НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

НАЛИЧЈЕ И ОВЕ СИНДИКАЛНЕ СНАГЕ: ЦИФРЕ И УНОСАН БИЗНИС ПОЈЕДИНАЦА ИЗ ГОМИЛЕ КВАЗИ СИНДИКАЛАЦА ПОЛИЦИЈЕ!??

 

Огорчени чланови синдиката у полицији упутили су писмо Магазину Таблоид, очекујући да буде објављено, да се јавности стави на увид како министри полиције и директори полиције користе синдикалне лидере за издају интереса запослених, а њих награђују бољим радним местима, толерисањем њихових “несташлука“, расипање синдикалних пара.

Подсећамо да је главни уредник Магазина Таблоид био портпарол првог синидиката у полицији, због чијег деловања је синдикални трибун Милосав Васић три пута добио отказ, враћен је на посао и пребачен у ПС Обреновац. Због текста који је објављен у електронском издању у броју 392, добили смо тужбе шесторице синдикалних активиста. Ево им и нове шансе.

 

……..

 

Одавно, још са сменом Васића и преотимањем Независног сидндиката полиције, постало је свима јасно да су синдикати прешли у руке послодавца и да служе послодавцу као продужена рука у угњетавању радника, а појединим полицајцима са дебелим криминалним досијеима, криминалцима, нерадницима и хоштаплерима лепа и једина шанса да се заштите од криминала и нерада, а да притом и дебело ушићаре са себе.

Са сменом Васића у НСП редом су се смењивали у руководству стотине такозваних синдикалаца. Тада настају и такозвани синдикати који су формирани само зарад личних интереса, јер осим Полицијског синдиката Србије , као једине озбиљне синдикалне организације, отпадом од НСП формирани су разни квази синдикати који служе само за испуњење личних интереса и финансијску добит појединаца.

Тако су први формирани Синдикат полиције Драгана Аризановића , Синдикат српске полиције-ССП у Ужицу, Независни полицијски синдикат Србије-НПСС у Новом Пазару, Синдикат уједињене полиције у Врању, потом Јединствени синдикални покрет који је формирао Ђукић Дејан у Краљеву, затим Синдикат полиције и полицијских старешина који формира Блажо Марковић и тако редом, до броја 26, колико тренутно синдиката делује у МУП-у.

О томе ко је продао синдикат и интересе запослених за радно место, писаћемо у неколико наредних бројева.

Свима њима је једно заједничко, а то је лични интерес уског круга људи који формирају тај синдикат, или лични интерес полицајаца са криминалним досијеима, који се касније прикључе некој синдикалној организацији како би се заштитили да не би били ухапшени, а који обично раде искључиво по налогу послодавца уз испуњење услова које послодавац постави пред њих, а то је обично као прво глава оних који се истински боре за права радника.

Такав случај преотимања синдиката и продаје главе јаких синдикалаца видели смо прво са Милосавом Васићем а потом са Глишом Видовићем и задњи пример је Момчило Видојевић. Са издајом од стране њихових сарадника, иначе личних шићарџија, синдикати у полицији су изгубили сврху свог рада и деловања. Осим личних интереса појединаца.

Када су кренули да се баве синдикалним радом, многи полицајци су стидљиво улазили у синдикат све до тренутка када су видели да је синдикат у полицији згодна, а можда и једина прилика да се на никада лакши и безбеднији начин не дође до толико жељеног радног места, функције у полицији и позамашне суме новца, како од чланарине, тако и процента од такозване синдикалне чланарине или процента од пакетића које синдикати дају деци чланова синдиката.

Када приђу финансијама, тада им радно место постаје и „ситно" зарад новца који се врти у синдикатима а који сами себи изгласавају кроз разне надокнаде, дневнице и слично. А о бесплатном возикању службених кола, плаћање ручкова и вечера, банчењу по сплавовима, испијању скупоцених пића, пушењу томпуса, понекад и нека „повучена" црта белог, уживање са швалеркама у етно ресторанима, бањама или спа центрима….то је већ друга прича.

Ако погледамо званичне интернет презентације четири бројчано најјача синдиката у полицији, па све то пренесемо на папир и израчунамо, долазимо до једне позамашне суме новца, за коју ни није чудо да се појединци грабе да дођу до синдикалне касе.

Самим тим се може и „оправдати" њихово велико трошење новца на скупу гардеробу, рачукове по сплавовима, синдикалне дневнице и слично. И док полицајци од своје основне плате од које једва преживљавају плаћају чланарину углавном 1%, неретко и у два, три или више синдиката, ти исти њихови представници кроз такозвану борбу за њихова права, пуне џепове позамашном сумом новца.

Како нам је пренео поуздан извор из једног од четири јака синдиката у полицији, у свакој синдикалној организацији бар око 20% чланова су запослени у жандармерији, где је плата дупло већа од полицајца који обавља редовне активности.

Кренимо редом. У полицији гравитирају четири јака синдиката и то Независни синдикат полиције-НСП, Полицијски синдикат Србије-ПСС, Синдикат српске полиције-ССП  и Независни полицијски синдикат Србије-НПСС. Свима осим ПСС је заједничко да су „продали" своје лидере.

Како представљају јавности број својих чланова долазимо до импозантне цифре новца која се врти кроз ове синдикалне организације, а која се слива у џепове појединаца који воде ове синдикате као што су Лукић, Барбулов, Златановић, Ранитовић, Лазаревић, Радовановић, Јеленковић. Многи од такозваних вођа синдиката, или оних који су у самом врху руководства синдиката, поред тога што су се доказали као тешки нерадници у служби, док их плаћају грађани, могу да се „похвале" и својим криминалним досијеима, да се против њих воде кривични поступци који се обустављају доласком у синдикат по налогу својих ментора-послодавца или да су чак и лежали у затвору.

НСП представља да има 22.000 чланова. Ако је око 3.000 жандара са просечном чланарином од 8 еура а 19.000 осталих запослених са просечно 5 еура, долазимо до месечне чланарине од око 119.000 еура, што би на годишњем нивоу било око 1.428.000 евра, односно нешто мање од милион ипо евра. Е сад, а где је силна синдикална продаја и проценти који се крећу од 6% па све до 20%.

ПСС представља да има 17.000 чланова што је око 1.100.000 евра, ССП око 600.000 евра док НПСС са својих, како кажу више од 7.000 чланова, убира не мање од нешто мање од пола милиона еура односно око 455.000 еура.

Када видимо само цифре које се врте није ни чудо што се чланарина неконтролисано троши по сплавовима или на дневнице које се наплаћују и у дане викенда или дане када се ама баш ништа не ради у интересу чланова.

И док полицајци једва крај са крајем састављају, а на терен у изузетно лошим условима одлазе за дневницу од 150 динара, а да притом сами морају да плаћају храну, синдикалци од тих њихових пара наплаћују дневнице од најмање 1.500 динара и више, а да притом плаћају храну у скупим ресторанима од пара тих истих полицајаца. Ево вам један од примера како то функционише у НПСС.

Кроз трошковник и изводе из банке до којих смо дошли, види се да се највише новца троши на дан када је плата полицији а то је 10 и 25 у месецу. Поред већ споменутих дневница, очигледно је да се новац „пере, кроз разне рачуне, јер је немогуће да се плаћа гориво и то на истим пумпама када сви знамо да синдикалци користе возила која су власништво МУП-а, и да за та иста возила МУП плаћа гориво.

Такође, видимо да се у исти дан на једној те истој бензинској станици по више пута плаћа гориво. А колико вајни синдикалци уживају можете видети и огромне рачуне који се плаћају ресторанима, сплавовима, етно ресторанима или хотелима.

Такође рачуни за услуге мобилне телефоније у ВИП и МТС мрежи износе енормних 30.000 динара месечно, док се наводна рефундација трошкова и исплата „солидарне помоћи" врши само члановима руководства синдиката. Нигде нема ни једна уплата помћи осталим запосленима или члановима њихових породица.

Чему онда служи синдикат?!

Све то плаћају полицајци од уста своје деце.

Кроз једну просту рачуницу, само уплатом чланарине у ова 4 синдиката, долазимо до годишње цифре обрта новца од око 3.600.000 евра. Знајући да је стамбена политика запослених изузетно лоша, где многи полицајци са породицама плаћају кирије, или су у кредитима због решавања стамбеног питања, просечном ценом квадрата стана у Београду, само од те исте чланарине може да се купи око 4.000 квадрата стамбеног простора или око 80 станова просечне величине 50 квадрата.

Бављење синдикалним активностима у полицији је много уносан бизнис. А и добра заштита од криминалних активности за ближу, даљу родбину, себе лично, кумове, рођаке… А и добар мамац за дружење са пропалим политичарима, дамама сумњивог морала, трошкарење по сплавовима и на музику, а остане и за добар, али скупоцен виски и наравно за по неку црту белог…без тога се не може, наљутио би се кум Чеда. У заносу белине падне и по неки љубавни загрљај, да се уклопимо у педерску братију, да нам се не наљуте газде.

Читајте Таблоид, сазнајте истину о квази синдикалцима у полицији, о томе ко је кога удомио, ко је добио радно место, ко је кога продао, купио…како је доктор Неша (министар полиције Стефановић) из Београда, са својом братијом „ставио" синдикате у функцију своје рекламе, лажи и превара, а не у интересу запослених.

 

(Огорчени чланови синдиката у полицији)

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије