Архива

Posts Tagged ‘drzava’

NOVA STAVKA U IZVOZU SRBIJE, ILI DRŽAVA TRENIRA STROGOĆU PREMA RODITELJIMA KROZ ZLOUPOTREBU PRAVA DETETA A PROTIV PORODICE!!?

11. јануара 2019. Коментари су искључени

 

Deca su jedan od najznačajnijih izvoznih stavki ove države. Srbija nema nikakva prava nad detetom koje usvoje i u svoju domovinu odvedu stranci. Ne može čak ni da se raspita da li je to dete živo, a nikakva prava nemaju ni biološki roditelji, bez obzira što im predloženi Zakon o pravima deteta garantuje pravo na nesmetani kontakt sa svojim detetom koje je smešteno u prihvatilište, ili hraniteljsku porodicu. Predlog Zakona o pravima deteta daje državi i deci široka prava bez jasno definisanih obaveza, dok roditelje u mnogim slučajevima svodi na neme posmatrače.

 

             Igor Milanović

ZLOUPTREBA PRAVA DETETA PROTIV PORODICE

 

U toku je postupak usvajanja Zakona o pravima deteta za koje mnogi stručnjaci tvrde da će u suštini okrenuti roditelje protiv sopstvene dece, jer su mu odredbe nejasne, a pojedine je nemoguće ispuniti. Predlog Zakona kao dete definiše svako ljudsko biće mlađe od 18 godina.

Nepoštovanje odredaba ovog Zakona za posledicu može da ima i trajno oduzimanje deteta od roditelja. O tome bi po članu 38 smeo jedino sud da odlučuje, ali postoje i takozvani hitni slučajevi u kojima odlučuju Centri za socijalni rad.

U praksi smo i do sad imali slučajeve da Centar, zbog navodne hitnosti, oduzme dete, a sud zatim mesecima ne može da donese odluku kojom bi dete ili bilo vraćeno roditeljima, ili trajno oduzeto. Pošto predloženi Zakon ima veoma rastegljive odredbe, može se desiti, na šta ukazuju mnogi stručnjaci, da deca bivaju oduzimana roditeljima i za najmanju sitnicu.

Jedan od primera, koji ističu kritičari ovog Zakona, jeste zaštita deteta od delovanja duvana. Ovo ne samo da obavezuje roditelje i ostale koji borave u prostorijama u kojima je lice mlađe od 18 godina, da se uzdrže od pušenja (što je, svakako, za pohvalu), već primorava roditelje da dete zaštite od kontakta sa duvanskim dimom, pa tako i onim koji dolazi iz komšijinog stana.

Dejan Kostić iz Udruženja za zaštitu prava očeva izneo je slikovit primer kada roditelj otvori vrata stana da bi nešto uneo i tada u stan uđe duvanski dim od cigarete koju je neko zapalio na stepeništu. Ako u tom trenutku u redovni obilazak porodice dođe neko iz Centra za socijalni rad, može da nastane problem, kao što i predviđa član 11 stav 2.

Na više mesta u Zakonu se zabranjuje svaka telesna kazna, a izričito se pominje i da je „vaspitavanja dece telesnim kažnjavanjem" stirktno zabranjeno. Niko razuman ne želi da fizički ili na neki drugi način maltretira svoje ili tuđe dete, ali je preterano najstrože, pod pretnjom oduzimanja deteta, sankcionisati i bezbolnu ćušku.

Inače, članom 34 je zabranjeno mučenje deteta, tako da se „telesno kažnjavanje" jasno određuje kao svaki fizički kontakt koji može da prouzrokuje bol.

Ono što će predstavljati pravi problem za mnoge roditelje je član 10 stav 4 ponuđenog predloga Zakona koji ih obavezuje da za decu mlađu od 10 godina obezbede stalni nadzor.

U zemlji niskih plata oba roditelja moraju da rade kako bi detetu obezbedili minimum za život, a predškolske ustanove su ili pune, il ih nema u mestu stanovanja. Sa druge strane, država nije obavezna da obezbedi uslove za nadzor deteta u situacijama kada su roditelji sprečeni da to čine.

Zakon na više mesta ističe obaveze roditelja, dok se državi uglavnom poverava nadzorna uloga. Tako su roditelji obavezni da svom detetu obezbede osnovno i srednje obrazovanje koja su, oba, postala obavezna.

Tako član 36 stav 1 izričito napominje: „Roditelji imaju prvenstvenu i zajedničku odgovornost za podizanje i negu deteta." U stavu 8 istog člana posebno se ukazuje na obavezu roditelja da detetu obezbede osnovno i srednje obrazovanje, a u stavu 9 se roditelji obavezuju i da detetu (bez obzira na svoje finansijske mogućnosti) obezbede standard primeren njegovom uzrastu i razvoju, s tim da isti ne sme da bude niži od standarda samih roditelja?!?

Zakon, istina, obavezuje i državu da pomogne finansijski ugroženim porodicama, ali to je mrtvo slovo na papiru dok se ne izmeni čitav niz zakona i podzakonskih akata koji regulišu oblast socijalne zaštite.

U vreme kada je sastavljen predlog Zakona o pravima deteta izvršena je izmena Zakona o finansijskoj podršci kojima su smanjeni prihodi najosetljivijoj kategoriji porodica – onima sa decom invalidima. Roditelji dece s invaliditetom od usvajanja izmena Zakona u julu nemaju više pravo na naknadu za odsustvo sa posla zajedno sa naknadom za tuđu negu i pomoć.

Za budžet je ovo zanemarljiva ušteda, ali je za pogođene porodice reč o značajnim sredstvima, jer većina njih ni ranije nije imala dovoljno sredstava za život. Osim toga, radi se o dva različita prava: pravo na nadoknadu za vreme bolovanja je stečeno pravo roditelja koji uplaćuje zdravstveno osiguranje, dok je pravo na tuđu negu pravo deteta sa invaliditetom.

Grupa roditelja je u septembru Ustavnom sudu podnela inicijativu za ocenu ustavnosti ovih izmena. Posle protesta dela javnosti Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja je jedino prihvatilo da osnuje radnu grupu za koju se ne zna ni da li se i jednom do sada sastala, niti kada će završiti svoj rad.

Toliko o obavezi države da finansijski pomogne decu čiji roditelji nemaju dovoljno prihoda.

Članom 27 stavom 1 predloženog Zakona o pravima deteta zagarantovana je privatnost, između ostalog, i prepiske koju dete obavlja sa nekom drugom osobom. Ovo znači da roditelji ni kod dece mlađe od 14 godina nemaju pravo da kontrolišu njihovu elektronsku poštu, kao ni SMS poruke koje primaju i šalju, pa im je tako oduzeta i mogućnost da svoje dete zaštite od pedofila, na šta su, inače, obavezni po istom ovom Zakonu.

Osim toga, kako neki ukazuju, roditelji su obavezni da detetu obezbede privatnost, što znači da moraju da imaju dovoljno veliki stan u kome će svako dete imati svoju sobu. Da li je ovoj siromašnoj državi realno očekivati tako nešto?

Zakon ohrabruje decu i druge da prijavljuju svaki vid kršenja prava deteta, pa se tako vraćamo u ona tamna vremena kada su deca prijavljivala roditelje. U članu 74 stav 2 izričito se zahteva primena mera zaštite dok je dete u roditeljskom domu (kao da su mu roditelji najveći neprijatelji), a u stavu 3 istog člana se obavezuju državni organi da daju „naročitu podršku detetu" za prijavljivanje i obaveštavanje. Ništa što se dogodi detetu neće moći da se sakrije, ali će se prijavljivati i ono što se nije desilo.

Mogućnosti za zloupotrebu su brojne.

Član 71. predloga Zakona nabraja posebno osetljive grupe dece koja moraju da uživaju veću zaštitu od ostale dece, a između ostalih to su i deca pripadnici seksualnih manjina. Svaki vid diskriminacije ovakve dece je najstrože zabranjen, pa će tako i članovi porodice biti onemogućeni da iskažu svoje negodovanje zbog seksualne orijentacije koje je dete izabralo.

Zakon izričito obavezuje roditelje da dete vaspitaju u duhu tolerancije, između ostalog i prema pripadnicima seksualnih manjina, što po zakonodavcu obuhvata i učenje deteta kako su istopolne veze sasvim normalne i prihvatljive.

Sa druge strane, roditelji nemaju obavezu da detetu govore kako su veze osoba različitog pola normalne i još više poželjne, a pojedini stručnjaci čak smatraju da bi takvo vaspitanje bilo shvaćeno kao diskriminatorsko.

Član 57 je, možda, i najviše osporavan od strane stručne javnosti, jer u svom stavu 2 predviđa pravo deteta starijeg od 15 godina da medicinskim radnicima zabrani da o njegovom zdravstvenom stanju obaveste bilo koga, čak i roditelje.

Roditelji su, inače, dužni da brinu o zdravlju svog deteta, a zakonodavac im istovremeno oduzima pravo uvida u njegov zdravstveni karton, tako da oni neće znati da li je njihovo dete ugroženo od neke bolesti i da li treba nešto da se preduzme.

Član 56 stav 1 propisuje kako je dete starije od 15 godina u stanju da samostalno odlučuje da li će se primeniti neke medicinske mere. Roditelji i lekari imaju samo konsultativnu ulogu, s tim što su roditelji i dalje dužni da brinu o zdravlju svog deteta?!?

Osim toga, ostalo je nejasno da li ovo pravo o samostalnom odlučivanju podrazumeva i mogućnost da dete starije od 15 godina odbije primanje obavezne vakcine, a koje je pravo izričito oduzeto roditeljima dece mlađe od pomenutog uzrasta.

Svi ovi, takozvani „kaučuk paragrafi", koji mogu i ovako i onako da se tumače i primenjuju po slobodnoj proceni nadležnih organa, služe da se olakša proglašenje roditelja nesposobnim da vrše svoju roditeljsku dužnost, zbog čega će im deca biti lakše oduzimana.

Osim toga, vaspitanje dece je na ovaj način faktički povereno državi, odnosno ona odlučuje kako će se dete vaspitati. Roditelji samo sprovode državni program, bez da im zakon daje mogućnosti da dete na bilo šta privole.

Dete faktički od rođenja samostalno odlučuje o svojoj verskoj i drugoj pripadnosti i na to roditelji više neće smeti da imaju uticaj. Lako možemo da dospemo u situaciju da roditelji budu optuženi za kršenje detetovih prava na slobodan izbor u slučaju da ga još kao bebu krste, ili obrežu, ili na bilo koji drugi način uvedu u versku zajednicu kojoj oni (roditelji) pripadaju.

Deca su jedan od najznačajnijih izvoznih stavki ove države. Kako ukazuje Dejan Kostić, Srbija nema nikakva prava nad detetom koje usvoje i u svoju domovinu odvedu stranci.

Ne može čak ni da se raspita da li je to dete živo, a nikakva prava nemaju ni biološki roditelji, bez obzira što im predloženi Zakon o pravima deteta garantuje pravo na nesmetani kontakt sa svojim detetom koje je smešteno u prihvatilište, ili hraniteljsku porodicu. Pri tome, tvrdi Kostić, po nekim međunarodnim istraživanjima čak 10 odsto takve dece u inostranstvu dospe u ruke trgovaca ljudskim organima.

Srbija je omogućila nesmetano delovanje mnogim stranim agencijama za usvajanje dece i to bez detaljne provere. Jedna od njih je i „Hopscotch Adoptions Inc" iz Sjedinjenih Američkih Država. Pismom od 13. februara 2014.

Dragan Vulević, načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja pozvao je pomenutu agenciju da u Srbiji vrši odabir dece koju bi njeni klijenti usvojili.

„Hopscotch"je u to vreme bio u centru afere trgovinom dece, a posebno je na udaru medija bila njegova direktorka Robin Sajzmor. Po nekim informacijama, naše vlasti su delovanje ove agencije odobrile na insistiranje Lee Spring, iz nevladine organizacije „Cherish Our Children International,".

Oni koji je poznaju, kao što je na primer Vanesa Kačadurian iz Gruzije (koja je i sama imala neprijatna iskustva sa "Hopscotch"-om) tvrde da je jedini motiv Springove novac i nedvosmisleno ukazuju na mogućnost da je podmitila ovdašnje vlasti da izdaju odobrenje za delovanje ovoj agenciji u sred međunarodne afere u kojoj se našla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MA KAKVO BRE „SVETLO NA KRAJU TUNELA“, KAKVI BAKRAČI… EU JE BIROKRATSKA MAŠINERIJA KOJA DONOSI I SPROVODI ZAKONE PO DIKTATU EVROPSKIH KOMPANIJA!!?

7. октобра 2018. Коментари су искључени

 

Evropskom Unijom upravlja krupan kapital okupljen u organizaciji „European Round Table of Industrialists" (ERT) koja je pre više od tri decenije napravila skicu puta u zajedničko evropsko tržište.

Pre osam godina formulisana je „Agenda 2025." kojom se predviđa uklanjanje svih dosadašnjih društvenih normi kako bi se jedinka osećala potpuno slobodno i prestala da se interesuje za politiku. Sve ovo je ušlo i u dokument Komisije EU o razvoju do 2020. godine.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

KOMPANIJE UPRAVLJAJU EU,.

 

Evropska Unija ima tri tela na vrhu koja odlučuju o njenoj politici, a najmanje uticaja ima telo koje je narod direktno izabrao. Parlament EU se sastoji od poslanika koje su na direktnim izborima izabrali žitelji EU, Savet EU se sastoji od predsednika država i vlada zemalja-članica, a Evropska komisija je najviši izvršni organ Unije, odnosno njena vlada. Članove Komisije bira Savet, a Parlament ih potvrđuje i tu se, otprilike, završavaju njegove ingerencije.

Savet formuliše i predlaže zakone koje odobrava Komisija, iako je ona izvršno, a ne zakonodavno telo. Parlament, koji je zakonodavni organ, može Komisiji samo da predloži usvajanje nekog zakona. Građani i sami mogu da predlažu pojedine zakone, ali samo ako u roku od godinu dana sakupe milion potpisa iz najmanje četvrtine zemalja-članica. Ovakav predlog zakona odlazi pred Evropsku komisiju koja može, ali ne mora da ga usvoji.

EU je svojevremeno zamišljena kao konfederacija zemalja-članica, zbog čega su centralne institucije podređene onima na nacionalnom nivou, ili bi bar tako trebalo da bude. Zbog toga je neuobičajeno puno moći preneto na Savet EU, svojevrsni gornji dom (uporediv sa senatom kongresa SAD) koji po pravilu sve odluke donosi jednoglasno, mada je u pojedinim situacijama dovoljna i većina glasova.

Četvrta i najmoćnija institucija Evropske Unije se, međutim, nigde ne pominje, nema je ni u jednom zvaničnom dokumentu. Reč je o „European Round Table of Industrialists" ("Evropski okrugli sto industrijalaca", skraćeno ERT) na čiju inicijativu iz 1983. je formirana Evropska Unija deceniju kasnije.

ERT-ov radni papir o pospešenju konkurentnosti kompanija iz EU pretočen je, primera radi, u martu 2000. u takozvanu „Lisabonsku strategiju" Evropske Unije. Koliki je već u to vreme bio uticaj ERT-a vidi se iz toga da je zasedanje Saveta EU u Lisabonu bilo vanredno sazvano, umesto da se čeka na samo nekoliko nedelja kasnije održano redovno zasedanje.

ERT je osnovan 1983. godine na inicijativu 17 direktora najmoćnijih zapadnoevropskih kompanija i dvojice evropskih komesara. Najzaslužniji za ovo okupljanje bili su tadašnji direktor „Volvoa" Per Gilenhamar, koji je izabran i za prvog predsedavajućeg ove inicijative, kao i komesar za privredu i industriju Etijen Davinjon.

„Volvo" je švedska kompanija, a Švedska u to vreme nije bila članica Evropske zajednice, tako da je učešće Gilenhamara u osnivanju ERT-a dokaz kako se sve ono što se kasnije dešavalo bilo unapred planiralo.

Osim pomenute dvojice, osnivačkom sastanku su prisustvovali i Umberto Anjeli („Fiat"), Helmut Mauher („Nestle), Oliver Leserf („Lafarge Coppée"), Volfgang Zelig („Siemens") i drugi.

ERT nema članove, već u njegovom radu učestvuju direktori 50 najvećih evropskih koncerna i to isključivo po pozivu.

Već na svom prvom sastanku 1983. ERT se zauzeo za ujedinjenje Evrope u skladu sa potrebama krupne industrije. On još uvek ima iste ciljeve i u svom radu najviše se suprotstavlja kako nacionalnim interesima pojedinih država-članica, tako isto i pravima radnika koji bi mogli da oslabe konkurentnost (odnosno prihode vlasnika) evropske privrede. Još na samom početku, odnosno 1983. ERT je tražio da države-članice tadašnje Evropske zajednice i buduće Evropske Unije budu lišene prava na veto.

Osnivanje zajedničkog evropskog tržišta, koje je ERT predložio 1983. godine, opravdavano je navodnom željom da se pospeši produktivnost evropskih kompanija koje bi na raspolaganju imale tržište od pola milijarde kupaca.

U međuvremenu je ERT, međutim, proširio svoja interesovanja i umnožio savetodavne uloge u kojima se pojavljuje na strani evropskih zvaničnika. Danas se ovo udruženje intenzivno meša i u pitanja digitalne privrede, energije, klimatskih promena, obrazovanja, korporativnog finansiranja i oporezivanja, trgovine i investicija. U suštini, ERT se u sve meša.

Nevladina organizacija „Corporate Europe Observatory" kritikovala je u svom izveštaju od 16. aprila 2012. veliki uticaj koji je ERT imao na takozvane "Delorove komisije". Poslednji predsednik Evropske zajednice Žak Delor predvodio je u periodu od 1985. do 1994. tri Evropske komisije koje su postavile osnove za zajedničko evropsko tržište i valutu.

ERT je imao, kako se navodi u izveštaju, esencijalni uticaj na njihov rad, a preko pojedinih članova, direktora najvećih koncerna i na pojedine nacionalne vlade kako bi se bez većih zastoja formirala Evropska Unija bez da se u zadovoljavajućoj meri regulišu i sputaju snage slobodnog tržišta. CEO smatra da se tada propustila prilika da se formira „socijalna Evropa", kako je obećano biračima.

Nastavak „Lisabonske strategije" bila je takozvana „Strategija Evrope 2020."  koju je Evropska Komisija objavila u martu 2010. godine. Samo mesec dana ranije, ERT je doneo dokument pod nazivom „ERT’s Vision for a competitive Europe in 2025" (skraćeno često nazivan „Agenda 2025.") iz koga se vidi da je EK svoje ciljeve do 2020. preuzela iz ovog papira.

Najviše sličnosti dva dokumenta pokazuju upravo u domenu politike gde ERT, kao udruženje industrijalaca, sebi dozvoljava veliku slobodu. I „Strategija Evrope 2020.", kao i „Agenda 2025." predviđaju u narednom periodu kako proširenje ljudskih sloboda (biće dozvoljeno i društveno prihvatljivo skoro sve), tako isto i povećanje migracija.

Široko postavljene ljudske slobode su za članove ERT-a zato značajne, jer bi predstavljale socijalni ventil, tako da ljudi ne bi više brinuli o politički značajnim temama. Migracije znače da će tržište rada zadržati (za industrijalce iz ERT-a) zdrav nivo konkurencije kako radna snaga ne bi previše poskupela.

U „Agendi 2025." se smatra da pojedini radnici u Evropi jesu veoma skupi (na primer u Švedskoj ili Nemačkoj), ali da su i toliko efikasni da se isplate. Sa druge strane, strani radnik (posebno migrant) u, na primer, fabrici u Švedskoj nije isto efikasan kao i njegov švedski kolega, zbog čega je potrebno izračunati prosek vrednosti rada onih najefikasnijih i onih najneefikasnijih radnika i toliko plaćati i jednima i drugima. Migranti tako služe, između ostalog, i da bi se snižavala cena rada u Evropi.

ERT je u međuvremenu zvanični lobista u institucijama Evropske Unije, ali se nerado otvoreno pojavljuje u toj ulozi. Njegov uticaj je i dalje enormno veliki upravo preko direktora koncerna koji imaju pristup članovima vlade svoje zemlje. Danas su članovi ovog udruženja direktori kompanija kao što su: Telefónica, Telecom Italia, BASF, Heineken, Nestle, Vodafone, Total, Bayer, FIAT, Nokia, Airbus, MOL, ThyssenKrupp, Royal Philips Electronics, Ericsson, Lafarge, Siemens, Deutsche Telekom, AB Volvo, Rio Tinto, Air Liquide čiji je direktor Benoa Potier trenutni predsedavajući), BMW Group, OMV, Henkel, E.ON, Royal Dutch Shell…

Odluke u Evropskoj Uniji se tako donose što se ciljevi ERT-a pretoče u zakonski akt koji donese Komisija EU posle odobrenja koje dobije od Saveta EU.

Parlament se pri tome ne pita.

 

     Briselski biznis

Fridrih Mozer i Matje Liter snimili su 2013. dokumentarni film pod naslovom „Briselski biznis – Ko upravlja Evropskom Unijom" u kome prikazuju netransparentnost evropskih institucija i veliki uticaj lobista.

„European Round Table of Industrialists" (ERT) se pominje kao najuticajni lobista koji uspeva da izdejstvuje da se odluke donose u skladu sa njegovim predlozima. Tako su, navode autori jedan primer, sva zakonska rešenja koja se tiču evropske transportne mreže prepisana iz dokumenata ove organizacije.

U svom izveštaju iz 2000. godine raniji predsedavajući ERT-a Kit Ričardson citira jedan drugi dokument u kome se kaže kako je jedini način da bi se skrenula pažnja lidera tadašnje Evropske zajednice to da se preda predlog uz primedbu da potiče od ERT-a. On nastavlja konstatacijom kako u Briselu deluje oko 5.000 lobista, tako da je neophodno unapred odrediti agendu za sprovođenje svake odluke, kako bi se sprečilo da se provuče zakon koji nije predložio ERT. Faktički, Ričardson je predlagao da ERT EU Komisiji i Savetu preda listu sa zakonima koje on predlaže, da slučajno ne bi bio izabran neki tuđ predlog.

Kompanije čiji su direktori članovi ERT-a zapošljavaju danas nekoliko miliona radnika u celom svetu i ostvaruju godišnji promet od oko 500 milijardi evra.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SMEDEREVSKA PALANKA: NEČISTA POSLA KUPOPRODAJE „GOŠE“!??

25. априла 2017. Коментари су искључени

 

Da bi naplatila preostala potraživanja od države Srbije i učestvovala u revitalizaciji "Železnica Srbije", vrednoj desetak miliona evra, fantomska firma sa Kipra „Lisnart Holdings Limited"  sa jednim zaposlenim, uz pomoć Aleksandra Vučića preuzela je "Gošu" iz Smederevske Palanke.

Zato je ovih dana direktno iz budžeta isplaćeno deset odsto duga „Goše" za plate radnika, samo da bi oni obustavili štrajk. Uplata je usledila neposredno nakon što se kao vlasnik (umesto dotadašnjeg slovačkog vlasnika) upisala pomenuta fantomska firma sa Kipra sa jednim zaposlenim.

Odmah posle te promene Vučićev režim je, nakon višegodišnjeg odugovlačenja, objavio kako je spreman da konačno isplati više miliona evra koje ovo preduzeće iz Smederevske Palanke potražuje od države Srbije, kao i da finansira projekat obnove voznog parka „Železnica Srbije" vredan oko deset miliona evra. Iz svega ovoga jasno proizilazi da su novi vlasnici „Goše" mutivode povezane sa srpskim vlastodršcima i spremne na novu pljačku.

 

                 Igor Milanović

CIJA JE FABRIKA

 

Nakon dva užasna samoubistva gladnih radnika u fabrici šinskih vozila „Goša" iz Smederevske Palanke, i to u roku od samo godinu dana, kolege ovih mučenika stupili su u generalni štrajk tražeći da im se isplate zaostale plate, kao i da im se poveže radni staž.

Potpuno neočekivano, njih je 7. aprila 2017. godine posetio predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić koji im je preneo da je vlada donela odluku da svakom radniku kao jednokratnu pomoć isplati po 60.000 dinara.

Ovo bi bala lepa vest, da se ne postavlja pitanje zbog čega država isplaćuje plate radnicima u jednom privatnom preduzeću. Do sada to nije bio običaj ni u Srbiji, niti bilo gde u svetu.

Samo četiri dana pre ove iznenadne posete, Agencija za privredne registre je donela rešenje BD 26733/2017 kojim je odobrila izmenu vlasnika „Goše" doo. Umesto dotadašnjeg vlasnika, slovačke kompanije „ŽOS Trnava", upisana je potpuno nepoznata firma „Lisnart holdings limited" sa Kipra.

U medijskim izveštajima dostupnim na internetu, „Lisnart" se pominje skoro isključivo u vezi pomenute kupovine „Goše" i to samo u ovdašnjim medijima, iako po zvaničnim podacima postoji još od 2008. godine. U Poslovnom registru Republike Slovačke može se naći još podatak da je „Lisnart Holdings Limited" iz Nikozije, Kipar, u septembru 2016. investirao 601.229 evra u slovačko preduzeće „Airport Parking s.r.o" iz Bratislave.

U slovačkom izveštaju se ne pominje registracioni broj „Lisnarta", tako da na ovaj način ne može da se utvrdi da li se radi o istom preduzeću koje je kupilo „Gošu", a koje po izveštaju ovdašnje Agencije za privredne registre ima matični broj HE 231796.

Pod ovim registracionim brojem na Kipru se nalazi kompanija „Lisnart holdings limited", adresa Akropoleos, 59-61, Savvides Center, prvi sprat, apartman 102 Strovolos 2012, Lefkozia.

Ista adresa se navodi i kao sedište „Lisnart"-a koji je investirao u slovačko preduzeće „Airport Parking". Zabunu jedino može da unese činjenica da se u pojedinim registrima „Lisnart" pominje sa sedištem u Lefkoziji, a negde u Nikoziji.

Lefkozija je danas samo oblast u Nikoziji koja se u staro vreme i nazivala Lefkozija. Radi se, očigledno, o istom preduzeću. Direktor pomenutog preduzeća je Elefterija Kiriakou, osoba o kojoj je nemoguće naći detaljnije podatke, osim da je istovremeno i direktor u nekoliko drugih firmi.

Iz svega ovoga je očigledno kako je novi vlasnik „Goše" takozvana „firma poštansko sanduče", odnosno fantomska kompanija čiji je cilj sakrivanje porekla kapitala koji obrće.

Prema podacima Narodne banke Srbije, računi „Goše" su u neprekidnoj blokadi od 7. aprila 2014. godine za iznos od 652.320.063,45 dinara. Kupovinom „Goše" kiparska kompanija je dobila i njene dugove u visini od preko pet miliona evra.

Zbog čega bi neko kupovao preduzeće koje je tri godine pod blokadom i na granici bankrota, ali i zbog čega bi država isplaćivala plate radnicima tog preduzeća?

Suma koju je država Srbija izdvojila kao hitnu pomoć izgladnelim radnicima nekadašnjeg giganta iz Smederevske Palanke iznosi oko deset odsto ukupnih dugovanja poslodavca za radničke plate.

Objavljujući dolazak ove pomoći, predsednik vlade Aleksandar Vučić je najavio i da će država radnicima uplatiti zdravstveno osiguranje kada bude postalo jasno da je novi vlasnik zainteresovan za nastavak proizvodnje. U trenutku isplate zaostalih plata radnicima "Goše", Vučić očigledno, nije znao ni šta novi vlasnik planira da uradi sa ovim preduzećem.

Ono što ukazuje na činjenicu da u ovoj kupoprodaji nisu čista posla jeste da je generalni direktor „Goše" i dalje Slovak Ivan Hajmšild, za koga se veruje da je u međuvremenu za uvek napustio Srbiju.

Takođe je više nego sumnjivo to da je Agencija za privredne registre za samo dva radna dana donela rešenje od 3. aprila o promeni vlasnika. U ovakvim slučajevima je uobičajeno da procedura traje i duže od pet radnih dana.

Nekome se, očigledno, žurilo da bude upisan kao novi vlasnik.

Samo tri dana posle promene vlasnika vlada je na svojoj sednici donela odluku kojom se odobrava isplata dela zaostalih plata radnicima ovog privatnog preduzeća, ali i eventualno izmirenje dugova prema Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.

Oko trećine sume zbog koje su računi „Goše" u blokadi nastala je zbog toga što su „Železnice Srbije", odnosno Fond za razvoj kao investitor, početkom 2014. pustile menice date kao garanciju da će preduzeće iz Smederevske Palanke blagovremeno izvršiti remont 25 preuzetih vagona. Pri tome su ostali nenaplaćani i vagoni koji su bili remontovani i isporučeni, a koje i danas koriste „Železnice Srbije"!

Istog dana kada je Agenciji za privredne registre podnet zahtev za promenu upisa vlasnika, odnosno 29. marta 2017. godine, Ministarstvo saobraćaja je najavilo pokretanje opsežnog plana za revitalizaciju voznog parka „Železnica Srbije", koji bi u narednim godinama republički budžet koštao oko deset miliona evra, što je dvostruko više od sume blokade „Gošinih" računa.

U leto 2012. godine „Goša" je dobila da remontuje 22 vagona za „Železnicu Republike Srpske" . Posao je obavljen do kraja te godine, ali je država Srbija, koja je bila naručilac posla, zbog nedostatka sredstava do danas platila samo sedam vagona.

Slično se desilo i sa remontom 16 vagona za „Železnice Srbije" koji su remontovani i isporučeni u roku, ali je naručilac posla overio samo tri fakture, zbog čega je Fond za razvoj blokirao račun „Goše".

Posle ove blokade usledila je uobičajena lančana reakcija ostalih poverilaca koji su požurili da puste menice „Goše" koje su imali, pa je tako račun ovog preduzeća danas u blokadi za preko pet miliona evra. Zbog toga što su joj računi u blokadi „Goša" od proleća 2014. nije mogla da uzme učešće na javnim konkursima i tenderima.

 

       A 1. Posao bez ugovora

Fabrika šinskih vozila „Goša" doo iz Smederevske Palanke nekada je bila pojam uspešne privatizacije, a 2007. godine je bila i najveći izvoznik iz Srbije. Prvi put posle deset godina račun preduzeća je na kratko bio u blokadi 2012. godine.

Obim poslova se smanjivao zbog svetske ekonomske krize i broj zaposlenih se više nego prepolovio – 2012. bilo je još samo 450 radnika, danas ih je oko 360. Tadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić je, po svom starom običaju, požar pokušao da ugasi benzinom, pa je inicirao remont vagona za „Železnicu Republike Srpske" za koji posao nisu bila obezbeđena finansijska sredstva.

Posle toga je država „Goši" dala da remontuje 15 vagona za „Železnice Srbije", a sadašnja ministarka saobraćaja Zorana Mihailović morala je da prizna kako uopšte ne zna da li je ovo javno preduzeće potpisalo bilo kakav ugovor o pomenutom poslu, ili je sve urađeno „na reč", odnosno „na dođem ti". U svakom slučaju, „Goša" je dobila novac samo za tri pomenuta vagona, dok je za ostale platila i penale zbog, navodno, neblagovremeno završenog posla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GRCANJE NOVOKOMINTERNOVSKE ZAJEDNICE EVROPSKIH DRŽAVA: UMIRANJE EVROPSKE IDEJE KROZ SOCIJALNU NEPRAVDU….

17. марта 2017. Коментари су искључени

 

Evropska Unija je tvorevina koju je komplikovano održavati. Potrebno je mnogo znanja, novca i mnogo volje za redovno servisiranje, a onda stigne i vreme za generalnu. Unija liči na „mnogoljudni brak" u kojem svaka država-jedinka ima svoje kaprice.

Sve zemlje su ravnopravne, a istovremeno svaka je i mlada i mladoženja. Postoji realna opasnost da se uskoro neće znati ko koga. Situacija je poprimila alarmantne dimenzije jer ekonomije ne rade mnogo dobro. Kako rade daleko je to od „mnogo dobro". Evropa se nalazi u krizi.

Na ekonomskom planu veći deo kontinenta pati od niskog rasta, visoke stope nezaposlenosti i rastuće nejednakosti. Politički, širi se razočarenje u evropsko društvo, kao i domaće institucije i elite. Populizam desnice raste podstičući političku nestabilnost i neizvesnost dok istovremeno bledi relevantnost socijalne demokratije. Evropa, a i Evropska Unija, bazira se na socijalnom ugovoru, a takav ugovor nije u planovima rastućih populističkih snaga.

 

                  Milan Balinda

NASIM OCIMA PRIZELJKIVAN KRAJ EU

 

Ako se uklone skeptici, koji se pitaju da li Evropu uopšte vredi spasavati, mnogi ekonomisti, sociolozi i političari objašnjavajući šta se dogodilo sa Unijom indirektno, a poneko neposredno, ukazuju na „jedine" ili moguće korake koje bi trebalo preduzeti da bi se Evropa preporodila.

Ponovo preporodila po ko zna koji put. Beskrajna kriza iz 2008. uzrokuje težak rast, preteranu nezaposlenost i uvećanu nejednakost . Sve to proizvodi političku nestabilnost, što je i za očekivati jer oduvek je tako bilo.

Kada je nakon rata stupio na delo Maršalov plan nije se radilo samo o ekonomiji i obnovi kontinenta, već i o političkim smernicama i odbrani od ekstremizma, fašističkog i komunističkog totalitarizma.

Iako je slabljenje socijalne demokratije i rast populizma znatno vidljiviji od početka poslednje krize, koreni toga dosežu još u sedamdesetim godinama prošlog veka. Tokom te dekade ekonomske i socijalno-kulturne promene počele su da pomeraju već ustanovljene političke šablone. Ekonomski, posleratni poredak počeo je da gubi energiju i mešavina nezaposlenosti i inflacije pogodila je Evropu. Ipak, tadašnje demokratske države imale su planove da zaštite građane od nevolja koje je donosio uvek-promenljivi kapitalizam.

Tokom decenija nakon Drugog svetskog rata levi-centar i socijaldemokratske partije nudile su atraktivna rešenja za ekonomske i socijalne izazove koji su stajali pred evropskim demokratijama. Obećavali su građanima ekonomski poredak koji niti je brisao kapitalizam (što su mnogi na krajnjoj levici priželjkivali), niti je kapitalizmu davao odrešene ruke.

Građani su uživali beneficije kapitalističkog ekonomskog dinamizma i inovacija, kao i štit protiv destruktivnih snaga tog istog kapitalizma. Taj politički centar takođe je promovisao socijalnu solidarnost i osećaj nacionalnog učinka: socijalna država će zaštititi zdravlje i blagostanje svih građana, a vlada će raditi za dobrobit nacije.

U poslednjoj deceniji ili dve socijalna demokratija više nema odgovarajućih odgovora na novonastale promene i krize. Za mnoge glasače tradicionalne levice najatraktivnije alternative došle su s populističke krajnje desnice koja je ponudila jednostavna i veoma jasna rešenja za građanske ekonomske i socijalne strahove.

Problem je to što populisti jedno pričaju, a kada stupe na vlast postižu katastrofalne rezultate. Krajnja desnica je takođe ponudila i krivca za loše stanjeimigraciju. Levi centar nije mogao do sada da se odupre desnici jer nemaju ništa da ponude. Ne može se pobediti nešto ni sa čim.

Međutim, Janis Varufakis, bivši ministar grčkih finansija ponudio je Nju dil za koji tvrdi da bi mogao da spase Evropu. Kaže da jednostavno rečeno moramo da se upitamo zašto evropska ideja umire? Tvrdi da je odgovor jasan: nezaposlenost i unutar-evropska migracija.

„Ogromna većina Grka, Bugara i Španaca ne odlaze u Britaniju ili Nemačku zbog klime; sele se jer moraju", objašnjava Varufakis. Njegov stav je da ni jedna evropska nacija ne može suštinski da napreduje ukoliko je Evropa u kandžama depresije. Potom, da svaka država mora da napreduje istovremeno da bi celoj evropskoj zajednici bilo bolje.

Naveo je da bi evropski Nju dil morao da pet preciznih ciljeva koje bi morali da se ostvare pod sadašnjim ugovorima i to bez nove centralizacije moći u Briselu i daljeg gubljenja suvereniteta država članica. Po njemu ti ciljevi bi bili: 1) Masovne zelene investicije; 2) Garantovano trajno zaposlenje; 3) Osnivanje fonda protiv siromaštva; 4) Univerzalna osnovna dividenda na osnovu socijalizacije rastućeg dela kapitala i 5) Zaštita od iseljenja iz stana ili kuće, garancija da svaki građanin EU ima pravo na dostojan stambeni prostor.

To bi bilo u najkraćim mogućim crtama Varufakisov Nju dil za evropske probleme. A da li bi vlade mogle da investiraju i da se na taj način otvore nova radna mesta? Izgleda da to ne bi bilo dovoljno za rešavanje svih suštinskih važnih problema. Naime, stopa nezaposlenosti polako opada u evropskim zemljama, a i u Sjedinjenim Državama, ali su mnogi radnici otkrili da pronašavši zaposlenje nisu rešili sve svoje probleme.

Od siromašnih nezaposlenih postali su siromašni zaposleni. Tržište rada je fragmentirano. Rascepalo se u dva segmenta – primarno i sekundarno tržište. Primarno se karakteriše po relativno visokim platama, mogućnostima napretka u poslu i stabilnim prospektima rada, dok su karakteristike kod sekundarnog niske nadnice, nestabilnost radnog mesta i manje mogućnosti za usavršavanje i napredak.

Ova dva segmenta oslikavaju rasnu, polnu i starosnu nejednakost. U sekundarnom tržištu rada dominiraju manjine, žene, imigranti i mladi. Tako podeljeno tržište rada donosi mnoge rizike, a naročito u doba krize. Stvaraju se klase siromašnih radnika i onih bolje plaćenih.

Kada dođe do otpuštanja, oni koji su stalno zaposleni imaju veću pravnu zaštitu, dok sezonci plaćaju celokupan ceh loših ekonomskih perioda. To nije dobro za državu kao celini. Od krize iz 2008. jedino je pet evropskih zemalja uspelo da se vrati na stanje pre te krize. Radi se o Češkoj, Nemačkoj, Luksemburgu, Britaniji i Poljskoj.

I dok se evropsko tržište rada polako oporavlja, razlike se povećavaju između južne Evrope i ostatka Evropske Unije po pitanjima privremenog rada, ili nepunog radnog vremena i netipičnih zaposlenja. Zemlje u krizi su Španija, Italija, Bugarska, Rumunija i Grčka. Te se zemlje nalaze na dnu liste Indeksa socijalne pravde. Stručnjaci su primetili da u španskom sektoru građevinarstva sezonski radnici izgubili 35 odsto radnih mesta, a dok su stalno zaposleni imali realne nadnice uvećane za samo četiri odsto. Možda je u južnim zemljama Evrope najgore mladima.

U Grčkoj 49,9 odsto mladih je nezaposleno (2015.), u Španiji 44,4 odsto (2016.) i 40,3 u Italiji (2015.). U Grčkoj je situacija još komplikovanija jer tamo zbog mera štednje protestuju i policajci i vatrogasci. Demonstranti su se okupljali oko zgrade grčkog parlamenta sa transparentima i bakljama u rukama. Sindikat policije saopštio je da su višegodišnje mere štednje razlog što imaju zastarele sisteme komunikacije koje kriminalci s lakoćom prisluškuju kao da imaju i patrolna kola koja su „krntije".

Ciprasova vlada visi u vazduhu i sve je više poziva od strane građanstva koji traže nove izbore. Sa dugom koji se ne bi izbrisao, sa obavezama prema zajmodavcima, ni jedna grčka vlada, kolikogod da bude nova, nema šanse da nešto postigne bez strogih mera štednje koja ne samo da pogađaju obične Grke, već dovode u opasnost i opstanak države.

Nisu sve zemlje EU u istim problemima. Portugal je u dugovima i sprovodi oštre mere štednje, ali je za sada situacija mnogo mirnije od one u Grčkoj. Španija nema toliki problem duga, ali ima ogromni stepen nezaposlenosti. Što se Italije tiče, tamo je sve komplikovanije i stiče se utisak da niko ne sme ni da krene u rešavanje problema da se ne bi pokrenula lavina bankrota banaka koje su u ogromnim dugovima. Za sada se italijanski problemi guraju pod tepih, ali su vanredni izbori u ovoj godini veoma mogući. Izbori su izvesni u Holandiji i zakazani su za sledeću nedelju, za 15. mart.

Najveći favorit da na njima pobedi je Gert Vilders iz Partije za slobodu (PVV). Tako je makar izgledalo krajem februara. Ukoliko Vilder pobedi ne bi mogao da sastavi vladu bez koalicionih partnera i tu nastaju problemi. Sve ostale partije odbile su da sa njim prave koaliciju gnušajući se Vilderovih desničarskih i rasističkih stavova.

Vilderova majka, čoveka belog tena, je iz Indonezije, zemlje sa najvećim brojem muslimanskog stanovništva. Vilder je već odgovarao pred sudom zbog svojih rasističkih i anti-muslimanski pretnji u prošlosti. Proglašen je krivim prošlog 9. decembra. Njegov politički program za ove izbore još više ga je odvojio od ostalih vodećih partija. Njegovi predlozi u konfliktu su sa međunarodnim zakonima i holandskim Ustavom. Predviđa se da može da osvoji 35 mesta u Senatu, ali mu je za većinu potrebno 76.

Izbori ove godine vodiće se i u teškoj kategoriji: Francuskoj i Nemačkoj. U Nemačkoj kandidat desnog centra (Demohrišćanske partije) i zvanično je i aktuelna kancelarka Angela Merkel. Protivnik joj je sadašnji koalicioni partner iz Socijaldemokratske stranke, Martin Šulc. Izbori su zakazani za septembar, ali se već sada Šulcovo ime pominje u nekoliko afera. Naime, Kancelarija EU za borbu protiv prevara mogla bi da pokrene istragu protiv njega zbog podataka da je, tokom vremena kada je bio na čelu Evropskog parlamenta, davao beneficije svojim saradnicima.

Nemački list Špigl je objavio da je Šulc tražio povlašćene uslove za svog bliskog saradnika Markusa Engelsa, koji je u ovom trenutku šef njegove izborne kampanje. Takođe, navodno je Šulc u avgustu 2015. godine pokušao da pomogne i drugim saradnicima da se domognu različitih beneficija, navodi Špigl.

Angela Merkel pored Martina Šulca ima protivnika i u desničarskim partijama Nacionalni front i Alternativa za Nemačku. Mada pobede ove dve partije nisu moguće na ovogodišnjim nemačkim izborima, sigurno je da će one uvećati svoju glasačku bazu. Neće dobiti na izborima, ali će promovisati svoje stavove i uz to osvojiti srca i svest mnogih Nemaca.

Politika je, uglavnom, rat rečima. Reči opisuju ideje, ali u politici mogu biti – samo reči. E, u tom ratu rečima u Evropi za sada pobeđuje krajnja desnica. Neki „mudraci" tvrde da je preko noći veliki deo globalnih glasača izgubio kapacitet razmišljanja kada se o politici radi.

Ova tvrdnja leži na ideji da su do nedavno ljudi o politici odlučivali objektivno, mereći činjenice. To je mit. Veliki mit. Činjenice same po sebi oduvek su igrale sekundarnu ulogu u politici. Kad dođe do „dža ili bu", činjenice gube. Ne izgube protiv emocija. Ne izgube protiv laži. Ali izgube protiv takozvanih „ramova".

Jedan empirički primer šta se naziva „ramom": pojedinac odlučuje da se podlegne neophodnoj operaciji kada sazna da je uspeh operacije 90 odsto. Međutim, odbija kada shvati da je smrt moguća u 10 odsto slučajeva. Podaci su isti, ali „ram" posmatranja je različit.

Ramovi, ne činjenice, vladaju odlukama. U ovom trenutku, francuska i nemačka ekstremna desnica uveliko pobeđuje klasične partije kada se radi o promociji „ramova" koje objašnjavaju činjenice u korist njihovih političkih verovanja i ciljeva. Izbor reči je u toj bici veoma važan. Desnica opisuje dolazak imigranata kao „poplavu". To je dosta ilustrativno, a onda se to pretvara u „talase imigranata", pa „rastuća poplava" i na kraju imigranti postaju „cunami".

A šta se radi kad nadolazi talas poplave? Slažu se džakovi sa peskom i podupiru nasipi. To bi u slućaju izbeglica bila fizička zaštita granica. Ideja da se razmeste izbeglice širom Evrope i da im se obezbede skloništa nema težine kada nailazi „talas poplave". Osim toga, a u slućaju izbeglica, poplava se ne događa zato što oni beže od opasnosti, već se samo tako događa.

Radi se o ideološkim ramovima. U okviru tih i takvih ramova, jer druga strana ima svoje, vodiće se predizborna politička borba. Glasači će pomno pratiti i odlučivati koja im se „predstava" više dopada. S kojom se slažu i koju mogu lakše da shvate. Kako se pretpostavlja da krajnje desnice neće pobediti ni u Francuskoj ni u Nemačkoj, a da neće uspeti da oformi vladu ni u Holandiji, onda će na kraju ipak prevladati „ramovi" partija u centru političkog spektra.

Bilo socijaldemokrati, bilo demohrišćani. Njihova je priča o stalnom napretku, o pravdi i o slobodama. O budućnosti. Boljoj budućnosti. Desni centar objašnjava „pravdu" na svoj način, a levi na svoj. Oba bloka govore i o solidarnosti, ali iz nešto različitog ugla. Detalji ekonomskog plana su pomalo komplikovani, te se i oni stavljaju u „ramove" koji su lakši da se razumeju. Ko će pobediti, levi ili desni centar? To se ne zna.

Merkelova je bila favorit sa svojim demohrišćanima, ali ništa tu nije zagarantovano. Daleko od toga. Desni centar je vodio u Francuskoj, ali su nekoliko korupcijskih afera tu moguću pobedu poremetila. U Francuskoj je moguće da pobedi „treći put", tojest „centralni centar". Možda hoće, a možda i neće.

Početkom februara Njujork tajms objavljuje urednički članak pod naslovom „Seks i francuski izbori". Kako se Francuska sprema za predsedničke izbore u aprilu, a najverovatniji drugi krug u maju, čelu favorita iznenada se približio Emanuel Makron koji nema oformljenu političku partiju i koji kaže da je u centru. On je relativno mlad kandidat, ima 39 godina, ali je zato njegova supruga 24 godina starija.

On je mladolik i zgodan, a ona je veoma atraktivna. Dva puta su bili na naslovnoj strani Pari mača. Jedna scena kako se drže za ruke na plaži, a druga na jednoj zvaničnoj večeri. Kandidat Makron nema veliko političko iskustvo, ali je dve godine bio ministar ekonomije u socijalističkoj vladi Fransoa Olanda.

Po ispitivanjima javnog mnenja krajem februara je pretekao konzervativnog kandidata Fransoa Filona koga je pogodio skandal po kojem je on svojoj supruzi, rođenoj u Velsu, obezbedio dobro plaćeni posao u vladi, a da ona ništa nije radila. Skandal je nazvan „Penelope-kapija". Ankete takođe pokazuju da bi Markon lako u drugom krugu pobedio Marin Le Pen, kandidatkinju partije s krajnje desnice.

Ljubavna priča Makrona i Brižite Tronjo počela je pre mnogo godina kad je on još bio u srednjoj školi i kad mu je francuski jezik i književnost predavala profesorka Brižit, tada u braku i sa troje dece. Profesorka se konačno razvela i udala za svog bivšeg učenika 2007. godine.

U Francuskoj odnos između profesora i studenta, ali na fakultetu, nije ni retka ni pojava za osudu. Najvažnije je da Francuzi opraštaju i podržavaju sve odnose kada se radi o istinskoj ljubavi. Čini se da je to slučaj sa ovim parom, mada ima i onih koji tvrde da je Makron gej i da se samo prikrio u braku.

Ljubav je i glavna tema mnogih knjiga. Prošle jeseni glavni literarni događaj je bila knjiga od 1.276 strana po naslovu „Pisma Ani". Unutra su romantična pisma bivšeg francuskog predsednika Fransoa Miterana koji ih je slao svojoj dugogodišnjoj ljubavnici Ani Pinžo. Oni su se sreli kad je ona imala 19 godina, a on 45. U jednom pismu kaže: „Čini mi se da vodim ljubav s tobom bez prestanka još od onog 15. avgusta 1963!". To pismo je poslato sedam godina kasnije. Francuzi su takođe ponosni na to što ne morališu. Privatan život političara ne mora da sledi striktna pravila i niko ne očekuje da oni diskutuju o svom privatnom životu.

Marin Le Pen ima dva bivša muža i bilo joj je potrebno dosta godina da prizna da je u ljubavnoj vezi sa jednim sa vrha njene partije. A, kada je Makron prošlog novembra na televizije negirao da je gej i da vodi „dvostruki život", to nije bilo zbog njegove seksualne orijentacije, već da nije lažov. Optužba da je gej implicirala je da njegov ljubavni odnos sa suprugom nije realan i da je lažljiv. Lažljivost se osuđuje u Francuskoj, naročiti ako neko hoće da bude predsednik.

Marin Le Pen ima probleme druge vrste. Nju ispituju za prevaru. Ukoliko su optužbe tačne, vođa Nacionalnog fronta varala je Evropski parlament izmišljajući troškove. Tražila je platu za svog telohranitelja i njenog partijskog političkog saradnika za posao koji nisu radili.

To je dosta čudno uzevši u obzir samu činjenicu da je Nacionalni front protiv evropskih institucija i same Evropske Unije. Međutim, njena stranka, kao i druge evropske partije krajnje desnice kandiduju se na izborima za Evropski parlament da bi zadobili politički položaj i novac. Glasači ne uzimaju mnogo ozbiljno Evropski parlament i mali broj njih izađe na izbore za to telo. Politički komentatori te izbore nazivaju „izborima drugog reda".

Na taj način desničarske partije lakše zadobiju poslanička mesta, a kako uglavnom nemaju dovoljno novca, evropske plate im veoma dobro legnu. Kada je Nacionalni front dobio jednu trećinu francuskih poslaničkih mesta na izborima iz 2014. godine, to je poslalo talas iznenađenja širom Evropske Unije.

Partije koje se izbore za poslanička mesta imaju pristup evropskim fondovima. U teoriji novac bi trebalo da ide za troškove vezane za rad Evropskog parlamenta, kao zapošljavanje asistenata izabranim poslanicima, ali u praksi ne praktikuje se mnogo nadgledanja kako se novac troši. To je ono što je uvuklo Nacionalni front u probleme jer je Le Pen plaćala svojim ljudima koji nisu radili posao u skladu kako je ona to deklarisala. I drugi parlamentarci Nacionalnog fronta optuženi su za isti prekršaj. Ko zna koji će još skandali da se izrode do izbora za predsednika Francuske!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ПРИВОЂЕЊЕ ИЗДАЈЕ КРАЈУ: ВРЗИНО КОЛО И НАМЕРНО ПОДРИВАЊЕ ЈЕДИНСТВА СРПСКОГ НАРОДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!!?

27. јануара 2017. 1 коментар

 

Сукоб између чланова такозване владе сепаратиста са Косова и Метохије, тачније, Вучићевих, Вулинових и "Тачијевих Срба", симболично почео је око Дома здравља у Лепосавићу.

Али, то је тек врх леденог брега иза кога се крије озбиљна битка Вучићевих и Вулинових страначких банди, око новца и власти у српским општинама. Треба нагласити: реч је о новцу из буџета самопроглашене албанске државе.

Дакле, Тачи исплаћује, а Вучић и Вулин се отимају око општинских буџета. А, последице су такве да је и заједница српских општина на КиМ, виђена као "албанска институција".

 

                      Иван Максимовић

 

Недавно су се страначке филијале Вучићевог СНС-а и Вулиновог Покрета социјалиста, сукобиле око изградње новог Дома здравља у Лепосавићу. Пројекат је финансиран од стране лажне албанске државе, за шта је "због издајничког понашања" прозван градоначелник тог места (које функционише по систему тзв., „републике Косово") Драган Јаблановић. За спровођење антисрпске политике оптужили су га они који су редом на платном списку ове лажне „државе" и уз то, његови коалициони партнери.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, јавно пита: "…Како то да се нико није бавио много већим проблемом од овога? Александар Јаблановић, син овог лажног ‘градоначелника’ био је оптужен да је од Рамуша Харадинаја узео 100 хиљада евра како би га подржао у такозваној ‘скупштини Косова’, што је он и потврдио рекавши да је новац намењен ‘Српској листи’ (СЛ) која је негирала да је примила новац што доводи до закључка да је новац остао код њега…"

„Тада га је СЛ протерала из своје коалиције али и држава званично прогласила криминалцем због илегалних радњи а онда уместо казне га тако прљавог примили, ни мање ни више, у срце државног руководства, за државног секретара у Вулиновом министарству.

Ето тиме је СЛ требала мало да се позабави" – каже Јовић, који је утиска да је „породична спрега" Јаблановића много ближа не само Иси Мустафи већ целом „систему" који он представља па колико год да из власти траже да се учини Мустафи, они би два пута више издали. „Не знам, можда им је то препорука" размишља покушавајући да протумачи ове не баш смислене потезе.

Управо таквом државном политиком Вучића и Вулина јача албански систем на северу покрајине, тамо где Албанаца никада није било више, или бар не у већем броју од 5%. И слеп је већ видео да без њиховог мига, онима које су на КиМ инсталирали, ништа није могуће урадити.

Показало се то и на примеру Горана Ракића, такође албанског „градоначелника Северне Митровице" и члана СНС, кога су у сред бела дана, испред поште у улици Краља Петра Првог, шамарали Вучићеви људи зато што је само једном отишао на састанак са представницима „републике Косово" самовољно, без да је претходно примио инструкције.

А смењивани су и „утицајнији" од Ракића, и тзв., „министар" (сада бивши) Љубомир Марић који се управо ових дана спремао да то приреди старијем Јаблановићу, што се такође наводи као један од разлога сукоба, али је „сам у јаму упао" јер овај има јаче везе са Исом Мустафом у кога се СЛ уздала надајући се у коалицију коју су са њим потписали још пре две године.

Марић је за то имао сагласност ако не и директиву српског врха власти, тврди српски политичар са централног Косова са дугогодишњом политичком каријером, Момчило Трајковић. Он наглашава да је за тај пропали покушај Марић имао Вучићеву сагласност:

„…Био им је потребан још неко како би надгласали Вулинове социјалисте. Због тога им се прикључио и некадашњи ‘заменик премијера Косова’, Слободан Петровић. Разговор са Вучићем који је у Београду требало да траје десетак минута управо је он ‘продужио’, наводећи да је Владета Костић, тзв., градначелик Грачанице, битно ослабио српску позицију у том крају смењивањем Срба са кључних позиција и именовањем четири Албанца на њихова места у овој ‘општини’ ".

Наиме, Костић је од новембра почео са уклањањем Срба са утицајних позиција када је на седници „Скупштине општине" чији је градоначелник „одговорно тврдио", позивајући присутне и грађане да и они потврде, "…да су се осећали сигурније када је Албанац био командир полицијске станице у Грачаници него Србин" на шта је уследио громогласан аплауз од њему потчињених одборника.

Петковић није ово изнео зато што се претерано забринуо за српски народ, за овим је посегао јер се током разговора управо он нашао на листи окривљених што је смена Јаблановића пропала, јер није пружио довољно јаку логистичку подршку.

Уследило је именовање новог „министра" из редова Вулиновог Покрета социјалиста (ПС), Мирјане Јевтић, што су пратили ниски потези којима су се подсмевали сви, укључујући и српске непријатеље.

Овакви потези са одсуством сваког знака интелигенције и људскости на почетку њиховог сукоба стварали су снажан утисак планираног одвлачења пажње од погубних потеза који ће ових дана уследити, а то су: отварање моста преко Ибра, успостављање албанског „Суда" на северу КиМ, као јаког атрибута „државности" сепаратиста, оснивање „војске Косова"…Рокови су се приближили, обавезе нагомилале, треба све то утишати бар док посао не буде обављен.

„То је покушај да се Срби поделе на ‘ове и оне’, у корист Албанаца са намером да се Вучићева издаја  и друга недела припишу Србима који живе на Косову и Метoхији" убеђен је Драгољуб Поповић из Грачанице, вероватно најбољи хроничар овог краја и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

„…Вучић то не може да уради док овде не нађе будале које ће прихватити одговорност за оно у чему ни сами нису учествовали. А онда ће прича бити ‘шта су Срби тражили у албанским ‘институцијама’"? Тако ће бити док не укину српске институције а онда ће, зато што ‘смо тако хтели’, све свалити на нас овде’…" мишљења је Поповић.

Иако је сукоб узимао маха, Вучић се није оглашавао. Он је одлучио да сачека али се страсти нису смириле већ напротив, сукоб се распламсао и то је свака од противничких страна почела да користи а једино народ да страхује да из овог врзиног кола не избије каква центрифугална сила која ће га на пречац одвести у пропаст јер „то није једини начин на који се подрива преостали српски корпус на Косову и Метохији", примећује Поповић.

„Сваки други дан се на Косову деси неко хапшење због дроге. У селу недалеко од Грачанице ухапшен је Србин са 25 килограма дроге, у Грачаници са 50 у комбију ухапшен је човек у кога нико не би посумњао, радник обезбеђења. Пристојан, родитељи скромни и вредни…

Пре месец дана у другом селу опет близу Грачанице ухапшен је Србин због 5 килограма хероина. Није дошла локална, ова такозвана ‘косовска полиција’ већ интернационална и са капије су ушли право у гаражу где се аутомобил налазио и тачно су знали где у је у колима сакривен хероин.

Јасно је да га је могао пријавити онај ко му је то и дао а све то како би и ово мало Срба било приказано као скупина криминалаца не би ли предаја Косова и Метохије лакше прошла код народа у централној Србији.

Баш као што су то медијски чинили 2013. када је требало организовати квази-изборе на северу Косова а онда и излазак Срба организовали преко припадника ДБ-а Љубе ‘Шиптара’, Радета Токића, Ћирковића, Филиповића… " каже Поповић који тврди да овакво стање није настало одједном и само по себи.

„…У све то укључена је и БИА пред чијим носем се овде дилује дрога у кафићима, кафанама…До доласка ових криминалаца из Вучићеве БИА-е, Срби одавде су били релативно сложни.

Благо подељени по српским странкама али су сви одбијали сарадњу са албанском влашћу и никоме није падало на памет да прави албанске „институције". Све што не ваља а тренутно се дешава овде, у режији је српске БИА-е.

До 2005. нису смели да провире а онда почињу да шире мрежу да би од 2007. постепено интензивирали активности када се појављују и Славиша Петковић, Слободан Петровић и други и оснивају прву странку Срба који активно учествују у тзв. албанској ‘влади’, до данас…"

Да све ово има основа потврдио је баш у то време и неформални разговор млађег човека са професором др Радошем Љушићем, такође пореклом са КиМ, кога је желео да пита за савет и препоруку у вези запослења пошто је тек дипломирао надајући се да постоји какво радно место на Косову.

Љушић му је кратко одговорио даони који буду запослени до 2008. године (када су сепаратисти прогласили ‘независност’ на захтев ЕУ и Америке) могу да рачунају да ће можда и задржати посао, сви који после тога буду нашли место у систему државе Србије на КиМ, вероватно ће брзо и бити отпуштени а на њихова места биће доведени привремени радници.

Тада је то звучало као бајка, изгледало је потпуно нереално а данас се управо то, до задњег слова, и догађа. План за постепену ампутацију покрајине одавно постоји само је за спровођење био потребан неко кога ће красити она хрватска "храброст" (према Јовану Дучићу) да су „најхрабрији не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде". И пронашли су их, тандем Вучић-Вулин је добитна комбинација оних који нам о глави раде.

Но, колико је Вучић у међувремену ослабио а колико Вулин ојачао, описује Јовић:

„…Можда овим Вулин жели да каже да Вучић више није недодирљив и да би он у овом тренутку могао да бар у неком сегменту преотме власт, можда баш преко Косова, па да он одлучује уместо Вучића. Тако да нимало не искључујем могућност да то уопште није сукоб Српске листе и Јаблановића већ само одмеравање снаге Вулина у односу на Вучића!".

Овакве тврдње нису неосноване. Сарадња са другом владајућом странком СПС-ом, никада није била гора и опстанак коалиције се искрено доводи у питање.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, тврди да је и Заједница српских општина, уствари институција „републике Косово" те да ће то и бити "пуним капацитетом" тек кад издаја буде у потпуности приведена крају и кад ће славодобитно рећи – ето, добили смо Заједницу српских општина.

А, ако већ има наговештаја да ће се нешто променити у свету, да ће Албанци имати мању подршку него до сада када Трамп буде и званично инаугурисан као председник Америке, зашто онда наша држава жури да што више да Албанцима, да што пре затре српску државу на северу Косова?

Чему журба, 17. јануар, 20,. јануар, 28. јануар, значи до инаугурације мора све да се изда. Не знам разлог, каже Јовић, осим да је неко узео велики новац за то, па ако не оствари обећано оде глава, што је врло извесно:

"…Албанци кад дају новац они су врло издашни али код њих нема враћања новца, оде глава и то је једини начин наплате неизмиреног дуга". Јовић каже и да не зна да ли је Дачић или неко други можда наплатио издају, али ако јесте онда тај не би смео да „не само нас 100 хиљада Срба на Косову већ и целу Србију држи као таоце због новца који је узет".

У отвореном писму јавности, др Марко Јакшић, некадашњи народни посланик у Скупштини Србије, објашњава разлоге сукоба:

„…Одговор је једноставан, а то је новац. И то новац који сепаратистички режим у Приштини пребацује општинама на северу Косова и Метохије.

Порекло тог новца је срамно и обезбеђен је договором између Александра Вучића и Хашима Тачија где се српски премијер обавезао да спроведе у дело ‘Боркове договоре‘ и да дуж административне линије од Јариња до Брњака инсталира царинике и граничну (албанску) полицију.

Апсолутну контролу тог новца у три општине Зубин Поток, Косовска Митровица и Звечан, контролише СНС а контролу новца у Лепосавићу, чији је тзв. градоначелник Драган Јаблановић отац председника Покрета социјалиста за КиМ, контролише Покрет социјалиста, што и јесте разлог овог комерцијалног сукоба…".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

7. децембра 2016. Коментари су искључени

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

00003.GAZENJE SOPSTVENIH ZAKONA1

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

3. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

EKONOMSKI ATENTATORI I GRABLJIVCI5

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMFdoveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMFsamo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: