Архива

Posts Tagged ‘geto’

УБРЗАНА AЛБАНИЗАЦИЈА ЗБОГ ПАСИВНОСТИ ВЛАСТИ У СРБИЈИ И ПОРЕД АЛАРМА УСЛОВЉЕНОГ НЕПРЕКИДНИМ СЛАМАЊЕМ ДУХА СРПСКОГ НАРОДА У ГРАЧАНИЦИ НА КиМ!??

2. јуна 2017. Коментари су искључени

 

Недавно су службеници УНМИК-а посетили сепаратистичку администрацију „општине“ Грачаница и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама у процентима продато од 50, па до чак 90 одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је Вучићева власт из Београда предала и да су сада препуштени на милост и немилост албанским сепаратистима. Ову тему истраживао је Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                 Иван Максимовић (Косовска Митровица)

PRODAJA IMOVINE, SRBA I DRZAVE

 

Стратегија албанског продора на север покрајине Косово и Метохија, основна је идеја свих бивших и садашњих америчких дипломата из земаља региона, активираних на Косову и Метохији, што видимо и из аката које објављује Асанжов сајт Wикиликс и стара је већ неколико година.

Тај пројекат замишљен је тачно на пола пута, где би Албанци избили и пресекли коридор северног дела Косовске Митровица ка Лепосавићу. Тако би поделили Србе на два дела. Северни део Косовске Митровица, са Звечаном, би тако постао малтене енклава то јест гето а која би убрзано одумирала из неколико разлога. Већ сада видимо све учесталије нападе Шиптара на Србе у деловима које једни крај других насељавају и то би се проширило и на ове општине.

У рекордном року би настао и албански град са око 10.000 становника по узору на оне који су настајали на централном Косову и имали двоструку улогу. Цепање српског корпуса и бројчано појачање гласача. Албанци у тим ситуацијама нуде, би неминовно изазвао распродају српске имовине и убрзано исељавање које би у том случају била једина извесна будућност Срба на северу Косова и Метохије. Све ово ће се десити у најскоријем року, буде ли потрајала погубна политика Александра Вучића и његове „Српске листе“  која је инструмент потпуне албанизације српског Косова и Метохије.

Треба подсетити да је Закон о спречавању исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије, Влада Србије први пут донела 1989. године, иако су тако напречац власници непокретне имовине били лишени права на располагање њоме, а све са циљем да остану у покрајини што дуже, макар тиме угрозили нека своја друга права, па и право на живот.

Средином 2000.год., Министарство финансија при српској Влади додатно је прогласило све склопљене уговоре о купопродаји некретнина на КиМ неважећим без обзира под којим околностима су закључени.

На инсистирање Срба, шеф УНМИК-а Ханс Хакеруп донео је средином јануара 2001. Уредбу о забрани продаје српских кућа и имања на Косову и Метохији са намером да се спречи отуђивање српске имовине и њен прелазак у руке Албанаца, јер је било очигледно да се купопродаја вршила под притиском или претњом. Лако је погодити, ништа од овога није тако утицало на то као стање на терену, а реакције Владе Србије биле су најоштрије, али, као и данас, само у форми протестне ноте упућене медијима на објављивање.

Са државном имовином бивало је још горе. Процес приватизације друштвених предузећа и имовине, почео је 2002. године, са бившом „КПА“ и наставио од 2008. године са „КАП“-ом. Од 2003. па до 31. марта 2016., тзв., „Специјална комора врховног суда Косова“, примила је 42. 593 предмета, од којих је наводно решила мање од половине.

Чак и ова „Специјална комора„, изузетно поводљива према насталој правној катастрофи на КиМ, примећује да према УНМИК-овим уредбама „…Чини се да Комисија за ликвидацију предузећа има право да прода сву имовину без претходног појашњења да ли је предузеће законски власник одређене имовине или није(!). Потраживања по основу власништва су рангирана далеко иза осталих потраживања а законски власник имовине која је продата у поступку ликвидације (углавном се ту јављају радници државних предузећа) нема право на правни лек којим се захтева укидање завршене трансакције или поништавање уговора закљученог током поступка ликвидације!

Законски власник ће, у ствари, легално усвојеним УНМИК-овим одредбамаизгубити имовину. Чак и да потраживање буде омогућено, кажу Срби са КиМ, „долазимо до закључка да смо им допустили отимање власништва над Косовом и Метохијом јер захтевом да нам исплате за отето, признајемо да смо им га продали„!

„Разлог зашто се све ово дешава је изостанак националног плана опстанка за стабилизацију српске заједнице на Косову„, 2012. је жалећи се на продају српских кућа у Ораховцу рекао Дејан Баљошевић из ове варошице приликом сусрета са Александром Вулином (који и даље својом прљавом, подлом, поквареном и социопатском појавом ради у корист Вучића а на штету нашег народа на КиМ).

На жалост, Срби су тим продајама својих кућа веровали да решавају „егзистенцијална питања“, па је цена била од 7.000 до 15.000 евра. Продавана је просечно по једна месечно. Са порастом продаје кућа учестали су и вербални инциденти према Србима…Наравно, реакција Влада је „немешање у овакве трендове„.

Када продаја српске приватне имовине није могла другачије да се обави пронађено је решење у формирању „мултиетничких општина“ али по „законима“ лажне државе Косово“.

Прве такве „општине“ основане су убрзо по самопроглашењу „независности“ а заживеле именовањем страначке личности (тада ДС-а) на место њиховог председника, Бојана Стојановића, човека са подебљим досијеом у полицији, који се једини кандидовао за албанског градоначелника а по препоруци Владе Србије односно Бориса Тадића.

Те 2009. српско истрајавање задобија озбиљан ударац а нагло пропадање уследило је након догађаја 2013. године. Упућени тврде да је Државна безбедност преко својих људи, у сарадњи са шиптарским структурама, начинила продор конкурисањем за средства за покретање мале првреде и предузећа што административно отвара простор за деловање квази-државе Косово.

Најагинилнијим актерима у Грачаници додељени су станови па је у оквиру једног таквог програма помоћи „интерно расељеним лицима и социјално угроженим породицама“2013. додељен стан и Радомиру Лабану, бегунцу од српског закона, осуђеном на казну затвора од шест година као члану тзв. „Царинске мафије“, раднику „Уставног суда Косова“, правнику и члану Асоцијације српских правника са седиштем у Грачаници коју финансирају стране амбасаде а кључ му је уручио Далибор Јевтић, тзв. „министар“ при албанској „влади“.

Али, они нису једини који су томе допринели. И припадници Цркве, сем декларативног, такође нису ништа учинили по овом питању. Како Црква тако и општинска власт као да су се утркивали ко ће више помоћи (у сваком смислу проблематичним) људима којима најмање треба помоћ. На тај начин су додатно иритирали људе домаћине којима би свака врста помоћи итекако добродошла али који се нису бавили никаквим марифетлуцима, нити припадали било каквом клану чиме су увек били искључени из таквих акција помоћи…

Још један реметилачки фактор јесте узурпација Епархије рашко-призренске која подстиче сеобу народа. Раније су се Срби окупљали у манастру и са својим свештеницима доносили одлуке шта и како да раде. У цркви данас нема Грачаничана.

Ту су данас они који се налазе на буџету Републике Србије било као некакви чиновници било као професори веронауке са два ђака у разреду, који бахатим понашањем иритирају овдашње Србе. Тако да манастир данас користе у маркетиншке сврхе кад дође неки политичар или нека јавна личност а саму цркву претварају у неку врсту музеја. О овоме сведочи и Драгољуб Поповић чија породица носи име по свештеницима из њихове породице од којих је већи број сахрањен управо у порти овог манастира.

„…Суштина је да је дух Грачаничана, који је вековима знао да се супротстави Шиптарима, сломљен преко Теодосија. Наши стари су некада прво обрађивали манастирско имање па тек онда своје њиве. Приходи од тога су служили да се некоме пружи помоћ. Манастир више не служи за окупљање народа“ подвлачи Поповић.

Данас се налазимо у ситуацији да када покушате да макар загребете овај проблем најчешће наилазите на одговор да прича о томе неће помоћи јер као прича о драгом покојнику – пробуди успомене али не и њега.

„…О тој теми се годинама пише међутим никакве вајде нема, стање је алармантно и плашим се да колико год се трудили да нешто спречимо нећемо успети у томе јер је народ једноставно, буквално речено, дигао руке. Ситуација на терену, што се тиче ‘општине Грачаница’, је алармантна, 99.5% људи мисли како да прода и једноставно оде што даље од Косова да бар не гледа и трпи ову багру која је натурена од стране Београда…“ каже један општински службеник коме је и самом свега преко главе.

И ту је корен највећег зла које је, изгледа, трајно сломило српски дух на Косову. Потписивање Бриселског споразума изнедрило је долазак „Српске листе“ на власт и истовремено гашење српских институција.

У Грачаници мештани тврде да је чак лако избројати колико пара су представници Вучићеве „Српске листе“ узели за додељивање општинског земљишта и грађевинских дозвола Албанцима. „Крените аутом у вожњу и избројите колико је парцела на којима се нешто град, а Срби не граде неколико година уназад баш ништа.

За једну дозволу „цена“ је 10.000 евра, помножите са бројем градилишта и знаћете колико је само од тога неко узео“ каже овај нижи службени тзв., „општине Грачаница“ по систему „републике Косово“ која те дозволе дели.

Недавно су службеници УНМИК-а посетили ову „општину“ и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз „другарско“ образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама  у процентима продато од 50% па до чак 90% одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је власт из Београда предала и да сада те не могу да очекују више ништа.

Можда још и горе од тога се прећуткује. Управо намера албанске стране у маниру који се Србима приписује – колонизација севера Косова и Метохије а у подручју у коме их никада није било нити их има.

Наиме, (по потписаном Бриселском споразуму) граница општине такозвана „Јужна Митровица“, то јест јужни део града насељен Албанцима, простире се ка северу територије насељеном Србима. Разграничење се наставља са источне стране још 12 до 13 км дубље, где се граничи са општином Лепосавић и ниже са општином Звечан.

Та међуопштинска тромеђа долази на свега 500 метара од Ибарске магистрале која повезује Србе из северног дела Косовске Митровице и Звечана са Лепосавићем. Албанци на тој тачки, уз Америчку помоћ и логистику, а преко фирме „Бехтел“, желе да изграде комплетну инфраструктуру, за нови мали град на 4 до 5 квадратних километара!

Како год невероватно звучало али проблем отуђивања српске земље није започео ни трагедијом на пољу Косову, нити насељавањем Турака, па ни великом сеобом Срба под Чарнојевићем. Проблем настаје тек по ослобођењу од отоманског ропства и тако створене прилике да се међу великим расподеле ослобођене српске територије или бар оствари контрола а то, са српским живљем на њима, не би било могуће.

Божићном побуном 1919. године, у организацији Краљевине Италије, која је имала велике интересе у јадранском приобаљу и јужним српским земљама, зачета је идеја о независности Црне Горе која ће се касније јасно оцртати у идеологији фашистичког покрета а чији ће се утицај кроз колонизацију КиМ прелити на остатак Србије.

Идентичном циљу тежили су од самог оснивања и комунисти који су за ову област још увек недефинисаних контура, 1938., створили истовремено „став о аутономности“ и кованицу „Космет“. Наиме, на четвртом Конгресу КПЈ, одржаном 1928. у Дрездену, Немачка, донете су одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе

А дефинисању будућих територијалних претензија сепаратиста са КиМ највећи допринос Комунистичка партија је дала 1945. одлуком да се оснује Покрајина, прецизно одреде њене границе и дефинише засебан статус. Новим одлукама 1963. године, након дефиниције области подстакнут је и захтев за проглашењем Републике Косово у оквиру Југославије која би имала пуно право на самоопредељење. Војска је морала да интервенише чак у неколико наврата а први пут 1968. како би угушила албанску побуну.

Једна од области најгушће насељених Србима свакако је Косовско Поморавље. Судбина тог краја пресликана је верзија остатка покрајине.

„У периоду непосредно након рата у Новом Брду је живела само једна албанска породица док је у целом новобрдском крају било свега пар албанских села. Педесетих година Ново Брдо добија статус самосталне општине и почиње његов убрзани развој.

Али не лези враже, већ почетком шездестих година прошлог века, након нове административне организације, Ново Брдо спада на ранг Месне заједнице и прелази под окриље општине Приштина, удаљене скоро 50 км. Уместо да се запошаљава народ тога краја све више се примају радници из осталих крајева Косова, искључиво Албанци који нагло мењају етничку структуру овог подручја.

Одмах почињу са насиљем над Србима и српски народ постаје, без икога коме би се обратио, екстремно угрожен. Иако је рудник функционисао, села остају без основне инфраструктуре, школа, амбуланти… До првог аутобуса или лекара некима је потребно и неколико часова хода по планинском беспућу. Тада почиње одлазак људи овог краја „у Србију“  све приказујући из економских разлога“, присећа се за Магазин Таблоид један од најбољих хроничара новобрдског краја, Стојан К.

Незадовољство Албанаца фактички је смирено Уставом из 1974. којим иако у саставу Републике Србије, покрајине добијају исти статус какав има свака од југословенских Република.

„Када у другој половини седамдесетих година „умни“ комунистички руководиоци доносе одлуку да баш на њиховом имању почну са грађењем Нове Колоније, знало се да ће она бити насељена албанским породицама које ће се запослити у руднику. Тада нагло почињу сеобе Срба.

Последица такве одлуке је њихово комплетно исељавање у Србију, у насеље Поповац код Ниша. А као логични след је продаја комплетног имања, већином у околини старе Новобрдске тврђаве чиме су покренули незаустављиву лавину бесомучне продаје српске земље која, са већим или мањим интензитетом, ево траје и дан-данас.

Тако су све учесталији и колективни одласци па имамо читава насеља у Смедереву, Јагодини, Нишу у којима претежни број чине мештани многих села Косовског Поморавља која су у једном дану бивала исељена“ открива Стојан мало познате чињенице.

Ипак, упркос свему након Другог светског рата па све до читаве деценије иза НАТО окупације КиМ, Срби су се доста сложно држали, колико им је то било могуће а увек у насељима где су у огромној већини.

„…Ми смо знали како да се супротставимо Шиптарима. Постојало је неко неписано правило, искуство које су наши стицали вековима како да опстану на Косову, не само у Грачаници него и у другим српским местима. Ако је неки Србин и продавао своје имање он је о томе обавестио прво село, своје комшије или оне за оне које је мислио да би били заинтересовани али не и Шиптаре, нипошто.

Нико није хтео да прави дуплу штету тиме што одлази па још и да доведе нерпијатеља у двориште свог комшије. И после ’99. се одржао тај природни или Божији обичај да не продајемо Шиптарима“ каже за Магазин Таблоид Драгољуб Поповић из Грачанице, оснивач и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

Албанци који су долазили из забачених села, са планина посебно они из Албаније, разним повластицама и „плановима“, уз подршку Европске уније, добијали су имања и средства за изградњу кућа или започињање посла. Та се земља давала од државних парцела и то су често морале да буду на атрактивној локацији по прохтевима тог доба. Ту није било проблема јер су локалну власт у рукама углавном имали баш они.

Деведесетих година Срби почињу да осећају да њихова држава не само да мисли на њих већ им и пружа пуну подршку. Безбедност и могућност запослења више су него довољан мотив да се остане. Носиоци локалне власти на КиМ још увек су комунистички кадрови, готово одреда потомци оних досељеника и колониста који су кроз Комунистичку партију толико тога учинили у корист албанског питања.

Програми које спроводи држава у циљу спречавања исељавања и повратка расељених на терену бахато и за личне циљеве користе покрајински функционери.

Станове деле по рођачкој, пријатељској и партијској линији. Звонко Стевић и Вељко Одаловић посебно су успели да себе обезбеде некретнинама на више атрактивних локација у Приштини и околини а слично су прошли и њихови блиски рођаци. По окупацији КиМ сви који су уживали најшире повластице напустили су покрајину и народ а некретнине које су добили продали укратком року без да за то полажу рачуне било коме. На власти са јаким центром у Београду која им је уједно и залеђина у свему што чине, и данас опстају.

Народ препуштен немилости НАТО окупатора и албанских злочинаца нашао се у огромном страху али и чврстој решености да остане. Из средина у којима их је било у мањем броју, селе се у најближе српске центре, такозване енклаве и на неколико километара од својих узурпираних домова настављају животе у крајње нехуманим условима.

Слободан Милошевић наследник оних социјалистичких идеја које до данас представљају продужену руку комунистичког режима, најјачу подршку и најприврженији кадар имао је баш у Косовом Пољу.

Са потписивањем Кумановског споразума у Приштини и другим урбаним насељима почиње масовна продаја станова крајем јесени 1999. године, а интензивирана на пролеће 2000., када је Србима постало јасно да у догледно време неће моћи да се врате својим кућама. Продат је тада и највећи део самог насеља Косово Поље док су околна села опстала до данас.

Српска насеља тако су лоцирана да се блокадом пута Приштина одсецала од остатка покрајине у тренутку. Они који су Србе сатерали у гета на најмањи трзај и сами би остајали у гету. Такво стање се морало деструктуирати што хитније, неопходно је било изазвати нови талас насиља.

Један од најстравичнијих злочина догодио се у Ливадицама код Подујева 16. фебруара 2001. године када је аутобус „Ниш експреса“ миниран у терористичком нападу а убијено 13 Срба. Починилац, Фљорим Ејупи, идентификован уз помоћ ДНК анализе, наводно је побегао из Бондстила, најутврђенијег америчког војног кампа у Европи.

Но, до лета 2003. терористи су мировали. Почетком јуна трочлана породица Столић мучки је ликвидирана у Обилићу. У покушају да сакрију трагове убице су супружнике Слободана и Радмилу и њиховог сина Љубинка потом спалиле у њиховој кући.

Унмик је понудио 50.000 долара за информацију о нападачима. И то је било све што је учинио. Само месец дана касније догодио се злочин у Гораждевцу  који је згрануо свет. Док су се купали у Бистрици, из заседе су покошени Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12), а тешко је рањено још четворо српске деце. Пет дана касније Савет безбедности УН осудио је напад на српску децу. Срби из тог села су, пратећи трагове кроз траву, открили правац и село у које су се убице повукле. Они до данас нису пронађени, званично. Све то узнемиравало је Србе једно за другим одузимајући сваки осећај заштићености.

Обе ове трагедије као да су најавиле крваво пролеће 17. марта 2004. године. За само два дана разјарена албанска руља протерала је око 4.000 Срба, запаљено је 286 кућа и 35 цркава и манастира. Погинуло је 19 људи. По сценарију „Рачак“ повод за дивљање било је утапање двојице албанских дечака за шта су оптужени Срби за шта је тек касније утврђено да нису починили Срби.

Убиства, паљења кућа, терористичи напади и превише млака реакција српских власти, натерали су Србе да продају имања вековима у власништву њихових породица. Интригантна је чињеница да су се у Чаглавици тада, па све до данас, налазила два централна медија на српском језику јужно од Ибра. Они никако нису имали активно учешће у приморавању Срба на продају и исељавање али њихово извештање кроз које се тзв., „институцијама“ сепаратиста даје пуни легитимитет и тако указује на пуно остварење њихових циљева, снажно је утицало на доношење одлуке о овом можда најважније питању за Србе.

Тако је до 2008., на путу од Приштине према Урошевцу у дужини од 40 километара, на атрактивној локацији Ветерник у атару села Чаглавица, продато чак 90% земље док данас у власништву Срба нема ни сентиметра српске земљи на којој су некад гајили кукуруз, пшеницу или напасали стоку. Данас су ту палате, хотели, тржни центри, приватне болнице, бензинске пумпе, стамбени блокови…

– Готово сва земља Срба поред пута за Приштину је продата. Њихова проглашена независност, страх Срба и интересовање Албанаца за бизнис учинили су своје… Држава Србија ништа није предузела да заустави продају. Нико из Београда никад овде није дошао да поразговара са нама о овом проблему – јадао се ретким новинарима Јован Јевтић из Чаглавице.

Занимљив је податак да је Агим Чеку, један од најозлоглашенијих албанских зликоваца, првобитно становао у Косовом Пољу, од 1999. све до марта 2004. када се након Погрома сели у Чаглавицу у којој и данас живи.

„…Након продаје првог имања у комшилуку, почиње права помама, продаја у бесцење све што је наслеђено и вековима, ни из чега стварано. Није редак случај да се добра парцела, тик поред пута продата за полован ауто који се врло брзо поквари или слупа. Уобичајена цена данас је 20-ак евра за ар“ објашњава Стојан како барем у новобрдском крају стоје ствари.

Нико их није заустављао иако су пре свега Срби то прижељкивали а медији тек ретко. Писало се истовремено, у једном даху, како „Срби као да једва чекају да им неко понуди новац, па да се иселе“ а у наставку како вапе да остану и да им се у томе помогне јер су потпуно остављени.

„…Надлежни се никад нису бавили овом темом, напротив својим пасивним односом као да су им давали ветар у леђа и утврђивали их у исправност таквих поступака“ закључује Стојан и у праву је, барем када се гледа из угла из угла „обичног“ Србина, технички. А декларативних покушаја забране је било.

 

 

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

PARE I POSLA ZA RADNIKE NEMA, ALI PLATE ZA DIREKTORE MORA DA IMA!

16. априла 2014. Коментари су искључени

 

Javnost Srbije do sada nije upoznata sa pljačkom preduzeća "Zorka Obojena metalurgija". Radnici šabačke fabrike "Zorka“ su se pismom obratili redakciji sa namerom da se šira javnost upozna sa načinima pljačke u ovom preduzeću.

 

 

 

U njoj su učestvovalo rukovodstvo firme, koju predstavlja Nevenka Trifunović-generalni direktor, Mileta Isailović-tehnički direktor, Zlatko Maksimović-finansijski direktor, Ljubomir Lukić-direktor službe opštih poslova, Stanimir Ranković-direktor službe održavanja, Živana Lolić-direktor prerade, Aleksa Kovačević-bivši direktor, Edita Jovanović-šef računovodstva, Dragan Antonić-predsednik UO, Zorica Jurišić-direktor tehničko-tehnološke službe, Dejan Simić-direktor elektrolize.

Naime, imenovani rukovodioci i njihovi pomagači predstavljaju „Kolegijum", organ koji upravlja firmom i donosi odluke koje se tiču i firme i radnika. Godinama unazad, tačnije od 2007. godine, za polovinu radnika nema posla a samim tim ni plata u fabrici, dok za rukovodstvo ima i posla i para za plate. Novac za plate su obezbeđivali dobijanjem subvencija od države a delom od sekundara prikupljenih u fabrici.

Novac od subvencija su delili na nekorektan način, gde je oko polovina radnika usmeno poslata kući i dobijala neku „siću", dok su ostali kojima je dozvoljeno da dolaze na posao dobijali shodno stručnoj spremi i u zavisnosti od „odnosa" koji su imali sa rukovodiocima.

Tako da su radnici kojima nije dozvoljeno da dolaze na posao dobijali 7 hiljada dinara mesečno a rukovodioci 30-60 hiljada mesečno iako su svi trebali da dobiju republički minimalac od 18-20 hiljada, kako je bilo u drugim "Zorkinim" firmama koje su dobijale subvencije.

Što se tiče prikupljenih sekundara iz fabrike, u početku je to bilo prikupljanje i radnici su dobili nešto od toga, a vremenom se to pretvorilo u „seču" fabrike, od koje radnici nisu dobijali ništa niti su imali uvid u to šta se radi sa tim novcem a „Kolegijum" je novac usmeno pravdao tekućim troškovima.

Recimo samo da je isečeno preko 100 tona olova, desetine tona bakra i hroma, i desetine tona gvožđa. Bilo je tu i čistog magnezijuma, velikih industrijskih motora, alata za livenje, cevi, drvene građe, papira, cigle itd. Sve što su stigli da prodaju, prodali su. Radnici od svega prodatog nisu dobili ništa a novac od prodaje se ne zna kojim putem je išao jer je račun firme godinama u blokadi.

Sumnja se da je rukovodstvo imalo „dil" sa preduzećima koja se bave otkupom sekundara „Kečer" i „Lavovi" čiji je vlasnik rođak direktora održavanja Rankovića. Inače je gotovo svaki od pomenutih rukovodioca u međuvremenu kupio stan ili u potpunosti renovirao postojeći stambeni objekat dok im radnici primaju 7 hiljada dinara mesečno.

Treba reći i to da je iz zaključanog magacina ukradeno 5 tona bakarnih šina a magacin je i posle krađe bio zaključan. Prodata je ili poklonjena parcela od 80 ari firmi „Zorka kolor" bez ikakvog objašnjenja zašto je to urađeno, za koliko novca i gde je on završio.

U tu transakciju je uključen generalni direktor „Zorka Holding" Josip Mitrić i neko iz agencije za privatizaciju jer je firma u procesu restruktuiranja i nije dozvoljena prodaja delova firme.

Čak je od ministarstva privrede dobijen kredit od 14 miliona dinara za pokretanje proizvodnje a ona nije pokrenuta niti se zna šta se desilo sa dobijenim novcem i gde je on završio. Vrhunac pljačke je prodaja „Jarosit taloga" firmi „Eliksir" za oko 1,2 miliona evra.

Prodajom ove zajedničke imovine, „Kolegijum" usmeno donosi odluku da se novac isplaćuje kroz plate po postojećim koeficijentima dok 45 radnika i dalje ne dolazi na posao i dobija 12 hiljada dinara umesto dotadašnjih 7.

Za to vreme rukovodioci imaju pun fond radnih sati i primaju 100-150 hiljada dinara mesečno. Radnici su tražili da se novac od prodaje zajedničke imovine podeli na sve zaposlene linearno, to jest podjednako na svih 115 zaposlenih. Niko ih nije ni saslušao a kada su neki od njih došli da traže svoje Ustavom garantovano pravo na rad, pozvana je policija i udaljila radnike.

Pre nekoliko dana na upućene žalbe radnika generalni direktor Nevenka Trifunović je izjavila kako ima ljude u MUP-u i tužilaštvu i da bez veze radnici prijavljuju tužilaštvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOSTIGNUĆA POJEDINIH SINDIKALNIH VOĐA U POLICIJI, OGLEDAJU SE U ZLOUPOTREBI NJIHOVOG POLOŽAJA

 

Članovi Nezavisnog sindikata policije sačinili su spisak grehova kolege Jugoslava Miloševića, predsedavajućeg Nezavisnog sindikata policije. Objavljujemo njihov nalaz, sa željom da pomognemo i onako obespravljenim policajcima da se izbore za svoja sindikalna prava, privođenjem pravdi sindikalnog vođe koji je izdao njihovo poverenje. Vrh MUP-a Srbije vešto koristi vođe policijskih sindikata, među kojima su najkorumpiraniji Veljko Mijailović, predsednik Policijskog sindikata Srbije, i Jugoslav Milošević, predsedavajući NSP., koji predvode dve reprezentativne sindikalne organizacije. Svi pokušaji policije da se izbori za osnovna sindikalna prava, uslove rada i platu, uguše sindikalne vođe koje vrh MUP-a lako korumpira.

 

 

 

“Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.12.2012 godine, kao odgovorno lice predsednik Sindikalne Grupe (SG) Aleksinac-Koordinacioni centar (KC) Niš je u periodu 2009 godine u svojstvu predsednika SG Aleksinac od centrale NSP u Beogradu uzeo pozajmicu za SG Aleksinac u iznosu od 100.000 dinara koju nije vratio, čime je naneo štetu NSP, a svojim ponašanjem narušio ugled sindikata i doveo do pogoršanja međuljudskih odnosa u sindikatu.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 15.01.2014 godine, je u 2012 godini dobio uz ugovornu obavezu na dve godine laptop sa pripadajućim internet modemom, a zatim u 2013 godini kao član predsedništva NSP od centrale uzeo još jedan laptop sa pripadajućim internet modemom sa ugovornom obavezom na dve godine.

Time je oštetio račun centrale NSP za ugovorni iznos jednog laptopa i mesečnu(dve godine) pretplatu za jedan internet modem. Ovakvim svojim ponašanjem Milošević Jugoslav je naneo finansijsku štetu NSP, narušio međuljudske odnose u sindikatu i sebi neovlašćeno pribavio imovinsku korist.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.12.2013 godine ,je kao odgovorno lice predsednik SG Aleksinac i tadašnji član IO NSP od firme ,,Prizma,,iz Kragujevca po otpremnici br.240223200067 na odloženo plaćanje od 30 dana za SG Aleksinac kupio robu(zastave) u iznosu od 84.960,oo dinara,koju do današnjeg dana nije platio,uz usmenu konstataciju na sastanku IO da je nikad neće ni platiti!

Na ovaj način Jugoslav Milošević je naneo štetu ugledu Sindikata, pa je zbog dugovanja firma "Prizma" iz Kragujevca prekinula saradnju sa NSP i odbila donaciju za II. sportske igre,čime je sindikat oštećen za donirani iznos.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 15.12.2013 godine, je kao odgovorno lice predsednik SG Aleksinac 30.8.2012 godine od firme ,"Jakov Sistem," iz Niša otpremnica br.RA-VP/01001716, kupio robu u vrednosti od 109.160,oo dinara bez odloženog plaćanja. Navedenu robu nije platio u roku već je u ratama 10.9.2012-20,ooo dinara; 22.11.2012-9000,oo dinara; 02.12.2012-10.000 dinara; 16.1.2013-15.000 dinara; i 02.09.2013-20.000 dinara isplatio deo duga a da je ostao do danas dužan po računu iznos od 35.160,oo dinara

Zbog ovakvog ponašanja Milošević Jugoslava, firma ,"Jakov Sistem" iz Niša je odbila dalju saradnju sa NSP KC Niš i raskinula ugovor o kupovini robe na rate za zaposlene u MUP.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.12.2013 godine, je kao odgovorno lice-predsednik SG Aleksinac i član predsedništva NSP u 2012 godini,zloupotrebom funkcije koju obavlja, od firme ,"Pertini" iz Beograda kupio novogodišnje paketiće za SG Aleksinac po ceni oko 300.000,oo dinara a da iste po našim saznanjima još uvek nije isplatio,čime je narušio ugled NSP.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.01.2014 godine, je zloupotrebom funkcije koju obavlja u NSP- predsedavajući predsedništva NSP i predsednik SG Aleksinac dana 26. 3. 2013. godine (otpremnica br.32/13)i 05.04.2013 godine (otpremnica br.39/13)od firme "Pampero" iz Beograda kupio robu (čizme ,"Magnum,") na ime SG Aleksinac po ukupnoj ceni od 639.360,oo dinara sa odloženim plaćanjem od 60 dana.Kako navedeni iznos nije platio u predviđenom roku, od strane firme ,"Pampero" iz Beograda isti je utužen kod Privrednog suda u Nišu gde je spor okončan u korist ,"Pampera," po pravosnažnoj drugostepenoj presudi od 20.1.2014 godine.

Dana 07.2.2014 godine zbog dugovanja firmi "Pampero" a po pravosnažnoj presudi Privredni sud u Nišu je blokirao račun NSP(svi računi KC i SG su bili blokirani 07.2.2014 godine)i od KC Vranje-humanitarni fond, naplatili traženi iznos sa pripadajućim sudskim troškovima i kamatama (oko 765.500,oo dinara). Predsedavajući predsedništva Jugoslav Milošević je zloupotrebljavajući funkciju na kojoj se nalazi a uz pomoć lica zaduženog za finansije Tomislava Nikolića sa centralnog računa NSP prebacio celokupan iznos potražioca koji je skinut, na račun KC Vranje.

Ovakvim svojim ponašanjem Jugoslav Milošević kao prvi čovek NSP je direkno naneo štetu ugledu NSP, jer firma "Pampero" odbija svaki vid dalje saradnje sa predstavnicima policije(plaćanje na rate)dok se unapred ne isplati račun.Takođe je naneo finansijsku štetu sindikatu za iznos od oko 765.500,oo dinara. Prema našim saznanjima od policijskih službenika isti je uzeo za obuću po 2.500,oo dinara a da novac nije uplatio firmi "Pampero" na ime duga.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 29.01.2014 godine,je zloupotrebljavajući funkciju predsedavajućeg predsedništva NSP dana 28.1.2014 godine, Pavlović Dejanu predsedniku KC Kragujevac za potrebe odobrenja i korišćenja sl.vozila iz PU Kragujevac poslao poziv da 29.1.2014 godine u 14,00 čas u Odžacima prisustvuje privatnom sastanku,na kome su pravljeni planovi za urušavanje NSP a koji nije imao službeni karakter.

Na ovaj način Jugoslav Milošević je direktno naneo štetu NSP jer je korišćenje sl.vozila za predsednika KC Kragujevac dogovoreno sa načelnikom PU Kragujevac uz dostavu poziva za zvanične sastanke.Na ovaj način Jugoslav Milošević urušava ugled i poverenje koje NSP uživa kod poslodavca.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.01.2014 godine, je na predlog IO dobio pomoć od 50.000,oo dinara bez lekarske dokumentacije, uz predhodno njegovo usmeno obrazloženje da boluje od teške bolesti-karcinoma.

Nakon što je utvrđeno da ne boluje od navedene bolesti isti nije vratio navedeni iznos, niti je priložio potrebnu dokumentaciju o svojoj bolesti.Na ovaj način Jugoslav Milošević je neovlašćeno prisvojio iznos od 50.000,oo dinara i pribavio imovinsku korist za sebe,dajući loš primer članovima NSP kao prvi čovek sindikata,čime je narušio međuljudske odnose u sindikatu.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 26.01.2014 godine, zloupotrebljavajući funkciju predsedavajućeg predsedništva NSP, kao ovlašćeno lice SG Aleksinac u periodu od juna 2013 godine nije uplaćivao 0,30% članarine prema centrali NSP,čime je naneo finansijsku štetu NSP.

Članovi Nezavisnog sindikata policije”

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

UVOZOM OTROVNE HRANE, NEPAŽNJOM NADLEŽNIH SRBIJA OD ZDRAVIH GRAĐANA PRAVI ARMIJU INVALIDA!!!

 

U novosadskim obdaništima histaminom je otrovano više od sto mališana. Ova vest odmah je ublažena, pa su po zahtevu "drugova" zaduženih za izveštavanje deca kojima je osip trajao kraće od vremena koje su proveli u vrtiću, skinuta sa liste. Roditeljima te dece je saopšteno da kod njih nije bilo reakcija. Samo ona deca čije zdravlje je bilo ugroženo i koja su zbog gušenja, jakog svraba i osipa morala da budu medicinski zbrinuta zvanično su proglašena otrovanom njih četrdeset petoro. U naredna dva dana, "samo za medije", otrovanih je bilo dvadeset i šestoro!

 

          Vuk Stanić

 

Medijsko zataškavanje broja otrovane dece u novosadskim obdaništima, obavili su vladini službenici, kako bi istina o trovanju naroda na kojoj zarađuju domaći i strani tajkuni, ostala tajna. Naime, do novosadskih vrtića, nekako su stigle otrovne sardine uvezene iz Tunisa, a uvezlo ih je preduzeće iz Zemuna. Privrednik je deo robe prodao novosadskim obdaništima, a deo je pušten u maloprodaju.

Kada su urađene analize sardina koje su deca jela za doručak ispostavilo se da je na kilogram sardina prisutno 400 miligrama histamina. Sve preko 40 miligrama je opasno po zdravlje. U pitanju je bio eliza test, a uradio ga je Novosadski naučni institut.

Uvoznik nije verovao rezultatima i zatražio je da se obavi super analiza. Super analiza je ponovo pokazala prisutnost od 400 miligrama na jednom kilogramu. Uvoznik je sada okrivio proizvođača iz Tunisa i uputio mu je nalaze mejlom i faksom i zahtevao da ovaj uzme robu nazad kao neispravnu.

Proizvođač mu je rekao da nema problema, ali da prethodno mora da mu dostavi razultate analize nacionalno referentne laboratorije Srbije. Pošto je takva laboratorija ne postoji, proizvođač nije priznao neispravnost robe i ona nije vraćena u Tunis.

Za laboratoriju je EU ranije donirala opremu, ali je oprema ukradena iz Batajnice. Ona se sada nalazi na Novosadskom univerzitetu i njome je do imenovanja na mesto ministra upravljao profesor Dragan Glamočić, kako je tamo završila Glamočić bi trebalo da objasni.

Roba koju privrednik nije mogao da vrati u Tunis, trebalo je da bude zaplenjena i uništena, ali uprava to uradila samo sa jednim kontigentom robe dok su četiri druga ostala u prodaji. Riba zaražena histaminom izaziva alergijske reakcije, u ekstremnim slučajevima može doći i do gušenja i smrtnih ishoda.

Iz materijala koji nam je dostavila profesorka Veselina Pelagić koja je ovaj slučaj opširno komentarisala na društvenim mrežama ispostavilo se da i po našim propisima sanitarni i veterinarski inspektori moraju mnogo odlučnije da reaguju.

Ko je kriv što je takva riba uvezena iz Tunisa? Kriv je Siniša Kotur načelnik odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju u ministarstvu poljoprivrede. Njegov posao je da u zemlju ne ulaze otrovne namirnice. Nije Kotur jedini krivac, njegovi šefovi Zoran Mićović, direktor uprave za veterinu i ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, krivi su što se ova situacija konstantno ponavlja. Stalno se u Srbiju uvozi zdravstveno neispravna roba. Ko je kriv što sva riba nije zaplenjena i uništena pre ulaska u novosadske vrtiće?

Krivi su načelnici republičke i beogradske veterinarske inspekcije Sanja Čelebićanin i Dušan Ljuština. Ljuština jer je riba krenula neispravna iz Zemuna koji je u njegovoj nadležnosti, Čelebićaninova što je neispravna riba servirana deci za doručak u Novom Sadu.

Krivi su i roditelji koji sede u savetima roditelja u vrtićima i školama širom Srbije, ako ćute o ovakvim događajima. Krivi svi koji prihvataju provizije da ovako neodgovornim privrednicima dozvole snabdevanje vrtića hormonskom piletinom, neispravnom ribom, viršlama punjenim mašinski otkošenim mesom treće kategorije u kome su kosti bubrezi, pluća i trtice životinja i drugi otpatci kojima u EU više ni mačke ne hrane.

Krivi su svi u Ministarstvu zdravlja koji se prave da ovo nema veze sa njihovim ministarstvom. Kriva je ministarka Slavica Đukić Dejanović jer ćuti dok od zdravih građana otrovnom hranom prave prave armiju invalida.

Krivi su Sudovi koji oslobađaju trovače naše dece ili odugovlače postupke, krivi su tužioci koji nemaju hrabrosti da pokrenu krivične postupke kada im policija dostavi dokaze.

Da li nezavisnost rada sudova i samostalnost tužilaštva znače da će deca sudija i tužilaca morati da piju mleko sa povišenim nivoom afla toksina, da jedu piletinu sa hormonima i antibioticima, govedinu zaraženu šmalenbergom, svinjske šnicle od crknutih prasića, pršutu od svinja obolelih od svinjske kuge…

Da li su plate sudija i tužilaca dovoljne da se njihove porodice hranom ne snabdevaju u Maksiju, Amanu, Idei i drugim prodavnicama gde se masovno prodaje nezdrava hrana?

Vreme je i da nam Aleksandar Vučić, objasni kakva je to borba protiv korupcije, kada ljudi koje plaćaju tajkuni sede u Ministarstvu poljoprivrede i dozvoljavaju da nas masovno truju. Zar tim ministarstvom ne upravlja čovek koga je on predstavio kao velikog stručnjaka?

Prošle godine veterinarski inspektor Momčilo Cvetković podneo je prijavu Tužilaštvu protiv odgovornih u Upravi za veterinu Zorana Mićovića, Sanje Čelebićanin, protiv ministra poljoprivrede i svih šefova okružnih odseka veterinarske inspekcije.

Prijavom su obuhvaćene i tri firme za proizvodnju hrane, a koje su distribuirale proizvode štetne za ljudsko zdravlje u prodavnice širom Srbije.

Cvetković je dostavio sve dokaze koje postupak zahteva, sada se postavlja pitanje da li treba rad redovnih sudova i tužilaštva koji posao ne umeju ili ne žele da urade, da zamene narodni sudovi, gde bi narod uz pomoć motki i kamenica po kratkom postupku sudio pokvarenim kapitalistima i njihovim plaćenicima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GDE ĆE ZAVRŠITI MILIONI EVRA ZA PROJEKAT “AKVA PARK” – NEPOZNANICA ZA SVE STRUKTURE NOVOG SADA!?

25. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Novosadski sajam je u prethodnom periodu, pod novim rukovodstvom, trošio prosečno deset miliona dinara mesečno na potpuno nepotrebne nabavke, odnosno prebacivao je taj novac u džepove privatnika i političara. O tome svedoči saopštenje za javnost Udruženja malih akcionara od 20. decembra 2013.

 

 

Od neregularnog dolaska na čelo Novosadskog sajma, pa sve do danas, a to je otprilike nepunih osam meseci, dr Dragan Lukač, sadašnji generalni direktor, uspeo je da potroši sve novce koje je njegov prethodnik ostavio na računu, a radi se o sumi od oko 78 miliona dinara.

Svi napori i apeli Udruženja malih akcionara Novosadskog sajma u cilju očuvanja kapitala društva svedeni su na kritike upućene generalnom direktoru zbog nenamenskog trošenja sredstava kao i zanemarivanja osnovne delatnosti i unapređenja poslovanja, što će proizvesti gubitke i štetu za akcionare Novosadskog sajma.

Udeo u kapitalu koji poseduju mali akcionari kreće se oko 12 odsto sa tendencijom rasta. Ovim putem još jednom napominjemo da je Novosadski sajam akcionarsko društvo, a ne javno preduzeće, gde svim akcionarima treba obezbediti jednaku poziciju oko uvida u poslovanje.

Ovde takođe ističemo da smo i u prethodnom periodu kao Udruženje bili ignorisani od strane tadašnjih direktora i da se takva praksa nije promenila ni ovoga puta, već je kontinuitet negativnog nastupanja nastavljen.

I pored uveravanja Gradskih moćnika, a pogotovu novog gradonačelnika Miloša Vučevića da se taj trend omalovažavanja malih akcionara neće nastaviti dok je on na vlasti, ispostavilo se da je to lep marketinški trik u nastupu prema akcionarima. Eksponent te vlasti i prvi čovek Novosadskog sajma ne samo da se nije udostojio da primi delegaciju malih akcionara nego nikada nije odgovorio niti na jedan naš dopis. Bahatost i rasipništvo u vođenju Novosadskog sajma kao da je postala opsesija novog direktora, a da pri tome nikog ni zašta ne pita. Naši apeli i negodovanje upućeni Nadzornom odboru Novosadskog sajma naišli su na zid ćutanja i ostali bez odgovora.

Informacije kojima Udruženje malih akcionara raspolaže ukazuju da generalni direktor Dragan Lukač već nekoliko meseci ne komunicira sa većinom članova Izvršnog odbora, oduzevši im ingerencije u sektorima koje vode, izuzimajući ih iz procesa poslovanja i rukovođenja, što se negativno odražava na poslovanje. Generalnom direktoru nisu potrebni pomoćnici i savremenici, jer je uspostavio apsolutističku vlast.

Takvo ponašanje iniciralo je sastanak Izvršnog odbora Novosadskog sajma i arbitražu gradskih čelnika (gradonačelnika Miloša Vučevića i predsednika gradske skupštine Novog Sada gospodina Siniše Sevića) u procesu normalizacije odnosa na relaciji generalni direktor – Izvršni odbor, za koju se nadamo da će uroditi plodom.

Takođe ovim putem izražavamo svoju sumnju prema pompezno najavljenoj investiciji od nekoliko miliona evra u projekat "AQVA PARK" na Novosadskom sajmu. Način na koji ga je promovisao generalni direktor Lukač, a da se pre toga nije konsultovao ni sa jednim relevantnim činiocem, kako u gradu Novom Sadu, tako ni na pokrajinskom i republičkom nivou, poprilično je apsurdan. Zamislite investiciju od nekoliko miliona evra, a da sa tom činjenicom nisu upoznati Nadzorni odbor akcionarskog društva Novosadski sajam niti Skupština društva.

Za tu investiciju nije čuo niko u Zavodu za izgradnju grada, niti gradonačelnik, niti iko od akcionara. Način na koji se generalni direktor Sajma obraća medijima je više nego neozbiljan i zabrinjavajući. Pošto se uporno tvrdi kako postoji završen projekat, akcionari se pitaju koliko je ta projektna dokumentacija plaćena i da li će ceo posao izgradnje famoznog Akva parka ostati samo na tome? Sumnjamo da je Akva park šarena laža za javnost i dobra prilika za ličnu promociju.

Ovim putem želimo da obavestimo sve medije na kakav problem nailazi Udruženje malih akcionara u okruženju bez pravnog miljea, te smo prinuđeni da na ovaj način izrazimo svoje negodovanje. Cilj udruženja malih akcionara je da štiti svoj kapital i da stalno obaveštava javnost i ukazuje svim akcionarima na neodgovorno činjenje pojedinaca iz redova uprave.

 

     A 1.

    Pismo bez odgovora

Udruženje malih akcionara je 14. novembra 3013. godine pismeno od predsednice Nadzornog odbora Novosadskog sajma gospođe Mire Ač tražio obaveštenje koliko je utrošeno na renoviranje pedesetak kancelarija, toaleta, svečanog salona i kabineta generalnog direktora, kao i izveštaj potpisan od lica zaduženog za nadzor radova i fakture koje se odnose na pomenuto uređenje. Takođe se postavilo i pitanje da li je direktor Lukač i formalno ukinuo službu za javne nabavke. Na ovo pismo još nije odgovoreno.

Po fakturi broj 0170 izdatoj od strane "Ivković atelje" sztr od 8. novembra 2013. Novosadski sajam je bio dužan da plati ukupno 2.374.560,00 dinara za 600 "svečanih korica za medalju u kombinaciji dva materijala, zlatotisak loga i teksta na korici, pripremu i štampu teksta medalje". Na fakturi se nalaze rukom dopisane dve primedbe: "Bilinović neće da potpiše" i "Vera Pantović da šifrira primedbe".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NESAVESTAN DUŽNIK: PRIJATELJU DOKTORU (NE)TREBA POZAJMITI NOVAC

24. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Slučaj doktora Miće Đuričića, beogradskog lekara koji je svoju profesiju zamenio za profesiju prevaranta, rečito govori u kakvom se stanju nalazi srpsko zdravstvo, i kako je lako postati bogat u zemlji bez zakona i institucija. Iako je do sada prevario banke i prijatelje za 12 miliona evra, još nije izveden pred sud, a presude donete protiv njega samo su mrtvo slovo na papiru. On je srećan zbog toga, i nastavlja sa prevarama.

 

          M. Hadžić

 

Doktor Mićo Đuričić je lekar po struci, plastični hirurg po specijalizaciji. Profesor univerzitetski, po tituli, kako se predstavlja, i po tome ga znaju njegovi pacijenti, prijatelji i žrtve. Mera Đuričićevog života je besprizornost! Kao lekar koji je otvorio polikliniku za plastičnu hirurgiju, Đuričić je upoznao mnogo ljudi. A ko dođe kod doktora na glasu, ima da plati.

I Đuričićeva supruga je profesor univerziteta, na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Kosovka Obradović Đuričić je drug Mićina žena, ali je prva u prevari. Pozivajući se na svoje poslovne projekte, doktor Đuričić je od prijatelja pozajmljivao desetine i stotine hiljada evra, samo da polikliniku dovrši, da “uđe u biznis“. Kada bi se žrtva “drznula“ da zatraži pozajmljeni novac, “uvaženi“ doktor bi im drsko odgovarao:

“…Šta hoćete vi zelenaši, da mi uzmete život!“, mada su očajnici tražili da im doktor, kao prijatelj, vrati samo ono što im je, na prevaru, uzeo kao beskamatnu pozajmicu. Na taj način je doktor sa skalpelom otvorio Polikliniku "Galathea" u ulici Mihaila Avakumovića u Beogradu. Od banke je uzeo kredit od pet miliona evra, u kešu! Zgradu klinike je založio kao hipoteku, uzeo novac i napravio drugu zgradu, na prestižnom mestu, u šumi, gde je gradnja zabranjena, u Ulici Baje Pivljanina broj 8, odmah pored Belog dvora!

Banka je izvisila, jer zgradu koja je namenski građena kao poliklinika, nema kome da proda! Sada banka nudi Đuričiću da otvori i u njoj polikliniku, pa da vraća kredit. Ali, doktor sa skalpelom nikom ne vraća novac. Njemu je strast uzimanje.

Prvo mesecima proučava prijatelje, njihove lične, porodične i imovinske prilike, i onda, kao što zmija proguta žabu, tako i doktor, gradeći pred prijateljima priču o svojim investicijama i problemima sa “zelenašima“, pripremi prijatelja za odstrel. Na dva meseca mu uzme do poslednje pare. Onda ih potpuno zaboravi. Biće novca, poverova ovca.

“Zapalio sam dve banke, uzeo sam im devet miliona, i srećan sam zbog toga" – hvali se doktor Đuričić.

On nije prevario samo banke. Više od 400 prijatelja, dakle svi oi koji su sa njim radili, družili se, ili su bili njegovi pacijenti, “pozajmilo“ je Mići i njegovoj supruzi.

Protiv Miće Đuričića podneto je više krivičnih prijava, kojim ga njegovi bivši prijatelji optužuju da im je uzeo novac na zajam, sve do poslednje pare, i da više ne želi da ih vidi. Svu imovinu prepisao je na kćerku, koja je operska pevačica u Narodnom pozorištu u Beogradu, a najveći deo para je izneo u Švajcarsku. Tužilaštvo je sve prijave odbacilo kao neosnovane. Prevara u Srbiji nije kažnjiva.

Tomislav Kilibarda je na čelu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, koje stoji iza odluka o odbačaju krivičnih prijava protiv plastičnog hirurga Đuričića. Oni koji su, verujući na reč, ugled i zvanje gospodina Đuričića, pozajmili mu svoj ušteđeni novac, “samo na par dana“, morali su da potroše novac i na sudske takse, da dobiju spor koji ne mogu da naplate.

Usluge u poliklinici doktora Đuričića su dvostruko skuplje od onih koje pružaju duge klinike. Doktor ne koristi skalpel. Za njega operišu kolege sa VMA. On zgrće kajmak. Svaki njegov pacijent je i potencijalna žrtva, uvek u opasnosti da mu doktor, na par sedmice, uzme stotinak hiljada evra.

U njegovim predstavama za javnost, sve je obrnuto. Doktor sa skalpelom sebe slavi pa kaže kako je "…Krajem avgusta (26-28.2008) Bolnica Galathea bila mesto na kome su se okupili najbolji hirurzi iz regiona".

Naravno, sebe stavlja na prvo mesto: "…Dr Mića Đuričić, prof. dr Marijan Novaković, prof. dr Uroš Ahčan -Slovenija, dr Franc Planinšek -Slovenija, doc. dr Davor Mijatović -Hrvatska i dr Luiz Toledo -Brazil, da prisutnim hirurzima pokažu napredne tehnike argumentacije i rekonstrukcije dojki (prvi i drugi dan) i male estetske intervencije na licu (treći dan). Biće to, reče Đuričić, IX R.A.P.S, institucija koja je obeležila razvoj plastične i estetske hirurgije u Srbiji u poslednjih deset godina!"

I ko ne bi prijatelju, ovakvo predstavljenog u javnosti, pozajmio novac, da dovrši svoje (ne)delo. Pažnja: doktor Đuričić i dalje vara. Ne dajte mu svoj novac. Zdravstvena inspekcija ne svraća u polikliniku u kojoj operiše, a ne bi smeo, jer klinika zato nema dozvolu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRIMINALCI U APSU, A ŠEFOVI ZATVORA SA SVOJIM PAJTAŠIMA U PLJAČKI…

16. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kada bi se zaustavile pljačke u javnim ustanovama koje se izdržavaju iz budžeta Srbiji ne bi trebali novi kreditni aranžmani da isplati penzije ili socijalnu pomoć najugroženijima. Umesto toga država progoni one koji ukazuju na pljačke, pokazuju nam najnoviji primeri iz Niša. U Srbiji je opasno biti pošten, ali je još opasnije biti uzbunjivač.

 

          Mersiha Hadžić

 

Uzbunjivači u Srbiji su i dalje potpuno nezaštićeni. Iz Kazneno-popravnog zavoda u Nišu otpušteno je više osoba u vreme upravnikovanja Gordana Božića, među kojima je i Saša Stevanović, čiji je greh bio taj što je nadležnima predao dokumentaciju o malverzacijama u zatvoru. Sa njim su otpušteni i Tomislav Rančić, kao i Rade Radović koji je svojevremeno završio kurs Evropske Unije o edukaciji osuđenih lica. I njihova jedina, ali fatalna greška bilo je što su ukazivali na malverzacije u zatvoru u Nišu.

Zvanično su otkaz dobili, jer je navodno prestala potreba za njihovim daljim angažmanom, ali su samo tri dana posle toga na njihova radna mesta primljeni drugi, podobniji ljudi.

Korumpirano niško pravosuđe, međutim, u ovome ne vidi ništa nezakonito i trenutno jedini koji ima šanse da sudskim putem bude vraćen na posao u zatvoru jeste Milivoje Aleksić, koji nije ni smeo da bude primljen na rad u KPZ Niš jer je prethodno pravnosnažno osuđen zbog nezakonitosti dok je bio šef carine u Kladovu. Lopovi štite lopove.

Nepravedno otpušteni radnici bi mogli da budu vraćeni na posao i bez sudske odluke, ali je direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović to zabranio upravniku KPZ Niš Aleksandru Grboviću. Razlog za ovakvo proganjanje poštenih zaposlenih je jasan: na ovaj način se šalje signal ostalima da se ne isplati biti uzbunjivač i otkrivati malverzacije koje državni budžet godišnje koštaju na stotine hiljada evra.

Zbog toga ni jedna jedina krivična prijava podneta protiv zaposlenih koji su državu pokrali za više miliona evra nije procesuirana u Nišu. Sadašnji upravnik Zavoda Aleksandar Grbović od svog stupanja na ovu funkciju pre nekoliko meseci podneo je više prijava protiv nesavesnih zaposlenih, ali svi oni uživaju bezrezervnu podršku koordinatora u Ministarstvu pravde Velimira Vidića i samog do guše upletenog u razne mahinacije. Zato nadležna tužilaštva ćute.

Načelnik straže Predrag Grbović uživao je zaštitu jedne druge osobe: Nebojše Nenadovića, dva puta pritvaranog bivšeg predsednika opštine Bojnik i rođenog brata Grbovićevog prijatelja iz žandarmerije, Gorana Nenadovića, zapovednika straže u zatvoru u Zabeli.

Ko ga danas štiti, pošto je Nenadovićeva Demokratska stranka otišla sa vlasti, nije poznato, ali je očigledno da on u zatvoru i dalje može da radi šta hoće. Grbović je slupao službeni auto Škodu Fabiju vozeći se privatno, a da za to nije odgovarao, dok svoje prijatelje iz Leskovca, koji su zbog prodaje droge na izdržavanju kazne u KPZ Niš, štiti i obezbeđuje im brzi odlazak u otvoreno odeljenje gde borave bez nadzora straže.

Predrag Grbović je bio i miljenik prethodnog upravnika, Božića, čije je poslove nasledio sadašnji zamenik upravnika Željko Gradiška, nedavno prebačen iz Zabele u Niš. Gradiška za odvojeni život prima nadoknadu u visini od 30.000 dinara, a dobija i pare za autobusku kartu, iako boravi u Nišu i to u istom stanu koji je ranije koristio Božić.

Kiriju mu za ovaj stan plaća jedan zaposleni iz zatvora, blizak saradnik sadašnjeg upravnika, koji je tako pomagao i Božiću i na ovaj način sebi i svojim kompanjonima obezbeđivao zaleđinu. Za upravnika Aleksandra Grbovića se priča kako je pošten čovek koji je počeo da uvodi red u KPZ Niš, ali ga u svemu opstruišu zamenik Gradiška i Vidić iz Ministarstva pravde.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRATKO POTSEĆANJE NA NASTANAK I RAZVOJ “DEMOKRATSKOG” ANTIREŽIMSKOG MEDIJA RTV B92

27. новембра 2013. Коментари су искључени

 

U trenutku kad se RTV B92 bavi antiruskom propagandom preko emisije "Insajder", u redu je znati gde je sve počelo i na čijem šalteru se ova kuća od osnivanja nalazila.Većina građana danas ne zna kako je nastala ova informativna kuća koja služi evroatlanskim poslovima u Srbiji. Mada je sa pravom, u žargonu zovu "policijska stanica na Novom Beogradu", ova televizija već godinama to potvrđuje: po potrebi stranih ali i domaćih, "demokratskih" službi, ona strelja, likvidira, šikanira i satire svakoga ko nije na liniji Brisel-Vašington.

 

          Ivona Živković

 

Sve je počelo 2. oktobra 1990. kada je ondašnje predsedništvo Gradske konferencija Saveza socijalističke omladine Beograda donelo Akt o osnivanju radiodifuznog preduzeća B 92 u društvenoj svojini.

Dva omladinca, Veran Matić, kao glavni urednik i Saša Vučinić, mladi pravnik, kao direktor, dobijaju svoju šansu. Sa njima u preduzeću je još samo čistačica. Veoma brzo B92 počinje da osvaja mlade slušaoce Beograda, jer im je domet lokalni. Emituju program uz pomoć ugovora sa tadašnjim RTS-om koji je po zakonu iz 1991. godine osnovan kao javno preduzeće i objedinjava sve pokrajnske radiotelevizije i čitav emisioni sistem Srbije.

Ovaj, u osnovi nezakonit ugovor kaže: "…RTS preuzima obavezu da sve do objavljivanja odluke o davanju radio frekvencija na korišćenje na osnovu narednog konkursa za korišćenje radio-frekvencija koji treba da raspiše Vlada Srbije, u zakonom propisanoj proceduri, preko svog UKT-FM predajnika, snage 1 KW lociranog na Zvezdari, emituje program Radija B-92 na frekvenciji 92,5 MHz u trajanju od 24 sata dnevno". B92 plaća za ovu uslugu mesečnu naknadu od 112.500 dinara. Ugovor potpisuju Saša Vučinić i Milorad Vučelić, tada član SPS-a. Ugovor se sklapa u diskreciji dva direktora jer pored neregularnosti, potpisnici pripadaju dvema različitim političkim i javno žestoko suprotstavljenim stranama.

Rezultati konkursa nikada neće biti objavljeni, a svaki inspektor telekomunikacija mogao je isključiti B92 kad god je hteo. Ali, inspektori nikada nisu radili po svojoj inspekcijskoj dužnosti , već samo po volji političara. Tako je B92 emitovao sve dok nije počeo politički da smeta.

Antirežimska uređivačka politika od početka je bila karakteristika Verana Matića. Da ojačaju svoju radio stanicu mogli su samo putem komercijalnih ugovora o reklamiranju kao i traženjem privatnog donatora koji bi im kupio bolju opremu. Pisali su svima pa čak i tada moćnom Jezdimiru Vasiljeviću-gazda Jezdi, tražeći da im kupi tonsku miksetu.

Ali antirežimski uređivački koncept Matiću i Vučiniću otvara vrata da pare dobiju iz krugova koji su im politički srodniji. Tako meka za sve antirežimske medije u Srbiji, ali i u svetu, postaje Fond Džordža Soroša,američka vlada kao i Ajreks (Irex) , nevladina organizacija koju finansira obaveštajna služba MI 6.

Kako je rastao politički raskol Miloševića i Amerike, tako su i pare za nezavisne medije sve više stizale, a sposobni momci, Matić i Vučinić su se dobro organizovali. Uspeli su da prebrode teškoće kada su dobili pozive za mobilizaciju, kada im je u SKC-u izvesni Moma prilikom antiratnog hepeninga fizički napao ekipu, pa i kada ih decembra 1996. režim privremeno ugasio upadajući sa policijom u prostorije radija.

Saša Vučinić odlazi u inostranstvo (bolje nego na front, jer je rezervni oficir) i počinje da radi za Fondaciju MDLF, na terenu istočne Evrope i Azije. Matić ostaje sa svojom ekipom da se bori protiv "ratnohučkačkog" režima S. Miloševića koji ga 1998. godine uklanja iz, još uvek društvenog radija, i postavlja podobnije omladince na čelu sa Aleksandrom Nikačevićem, članom SPS-a.

Nikačević odmah dobija dozvolu za 33. kanal da lepo i na miru emituje podoban i patriotski program, a Matić dobija prestižnu nagradu u Americi. U radio će se vratiti tek 6. oktobra 2000. godine i preuzeti, opet mimo zakona, sve ono što je Nikačević obezbedio (između ostalog i televizijski predajnik u centru Beograda).

Treći antiratni drugar, Nenad Cekić, započeo je kao urednik i direktor u Radio Indeksu, omladinskom programu 202, RTS-a. Zajedno sa svojim bratom Slobodanom uspeli su da postanu veoma slušana omladinska stanica. I njihov rad bio je moguć samo uz pomoć stranih donacija Soroša, Ajreksa i USAID-a.

Sa njihovih, takođe nelegalno zaposednutih frekvencija, Beograđani su godinama nedeljom slušali Indeksovo radio pozorište, jedini šaljivi program koji je karikirao Slobu i Miru. Godinama ih niko nije dirao, da bi decembra 1996. bilo prekinuto njihovo emitovanje.

Cekić tada u svom buntovničkom stilu piše Aleksandru Tijaniću, Ministru za informisanje: "Gospodine ministre, Pišem Vam povodom bezumnog čina isključivanja radio stanica "Indeks" i "B 92". Nemamo mnogo toga da Vam kažemo, niti želimo da molimo za pomoć. Očigledno je da Vi pomoć niti želite niti možete da pružite. Zbog toga Vam poručujemo da prestanete da se pravite ludi jer se samo tako nećemo osećati kao budale. Ukoliko odmah ne podnesete ostavku na funkciju ministra za informisanje, u istoriji srpskog novinarstva ostaćete upamćeni kao njegova najveća sramota. To će svakako narušiti Vašu sopstvenu sliku o sebi."  

Tijanić se posle toga zaista sklonio.

Dve godine kasnije režim ih ponovo zatvara, ali Cekić je ovog puta spremniji i uspeva da se preseli u Beograđanku, preregistruje kao privatno preduzeće Indeks plus i nastavlja da emituju kao Četvrti program Studija B. Radi bez prekida sve do danas.

Oktobarski prevrat 2000- te godine ovoj antiratnoj družini ipak nisu doneli mir. Radio Index koji je isključen iz mreže ANEM, a kojoj predsedava Matić, stvorio je sukob između njih dvojice jer se Cekić previše raspitivao o trošenju para iz donacija. To se Matiću nije dopadalo.

Kreće Cekićeva žestoka javna rasprava sa optužbama na račun svog dojučerašnjeg ideološkog saborca, Matića, ali i nove vlasti. Za Matića tvrdi da je svojim uticajem uskratio donaciju od Soroša za Radio Indeks i optužuje ga zajedno sa Sonjom Liht i Suzanom Jovanović iz Fondacije Soros da su "mafijaški lobi NVO" koji sve želi da prigrabi sebi.

Bojana Lekić, tada urednica u B92 tvrdi da Cekić laže, pa Cekić najavljuje tužbu za klevetu. Istovremeno dopunjava optužbe protiv Matića navodeći kako pokušava da preusmeri donacije namenjene RTS u svoj RTV B92 koji je počeo sa radom.

Prema Cekićevom mišljenju, radilo se o sumi od 11 miliona dolara samo iz te 2001. godine, dok je on ukupno dobio od stranih donacija "samo 300.000. dolara". Na listi optuženih je i tadašnji savezni ministar za telekomunikacije Boris Tadić jer je "…dao Miloševićevom izvršnom direktoru Radetu Veljanovskom, iz Fondacije za mir i rešavanje kriza Borisa Vukobrata, da piše zakon o regulisanju rada elektronskih medija". Veljanovski je inače stari komunistički kadrovik radio Beograda, sklonjen nakon Osme sednice, a vaskrsao nakon Petog oktobra.

No, bilo kako bilo, RTV B92 se lepo razvijala i širila, te se ubrzo i privatizovala. Tri rukovodeća čoveka, Ksenija (producent), Veran (urednik) i Saša Mirković (direktor) osnivaju preduzeće KVS koje postaje osnivači RTV B92. Ostali zaposleni su bili deoničari. Deo imovine u iznosu od 30% ubrzo na javnoj licitaciji biva prodato američkoj MDLF, nevladinoj organizaciji koja ih je godinama i finansirala.

MDLF postoji upravo zato da pomaže takozvane "nezavisne medije u problematičnim društvima", a ako može da zaradi na tome to je sasvim normalno. Član upravnog odbora MDLF i direktor ogranka u Hong Kongu je stari znanac Saša Vučinić. Finansijeri MDLF- a su inače sve poznati znalci savremene srpske istorije: Sorošov Fond za otvoreno društvo, Helsinški odbor za ljudska prava, Holandsko ministarstvo inostranih poslova, Švedska međunarodna agencija za razvoj, NVO "Press now", Švajcarska agencija za razvoj i saradnju itd. Zanimljivo je da je predsednik upravnog odbora MDLF Kenet Anderson, profesor prava na američkoj pravnoj školi u Vašingtonu, takođe "obožavalac" Srbije.

Bio je pravni urednik knjige "Ratni zločini: šta javnost mora da zna" izdate 1999. godine. Tu knjigu je uredio i Roj Gatman takođe srpski "prijatelj" koji u svojoj novinarskoj prezentaciji rata u Bosni svedoči o zločinima Srba u logoru u Omarskoj. U svojoj knjizi "Svedok zločina", međutim, on priznaje da sve što je "video" zapravo je čuo od drugih jer nikada u životu nije posetio Trnopolje i takozvane logore za nesrbe, iako je godinama slao izveštaje "sa lica mesta"!

Dva od tri antiratna druga, Matić i Vučinić postali su suvlasnici veoma moćne radio televizije (koja je dugo radila bez dozvole za legalan rad). Na Novom Beogradu, preko puta hale sportova Limes, Ajreks finansira i adaptaciju zgrade u koju se B92 uselio.

Treći borac protiv ratnohuškačke politike, Cekić, i sam je izjavljivao da nije bio tako sposoban kao Matić. Napustio je Radio Index i odrekao se deonica u preduzeću Index plus.

Sukob Matića i Cekića nastavio se i kroz instituciju Radiodifuznog Saveta, koji se više bavio potrošnjom Sorošovih para, nego njima dvojicom.

Od tada je proteklo mnogo vode Savom i Dunavom, te su B92 prigrlili i oni koji su hteli da ga sruše. Bivši radikali sa Vučićem i Nikolićem na čelu, danas su glavni psi čuvari ove propagandne ustanove. A vlasništvo je u međuvremenu dobilo fantomske oblike pa je danas na sceni strani investicioni fond sa neutvrđenim brojem članova…Četvrti čovek, Saša Mirković, imenovan je prošle nedelje na sednici Vlade Srbije za pomoćnika ministra kulture i informisanja, a novinarka Aleksandra Gazivoda je imenovana za portparola Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Danas i Matića i Vučića navija ista ruka.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOMGRAP PRODAT, STEČAJ SUMNJIV, RADNICI NA ULICI, DOBITNICI ZADOVOLJNI

21. новембра 2013. 1 коментар

Bivši direktor BIA, Rade Bulatović i bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske, Darko Matijašević bili su članovi upravnog odbora HK Komgrap, firme koja je dovedena na prosjački štap, potom je kriminalno privatizovana, a danas se nalazi u sumnjivom stečaju.

            Vuk Stanić

Holding Korporacija „Komgrap“ A.D. Beograd (Komgrap) osnovano je 1945. godine kao Komunalno građevinsko preduzeće grada Beograda. Sredinom osamdesetih godina bili su jedna od najvećih građevinskih kompanija Istočne Evrope.

Prema urbanoj legendi, Komgrap je posedovao toliko vozila i građevinskih mašina, da kada bi ih poređali jednu do druge kolona bi bila od Beograda do Splita. U stvarnosti mašine ove firme su bile uposlene na gradilištima u Istočnoj Nemačkoj, Sovjetskom Savezu, Zambiji, Poljskoj i u svim republikama bivše SFRJ.

Sankcije Saveta Bezbednosti UN, satrle su poslove ove firme u inostranstvu, dok je raspad Titove Jugoslavije desetak narednih godina onemogućio slobodno raspolaganje imovinom ove firme u bivšim republikama.

Imovina Komgrapa i jedanaest zavisnih firmi koje su činile holding je pred privatizaciju Juna 2007. godine procenjena na 130.000.000 evra. Nakon procene firma je u sumnjivom tenderskom postupku prodata za 4.300.000 evra firmi Integral inžinjering“ iz Laktaša u Republici Srpskoj (Integral).

Integral je vlasništvo biznismena Slobodana Stankovića iz Republike Srpske. Stanković je preuzeo i obavezu da osim novca koji je platio za Kongrap u tu firmu investira i 4,3 miliona evra. Danas se Komgrap nalazi u stečaju, a 4,3 miliona svežeg kapitala u firmu nikada nije stiglo.

Petog oktobra predsednik Vlade Srbije, Zoran Đinđić je saopštio je da privatizacija mora da se sprovede, dok poreklo kapitala nije bitno, priča predsednik sindikata Nezavisnost Komgrap-Makiš, Radovan Stoković.

Stoković kaže da su ove reči motivisale rukovodstvo Komgrapa da započnu sa štetnim ugovorima, otuđenjem imovine i drugim malverzacijama.

-Malverzacije našeg rukovodstva su dovele toga da je Komgrap polako počeo da gubi imovinu, poslove, kvalitetne radnike i kredibilitet, priča Stoković.

On kaže da je firma sistematski uništavana iznutra, ali da je i pored sve pljačke u jednom trenutku raspolagala novčanom masom od 150.000.000 (sto pedeset miliona).

Sto pedeset miliona zdrave novčane mase prebačeno je na firmu „Daka“ u Kosovskoj Mitrovici čiji je vlasnik Idriz Šija, priča Stoković. Istovremeno je imovina Komgrapa, stavljana pod hipoteku dok je novac od kreditnih partija podeljen razno raznim firmama po Srbiji.

Na računu su zadržavali tek koliko je potrebno za dnevnu likvidnost. Radnicima su retko isplaćivane zarade, pa su u trenutku kada su se odlučili da podnesu tužbu zbog ne isplaćenih zarada od Komgrapa potraživali 134 plate!

Od petog oktobra pa do stečaja Komgrapa u Upravnom odboru i menadžmentu ove firme rado su sedeli ljudi povezani sa policijsko bezbednosnim strukturama, slabije poznati političari i ljudi osumnjičeni za malverzacije u privredi.

Neka od imena koja su prošla kroz upravni odbor i menadžment Komgrapa su:

Bivši Direktor BIA, Rade Bulatović. Bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske Darko Matijašević, bivši zamenik generala Radovana Stojičića Badže Miodrag Zec, javnosti su manje poznati ali ne i manje uticajni komgrapovci, Draško Pašić, Biljana Todorović, Aleksandar Milutinović, Bojan Radovanović.

Svima njima bile su interesantne lukrativne nekretnine koja se nalaze u vlasništvu Komgrapa među kojima su najpoznatije: upravna zgrada od 5000 metara kvadratnih u Beogradu na Terazijama broj 4. Na toj lokaciji kvadratni metar poslovnog prostora prodavan je i za 5.000 evra po metru kvadratnom, tako da je vrednost samo te jedne zgrade dvadeset pet miliona evra!

U strogom centru Beograda gde se nekretnine prodaju po paprenim cenama Komgrap poseduje i zgradu na uglu Kosovske ulice i ulice Majke Jevrosime površine 4.000 metara kvadratnih (20.000.000 evra)

Za ove nekretnine bio je izuzetno zainteresovan bivši direktor BIA, Rade Bulatović, dok je sedeo u Upravnom odboru Komgrapa.

Na Banovom Brdu Komgrap raspolaže sa 5000 m2 na Šumadijskom trgu, u Makišu imaju plac od osam hektara na kome je proizvodna hala od 300m2, poslovni prostor u Kijevu od 1000m2.

Posle petog oktobra, a pre privatizacije firma je posedovala 2000 stanova u raznim delovima Beograda, kojih danas više nema u knjigovodstvenom stanju.

U Obrenovcu pored Beograda, nalazi se plac Komgrap transporta koji sada pod sumnjivim okolnostima koristi firma Banbus. U ovom mestu Komgrap poseduje i fabričku halu ciglane koja zauzima 3000m2, nalazište gline koja je korišćena za proizvodnju cigle i desetine hektara zemlje u Mislođinu. U Sokobanji u vlasništvu Komgrapa bio je hotel Zdravljak sa više stotina ležajeva. Mnogo imobilija Kongrap poseduje i u bivšim republikama SFRJ.

Kongrap je imao i veliku pokretnu imovinu širom planete.

Veliki deo te imovine ilegalno je preknjižen na druge firme povezane sa nekim ljudima iz menadžmenta i novim vlasnicima.

-U Ukrajini, samo na jednom gradilištu imali 40 velikih dizalica, koje jednog trenutka više nisu bile u knjigovodstvenom stanju, priča Stoković. Koji tvrdi da je u Ukrajini opljačkano mnogo Kongrapove imovine. Interesantno je istaći da je bivši šef BIA i bivši član upravnog odbora Kongrapa, Rade Bulatović otišao za ambasadora Ambasadora baš u Ukrajinu!

Od Stokovića pokušavamo da saznamo više o tome ko je šta prisvojio od Komgrapove imovine. On nam kaže:

-Znamo da je Imobilija na uglu ulica Kosovska i Majke Jevrosime preknjižena na ćerke vlasnika Integrala, Stankovića, koji je u krajnje sumnjivoj privatizaciji postao zvaničan vlasnik Komgrapa.

Stoković priča da je prilikom formiranja tenderske dokumentacije za prodaju Komgrapa veliki deo imovine sakriven u papirima. Potom je kaže formirana tenderska ponuda od strane firme „BS-konsalting“, koja je tu ponudu opet pripremala saradnji sa firmom „Ces mekon“, poznatoj po tome što je u njoj ima vlasnički udeo bivši predsenik Vlade Mirko Cvetković.

Agencija za Privatizaciju je prihvatila tendersku ponudu kako su je pripremili „BS-konsalting“ i „Ces Mekon“.

Zanemarili su činjenicu da su ugledni ekonomisti istu firmu procenili na 130 miliona evra i to bez uvida u vlasnički kapital u inostranstvu. Tender je raspisan i Komgrap je zajedno sa jedanaest zavisnih preduzeća prodat za 4,3 miliona evra.

Stanković vlasnik Integrala iz Laktaša tako je postao i vlasnik Komgrapa, priča Stoković i kaže, da je Stanković umesto da investira 4,3 miliona evra, bez ikakvih odluka, a po nalogu „Upravnog odbora“ Komgrapa odmah isekao mašine ogromne vrednosti u svim halama u fabrici „Komgrap Makiš“ i iste prodao kao staro gvožđe.

Mašine su bile u radno ispravnom stanju, neke su vredele i više miliona evra. Prodate su uz obećanje da će tim novcem izmiriti zaostale obaveze prema zaposlenima. Imovina je prodata obaveze prema zaposlenima nisu izmirene, priča Stoković i kaže da je trenutno ne moguće precizno odrediti ko je razgrabio šta od imovine Komgrapa, pošto je firma otišla u stečaj.

Načina na koji je Komgrap otišao u stečaj je krajnje čudan i otvara pitanje ko je šta hteo da prikrije takvim stečajem.

-Kada su razgrabili imovinu, izbacili radnike na ulicu, od 14.000 zaposlenih u firmi je radilo još samo 14 radnika, odlučili su da proglase stečaj. Našli su radnika kome su dugovali 7.500 evra plata i doprinosa. Draško Pašić iz menadžmenta mu je dao 2.000.000 dinara neophodnih za kotizaciju i pokretanje stečajnog postupka. Nakon te uplate, sud je pristao da po osnovu duga od 7.500 evra pokrene stečaj nad „Holding kompanijom Komgrap„, priča Stoković i kaže da je stečajni sudija Marica Đukić donela rešenje na kome piše krajnje čudna rečenica: „Nikakva pravna radnja ne može poništiti rešenje o stečaju!“.

Ovom rečenicom, sudija je praktično rekla da će Holding koji još uvek poseduje nekretnine vredne više desetine miliona evra, morati da ostane u stečaju zbog duga od 7,5 hiljada evra!

-Ipak čini se da je nakon poslednje održane rasprave u sudu i sudiji Đukić postalo jasno koliko je takva rečenica besmislena, kaže Stoković.

Sa druge strane, u senci beogradskog stečaja, imovina Komgrapa u bivšim republikam SFRJ se ubrzano rasprodaje i prenosi na pravna lica ljudi koji su bili povezani sa poslovanjem ove firme.

Bivši menadžeri Komgrapa Darko Matijašević, Draško Pašić i Biljana Totodorović već su uspešno odvojili banjalučku podružnicu Komgrapa. Počelo je izdvajanje zavisne firme Komgrap mont u Podgorici i Komgrapa u Zagrebu, dok Komgrap Budva posluje nezavisno iako je papiru, vlasništvo Komgrap Holdinga iz Beograda.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GLOBALISTIČKA PREVARA POD MASKOM NAZVANOM INKLUZIJA ROMA!!!

9. новембра 2013. 1 коментар

 

Kako se Evropska unija bavi problemima Roma prikriveno sprečavajući njihovu asimilaciju u druge evropske narode kroz "zaštitu" njihovih "ljudskih prava"? Da li nametnuta inkluzija, po zamisli nalogodavaca, nema za cilj cigansku asimilaciju, već isključivo razvodnjavanje etničke homogenosti srpske zajednice!?

 

            Piše: Ivona Živković

 

"Kume, izgore ti kesa", verovatno je napoznatija ciganska rečenica u Srbiji. Tu je još mnogima u sećanju: "Daj koju kintu živ ti ja" ili "Da’ koji dinar ‘leba da kupim deci". I famozna rečenica: "Da’ ‘ednu cigaru" ostala je legendarna.

Danas nekoliko dinara ne vredi ništa, a i jedna cigara je postala skupa. Naravno, sve ove ciganske rečenice bile su u vreme stare Juge kada su Cigani (Cige, Cigosi, Mandovi) bili ljudi sa ulice koje smo sretali kao prosjake ili čistače cipela. Bili su živopisni deo gradskog šarenila i nikome nisu smetali. Mnogi su išli u osnovnu školu, obično po jedan ili dvojica u razredu (ženska deca su ređe išla u školu), a onda bi zauvek nestajali. I dogodovštine iz vojske uvek su bile ispunjene sećanjem na nekoga Cigu vojnika.

Danas je sa Ciganima u Srbiji drugačije. Nikome više nisu simpatični. Ima ih veoma mnogo i nisu više samo prosjaci (time se više bave deca) , već su postali veoma organizovani skupljači sekundarnih sirovina (a neki kažu i vešti kradljivci istih), ali dobrim delom i trgovci na uličnim improvizovanim tezgama.

Bogatiji, zakupljuju i tezge na pijacama i to rade veoma organizovano. Čistača cipela više nema, ali na prometnim raskrcnicama u Beogradu je ponekad nemoguće proći, a da vozače automobila ne zaskoče sa željom da im operu vetrobran.

Majke sa bebama i sitnom decom ponekad danima stoje na istim raskrsnicama, nastojeći da iskamče novac. A onda svi negde nestanu (ili budu sklonjeni) i tako ih jedno vreme uopšte nema…Da bi se posle izvesnog vremena opet pojavili, pa opet nestali i tako stalno.

Ali, ono što građane Srbije poslednjih godina najviše iritira, ali i brine je čudna politika države Srbije koja ovu etničku manjinu (još uvek manjinu) stavlja u socijalno veoma privilegovanu poziciju.

Tako je sa "demokratizacijom" (neki kažu-demokretenizacijom) Srbija, postavši drugorazredna kolonija Velike Britanije, morala pod pritiskom vlastele iz Londona da donese zakone i druge propise kojima se reguliše funkcionisanje ove etničke zajednice. Oni se u medijima čak nazivaju nacionalnom manjinom, iako Cigani nemaju domicilnu državu. Nacionalno pripadaju tamo gde su rođeni (natio je mesto rođenja).

Zvanični politički zahtevi iz EU (tj. iz Londona) su tako naložili da se Cigani iz raznih zemalja EU deportuju i smeštaju u Srbiju pod programom inkluzije (uključivanja u srpsku zajednicu).

Tako je veliki broj Cigana (tačan broj je nepoznat javnosti) iz zemalja EU deportovan u Srbiju, koja je onda morala da im izda lične karte i pasoše (što je nazvano readmisijom) čime su oni postali državljani Srbije, iako nisu postojali dokazi da su to ikada bili.

Za Srbe izbegle iz Krajine i Bosne ova procedura je bila mnogo komplikovanija. Inkluzija tako podrazumeva da se ciganska deca školuju o trošku države Srbije, ne samo u osnovnom obrazovanju, već da im se omogući i visoko obrazovanje (naravno opet na teret budžeta Srbije koja je već pred bankrotom), te da se ni na koji način ne smeju odvajati od ostale dece.

Kao manjina ne smeju se omalovažavati i izdavajati tj. diskriminisati, te im se mora omogućiti i da uče na svom maternjem romskom jeziku (!) Ovo je naravno, potpuno kontraproduktivno, jer upravo onemogućava njihovu inkluziju, a time i kasniju asimiliaciju u društvenu zajednicu Srba.

Naravno, ovde je očito u pitanju perfidna prevara, jer nametnuta inkluzija po zamisli nalogodavaca nema za cilj cigansku asimilaciju, već isključivo razvodnjavanje etničke homogenosti srpske zajednice. Prosto stavljanje (etničkih) klipova u točkove.

Da bi nadzirali i agitovali u sprovođenju "inkluzije" oformljene su broje nevladine organizacije, vladine kancelarije za zaštitu etničkih manjina itd. Ciganima je omogućeno i da čestvuju u parlamentu u donošenju zakona preko nekakvih svojih predstavnika za koje većina nikada nije ni čula, niti im dala glas. Ali Cigani su veoma koherentna zajednica, pa im je veoma lako nametnuti i politički i svaki drugi stav. Videćemo to kasnije.

 

     Krediti zavise od rešavanja ciganskih problema

 

Evropska investiciona banka i Soroševa Evropska banka za obnovu i razvoj (obe su privatne banke i njima upravlja bankarski kartel iz Londona) čak su ucenjivale beogradsku vladu sa davanjem kredita od 25 miliona evra za obnovu mosta Gazela time što su tražile da se Cigani koji su bili smešteni ispod mosta adekvatno rasele i smeste u pristojan smeštaj sa strujom i vodom (koju naravno ne bi plaćali jer ne mogu).

Ovako je bar izveštavala Soroševa agentura RTV B92. Gradski budžet je tako izdvojio i sredstva i za gradnju tzv. stanova solidarnosti, od kojih su više od 80 posto dati Ciganima navodno izbeglim sa Kosova.

Konačno, globalistički projekat je naložio da se oni više ne nazivaju Ciganima, već isključivo Romima. Naravno, ideja je da se svi Cigani sveta nazovu istim globalističkim imenom Romi i da njihov jezik bude jedinstven- romski.

"Inkluzija" je tako uvela i medijsku cenzuru, iako ona nigde nije javno objavljena, kada su u pitanju vesti iz života Cigana tj. Roma. Tako su se ciganske svađe sa ubistvima i tučama predstavljale kao obične kafanske i ulične tuče građana, gde su akteri samo imenovani inicijalima (koji ne znače ništa).

Ukoliko bi obračun bio između Roma i ne-Roma, objavljivanje detalja zavisi ko je žrtva. Ako bi Rom tukao ili ubio ne-Roma, identitet ubice bi bio prikriven. Ali, ako bi bilo obrnuto, mediji bi dramatično objavili o još jednom međuetničkom i rasnom sukobu, i zajaukali bi horski u nevladinoj agenturi o diskriminaciji Roma.

Iako je Ciganska mafija nadaleko poznata u svetu (po svojoj žestinu i surovosti je odmah iza najmoćnije jevrejske) mediji u Srbiji o ovome ne smeju da pišu.

Čak i kada su neke od stanova solidarnosti, kao i kontejnere demolirali i uništili, mediji su prećutali. I sve ovo nametnuo je strani faktor nazvan "Međunarodna zajednica". I ovo su mnogi obični građani već primetili.

Ojađeni i osiromašeni, politički izigrani i prevareni mnogi građani Srbije su zato postali besni i veoma zabrinuti za svoju sudbinu. Dok se Srbima (ali i mnogim drugim većinskim narodima u Evropi) nameću evropski zakoni po kojima ne smeju da biju svoju decu, da ih slikaju golišave (jer je to znak pedofijije), ne smeju da maloletnike teraju da rade, ne smeju da podviknu ili ošamare ženu (jer je to zlostavljanje u porodici i mizoginija) , ne smeju psa da šetaju bez povodca i bez sertifikata o vakcinaciji i sl., Cigani , pardon Romi, sve to mogu jer je sve navedeno tako duboko ukorenjeno u njihovu kulturu i njihov moral i rituale, da im je zakone gedža (ne -Roma) veoma teško nametnuti. Pedofilija je kod Roma opšte poznata etnička karakteristika, a ćerke i sinove mogu da udaju i prodaju čim navrše 12 godina.

Mogu i decu da teraju da rade (najbolje da skupljaju sekundarne sirovine, da pevaju, igraju za pare i da prose) a mogu međusobno i da decu razmenjuju, kupuju i prodaju, jer Cigani su vazda ista familija, kompanija ili klan. Sva su ciganska deca njihova, i sve su ciganske žene njihove.

Ni policija ne sme da se previše bavi Ciganima, jer nevladina pomenuta agentura odmah "grakće". Ima tih "graktača" u čitavoj EU.

"S kojim pravom policija sme da sumnja da ovih petnaest komada naše dece rođene za pet godina nije naše?" To može da pita svaki bolje podučeni Rom. Takođe se nikad ne objavljuju prizori iz života bogatih Cigana, već se uglavnom mediji fokusiraju na sirotinju.

Ali, zašto se Soroš, mađarski Jevrejin brine za prava Cigana u Srbiji? Zašto se uopšte moćni bankari iz EU bave ciganskom sirotinjom u jednoj majušnoj i siromašnoj Srbiji?

Oni koji su su stanju da sipaju bombe bilo gde u svetu da bi zaštitili svoje sebične lihvarske interese, veoma su postali zabrinuti što se negde krše "ljudska prava Cigana". I smeta im da se nazivaju onako kako su se vekovima nazivali? Ako imaju trilione evra i dolara, i stalno daju milijarde u nekakve "humanitarne svrhe" kako taj novac nikad ne dođe do ciganske sirotinje? Dakle, da li je u pitanju briga ili "briga" zbog nekog interesa?

Znamo li mi uopšte ko su zaista Cigani i kako oni funkcionišu? U stvari videćemo da funkcionišu veoma skladno i na jedan veoma specifičan način. Istina je da su oni uvek imali sva prava i u SFRJ i u Srbiji, ali koherentnost ciganske zajednice je upravo ono što vekovima sprečava njihovu asimilaciju u mnoge veće društvene zajednice.

Oni koji su se asimilovali, u stvari nisu više Cigani. I ne žele zato da kažu da su to ikada bili. I mnogi bi se veoma rado asimilovali, ali…To nekome, veoma moćnom ne odgovara. Sa druge strane, Cigani se ne stide što su Cigani, naprotiv veoma drže do pripadnosti ovom narodu.

Istina o Ciganima je zapravo priča o jednom od najvećih zločina koje su ovi "brižni" međunarodni trgovci novcem i pljačkaši bogatstva širom sveta učinili prema Prirodi. A taj zločin je što su masovno preseljavali, gonili i mešali rase i narode vodeći ih kao vojnike i kao radnu stoku prodajući ih kao robove. Posebno su prodavali žene. Ogroman broj Mavra (maor znači tamnoput) je doveden u Španiju kako bi pokorili Evropu, a onda su oni ogroman broj plavokosih i plavookih žena pokupovali kao robinje i ko zna gde ih i kome sve prodavali. Šta su njihova deca? Današnji crnokosi Španci? Italijani? Grci?

O tome kako su opljačkali severnu Afriku (drevni Egipat), posebna je tema.

 

     Jevrejske i ciganske neobične sličnosti

 

O Ciganima se u stvari jako malo zna. Ni ko su, ni odakle su, ni kako funkcionišu. Najrasprostranjenije je verovanje (ničim dokazano) da potiču od nekih indijskih plemena koja su, valjda, iz puke dosade krenula hiljadama kilometara daleko na Zapad u Evropu i tu se nastanili, u stvari s e nikada nisu nastanili, ali opstaju tako da ih već vekovima niko ne može oterati, a oni se i dalje nisu asmilovali.

Bez zemlje, bez sopstvene privrede, bez solidnog zaklona, bez sredstava za život. Kao da lebde u vazduhu. To je karakteristika Cigana svuda u svetu. Ima ih i u Indiji, i u Africi i svi imaju problem sa asimilacijom. I po tome su neverovatno slični sa Jevrejima koji se takođe veoma teško asimiliju iako o tome diskutuju njamanje 200 godina. Kada je jedan radoznali istraživač krenuo u Indiju da traži mesto odakle potiču ti Cigani, svi redom su mu rekli da su Cigani u Indiju stigli iz Izrailja.

Sličnost društvene zajednice i Jevreja i Roma počiva na nekim veoma jakim pravilima ponašanja koja su kod Jevreja vekovima bila usmeno predanje, da bi se onda uobličila u pisano učenje (Talmud), a kod Roma ostala usmena poduka. Kod Jevreja se poštuje mišljenje rabina, kod Cigana ciganskog kralja ili kraljice i starijih u zajednici.

Oba naroda se izričito distanciraju od svih ostalih tako što sebe doživljavaju kao drugačije. Za Jevreje su svi ostali goje, a za Rome su svi ne-Romi gedže (ili gadže). Što znači seljak odnosno onaj ko obrađuje zemlju. I Jevreji i Romi preferiraju trgovinu.

Ortodoksinim Jevrejima iz Prusije je čak bilo zabranjeno da govore sa ne -Jevrejima i oni su zato živeli getoizirano. Takvih getoiziranih zajednica danas ima i u SAD i u Nemačkoj. Jermenski Jevreji i dalje ne žele da jedu sa ne-Jevrejima.

I jedni u drugi imaju duboko usađen ritualni osećaj moralne čistote koja se ogleda u poštovanju rituala. Za Jevreje pojam čistote je "košer", a za cigane vulgaran pojam "marime" i znači teško skrnavljenje romske čistote.

Ovde su stvari naizgled suprotne , ali ritualno znače isto. Oni se upražnjavanjem "košera" trude da budu što čistiji (što više Jevreji), a Cigani nastoje da se ne oskrnave kao Cigani. Reći nekome da je "marime" (ku**c) za Cigane je najveća uvreda.

Ove dve zajednice povezuje i istorija pošto su obe bile proganjane za vreme Hitlera i nad obe je izvršen, navodno, težak genocid. Nesporni dokazi za ovo ne postoje, ali se ovo uvažava kao istorijska činjenica. Svaka sumnja i negiranje tzv. Holokausta je zakonima mnogih zemalja kažnjiva. U Velikoj Britaniji ne. Ali, evidentno je da i pored tog genocida i jedna i druga zajednica nikad nisu bile jače i brojnije.

Sledbenici Vavilonskog Talmuda imaju puno moralno pravo da goje varaju i pljačkaju, pa i ubijaju i da ih doživljavaju kao budale i nižu rasu. I kod Cigana postoji nepisano pravo da krasti od ne-Cigana odnosno gedža nije zločin.

Naime romantična ciganska legenda kaže da su nekada davno svi konji bili slobodni i šetali su poljima i nisu bili ničiji, a onda su se pojavile gedže i sve su ih prisvojile. Tako svaki ciganin ima prirodno pravo da otima od gedža konje i vrati ih u prirodu. Cigani su tako ponosni na svoje lopovluke i smatraju sebe veoma inteligentnima kada nadmudre i pokradu gedže.

U tom smislu su veoma slični Aškenazima (koji su prihvatili judaizam kao veru, iako je judaizam više ideologija kao komunizam), pa neki teoretičari čak veruju da su Aškenazi samo naprednija etnička zajednica od Cigana, a da zapravo potiču od istog etničkog korena. Ali, Aškenazi imaju kose oči i kukaste noseve i svetliju put, dok su Cigani mnogo raznovrsniji po rasnim odlikama. Da, Cigani mogu biti i žutokosi i crvenokosi, jer potiču od raznih rasa i etničkih grupa.

 

     Spajanje naroda u narod ideologijom

 

Jevrejska diajspoora se tako deli na tri glavne etničke grupe: Aškenazi (Azijati), Sefardi (koji potiču od Mavra iz Španije) i Mizraimi sa Srednjeg istoka iz Egipta. Tu su i Jevreji iz raznih planinskih skupina, kao i crnci Jevreji iz Etiopije, ali i Buhraini iz Azije. Ima i arijevaca plavokosih i plavookih koji s e nazivaju Jevrejima. U stvari ko prihvati judaizam postaje član ove zajednice.

Dakle, razne rase i etničke grupe obuhvaćene (globalistički) mogu biti povezane u jednu društvenu zajednicu i ona vremenom počinje da se naziva narodom (pa i nacijom).

Romska zajednica je takođe izgradila globalistički projekat baš kao i jevrejska. I oni su formirani od više rasa i etničkih grupa. Najveće zajednice su Dom sa Srednjeg Istoka (semiti), Lom iz Istočne Turske i brojne skupine evropskih Cigana (kojih najviše ima u Rumuniji).

Još dalje se dele na Sinte, Kale, Vlaške Cigane, Horahane i puno još skupina. I jezik se razlikuje kod španskih Cigana (hitanosa) koji govore kalo jezikom od romskog u Rumuniji. I naravno, svi nastoje da govore nacionalnim jezikom države u kojoj su rođeni. Mnogo veća podela od jezičke postoji među plemenima i grupama i ona nekada može predstavljati duboki jaz.

Na primer u Rumuniji u centralnoj Transilvaniji u gradu Bratiu žive veoma homogeni Cigani kazandžije poznati kao Kaldurari koji i dalje održavaju stare zakone i tradiciju i velika grupa Tigana koje Kaldurari vide kao oskrnavljene pripadnike naroda jer su se orodili i pomešali sa gedžama.

"Mi smo bolji sa Rumunima nego sa Tiganima, kaže izvesni Emil Rusu iz klana Kaldurari. Tigani ne znaju kako da se ponašaju, oni su divlji, oni piju i biju se na ulicama. Mi Kaldurari se tako ne ponašamo".

Zanimljivo je da su pre samo nekoliko generacija u Rumuniji Cigani i Jevreji kao dve velike grupe zajedno živeli. Ali, mnogi Jevreji u Rumuniji ne vole kada ovo čuju, i smatraju Cigane za suštu suprotnost. I po njima oni su prljavi, svadljivi, lenji, nepouzdani, neodgovorni.

Ali način oblačenja i neki detalji narodne nošnje u Rumuniji i jednih i drugih i trećih su veoma slični. Pomenimo i to da je centar okupljanja Jevreja sinagoga, a za cigane čergare je to šatra – odnosno ciganski kamp. Jevreji su koncentrisani gotovo isključivo u gradovima u trgovačkim centrima, dok se Cigani koncentrišu u predgrađima. Muzika i sklonost ka sviranju i pevanju odnosno zabavljanju drugih (goja i gedža) takođe je karakteristična za oba naroda.

 

     Bugarsko tumačenje kosovskih egipćana

 

Endogamija, običaj da se ženi i udaje u okviru etničke zajednice u Bugarskoj je prekinuta neobičnim bračnim vezama između Jevreja i Cigana. Tako je pre pola veka, po bugarskim etnolozima Marušijakovoj i Veselinu Popovu, u Sofiji formirana mešovita zajednica. Cigani kao slabiji deo zajednice počeli su tako vremenom da se podvode pod semitsko etničko poreklo. Ista mešavina ima veliku zajednicu u albanskom regionu koja broji oko 10 000 pripadnika i oni sebe smatraju Romima, Tiganima ili indijskim etničkim skupinama , a sami sebe nazivaju Egipćanima. Ima ih i na Kosovu.

Po legendi kada je Avram krenuo iz Ura pratili su ga Cigani koji su ga čuvali, pa je to mitska povezanost ova dva naroda. Engleska reč za Cigane je "džipsi" (gypsy) i to je skraćenica od "edžipšn" tj. Egipćanin ili egipatski. A ova reč možda je izvedena od egejski put (egeji pat) što je možda bio put za transport robova. Iz ciganskog rečnika kod nas se odomaćile reči: lova , džukela, pandur, kao i ćira (nešto malo).

 

   A 1.

Ciganski zakoni i organizacija zajednice

Cigani razlikuju naciju, koja predstavlja mesto rođenja odnosno državljanstvo koje imaju, zatim družinu (kompaniju) koja predstavlja skup domaćinstava koja ne moraju da budu iz iste države, ali su istog geografskog porekla i vezani su interesno ili rodbinski. Organizovani su još i kao klanovi (vice) koji nastaju širim familijarnim povezivanjem. Jedan klan može da broji i 200 članova. Moć pojedinca meri se i veličinom i snagom klana kome pripada.

Najmanja je porodica čija snaga takođe zavisi od broja članova, pa zato Cigani nastoje da imaju što više dece. Dakle, nije ljubav prema deci to zbog čega ih imaju mnogo, već im to omogućava veću snagu u zajednici. S obzirom da nemaju novac kao merilo vrednosti, pribegavaju ovom primitivnom jačanju porodice, klana , kampanje i zajednice.

Imaju i sistem nepisanih zakona koji ne samo da uređuju unutrašnje odnose u zajednici, već ih štite i od spoljnog sveta koji doživljavaju (ne bez razloga veoma neprijateljski). U ciganske zakone se ne ugrađuju legalne vrednosti gedža, pa zato Cigani imaju i problema sa legalnim sistemom države čiji su državljani. Ako bi odbacili svoje nepisane zakone, oni bi se asimilovali i ne bi više bili Cigani.

Svakom ciganskom zajednicom vlada bandolijer, osoba koja je izabrana zbog svojih godina iskustva i mudrosti, ali često i snage. Nešto kao šerif. Zanimljivo je da ovu ulogu može imati i starija i uticajna žena – velika majka.

Bandolijer tako rešava sitne nesuglasice u zajednici, poput sitnih krađa, preljuba i sl. Ukolko je spor između porodica ozbiljniji saziva se sud koji se naziva kris. To je u stvari savet mudraca i iskusnih koji većaju i procenjuju na čijoj je strani pravda. U slučaju sukoba klanova saziva se divano. To je telo sačinjeno od vođa klanova koji onda moraju da sednu i da reše spor dogovorom. Oni su predstavnici klanova i ostali ne moraju da prisustvuju ovom sastanku. Nepoštovanje bandolijera, krisa ili odluka divana znači nepoštovanje čitave Ciganske zajednice.

Ako se ni ovde ne reši spor, postoji i takozvani kris Romani – veliki sud koji može pojedinca koji se ne povinuje odlukama krisa-izopštiti iz zajednice. Tada Ciganin postaje "merime" (ku**c) i nije više dostojan života u zajednici. On se tada smatra gedžom i to je praktično izopštavanje od čitavog ciganskog naroda. To je za svakog Ciganina ili Roma najstrašnija kazna.

Odavanje "ciganske tajne" gedžama se smatra jednim od težih prekršaja. Zato policija veoma teško može da Cigane koristi kao svedoke u slučajevima ciganskog kriminala, pa se mnogi kriminalci tako u zajednici dobro sakrivaju.

Zato je ovakva ciganska zajednica idealna da se kroz nju provuku i međunarodni mafijaški poslovi kao na primer moderna prodaja robova ili dece ili oružja. Deca se mogu do prodaje čuvati kod bilo koje porodice. Ma gde se oni nalazili.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: