JUNAČENJE: SA KOSOVA UTEĆI, U SRBIJI NE PODLEĆI, A NAROD PRIDOBITI DA UČESTVUJE U DRŽAVNOJ PODVALI!??

 

Predsednik naše Otadžbine, pohvalio se da je „Srbija pouzdan partner EU“, izbegavajući da kaže da se za njih ne može reći da su i oni nama pouzdan partner, i odlučio je da gura rešenje koje se zove normalizacija odnosa sa „Kosovom“ samo zato što to drugi to očekuju od nas – čitaj Amerika i EU, kao što ne žele da koristimo i one male prednosti koje imamo kao država, punopravna članica UN!!!

On i Vlast Srbije ne žele da čvrsto zastupaju stav (a koji je i kiparski predsednik nedavno javno izrekao) da „RKS- Kosovo bez zvezdice“(?) nije država već teritorija Republike Srbije pod upravom misije UNMIK preko Rezolucije SB UN 1244, i da UN nisu povukle suverenitet Srbije nad teritorijom KiM predviđenom tom Rezolucijom, pa i konačno rešenje mora biti u skladu sa njome!

Namerno se previđa činjenica i ne postavlja pitanje: kako teritorija koja nije država već je teritorija pod upravom UN a sastavni je deo Srbije, može da pristupa EU i zahteva prijem u UN!!?? A pri tom, Vlasti Srbije u međunarodnim političkim odnosima ne naglašavaju da je zadatak KFORA i da štiti i teritorijalni integritet RS po Rezoluciji 1244, pa su i njihova politička istupanjai protiv Srbije nedozvoljena!!!

 

 

 

Sve tako i još više može, zato što i Predsednik Srbije prikriveno takav stav zastupa, i namera mu je da im On dã kao poklon, (uvijanjem u političke obmanjujuće oblande srpskom narodu), a mi da se saglasimo sa tom njegovom namerom izdaje, gubeći iz vida važno pitanje – da li to znači da će ubuduće i svaka nacionalna manjina (kojoj su data i posebna prava po Ustavu Srbije) pa i neki okrug ili region u Srbiji, moći da traži prijem u EU kao posebna celina???

Jasno nam je da će On lično „gurati“ ka potpunoj „normalizaciji odnosa dve strane“, (to jest „Države“) uz ubrzan i odvojen put bez alternative ka EU, kao krajnji cilj „lepšeg“ života stanovnika Srbije, i naglasi da se eto on „žrtvuje“ (iako takvu žrtvu niko od njega nije ni tražio, ali smatra da mu je narod dodelio potpuni mandat da odlučuje o Srbiji), da „najzad“ s`leđa skine pitanje Kosmeta!!!??

Na taj način on bi potpuno ispunio dobijeni zadatak od briselskog tabora koji oni redovno citiraju birokratske fraze:

“Ovaj proces (dijalog Beograda i Prištine) obezbeđuje da obe strane mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući pri tom da jedna drugu mogu ometati u ovim naporima, i treba postepeno da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, uz izglede da obe strane budu u stanju da u potpunosti ostvaruju svoja prava i ispunjavaju svoje obaveze."

Ovakva formulacija je uobičajeno političko mrsomuđenje!!!

Ovolika briga činovničke mašinerije briselskog tabora da Srbija neprekidno igra po taktovima EU sve do njenog potpunog nestanka i gubitka suvereniteta i integriteta, a koji se među srpskim narodom prihvata na žalost ćutanjem (zato što je uočljivo da se gužva i masa ljudi može videti samo na gradskim pijacama i prazničnim vašarima po gradovima u unutrašnjosti, nego što se može zapaziti u dvomilionskom Beogradu u kome se odvija i usmerava politički život Srbije), izaziva stalnu mučninu…)!!!!

Zabluda je o „mirnom razgraničenju“, i to istorija Srba i srpske države ne pamti!! Osim ako je to kraćenje Srpskog prostora i Srpske države uz Njen pristanak!??

Granice se postavljaju ratom i krvljom obeležavaju, na žalost, ali je tako!!!!

Srbi su uvek morali, hteli ne hteli, u rat ići – tako uvek tako sad`, tako za navek!!! I uvek su obeležavali više a u pregovorima dobili manje jer Veliku Srbiju ne vole neprijatelji a pogotovo ne Predsednikovi „Prijatelji“!!!

Prebrzo se zaboravlja da su Srbiju, mimo odobrenja SB UN u zločinačkoj akciji 78 dana bombadovanja naše Otadžbine, Amerikanci na čelu i uz pomoć NATO alijanse razarali infrstrukturu države avionskim bombama, teškim, tepih, kasetnim, uranijumskim,.. , ostavljajli i žrtve među našim civilnim stanovništvom, da bi na takav način omogućili da kosovski Albanci sa svojih oko dve i po hiljade borbenih žrtava ostvare cilj otcepljenja dela teritorije Srbije da bi dobili svoju drugu albansku državu na Balkanu!!!!

Predsednik Srbije je prvo pominjao mart mesec (koji je u istorijskom smislu vezan za datume iz naše prošlosti i tragedije, kao npr. i za 25.-ti i 27. mart 1941, pa bombardovanje BG i početak Drugog sv.rata 1941., pa agresija i bombardovanja od strane NATO alijanse 24.03.1999, pa Ubistvo Đinđića, 12 marta 2003, pa 17. marta 2004. pogrom na Kosovu i paljenje crkava od strane Albanaca, pa smrt bivšeg Predsednika Miloševića 11 marta 2006., pa Skupština Kosova je 17. februara 2008. jednostrano proglasila nezavisnost, itd, itd…) da tada saopšti svoj „PREDLOG ZA REŠENJE KOSOVSKOG PITANJA“!!!!???????

Zatim je promenio termin i izjavio da će svoj predlog izneti javnosti u aprilu!!! Verovatno je čekao da overi izbornu pobedu u beogradskim izborima, a i da se razvodni devetnaestogodišnji tužni narodni pomen na 78 dana zločinačkog bombardovanja Sbije od strane Amerike i NATO alijanse, a sve u duhu ispunjavanja odredbi iz IPAP sporazuma po kome je Srbija dužna da javnom promocijom i propagandom ističe vrednosti NATO alijanse!!!

A onda su našu državnu vlast pretekli i noviji događaji demonstracijom policijske sile kosovskih vlasti u Kosovskoj Mitrovici protiv srpskog življa, u kome je deblji kraj izvukla naša strana!!!

Ne krije On ništa!! On samo dozirano saopštava "žabi koja se bezbrižno baškari u vodi koja samo što nije proključala"… !!! A žabi lepo i ništa ne preduzima; čeka da bude pojedena…… Ali je vrlo neozbiljno sa njegove strane licitiranje termina, pa se pitamo da li ono što je mislio tada (ranije), neće mislii to sada??????

Termin u aprilu (a možda bude u maju, junu, julu… kad‚narod bude na odmoru…itd?? ) je odabran, da Srbi i Srbija, podsećanjem na sve to što je gore pobrojano – trpeljivo prime Njegovu tešku odluku!!! Da ne reaguju, već da je dočekaju sa olakšanjem...!!!

On se ponosi svakom pohvalom od strane eurounijata zbog takvog njegovog „hrabrog čina izdaje države“, i zato što je brzo prešao preko činjenice da je posle 12. juna 1999. god. i davanje na upravljanje teritoriju KiM UNMIK administraciji koji su zajedno sa KFOR-om trebali da obezbedi da preko 1000 Srba i neAlbanaca budu među živima, i da se ne vode kao nestali, ali se dogodilo suprotno, jer za sve to vreme ni jedan vinovnik zločina protiv srpskog naroda nije ni pronađen, ni uhapšen a kamoli odgovarao, a briselska mašinerija je to sve nemo posmatrala punih devetnaest godina, prećutno stavljajući do znanja da bi i oni više želeli, taman isto toliko koliko i kosovski Albanci, da Srba nema na teritoriji KiM!!!

Takav stav kosovskih vlasti je svakodnevno vidljiv kroz tolerisanje napada na iovako retka povratnička i staračka srpska domaćinstva na KiM, pa se ponavljaju zlodela iz prošlosti poput paljevine kuća, krađe, prebijanja… itd… gde čak i dolazak Srba (starijih ljudi) na grobove svojih predaka za Zadušnice (dva puta godišnje), predstavlja pravu opasnost za iste!!

I Predsednk naše Otadžbine sve to zna ali gura briselske ciljeve da u tom svom rešenju baš ON bude taj koji će da omogući nacionalnoj manjini kosovskih Albanaca da formiraju i drugu albansku državu na Balkanu!!!

Sad kad` pogledamo kako je Predsednik Srbije ustoličio sudije i tužioce i integrisao ih u institucije „RKS-Kosovo bez zvezdice“ to samo pokazuje pravi smisao dijaloga koji se može završtiti u stilu – „…nemate predloge rešenja, odvažnu ODLUKU DONOSIM JA“!!!!;

( Pa kaže: „U ime:….regionalne stabilnosti, u ime budućnosti naše dece, u ime konačnog pomirenja između Srba i Albanaca….u ime… izgradnje puta Niš – Drač, … za funkcionisanje Fonda za Zapadni Balkan, pa za nesmetano funkcionisanje regionalne kancelarije za mlade u Tirani, pa za osnivanje jedinstvene carinske unije zapadnog Balkana, pa za i tandara – mandara…, i ODLUČIO SAM da izvršim promenu Ustava putem amandmana (da se ne bismo iscrpljivali kroz referendum) jer nam je najvažniji mir“!!!???

Kakav će to državni presedan da bude kada se jedna punopravna članica UN odrekne dela svoje teritorije oružanom pobunom i agresijom otete!!!??? Takav postupak uz odustajanje i samoodricanje naroda od dela teritorije sopstvene države, članice UN, suverene, nezavisne i države sa integritetom (kao što reče Predsednik Srbije), bio bi međunarodni presedan koji bi se koristitio uvek kada bilo gde u svetu separatistički pokreti žele da pravdaju ostarivanje svojih teritorijanih ciljeva, pa i ratom!!!

Vrh države očekuje da se narod saglasi i učestvuje u političkoj podvali, izdaji nacionalnih interesa i nepoštovanju Ustava Otadžbine!!!!

U takvom slučaju, Predsednik Srbije ima još veće šanse, da sutra, posle predate ZSO u “RKS-Kosovo bez zvezdice“, još lakše preda Rašku i Raški okrug u „Sandžak,“ pa su tu separatistički zahtevi nacionalne manjine Albanaca i zatezanje u Pčinjskom okrugu, pa onda će iz daljine da gleda nastanak rovarenja i po Vojvodini u korist Mađara, … , pa talasanje u istočnom delu Srbije kroz rumunske i bugarske aspiracije u Dimitrovgradu….; samo u EU da igramo….!!!????

Predsednik Srbije i dalje ne želi da reaguje protiv činovnika iz briselskog tabora koji zahtevima i novim uslovima komplikuju pristupanje Srbije (kao države) EU, a ovamo podstiču i forsiraju prijem u EU – teritoriju koja nije pravno priznata država, niti su je priznali (kao državu) sve njene članice i još vrši pritisak na te svoje države da priznaju samostalnost teritorije „RKS- Kosova bez zvezdice“!!!???????

Ako EU „poštuje Ustave države članica i kaže da se teritorije tih država ne mogu otcepiti protivno ustavnoj proceduri“ (kao što umeju da naglašavaju posle katalonskih događaja u Španiji), da li to znači da se EU protivustavno i protiv standarda međunarodnog prava meša u Ustavnost Republike Srbije, i smatra da je tom briselskom taboru dozvoljeno da ne poštuje Ustav RS, i da svesno EU svojim postupcima teži da se Srbija razgrađuje, dok je ostalim državama to zabranjeno!!???

A njima se ipak dozvoljava zato što Predsednik Srbije koji treba da odražava jedinstvo naše Otadžbine, ne želi da im se usprotivi zato što On predvodi Srbiju putem bez alternative!!!!

Kosovski Albanci ni sami ne sprovode Zakone koje je izglasala njihova skupština, pa tako ni Briselski sporazum koji je postao Zakon i koji jeproglasila tadašnja Predsednica „RKS-Kosova bez zvezdice“, da bi se dve godine kasnije predomislila i Ustavnom sudu kosovskih vlasti podnela zahtev da sud donese odluku o privremenoj meri nesprovođenja dela sporazuma o ZSO, i sud je takvu odluku i doneo!!! A osoblje EULEKS-a, kao „misije podrške kosovskim organima u vladavini prava“, je nesprovođenje onih zakona zbog kojih su tu, to propratilo „češanjem svojih mošnica“; toliko o njihovoj misiji!!!

(E sad`, nama je jasno bez čijeg odobrenja ne bi takav ucenjivački sporazum bio i potpisan, i ko je žrtvovao „Srpsku listu“ da postane ligitimni predstavnik Ramuševe Vlade)!!!

Eto zašto je „RKS – Kosovo bez zvezdice“ sve više država, a Srbija sve više bez Kosmeta i još dalje od njega!!! Pa i zato što Haradinaj javno izjavljuje:“ …Međutim, briselski dogovor, koji jeste bio nekakvo napredovanje, podrazumeva Zajednicu koja se ne uklapa u ustavni okvir, i zato je Ustavni sud oborio neke od članova tog sporazuma“!!!

On javno kaže kako Ustavni sud „RKS- Kosovo bez zvezdice“, ima veću snagu ne samo od briselskog dijaloga već i od Vođa zenlje!!! A Kod nas je Predsednik baš mnogo jak, posebno u ispunjavanju želja briselskog tabora!!

Na kraju će glumački patetično, Predsednik Srbije pokušavajući da pravda svoj „predlog“ (čitaj odluku) reći kako će i Kosovski Albanci biti „nezadovoljni“(?) zato što će imati ZSO, a zadovoljni jer su dobili državu „RKS–Kosovo bez zvezdice“!!!

I Predsednik/ca Vlade Ana, (zajedno sa svim ministrima, poslanicima, stranačkim liderima i političko kratkovidim članovima stranaka) sprovodi PODVALU (u zamisli Predsednika Srbije) kroz zamajavanje naroda nazvanu „dijalogovanje“, sa ciljem da se (zavijanjem u političke oblande), nacionalnoj manjini kosovskih Albanaca u Republici Srbiji (po Ustavu), učvrste institucije i zaokrugli vlast kosovskih Albanaca, (na čijem čelu su sada sada bivši „komandanata UČK“ ) i POKLONI im vlasništvo nad svim resursima i delu teritorije Srbije i dodatno im pomognu da uvećaju svoje postojeće (zvanično prijavljeno) bogatstvo .

Vrh države očekuje da se narod saglasi i učestvuje u političkoj podvali, izdaji nacionalnih interesa i nepoštovanju Ustava Otadžbine!!!!

A Srbija će biti „zadovoljna“ jer je „dobila“ (auuuu… baš je dobila!!) ZSO, a nezadovoljna jer je izgubila KOSMET!!!????

Nije to hrabar predlog (kako to ume da kaže Zorana) u ostvarivanju ciljeva Srbije, već je hrabar potez Otadžbine u samourušavanju države i odustajanju od AP KiM!!!

 

©Geto Srbija

ODSUSTVO DRŽAVE SRBIJE NA KOSMETU, JEDAN OD GLAVNIH UZROK A PRODAJE SRPSKIH IMANJA I KUĆA NA TERITORIJI KiM!!?

 

„Opstanak i povratak interno raseljenih", tačnije prognanih Srba i nealbanaca sa Kosova i Metohije, jedan je od nekoliko osnovnih ciljeva takozvane „Srpske liste". Dok o tome govore redom njeni predstavnici, likovi im se gube u prašini koja se diže za kolonama Srba koje ćutke prolaze kraj njih napuštajući pokrajinu sa gorčinom u ustima i jasnim saznanjem da se tamo više nikada neće vratiti.

Da li je nešto više od demagogije politika koje su srpskoj vlasti puna usta i kako se odvija proces nestajanja Srba o kome srpski mediji godinama ćute, istraživao je Magazin Tabloid.

 

         

 

Naselje sa najbrojnijom i dominantnom srpskom populacijom do rata na Kosovu i Metohiji, bilo je Kosovo Polje u blizini Prištine. Sudbina i život Srba baš tu su utisnuli svoj, možda najsnažniji, pečat.

Od nekadašnjih preko 20.000 do 1999. godine, prema UNMIK-ovom popisu iz 2011. naselju prepolovio.

Ugljare i Bresje, sela uz samo naselje koja sa njim čine kompaktni prsten, naseljavalo je između dve do tri hiljade Srba. Do danas je veliki broj i njih prodao kuće i odselio se, više od polovine, iz Bresja bezmalo svi. Tendecija se nastavlja bez ikakvih realnih mogućnosti zastoja osim da Albanci u jednom trenutuku izgube interesovanje za kuće preostale na periferiji.

A, kakav bi bio život preostalih Srba već sada možemo u potpunosti da sagledamo. Deca se kreću slobodno tek svojom „ulicom" koja se proteže između nekoliko kuća u nizu. Ova deca više od bilo koje druge dece, vole da idu u školu jer ona je centralni i jedini događaj u njihovim životima. Ako zakasne, ili ne odu na časove a roditelji potvrde daje to zato što nije imao ko da ih doprati, opravdano je.

U školu, od koje su najudaljenije kuće na tek nešto višeod 300 metara, samo stariji razredi idu bez roditelja ali uvek u društvu svojih vršnjaka. Poražava normalnost sa kojom vam roditelji i deca to objašnjavaju činjenicom da se mlađi Albanci u grupama šetaju selom jer je mirnije od prenaseljenog Kosova Polja, ali sa sobom vode pse koje iz zabave ne retko huškaju na srpsku decu u prolazu.

Ako probate da se raspitate koliko je srpskih kuća tu još ostalo uslediće odgovor „ova kuća je prodata, i ova, i ova…". Prostor unutar naseljenog prstena između ova dva sela i Kosova Polja, počeo se popunjavati albanskim kućama pre desetak godina.

Danas liči na mravinjak, haotičnog i zbijenog rasporeda novosagrađenih stambenih jedinica, uglavnom privatnih kuća. Sa druge strane srpske kuće ne samo da niko ne renovira, već ne retko su u dvorištima sa zaraslim korovom, neokrečene. U njih se više ništa ne ulaže jer je izvesno da se tu neće još dugo ni živeti.

Predsednik Srbije se usudio da u septembru kaže kako danas Srba na Kosovu i Metohiji „nije manje nego što ih je bilo pre 3 ili 4 godine. Prvi put da nemamo dramatičan pad u broju Srba na KiM, da Srbi sa Kosova više ne prodaju svoja imanja", tačnije od kada su počeli pregovori u Briselu 2013.

Međutim to uopšte nije tačno tvrde ovdašnji Srbi koji znaju da je na prodaju gotovo sve. Još uvek ima onih koji ne žele da prodaju kuću i neće prodati sve dok budu mogli da opstanu ali nema nikoga ko nije ili ne bi prodao neku njivu. Na to ih uglavnom teraju teški uslovi života.

Jedino udruženje građana koje je imalo nameru da prati i pokuša da spreči ili makar uspori prodaju, registorvano je nakon rata 1999. godine pod nazivom „Udruženje Srba sa KiM koji nisu prodali svoja imanja". Osnivač i predsednik, Dragoljub Popović iz Gračanice potomak čuvene porodice sveštenika, učitelja, prosvetitelja… sada kroz smeh izgovara taj naziv.

„Stanje je tako katastrofalno da ono više ništa ne može da učini" kaže Popović koji za Magazin Tabloid govori kako se proces iseljavanja Srba odvijao proteklih godina.

Nije se prodavalo, osim nešto manje u okolnim selima iz kojih su Srbi proterani. I u ostalim delovima KiM se živelo teško, a da bi takav život olakšala i zadržala Srbe, država je prvih godina po okupaciji povećala plate na iznose od 200%. Bilo je zaposleno i po nekoliko članova jedne porodice a mnogi su primali i plate iz budžeta albanskih separatista koji su time želeli da uspostave svoj „državni aparat".

"…Vremenom su uspeli da uštede dovoljno da kupe neku nekretninu van Kosova i Metohije. Tada je to bilo ‘za ne daj Bože’, ako dođe do još nekog progona da porodica ima bar krov nad glavom.

Danas ne znam da li ima nekoga iz moje generacije, osim mene, ko nema nekretninu u centralnoj Srbiji" kaže Popović koga je netrpeljivost prema UNMIK i OEBS-ovoj misiji koštao gubitka posla i dela imanja. Nije pristao na uslov da im se prikloni kako bi mu to bilo vraćeno. Danas većini Srba sa kojima je mislio da će deliti svaku nevolju, gleda u leđa.

…Kad su već imali stanove i kuće povremeno su odlazili na kraće odmore, njihova deca su odrastala i već shvatala razliku u načinu života na Kosovu i u centralnoj Srbiji, roditelji ih tamo upisuju u školu „da dete ne živi u ovoj džungli".

Želeli su da bar svoju decu izvuku na vreme. Bilo je slučajeva da su roditelji na smenu boravili sa decom koja su tamo išla u školu, jedne nedelje otac, druge majka…Tako su putovali i dolazili ovde radi posla a koristili prvu priliku da odu odavde. Takve su već prozvali „vikend Srbima" i to su bili ljudi koji su živeli ne na Kosovu već od Kosova.

A da su trajno živeli u Beogradu ili nekom drugom gradu nikada ne bi mogli da budu na funkcijama na kojima su ovde gde navodno žive. Deca koja su se tamo školuju naravno steknu svoj krug prijatelja, posle srednje škole upisuju fakultete ili nađu sebi nekoga sa kim kasnije osnuju porodicu i oni se više nikada ne vraćaju.

A ne znam da li uopšte ima porodice koja nije po tom osnovu podeljena i da im deca ili neko od dece nije u Srbiji a roditelji na KiM. Uglavnom je tako u većini srpskih sredina južno od Ibra.

Kome je ostalo još 5 ili 10 godina do penzije zna da nema nikakve šanse da nađe državni posao ako ode odavde i on ostaje dok ne stekne pravo na penziju. Kad ode u penziju neko vreme bude tu ali onda mu je dosadno, sam je, deca i unučići su daleko i odlaze da ih obiđu.

Vreme je učinilo svoje, 18 generacija radnika je već steklo penziju. Tako počinju sve duže da ostaju tamo, prilagode se sredini pa se vremenom javi potreba za novcem, a znaju da više neće živeti ovde pa se i lakše odčuju na takav potez i tako raste broj onih koji prodaju. To se najbolje vidi po prevoznicima koji su putnike sa KiM prevozili do gradova u Srbiji. Nekada su dnevno išla dva ili tri autobusa a sada nema dovoljno putnika ni za kombi.

"…Nije toliki problem što odlaze koliko što na svoje mesto dovode Albance nama za prve komšije a oni nisu došli ovde da bi živeli sa nama, kao što nas u to uverava svako naselje na KiM u kome više nema Srba" objašnjava Popović sponatani niz okolnosti koji je ostavio teške posledice po demografsku sliku Srba na KiM.

Tome je prilično mnogo doprinela politika Vlade Srbije i njen raskorak u ciljevima sa kadrovima koji su trebali da ih ostvaruju.

„Vlada Srbije kao da je sve vreme radila kako bi Srbe oterala odavde. Oni koji su najviše dobili od države, otišli su među prvima, oni koji su najmanje dobili kako bi tu ostali, najduže su ostali. Sve enklave južno od Ibra Štrpce, Pomoravlje, Gračanica…Sve su to mesta u koja se vrlo malo ulagalo.

Recimo Novo Brdo je dobilo 50 puta manje para od Kosova Polja a Kosovo Polje danas ne postoji, dok Srbi tamo još uvek opstaju u selima i zaseocima, ali tu su koreni i oni se teško se kidaju" objašnjava Popović.

Grupisanost Srba bila je najveća upravo u Kosovskom Pomoravlju, ako izuzmemo sever pokrajine. Izvrsni hroničar ovog kraja, posebno prodaje srpskih imanja, S.K., pokrenuo je internet stranu „Prodajem kuću, izdajem zemlju" sagovornik je Magazina Tabloid na ovu temu.

Novo Brdo je u potpunosti marginalizovano kada je 60-tih ukinuto kao opština i pripojeno 47 kilometara udaljenoj Prištini iako je od Gnjilana udaljeno svega 20. Bez obzira što se tu nalazi rudnik sa najvećim procentom rude u celom Trepčinom kompleksu, ništa se od tih para nije vraćalo Novom Brdu dok su za radove u njemu dovedeni Albanci sa svih strana i kao „socijalno ugrožene porodice" zapošljavani i dodeljivani im stanovi u rudničkim kolonijama a Srbi prepušteni sebi okreću se zemljoradnji i stočarstvu.

Vrlo se malo ulagalo u infrastrukturu a put koji je spajao etnički čista srpska sela, nikada nije asfaltiran. Direktna autobuska linija za Gnjilane uvedena je tek osamdesetih godina.

Na drugoj strani put ka Kosovskoj Kamenici je asfaltiran pre petnaestak godina. A ceo taj prostor na trouglu Novo Brdo – Gnjilane – Kosovska Kamenica je naseljen isključivo srpskim stanovništvom. Zaključak nije teško izvesti, kaže S.K. za Magazin Tabloid.

Pro-albanska politika i nepostojanje brige o ugroženoj teritoriji destruktivno su uticali na prodaju zemlje zbog čega S.K. kaže da je „država koja nije svojom politikom prisutna na ovom prostoru, glavni generator prodaje imanja i kuća".

Sasvim izvesno najteže posledice državne pogubne politike ostale su nakon agresivnog prikrivanja nekih od najtežih zločina koji su se dogodili baš u ovom kraju poput čuvenog slučaja Martinović i to je mnogo veći uticaj imalo na raseljavanje nego besparica, slaže se i naš sagovornik koji dodaje da je svaka sledeća vlast samo dodavala na nevolji ovdašnjih Srba.

Tokom hronike koju je vodio na svojoj internet strani, naš sagovornik tvrdi da je „više od 50%, možda i čitavih 80-90% Srba bar nešto prodalo". U ogromnoj manjini su oni koji to nisu učinili. Od onih koji nisu prodali nisu svi "visokosvesni" tog čina, takvih je među njima vrlo malo već tu ima svega: od toga da je neka zabit u pitanju,često nerešeni porodični odnosi, davno raseljeni pa i ne znaju šta imaju ili nemaju para da dođu ili da plate geometra…Razloga ima svakakvih. Narod je osiromašen i materijalno i duhovno.

Stranica koja beleži prodaju imanja u ovom kraju i to proprati fotografijama, imala je za cilj da obelodanjivanjem izazove stid i zaustavi taj proces. I za ovaj kraj karakteristično je da Albanci imaju nekog među Srbima koji obavlja posao agenta i u tajnosti ugovara poslove prodaje od čega i sam ima određeni procenat.

Među Srbima na Kosovu i Metohiji preovladava mišljenje da su za početak prodaje srpske zemlje najodgovorniji kolonisti naseljeni za vreme Kraljevine Jugoslavije. S.K. kaže da je Novo Brdo planinski kraj i da ih tu nije bilo jer su mahom dobijali zemlju u ravničarskim predelima kao i da ta procena nije pogrešna ali državna politika prema njima svakako jeste.

Međutim, Popović napominje da je u tom slučaju neophodno sagledati šta je uzrok a šta je posledica.

Primera radi, kada pogledamo da je država forsirala Veljka Odalovića ili Radu Trajković, najočiglednije primere Srba koji su živeli od Kosova, a ne na Kosovu, čija su se deca školovala u najboljim školama u Srbiji ili inostranstvu pa puna para bahato živela i svoju nadmoć dokazivali nad ionako ugnjetavanim Srbima, šta je tu narod mogao da učini, šta da misli, kako da se oseća? O kakvom patriotizmu tu možemo da govorimo?

Čuvena „radio Korona" u Prištini krajem 90-tih osnovana je uz pomoć države, jedna za drugom ređale su se sve same četničke pesme po ceo dan, više bombi je „bačeno" iz te radio stanice nego što je NATO bacio tokom bombardovanja, ali posle rata, njen vlasnik Predrag Despotović je izbegao u Crnu Goru a onda se konvertovao javno rekavši: „Eee, nijesam ja Srbin no Crnogorac!"

Onda su osnovali Udruženje Crnogoraca Kosova i sa separatistima ostvarili zvanične odnose, kao sa zasebnom državom. Zato je njihovo Udruženje, koje je brojalo 5 – 6 članova, već tada nagrađeno od Albanaca iz Prištine sa milion i dvesta hiljada evra!

Inače, Predrag Despotović je rođen 1965. godine u Peći a 1996. godine je osnovao prvu privatnu radio stanicu na Kosovu i Metohiji, radio Koronu. Rad u medijima nastavlja 2013. kada ga je generalni direktor RTK, Mentor Šalja, imenovao za glavnog i odgovornog urednika Programa na "crnogorskom jeziku" te „državne televizije" albanskih separatista. Despotović je istovremeno i potpredsednik tzv. „Košarkaškog Saveza Kosova"!

Popović navodi da je ovakvo ponašanje krajnje licemerno jer većina njih i danas po nekom osnovu ostvaruje lična primanja iz budžeta republike Srbije. Država direktno finansira svoje prijatelje dok se srpska deca hrane SMS porukama i humanitarnom pomoću. Nije mali broj njih koji su zaposleni od vrtića preko škola do fakulteta pa nam preko svega takvi ljudi još vaspitavaju decu. Ali, takve bez ikakvog morala, bez poštenja, bez časti nameće srska vlast" kaže Popović i objašnjava korene ovog procesa i dodaje:

„…Još uvek čuvam dokument sa potpisom oca bivšeg direktora RTS-a Aleksandra Tijanića, takođe sa ovih prostora, visokog funkcionera komunističkog režima, koji je potpisao to rešenje za 37 srpskih porodica za izvršenje eksproprijacije i da se njihova imanja oduzmu i daju u to vreme albanskim kombinatima, u tadašnjoj Jugoslaviji ali su u njima od radnika do direktora bili zapošljavani Albanci.

Među tim srpskim porodicama nalazi se i ime mog oca kome su oduzete dve njive. Kasnije je sin tog čoveka koji je otimao srpsku zemlju, postavljen da upravlja državnom televizijom. Naravno da je to postao centar anti-srpske propagande odakle se nikada nije moglo čuti ništa o prodaji zemlji Albancima…"

Danas je stanje još i gore. Ne samo da se ne može čuti o ovom najpogubnijem problemu ni reč na nacionalnoj televiziji, već ne može ni u jednom drugom mediju već upravo suprotno. Javnost je bombardovana sve boljim uslovima života za koje je zaslužna „Srpska lista" Aleksandra Vučića.

Srbi sa Kosova i Metohije nemaju dilemu oko toga da li je „Srpska lista" pomogla ili odmogla svom narodu. Na centralnom Kosovu Briselski dijalog se uzima kao tačka konačnog sloma srpskog korpusa.

S.K. kaže da ona stiže tek da zakuje poslednji ekser na mrtvačkom kovčegu kosovskih Srba dok Popović navodi da je „…dolaskom ‘Srpske liste’ taj proces samo nastavljen, s tim što je dignut na kvadrat.

Ako se do tada selilo pet srpskih porodica u određenom vremenskom periodu, od tada ih se seli 25 za isto vreme. Narod je samo još jasnije video šta se sprema i da mogu da dožive sudbinu Srba u Albaniji. Naravno, to su shvatili i Albanci pa sada Srbe ucenjuju i ako su nekada plaćali basnoslovne cene za srpska imanja sada su one mnogo niže od realnih.

U Gračanici Srbi prodaju zemlju za 300 evra po aru, a do pre nekoliko godina plaćali sui pet hiljada evra najmanje a često su sume bile i petocifrene ili šestocifrene. Oni koji su do danas ostali i nisu želeli da prodaju, sada od prodaje ne mogu da pokrenu posao ili bilo šta slično. Tek obezbede sebi najosnovnije, krov nad glavom…"

Primer žrtve katastrofalne državne politike prema Srbima koji ne žele da napuste KiM svakako je Marko Stojiljković iz Klokota koji kaže: "…Živeo sam bez zaposlenja, od minimalca i dečijeg dodatka. Četiri godine su mi obećavali posao, biće, biće…Kad god odem uvek je odgovor ‘nema posla’. Kažu, glasaj za koga hoćeš, za tebe posla nema. Ako ti neko ponudi, slobodno prihvati".

Po onome što ja znam, svako ko je živeo u teškim socijalnim uslovima imao je pravo na neku naknadu, socijalnu pomoć, za mene ničega nije bilo". Moja majka je imala 80 godina ali ni ona nije mogla da ostvari nikakvu finansijsku pomoć. Ja znam kako mi je bilo kad ona leži bolesna na postelji i traži mi mleko ili jogurt a ja nemam da odem da kupim. E, tome je morao da dođe kraj…

Dok su oni koje nazivaju „predstavnicima Srba" sa porodicama živeli u Vranjskoj Banji posle 1999., ja sam sa dvoje maloletne dece od 4 i 5 godina, živeo na kraju Klokota prema albanskom delu. Tada je ovde bilo još možda 15 dece sa mojom…Kada je trebalo, ja se nisam selio a sada kada ne treba ja moram da se selim…"

Stojiljković navodi da je razlog njegovog odlaska nemogućnost da se živi u Klokotu u situaciji koja je nastala nakon imenovanja člana „Srpske liste" i SNS-a, Srećka Spasića, na čelno mesto te opštine po sistemu separatista.

Do tada u ovom kraju nije bilo pojave iseljavanja Srba. Čak šta više ono što je do tada bilo uobičajeno poput gradske vode i ulične rasvete prestalo je da postoji ili potpuno izbačeno iz funkcije. Dva puta je iz Jagodine u koju se odselio, dolazio u rodni Klokot da glasa na separatističkim izborima iz ogromne želje da smeni dotadašnjeg gradonačelnika Srećka Spasića („Čak mi je pretio da ću videti da li ću i dete moći da zaposlim u Jagodini!").

Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić , shvatio je pred izbore da je poraz Spasićevih izvestan, i hitno je intervenisao, pa se samo tri dana pred albanske izbore, oktobra meseca, sreo sa sa oponentom Srpske liste, Božidarom Dejanovićem i privoleo ga da im se pridruži sve to kroz floskulu o „jedinstvu Srba" na KiM. Odmah nakon toga Spasići su izgubili svaku podršku Vlade Srbije.

„Spasić bi izgubio katastrofalnim rezultatom još u prvom krugu ali ga je podržalo 350 do 400 Albanaca. E tu se vidi ko je ‘Srpska lista’ a ko smo mi koje su nazivali albanskim lobistima samo zato što nismo hteli u njihov tabor" kaže Stojiljković.

Dejanović je pretio da ozbiljno ugrozi Spasiće koji su u narodu postali omraženi zbog svoje bahatosti što mu je bio najjači argument pored poverenja koje uživa kod svojih sugrađana zbog čega su ga mnogi veoma rado podržali i pridružili mu se da je morao na kraju i Đurić da interveniše.

Ipak, prema saznanjima Magazina Tabloid, uz Dejanovića se našla i postavka nekadašnje lokalne vlasti do 2010. godine iz redova DS-a, kao i nekoliko ljudi iskrenih namera da zaustave pošast koja ih je snašla.

Međutim, nakon sastanka sa Đurićem, ova grupa ljudi je preko nekoliko novozaposlenih dovedena u poslovnu vezu sa „gradonačelnikom" Štrpca Bratislavom Nikolićem i Daliborom Jevtićem, takozvanim „ministrom" u separatističkj postavci a koji su upravo bili zaleđina i Spasiću kao i dugim predstavnicima „Srpske liste" na lokalu.

Jedan sloj Srba koji je verovao da oni koji znaju sa kakvom se nesrećom bore, neće moći da stupe u te iste redove. Čudna poslovno – politička koalicija na lokalu već izaziva razočarenje u narodu.

Mada se ne može reći da je entuzijazam izgubljen. „…Odlučiti da odeš da je nešto najteže, ne znam da li ima nešto teže od toga. Ženi i deci sam nedelju dana pre toga rekao da odu. Ako ja patim, da makar oni ne pate.

Ja sam sa društvom natovario u šleper stvari koje smo imali i krenuo sam" kaže Stojiljković i nastavlja priču: „…Nisam prodao kuću. Spasići su pali i ja verujem da će taj narod da ostane tamo. Ako Bog da nadam se da ću i ja da se vratim" uveren je Stojiljković kome je još jednom obećano zaposlenje.

No bez obzira na ma kakav ishod u Klokotu koga naseljava oko 3.000 Srba, ostatak Kosova i Metohije ni u najavi nije doživeo slične „promene". Još strašnije je da do njih više nikome kao da nije ni stalo.

Autor: Ivan Maksimović – dopisnik magazina “Tablod” iz Kosovske Mitrovice

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAZDIRANJE SRPSKE DRŽAVNOSTI: KOALICIONI PARTNER SRBIJE I OBEĆANJA ZA BUDUĆE VREME; BEZ SRBA!??

 

Dok javnost u Srbiji iščekuje da vidi hoće li takozvani Briselski dijalog rezultirati priznanjem ili „normalizacijom" odnosa sa separatistima sa KiM, između čega suštinski i nema razlike, dotle se ti odnosi na teritoriji cele Srbije podižu na nivo državnih.

Neizostavno se ukazuje puno poštovanje nadležnosti takozvane „republike Kosovo" nad delom albanskog naroda ali i svih drugih prognanih sa Kosova i Metohije, koji danas žive na teritoriji centralne Srbije.

 

 

 

Tokom godina nakon okupacije na Kosovu i Metohiji, politika „saradnje" između samoproglašene "države" i centralne Srbije, svodila na trgovinske odnose sa kompanijama u vlasništvu albanskih separatista. Tu je nejasno zašto su poslovni partneri iz ostatka Srbije, iako su bili u mnogo povoljnijem položaju, morali toliko snishodljivo da se odnose prema albanskim firmama koje su svoju najpovoljniju trgovinu ionako mogle da ostvare sa firmama iz Srbije. U početku su na ambalažama srpskih proizvoda na albanski jezik prevođeni samo slogani i natpisi sa informacijama o proizvodu, a od 2008. godine se počelo sa doštampavanjem dodatnih informacija poput „uvoznika za Kosovo".

Istina je da se protok robe ostatka Srbije sa Kosovom i Metohijom regulisao na specifičan način vrlo sličan saradnji sa državom nad kojom neko drugi ima nadležnost, izuzev severa pokrajine gde se ni to nije morlo poštovati sve do 2014. godine.

Međutim, to nikako nije bilo zbog separatista koji su tome težili već zbog činjenice da se od leta 1999. godine pokrajina nalazi pod kontrolom Ujedinjenih nacija prema Rezoluciji 1244. A to je dokument koji potvrđuje realno stanje, da je KiM sastavni deo republike Srbije, i zato je trebalo težiti da se poštuje upravo taj sporazum a ne nametnuti separatistički uslovi.

Za razumevanje ovakvog ponašanja dovoljna su dva pojma – novac i politika.

Upravo time se može objasniti i činjenica da se Dalibor Jevtić, početkom ovog meseca, obreo u Smederevu u svojstvu „ministra za zajednice i povratak" pri separatističkoj „vladi republike Kosovo".

Mediji se nisu trudili da sakriju zvaničnu notu posete, naprotiv, u najvećem broju izveštaja naveden je upravo kao „zvaničnik" separatističke vlade čiji je potpredsednik.

Njega je zvanično primila gradonačelnica tog grada Jasna Avramović , koja je inače na tom položaju od 2004. izuzev kada je od 2008. do 2012. obavljala funkciju zamenika gradonačelnika.

U junu 2013. Avramovićeva je zvanično napustila Pokret za Smederevo (PZS), koji je vodila nekoliko godina i sa svim odbornicima tog Pokreta u gradskoj skupštini, prešla u Srpsku naprednu stranku. Tada je postavljena je za poverenicu Gradskog odbora SNS u Smederevu.

Protiv nje se vodi dugogodišnji sudski proces u kome je optužena da je kao lekar „u više navrata primala mito od pacijenata" ali i falsifikovala dokumenta radi pribavljanja invalidskih penzija svojih „klijenata", i to kao načelnica infektivnog odeljenja smederevske bolnice.

Zbog toga je osuđena na 15 meseci zatvora ali je Apelacioni sud poništio presudu i vratio na ponovno suđenje da bi i odluka Suda bila ponovljena.

Tokom 2005. godine provela je mesec dana u pritvoru ali o izdržavanju kazne od 15 meseci po pravosnažnoj presudi u ponovljenom procesu, od kada je postala član SNS-a, nema podataka. Takođe, dovođena je u vezu i sa masovnim štrajkom u smederevskim školama i drugim „nepravilnostima" u ovom gradu.

Tužno je konstatovati da je domaćoj javnosti predstavljen kao značajan događaj susret između nje i takozvanog „ministra" u ilegalnoj vladi na teritorije iste države ali, s obzirom na političko – ekonomsku računicu kojom opstaju na vlasti, to je potpuno razumljivo, čak i prirodno, u svom tom nakaradnom okruženju.

Iako je istaknuto da je do sastanka, na koji je pozvan i izvestan broj prognanih sa Kosova i Metohije, došlo „u cilju pospešivanja povratka raseljenih na Kosovo" u porukama se moglo osetiti nešto sasvim suprotno od toga.

„…Nama je prvenstveno cilj povratak svake srpske porodice na Kosovo, na tome ćemo insistirati i na tome radimo. Taj povratak mora da bude dobrovoljan ali je jedna od mogućnosti i integracija u sredinama u kojima oni danas žive ukoliko to oni žele i tu ćemo raditi sa gradovima i opštinama u centralnoj Srbiji kako bi smo to pitanje rešavali…"

Slobodno se može reći da je upravo „integracija raseljenih u sredinama u kojima žive" nakon progona, ipak cilj pre svega.

Ne samog Jevtića koji je izvršilac naloga, već kosovskih separatista i njihovih zapadnih mentora čiji je zajednički cilj trajno otrgnuti kolevku srpske državnosti i duhovnosti iz matice. Ovo je već odavno najavljeno ali kao slogan koji se mogao čuti na skupovima i protestima Šiptara gde se sve češće uzvikuje "Shqipëria Ethnike", odnosno da teritorije pod njihovom kontrolom budu „bez primesa" drugih naroda.

Jevtić je ovo nedvosmisleno potvrdio u Smederevu navodeći da će biti obezbeđen krov nad glavom onima koji žele da se vrate u uslovima za život gde im baš ništa nije garantovano ali to isto obezbediti i izbeglima na tlu ostatka Srbije koji ne žele da se vrate. Jasno je šta će većina izabrati ako u tome ima materijalnu podršku.

Selo Ljubožda je odličan primer kako će se na tome raditi. Svih 13 povratnika još uvek živi pod jednim krovom, u nemogućim i nehumanim uslovima gde više njih spava u jednoj prostoriji a svakodnevno su izloženi šikaniranju, provokacijama, psovkama, pretnjama, umesto u kontejnere svakodnevno im u dvorišta bacaju đubre…

O svemu ovome nema ni reči u domaćim medijima. Pa čak ni na lokalnom radiju „Bravo" za koji, tek da pomenemo, upravo Dalibor Jevtić obezbeđuje značajna materijalna sredstva za rad a osnivača tog lokalnog medija na srpskom, Dragana Repanovića, zapošljava u svom „ministarstvu".

Jasno je da se zajednički radi, odnosno toleriše, pokušaj da se i ovi povratnici odvrate od svoje namere iako je reč o tek nekoliko starijih osoba koje samo žele da kraj života dočekaju na svojim imanjima. Svi vidovi podrške koje je Jevtić najavio spadaju u vreme buduće. Dakle, ni jedan od problema koji se isprečio povratnicima, do danas naprosto nije rešen.

Gradonačelnica Smedereva je tokom sastanka navela da će se „zajedničkim snagama" (dakle lokalna samouprava sa „ministarstvom" kosovskih separatista) učiniti maksimalni napori da se svima koji žele povratak to i omogući, ali je još jednom potvrdila da će „svima koji u Smederevu ostanu" obezbediti normalni uslovi za život.

Avramovićeva je iskoristila priliku da se „zahvalila ministru Jevtiću" (priznajući njegovu „državničku" funkciju) na upornosti koju pokazuje u ovom ni malo lakom i značajnom procesu" . Kolika je ta upornost u ovom istinski značajnom procesu, potvrđuju rezultati koji su iza njega nastali za protekle četiri godine rada. Kako je sam ranije izjavio novinaru Glasa Amerike, na Kosovu i Metohiji trajni povratak zabeležen je kod 1% raseljenih koji su to uopšte pokušali, ne kod ukupnog broja prognanih.

No, izgleda da on i te kako dobro obavlja posao barem onaj za koji je zaista plaćen. Umesto bilo kakve kritike, pa i smene do koje bi moralo da dođe usled ovako poražavajućeg rezultata, kvazi-ministarstvu na čijem je on čelu separatistička ilegalna vlada je prema nacrtu budžetu za narednu godinu, dodelila gotovo 7 miliona evra što je duplo više nego što je to bio slučaj u godini na izmaku.

Prema zvaničnom saopštenju „ministar za zajednice i povratak Dalibor Jevtić rekao je da je Nacrtom budžeta za 2018 godinu za potrebe tog „ministarstva" namenjeno ukupno 6.900.000 evra i da je od ovog iznosa za kapitalne investicije, to jest za projekte za raseljena lica, izdvojeno ukupno 1.000.000 evra, za razne projekte za povratnike (prvenstveno za izgradnje kuća), izdvojeno ukupno 2.400.000 evra, a da je ostatak iznosa od 3.500.000 evra namenjeno za infrastrukturu i za razne druge potrebe".

Zaista, kada su „razne druge potrebe" pretežnije od stvaranja osnovnih uslova za povratak, tu se o ciljevima nema šta komentarisati. Možda baš ta neodređena namena novca može da objasni srdačnost gradonačelnice u kojoj je protekla poseta ovog kvazi-ministra gradu Smederevu i njenoj nadi, ili možda saznanju, da će baš taj grad poslužiti za pokriće „drugih potreba" kroz milionske iznose u evrima.

U svakom slučaju Srpska napredna stranka sada može da se pohvali unapređenju saradnje, za šta sada imaju i konkretne materijalne dokaze, da ne kažemo „dobra", od kako je uz njenu pomoć na mesto premijera secesionista sa KiM došao ratni zločinac Ramuš Haradinaj koga je to, Aleksandar Vučić, javno nazivao koljačem srpske dece.

Nekoliko dana kasnije, na predlog Dalibora Jevtića, separatistička „vlada" u Prištini je donela odluku o formiranju „međuministarske komisije za povratak i pitanja zajednica". Objašnjavajući „prednosti" ove komisije, Jevtić je posebno istakao činjenicu „da će međuministarska Komisija imati obavezu da se bavi procentualnom zastupljenošću u instucijama u skladu sa Ustavom i zakonima Kosova".

Konkretno ovo znači da će od njenog rada korist imati jedino takozvana „republika Kosovo" jer će staranjem Srba o poštovanju „ustava Kosova" i njihovom doslednom učešću u kvazi-institucijama, ta tvorevina zaokružiti svoj legitimitet što nikada ne bi uspela kada bi Srbi te „institucije" bojkotvali, što su u više navrata i predstavnci Evropske unije i SAD naglašavali. Tom prilikom Jevtić je izrekao i nešto mnogo dramatičnije.

„…Ono što je nekada falilo, implementacija, je nešto čime ćemo se mi baviti, jer bez sprovođenja odluka koje budemo donosili nećemo biti u prilici da promenimo stvari na bolje, tako da ćemo pre sazivanja prvog sastanka obaviti sve potrebne procedure i konsultacije kako bi smo na samom sastanku ono što budemo usvojili bili u prilici da kasnije inplementiramo" objasnio je Jevtić čime je otkrio da u stvari rezultata u povratku do sada nije ni moglo da bude a da je to „ministarstvo " bilo samo paravan za Međunarodno zajednicu i domaću javnost koji su trebali da poveruju ili prikažu da se nešto ipak radi na tome.

Činjenica je da ni jedna dosadašnja odluka nije mogla da bude sprovedena jer nisu postojali mehanizmi za njihovu implementaciju. Prostim jezikom rečeno, povratak Srba na svoja imanja niko nije želeo ali se o tome zajednički ćutalo.

Istovremeno, Federika Mogerini je u Briselu „pozdravila angažovanje Srbije u dijalogu  sa Prištinom, napominjući da je počela nova faza sa direktnim učešćem dvojice predsednika, uz promenu formata, agende i brzine sastanaka"!

Ona je podsetila da je i ranije bilo sastanaka na nivou predsednika, i istakla da „veruje u kvalitativni skok sledeće godine i dostizanje normalizacije odnosa".

Nema sumnje da postoji odlična koordinacija između strana u ovom, odavno već ne sukobu kada se o predstavnicima vlasti radi. Svi oni teže jednom cilju čijem ostvarenju doprinosi zvanična poseta tzv. „ministra republike Kosovo" Dalibora Jevtića srpskom gradu i prijem kod poverenika Srpske napredne stranke u Smederevu. Suštinskoj nezavisnosti Kosova i Metohije i njegovom otcepljenju od ostatka Srbije.

No, ako se izgradnja „međudržavnih" odnosa mogla sakriti u Jevtićevom slučaju, budući da ga mediji eufemistički nazivaju „srpskim ministrom", iako je on Srbin kvazi-ministar u ilegalnom sistemu separatista, prikrivanje posete Albanaca koji su u njegovom rangu nije bilo moguće. Upravo zato se domaći mediji, „kao po komandi" što bi narod rekao, nisu nijednom jedinom rečju oglašavali poslednjih dana o događaju u Bujanovcu.

Za to vreme, prema navodima medija na albanskom, došlo je do zvanične posete takozvanog „ministra pravosuđa" albanskih separatista, Abelarda Tahirija, gradu „od posebnog značaja za Kosovo", Bujanovcu.

Posetu je navodno inicirao predsednik opštine Bujanovac, Šaip Kamberi a razgovaralo se o „raznim životnim pitanjima i političkom razvoju". Ona ne samo da je bila „državnička" već je slične premašila po aktivnostima kojima je bila ispunjena ali je i potvrdila jače angažovanju opštinama naseljenim Albancima van teritorije pokrajine. Da uprostimo, prema onim delovima Srbije na kojima se prostire teritorija zamišljene (?) Velike Albanije.

Kamberi je na konferenciji za novinare rekao da je dobio podršku od tzv. „ministra" Tahirija za nastavak i napredak (ionako) stalne komunikacije između separatista sa Kosova i Metohije i ovog područja.

„Uspostavićemo novu liniju saradnje tokom mog mandata" potvrdio je Abelard Tahiri, preneli su mediji na albanskom.

Puna simbolike bila je i poseta albanskoj porodici Burima i Fitnete Gaši u njihovom domu koju je Tahiri opisao kao posebno emotivni trenutak boravka u Bujanovcu, gde je naišao na toplu atmosferu.

Desilo se da je tokom te posete predsednik Albansko nacionalnog veća Jonuz Musliu, koji je ranije bio i politički predstavnik nekadašnje terorističke „Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca" imao zdravstvenih problema i nalazio se u bolnici. Tahiri je iskoristio priliku i obišao ga o čemu je Musliu pisao na svom Fejsbuk nalogu.

Takođe na Fejsbuku i Abelard Tahiri je pisao o poseti Bujanovcu rekavši da je od stanovnika ove tri opštine zatražio da ne odalaze i ne napuštaju svoja mesta i izrazio posvećenost separatističke „vlade" u Prištini pomoći lokalnim institucijama i stanovnicima ove oblasti „aktivnim i konkretnim pristupom i merljivim koracima, u oblastima koji se odnose na dobrobit građana".

Najavio je i da će zatražiti da od tzv. „vlade Republike Kosovo da dodeli 40 hiljada evra za renoviranje škole u Bujanovcu, sa predlogom da se ta sredstva obezbede iz budžeta ministarstva koje ja vodim" jer se tokom posete uverio u teške uslove u kojima učenici pohađaju nastavu.

On je dodao da im je potrebna podrška kosovskih kvazi-institucija te da se obaveze moraju povećati. Sve ovo jer su ovogodišnji podaci pokazali da se u školama na teritoriji ove tri opštine upisalo 100 đaka manje nego prethodnih godina. O paraleli u iskazanoj brizi između ove i pojave nestanka čitavih srpskih sela i gradova, ne može se ni govoriti.

Ovakav odnos Albanaca sa juga Srbije i onih sa Kosova i Metohije svakako nije nov ali je novo to da se ovo čini na tako otvoren način i na nivou „državnih" institucija kosovskih separatista a da na sve to Vlada Srbije okreće glavu i otvoreno odobrava, te nesankcionisanjem svojih službenika iz redova Albanaca i aktivno pomaže razdiranje sopstvene državnosti. Bila je to prva poseta „ministra tzv vlade" Ramuša Haradinaja Preševskoj dolini ali, pored Jevtićeve, druga nekom gradu na teritoriji Srbije za manje od nedelju dana.

Ekspert iz oblasti Ustavnog prava koji je Magazinu Tabloid bio sagovornik na ovu temu kaže da „ministar u zvaničnu posetu, i razgovore sa organima lokalne samouprave, ne može da ide bez dogovora i odobrenja državnih organa. Ukoliko ide privatno, svaka ozbiljna država ga prati i ukoliko ima druge konotacije za koje postoje dokazi, može da bude uhapšen ili proteran.

Ovo se svakako može smatrati međudržavnim odnosima jer ako jedna država ne priznaje drugu, neće ni dozvoliti ulazak njenom ministru na svoju teritoriju. Ako se predstavlja ministrom nepriznate države, proteruje se i o tome se ne polemiše.

Ako šta čini protiv te države, biva uhapšen. Zvanična poseta je narušavanje suvereniteta države. Iz ovoga proizilazi logičan zaključak da je Vlada Srbije njih priznala kao državu a dodatno je otežavajuća okolnost prepuštanje juga Srbija albanskim separatistima".

Koliko je taj deo Srbije prepušten, ukratko, sa velikim strahom da uopšte bilo šta o tome kažu, govore žitelji Medveđe. Prema njihovim saznanjima gotovo svo zemljište u ovoj opštini koje se nalazilo u privatnom vlasništvu ovdašnjih Srba prodato je a veliki udeo u posredovanju imali su upravo pripadnici MUP-a, kako kažu – krupni igrači.

Pokušavajući da spreči proces jedan njihov sugrađanin je sva saznanja prosledio Vladi u Beogradu ali je na kraju on bio taj koji je preživeo torturu. Nakon višečasovnog psihičkog maltretiranja u njegovoj kući oduzeta mu je sva oprema i digitalni uređaji sa kojih su izbrisane informacije a na „papire" koje je prosledio Beogradu, stavljena je oznaka „strogo poverljivo". No, i bez te oznake veruju da on ne bi smeo da govori jer mu je odmah nakon toga uništen privatni posao a on sam izložen daljim pretnjama i zastrašivanju, tvrde ništa manje uplašeni meštani koji imaju želju da govore ali je ipak strah ono što preovladava.

Kako navode 2015. godine je u njihovom kraju, sa svojim ljudima, boravio Zoran Milojević Zelja inače vlasnik benzinske pumpe u Leposaviću, nekadašnji savetnik u Kancelariji za Kosovo i Metohiju dok je na njenom čelu bio Aleksandar Vulin, i koji se često nađe u društvu srpskih političara pa i Aleksandra Vučića čije poverenje naročito uživa iako je njegov zvaničan položaj potpuno nedefinisan.

Zanimljivo je da je televizija N1 prikazala snimak iz 2015. godine na kome, a baš u vreme kada je obilazio i Medveđu, posle objavljenih rezultata da su naprednjaci osvojili mesnu zajednicu Majur (Šabac), okupljeni u stranačkim prostorijama klicali su upravo Zelji.

„Svašta je ovde bilo" kaže za Magazin Tabloid jedan od žitelja koji je svemu bio svedok. „Tražili smo prijem kod Tome i Vučića ali ništa od toga nije bilo, kada smo napismeno izlagali šta se ovde dešava Vučić je sve to vraćao Zelji. Strašno. Ništa nismo mogli protiv njih" ukratko kažu otvoreno dajući do znanja da o tome ne žele (ne smeju) da govore.

Najveći problem u Medveđi stvorile su, kako kažu, fiktivne adrese.

„…Šiptari se intenzivno prijavljuju od 2007. godine a to finansira albanska dijaspora koja je do sada uložila 10 miliona evra samo u „posao" sa fiktivnim adresama.

Otvoreno sarađuju sa vodećim ljudima iz policije u Medveđi i Leskovcu. Namera je da stvore istočno Kosovo kako bi imali osnova da traže i pripajanje te tri opštine Kosovu i Metohiji.

Oko 7000 Šiptara sa Kosova i Albanije je prijavilo svoja prebivališta u ovoj opštini a Srba im oko 3500. Prema procenama Međunarodne radne grupe iz 2015. godine, ovde živi 527 Albanaca, a pravo glasa u našoj opštini ima između 7 i 8 hiljada njih! Pojave se na dan izbora, izaberu svog predsednika i odu. Tako je 2002. godine izgubljen Bujanovac" kaže naš sagovornik.

Sve ovo dešava se, kako vidimo, ne samo sa znanjem već i sa i te kako aktivnom podrškom srpskih vlasti i vodećih ljudi iz bezbednosnih službi koji umeju da potegnu i „veze iz podzemlja". Drugim rečima, ne prezaju ni od čega da zabiju kolac u sopstvene točkove, a i kako bi kada im je to najisplativije.

Dok se širom Srbije organizuju okrugli stolovi povodom unutrašnjeg dijaloga  o Kosovu i Metohiji, srpska teritorija se dodatno prepušta u ruke albanskim separatistima a njihove kvazi-institucije uzdižu, ne na nivo državničkih već apsolutnih suverena, budući da je iz zvaničnih susreta izopšteno svako prisustvo domaćih organa vlasti.

Čini se da će javnost biti prilično iznenađena rezultatima koje očekuje, kako je Vučić najavio, tokom marta. Strašno je što se u ovakvim okolnostima i ne čini toliko nerealno da glavni grad Srbije, bar one van beogradskog pašaluka, pa makar i fiktivno postane Priština a Srbi najamnici i u ulozi nekada popularnih prodavaca semenki…

Autor: Ivan Maksimović – dopisnik magazina “Tablod” iz Kosovske Mitrovice

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ЛОМЉЕЊЕ КИЧМЕ СРПСТВА: СРПСКИ ПРЕДСТАВНИЦИ У ИНСТИТУЦИЈАМА СЕПАРАТИСТИЧКОГ СИСТЕМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, БЕЗ МОЋИ..!??

 

Избори за "парламент" сепаратиста на Косову и Метохији одржани 11. јуна, после 17 година вратили су на власт савез који чине вође албанских терориста Рамуш Харадинај, Хашим Тачи и Фатмир Љимај. На тај начин они су себи обезбедили имунитет и недодирљивост пред судовима у случају да због злочина буду покренути процеси против њих.

За то су имали и свесрдну подршку Запада али, ма колико невероватно звучало, ни подршка српских издајника није изостала. Она долази од самог врха српске Владе, доскорашњег премијера а сада већ председника Србије Александра Вучића, пре свега кроз "Српску листу" коју је за те потребе основао.

 

                        

 

У опширној предизборној кампањи за изборе туђе државе на сопственој територији којом се координисало се из Београда, медији су бесомучно понављали како су ти избори судбоносни за наш народ и да „једино ‘Српска листа’ има подршку Београда".

За њу је требало гласати јер „…једино ‘Српска’ има капацитет да спречи формирање ‘војске Косова’ у нашој кући, да сачува од гашења институције Републике Србије и да заштити угрожен опстанак Срба на КиМ".

Таквим обећањима би се слатко насмејали у Народном покрету Срба са КиМ "Отаџбина" само да ситуација није крајње озбиљна јер "постоји толико примера да су сва Вучићева обећања лаж и манипулација застрашеног народа у целој Србији а нарочито на КиМ" кажу из инфо службе за Магазин Таблоид.

"…Институције за које он каже да их ‘чува’ и да ће то и даље чинити, су скоро све предате сепаратистима у Приштини, а народ који Вучић ‘штити’ свакодневно бива пребијан, како од стране Албанаца тако и од стране његових батинаша.

Уколико то Запад од њега затражи ‘војска Косова‘ је најмање на шта ће пристати, да ли у форми безбедносних снага или под неким трећим називом потпуно је небитно. Управо је из тог разлога ‘Отаџбина’ позивала Србе на бојкот сепаратистичких избора јер учествовањем на њима, осим легализовања непризнате парадржавне творевине, не могу утицати на било које политичке одлуке Приштине.

Треба подсетити грађане Србије да су Албанци 12 година бојкотовали све изборе које је расписивала Република Србија…" и баш захваљујући томе успели су да остваре своје намере.

Међутим, та и таква обећања "Српске листе" ни сепаратистима нису била смешна па су им због помињања одбране српских интереса одредили казну од 25.000 евра, непосредно пре одржавања самих "избора".

Ако та листа није могла да одбрани свој предизборни, маркетиншки спот, како ће онда остварити било шта што је заиста судбински важно за наш народ? Али Срби који на Косову и Метохији живе, то ионако знају па се власт из Београда служила правим и нескривеним терором како би их приморала да узму учешће на овим изборима.

Методе којима се то чинило натерале су, а први пут од увођења вишестраначког система у Србији, амбасаде пет земаља Квинте (водећих ментора независног Косова са Запада) да јавно затражи од београдских власти да престану са притисцима на косовске Србе!

Ни за њих није било дилеме да иза претњи, суспензија и инцидената стоје Марко Ђурић, то јест Канцеларија за Косово и Метохију односно Александар Вучић, што се видело и у самом обраћању. Може ли да буде горе него када они који су извршили војну агресију и бомбардовали Србију како би преотели КиМ, данас упозоравају српску власт да у активностима у том правцу смањи притисак над Србима!?

Ето, и ти избори су прошли. Као и сви претходни сепаратистички избори до сада, били су препуни безакоња, лажи, неправилности… Тако је у јавности објављен број српских гласача премашио број Срба који излази на оне изборе које расписује држава Србија!

То као да никоме не смета чак је овде постала норма јер су и Албанци бројем гласача надмашили не само оне који имају право да гласају већ и број становника на простору на коме се избори одвијају! Нема притужби ни на то…

Захваљујући залагању београдског режима, српски народ је противно својој вољи добио "представнике" у највишим органима сепаратистичког система. То је са собом повукло и нешто о чему нико није размишљао, јер не само да је народ доведен у позицију потчињеног терористичким вођама, чије су формације над њим извршили нескривени геноцид, већ су га учинили и њиховим савезником! Нажалост и међу Србима има оних који ће на то свесно пристати, па чак и уложити завидан труд без обзира што заступају дубоко омражене ставове у народу.

"…Некада смо били сложни, сви као један. Били смо спремни да погинемо како би смо сачували Косово и Метохију а данас имамо Србе који се бију међусобно за место слуге у албанској власти која их сатире…" каже један од Срба који са неверицом све то посматра. Борба Срба, углавном садашњих али и бивших чланова "Српске листе" за позицију у сепаратистичкој влади, стравична је и бескрупулозна. Али не за идеје које у јавности истичу.

Полусвет сконцентрисан у "Српској листи" нема никакву политичку тежину и у њиховим поступцима треба гледати искључиво потезе Александра Вучића. Актуелном режиму у Београду је из неколико разлога битно да чланови СНС-а окупљени у "Српској" буду једини српски представници у институцијама сепаратистичке власти из Приштине. Један од разлога је контрола којом Александар Вучић покушава да утиче на свако политичко деловање Срба на КиМ.

Други разлог је да се ова, наводно, неподељена подршка користи као оправдање за издају коју Вучић спроводи. "…Не треба занемарити ни финансијски аспект, јер се немала средства која стижу из сепаратистичких институција користе за додатни притисак на Србе" наводе из Покрета „Отаџбина".

А, о каквим се то Србима ради, понајбоље је показао Александар Јаблановић када је сепаратистичким надлежним органима уложио тужбу зато што су Срби на Косову и Метохији гласали – са српским документима! Разлог овоме је био једино тај што његова минорна странка није освојила ниједно посланичко место у парламенту сепаратиста.

Случај Љубомира Марића, избеглице из несрећне колоне протераних из Хрватске, у току геноцидне акције "Олуја", још један је пример од каквих се људи састоји Вучићева "Српска листа".

Марић је половином децембра прошле године смењен са министарске позиције у такозваној Влади сепаратиста. Налазио се у "Трепчи" када је примио вест коју је тешко поднео па се истог момента онесвестио.

Покушаји присутних да га врате у живот нису успели, па је морала да интервенише дежурна екипа Дома здравља у Звечану и да га реанимира. Ето, преживео је и већ га је чекао нови посао у Канцеларији за Косово и Метохију. ,

Брат градоначелника Новог Брда по систему сепаратиста, Сретен Ивановић, познат је по иновативним методама којима је привукао највећи број Срба да конкуришу за такозвану "војску Косова"…

Ни заменик "премијера такозване републике Косово", Бранимир Стојановић, не одудара. Са још два брата двориштем је јурио за својим оцем, ухватили су га и угурали у ауто те силом одвели да гласа на сепаратистичким изборима још и пре него што је Бранимир почео да се бави политиком!

Одбојност према томе код његовог оца, долазила је од сећања на деду и бабу које су арбанашки зликовци на њиховом имању, са још једним радником, измасакрирали, раскомадали.

Остали, ако се по злу нису доказали, то само значи да им интелектуални ниво то не дозвољава. Такав је Горан Ракић из Косовске Митровице, на пример. Такви су само послушни, језиво послушни. Сада ће интересе српског народа на Косову и Метохији представљати управо ови, наметнути "представници Срба". Питање је – шта после њихове победе?

"…После овога не очекујем ништа" каже један Марко Б. са централног и додаје: „…али, мислим да је то и најгоре. Јер све што су радили било је изразито на штету наших интереса. Многе су натерали да се иселе или су нам онемогућили живот. Знамо да се ни сада ту ништа неће променити и то што знамо да ће наставити са свиме што су до сада радили страшније је од било ког очекивања које можемо да имамо…"

Људи који су заправо требали да представљају српску елиту на Косову и Метохији и да буду стожер одбране државе, дубоко иза линије фронта, агресивно су маргинализовани а данас чак и толико угрожени да најчешће не желе да се у јавности појављују под својим именом у страху од последица по себе и своје најближе. Један од њих, З. Д., који са огорчењем посматра пропадање свог народа, за Магазин Таблоид каже:

"…Нисам очекивао промене на боље. Албански политички прваци  не мисле да мењају ситуацију јер каква је сада најбоље је по њих. То су све сами ратни команданти и профитери огрезли у корупцији, криминалу и злочинима. Њима је стало да се одрже на власти како би се и даље богатили и бахатили на рачун заглупљеног народа и сачували се од сваке одговорности.

Они одговарају и тзв. Међународној заједници, која их тиме држи у шаци, јер такви испуњавају све захтеве који пред њих буду постављени. А, заузврат, њима је омогућено да се и даље баве криминалом, да над тим активностима имају монопол и да у својој средини буду заштићени…

Наравно, и међународни представници имају енормну апанажу од прљавог новца коју албански политички прваци отимају и перу. Што се Срба тиче, мислио сам да ће "фирер" Вучић дозволити фер и поштене изборе међу Србима.

Очекивао сам да ће дозволити Србима да изаберу најбоље међу својима који би се истински борили за права Срба макар и у сепаратистичким институцијама, кад нас је већ гурнуо у њих. Тако изабране представнике Срба би безрезервно требала да подржи држава Србија и стане иза њих.

Та борба би се сводила на алармирање покушаја Албанаца да загосподаре на КиМ на свим нивоима а тада укључени аларм би властима Србије био сигнал за лобирање код Међународне заједнице…" закључује наш саговорник резигниран Вучићевом политиком према Косову и Метохији.

Природно је запитати се – да ли су Срби имали избор, јесу ли могли да рачунају на неку другу опцију, неко друго решење? У "Отаџбини" тврде да је то није било могуће.

Услед толиког притиска, претњи, уцена које су долазиле од стране Београда, од стране директора преосталих малобројних српских институција, од стране хорди батинаша, апсолутно је било немогуће да било ко други победи осим Вучићеве "Српске листе". А зарад останка на власти Александар Вучић ће Западу понудити све.

Промену Устава је већ најавио, тако да морамо очекивати све најгоре, кажу Срби из "Покрета" трудећи се да реално сагледају проблем у коме се српски народ на Косову и Метохији налази.

Срби који су упорни и истрајавају у напорима да опстану на простору Косова и Метохије свим силама се труде да не постану део сепаратистичке машинерије која кроз своје „институције" одузима Србима целокупан идентитет. У личним документима „републике Косово" више нису Срби већ "Косовари". Нико их не пита нити имају право да се изјасне о себи. Интеграција по Бриселском споразуму не представља ништа друго до грубу асимилацију каква је спроведена над Србима у Албанији под влашћу Енвера Хоџе.

Ово исто, из свог угла, тврди и наш саговорник З.Д. : „…Десило се да је Српску листу формирао ‘фирер’ Вучић од својих сатрапа који ће га безрезервно слушати и прихватати, чак и потписивати оно што њему одговара до тоталне издаје и прихватања независности Косова како би ‘фирер’ одвео Србију у ЕУ и НАТО. Дакле, спаса нам нема али пропасти нећемо што је рекао Никола Пашић. ‘Фирер’ Вучић ће кад тад пасти јер ово што ради не може да траје дуго ни пред људима ни пред Богом…".

Да зло не би пред Богом трајало више него што то народ може да издржи, неопходно је сетити се Бога и завапити за помоћ. Покајати се због свега што смо олако схватали, учинили или пропустали а нисмо смели.

Да би се то пак десило, потребни су и у Цркви људи који ће народ извести на пут. А, којим то путем иду пастири узуриране Епархије рашко – призренске? Истим оним којим и српски режим, чак су и први утабали стазу издаји.

Од прогона владике Артемија 2010. године, није више било препрека издаји Косова и Метохије ни у Цркви. Први су организовали сусрете са "званичницима" сепаратиста са Косова и Метохије као са државним представницима, први од њих примали средства за спонзорисање догађаја од важности, први прибавили лична документа такозване "републике Косово". Данас су у томе раме уз раме са режимом и једни другима указују највише почасти док коорднисано раде на стварању нове албанске државе.

Народ, ако није "њихов народ" који ће их беспоговорно и слепо пратити у ономе што раде, онда није народ уопште. Није мали број породица које кроз пропали плафон своје собе гледају ведро небо и звезде над својим главама…Бројни су и они који својој деци не могу да пруже ни редован оброк или пристојну одећу јер не могу да се запосле.

У институцијама такозване „републике Косово не желе а у српским не могу јер њихови одговори на питање о актуелној „власти и/или владикиТеодосију" нису задовољавајући. Они остају социјални случајеви са све већим проблемима.

Као такви идеална су подлога за разне малверзације посебно при додели хуманитране помоћи јер њоме се овдашњи Срби држе "под контролом". Они који стекну поверење владајуће касте, могу да се нађу на листи угрожених којима ће бити додељена помоћ али увек у количини која ће их одржати у статусу угрожених – тако чине "здраву основу" за даље потраживање хуманитарне помоћи.

А све велике донације иду баш преко Епархије која је у предности јер једина поседује базу података путем које се може стећи увид у потребе угрожених Срба на који овде живе. Због тога на највећу срдачност наилазе они гости који долазе са извесним количинама хуманитарне помоћи које угости лично Теодосије.

Групе ходочасника које долазе „само" да би обишле светиње, најчешће приме прости монаси који их послуже кафом а многи тврде да чак „никога" у манастирима нису видели односно да их нико није примио.

"…Окретао сам се у порти манастира која је била сабласна колика је пуста. У једном тренутку сам угледао како се на прозору конака померила завеса и мислио сам да ће неко изаћи. Чекао сам, чекао… на крају сам схватио да узалуд чекам, окренуо сам се и отишао" поражено описује посету манастиру Бањска уредник једног локалног медија са севера Косова и Метохије.

Пристигла хуманитарна помоћ дистрибуира се углавном преко организације "Мајка девет Југовића" коју води Светлана Стевић, протиница из Звечана. На сајту те организације објављено је како је "у оквиру последње акције помогнуто је тринаест породица, а укупно је подељено 55 коза и јарића. Козе и јарићи су откпуљени са Фарме наше организације, а исти новац уложен у проширење штале за краве у оквиру наше фарме крава".

На терену је то изгледало мало другачије. Неколико породица које се овде помињу, а о којима Магазин Таблоид има сазнања, нико из ове организације није обишао. Козу са јарићима довезао је Албанац од кога су и купљене(!). Једно од јарића је тако оболело да је лечење за њега на крају износило готово колико и сума за коју су купљени…

Извор, који нам је доставио информације, верује да то није случајно. Брига за прикупљањем материјалних добара већа је од бриге за помоћ угроженима. Но, верује, и то са одређеном сврхом, па одсечно каже: "…Српство на Косову  се заснива на тим људима. А кад њима кичма буде сломљена, пропашће и земља".

Аутор: Иван Максимовић – дописник магазина “Таблод” из Косовске Митровице

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије