Архива

Posts Tagged ‘aerodrom’

KONCESIJA PO ŽELJI MMF: NAJVEĆI DOMAĆI AERODROM PRODATI STRANCIMA – MILJENIKU SVETSKIH BANKARA!!?

9. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Vučićev režim u potpunoj tajnosti pregovara sa kandidatima za koncesionara za Aerodrom „Nikola Tesla" u Beogradu. Jedino što se zna su imena kandidata, ali se ne zna ni šta nude, ni šta država konkretno traži, a nije poznato ni zašto se stalno produžavaju rokovi za predaju obavezujućih ponuda.

Upućeni tvrde kako se vode pregovori „ispod žita" da bi se koncesija namestila onome ko najviše nudi mito vlastima, a na to ukazuje i činjenica da je jedan od najozbiljnih kandidata kompanija koja ne ispunjava elementarne uslove za učešće na konkursu.

 

                        Milan Malenović

AERODROM NA POKLON-3

 

U danima kada se ovaj broj Magazina Tabloid bude pojavio na kioscima javnost bi trebalo da sazna koje kompanije i konzorcijumi su učestvovali u drugom krugu takmičenja za dobijanje koncesije nad beogradskim aerodromom i, eventualno, ko je pobednik.

Sadašnji akcionari Aerodroma se raduju davanju koncesije, svako iz svojih finansijskih razloga: mali akcionari, jer se time povećava vrednost akcija kojima trguju, a država, kao najveći akcionar, jer će se sledeće godine u budžet sliti velika količina novca. Ostatak naroda bi morao da bude veoma zabrinut.

Aerodrom „Nikola Tesla" u Surčinu je jedan od samo dva civilna aerodroma u Srbiji koji su sposobni da prihvataju veće letelice, ali na njega otpada 95 odsto ukupnog vazdušnog prometa, što će reći da aerodrom u Nišu samo statira. Aerodrom "Nikola Tesla" je, takođe, i jedno od preduzeća koje redovno pune republički budžet, jer već godinama ostvaruje profit.

Upravo iz pomenutih razloga veoma je upitno koliko je odluka o prodaji politički mudra, jer onaj ko upravlja aerodromom "Nikola Tesla" faktički upravlja celokupnim civilnim vazdušnim prometom u Srbiji, zbog čega u vodu pada argumentacija vlastodržaca kako je privatizovan, na primer, i aerodrom u Zagrebu, jer Hrvatska, osim njega, ima još šest vazdušnih luka.

Međutim, o tome da li će beogradski aerodrom biti prodat ili ne, kao i pod kojim uslovima i kome će biti ustupljen, najmanje se odlučuje u Vladi Srbije – glavni promoter prodaje je Međunarodni monetarni fond (MMF) koji na ovaj način još više sužava suverenitet već skoro potpuno podjarmljene Srbije.

Da ovde nisu baš sasvim čista posla vidi se iz dva primera. Prva je činjenica da je rok za davanje ponuda već šest puta produžavan, što ukazuje na to da se vode pregovori „ispod žita". Pitanje je, samo, sa kim srpske vlasti pregovaraju?

Moguće da se razgovara sa francuskom mega kompanijom „Vinci" (prošle godine 44,2 milijarde USD prometa i 183.487 zaposlenih, a „Vinci Airports" je imao promet od 1,23 milijarde USD sa 6.072 zaposlenih i upravlja sa 35 aerodroma u celom svetu), jer upravo ovaj ponuđač ne ispunjava jedan bitan uslov, a to je da nema vlasničkog udela u nekome od obližnjih aerodroma.

„Vinci" je vlasnik 8 odsto deonica ADP-a („Aeroports de Paris") koji je 20,77 odsto vlasnik „Zračne luke Franjo Tuđman" u Zagrebu, aerodroma koji je bliži Beogradu od minimalno dozvoljene udaljenosti da bi kompanija uopšte mogla da se kandiduje.

Sa druge strane, upravo zbog svoje veličine ova kompanija je jedan od miljenika svetskih bankara, pa je moguće da se traži neki izlaz iz ove neprijatne situacije, odnosno mogućnost da „Vinci" na neki način ipak dobije koncesiju „Nikole Tesle".

Slično je i sa grčko – indijskim konzorcijumom koji predvodi „GMR Infrastructure Lmt", kao i sa „Fraportom" iz Nemačke, koji je i sam kandidat za koncesionara u Surčinu, a već je, zajedno sa GMR-om, koncesionar aerodroma u Nju Delhiju.

„Fraport" upravlja najvećim evropskim aerodromom, „Rajna-Majna" u Frankfurtu, a drži Ljubljanu, Varnu i Burgas i najozbiljniji je kandidat za aeorodrom u Sofiji.

Zbog toga ovo preduzeće ne bi imalo poseban interes da razvija međukontinentalni saobraćaj preko Beograda, a pitanje je i da li bi GMR kvario svoje odnose sa ovom mega kompanijom, ako bi on postao koncesionar i krenuo da razvija „Nikolu Teslu".

U svakom slučaju, bilo ko da preuzme beogradsku vazdušnu luku, malo je verovatno da će nastaviti da daje popuste za „Air Serbia" onako kako je to do sada rađeno. Sa druge strane, svaki koncesionar insistira da u ugovor uđe klauzula o obaveznom minimumu saobraćaja nacionalnog prevoznika, odnosno o penalima koji se plaćaju u slučaju da taj minimum ne bude ostvaren.

Zbog toga može da se desi da ionako već finansijski pogođen „Etihad"  izađe iz „Air Serbie", zbog čega bi ovo preduzeće palo na državne jasle i nužno moralo da smanji obim poslovanja, čime bi bio pokrenut ugovoreni mehanizam plaćanja penala koncesionaru aerodroma.

To znači ne samo da bi Srbija izgubila i jedini značajan civilni aerodrom na svojoj teritoriji, već bi u propast bio gurnut i nacionalni avio-prevoznik, a sve to bi „dotirali" građani preko republičkog budžeta.

Zato je od izuzetnog značaja ne samo da se javnosti na diskusiju pravovremeno preda koncesionarski ugovor, već i svi eventualni kasniji aneksi, da ne prođemo kao Hrvatska koja je prvo potpisala izuzetno povoljan ugovor o koncesiji zagrebačkog aerodroma, pa je zatim, pred otvorenim ucenama koncesionara pristala na dva aneksa kojima je kompletno izmenjen smisao osnovnog ugovora.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAOPAKA POSLOVNA LOGIKA: NA KONCESIJU I DAVANJE STRANCIMA U RUKE OBJEKAT OD STRATEŠKOG ZNAČAJA ZA SRBIJU!????

6. марта 2017. Коментари су искључени

 

Vučićev režim, osećajući da je došao poslednji čas, pokušava da opljačka sve što je još preostalo u Srbiji. Na red je došao i Aerodrom „Nikola Tesla", koji Vučić hoće da ponudi na koncesiju, uprkos činjenici da ovo preduzeće donosi milionske sume u budžet. Ali, Vučić ovde ima i lične razloge…

Sklapajući ugovore koji se odmah proglašavaju "državnom tajnom" vlastodržac istovetno, kao svojevremeno u slučaju „Beograda na vodi", faktički prebacuje vlasništvo Aerodroma na svoj kriminalni klan, da bi u narednim decenijama mirno ubirali stotine miliona evra prihoda bez ikakvih daljih investicija.

 

                    Igor Milanović

PRODAJA KAO POKLON2a

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je sredinom meseca pokušao da objasni javnosti kako se Aerodrom „Nikola Tesla" u Beogradu u koncesiju daje, navodno, zato što mi njime ne umemo da upravljamo! Da je to, zaista, razlog, uveo bi se novi menadžment, po potrebi sastavljen od stranaca, a ne bismo se odricali „koke koja nosi zlatna jaja". U suštini je ovo pronalaženje odgovora na pitanje zašto vladajući režim otima Aerodrom, a koji se nalazi u jednoj drugoj rečenici koju je Vučić izgovorio:

"…Mi računamo da unapred možemo da uzmemo 350 do 400 miliona evra, što ovako ne bismo mogli da uzmemo za 14 godina." Pošto je svestan toga da još 14 godina neće moći da pljačka Srbiju, rešio je da pokupi sve što može, dok još može.

Davanje Aerodroma u koncesiju biće odrađeno na isti način kao što je urađen projekat „Beograd na vodi", odnosno u punoj tajnosti, to je već sada više nego evidentno.

Naime, kada su radnici zaposleni na određeno na Aerodromu 11. februara došli da potpišu produžetak ugovora, dobili su primerak u kome je u kontekstu člana 1 pominjan i termin „državna tajna" određena od strane „nadležnog lica koje je bilo na potpisivanju ugovora". Kako prenosi stručni sajt „Tango6", predstavnicima sindikata, koji su zapitali kako mogu da potpišu nešto što nisu ni pročitali, odgovoreno je kako ni ne mogu da budu upoznati sa članom 1, jer je on već proglašen državnom tajnom?!?

Isto se tako radilo i u projektu „Beograd na vodi". gde je u početku sve bilo pod velom državne tajne, da bi se na kraju ispostavilo kako je sklopljeni ugovor više nego štetan po Srbiju.

Podaci koji su do sada poznati javnosti nikako ne govore u prilog potrebe da se Aerodrom da u koncesiju, zbog čega vlast i pokušava da potpiše ugovor koji će kao državna tajna odmah biti sklonjen u neki sef.

Kako je dobro obavešteni „Bloomberg" procenio, poslovni prihod Aerodroma u prošloj godini je iznosio 75 miliona evra, a neto dobit bi trebalo da bude 25 miliona evra, od čega država može da uzme 85 odsto (21.500.000 evra) na ime dividendi. U slučaju davanja u koncesiju Srbija bi godišnje dobijala samo polovinu ove sume. Ostatak bi koncesionar ulagao u proširenje poslova i povećanje sopstvene zarade.

Pomenuti stručni sajt „Tango6" na primerima dokazuje kako bi uz minimalna ulaganja čak i ovakav, kako Vučić tvrdi „nesposobni" menadžment mogao da udvostruči broj putnika, pa samim tim i prihoda, što bi bilo dovoljno za nastavak razvoja Beograda narednih 10 godina.

Prema dostupnim procenama cene te rekonstrukcije, koncesionar bi ulaganjem 1,5 puta veće sume (oko 40 miliona evra) od one koja je prošle godine bila čist prihod, rešio sve tehničko-razvojne probleme za narednih 10 godina u kojima bi ostvario prihod od preko pola milijarde evra!?!

Upravo zbog ovakvih jednačina Vlada pokušava da ugovor o koncesiji proglasi državnom tajnom. Aerodrom „Nikola Tesla" je prošle godine ostvario promet od oko pet miliona putnika i posle budimpeštanskog i bukureštanskog aerodroma je najvažnija vazdušna luka u ovom delu sveta.

Zagrebački i aerodrom u Ljubljani su u poređenju sa Surčinom „slepa creva", pa ipak je pre nekoliko godina aerodrom u glavnom gradu Slovenije podat za 234 miliona evra, dok je privatizacioni savetnik srpske Vlade za Aerodrom „Nikola Tesla", francuski „Lazard" (u kome je i Božidar Đelić), baratao knjigovodstvenom vrednošću od oko 200 do 250 miliona evra. Zbog ovako niske vrednosti došlo se i do pogrešnog zaključka o neophodnosti davanja u koncesiju.

Netačna je i Vučićeva tvrdnja kako Surčinu hitno treba još jedna pista sa još jednim terminalom zbog očekivanog porasta broja putnika. Nova pista bi, uz planirani porast broja putnika i letova, bila potrebna tek za nekih dvadesetak godina, možda i tek za 30. Na „Nikolu Teslu" sada godišnje sleće pet miliona putnika, a na ženevski aerodrom 16 miliona, pa on i dalje funkcioniše sa jednom pistom, isto kao i londonski „Stansted" (23 miliona putnika godišnje) ili istanbulski „Sabiha" (28 miliona).

Izgradnja terminala „D" bi koštala do 100 miliona evra, što je četvorogodišnji čist prihod Aerodroma, i mogla bi da se finansira povoljnim kreditima. Jedan od sufinansijera bi morao da bude „Er Srbija", koji insistira da dobije terminal samo za sebe. Isto važi i za neophodni hotel koji bi sigurno bio građen o trošku nekog drugog, a ne Aerodroma.

U suštini, ne postoji nikakva poslovna logika koja bi potkrepila potrebu davanja aerodroma u koncesiju, osim jedne, a to je logika punjenja privatnih džepova.

Naprednjačka vlast se ubrzano urušava i Vučićeva kamarila pokušava da što je moguće više para prebaci na sopstvene račune prodajući sve što je preostalo od srpske ekonomije,. U isto vreme devedesetih kada je za predizborne potrebe izmišljen „Evropolis", koji danas imitira „Beograd na vodi", osmišljen je i projekat proširenja „Nikole Tesle" kockarnicama i kladionicama, odnosno stvaranje svojevrsnog „Las Vegasa na Balkanu". Oba ova projekta su u ono vreme trajala samo koliko i izbori za koje su lansirani.

Isto kao što je iz fijoke izvukao prašnjavi „Evropolis", Vučić je izvadio i „Las Vegas na Balkanu". Sada mu je još samo potrebno da, isto kao na Savamali, atraktivno zemljište preko niza tajnih ugovora sa fantomskim firmama iz arapskog poslovnog polusveta stavi u sopstveni privatni posed, kako bi kasnije decenijama mogao da ubire prihode. Zbog toga svi ugovori moraju da ostanu „državna tajna".

Ne treba smetnuti sa uma, da Aerodrom ima još jednu dodatnu dimenziju koju Savamala nema. Aerodrom u Nišu ima veoma ograničeni međunarodni karakter i potrebna su velika ulaganja u njega da bi dosegao nivo „Nikole Tesle". Samim tim, surčinski aerodrom ima i stratešku važnost za Srbiju, tako da ne može ni da se zamisli haos koji bi nastao ako bi koncesionar odlučio da ga privremeno zatvori, makar samo za neke letove.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ГУБИТАК ЗА ДРЖАВУ: ДОКАПИТАЛИЗАЦИЈА ЈЕ ПРИВАТИЗАЦИЈА УСПЕШНИХ ФИРМИ ПО ЖЕЉИ СТРАНИХ ИНВЕСТИТОРА!!?

26. децембра 2016. Коментари су искључени

 

У већ озбиљно уништеној „Комерцијалној банци", режим Александра Вучића упорно је приказивао лажни биланс успеха како би се прикрило одливање новца и затрли трагови "коначних корисника".

Вучић такође крије и списак акционара Аеродрома "Никола Тесла" који је само у овој години донео преко 40 милиона евра чистог прихода у буџет. Упркос томе, биће продат "пријатељима" из Емирата. Вучићева мафија користи последње тренутке уочи продаје, да из њих покраде што је могуће више пара.

Коначни цех ће, као и увек, платити републички буџет, односно већ опљачкани грађани…

 

                   Милан Маленовић

NEPOTREBNA PRIVATIZACIJA AERODROMA1

 

Афера о којој се скоро уопште не говори у јавности, а која најбоље показује како се одабрани понашају када им се укаже прилика, свакако је намештање биланса „Комерцијалне банке" а.д, једне од последњих великих банака у Србији у којој држава има значајан власнички удео.

„Комерцијална банка" је годинама у назад исказивала добит, због чега су директорима на крају године, сходно уговорима, исплаћивани високи бонуси, а акционарима одговарајуће дивиденде. Онда је дошло до ревизије пословања и „чишћења" биланса, па је утврђено не само да банка све ово време није правила тако високе добитке, већ напротив – да је правила високе губитке. Само у првих шест месеци ове године до јуче наводно „успешно" руководство успело је да направи минус од чак 2,6 милијарди динара, односно више од 20 милиона евра.

Интересантна је у овом случају чињеница да Србија није једини акционар поменуте банке. Поред наше државе, која је власник 41,74316 одсто акција, следећи на списку власника је Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), која има 24,43484 одсто, а за њом следе Међународна финансијска корпорација (ИФЦ)  са 10,14874 одсто и Немачки инвестициони фонд (ДЕГ) који поседује 4,59539 одсто акција.

После њих на списку акционара долазе још и други страни инвестициони фондови, али прва три акционара иза Републике Србије имају један заједнички именитељ: они су акције купили сходно договору између ЕБРД-а и српске Владе о докапитализацији „Комерцијалне банке".

Не треба, такође, заборавити ни да су ЕБРД и ИФЦ, уз ММФ и Светску банку, управо оне међународне институције које врше највећи притисак на српске власти да јавне финансије доведу у ред. При томе, оне саме, као акционари који делегирају чланове контролних тела „Комерцијалне банке", нису успеле, или нису смеле да примете како су биланси лажирани. Ако не могу да воде законито и успешно једну у светским мерилима малу банку, како мисле да среде финансије у једној држави?

Колико милиона евра је исцурело из банке кроз лажне билансе и незаслужене бонусе морала би да утврди истрага, али за сада не постоји политичка воља у Србији да се она и покрене.

Познаваоци банкарског сектора се сећају како је ЕБРД са саинвеститорима у „Комерцијалну банку" ушла још у време Млађана Динкића, када је речено како је банци потребан свеж капитал. „Комерцијална" у то време уопште није стајала толико лоше да би јој била потребана докапитализација у висини и на начин како је то спроведено, а после најновијих догађаја постаје јасно како је све и урађено једино да би тако унет новац могао да буде пласиран у послове који доносе губитке, али кроз које се средства „перу" за познате клијeнте.

„Комерцијална банка" тако постаје најочигледнији пример пословања властодржаца који користе последњу прилику да пре коначне приватизације извуку још пара.

Слично би могло да се догоди и београдском "Аеродрому Никола Тесла" (АНТ) за који Влада упорно најављује скору приватизацију, иако је тако нешто потпуно непотребно.

Влада Републике Србије је дана 9. децембра 2010. године донела Одлуку бр.023-9103/2010-1, према којој су право на пренос 16,85 одсто власништва Друштва стекли грађани Републике Србије, запослени и бивши запослени Друштва.

Након преноса права бесплатних акција на грађане, запослене и бивше запослене, Република Србија поседује 28.511.988 обичних акција, што представља 83,15 одсто од укупног акцијског капитала друштва.

Решењем о пријему акција на Листинг А-Приме маркет 04/4 број 478/11 од 28. јануара 2011. године, акције овог друштва су примљене на Листинг А Београдске берзе. Трговина акцијама Аеродрома "Никола Тесла" на Београдској берзи је отпочела 07. фебруара 2011. године, али се у Централном регистру хартија од вредности не види која је власничка структура друштва данас, односно коме су мали акционари продавали своје акције.

Већ је оваква тајновитост неуобичајена и указује да се спрема нешто незаконито.

По билансу успеха за 2015. годину Аеродром „Никола Тесла" а.д. је остварио приход пре опорезивања у висини од 3.953.930.000 динара, да је за ту годину платио порез у висини од 607.090.000 динара, као и да је остварио нето добитак од 3.291.026.000 динара.

Тренд успешног пословања наставио се и у овој години. Како је почетком децембра објавило руководство, у првих десет месеци 2016. остварени пословни приходи износе 58,9 милиона евра, док је нето добит била 21,6 милиона евра, односно за 22 одсто већа од оне остварене у истом периоду прошле године.

С обзиром на овакво стање, процењено је да у републички буџет може да буде уплаћено додатних 300 милиона динара као такозвана "међудивиденда", односно као аконтација за очекивану дивиденду за ову годину. Међудивиденда је, међутим, уплаћена само држави, као највећем акционару, док остали морају да чекају још пола године да добију свој новац.

Поменутих скоро три милиона евра, заједно са сличним уплаћеним аконтацијама на очекивану добит, послужили су председнику Владе Александру Вучићу да се похвали наводним буџетским суфицитом.

Оно што забрињава не само мале акционаре ове успешне компаније, већ и све грађане Србије, јесте предстојећа приватизација која се припрема за очигледно већ данас познатог купца.

Као прво, АНТ спада у ред најуспешнијих предузећа у Србији и не постоји никаква тржишно оправдана логика која би објаснила зашто се продаје ова "кока која носи златна јаја". Чак и предвиђена проширења и модернизација Аеродрома нису никакви ваљани изговори, јер компанија располаже са довољно сопствених средстава да то финансира.

У случају да је Аеродрому потребно више пара од остварене добити, може да се узме комерцијални кредит код банке, или да се приступи докапитализацији у којој би биле издате нове приоритетне акције од чије продаје би се прикупила потребна средства, а које не би мењале управљачку структуру компаније.

Све ово је у сваком случају за државу корисније од продаје власничког удела.

Међутим, оно што је за државу добро није увек у интересу властодржаца и њихових пријатеља из света крупног капитала.

Наиме, када је арапском "Етихаду" поклоњено 49 одсто власништва у српском авиопревознику "Аир Сербиа", Александар Вучић је на критике како је склопио у суштини лош посао по Србију, одговарао да је једна од добити договорене сарадње са компанијом из Емирата то што ће београдски аеродром постати регионални центар за путнички и карго авио-транспорт, тако да ће кроз дивиденде од ове компаније Србија имати више користи  него што би могли да износе евентуални губици "Аир Сербие".

Таман када се кренуло у стварање регионалног центра за ваздушни саобраћај на Аеродрому "Никола Тесла" Влада планира да прода компанију!?!

Очигледно је да су српски властодршци закључили како је последњи час да се њима блиским људима буд зашто продају акције Аеродрома које ће у будућности доносити вишеструко увећану дивиденду. Због тога се и срља у потпуно непотребну, по државу чак и штетну приватизацију нечега што у овом тренутку доноси добит и што ће и убудуће доносити приходе.

 

     А 1. Ко је ко у руководству Аеродрома "Никола Тесла"

Генерални директор Аеродрома "Никола Тесла" а.д. је Саша Влаисављевић, док су остали чланови борда директора: Раша Ристивојевић, Сенка Јеленковић, Дејан Миловановић и Зоран Стојковић.

Генерални директор "Комерцијалне банке" а.д. је аустријски држављанин Александер Пикер, док су остали директори: Јелена Ђуровић, Слађана Јелић, Дејан Тешић и Драгиша Станојевић.

Чланови Управног одбора су: Владимир Круљ, Оливера Матић-Брбора, Мила Коругић Милошевић, амерички држављанин Косров Замани, Швеђанин Матс Кјаер, француски држављанин Филип Делпал, Немац Андреас Клинген, Мирјана Ћојбашић и Љиља Јовановић.

 

     А 2. Иза збирних рачуна, интереси тајкуна

Приватизација губиташа још би могла да буде оправдана, под условом да се не ради о стратешким ресурсима, али се за компаније које производе губитке по правилу не налазе заинтересовани купци.

"Фабрика аутомобила Прибој" је после вишегодишње агоније прошла стечајни поступак и из државног предузећа постала – државно предузеће. Изгубљене су године у неуспешном експерименту приватизације овог некадашњег гиганта. Милиони евра су дати "приватизационим саветницима" и осталим мешетарима, да би се на крају послушао пре много година дат савет стручњака да се ФАП уклопи у наменску индустрију. Радници који годинама нису примали плате добиће такође акције, али ће их одмах продати општини Прибој по унапред договореној цени.

Годинама Александар Вучић није смео да каже како наводни купац ФАП-а из Финске у суштини није заинтересован за тај посао, а исто то се дешава и са земунским "Икарбусом" који пропада највише захваљујући томе што председник Владе и даље сањари о томе да ће ту компанију да преузме немачки "Мерцедес".

Земунски произвођач аутобуса преживљава само тако што не уплаћује порез и доприносе на плате радника, а држава та потраживања конвертује у власничке уделе. Свако нормалан би у таквој ситуацији одавно започео реорганизацију, али је проблем "Икарбуса" што у врху његове власничке структуре постоје чак три кастоди рачуна анонимних акционара: "БДД М&В Инвестментс " а.д. има 8,01101 одсто акција, а два збирна рачуна "Социете генерал банке" а.д. имају по 3,36293, односно 2,26729 одсто акција.

Иза збирних рачуна најчешће се крију домаћи тајкуни блиски власти, који покушавају да "Икарбус" државним парама одрже у животу док се не појави неко ко би откупио све акције. Док не показују интересовање за српске посрнуле гиганте, страни инвеститори су итекако заинтересовани за куповину овдашњих стратешких ресурса, тако да чак 80 одсто флаширане воде која се продаје на српском тржишту потиче из домаћих извора чији су власници странци.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

DOMAĆA (??) AVIO FLOTA U NAJAM I UZ KREDIT SA GUBITKOM…

21. маја 2016. Коментари су искључени

 

Nabavka na lizing polovnog „Erbasa 330-200" od indijske avio kompanije, deo je jednog šireg dogovora između „Er Indije" i „Etihada", u okviru koga je arapska kompanija uz pomoć mita za sitne pare kupila pet „Boinga", a obavezala se, za uzvrat, da nekome utrapi dva „Erbasa" koji se već dve godine ne koriste.

Žrtva je, kao i obično, poreski obveznik iz Srbije koji će narednih godina morati da plaća 12 miliona dolara godišnje za najam ovih letelica.

 

                 Milan Malenović

KREDIT SA GUBITKOM

 

Na beogradski aerodrom „Nikola Tesla" sleteo je 11. maja 2016. „Erbas”  koji je dočekan uz neviđenu medijsku pažnju, kao da se radi o vazduhoplovu koji smo mi sami proizveli.

Pomenuti „Erbas" je na lizing uzet od „Er Indije", preduzeća koje je osnovala državna indijska kompanija „Er Indija LTD". Proizveden je 2007. godine, kada je i počeo da leti, ali je iz saobraćaja povučen već 2014. i od tada je bio u nekom hangaru. „Er Indija" ima još jednu letelicu istog tipa, koja je takođe kupljena 2007, a u „penziju" poslata 2014.

„Er India" ima više prekookeanskih letova, a poseduje i dve ćerke kompanije koje su, takođe, avioprevoznici. Razlog zbog koga su oba „Erbasa 330-200" koje je posedovala ova indijska kompanija povučeni iz upotrebe, je taj što se radi o zastareloj verziji, koja nije mogla da se meri sa daleko modernijim letilicama iste klase koje proizvodi „Boing", ali i sam „Erbas".

Godinu dana pošto je pomenuti avion isporčen indijskoj nacionalnoj kompaniji, „Erbas" je predstavio novu verziju istog modela, a 2012. je u proizvodnju puštena aktuelna verzija, koja košta 229 miliona dolara.

„Er Srbija” je u većinskom vlasništvu države Srbije, ali manjinski vlasnik, „Etihad" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, postavlja menadžment koji odlučuje koje letilice i pod kojim uslovima će biti preuzete. Do sada je „Er Srbija" uzimala avione iz zaostavštine nekadašnjeg JAT-a, kao i one koje pripadaju „Etihadu" ili nekoj njegovoj ćerki firmi. Sada je menadžment odlučio da se letilica nabavi od „Er Indije", kompanije sa kojom je „Etihad"  poslovao i u prošlosti.

Naime, „Etihad" je u 2013. od „Er Indije" kupio pet aviona „Boing 777-200" za ukupnu cenu od samo 336,5 miliona dolara (jedna letilica ovog tipa košta oko 300 miliona dolara). Pomenuti avioni su takođe u stanju da obavljaju prekookeanske letove i koristili su se za linije između Indije i San Franciska u Sjedinjenim Američkim Državama, a sada lete između Dubaija i Los Anđelesa.

Zbog čega menadžment „Er Srbije", koji postavlja arapski partner, nije od „Er Indije" za petinu cene kupio „Erbas", kao što je „Etihad" učinio sa pet „Boinga", nego se odlučio za nepovoljniju varijantu iznajmljivanja po ceni od šest miliona dolara godišnje po letilici?

Celokupni posao oko nabavke aviona bio je sproveden potpuno netransparentno. Ne zna se ni da li je Dane Kondić, generalni direktor „Er Srbije", tražio i ponude od drugih kompanija ili je bez pogovora morao da prihvati ponudu „Er Indije".

Indijska javnost je u leto 2014. kritikovala prodaju „Boinga" „Etihadu", smatrajući da je cena apsolutno preniska. Da bi opravdali ovaj posao, menadžeri „Er Indije" su izjavili kako je prodaja izvršena u okviru šireg dogovora sa „Etihadom" koji je podrazumevao i uzimanje letilica na lizing. Očigledno je i lizing dva „Erbasa" „Er Srbiji" deo sporazuma koji su indijski mediji nazvali skandaloznim.

Upravo na ovom poslu vidi se koliko je po Srbiju nepovoljan ugovor sklopljen sa „Etihadom". Novcem iz budžeta, naime, naša država garantuje za izvršenje svake obaveze koju, po naređenju iz Abu Dabija, preuzme menadžment „Er Srbije", pa tako i za plaćanje lizinga „Er Indiji". Sa druge strane, „Etihad" je obavezan samo za plaćanja u toku važenja ugovora, koji ističe 2018.

Pošto i samo rukovodstvo „Er Srbije" priznaje da će linija Beograd – Njujork početi da se isplaćuje tek za nekih dve godine, pitanje na koje nema odgovora glasi: čime je „Etihad" garantovao da će u slučaju da istupi iz ugovora platiti polovinu do tada nastalih gubitaka „Er Srbije"?

Kako najavljuje Aleksandar Vučić, „Er Srbija" je ugovorila preuzimanje na lizing i drugog „Erbasa 330-200" koji ima „Er Indija", a koji treba da stigne do kraja ove godine.

Daleko od očiju javnosti Dane Kondić je potpisao i ugovor o kupovini deset novih letilica tipa „Erbas 320 neo", koji koštaju između 98 i 107 miliona dolara po komadu. Ovi avioni biće isporučeni između 2018. i 2020. godine, a kredit za njihovu nabavku, u vrednosti od preko milijardu dolara, otplaćivaće buduće generacije srpskih poreskih obveznika.

Da podsetimo: petogodišnji ugovor između Vlade Srbije i „Etihada" o podeli „Er Srbije" ističe upravo 2018, kada treba da stignu prvi „Erbasevi 320 neo".

Kako je objavljeno 2013. na sajtu „Er Srbije", pomenuti novi „Erbasovi" su od proizvođača kupljeni preko „Etihada", tako da će Srbija dug otplaćivati arapskoj avio-kompaniji koja je i kumovala ovom poslu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MULJAČINA SA HANGAROM ZA AVIONE NA BATAJNICI – VAŽNO I NEISPUNJENO OBEĆANJE!!

18. марта 2016. Коментари су искључени

 

Odlazeći premijer je ponovo oštetio budžet Republike Srbije, ovaj put za više od dva miliona evra. Reč je o prevari sa izgradnjom velikog hangara na vojnom aerodromu Batajnice za potrebe remonta supersoničnih aviona.

Umesto njega, Vojska Srbije i ratno vazduhoplovstvo, dobili su prostor u koji ne mogu da stanu ni superosnični avioni tipa MIG, ni ruski transportni avioni tipa Antonov. Da li se to neko ružno našalio, ili je samo pljačka u pitanju?

 

                      Vuk Stanić

OBECANJE ZA PLJACKU

 

Mada je za vreme svoje vladavine napravio više desetina milijardi evra i dolara štete za državu, odlazeći predsednik Vlade Srbije, pokazivao je svoju destruktivnu psihologiju na svakom koraku: gde god bi neki "posao" pokrenuo, napravio je deset puta veću štetu od koristi!

Tako je i u Aferi hangar oštetio budžet za više od dva miliona evra! Reč je "poslu" kojim je on lično rukovodio, a koji se ticao izgradnje velikog hangara na vojnom aerodromu Batajnica

Oštećeni su poreski obveznici, novac je nenamenski potrošen, a avioni Vojske Srbije, tipa MIG, ostavljeni su na našem najvećem vojnom aerodromu, bez hangara! Vojska Srbije je ponižena i prevarena, jer je Vučić slagao da će biti izgrađen hangar za MIG-ove, a onda protivzakonitim radnjama privatnoj firmi "Morava In"  pribavio veliku materijalnu korist!

Korist su stekli tako što im je Aleksandar Vučić omogućio da naplate 220 miliona iz budžeta, dok u Batajnici zidaju hangar veličine kokošinjca u kojem MIG-ovi ne mogu da se remontuju. Od kiše i drugih vremenskih nepogoda, ubuduće će tu, verovatno, sklanjati samo školske avione.

Milioni građana su se radovali kada je žuta nomenklatura otišla sa vlasti. Veliki deo javnosti je slavio odlazak arogantnog i zloglasnog ministra odbrane Dragana Šutanovca. Podsetićemo da je naš magazin svojevremeno objavio i dokaze da su Šutanovac i njegovi ljudi oštetili Srbiju za više od milijardu evra, u aferi otpisa duga iz poslova sa Irakom.

Posle Šutanovca ne može biti gore, mislili su mnogi, a onda je na mesto potpredsednika Vlade i vojnog ministra, došao Aleksandar Vučić. Na sastancima sa vrhom Generalštaba, Vučić se informisao koje su najbolnije tačke u sistemu odbrane. Zajedno sa načelnikom generalštaba i mnogobrojnim novinarima Vučić je obišao i vojni aerodrom u Batajnici.

Dramatično i sa suzama u očima, pred kamerama je skoro zaplakao, kada je javnost obavestio da naša Vojska na vojnom aerodromu u Batajnici nema čak ni hangar u kome mogu da se remontuju avioni.

Obećavam, napraviću hangar za MIG-ove, obećao je tada Vučić, a danas se ponaša kao da to nikada nije izgovorio. MIG-ove više ne spominje, ali zato treba podsetiti javnost da je baš on tvrdio da je sramota da MIG-ovi ratnog vazduhoplovstva stoje na livadi i kisnu, da ih peče sunce i da po njima pada sneg.

Sramota je, smatrao je Vučić pre nekoliko godina da se sitne popravke na borbenim avionima obavljaju pod vedrim nebom i odlažu za kasnije ako nije lepo vreme. Kada je to izjavljivao svi su ga podržali, jer i neukim građnima, baš kao i onima sa vojnim obrazovanjem, jasno je da će radni vek aviona biti duži ako bude u hangaru umesto pod vedrim nebom (u vreme kad nije u akciji).

Kada je Vučić saopštio da to neće biti tek "tamo neki hangarčić", već da će Vlada naći novca da se napravi zdanje u koje će moći na remont da uđu avioni tipa Antonov. Ako se zna da je teretni avion ruske proizvodnje tipa Antonov najveći transportni avion na svetu, mnogima je sa pravom zaigralo srce i pomislili su: evo, napokon, političara kome nije cilj da nam vojsku uništi do kraja.

Ali, od samog početka, sve je krenulo naopako…Vučić je predložio da se odmah raspiše tender na kojem bi se tražili ponuđači za izgradnju hangara.

Kako je oko njega bilo i pismenih ljudi, objašnjeno mu je da mora imati izrađen eleborat na temu "Hangar za supersonične avione". Tenderu za nosioca posla po zakonu mora prethoditi tender na kome će biti izabrana firma koja će uraditi projekat. Vučić je poslušao savete i tender je raspisan.

Zvanično je procenjeno da izgradnja hangara za supersonične avione na vojnom aerodromu u Batajnici može da košta 309 miliona dinara. U projektu koji je pobedio predviđena je izgradnja hangara u koji može da stane i ruski avion Antonov, baš kao što je Vučič i obećao.

U skladu sa tim projektom, Vlada Srbije je aprila 2014. godine donela zaključak broj 401-2955/2014. godine, u kome piše da će se finansirati kapitalni projekat na tri godine. Službenici Vlade Srbije koji su stručni za oblast finansija, izradili su finansijski plan koji je ugrađen u pomenuti zaključak 401-2955/2014, a koji je predviđao da će izgradnja hangara biti finasirana na sledeći način: investitoru će novac biti isplaćen u tri tranše u periodu od tri godine i to šezdeset dva miliona dinara (tačno 61.765.000) u 2014. godini, dve stotine miliona dinara u 2015. godini i četrdeset osam miliona (odnosno 47.499.280) u 2016. godini. U elaboratu se dalje navodi da novac mora biti potrošen "tačno po godinama" i isključivo za projekat "Hangara za supersonične letelice".

– Ukoliko se ne potroši novac se na kraju godine mora vratiti u budžet, navodi se projektnoj dokumentaciji.

Na tender koji je u skladu sa ovim pravilima raspisan javile su se četiri firme. Tri od četiri firme su poštovale odluku Vlade Srbije i dale su takve ponude u kojima su predviđale izgradnju hangara do 2015. godine i cena koju su ponudile bila je manja od 309 miliona koliko je predviđeno elaboratom.

Četvrta firma "Morava in" iz Kruševca, za koju je lobirao Aleksandar Vučić, dala je nevalidnu ponudu. Njihova cena je bila najniža 223 miliona dinara, dok je rok u kome su obećavali da će završiti objekat bio rastegnut do čak 2016. godine. Ekspertski tim Vlade Srbije je odmah shvatio prevaru koju Vučiću bliska "Morava in" priprema. Ali, premijerova reč je bila zadnja…

Praksa je pokazala da prevarantske firme imaju oproban obrazac po kome završavaju poslove. U ovom slučaju, jasna je namera ponuđača "Morava in" da isticanjem manje cene naplati prve dve tranše koje će Vlada platiti izvođaču i da na taj način naplati ceo iznos pre okončanja radova. Postoji realni rizik, koji se u praksi više puta obistinio, da po naplati celokupne sume, firma ne realizuje projekat na način kako se obavezala.

U tom trenutku, bilo bi kasno da se ispravlja greška, jer bi novac bio potrošen, a hangar ne bi bio završen, objasnili su Vučiću, ističući da osim sumnjivih namera koje se kriju iza ovakve ponude, postoji i jasno mišljenje stručnjaka u vladi i komisiji da je takva ponuda suprotna odluci Vlade broj 401-2955/2014 u kojoj se jasno ističe da su sredstva namenjena investitoru raspoređena po godinama.

Ta odluka, istina, ostavlja prostor da se izađe sa nižom cenom, ali ne dozvoljava da se celokupna suma isplati pre okončanja radova, ma koliko ona bila niža od odobrenih 309 miliona dinara.

Najbolja ponuda po ceni (240 miliona dinara, bila je odmah iza one koju je dala "Morava in": 240 miliona za radove i predviđala je okončanje radova u septembru 2015. godine. Da je ova ponuda prošla, Vučić bi prošle godine otvorio hangar i održao svoje obećanje. Ovako tender je oboren, jer nekome iz vrha SNS nije odgovaralo da se radi pošteno.

Iako nije prošao rok predviđen Zakonom o javnim nabavkama član 109 stav dva, koji kaže: "…Naručilac može da obustavi postupak javne nabavke iz objektivnih i dokazivih razloga, koji se nisu mogli predvideti u vreme pokretanja postupka i koji onemogućavaju da se započeti postupak okonča, odnosno, usled kojih je prestala potreba naručioca za predmetnom nabavkom, zbog čega se neće ponavljati u toku iste budžetske godine, odnosno u narednih šest meseci…"

 

       Vučić naređuje da se tender za hangar pod hitno ponovi!

 

U skladu sa Vučićevim željama, tender je ponovo raspisan, a "Morava In" sa pojavljuje sa novom ponudom ovaj put oni nude da će hangar završiti za svega 220 miliona dinara.

U tom trenutku službenici ministarstva odbrane saznali su da je "Moravi In" već uplaćen avans, zbog čega su zaključili da je ovako niska cena data samo da bi se na tenderu pobedilo po svaku cenu.

Svi upućeni su se složili da je tim novcem nemoguće izgraditi hangar kakav je predviđen projektnom dokumentacijom, i da je u pitanju paničan potez kojim "Morava In" pokušava da zadrži avans.

Ipak u samom vrhu Vlade Srbije doneta je odluka da se ponuda "Morave In" prihvati, a posledice prihvatanja njihove ponude su sledeće: "…Danas 2016. godine, hangar još nije završen".

Slika radova u Batajnici koju objavljujemo uz ovaj tekst otkriva da neće biti ni završen u skorije vreme. Na slici se vidi i da je hangar premali da u njega stane na ruski transportni avion tipa Antonov, odnosno da u njemu nema mesta ni za MIG-ove! Bez problema, u ovakav hangar mogu da stanu školski avioni tipa Lasta, ali se ovo zdanje nikako ne može označiti kao: "Hangar za supersonične avione i ruski Antonov", kako nam je Aleksandar Vučić pre nekoliko godina obećao…

 

      A 1. Oružje za teroriste!

Strane službe NATO država, konstantno pokušavaju da Srbiju uvuku u konflikt, u kome bi naša vojska, namenska industrija, ili neka druga institucija, povukla neprijateljske poteze u odnosu na Rusku federaciju.

Magazinu Tabloid, nedavno je dostavljena kopija dokumenta Ministarstva odbrane u kome se ističe da je firma CRP Impex tražila dozvolu da u Saudijsku Arabiju (SA) izveze oružje.

Osim domaćeg naoružanja CRP Impex i druge firme tražile su da u Saudijsku Arabiju izvezu oružje ruskog porekla, koje bi bilo kupljeno u Ukrajini, Belorusiji i drugim zemljama koje ovo oružje imaju u magacinima.

Naše službe bezbednosti najpre su ispravno zaključile da Saudijcima takvo oružje ne treba, jer ga je teško implementirati u njihovu armiju, koja 100 odsto koristi tehniku i naoružanje NATO država, najviše američko.

Sledeće pitanje na koje su potražili odgovor je: zbog čega Belorusija, Ukrajina, Rumunija ili Mađarska ne prodaju takvo oružje direktno Saudijcima već prihvataju posredovanje srpske firme u poslu?

Odgovori do kojih se došlo bili su alarmantni, oružje bi otišlo u Saudijsku Arabiju, ali bi ga ta država dalje prosledila pobunjenicima u Siriji, koji su u sukobu sa Bašarom El Asadom, predsednikom Sirije, koga podržavaju Rusi.

U pitanju su teroristi koje već nekoliko meseci bombarduju ruske vazdušne snage i svaka prodaja oružja takvim ekstremističkim grupama mogla bi da pokvari odnose sa Ruskom federacijom. Srećom ovaj posao je za sada uspešno stopiran.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UDISANJE VAZDUHA JE JEDINO BESPLATNO: KOLIKO MOGU DA BUDU POSLEDICE VUČIĆEVIH TAJNIH UGOVORA SA ŠEICIMA, A SVE U IME DRŽAVE!??

6. фебруара 2016. 1 коментар

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić se prema svom prijatelju, prestolonasledniku Abu Dabija, obavezao da će najkvalitetniju zemlju u bescenje dati preduzećima iz ove zemlje na slobodno upravljanje.

Zbog otpora ovdašnje javnosti, ali daleko više zbog ozbiljne zabrinutosti Evropske Unije da će se time pomagati islamistički pokreti u Evropi, ovaj dogovor još nije realizovan. Zbog toga UAE preti da će odustati od dalje finansijske pomoći Srbiji.

Pala je u vodu i Vučićeva priča da će mu Arapi dati milijardu dolara za budžet. Naprednjačka vlast je tako građane stavila pred izbor da poklone svoju zemlju strancima ili odmah ili posle bankrota.

 

                        Milan Malenović

 UZIVANJE PO SRBIJI ZA MALE PARE6

 

Za razliku od srpskih birača, zalivski šeici odlično pamte šta im je obećao Aleksandar Vučić i ne praštaju mu njegove laži. Upravo je to razlog zbog koga je došlo do blagog, ali vidljivog zahlađenja odnosa između vlastodršca iz Srbije i prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata. Uz to dolazi i činjenica da zbog drastičnog pada cena nafte prinčevi iz pustinje raspolažu sa manje novca nego ranije i postaju oprezniji u svojim investicijama.

Najvažnija strateška investicija šeika je zakup plodnih oranica u Vojvodini. Zbog pritiska ovdašnje javnosti taj posao ne može da se obavi ni onako brzo niti jeftino kao što je Vučić obećao svojim arapskim prijateljima.

Zatim je došlo odlaganje privatizacije „Telekoma" u kojoj su Emirati takođe imali finansijski interes. Kap koja je prelila čašu jeste, međutim, najavljena privatizacija Aerodroma „Nikola Tesla"  o kojoj se ozbiljno razmišlja još od neuspeha privatizacije državnog teleoperatera.

Budžet Srbije za 2016. bio je tako projektovan da će u toku ove godine doći do najmanje jedne velike privatizacije kako bi se ublažio projektovani deficit. Pošto ništa drugo krupno nije zanimljivo za strane investitore Vučićeva vlada je morala na prodaju da ponudi Aerodrom u Beogradu koji odlično posluje uprkos tome što je najveći korisnik njegovih usluga, „Er Srbija", oslobođen plaćanja.

Takvo poslovanje je predviđeno ugovorom kojim je Srbija 49 odsto vlasništva nad domaćom avio-kompanijom poklonila „Etihadu"  iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Da bi se ugovor i dalje poštovao i posle privatizacije, država bi morala novom vlasniku da plaća troškove koje napravi „Er Srbija", a to teško da je moguće zbog ograničenja koja nameće Međunarodni monetarni fond. Za prošlu godinu „Er Srbija" je trebala da plati 22 miliona evra aerodromskih usluga, ali mu je to odlukom Vlade oprošteno.

Izlaz bi bio da arapski investitor preuzmu Aerodrom „Nikola Tesla" i da nastavi sa otpisom dugova „Er Srbije", ali zalivski petro-milijarderi ne vide ekonomsku logiku za sebe u takvom poslu. Posebno ne ako kupoprodajna cena ostane na nivou od pola milijarde evra, što je najmanje četiri puta više od trenutne realne vrednosti Aerodroma. Osim toga, zašto bi kupovali ono što im je srpska Vlada ionako već besplatno dala na korišćenje?

Vučićeva ideja je bila da krajem prošle godine ponovi romantičnu noć sa šeikom Muhamedom bin Zajedom al Nahjanom, kao onda kada su se upoznali u hotelu „pozlaćenih zidova", kako je to premijer Srbije slikovito opisao, i da tom prilikom dogovori neko rešenje. Zbog toga je odlučio da Novu Godinu dočeka u luksuznom apartmanu hotela u Dubaiju, gde bi mu se tokom boravka pridružio i prestolonaslednik UAE.

U poslednjem trenutku, međutim, iz Abu Dabija je stigla vest kako prestolonaslednik zbog drugih obaveza nije u mogućnosti da dođe na sastanak. Na uljudnom diplomatskom jeziku to je značilo da on i Vučić nemaju o čemu da razgovaraju i da predsednik srpske Vlade mora prvo da ispuni ono što je ranije obećao, a to je, na prvom mestu, da u bescenje preda vojvođanske oranice.

Po saznanjima upućenih i iznetih u okviru jednog istraživanja koje je organizovala fondacija National Endowment for Democracy (NED),  Vlada Srbije je planirala da najmanje 100.000 hektara najkvalitetnijeg zemljišta u Vojvodini preda u bescenje strancima, od čega će najmanje 60.000 hektara biti dato po sporazumu Aleksandra Vučića i šeika Muhameda bin Zajeda. Poređenja radi, Poljoprivredni koncern Beograd (PKB) raspolaže sa 21.000 hektara.

Predsednik Vlade Srbije je svom arapskom partneru obećao da cena zakupa hektara neće iznositi više od 50 odsto cene koja se sada naplaćuje srpskim poljoprivrednicima i da će trajanje ugovora biti najmanje 30 godina. Arapska kompanija će zemljištem slobodno raspolagati, odnosno neće biti uslovljena šta na njemu da radi i kako da raspolaže dobijenim proizvodima.

Prema proceni stručnjaka, arapski „investitor" bi bez ikakvih dodatnih ulaganja već od početka eksploatacije, svake godine zarađivao između 250 i 1.000 evra po hektaru, u zavisnosti koju bi kulturu zasadio. Na ovaj način bi šeici godišnje mogli da zarade i do 60 miliona evra, odnosno 1,8 milijardi evra tokom trajanja ugovora!

Posebnu poslasticu čini, međutim, dozvola za slobodno upravljanje hidro potencijalima na zakupljenom zemljištu, navodno za potrebe navodnjavanja. Umesto toga, Arapi su planirali da vodu prerađuju i izvoze na Arabijsko poluostrvo gde ona vredi više od benzina.

Na ovaj način bi oni ostvarili dodatni prihod od oko 50 miliona evra godišnje, što zajedno sa zaradom od poljoprivrednih kultura i uzgoja stoke iznosi više od 100 miliona evra svake godine. Zauzvrat bi u srpski budžet godišnje uplaćivali manje od 15 miliona evra na ime zakupa.

Zbog žestokog otpora ovdašnje javnosti, ali i zbog sumnji iznetih u zapadnoevropskim medijima da će se na ovaj način finansirati islamističke organizacije na Balkanu, srpska Vlada je zastala sa ostvarivanjem ovog dogovora, mada se od njega nije definitivno odustalo. Do ispunjenja dogovorenog, međutim, Srbija ne može da računa na dalja ulaganja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Od UAE srpska vlast je na prvom mestu očekivala povoljan kredit u visini do dve milijarde evra, takođe za popunjavanje ovogodišnjeg budžetskog deficita. Ugovor je trebalo da bude potpisan ovog proleća, ali je sada to postalo veoma neizvesno.

Ministar finansija Dušan Vujović je prilikom rasprave o budžetu za 2016. na sednici Vlade rekao kako su faktički iscrpljene mogućnosti uvođenja novih poreza i parafiskalnih nameta. Ni narod, a ni privreda nemaju više para kojima bi pokrivali deficite u budžetu. Potrebno je novo zaduživanje, apelovao je Vujović i sam svestan da je u ovom trenutku veoma teško doći do iole povoljnih kredita. Zbog situacije na međunarodnom tržištu kapitala lako može da nam se desi da ponovo uzimamo kredite sa godišnjom kamatom od sedam i više odsto.

U Srbiji se sve naplaćuje. Još je jedino udisanje vazduha besplatno, ali je pitanje koliko još dugo.

Prvi čovek Mreže sa poslovnu podršku Dragoljub Rajić nedavno je upozorio kako su građani opterećeni sa više od 300 različitih poreza, nameta i parafiskalnih opterećenja. „…Prosečna bruto zarada građana je 500 evra, kada od toga država uzme na ime poreza, doprinosa, ali i kroz PDV na robu u prodavnicama, na komunalije, akcize i slično, građanima ostane mesečno 180 evra, i to onima koji zarađuju legalno", tvrdi Rajić.

Prava istina je, međutim, da je prosečna plata u novembru prošle godine u Srbiji iznosila 361,25 evra i bila je najniža u regionu.

Da bi se nezaposleni prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje potrebno je da za takse izdvoji oko 1.500 dinara. Naplaćuje se i taksa za izdavanje uverenja o stečenoj školskoj spremi, bez koje prijava nije moguća.

Podnosioci zahteva za socijalnu pomoć od nedavno moraju da plaćaju i potvrdu o prebivalištu i državljanstvu, koje su ranije za njih bile besplatne. Bez ovih potvrda oni ne mogu da ostvare svoje pravo na mizernu mesečnu pomoć od 7.000 dinara na koju imaju pravo samo devet meseci godišnje.

Tu, jednostavno, nema više para za popunjavanje republičkog budžeta. Jedini izlaz je priliv novca iz inostranstva.

Preostaju nam, zato, još samo arapski partneri predsednika Vlade, koji bi nam dali pare, ali da mi njima poklonimo celu zemlju sa svim njenim resursima. A i to je neizvesno dokle god Aleksandar Vučić i šeik bin Zajed ne prevaziđu međusobne privatne nesuglasice.

 

    A 1. Na Srbiju niko više ne računa

Svetski priznat sajt za praćenje ekonomskih kretanja, Numbeo, kome na čelu stoji naše gore list, Mladen Adamović, na listi 39 evropskih zemalja rangiranih po kupovnoj moći stanovništva Srbiju svrstava na 34. mesto. Iza nas su još samo Makedonija, Albanija, Moldavija i građanskim ratom razorena Ukrajina.

Indeks kupovne moći stanovnika Srbije je jedva četvrtina prvorangirane Švajcarske, odnosno dve trećine indeksa Hrvatske. Čak i Bosna i Hercegovina, koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila tretirana kao nerazvijena republika, ima za jednu četvrtinu jači indeks kupovne moći građana od nesrećnika koji ovde žive.

Čak i kada bi srpska Vlada uspela da obnovi dobre odnose sa arapskim investitorima i dobije kredit pod povoljnim uslovima, to ne bi mnogo pomoglo građanima Srbije. „Dojče Vele" je 14. decembra 2015. objavio kako Srbija u 2016. ulazi sa zvaničnom stopom nezaposlenosti od 22 odsto, ali da svaki drugi mlad čovek nema posao niti realnu perspektivu da se zaposli. Zbog toga mladi, obrazovani ljudi napuštaju Srbiju i posao traže u inostranstvu.

Da bi se pokrenula srpska privreda u ovoj godini je potrebno uložiti najmanje dve do dve i po milijarde evra. Umesto toga, država planira da u 2016. godine kroz programe podsticanja u privredu uloži samo 20 miliona evra i to pod uslovom da stigne kredit od dve milijarde evra. U protivnom, ni tih para neće biti.

Ministar privrede Željko Sertić uprkos ovome najavljuje da će 2016. biti godina preduzetništva. On, kao i ostali članovi Vlade, zanemaruje činjenicu da je časopis „Forbs" na listi od 144 zemlje rangiranih po kvalitetu mogućnosti za investicije Srbiju svrstao na 83 mesto, iza Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine i ostalih zemalja u regionu. Ovo pokazuje da ozbiljni strani investitori, posebno u ovom vremenu opšte finansijske krize, na Srbiju uopšte ne računaju kao na zemlju u koju vredi ulagati.

 

    A 2. Visoko rangirani samo po korupciji

„Dojče Vele" je sredinom decembra naveo kako je najveći problem za poslovanje i život u Srbiji nezapamćeno visok nivo korupcije. Nemački radio je tom prilikom naveo i neke cene: za prolaznu ocenu u školi daje se do 300 evra, za doktorski rad 3.000 evra, posebna nega prilikom porođaja košta 1.000 evra, koliko se u proseku naplaćuje i za glatko dobijanje građevinske dozvole.

Na listi 174 zemalja sveta koju je objavila organizacija "Transparency International" Srbija je na nezavidnom 78. mestu po pitanju korupcije.

Nemački „Dojče Vele" takođe ukazuje na činjenicu da aktuelna vlast ništa nije učinila da se ovo stanje popravi. Agencija za borbu protiv korupcije postoji već pet godina, ali su njene ingerencije više nego skromne. „…Naš najveći problem je što slučajeve koje otkrijemo ne možemo da procesuiramo pred sudom niti na drugi način da sankcionišemo", rekao je ovom radiju Vladan Joksimović iz Agencije za borbu protiv korupcije.

U prošloj godini je Agencija prijavila 11 slučajeva korupcije na visokom nivou, ali je samo jedan stigao do suda i okončao se nagodbom. Reč je o Dušanu Bajatoviću koji mora da plati kaznu od 200.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOLIKО IMA ISTINЕ U TVRDNJI DA VUČIĆ SVOJA PRIJATELJSTVA SKUPO PLAĆA RADI MIRA U SRBIJI!???

24. новембра 2015. Коментари су искључени

 

Posle tri godine upornog silovanja srpske javnosti pričom da će arapski šeici podići Srbiju iz pepela, istina o "istočnoj" politici predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, polako počinje da se pojavljuje. Iza silnih milijardi dolara velikih investicije stoje samo ozbiljni interesi zemalja Arapskog zaliva da se dokopaju evropskog kontinenta.

 

                    Nikola Vlahović

SKUPO KAFENISANJE SA PRIJATELJIMA1

 

Kad je 5. novembra ove godine objavljena agencijska vest da će Vlada Srbije ponuditi na prodaju saudijskom princu Sultanu bin Salmanu bin Abdulaziz al Saudu, sinu kralja Salmana bin Abdulaziza, najbolje srpske banje kao i specijalne bolnice i hotele koji su u državnom vlasništvu, istog dana je i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija šeik Rasim Ljajić izjavio:

"…Posle kontakata koje smo imali sa zvaničnicima Saudijske Arabije, potpisujemo i prvi sporazum u oblasti turizma, sa ciljem da se privuče što veći broj turista iz Saudijske Arabije..."! Nije mu to dovoljno bilo pa je najavio što hitnije otvaranje ambasade Saudijske Arabije u Beogradu.

Ljajić je, zahvaljujući svojim starim vezama u Sarajevu, već odavno u poslu oko kupoprodaje nekretnina u najboljim delovima ovog dela BiH, i to za bogate porodice iz Kuvajta. Poučen ovim iskustvom, očekuje da mu se otvore i poslovi sa bogatim saudijskim porodicama.

O kakvom je "turizmu" ovde reč, odmah je, umesto šeika Ljajića, objasnio saudijski princ rekavši: "…Mi na Srbiju gledamo kao na jednog izuzetno značajnog, zapravo ključnog partnera na Balkanu, kao i u celoj međunarodnoj zajednici! Dogovorili smo se i da organizujemo zajedničku posetu BiH i uskoro očekujemo da se i ona realizuje…".

Ne čekajući da saudijski princ dva puta ponovi ovu rečenicu, već 11. novembra, Aleksandar Vučić se u svojstvu predsednika Vlade Srbije, našao u Srebrenici povodom skupa nazvanog "Investiciono razvojna konferencija Srebrenica 2015" i odmah po dolasku dao izjavu da će da Srbija toj opštini dati "značajnu donaciju u novcu i veoma značajnu donaciju u neophodnim javnim objektima, odnosno finansiranju njihove izgradnje"!

Zašto opljačkana, bombardovana, ekonomski uništena i slomljena Srbija, treba da podiže opštinu Srebrenica u susednoj državi – Bosni i Hercegovini? Zašto takozvana međunarodna zajednica nikada nije organizovala donatorsku konferenciju o ekonomskom oporavku ove opštine, ako joj je bilo toliko stalo do prosperiteta BiH?

Da li to Vučić okajava svoje šovinističke grehe iz devedesetih o trošku svih građana Srbije? Ili je u pitanju samo početak onoga što je saudijski princ tek nagovestio: ulazak ove arapske imperije na evropski kontinent, preko korumpiranih vlada Srbije i Bosne i Hercegovine! Do današnjeg dana, Saudijska Arabija je Bosni i Hercegovini (tačnije entitetu Federacije BiH) dala samo novac za izgradnju džamija i medresa.

Pre nekoliko meseci, u centralnom dnevniku bosanskohercegovačke TV Face, čula se i spekulacija da su najave investicija arapskih zemalja u Srbiju propagandne, samo da bi se smanjio uticaj Turske na Balkanu.

Međutim, gost u toj informativnoj emisiji, bio je i nekadašnji član poslednjeg jugoslovenskog predsedništva, Bogić Bogićević, koji je tvrdio da su vlasti u Nemačkoj tražile od Vučića, prilikom njegove posete Berlinu, da im objasni "…otkud tolike investicije iz arapskog sveta, posebno iz Emirata u Srbiji…", te da su se pitali "…da li je Vučić pronašao njih ili su oni pronašli Vučića…".

 

       Milijardu dolara, ali u čiji budžet

 

Tokom više od tri godine lične vladavine, suludi Aleksandar Vučić, odlazeći predsednik najgore srpske vlade u novijoj istoriji, gebelsovskom propagandom je uveravao milione građana da će stotine milijardi dolara arapskih investicija pasti na Srbiju kao kiša posle suše.

Ubrzo, i naivnima je postalo jasno da je u pitanju nezapamćena prevara iza koje stoje neki drugi interesi i druge strategije, koji sa Srbijom nemaju nikakve veze.

Javnost ovdašnja je ostala uskraćena za mnoge mračne detalje Vučićevih pregovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) o silnim ulaganjima, od kojih na kraju nije bilo ništa. Ili, ako je nešto i bilo, to je plaćeno direktno iz budžeta Republike Srbije.

Da bi bilo jasnije šta to vladarska familija iz Emirata traži u Srbiji, treba pogledati i strateški dokument koji su prebogati gospodari iz Abu Dabija nazvali "Vizija 2030" koji je jedan od temeljnih i obavezujućih akata za ovu feudalno ustrojenu pustinjsku državu, koji moraju da sprovode svi, kako vladarska porodica tako i njeni podanici.

Kao autor ove strategije, u zapadnim medijima pominje se Vučićev "prijatelj", šeik Zajed bin Sultan al Nahjan, mada iza njegovog imena stoje najbolji američki geostrateški zlotvori koji rade o glavi evropskom kontinentu.

Najkraći opis dokumenta pod nazivom "Vizija 2030" govori da se 40 do 60 odsto profita od nafte u Emiratima, odmah rasporedi u sektore finansija, informacionih tehnologija, industriju aluminijuma, obnovljive izvore energije, aviosaobraćaja, transporta, logistike, turizma, ali i obrazovanja i zdravstva. Dakle, nigde se ne pominje ulaganje u eksploataciju fosilnih goriva!

Naime, dokumentom pod nazivom "Vizija 2030", šeici iz Emirata procenjuju da će za pedeset godina, svih deset odsto ukupnih rezervi nafte i nešto više od pet odsto svetskih rezervi prirodnog gasa koji se nalaze na njihovoj teritoriji, jednostavno presušiti.

Resursi su im ograničeni a ambicije i dalje nebeske. Britanski Dejli Telegraf je u jednom prošlogodišnjem komentaru, šeikov strateški dokument "Vizija 2030" predstavio kao "izlaznu strategiju" za svakog državljanina Emirata, koja podrazumeva masovno bekstvo na jug Evrope, uglavnom na Balkan.

Ne treba ni podsećati da, na primer, Dubai, simbol Emirata, uopšte i nema nafte niti naftnih polja! Jedini emirat koji "hrani" naftom i novcem ovu feudalnu državu, je Abu Dabi.

Ali, bez obzira na sva upozorenja, da je budućnost sa ovakvim "prijateljima" neizvesna", Vučić ne propušta priliku da istakne kako su šeici "glavni partneri" uništene srpske privrede i da baš od njih treba očekivati prosperitetnu budućnost"!

Uporedo sa zastrašujućom propagandom o faraonskim projektima u Srbiji, koji "samo što nisu počeli sa realizacijom", teku i svakodnevne, bestidne laži o tome kako su nam "prijatelji iz arapskih zemalja pomogli".

Tako se Vučić nije ustezao da obavesti javnost jednom prilikom, kako je Vlada UAE "uplatila milijardu dolara kao podršku srpskom budžetu", mada taj novac niko nije video.

Milijarda dolara je ogromna suma novca, i u maloj zemlju poput Srbije, taj nagli "priliv" bi se odmah osetio. Istina je bila da su mu šeici ponudili kredit, ništa manje "povoljan" nego onaj od Svetske banke ili MMF-a.

Ali, zašto je onda odlazeći srpski tiranin tako fanatično vezan za promociju arapskih interesa u ovom delu Evrope?

 

       Za koga radi namenska industrija Srbije?

 

Još pre dve godine, Vučić je najavio da će Vlada Srbije osnovati zajedničku kompaniju sa grupacijom Al Ravafeda iz Emirata, koja će raspolagati sa 10.470 hektara zemljišta u Vojvodini. Ta njegova pobednička galama se dešavala neposredno pre nego što mu je vazduhoplovna kompanija Etihad iz Emirata dala "nacrt" za kupovinu 49 odsto srpskog avioprevoznika JAT  (ali sa apsolutnim upravljačkim pravima, što je apsurd za nekoga ko je zvanično manjinski vlasnik!).

Bilo je odmah jasno da će građani Srbije skupo platiti svaki njegov kriminalni ugovor koji je potpisao i svaku njegovu "ličnu pogodnu" koju je napravio sa Arapima.

Istovremeno, Vučićeva propaganda je svom snagom najavljivala kako će Emirati ulagati u srpsku industriju informatičkih tehnologija, namenske industrije, kupovini hotela i fudbalskih stadiona

Sabirajući "velike Vučićeve pobede", njegovi mediji su uporno tvrdili da su Arapi uložili do sada oko dve milijarde dolara čistog kapitala u Srbiju! U šta su uložili i kako, to nigde ne piše, mada je svakome bilo jasno da tih para nema!

No, istina uvek negde izbije na videlo, pa su nedavno na londonskoj internet portalu pod imenom Bliskoistočno oko (skraćeno: MEE), ulaganja iz Emirata opisana kao "velo tajni" iza kojih stoje američki interesi.

Portal MEE između ostalog piše da "arapski razlozi za ulazak u Srbiju sežu mnogo dublje od mogućih finansijskih pogodnosti!" te da se prestolonaslednik Abu Dabija, jednog od emirata koji čine UAE, Mohamed bin Zajed al-Nahjan, ponaša kao zastupnik Sjedinjenih Američkih Država i Izraela u istočnoj Evropi!

Istovremeno, prestolonaslednik, navodno, pokušava da iskoristi slabo regulisano srpsko tržište oružja da bi isporučivao oružje širom Bliskog Istoka.

Nije teško izvesti zaključak da je već prva isporuka opreme i naoružanja iz Srbije za Emirate, završila u rukama pobunjenika u Siriji, ili u rukama islamskih ekstremista. Još gore, Emirati koji su prvi priznali lažnu albansku državu na Kosovu i koji su sponzori vlade Kosova i buduće vojske Kosova, uvek mogu da iz srpske namenske industrije opreme i naoružaju svoje albanske "štićenike".

Da je to zaista tako, govori i neverovatna izjava Timoti Eša (Timothy Ash), šefa za istraživanja novih tržišta u britanskoj Standard banci, koji je doslovno rekao: „…Vladini zvaničnici su mi prošle godine u Beogradu rekli da UAE želi prikupiti zalihe oružja kako bi ga dala svojim ‘prijateljima’ u regiji. Srbija ima veliku industriju oružja i velike zalihe vojne opreme. Očigledno je da postoji tržište i na Bliskom istoku za ovu visokokvalitetnu opremu"!

I zaista, Emirati su kupili srpski raketni sistem ALAS (Advanced Light Attack System) koji je višenamensko protivoklopno oružje efektivnog dometa do 60 kilometara, namenjeno uništavanju tenkova i oklopnih vozila.

Uzgred, valja napomenuti i jedno istraživanje koje je sproveo Međunarodni mirovni istraživački institut iz Stokholma, čiji rezultati govore da su Emirati četvrti najveći uvoznik oružja na svetu, te da su 2012. godine potrošili više od 19 milijardi dolara na vojnu opremu (a, broj stanovnika u UAE je milion i 400 hiljada, i ako se gleda broj oružja po glavi stanovnika, Emirati se sada smatraju najnaoružanijom zemljom na svetu!).

Ovo, naravno, nije tačno, jer vladarska kuća preprodaje oružje širom Bliskog istoka kako bi za američke interese tenzija stalne krize trajala. Ulaskom Rusije u odbranu Sirije, Vučićev režim i trgovina naoružanjem i opremom sa "arapskim prijateljima", Srbija je dovedena u poziciju da bude neprijatelj svojoj slovenskoj braći. Srećom, Moskva je nedavno Vučića dovela do "poznanija prava", pa će njegova dalja mešetarenja sa Emiratima ići teško.

Američki dnevnik Njujork Tajms je 2011. godine otkrio da je šeik Mohamed angažovao Erika Princa, osnivača kompanije za obezbeđivanje lica i objekata Blackwater Worldwide, da osnuje privatnu plaćeničku vojsku za prvog čoveka Emirata.

Vojska je osnovana iz raznih razloga, a jedan od njih je da „ugasi moguće unutrašnje pobune" u UAE-u. Angažovano je i stotine kolumbijskih plaćenika, kako za ovaj prljavi posao ne bi bili angažovani muslimani, jer se „ne može računati da će oni ubijati braću muslimane". I oni su dobili deo opreme i naoružanja koja je proizvedena u namenskoj industriji Srbije, čime se Vučić na veliko hvalio.

I pojedini kanadski mediji su krajem ovog leta objavili da iza "velikih investicija" u Srbiju, stoje ustvari "koruptivna ulaganja Emirata u Srbiju, kojima se pune džepovi njihovih političkih lidera" te da je "…Vučić ranije bio poznat po zapaljivoj mržnji prema muslimanima, pa je 1995. tokom građanskog rata objavljeno da je izjavio kako će Srbija, ubiti 100 muslimana za svakog poginulog Srbina, no, sada on uživa u onome što opisuje kao blisko lično prijateljstvo sa šeikom Mohamedom od Abu Dabija…".

Realna opasnost da se desi neka vrsta ekonomske neo-osmanističke rekolonizacije Srbije od strane Turske, sada je zamenjena jednom drugom brigom: šta će biti posledice ovih "geostrateških poslova" sa Emiratima?

 

       Dvolični Emirati i Vučićeve manipulacije

 

Novembra 2013. godine, u Emiratima je grupa civilnih aktivista, koju su vlasti te zemlje povezale sa organizacijom Muslimansko bratstvo, pokušala državni udar. Tri od šest članica GCC -UAE, Saudijska Arabija i Bahrein – povukle su odmah svoje ambasadore iz Katara jer ta država podržava Muslimansko bratstvo. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati u tom islamističkom pokretu vide opasnost za vladavinu kraljevskih porodica.

Katar se pokazao kao udarna pesnica Muslimanskog bratstva i već drugo koristi infrastrukturu te organizacije da ostvari svoje interese. Katar je podržavao i prevrate u pojedinim zemljama tokom „arapskog proleća", a u Egiptu možda i aktivnije učestvovao kad su Muslimanska braća svrgla sa vlasti Hosnija Mubaraka. Ali kad su oni svrgnuti s vlasti i proterani iz Egipta, pronašli su utočište u – Kataru.

Te godine kad je pokušan puč u Emiratima, nekoliko meseci pre početka akcije hapšenja aktera tog pustinjskog političkog trilera predstavnici Katarskog investicionog fonda bili su u Srbiji u nameri da predlože saradnju, ulaganje u oblasti poljoprivrede, proizvodnje hrane, energetike, rudarstva i infrastrukture. Od tog posla nije bilo ništa. Emirati su ga stopirali a Vučić nije imao ništa protiv.

Ali, zaslepljen petrodolarima, uveren da može da bude "vladar regiona", ako ne i nešto više od toga, Vučić se našao u nezgodnoj poziciji. Naime, šef državne bezbednosti Emirata, Haza bin Zajed, mlađi brat Muhameda bin Zajeda, hoće da odgovori na rastući uticaj Katara, l zemlje koja je veliki rival Ujedinjenih Arapskih Emirata, a blizak saveznik Turske, koja želi da se vrati na ovaj deo Balkana.

Kako bolesni manipulant, sklon da sedi na više stolica, naišao je na nepremostivi problem: ne može istovremeno biti "prijatelj" sa šeicima iz Emirata i sa konkurentskom porodicom iz Katara!

Tako su se, zbog sulude politike jednog čoveka, u Srbiji sukobili interesi dve feudalne monarhije iz Katara i Emirata, a srpske službe bezbednosti našle, kako reče jedan analitičar, "…usred pustinjske oluje i političkih intriga zalivskih takmaca i radikalnih islamističkih grupa…".

Nedavno su i neki nemački portali (pozivajući se na srpske izvore) objavili vest da je Srbija pojačala bezbednosnu saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, te da je nekoliko agenata Bezbednosno-informativne agencije (BIA) nedavno stavljeno na raspolaganje službi državne bezbednosti Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Portal Onlajn intelidžens, javio je da se oni "zajedno bore protiv radikalnog islamizma na području nekadašnje Jugoslavije", odakle džihadisti, uglavnom iz Bosne i Hercegovine, Sandžaka i sa Kosova, već ratuju u borbenim redovima Islamske države.

Urednik ovog portala, Pjer Gastino, nedavno je i potvrdio da je informaciju o srpskim agentima dobio direktno od svojih izvora u Abu Dabiju i da je prema njegovim saznanjima reč uglavnom o razmenama informacija dve službe.

Nije teško zaključiti da šeici iz Emirata igraju svoju igru: sa jedne strane "načelno" se slažu da je borba protiv islamskog terorizma legitimna ali zato, sa druge strane, njihova "podzemna diplomatija" ulaže veliki novac u održavanje militantnog islama na Bliskom istoku, a takođe vrlo transparentno pomaže separatističkoj vladi na Kosovu i svim srpskim neprijateljiuma, gde god postoje na Balkanu.

Uzgred, Vučić je sigurno znao kad je krenuo u avanturu sa Katarom, da je ova zemlja glavni sponzor Muslimanskog bratstva i da pomaže vehabijama na Kosovu, u Sandžaku i Bosni i Hercegovini.

Bezbednosne službe bogatih zalivskih zemalja, uglavnom su američki pioni u ovom regionu, a Emirati za njihove interese "ispod žita" finansiraju vojsku džihada i imaju zajedničke interese sa američkom CIA i svim drugim službama SAD koje su ovde prisutne. Deo ovog "zajedništva" je uz pomoć Vučićeve politike već doseljen na ovaj deo Balkana.

Može li Srbija tog tereta da se reši posle pada ove vlade ili će opet Rusija morati da pomaže?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: