom autopsije, kao i fotografijama mladih koji bacaju kamenje i fotografijom Jevrejina Levia Icaka Rozenbauma iz Njujorka, koga je FBI uhapsio u leto prošle godine i optužio za pokušaj kupovine bubrega od jednog Izraelca i prodaju neimenovanom Amerikancu za 160.000 dolara.

Prema Damaskus Univerzitetu, izraelske vlasti potpuno rutinski uzimaju organe od Palestinaca, a zatim ih prodaju na crnom tržištu za upotrebu u transplantaciji organa. Jedan izveštaj BBC-a je otkrio da je Izrael po glavi stanovnika najveći primalac organa za presađivanje u svetu, ali i zemlja sa najmanjim brojem donatora. Izraelski sistem zdravstvene zaštite godinama subvencioniše i do 80.000 dolara primaoce organa kako bi putovali u inostranstvo na transplantacije.

Autor pomenutog članka u švedskim novinama, Donald Bostrom, priču o ubijanju Palestinaca, a sve radi šverca organa, temelji na iskazima Palestinaca sa Zapadne obale i Gaze, ali prenosi i izjavu izraelskog vojnog portparola da se nad Palestincima ubijenim u sukobima s izraelskom vojskom autopsija zaista izvodi potpuno rutinski. U tekstu se takođe spominje nedostatak organa za transplantacije u Izraelu i vladina kampanja da se građani uključe u doniranje. "U vreme te kampanje, mladi Palestinci nestajali su i u svoja sela vraćani pet dana kasnije, mrtvi i s rezovima po čitavom telu", napisao je Bostrom u ovom izveštaju.

Ne treba zaboraviti ni kako je prodaja organa izvađenih Srbima u takozvanoj "Žutoj kući" u Albaniji išla upravo preko Izraela.

Srbija godišnje gubi 40.000 stanovnika, odnosno toliko ljudi više umre ili se iseli iz zemlje u odnosu na novorođene ili doseljene. Uprkos tome, aktuelna srpska vlast je odlučila da našu decu prodaje i to nikom drugom nego – Izraelcima.

Početkom septembra 2016. u Vladu Srbije su došli najviši predstavnici izraelske fondacije „Atid Haieladim" koji su doneli kompletnu neophodnu dokumentaciju za usvajanje dece, tražeći da se potpiše sporazum kojim bi im ubuduće bilo omogućeno pravo prvenstva kod odabira dece.

Razgovor su započeli rečima: „…Već danas, za ovim stolom, možemo stvoriti ozbiljnu sreću za sedmoro dece. Imamo spremne porodice koje u pogledu usvajanja zadovoljavaju sve svetske kriterijume." Valjalo je još samo da se proveri da li se slažu krvne grupe, kao i da se dogovori cena.

Generalno, Izraelci su imali samo jedan uslov: da deca nisu mlađa od 14 meseci, niti starija od tri godine. Vladimir Beno, predstavnik Fondacije, tom prilikom je srpskim medijima preneo kako se sa decom postupa u skladu sa Haškim konvencijama, odnosno onim sporazumima koji predviđaju da pravo starateljstva zamenjuje pravo roditelja i da su deca podložna zakonodavstvu zemlje u kojoj borave poslednja tri meseca, tako da po isteku tog roka srpske vlasti nemaju nikakve ingerencije nad izvezenom decom, niti više mogu da ih zaštite.

 

      A 1. Prodaja na "berzi dece"

Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja, kao razlog da se dete oduzme biološkim roditeljima predviđa i zanemarivanje, a to se dešava, kako tumače u "Autonomnom ženskom centru", i kada roditelji odbiju da dete vakcinišu vakcinama čiju bezbednost ne garantuje ni sam proizvođač.

Prinudno oduzimanje dece od bioloških roditelja tako se otkriva kao glavni cilj zakona o obaveznoj vakcinaciji. Dr Jovana Stojković, koja sebe ne smatra protivnicom vakcine, već borcem za prava roditelja da samostalno odlučuje kom riziku će izložiti sebe i svoje maloletno dete, iznosi podatke instituta "Batut" da je od 1984., kada je počela vakcinacija sa drugom dozom protiv malih boginja, pa do 2016. u Srbiji zabeleženo 104.620 slučajeva ove bolesti i da tada niko nije histerisao kako je nastupila epidemija, kao što je slučaj u 2017. zbog nekoliko stotina slučajeva oboljenja. Dr Stojkovićeva takođe upozorava da roditelji moraju da budu poučeni kako vakcina nema doživotno dejstvo, ali da neminovno dovodi do smanjenja imunološke odbrane koju autonomno stvara svaki organizam, što može posebno opasno da bude kod trudnica koje ne samo da smanjuju sopstveni, već i imunitet svog deteta.

Međutim, roditelji koji odbiju da vakcinišu svoje dete rizikuju da im ono bude oduzeto i prodato na "berzi dece". I u ovom slučaju je primetna težnja države da se nametne kao staratelj sve dece i da potpuno zameni biološke roditelje.

 

     A 2. "Oficirke" i "redarke"

Kada bude konačno usvojen novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti, vršilica neće biti samo obična poljoprivredna mašina, već obavezni ženski oblik imenice „vršilac", na primer u izrazu „vršilica funkcije". „Oficirka" neće više biti vrsta čizme, već ženski rod imenice „oficir", a dobićemo i reči kao što su: „školska redarka", „davačica krvi", „vlastodržačica", „drvosečica", „mašinovođica"… Kako sve imenice moraju da imaju i muški i ženski rod, muška prostitutka će se, isto kao i u modernom hrvatskom, zvati "prostitutak".

Nadzor nad ovim nasiljem nad jezikom vrši američka „nevladina organizacija" NALED (čija je predsednica Upravnog odbora dugo vremena bila sadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić), koja u svojoj „Sivoj knjizi" pomno beleži šta je naša Vlada ispunila, a šta još nije.

Reformu u obrazovanju (preciznije, uvođenje seksualnog vaspitanja), prema rečima Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacija Ministarstva prosvete RS, pomaže „Incest trauma centar" koja sebe naziva „ženskom nevladinom organizacijom" koja se bavi „zaštitom od nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja", kao i „psihološkom podrškom deci i ženama koji su preživeli seksualno nasilje".

Uticaj ovog ženskog „nevladinog" društva na državne organe je značajan, obzirom da je, prema podacima sa sajta Centra, njihove „edukativne programe" prošlo 8.874 zaposlenih u 832 državne i „nevladine" organizacije.

Na sajtu „Labrisa" (organizacije koja se, navodno, bori protiv diskriminacije, ali okuplja samo žene) može se pročitati obećanje Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja koje je potpisao prof. dr Zoran Avramović, u kome se Zavod obavezuje da će pristupiti izradi predloga podzakonskih akata koji će bliže definisati plan udžbenika , a kao odgovor na pritužbe labristkinja na „diskriminatorne sadržaje koji se odnose na seksualnu orijentaciju i rodni identitet". Zakon nam, očigledno, nije potreban, dovoljna je tužbalica „Labrisa".

„Labris" je direktno na platnom spisku USAID-a koji je, po sopstvenim priznanjima, u periodu od 2001. do 2016. u Srbiju uložio 747 miliona dolara. Najveći donator ove „nevladine" organizacije je američka administracija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ВЕЛИКЕ ПРЕВАРЕ ВЕЛИКИХ КОЛУБАРСКИХ ИГРАЧА!!?

25. јануара 2017. Коментари су искључени

 

Вучићева криминална дружина у Колубари свесна је да је његов пад неизбежан. Зато се многи од њих већ припремају да своје везе и опљачкани новац, сачувају по сваку цену.

Већ су направљени и први контакти са Вуком Јеремићем и Сашом Јанковићем, за које се верује да ће бити председнички кандидати за случај хитног "прелетања". Само још Милорад Грчић, директор ЕПС-а, мисли да је Вођа вечан и да ће преживети заједно са њим.

 

                  Пише: Инсајдер Е-5

 

ВД генералног директора Електропривреде Србије Милорад Грчић, кога је Александар Вучић означио као једног од СНС-ових најуспешнијих директора, покушава да ухвати конекцију са демократама, јер је проценио да Вучић неће играти још једну сезону у власти. Пре мање од десет дана Вучић је преко њему блиских медија објавио да ће спровести сечу директора јавних предузећа, и инсинуирао да ће унапредити Милорада Грчића.

Спекулише се о томе да ће (због притисака из иностранства) Вучић коначно сменити дугогодишњег генералног директора Рударско-топионичарског басена "Бор" и највећу штеточину српске привреде, Благоја Спасковског. Биће смењен и директор "Путева Србије" Зоран Дробњак, чија смена је жеља и потпредседнице Владе Србије Зоране Михајловић.

Директор "Србијагаса", Душан Бајатовић остаће на челу овог предузећа и поред тога што би га Вучић сменио да може, а Михајловићева радо видела у затвору. Та ситуација са Бајатовићем је доказ да је Србија банана држава где властодршци вуку потезе против своје воље и принципа, како би опстали на власти. Горе од ситуације са Бајтовићем је чињеница да Електропривредом Србије (ЕПС) управља Милорад Грчић, човек са купљеном дипломом.

А премијер Вучић је, бранећи Грчића, јавно саопштио да ЕПС има 500 милиона евра на рачуну и да нема проблема са готовим новцем! Све то је изјавио припремајући јавност на чињеницу да ће Грчић са места вршиоца дужности сада бити пребачен у звање генералног директора ЕПС. Истовремено Вучић је прећутао да је ЕПС дужан банкама више од 1,5 милијарди евра, као и да се на име не реализованих кредита банкама годишње плаћа неколико десетина милиона евра казнене камате. Прећутао је Вучић и да је ЕПС полако, али сигурно почео да губи сигурне платише међу правним лицима, док је износ ненаплаћених и сумњивих потраживања из месеца у месец све већи.

Јавности је саопштено и да је у ЕПС-у на снази штедња са службеним аутомобилима, што је лаж јер само Грански синдикат користи преко 30 службених аутомобила. Службени аутомобили се злоупотребљавју и по наредби шефа унутрашње контроле Колубара, Ненада Дилберовића.

Дилберовић организује превоз "примадона" које су прирасле Грчићу за срце. Њих превозе из Лазаревца за Обреновац и Обреновца за Лазаревац. Службеним колима ЕПС вози се Весна Младеновић из огранка Колубара промет, њу сваки дан возач пребацује из Београда до Вреоца у Лазаревцу. На Грчићев захтев Дилберовић је одобрио и службена кола за извесну Маргариту Пауновић из Обреновца. Истовремено радници ЕПС, превозе се распалим и хладним аутобусима.

Протеклих година Грчић је баш као и Вучић о себи у медијима пласирао приче да неко жели да га убије. Наводно су покушали да га убију тако што су му са службеног аутомобила скинули шрафове на точковима. Истина њему су запаљена и приватна кола, али како у Лазаревцу причају није био атентат већ је у питању била освета за не плаћен дуг. Многи су огорчени на Грчића јер већ две године није било нормално расписаних тендера за продају угља у Колубари. Од када је Грчић на челу ЕПС и сви други тендери касне, а касне јер су стручни људи скрајнути и тим послом се сад баве страначки кадрови. На глуп начин узимају и провизије па остају трагови о свему.

Ипак последњи потези Милорада Грчића су све осим глупи. Он је пријатељима већ саопштио да ће га Вучић сигурно именовати за генералног директора ЕПС, али да је велики проблем то што Вучић неће још дуго бити вођа нације. Тим поводом Грчић је недавно контактирао пријатеља "бизнисмена" Витомира Димитријевића, званог Вита Гусан .

Грчић се са Димитријевићем познаје дуги низ година, али добри пријатељи су постали 2014. године. Грчић је тада водио Јавно Предузеће Рударски Басен Колубара, а Републички хидрометеоролошки завод Србије (РХМЗС)  издао је "црвено упозорење" о обиму падавина и могућности поплава на територији општине Лазаревац, посебно у зони простирања Површинских копова Колубара.

Милорад Грчић је одмах после упозорења организовао да се машине оставе на најдубљим тачкама копова, и да тамо сачекају потоп. Претходно су раскинути уговори са осигуравајућим кућама које би платиле штету у случају уништења машина. Онда је кренуло чекање, а после седам дана прогнозе РХМЗС-а су се обистиниле и машине су потопљене и уништене.

Према речима радника са Тамнаве запад, руководиоци помоћне рударске механизације су забранили радницима да улазе у коп и да покушавају да истерају машине. Они који су противно наређењу то покушали суочили су се са чињеницом да су резервоари без горива и да је немогуће покренути машине.

Један радник је ипак отишао до приватне бензинске пумпе у Великим Црљенима и за свој новац наточио два канистера горива. Потом је отишао до свог булдожера и истерао га из копа на време! То је и једини булдожер који је спасен! Тек касније радници су схватили да је механизација свесно и намерно остављена без горива од стране руководства, како би била уништена. То је отворило врата Витомиру Димитријевићу.

Он је онда ушао са својом приватном механизацијом. Његове машине су у време Демократске странке радиле у Колубраским коповима, а плаћано им је да раде 24 сата дневно, односно 25 у случају равнодневнице и 366 дана у случају преступне године.

Када је то питање покренуто у медијима, Гусанове машине су склоњене из Колубаре, а ово јавно предузеће је почело да обавља послове са својим багерима. Тек су Грчић и поплаве успели да га Гусана врате у посао. То је био почетак успешне сарадње, јер је Грчић након тога Димитријевића повезао са локалним лидерима СНС у Лазаревцу.

Напредњак и председник општине Бојан Синђелић дао му је све послове асфалтирања и градње путева у Лазаревцу, а највећи од свих послова који је добио је изградња прилаза и укрштања локалних путева са Ибарском магистралом. Као и локалног пута који је паралелан са Ибарском магистралом, а пролази кроз неколико насељених места.

Посла је у протекле две године за Витомира Димитријевића било толико да ни он више није имао довољно машина, па је у помоћ позвао Звонка Веселиновића. Њега је знао још из времена док су заједно сарађивали у оквиру Демократске странке. Многима у Лазаревцу није било јасно откуд толико грађевинских машина са таблицама КМ (Косовска Митровица). Није то било јасно ни Грчићу, па му је Вита Гусан објаснио да је посла било толико да је у помоћ позвао Веселиновића, а да су овоме сва возила регистрована на КМ.

Свима је било добро и још увек им је добро једино је Грчића ухватила паника, па је од Димитријевића и Веселиновића тражио да направе контакт са Сашом Јанковићем, или Вуком Јеремићем. То би свима њима у случају промене власти јако помогло сматрао је Грчић.

Димитријевић је тим поводом контактирао људе из Демократске странке. Они су били заинтересовани да чују шта Грчић нуди, али како ствари стоје ни Јеремић ни Јанковић не желе да се са њиме лично сретну како не би били компромитовани.

Јеремић је, кажу, проценио да би сарадња са таквим човеком заправо била лош маркетиншки потез и дао је препоруку да се од њега прикупе само информације о лоповлуцима Српске напредне странке и њених руководиоца, а да му се заузврат не обећа много. Грчић је одлучио да у целу причу укључи и синдикалног вођу председника синдиката ЕПС Ђорђевић Милана Ђокина.

Пре него што је са Ђорђевићем разговарао на ову тему, Ђокин је у периоду од 14. октобра до 21. октобра 2016. године асвалтирао своје двориште у Барошевцу, о трошку ЕПС. Три камиона, ваљак, багер и машине за асвалтирање, које се налазе у књиговодственом стању Колубаре ЕПС, радиле су у његовом дворишту. Урађен је и пут, дотеран је камен и ситна ризла са "Поља Б" из Колубарских рудника, којима је урађена квалитетна подлога и потом је стављен асвалт, а све укупно тако је покривена површина од 514 метара квадратних око Ђокинове куће!

Све ово је пријављено Грчићу, а овај је уместо да казни Ђокина, послао сестру Милана Мишковића директора површинских копова у Колубари, Милицу Мишковић, да све потпише. Мишковићева је одобрила асвалтирање код Ђокина и комшије Савковић Војислава.

Како у папирима стоји за посао су биле ангажоване машине зимске службе Колубаре које радници зову: "Митрове машине". Изградњом ове саобраћајнице, Ђокин је постигао да велики шлепери могу да приђу магацину за пелет који је он саградио уз своју кућу.

У разговору у коме је Грчић обавестио Ђокина о плановима да изда Вучића, подсетио га је на услугу везану за посао асвалтирања, а потсетио га је на заједничке провизије које узимају од ангажовања машина на коповима, последњих година.

Рачунај на мене, обећао му је Ђокин. А, колики је Ђокинов утицај, најбоље говори то што је он годинама преко начелника општине Лазаревац, Милорада Мике Гајића имао моћ да утиче на локалног тужиоца. Гајић је као и Ђокин из Барошевца, а рођак је са тужиоцем.

Тужилац је на пример годинама држао у фиоци предмет у коме је Ђокинов брат од стрица, са надимком Жикин типовао куће у Барошевцу. Међу кућама које је лоповима типовао су кућа извесног Бојића и локалног свештеника православне цркве. Испоставило се да је поменути Бојић имао везе у полицији, па је после дугог непоступања тужиоца дошла полицијиска екипа из Београда, да разговара са њим. Након тог разговора Жикин је све признао и обећао да ће оштећенима надокнадити штету тако што ће продати стан из наследства.

 

     А 1. Грчићеви купили погрешан багер

Милорад Грчић је пре неколико месеци послао екипу СНС кадрова  из ЕПС у Немачку да купе полован багер, али им је и дао инструкције да багер утоваривач мора имати и два метра широку транспортну траку.

Грчићеви експерти купили су багер са таквом траком широком тек 1,4 метра. Сад тај багер товари угаљ на погрешан начин и беспотребно расипа сировину по коповима. У питању је багер "630 СРС" у папирима о царињењу пише да је 84..годиште, али по деловима који су обележени пише да је далеко старији, односно да је 74. годиште.

У Колубари су све траке стандардно два метра објаснио нам је један од инжењера истичући да су Грчићевци ову куповину представили као уштеду, док је заправо у питању превара.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

UMEĆE OTIMANJA: MALI, A LJUBITELJ VELIKIH STANOVA!!!

29. априла 2016. Коментари су искључени

 

Samo za nekretnine koje je prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije, gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, potrošio je preko milion evra. Od plate taj novac nije mogao da zaradi, ali jeste od pljačkanja naroda i pranja para za sebe i ostale članove mafije Aleksandra Vučića.

 

                Milan Malenović

MALI LJUBITELJ VELIKIH STANOVA

 

Sada već stari-novi premijer Aleksandar Vučić jednom prilikom je rekao kako njegove političke protivnike narod mora da traži po vilama, a njega po soliterima. Jedino je tom prilikom propustio da kaže o kakvim se to soliterima radi, u kojima borave on i članovi njegove porodice.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali je rođak Aleksandra Vučića. On živi u najluksuznijoj stambenoj zgradi u Beogradu, u kojoj kvadratni metar košta 3.000 evra. Reč je o superluksuznom zdanju pod nazivom „Oaza" u ulici Ćirila i Metodija broj 8, u blizini Vukovog spomenika. Zgrada raspolaže sopstvenim bazenom, saunom i fitnes studiom samo za stanare, podzemnim garažama, supermarketom, salonom lepote i obezbeđenjem koje radi 24 sati dnevno.

Hodnici ovog ultra luksuznog zdanja, nalik na one sa njujorške Pete avenije, obloženi su mermerom, svuda su stakla i hromirani metal. Zgrada je prostrana, ali ima samo nekoliko spratova.

Mali je ovde svojevremeno imao najmanje dva stana: jedan od njih nalazi se na ulazu A1, stan broj 1, a u njemu je svojevremeno bilo registrovano beogradsko predstavništvo jedne od ofšor kompanija beogradskog gradonačelnika.

Kako su uspeli da saznaju istraživači međunarodne organizacije Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP), jedan od stanova ima 124,07 kvadratnih metara, a drugi 132,91 m2. Oba su četvorosobna i oba su kupljena, dakle nisu nasleđena. Njihova ukupna vrednost je skoro milion američkih dolara, odnosno oko 800.000 evra, tvrdi OCCRP.

U međuvremenu je Mali ove stanove preneo na svoju suprugu, a u svojoj imovinskoj karti predatoj Agenciji za borbu protiv korupcije tvrdi da mu je u vlasništvu ostao samo petosoban stan od 127,78 m2 i jedna garaža od 13,65 kvadrata.

Interesantno je da je gradonačelnik svojevremeno posedovao dve garaže, iako stanovi u "Oazi" raspolažu garažnim mestima u podzemnoj garaži zgrade. Ovo je navelo istraživače da poveruju kako je treći stan, onaj koji je formalno još uvek u vlasništvu Siniše Malog, izvan pomenutog zdanja. U obzir dolazi obližnja Cvijićeva ulica, gde je Mali u broju 104 svojevremeno imao prijavljeno preduzeće "Oli Consulting" d.o.o.

Kao što će se videti iz primera ofšor kompanije Malog, on svoje firme rado registruje na adresama objekata u sopstvenom vlasništvu.

OCCRP pogrešno tvrdi da je Mali pomenute stanove u superluksuznoj "Oazi" dobio od Srđana Dabića iz beogradskog predstavništva "Lukoila", kao nagradu što je svojevremeno kao direktor sektora u Agenciji za privatizaciji pomogao da ova ruska kompanija preuzme srpski "Beopetrol". Istina je, međutim, da je pomenute stanove Mali dobio od investitora koji je sazidao "Oazu".

Danas se kao investitor ovog luksuznog zdanja navodi kompanija „CRE International" iz Beograda, čiji je direktor Rajko Ivanović. Ovo preduzeće je, međutim, registrovano tek 2010. godine, a zgrada u Ćirila i Metodija je bila gotova još 2005, kada se u nju i uselio Siniša Mali.

Na mestu današnje „Oaze" svojevremeno je bila fabrika čarapa „Partizanka" koju je uz pomoć Siniše Malog po ceni od 171 evro za kvadratni metar kupio Petar Matić, a cenu je platio u šest godišnjih rata.

Posle je Matić radnike otpustio i od nekadašnje poslovne zgrade napravio stambeni objekat de luks klase u kome je kvadrat dvadeset puta skuplji. Matić je na isti način kupio i nekadašnju zgradu Centralnog komiteta na Novom Beogradu (danas „Ušće"), kao i zgradu poznatu kao „Tri lista duvana" na uglu preko puta Skupštine Srbije. u Buklevaru kralja Aleksandra u Beogradu. „CRE International" se vodi i kao novi investitor „Tri lista duvana", zgrade koja se na mestu stare zida već deceniju i po.

U svim ovim privatizacijama Matiću je pomagao Siniša Mali, zbog čega je na poklon dobio pomenute stanove u „Oazi". Bilo bi, inače, veoma interesantno kada bi sadašnji gradonačelnik prestonice svojim gladnim biračima objasnio odakle mu više od milion evra za kupovinu samo stanova koje je prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije.

Ovo, međutim, nisu jedine nekretnine koje Mali poseduje.

Siniša Mali tvrdi (a podržava ga Vučić), kako je njegov potpis na kupoprodajnim ugovorima za luksuzne apartmane u Bugarskoj falsifikovan! Tvrdi i da ga je neko bez njegovog znanja prijavio da je direktor nekoliko investicionih fondova sa britanskih Devičanskih ostrva!

Zbog čega bi neko „ukrao" identitet Siniše Malog, kada za relativno male pare može da dobije pravog direktora ovakvog fonda? Kako je postalo poznato posle afere „Panamski papiri", sama registracija neke od fantomskih firmi preko koje se kasnije peru pare košta 1.000 dolara, a postavljanje direktora „od krvi i mesa" isto toliko.

„Brigham Holding & Finance Inc." i "Etham Invest & Finance Corp." sa Devičanskih ostrva, koje su preko svoje dve ćerke-kompanije u Bugarskoj kupile 19 apartmana u turističkom naselju „Sveti Nikola" na bugarskoj obali Crnog Mora (cena noćenja u sezoni između 50 i 160 evra), očigledno su raspolagali milionima evra, tako da za njih dodatno plaćanje od nekoliko hiljada dolara za dobijanje pravog direktora, sigurno, ne bi bio nikakav problem.

Osim toga, OCCRP je svojevremeno utvrdio kako je jedan apartman u pomenutom naselju kupljen na ime samog Siniše Malog. Zašto bi neko kupovao apartman na ime osobe čiji je identitet ukraden? I kako je moguće da posle tvrdnji Vučića i Malog zvanične bugarske vlasti nisu pokrenule istragu i oduzele stan registrovan na lažnog Sinišu Malog?

Konačno, prodavac pomenutih apartmana bio je već spominjani Srđan Dabić iz „Lukoila", koji bi sigurno primetio da kupac nije od ranije njemu lično poznati Siniša Mali.

Mali je i pre ovoga imao iskustva sa ofšor kompanijama preko kojih je prao novac. To je i dokazano u slučaju investicionog fonda registrovanog u njegovom stanu u "Oazi", a koji je bio umešan u aferu bespravne kupovine državnog zemljišta u blizini Vršca.

U vreme dok je Siniša Mali bio direktor sektora za tendere u Agenciji za privatizaciju, privatizovano je, po ceni od samo 18.000 evra, preduzeće „Alfa Protein"  iz Vršca. Kupac, Srđan Gajić, 2005. prodaje 10 hektara zemljišta koje je u državnoj svojini, a koje je „Alfa Protein" koristio, privatnom preduzeću „Compost Group" za 12.000 evra. „Compost" je bio u vlasništvu holdinga „Ferdi Genetics", koji je bio u većinskom vlasništvu Borislava Malog, oca Sinišinog.. Drugi Borislavljev sin, Predrag Mali, u to vreme je bio direktor „Compost"-a, a 2007. postaje i direktor "Ferdi Genetics"-a.

Odmah posle kupovine pomenutog zemljišta, koja je, uzgred budi rečeno, bila protivzakonita (budući da je vlasnik bila država, a ne navodni prodavac), "Compost" ga kao garanciju za kredit zalaže kod Komercijalne banke (u to vreme u većinskom državnom vlasništvu). Banka ovih 10 hektara procenjuje na 123.000 evra, deset puta više od cene koja je plaćena pri kupovini.

"Ferdi" Borislav Mali 2009. poklanja svom sinu Siniši Malom, koji samo nekoliko dana kasnije holding prodaje ofšor kompaniji "Alessio Investment" za 525.000 evra. Da je u to vreme Siniša zaista upravljao holdingom, tvrdio je i njegov brat Predrag Mali na sudu i to pod zakletvom 9. februara 2012. na suđenju Srđanu Gajiću.

Pomenuti investicioni fond bio je u trenutku kupoprodaje registrovan na Devičanskim ostrvima, a njegovo beogradsko predstavništvo bilo je prijavljeno u stanu Siniše Malog u "Oazi", dok se kao direktor vodila njegova supruga, Marija Mali.

Iza fonda je, očigledno, stajao Siniša, a bio je i kupac i prodavac.

Pola miliona evra, koliko je „Alessio" platio za preduzeće porodice Mali za 10 hektara državnog zemljišta, Siniša nije samo premestio iz jednog u drugi džep, već ih je uz sve to i „oprao".

Najveći problem za svakog kriminalca predstavlja kako ilegalno zarađeni novac uvesti u legalne tokove. Sutra, u slučaju da se pojavi neka zaista nezavisna i stručna istraga koja bi da ispita poreklo više od milion evra koliko je Siniša Mali platio za stanove prijavljene Agenciji za borbu protiv korupcije, on će pokazati kupoprodajni ugovor iz 2009. i tvrditi kako je novac legalno zarađen tako što je kompaniju dobijenu na poklon prodao „stranom investitoru".

Scenario iz slučaja „Alfa Proteina", po kome se zemlja u državnom vlasništvu prodaje privatniku, Mali planira da sprovede i u slučaju PKB-a. Ne treba sumnjati da će kupac gramzivom gradonačelniku pokloniti nekoliko hiljada hektara najvrednije zemlje, kao i najmanje jedan super luksuzni stan u zdanju koje će nići na mestu nekadašnjeg IKL-a  u Beogradu.

I za privatizaciju PKB-a, kao i za rušenje IKL-a koji ima svoje legalne vlasnike, zdušno se zalažu i Siniša Mali i Aleksandar Vučić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: