KONCESIJA PO ŽELJI MMF: NAJVEĆI DOMAĆI AERODROM PRODATI STRANCIMA – MILJENIKU SVETSKIH BANKARA!!?

 

Vučićev režim u potpunoj tajnosti pregovara sa kandidatima za koncesionara za Aerodrom „Nikola Tesla" u Beogradu. Jedino što se zna su imena kandidata, ali se ne zna ni šta nude, ni šta država konkretno traži, a nije poznato ni zašto se stalno produžavaju rokovi za predaju obavezujućih ponuda.

Upućeni tvrde kako se vode pregovori „ispod žita" da bi se koncesija namestila onome ko najviše nudi mito vlastima, a na to ukazuje i činjenica da je jedan od najozbiljnih kandidata kompanija koja ne ispunjava elementarne uslove za učešće na konkursu.

 

                        Milan Malenović

 

U danima kada se ovaj broj Magazina Tabloid bude pojavio na kioscima javnost bi trebalo da sazna koje kompanije i konzorcijumi su učestvovali u drugom krugu takmičenja za dobijanje koncesije nad beogradskim aerodromom i, eventualno, ko je pobednik.

Sadašnji akcionari Aerodroma se raduju davanju koncesije, svako iz svojih finansijskih razloga: mali akcionari, jer se time povećava vrednost akcija kojima trguju, a država, kao najveći akcionar, jer će se sledeće godine u budžet sliti velika količina novca. Ostatak naroda bi morao da bude veoma zabrinut.

Aerodrom „Nikola Tesla" u Surčinu je jedan od samo dva civilna aerodroma u Srbiji koji su sposobni da prihvataju veće letelice, ali na njega otpada 95 odsto ukupnog vazdušnog prometa, što će reći da aerodrom u Nišu samo statira. Aerodrom "Nikola Tesla" je, takođe, i jedno od preduzeća koje redovno pune republički budžet, jer već godinama ostvaruje profit.

Upravo iz pomenutih razloga veoma je upitno koliko je odluka o prodaji politički mudra, jer onaj ko upravlja aerodromom "Nikola Tesla" faktički upravlja celokupnim civilnim vazdušnim prometom u Srbiji, zbog čega u vodu pada argumentacija vlastodržaca kako je privatizovan, na primer, i aerodrom u Zagrebu, jer Hrvatska, osim njega, ima još šest vazdušnih luka.

Međutim, o tome da li će beogradski aerodrom biti prodat ili ne, kao i pod kojim uslovima i kome će biti ustupljen, najmanje se odlučuje u Vladi Srbije – glavni promoter prodaje je Međunarodni monetarni fond (MMF) koji na ovaj način još više sužava suverenitet već skoro potpuno podjarmljene Srbije.

Da ovde nisu baš sasvim čista posla vidi se iz dva primera. Prva je činjenica da je rok za davanje ponuda već šest puta produžavan, što ukazuje na to da se vode pregovori „ispod žita". Pitanje je, samo, sa kim srpske vlasti pregovaraju?

Moguće da se razgovara sa francuskom mega kompanijom „Vinci" (prošle godine 44,2 milijarde USD prometa i 183.487 zaposlenih, a „Vinci Airports" je imao promet od 1,23 milijarde USD sa 6.072 zaposlenih i upravlja sa 35 aerodroma u celom svetu), jer upravo ovaj ponuđač ne ispunjava jedan bitan uslov, a to je da nema vlasničkog udela u nekome od obližnjih aerodroma.

„Vinci" je vlasnik 8 odsto deonica ADP-a („Aeroports de Paris") koji je 20,77 odsto vlasnik „Zračne luke Franjo Tuđman" u Zagrebu, aerodroma koji je bliži Beogradu od minimalno dozvoljene udaljenosti da bi kompanija uopšte mogla da se kandiduje.

Sa druge strane, upravo zbog svoje veličine ova kompanija je jedan od miljenika svetskih bankara, pa je moguće da se traži neki izlaz iz ove neprijatne situacije, odnosno mogućnost da „Vinci" na neki način ipak dobije koncesiju „Nikole Tesle".

Slično je i sa grčko – indijskim konzorcijumom koji predvodi „GMR Infrastructure Lmt", kao i sa „Fraportom" iz Nemačke, koji je i sam kandidat za koncesionara u Surčinu, a već je, zajedno sa GMR-om, koncesionar aerodroma u Nju Delhiju.

„Fraport" upravlja najvećim evropskim aerodromom, „Rajna-Majna" u Frankfurtu, a drži Ljubljanu, Varnu i Burgas i najozbiljniji je kandidat za aeorodrom u Sofiji.

Zbog toga ovo preduzeće ne bi imalo poseban interes da razvija međukontinentalni saobraćaj preko Beograda, a pitanje je i da li bi GMR kvario svoje odnose sa ovom mega kompanijom, ako bi on postao koncesionar i krenuo da razvija „Nikolu Teslu".

U svakom slučaju, bilo ko da preuzme beogradsku vazdušnu luku, malo je verovatno da će nastaviti da daje popuste za „Air Serbia" onako kako je to do sada rađeno. Sa druge strane, svaki koncesionar insistira da u ugovor uđe klauzula o obaveznom minimumu saobraćaja nacionalnog prevoznika, odnosno o penalima koji se plaćaju u slučaju da taj minimum ne bude ostvaren.

Zbog toga može da se desi da ionako već finansijski pogođen „Etihad"  izađe iz „Air Serbie", zbog čega bi ovo preduzeće palo na državne jasle i nužno moralo da smanji obim poslovanja, čime bi bio pokrenut ugovoreni mehanizam plaćanja penala koncesionaru aerodroma.

To znači ne samo da bi Srbija izgubila i jedini značajan civilni aerodrom na svojoj teritoriji, već bi u propast bio gurnut i nacionalni avio-prevoznik, a sve to bi „dotirali" građani preko republičkog budžeta.

Zato je od izuzetnog značaja ne samo da se javnosti na diskusiju pravovremeno preda koncesionarski ugovor, već i svi eventualni kasniji aneksi, da ne prođemo kao Hrvatska koja je prvo potpisala izuzetno povoljan ugovor o koncesiji zagrebačkog aerodroma, pa je zatim, pred otvorenim ucenama koncesionara pristala na dva aneksa kojima je kompletno izmenjen smisao osnovnog ugovora.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ПРОЈЕКАТ ЗА РАЗБИЈАЊЕ СРБИЈЕ: ПРЕДСЕДНИКОВАЊЕ И СПРЕМНОСТ ЗА СВАКО РЕШЕЊЕ РАДИ ОПСТАНКА НА ВЛАСТИ!!?

 

Првих неколико недеља Вучићевог председниковања, обележио је сусрет са „председником Косова" Хашимом Тачијем, ратним злочинцем. Одмах након тога, немачки медији су почели да се утркују у "решавању" косовско-метохијског питања, а Европска унија, која је уложила до сада 33 милијарде долара за подизање албанске државе на Косову и Метохији, почиње да бежи од овог нерешивог проблема.

Србији преостаје да се суочи са Вучићевим завршним велеиздајничким потезом.

 

                            

 

Током инаугурационог говора Александар Вучић је, са позиције Председника Републике Србије, између осталог најавио покретање „унутрашњег дијалога" по питању Косова и Метохије уз „ослобађање од митског приступа".

Све то ради бржег учлањења Србије у Европску унију. На том путу „нормализација односа са Косовом"  је основни услов, одмах је истакла Ангела Меркел.

Однос Немачке према Србији је изузетно деликатан али надасве надмен због чега је често кроз историју долазило до најкрвавијих сукоба, наравно, увек на територији Србије. Овај пут сукоб, срећом, није на видику. Таква политичка клима која ипак позива на пуну опрезност прожима се са фазом противуставног Бриселског дијалога, у којој је по истом питању Вучић најављује и унутрашњи дијалог.

Од европских чинилаца, поред бриселске администарције, највећи је директни утицај и интересовање Немачке за догађаје на простору Србије. Тако је деценијама уназад али након Дачићевог парафирања у Бриселу Немачка је посебно „заузела тврд став, тражећи да се сачека до краја године да би се видело да ли је Србија озбиљна у обећању да ће се повући са Косова".

Срамна „надокнада" за прихватање Бриселског диктата, у виду датума за почетак преговора са ЕУ, обећана је септембра 2013. непосредно пред расписивање сепаратистичких избора  на целој територији покрајине.

Крајем те године дочекали смо и успостављање границе према остатку Србије. Озбиљније од тога није могло. Уследило је гашење српских институција, повлачење елемената државности Србије са КиМ и постепено смењивање надлежношћу сепаратистичких институција.

Прву недељу Вучићевог председниковања, обележио је сусрет са „председником Косова" Хашимом Тачијем, ратним злочинцем. Важнијег питања од решава проблема Косова и Метохије, нема али сада је то сасвим очигледно.

У Србији, прогоном својих критичара и неистомишљеника, Вучић је показао да је спреман на све како би утврдио своју аутократију и да се без велике муке неће одрећи утицаја који има а тек не по оним питањима која су му омогућила да на власт дође и „решавајући" их, на власти остане.

А онај ко је спреман да зарад останка на власти учини све, власт не би дао ни за шта. У том смислу најављени „унутрашњи дијалог" о Косову (и Метохији), иако наизглед трезвен, у овој фази преговора није наишао на симпатије јер је схваћен као маска за довршавање посла у коме ћемо „ствари поставити на рационалан ниво, а ако се то не догоди, тај ћемо пораз носити на својим леђима" како сам Вучић рече.

„Мислим да је унутрашњи дијалог у оквиру српске елите и интелигенције, када је реч о Косову и Метохији, више него потребан. Нема говора о томе да је реч о свршеном чину. Немам утисак да би било шта могло бити "сваљено на леђа народа".

Не треба наступати с песимистичких позиција" сматра др Александар Раковић, историчар и виши сарадник Института за новију историју Србије у разговору за Магазин Таблоид док његов колега, историчар др Коста Николић, каже да се требало консултовати много раније, деценијама раније и доносити другачије одлуке.

Професор БУ др Сузана Рајић сматра да ће тај дијалог „појести време".

„У тањењу живаца можда ће потегнути погрешне кораке супротне стране, које ми можемо да скористимо али морамо бити будни као сова 24 часа и држати очи отворене. Решење је у мудрости и стрпљењу".

Потпуно супротног гледишта је др Добросав Никодиновић који је пре свега посвећен анализи сепаратистичких тежњи исламског становништва Рашке области и њеној историјској и државотворној важности као седишту немањићке Србије, нераскидиво повезане са Косовом и Метохијом.

„…Унутрашњи дијалог је апсолутно штетан, ствара се психологија равноправних држава тзв. Косова и Србије, могућност директног утицаја и мешања ЕУ правним заплитањем и замајавањем, проширивањем права Шиптара. Омогућава директни притисак да се промени Устав Србије и брише Косово из Устава" упозорава он.

У међувремену се и „Дојче Веле" отворено запитао није ли најава унутрашњег дијалога заправо припрема за „признање независности Косова"?

Ту Наим Лео Бешири износи занимљиво запажање и каже да „сва истраживања показују да преко 85 одсто грађана (Србије) не подржава било коју форму независности Косова. Поједини аналитичари кажу да би се тај став могао променити једном добром медијском кампањом и ја мислим да је ово почетак те кампање".

„Београдски фонд за политичку изузетност" (БФПЕ) Соње Лихт, једног од најагилнијих заступника албанског сецесионизма, изузетно привржене влади Александра Вучића, јануара ове године започео је имплементацију пројекта „Србија и Косово: (ка) промени свести и подизању поверења кроз иновације". Органиозатори тврде: „…Овај пројекат, можда и најамбициознији од свих у којима је БФПЕ учествовао а који се тичу динамике односа Србије и Косова, трајаће до 2019. године"

„О промени свести само несувисли човек који појма нема о проблему, може да говори" сматра др Сузана Рајић. „Не можемо мењати свест тако што ћемо лагати себе шта је било, где смо били, ко смо били а шта смо сада. То вам се враћа као мртвац који се поново буди. Можете мењати свест али поступно, истином, трезвено кроз сваки корак своје прошлости сусрећући се и са непријатним чињеницама и „одсецати" их за шта је потребно имати и стомак.

А то мењати свест па лагати, правити од Срба монструме, измишљати историју… то је обмана, квази-историја а она не може да доведе до помирења. Не може се говорити о нашим грешкама као о нечему издвојеном од свих осталих збивања" објашњава Рајићева.

БФПЕ управо на сарадњи са немачким фактором полаже много, умножава своје активности и априла 2014. отвора Форум Србија – Немачка за чим је „потреба настала јер се Срби и Немци се уопште не познају, иако сматрају да су једни другима веома блиски, зато што их је историја неколико пута судбоносно спојила(?!)".

Циљ Удружења је „развој и унапређење српско-немачких односа у областима политике, привреде, културе, образовања и науке" а почасни чланови Форума су: Ружица Ђинђић, Вилхелм Штаудахер (некадашњи шеф Уреда Савезног председништва СР Немачке) и Александар Вучић.

Очекивано, „унапређење односа" се показало приликом доласка бившег немачког канцелара Герхарда Шредера у Београд, на Вучићев позив, управо на дан почетка бомбардовања за које се лично залагао, као голо подаништво одговорнима за масовне злочине над Србима током НАТО агресије. Тада се стандардна екипа БФПЕ у еуфоричном расположењу, које је и Шредера запрепастило, састала и фотографисала са њим.

Још активније је немачки Форум ЗФД ( Цивилна мировна служба) који такође ради на плану „помирења" са Албанцима са КиМ, што је још један од пројеката промене свести народа у централној Србији.

Сарадници су потпуно исти као и на Форуму Соње Лихт а од својих достигнућа истичу Фестивал "Мирëдита – Добар дан" којим се на прилично агресиван начин намећу представници сепаратиста као „државници" са Косова.

Ових дана се велика прашина дигла и око пропагандних филмова о Косову и Метохији, којима се сва кривица за рат на Косову пребацује на државу Србију а управо је ЗФД водећи продуцент.

Актери ових пројеката су такође промотери анти-српских идеја што иритира домаћу јавност због чега нису могли да направе већи продор „у свест" Срба али не треба занемарити чињеницу да је један од аутора и промотера, најавио „активнију промоцију филмова од септембра". Сасвим случајно и ово се уклапа са термином почетка најављеног унутрашњег дијалога.

Иначе, 2015. године у организацији овог Форума на трибини у Београду „О рату свих ратова" учествовао је Стипе Месић који је хвалио победу хрватског народа над фашизмом и жалио због немогућности заједничке прославе те победе бивших YУ држава због „историјског ревизионизма"…

Ових дана „процурела" је вест да ће и „војску Косова" обучавати хрватски генерали одговорни за геноцид над Србима, Анте Готовина и Младен Маркач. Овде конкретних видљивих знакова повезаности са немачком администрацијом немак, осим ако се обрати пажња на писање немачких медија о ситуацији на Косову и Метохији, где се може уочити известан тренд у настојањима да на странама отворено супротстављеним српској, углавном буду доведени националисти.

Тако „Шпигл" показује дубоке симпатије за Аљбина Куртија приказујући га као човека који ће „очистити Косово од криминала" док је коалиција ПАН коју предводи Рамуш Харадинај означена као „криминална, коруптивна алијанса" чији су лидери поред Харадинаја још и Кадри Весељи, и Фатмир Љимај а описани као ратни злочинци, што јесте тачно.

Међутим Шпиглу не смета то што је и Курти био припадник УЧК, додуше у њеном „политичком представништву" јер ипак је био учесник протеста против Милошевићевог режима. Описују га као насилног у супротстављању УНМИК-у и другим међународним мисијама, али га и оправдавају јер су „протести били усмерени против корупције" у чему су у малверзацији са елитом косовских Албанаца били умешани и представници тих мисија, пише утицајни немачки лист који консултује активисте истих организација који и у централној Србији раде на промени свести.

Директор Косовске фондације за отворено друштво, Љуан Шлаку, каже да је "страх од владе коју би формирала странка ‘Самоопредељење’ неоправдан, јер би унутрашња политичка демократизација била добра" преноси Шпигл који свој текст завршава изливима симпатије за Куртија наводећи да је ожењен Норвежанком, због чега су му чак и Албанци претили те да „не држи до своје земље".

Генерално, про-владини немачки медија о Косову и Метохији пишу као о месту где се опасни националисти враћају на власт због чега Европска унија губи на популарности иако је до сада уложила 33 милијарде долара у „развој Косова".

„…Изгледа да Западни Балкан не може да се смири новцем, то показује јачање национализма и окретање религији. Људима је потребна визија будућности, истински интерес. А где ЕУ губи своју привлачност ту настаје опасан јаз: Балкан поново постаје буре барута које може да експлодира у сваком тренутку" истиче немачки лист „Хојте".

Да је то далеко од реалности показује писање НДР-а о продужетку немачког војног присуства на КиМ према коме је тренутно стационирано 470 војника од некадашњих 1.300. Нова одлука Берлина не дозвољава да их буде више од 800 али није извесно хоће ли их толико бити јер их је досадашње присуство коштало 42 милиона евра по години продужетка. Очигледно да Бундестаг не препознаје стање као „буре барута".

Фаворит Шпигла за новог премијера сепаратиста јесте Курти, „нада младих на Косову", који ће протерати све српске институције „како не би дошло до ‘распрачавања земље’ као што се десило у БиХ" са Републиком Српском.

Заправо је вероватно ово разлог због кога Берлин прижељкује Куртија. Вође коалиције ПАН, легалних политичких покрета, бављењем политиком стичу имунитет и заштиту за бављење мафијашким пословима чијих кланова су истовремено и босови, због чега је монопол над свим дешавањима у рукама неколико људи, што потврђује извештај немачке обавештајне службе (БНД) закључен 22. марта 2005. године а објављен на Викиликсу.

Сви они су већ доказали, спремност за сарадњу са Србима чиме продужавају статус кво који држи Запад у неизвесности али и јако пуно кошта. У немачким медијима се све чешће могу наћи натписи о тзв „ОВК", попут оног у листу „Тагесшау", као криминалној скупини убица, трговцима органима киднапованих Срба и Албанаца, о њиховим нападима на српску полицију и безочним убиствима… зато се Курти чини као решење које ће брзо пресећи такво стање што Западу да што ближе дође циљу.

Са друге стране ЕУ је у Србију „уложила" неупоредиво мање и то увек тако да се тај новац разним процесима враћа Европској унији а оно што не може претворено је у цементирање опет њених циљева.

На пример, велики број расељених са КиМ је добио трајно решење стамбеног питања што другу генерацију прогнаних већ спречава да се врате на своја имања која су узурпирана, куће порушене а посао је немогуће наћи због чега ни останак није одржив па се о њему више и не размишља. Ипак, највише новца ЕУ је уложила управо у такозвано цивилно друштво, кроз оне организације и медије чији се рад поклапа са њеним интересима и промоцијом европског „система вредности".

Могуће је да се тиме може протумачити и напрасна посвећеност „Блица", иначе у власништву немачке компаније „Рингиер Аксел Спрингер", који је покренуо серијал текстова о Косову и Метохији и то под насловом „оканимо се заблуда и митова" цитирајући Расима Љајића.

Наиме, одрицање од Косовског мита постало је пратећа компонента Бриселског дијалога чија идеја буде унижена сваки пут када се направи неки „компромис" на штету српске државности. Њега се латио Дачић након парафирања када је одговорио на оптужбе за издају. У неколико наврата учинио је то и Вучић додајући још и да је идеја о Небеској Србији бајка, а то поновио и у оквиру свог инаугурационог говора за место председника Србије за које се заклео над Уставом и Мирослављевим јеванђељем.

Водећи се идејом Србије без Косовског мита и Блиц је на Косово и Метохију послао свог новинара Ранка Пивљанина  како би у серијалу о томе „шта ће бити са Косовом и Метохијом – и када?(!)" могао да се „чује св(р)ачији глас".

Интервју са Неџмедином Спахиуом (коме и лист „Политика" даје много простора иако отворено заступа сепаратизам) показао је на који начин се овом проблему приступа. Пивљанин представља Спахиуа као доктора политичких наука који „косовски проблем промишља хладне главе и без иделошких ограничења" како би читаоци били припремљени за „реалан поглед" на косовски проблем.

„Неограниченост" Неџмедина Спахиуа се огледа у томе да се он, као доктор егкзатних наука, сећа да су га у шестом разреду основне школе учили да је Мурата убио Милош Копилићи а када је питао наставника о чему се ради он му је одговорио како „Срби отимају њихову историју". Он се данас залаже да „на Косову планови и програми за историју и књижевност буду прилагођени стању и садашњим интересима душтва". Пивљанин враћа у садашњост Спахиуа и пита инсинуирајући „је ли Косово држава?" да би прихватио потврдан одговор и наставио да се тако понаша.

Спахиу је један од најупорнијих заговорника постојања „косоварске" нације а недавно је промовисана и његова књига о томе, што се коси и са здравим разумом а камоли са „премишљањем хладне главе".

Пивљанин је иначе заговорник сепаратизма али оног црногорског, истиче да је „Црна Гора била и биће држава" али не може да прежали што није имао право да тамо гласа и што мора да се пријави када у родни Тиват дође из Београда у коме се ухлебио, добио стан, посао…али и чланство у Српској напредној странци.

Његове колеге кажу да је у овом послу дуго, да је између осталог писао коментаре на ивици ласцивног али, кажу: „…Очигледно је да је у међувремену лудило узело маха. Иритантан је тип, од оних који просто маме да их опаучиш. У редакцијама је добијао батине а док је радио у ‘Гласу јавности’, каблом телефонске слушалице давио га је колега кога да би изнервирао мораш да будеш дебил своје врсте".

Но, редакција „Блица" се не задовољава само таквим ликовима. У оквиру овог серијала текстова доминантни су ставови који оправдавају и промовишу сецесију са једне а „немогућност" да се проблем реши у српску корист „јер су Албанци одлучни" са друге стране.

Ретроактивно се објављују текстови којима се вређа и унижава живот и српски народ на Косову и Метохији приказујући га као скупину полудивљег слоја чији проблеми „почињу са бриселским дијалогом" након што је „успостваљена некаква норма живота у српским срединама" Наводећи „узајамне" злочине „Блиц" чак десетоструко умањује и прикрива српске жртве и страдање а истиче албанско „према неким изворима", такође га десетоструко увећавајући. Без сумње – злочин према против хуманости, народа, достојаства, интегритета и државе! Нешто што ни Немци не би могли.

Много је смерница и сувише је сличних ствари у третирању српске територије и народа да би смо сметнули с ума Берлински конгрес и његове домете, мада не мисле сви тако.

На обимнијој анализи проблема инсистира др Коста Николић, који је био ангажован после петооктобарског пуча да напише уџбеник историје за завршне разреде Гимназије. За Магазин Таблоид каже да свакако „постоји историјска вертикала још од стварања Прве и Друге призренске лиге али се ја не бих упуштао у ту историозацију јер се мењају и актери и догађаји. Шиптари су желели да добију државу и близу су таквог решења.

Разлика је у томе што они нису одустајали од те своје намере а ми смо нашу политику више пута мењали па ни данас не знамо шта је наша политика. Милошевић је могао да избегне овакав исход упркос намерама великих сила и другим факторима. Погрешне одлуке наших политичара у пресудним тренуцима су кључ, а планови постоје као што свако од нас има разне животне планове. " констатује Николић закључујући да је прича сувише комплексна и да о томе не може укратко.

За др Никодимовића нема дилеме о повезаности. „Да. Одлуке Берлинског конгреса прихватила је ЕУ, јер јој животни интерес слободан коридор на Средоземно море преко држава на Бакану. Главна сметња у томе им је Србија јер се простире територијом на најзначајнијем стратешком месту, није исцрпела своја природна минерална богатства, богата је воденим токовима, пречица је од Европе до Блиског истока, има јаког православног заштитника Русију.

Ти разлози су нас држали у вишевековном ропству. Тражи се пета колона на Балкану свих профила, националне мањине, невладине организације, глобалисти, све што може да промени дух и свест српског народа, смањење наталитета афирмацијом сексуалних поремећаја, економским изгладњивањем, обавезом продаје земљишта странцима, подршка исламским режимима чији је интерес Балкан…"

Професор српске историје на Београдском универзитету чија је ужа специјалност управо Србија у доба Берлинског конгреса, односно Србија у међународним односима у 19. и почетком 20. века др Сузана Рајић, каже да је разлика у томе што је ово данас обрнут процес, истеривање Србије са Косова и Метохије, тачније враћање Србије на границе Копаоника.

„Оно што је Бизмарк поручивао Кнезу Михаилу и Илији Гарашанину да се поглед држи далеко, да гледају своју унутрашњу политику, да јачају снаге реда у својој земљи и да не праве снове о великој српској држави, то је оно што данас чујемо од Ангеле Меркел, као и поводом републике Српске, и ја то видим као потпуно идентично. Србија се враћа на границе договорене на Берлинском конгресу" каже Рајићева али додаје да се не смеју дићи руке од Косова и Метохије и рећи да је то готова ствар и да је сада питање колико времена можемо да купимо и под којим условима.

Сличног мишљења је и др Раковић: „Важно је да Република Србија никада не прихвати сецесију албанске администрације на Косову и Метохији јер би наредне деценије могле да створе оквир када ће бити могућ повратак јужне српске покрајине под надлежност Београда. Тренутни конфликт треба да буде замрзнут. Доћи ће моменат када ће поново бити отворено питање уједињења српских земаља: Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе. Само треба бити стрпљив" верује он.

И Никодиновић сматра да проблем Косова и Метохије не би смели сада да решавамо. „Одлагати сваку активност о томе док се не створе међународни услови да Србија поврати суверенитет на целом територијом. Помагати сваког Србина и сваку институцију у покрајини, оснивати нове институције, интезивирати контакте, то јест односе Срба централне Србије и Срба на Косову и Метохији где не би смео нико да има ни једна проблем егзистенције. Једноставно, Начертаније" поручује Никодиновић.

У исто време УН, које су готово негирале или бар биле неактивне по питању српских жртава, организују округли сто у Женеви захтевајући откривање истине и о њиховом страдању. Забрињавајућа повезаност се може уочити ако знамо да је ондашњи министар иностраних послова СЦГ Горан Свилановић, тадашњем координатору Удружења породица киднапованих и убијених са КиМ Сими Спасићу рекао „да ће се истина о српским жртвама сазнати тек када Косово добије пуну независност".

На жалост, као што је др Рајић приметила, државност Србије на Косову и Метохији је у повлачењу. Гласови из прошлости, оних који би да поткрешу границе Србије, јачи су нео икада пре. Државне институције, медији, политичке странке и власт не само оружјем него као да ни мислима не раде на очувању граница већ се са њима багателише као да је баш то начин народног просперитета. На сваки начин раскида са Косовоским митом који иако идеја и духовна категорија, представља постоље, престо на коме столује реална српска државност.

„Колико може безбожник да затеже конопац, то ниједно грло да издржи не може" каже Хаџи Миша Лазић за Магазин Таблоид. Његова књига „Свануће и тај дан", о најважнијим догађајима на КиМ бурних 80-тих и 90-тих чији је учесник био, управо је изашла из штампе. Један је од оснивача Удружења „Божур" за повратак расељених којима је то комунизам забранио 1945., оснивач је и руководилац општине Обилић 1990. године.

Лазић не посматра догађаје кроз призму дневних актуелности већ дубље кроз време и каже „Срећан је народ онај коме су топ и поп заједно, разумете? Ја бих волео да то буде тако и код нас. Ништа није мање важна ни забрана абортуса коју би требало увести. Турака има 70 милиона па су забранили абортус! А код нас се отварају сигурне куће. Коме то треба, па онима који су без Бога, а и Александра Вучића ретко видим да иде у цркву, разумете? Када је човек са Богом, код њега нема места за сатану".

(Аутор се захваљује Татјани В. на превођењу обимне грађе са немачког језика)

Аутор: Иван Максимовић – дописник магазина „Таблоид“ из К. Митровице

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SMEDEREVSKA PALANKA: NEČISTA POSLA KUPOPRODAJE „GOŠE“!??

 

Da bi naplatila preostala potraživanja od države Srbije i učestvovala u revitalizaciji "Železnica Srbije", vrednoj desetak miliona evra, fantomska firma sa Kipra „Lisnart Holdings Limited"  sa jednim zaposlenim, uz pomoć Aleksandra Vučića preuzela je "Gošu" iz Smederevske Palanke.

Zato je ovih dana direktno iz budžeta isplaćeno deset odsto duga „Goše" za plate radnika, samo da bi oni obustavili štrajk. Uplata je usledila neposredno nakon što se kao vlasnik (umesto dotadašnjeg slovačkog vlasnika) upisala pomenuta fantomska firma sa Kipra sa jednim zaposlenim.

Odmah posle te promene Vučićev režim je, nakon višegodišnjeg odugovlačenja, objavio kako je spreman da konačno isplati više miliona evra koje ovo preduzeće iz Smederevske Palanke potražuje od države Srbije, kao i da finansira projekat obnove voznog parka „Železnica Srbije" vredan oko deset miliona evra. Iz svega ovoga jasno proizilazi da su novi vlasnici „Goše" mutivode povezane sa srpskim vlastodršcima i spremne na novu pljačku.

 

                 Igor Milanović

 

Nakon dva užasna samoubistva gladnih radnika u fabrici šinskih vozila „Goša" iz Smederevske Palanke, i to u roku od samo godinu dana, kolege ovih mučenika stupili su u generalni štrajk tražeći da im se isplate zaostale plate, kao i da im se poveže radni staž.

Potpuno neočekivano, njih je 7. aprila 2017. godine posetio predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić koji im je preneo da je vlada donela odluku da svakom radniku kao jednokratnu pomoć isplati po 60.000 dinara.

Ovo bi bala lepa vest, da se ne postavlja pitanje zbog čega država isplaćuje plate radnicima u jednom privatnom preduzeću. Do sada to nije bio običaj ni u Srbiji, niti bilo gde u svetu.

Samo četiri dana pre ove iznenadne posete, Agencija za privredne registre je donela rešenje BD 26733/2017 kojim je odobrila izmenu vlasnika „Goše" doo. Umesto dotadašnjeg vlasnika, slovačke kompanije „ŽOS Trnava", upisana je potpuno nepoznata firma „Lisnart holdings limited" sa Kipra.

U medijskim izveštajima dostupnim na internetu, „Lisnart" se pominje skoro isključivo u vezi pomenute kupovine „Goše" i to samo u ovdašnjim medijima, iako po zvaničnim podacima postoji još od 2008. godine. U Poslovnom registru Republike Slovačke može se naći još podatak da je „Lisnart Holdings Limited" iz Nikozije, Kipar, u septembru 2016. investirao 601.229 evra u slovačko preduzeće „Airport Parking s.r.o" iz Bratislave.

U slovačkom izveštaju se ne pominje registracioni broj „Lisnarta", tako da na ovaj način ne može da se utvrdi da li se radi o istom preduzeću koje je kupilo „Gošu", a koje po izveštaju ovdašnje Agencije za privredne registre ima matični broj HE 231796.

Pod ovim registracionim brojem na Kipru se nalazi kompanija „Lisnart holdings limited", adresa Akropoleos, 59-61, Savvides Center, prvi sprat, apartman 102 Strovolos 2012, Lefkozia.

Ista adresa se navodi i kao sedište „Lisnart"-a koji je investirao u slovačko preduzeće „Airport Parking". Zabunu jedino može da unese činjenica da se u pojedinim registrima „Lisnart" pominje sa sedištem u Lefkoziji, a negde u Nikoziji.

Lefkozija je danas samo oblast u Nikoziji koja se u staro vreme i nazivala Lefkozija. Radi se, očigledno, o istom preduzeću. Direktor pomenutog preduzeća je Elefterija Kiriakou, osoba o kojoj je nemoguće naći detaljnije podatke, osim da je istovremeno i direktor u nekoliko drugih firmi.

Iz svega ovoga je očigledno kako je novi vlasnik „Goše" takozvana „firma poštansko sanduče", odnosno fantomska kompanija čiji je cilj sakrivanje porekla kapitala koji obrće.

Prema podacima Narodne banke Srbije, računi „Goše" su u neprekidnoj blokadi od 7. aprila 2014. godine za iznos od 652.320.063,45 dinara. Kupovinom „Goše" kiparska kompanija je dobila i njene dugove u visini od preko pet miliona evra.

Zbog čega bi neko kupovao preduzeće koje je tri godine pod blokadom i na granici bankrota, ali i zbog čega bi država isplaćivala plate radnicima tog preduzeća?

Suma koju je država Srbija izdvojila kao hitnu pomoć izgladnelim radnicima nekadašnjeg giganta iz Smederevske Palanke iznosi oko deset odsto ukupnih dugovanja poslodavca za radničke plate.

Objavljujući dolazak ove pomoći, predsednik vlade Aleksandar Vučić je najavio i da će država radnicima uplatiti zdravstveno osiguranje kada bude postalo jasno da je novi vlasnik zainteresovan za nastavak proizvodnje. U trenutku isplate zaostalih plata radnicima "Goše", Vučić očigledno, nije znao ni šta novi vlasnik planira da uradi sa ovim preduzećem.

Ono što ukazuje na činjenicu da u ovoj kupoprodaji nisu čista posla jeste da je generalni direktor „Goše" i dalje Slovak Ivan Hajmšild, za koga se veruje da je u međuvremenu za uvek napustio Srbiju.

Takođe je više nego sumnjivo to da je Agencija za privredne registre za samo dva radna dana donela rešenje od 3. aprila o promeni vlasnika. U ovakvim slučajevima je uobičajeno da procedura traje i duže od pet radnih dana.

Nekome se, očigledno, žurilo da bude upisan kao novi vlasnik.

Samo tri dana posle promene vlasnika vlada je na svojoj sednici donela odluku kojom se odobrava isplata dela zaostalih plata radnicima ovog privatnog preduzeća, ali i eventualno izmirenje dugova prema Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.

Oko trećine sume zbog koje su računi „Goše" u blokadi nastala je zbog toga što su „Železnice Srbije", odnosno Fond za razvoj kao investitor, početkom 2014. pustile menice date kao garanciju da će preduzeće iz Smederevske Palanke blagovremeno izvršiti remont 25 preuzetih vagona. Pri tome su ostali nenaplaćani i vagoni koji su bili remontovani i isporučeni, a koje i danas koriste „Železnice Srbije"!

Istog dana kada je Agenciji za privredne registre podnet zahtev za promenu upisa vlasnika, odnosno 29. marta 2017. godine, Ministarstvo saobraćaja je najavilo pokretanje opsežnog plana za revitalizaciju voznog parka „Železnica Srbije", koji bi u narednim godinama republički budžet koštao oko deset miliona evra, što je dvostruko više od sume blokade „Gošinih" računa.

U leto 2012. godine „Goša" je dobila da remontuje 22 vagona za „Železnicu Republike Srpske" . Posao je obavljen do kraja te godine, ali je država Srbija, koja je bila naručilac posla, zbog nedostatka sredstava do danas platila samo sedam vagona.

Slično se desilo i sa remontom 16 vagona za „Železnice Srbije" koji su remontovani i isporučeni u roku, ali je naručilac posla overio samo tri fakture, zbog čega je Fond za razvoj blokirao račun „Goše".

Posle ove blokade usledila je uobičajena lančana reakcija ostalih poverilaca koji su požurili da puste menice „Goše" koje su imali, pa je tako račun ovog preduzeća danas u blokadi za preko pet miliona evra. Zbog toga što su joj računi u blokadi „Goša" od proleća 2014. nije mogla da uzme učešće na javnim konkursima i tenderima.

 

       A 1. Posao bez ugovora

Fabrika šinskih vozila „Goša" doo iz Smederevske Palanke nekada je bila pojam uspešne privatizacije, a 2007. godine je bila i najveći izvoznik iz Srbije. Prvi put posle deset godina račun preduzeća je na kratko bio u blokadi 2012. godine.

Obim poslova se smanjivao zbog svetske ekonomske krize i broj zaposlenih se više nego prepolovio – 2012. bilo je još samo 450 radnika, danas ih je oko 360. Tadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić je, po svom starom običaju, požar pokušao da ugasi benzinom, pa je inicirao remont vagona za „Železnicu Republike Srpske" za koji posao nisu bila obezbeđena finansijska sredstva.

Posle toga je država „Goši" dala da remontuje 15 vagona za „Železnice Srbije", a sadašnja ministarka saobraćaja Zorana Mihailović morala je da prizna kako uopšte ne zna da li je ovo javno preduzeće potpisalo bilo kakav ugovor o pomenutom poslu, ili je sve urađeno „na reč", odnosno „na dođem ti". U svakom slučaju, „Goša" je dobila novac samo za tri pomenuta vagona, dok je za ostale platila i penale zbog, navodno, neblagovremeno završenog posla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MULJAČINA SA HANGAROM ZA AVIONE NA BATAJNICI – VAŽNO I NEISPUNJENO OBEĆANJE!!

 

Odlazeći premijer je ponovo oštetio budžet Republike Srbije, ovaj put za više od dva miliona evra. Reč je o prevari sa izgradnjom velikog hangara na vojnom aerodromu Batajnice za potrebe remonta supersoničnih aviona.

Umesto njega, Vojska Srbije i ratno vazduhoplovstvo, dobili su prostor u koji ne mogu da stanu ni superosnični avioni tipa MIG, ni ruski transportni avioni tipa Antonov. Da li se to neko ružno našalio, ili je samo pljačka u pitanju?

 

                      Vuk Stanić

 

Mada je za vreme svoje vladavine napravio više desetina milijardi evra i dolara štete za državu, odlazeći predsednik Vlade Srbije, pokazivao je svoju destruktivnu psihologiju na svakom koraku: gde god bi neki "posao" pokrenuo, napravio je deset puta veću štetu od koristi!

Tako je i u Aferi hangar oštetio budžet za više od dva miliona evra! Reč je "poslu" kojim je on lično rukovodio, a koji se ticao izgradnje velikog hangara na vojnom aerodromu Batajnica…

Oštećeni su poreski obveznici, novac je nenamenski potrošen, a avioni Vojske Srbije, tipa MIG, ostavljeni su na našem najvećem vojnom aerodromu, bez hangara! Vojska Srbije je ponižena i prevarena, jer je Vučić slagao da će biti izgrađen hangar za MIG-ove, a onda protivzakonitim radnjama privatnoj firmi "Morava In"  pribavio veliku materijalnu korist!

Korist su stekli tako što im je Aleksandar Vučić omogućio da naplate 220 miliona iz budžeta, dok u Batajnici zidaju hangar veličine kokošinjca u kojem MIG-ovi ne mogu da se remontuju. Od kiše i drugih vremenskih nepogoda, ubuduće će tu, verovatno, sklanjati samo školske avione.

Milioni građana su se radovali kada je žuta nomenklatura otišla sa vlasti. Veliki deo javnosti je slavio odlazak arogantnog i zloglasnog ministra odbrane Dragana Šutanovca. Podsetićemo da je naš magazin svojevremeno objavio i dokaze da su Šutanovac i njegovi ljudi oštetili Srbiju za više od milijardu evra, u aferi otpisa duga iz poslova sa Irakom.

Posle Šutanovca ne može biti gore, mislili su mnogi, a onda je na mesto potpredsednika Vlade i vojnog ministra, došao Aleksandar Vučić. Na sastancima sa vrhom Generalštaba, Vučić se informisao koje su najbolnije tačke u sistemu odbrane. Zajedno sa načelnikom generalštaba i mnogobrojnim novinarima Vučić je obišao i vojni aerodrom u Batajnici.

Dramatično i sa suzama u očima, pred kamerama je skoro zaplakao, kada je javnost obavestio da naša Vojska na vojnom aerodromu u Batajnici nema čak ni hangar u kome mogu da se remontuju avioni.

– Obećavam, napraviću hangar za MIG-ove, obećao je tada Vučić, a danas se ponaša kao da to nikada nije izgovorio. MIG-ove više ne spominje, ali zato treba podsetiti javnost da je baš on tvrdio da je sramota da MIG-ovi ratnog vazduhoplovstva stoje na livadi i kisnu, da ih peče sunce i da po njima pada sneg.

Sramota je, smatrao je Vučić pre nekoliko godina da se sitne popravke na borbenim avionima obavljaju pod vedrim nebom i odlažu za kasnije ako nije lepo vreme. Kada je to izjavljivao svi su ga podržali, jer i neukim građnima, baš kao i onima sa vojnim obrazovanjem, jasno je da će radni vek aviona biti duži ako bude u hangaru umesto pod vedrim nebom (u vreme kad nije u akciji).

Kada je Vučić saopštio da to neće biti tek "tamo neki hangarčić", već da će Vlada naći novca da se napravi zdanje u koje će moći na remont da uđu avioni tipa Antonov. Ako se zna da je teretni avion ruske proizvodnje tipa Antonov najveći transportni avion na svetu, mnogima je sa pravom zaigralo srce i pomislili su: evo, napokon, političara kome nije cilj da nam vojsku uništi do kraja.

Ali, od samog početka, sve je krenulo naopako…Vučić je predložio da se odmah raspiše tender na kojem bi se tražili ponuđači za izgradnju hangara.

Kako je oko njega bilo i pismenih ljudi, objašnjeno mu je da mora imati izrađen eleborat na temu "Hangar za supersonične avione". Tenderu za nosioca posla po zakonu mora prethoditi tender na kome će biti izabrana firma koja će uraditi projekat. Vučić je poslušao savete i tender je raspisan.

Zvanično je procenjeno da izgradnja hangara za supersonične avione na vojnom aerodromu u Batajnici može da košta 309 miliona dinara. U projektu koji je pobedio predviđena je izgradnja hangara u koji može da stane i ruski avion Antonov, baš kao što je Vučič i obećao.

U skladu sa tim projektom, Vlada Srbije je aprila 2014. godine donela zaključak broj 401-2955/2014. godine, u kome piše da će se finansirati kapitalni projekat na tri godine. Službenici Vlade Srbije koji su stručni za oblast finansija, izradili su finansijski plan koji je ugrađen u pomenuti zaključak 401-2955/2014, a koji je predviđao da će izgradnja hangara biti finasirana na sledeći način: investitoru će novac biti isplaćen u tri tranše u periodu od tri godine i to šezdeset dva miliona dinara (tačno 61.765.000) u 2014. godini, dve stotine miliona dinara u 2015. godini i četrdeset osam miliona (odnosno 47.499.280) u 2016. godini. U elaboratu se dalje navodi da novac mora biti potrošen "tačno po godinama" i isključivo za projekat "Hangara za supersonične letelice".

– Ukoliko se ne potroši novac se na kraju godine mora vratiti u budžet, navodi se projektnoj dokumentaciji.

Na tender koji je u skladu sa ovim pravilima raspisan javile su se četiri firme. Tri od četiri firme su poštovale odluku Vlade Srbije i dale su takve ponude u kojima su predviđale izgradnju hangara do 2015. godine i cena koju su ponudile bila je manja od 309 miliona koliko je predviđeno elaboratom.

Četvrta firma "Morava in" iz Kruševca, za koju je lobirao Aleksandar Vučić, dala je nevalidnu ponudu. Njihova cena je bila najniža 223 miliona dinara, dok je rok u kome su obećavali da će završiti objekat bio rastegnut do čak 2016. godine. Ekspertski tim Vlade Srbije je odmah shvatio prevaru koju Vučiću bliska "Morava in" priprema. Ali, premijerova reč je bila zadnja…

Praksa je pokazala da prevarantske firme imaju oproban obrazac po kome završavaju poslove. U ovom slučaju, jasna je namera ponuđača "Morava in" da isticanjem manje cene naplati prve dve tranše koje će Vlada platiti izvođaču i da na taj način naplati ceo iznos pre okončanja radova. Postoji realni rizik, koji se u praksi više puta obistinio, da po naplati celokupne sume, firma ne realizuje projekat na način kako se obavezala.

U tom trenutku, bilo bi kasno da se ispravlja greška, jer bi novac bio potrošen, a hangar ne bi bio završen, objasnili su Vučiću, ističući da osim sumnjivih namera koje se kriju iza ovakve ponude, postoji i jasno mišljenje stručnjaka u vladi i komisiji da je takva ponuda suprotna odluci Vlade broj 401-2955/2014 u kojoj se jasno ističe da su sredstva namenjena investitoru raspoređena po godinama.

Ta odluka, istina, ostavlja prostor da se izađe sa nižom cenom, ali ne dozvoljava da se celokupna suma isplati pre okončanja radova, ma koliko ona bila niža od odobrenih 309 miliona dinara.

Najbolja ponuda po ceni (240 miliona dinara, bila je odmah iza one koju je dala "Morava in": 240 miliona za radove i predviđala je okončanje radova u septembru 2015. godine. Da je ova ponuda prošla, Vučić bi prošle godine otvorio hangar i održao svoje obećanje. Ovako tender je oboren, jer nekome iz vrha SNS nije odgovaralo da se radi pošteno.

Iako nije prošao rok predviđen Zakonom o javnim nabavkama član 109 stav dva, koji kaže: "…Naručilac može da obustavi postupak javne nabavke iz objektivnih i dokazivih razloga, koji se nisu mogli predvideti u vreme pokretanja postupka i koji onemogućavaju da se započeti postupak okonča, odnosno, usled kojih je prestala potreba naručioca za predmetnom nabavkom, zbog čega se neće ponavljati u toku iste budžetske godine, odnosno u narednih šest meseci…"

 

       Vučić naređuje da se tender za hangar pod hitno ponovi!

 

U skladu sa Vučićevim željama, tender je ponovo raspisan, a "Morava In" sa pojavljuje sa novom ponudom ovaj put oni nude da će hangar završiti za svega 220 miliona dinara.

U tom trenutku službenici ministarstva odbrane saznali su da je "Moravi In" već uplaćen avans, zbog čega su zaključili da je ovako niska cena data samo da bi se na tenderu pobedilo po svaku cenu.

Svi upućeni su se složili da je tim novcem nemoguće izgraditi hangar kakav je predviđen projektnom dokumentacijom, i da je u pitanju paničan potez kojim "Morava In" pokušava da zadrži avans.

Ipak u samom vrhu Vlade Srbije doneta je odluka da se ponuda "Morave In" prihvati, a posledice prihvatanja njihove ponude su sledeće: "…Danas 2016. godine, hangar još nije završen".

Slika radova u Batajnici koju objavljujemo uz ovaj tekst otkriva da neće biti ni završen u skorije vreme. Na slici se vidi i da je hangar premali da u njega stane na ruski transportni avion tipa Antonov, odnosno da u njemu nema mesta ni za MIG-ove! Bez problema, u ovakav hangar mogu da stanu školski avioni tipa Lasta, ali se ovo zdanje nikako ne može označiti kao: "Hangar za supersonične avione i ruski Antonov", kako nam je Aleksandar Vučić pre nekoliko godina obećao…

 

      A 1. Oružje za teroriste!

Strane službe NATO država, konstantno pokušavaju da Srbiju uvuku u konflikt, u kome bi naša vojska, namenska industrija, ili neka druga institucija, povukla neprijateljske poteze u odnosu na Rusku federaciju.

Magazinu Tabloid, nedavno je dostavljena kopija dokumenta Ministarstva odbrane u kome se ističe da je firma CRP Impex tražila dozvolu da u Saudijsku Arabiju (SA) izveze oružje.

Osim domaćeg naoružanja CRP Impex i druge firme tražile su da u Saudijsku Arabiju izvezu oružje ruskog porekla, koje bi bilo kupljeno u Ukrajini, Belorusiji i drugim zemljama koje ovo oružje imaju u magacinima.

Naše službe bezbednosti najpre su ispravno zaključile da Saudijcima takvo oružje ne treba, jer ga je teško implementirati u njihovu armiju, koja 100 odsto koristi tehniku i naoružanje NATO država, najviše američko.

Sledeće pitanje na koje su potražili odgovor je: zbog čega Belorusija, Ukrajina, Rumunija ili Mađarska ne prodaju takvo oružje direktno Saudijcima već prihvataju posredovanje srpske firme u poslu?

Odgovori do kojih se došlo bili su alarmantni, oružje bi otišlo u Saudijsku Arabiju, ali bi ga ta država dalje prosledila pobunjenicima u Siriji, koji su u sukobu sa Bašarom El Asadom, predsednikom Sirije, koga podržavaju Rusi.

U pitanju su teroristi koje već nekoliko meseci bombarduju ruske vazdušne snage i svaka prodaja oružja takvim ekstremističkim grupama mogla bi da pokvari odnose sa Ruskom federacijom. Srećom ovaj posao je za sada uspešno stopiran.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije