Архива

Posts Tagged ‘briselski’

MA KAKVO BRE „SVETLO NA KRAJU TUNELA“, KAKVI BAKRAČI… EU JE BIROKRATSKA MAŠINERIJA KOJA DONOSI I SPROVODI ZAKONE PO DIKTATU EVROPSKIH KOMPANIJA!!?

7. октобра 2018. Коментари су искључени

 

Evropskom Unijom upravlja krupan kapital okupljen u organizaciji „European Round Table of Industrialists" (ERT) koja je pre više od tri decenije napravila skicu puta u zajedničko evropsko tržište.

Pre osam godina formulisana je „Agenda 2025." kojom se predviđa uklanjanje svih dosadašnjih društvenih normi kako bi se jedinka osećala potpuno slobodno i prestala da se interesuje za politiku. Sve ovo je ušlo i u dokument Komisije EU o razvoju do 2020. godine.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

KOMPANIJE UPRAVLJAJU EU,.

 

Evropska Unija ima tri tela na vrhu koja odlučuju o njenoj politici, a najmanje uticaja ima telo koje je narod direktno izabrao. Parlament EU se sastoji od poslanika koje su na direktnim izborima izabrali žitelji EU, Savet EU se sastoji od predsednika država i vlada zemalja-članica, a Evropska komisija je najviši izvršni organ Unije, odnosno njena vlada. Članove Komisije bira Savet, a Parlament ih potvrđuje i tu se, otprilike, završavaju njegove ingerencije.

Savet formuliše i predlaže zakone koje odobrava Komisija, iako je ona izvršno, a ne zakonodavno telo. Parlament, koji je zakonodavni organ, može Komisiji samo da predloži usvajanje nekog zakona. Građani i sami mogu da predlažu pojedine zakone, ali samo ako u roku od godinu dana sakupe milion potpisa iz najmanje četvrtine zemalja-članica. Ovakav predlog zakona odlazi pred Evropsku komisiju koja može, ali ne mora da ga usvoji.

EU je svojevremeno zamišljena kao konfederacija zemalja-članica, zbog čega su centralne institucije podređene onima na nacionalnom nivou, ili bi bar tako trebalo da bude. Zbog toga je neuobičajeno puno moći preneto na Savet EU, svojevrsni gornji dom (uporediv sa senatom kongresa SAD) koji po pravilu sve odluke donosi jednoglasno, mada je u pojedinim situacijama dovoljna i većina glasova.

Četvrta i najmoćnija institucija Evropske Unije se, međutim, nigde ne pominje, nema je ni u jednom zvaničnom dokumentu. Reč je o „European Round Table of Industrialists" ("Evropski okrugli sto industrijalaca", skraćeno ERT) na čiju inicijativu iz 1983. je formirana Evropska Unija deceniju kasnije.

ERT-ov radni papir o pospešenju konkurentnosti kompanija iz EU pretočen je, primera radi, u martu 2000. u takozvanu „Lisabonsku strategiju" Evropske Unije. Koliki je već u to vreme bio uticaj ERT-a vidi se iz toga da je zasedanje Saveta EU u Lisabonu bilo vanredno sazvano, umesto da se čeka na samo nekoliko nedelja kasnije održano redovno zasedanje.

ERT je osnovan 1983. godine na inicijativu 17 direktora najmoćnijih zapadnoevropskih kompanija i dvojice evropskih komesara. Najzaslužniji za ovo okupljanje bili su tadašnji direktor „Volvoa" Per Gilenhamar, koji je izabran i za prvog predsedavajućeg ove inicijative, kao i komesar za privredu i industriju Etijen Davinjon.

„Volvo" je švedska kompanija, a Švedska u to vreme nije bila članica Evropske zajednice, tako da je učešće Gilenhamara u osnivanju ERT-a dokaz kako se sve ono što se kasnije dešavalo bilo unapred planiralo.

Osim pomenute dvojice, osnivačkom sastanku su prisustvovali i Umberto Anjeli („Fiat"), Helmut Mauher („Nestle), Oliver Leserf („Lafarge Coppée"), Volfgang Zelig („Siemens") i drugi.

ERT nema članove, već u njegovom radu učestvuju direktori 50 najvećih evropskih koncerna i to isključivo po pozivu.

Već na svom prvom sastanku 1983. ERT se zauzeo za ujedinjenje Evrope u skladu sa potrebama krupne industrije. On još uvek ima iste ciljeve i u svom radu najviše se suprotstavlja kako nacionalnim interesima pojedinih država-članica, tako isto i pravima radnika koji bi mogli da oslabe konkurentnost (odnosno prihode vlasnika) evropske privrede. Još na samom početku, odnosno 1983. ERT je tražio da države-članice tadašnje Evropske zajednice i buduće Evropske Unije budu lišene prava na veto.

Osnivanje zajedničkog evropskog tržišta, koje je ERT predložio 1983. godine, opravdavano je navodnom željom da se pospeši produktivnost evropskih kompanija koje bi na raspolaganju imale tržište od pola milijarde kupaca.

U međuvremenu je ERT, međutim, proširio svoja interesovanja i umnožio savetodavne uloge u kojima se pojavljuje na strani evropskih zvaničnika. Danas se ovo udruženje intenzivno meša i u pitanja digitalne privrede, energije, klimatskih promena, obrazovanja, korporativnog finansiranja i oporezivanja, trgovine i investicija. U suštini, ERT se u sve meša.

Nevladina organizacija „Corporate Europe Observatory" kritikovala je u svom izveštaju od 16. aprila 2012. veliki uticaj koji je ERT imao na takozvane "Delorove komisije". Poslednji predsednik Evropske zajednice Žak Delor predvodio je u periodu od 1985. do 1994. tri Evropske komisije koje su postavile osnove za zajedničko evropsko tržište i valutu.

ERT je imao, kako se navodi u izveštaju, esencijalni uticaj na njihov rad, a preko pojedinih članova, direktora najvećih koncerna i na pojedine nacionalne vlade kako bi se bez većih zastoja formirala Evropska Unija bez da se u zadovoljavajućoj meri regulišu i sputaju snage slobodnog tržišta. CEO smatra da se tada propustila prilika da se formira „socijalna Evropa", kako je obećano biračima.

Nastavak „Lisabonske strategije" bila je takozvana „Strategija Evrope 2020."  koju je Evropska Komisija objavila u martu 2010. godine. Samo mesec dana ranije, ERT je doneo dokument pod nazivom „ERT’s Vision for a competitive Europe in 2025" (skraćeno često nazivan „Agenda 2025.") iz koga se vidi da je EK svoje ciljeve do 2020. preuzela iz ovog papira.

Najviše sličnosti dva dokumenta pokazuju upravo u domenu politike gde ERT, kao udruženje industrijalaca, sebi dozvoljava veliku slobodu. I „Strategija Evrope 2020.", kao i „Agenda 2025." predviđaju u narednom periodu kako proširenje ljudskih sloboda (biće dozvoljeno i društveno prihvatljivo skoro sve), tako isto i povećanje migracija.

Široko postavljene ljudske slobode su za članove ERT-a zato značajne, jer bi predstavljale socijalni ventil, tako da ljudi ne bi više brinuli o politički značajnim temama. Migracije znače da će tržište rada zadržati (za industrijalce iz ERT-a) zdrav nivo konkurencije kako radna snaga ne bi previše poskupela.

U „Agendi 2025." se smatra da pojedini radnici u Evropi jesu veoma skupi (na primer u Švedskoj ili Nemačkoj), ali da su i toliko efikasni da se isplate. Sa druge strane, strani radnik (posebno migrant) u, na primer, fabrici u Švedskoj nije isto efikasan kao i njegov švedski kolega, zbog čega je potrebno izračunati prosek vrednosti rada onih najefikasnijih i onih najneefikasnijih radnika i toliko plaćati i jednima i drugima. Migranti tako služe, između ostalog, i da bi se snižavala cena rada u Evropi.

ERT je u međuvremenu zvanični lobista u institucijama Evropske Unije, ali se nerado otvoreno pojavljuje u toj ulozi. Njegov uticaj je i dalje enormno veliki upravo preko direktora koncerna koji imaju pristup članovima vlade svoje zemlje. Danas su članovi ovog udruženja direktori kompanija kao što su: Telefónica, Telecom Italia, BASF, Heineken, Nestle, Vodafone, Total, Bayer, FIAT, Nokia, Airbus, MOL, ThyssenKrupp, Royal Philips Electronics, Ericsson, Lafarge, Siemens, Deutsche Telekom, AB Volvo, Rio Tinto, Air Liquide čiji je direktor Benoa Potier trenutni predsedavajući), BMW Group, OMV, Henkel, E.ON, Royal Dutch Shell…

Odluke u Evropskoj Uniji se tako donose što se ciljevi ERT-a pretoče u zakonski akt koji donese Komisija EU posle odobrenja koje dobije od Saveta EU.

Parlament se pri tome ne pita.

 

     Briselski biznis

Fridrih Mozer i Matje Liter snimili su 2013. dokumentarni film pod naslovom „Briselski biznis – Ko upravlja Evropskom Unijom" u kome prikazuju netransparentnost evropskih institucija i veliki uticaj lobista.

„European Round Table of Industrialists" (ERT) se pominje kao najuticajni lobista koji uspeva da izdejstvuje da se odluke donose u skladu sa njegovim predlozima. Tako su, navode autori jedan primer, sva zakonska rešenja koja se tiču evropske transportne mreže prepisana iz dokumenata ove organizacije.

U svom izveštaju iz 2000. godine raniji predsedavajući ERT-a Kit Ričardson citira jedan drugi dokument u kome se kaže kako je jedini način da bi se skrenula pažnja lidera tadašnje Evropske zajednice to da se preda predlog uz primedbu da potiče od ERT-a. On nastavlja konstatacijom kako u Briselu deluje oko 5.000 lobista, tako da je neophodno unapred odrediti agendu za sprovođenje svake odluke, kako bi se sprečilo da se provuče zakon koji nije predložio ERT. Faktički, Ričardson je predlagao da ERT EU Komisiji i Savetu preda listu sa zakonima koje on predlaže, da slučajno ne bi bio izabran neki tuđ predlog.

Kompanije čiji su direktori članovi ERT-a zapošljavaju danas nekoliko miliona radnika u celom svetu i ostvaruju godišnji promet od oko 500 milijardi evra.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PUT BEZ ALTERNATIVE: MULTI – KULTI I OSTALI NUS PRODUKTI TEŠKE DEFEKACIJE BIROKRATSKOG BRISELSKOG TABORA !!!

3. марта 2017. Коментари су искључени

 

Analitičari, ekonomisti, političari i laici opisuju šta će se u budućnosti dogoditi sa Evropskom Unijom. Iznose i razloge za promene koje predviđaju. Jedni kažu jedno, drugi tvrde drugo i neko od njih će na kraju biti u pravu, jer ni jedan scenario nije propušten. Ipak jedno mišljenje preovladava – šta god da se dogodi dogodiće se ove godine, najdalje sledeće, jer EU ne samo da mora da se menja, već se to već događa, koliko iza ćoška.

Rok za ispunjenje predviđanja je pošten jer nije postavljen za 50 godina, već u proverljivo vreme. Bilo kako bilo, velika većina predviđanja nisu optimistička. Malobrojni su oni koji savetuju šta bi trebalo uraditi, ali i takvi predlažu poteze za koje se može garantovati da se neće dogoditi.

U debati o budućnosti Evrope suština je često – više ili manje Evrope. Istina je da nesuglasice postoje ne samo između zemalja, već i unutar samih njih i među ideologijama, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                    Milan Balinda

EVROPSKA DEFEKACIJA I MULTI KULTI STANJA10

 

Lista evropskih problema je dugačka. Na njoj se nalaze problemi nezaposlenosti u nekim zemljama, problem nedovoljnog ekonomskog rasta u većini, problem spoljnog duga u nekoliko, problem ogromnog priliva bliskoistočnih izbeglica, problem terorizma, problemi krajnje desnice i krajnje levice, problem ekonomskih nejednakosti, niskih plata, tehnoloških zaostajanja, problem entuzijazma, problem skupe birokratije, problem odbrane, problem religije i još tone specifičnih problema šarolike skupine država u kojima se govori nekoliko desetina jezika.

Najdramatičniji scenariji uključuju rat u Evropi. Makar je taj stav izneo američki penzionisani general Stenli Mekristal koji je upozoravao da rat na Starom Kontinentu nije nezamisliv. Upozorio je da se pojavljuje nacionalizam velikih sila dodavši da je to prirodan tok moći koji se događa već stotinama godina.

Ekonomista i Nobelovac Džozef Stiglic insistira da je evro najveća opasnost po Evropsku Uniju. Tu posebno optužuje nemačku kancelarku Angelu Merkel koja se ponaša kao „štedljiva švapska domaćica koja ne bi nikada potrošila više od onoga što ima sklonjeno u džepu svoje kecelje".

Profesor Stiglic nije jedini koji tvrdi da je evro-zona najveći problem Unije. Neki podaci ukazuju da je privredni rast zemalja EU koje nisu u evro-zoni veći od onih koje jesu. Takođe može da se vidi da su ekonomske nejednakosti u zemljama van evro-zone manje nego u zemljama gde se koristi zajednička moneta.

U sklopu tih tvrdnji insistira se da Unija zahteva demokratske reforme, ali da je evro taj koji te promene sprečava. Stižu i preporuke da bi evropski državni lideri i vlade bili mudri ako bi „počeli iz početka" i razmotrili opcije za budućnost evro-zone.

Tvrdi se da bi to bilo bolje od „prepuštanja situacije slučaju". Do dana današnjeg evropske vođe nisu imale stomak za diskusiju o korenitim reformama evra. Tu i tamo se malo doticala tema zajedničke valute, kao na primer u julu 2015. za vreme grčke krize, ali ništa nije odlučeno jer bi korenite reforme unutar evro-zone bile, u to nema sumnje, vrlo razjedinjujuće.

U međuvremenu, nekoliko italijanskih banaka su pred bankrotom ukoliko što pre se ne uradi dokapitalizacija. Italijani nisu raspoloženi da od poreskih para vade banke iz bule, a drugi su uplašeni jer će izgubiti svoje male uloge. Ti „mali ulozi" mogu da budu i po 100.000 evra.

Evro-zona još nema zajednički fiskalni mehanizam, a Nemačka odlučno odbija da ulaže novac u ekonomije koje bi mogle da naglo živnu. A kada stigne sledeća recesija, fiskalna stabilnost će biti „retka zver". Takođe nema nikakvih želja za proširenje EU, za proširenje zajedničkog tržišta.

Druga je stvar što korene evro-krize u svakoj zemlji drugačije tumače. Istina je da nema brzog rešenja za evro-zonu, ali jedna stvar je jasna – to je nedostatak ozbiljnih razgovora o evro-problemu. O „svetloj budućnosti" evra izneo je svoje mišljenje i Trampov ambasador u Evropskoj Uniji. Profesor Teodor Ruzvelt Maloh izjavio je da je jedinstvena valuta evro-zone mogla da doživi slom u narednih godinu i po dana.

Tvrdi da je evro na izdisaju: „…Nisam jedina osoba ili jedini ekonomista sa takvim pogledom na situaciju. Neko priznat kao Džozef Stiglic, čuveni ekonomista svetske banke, napisao je celu knjigu na tu temu". Potom je dodao da misli da je novi američki predsednik Donald Tramp strogo protivan nadnacionalnim organizacijama i da on veruje u nacionalne države i bilateralne odnose. Dodao je da takođe smatra da je Evropska Unija promašila svoj cilj. Za lošu situaciju unutar Unije profesor Maloh optužio je Nemačku. Potom je dodao da su tekući pregovori o slobodnoj trgovini između SAD i EU „mrtvi".

Evropska monetarna kuća je polu-izgrađena. Evro-zona nije dovoljno privlačna da bi privukla nove članice, niti dovoljno fleksibilna da bi ponudila članicama u problemima privremena olakšanja. Neki stručnjaci tvrde da će evro najverovatnije preživeti ove godine, ali se ne zna šta će posle biti.

Svet je danas drugačiji od onog od pre nekoliko decenija. Onda su zemlje u razvoju bile isuviše slabe da bi se njihovi problemi osetili po celom svetu. Danas sve što se dogodi u Kini, Brazilu ili Turskoj ne ostaje u Kini, Brazilu ili Turskoj. Kina ima nezamislivo veliki korporacijski dug, a obećanja njihove vlade da rekonstruiše ekonomiju nisu baš pouzdana.

Turska ima masivni dnevni deficit, nepredvidljivog predsednika i nestabilne susede. Brazil proizvodi političke skandale kao ni jedna druga zemlja na svetu. Ekonomije ovih zemalja mogu za tili čas da uzdrmaju evropsko tržište.

Svemu tome sada se pridružuju nepoznanice u Vašingtonu i nagađanje šta će biti u odnosima Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Država Meksika. Čini se kao da ceo svet živi u doba neizvesnosti. Inače, Folksvagen se proizvodi i u Brazilu i u Meksiku, zemlji u kojoj i BMV gradi veoma veliku fabriku.

Politička nestabilnost Italije je više nego dovoljno poznata. A poslednje na spisku italijanskih kriza bilo je odbijanje referenduma premijera Matea Rencia koji je bio prinuđen da podnese ostavku. Očekivalo se da će „ne" strana prevladati, ali se nije očekivalo da će pobediti sa 59 odsto glasova.

To je bio trijumf snaga anti-establišmenta. Specijalno snaga Pokreta 5 zvezda na čelu sa komičarem Bepeom Grilom. Većina italijanskih komentatora smatraju da rezultat referenduma neće uticati na ostatak Evrope i da će nova „tehnička" vlada uspeti sa reformama zakona o glasanju i tako sprečiti da na vlast dođe Grilova partija.

Pa čak i ako 5 zvezda osvoje većinu u italijanskom Donjem domu, neće imati većinu u Senatu i shodno tome neće moći da formira vladu, osim ako pogazi svoje obećanje i napravi koaliciju. U svakom slučaju, nastavljaju se njihova razmišljanja, referendum o evro-zoni bilo bi teško sprovesti jer bi tako nešto zahtevalo ustavne amandmane.

Čak i kada bi sve ovo bilo tačno, ne može se zaboraviti da je Mateo Renci bio najbolja nada za sprovođenje velikih ekonomskih reformi koje bi trebalo da konačno učvrsti Italiju u evro-zoni. Sa Pokretom 5 zvezda, sa Severnom ligom sa krajnje desnice i Berluskonijevom Forsom Italija u nekim trenutku, na nekim od sledećih izbora, anti-evro vlada će doći na vlast u Italiji.

Dakle, na duže staze italijansko članstvo u evro-zoni biće u opasnosti ukoliko Italija ne sprovede drastične reforme koje bi pokrenule slabašan ekonomski rast. To je ono što se tiče Italije, a to je takođe ono što se tiče evro-zone u kojoj je italijanska najveća ekonomija posle Nemačke i Francuske.

Italijanska ekonomija je danas slabija nego ona iz 2000. godine. Globalni eksport se značajno smanjio. Javni dug iznosi 133 odsto BND, a nezaposlenost među mladima dostigla je cifru od 37 odsto. Sama mogućnost da Italija napusti evro-zonu stvorila bi opštu paniku.

Ta zemlja duguje nekih 2,2 triliona evra u vladinim obveznicama, što je u devalviranim lirama teško je uopšte iskazati. Italija je isuviše velika da bi je neko izvlačio iz bankrota. Neka se tome doda da Nemačka neće da uđe u fiskalnu uniju evro-zone i podeli italijanski dug.

Osim tih činjenica, Italiji je potrebna jaka vlada koja bi mogla da rekonstruiše svoje banke, otpiše korporativne i privatne dugove, reformiše ekonomiju, poveća investicije i pročisti svoju politiku i korupciju. Primera radi, italijanska vlada će najverovatnije morati da upotrebi javni novac, pet milijardi evra, da spase svoju najstariju banku, Monte di Paši de Siena. Slabe su šanse da Italijani glasaju za takvu vladu.

Pored tih finansijskih problema, uopšte se sumnja u italijansko umeće da sprovede strukturalne reforme. Od 1946. Italija je imala više od 40 vlada, a ekonomske i političke reforme bilo je teško postići. Vrlo je moguće da Italija, uz Francusku i Nemačku raspiše generalne izbore u ovoj godini.

Kada se tome dodaju i ovogodišnji izbori u Holandiji, ova 2017. ukazuje se kao sudbonosna godina za Evropsku Uniju. Francuski izbori su možda najvažniji zbog evroskeptičnog Nacionalnog fronta koji je jaka partija i najverovatnije da će njen kandidad, Marin le Pen, uči u drugi, završni krug predsedničkih izbora. Ipak, mogućnost da se evro-zona raspadne ove godine nije neminovna jer bi i Nacionalni front i Pokret 5 zvezda morali da pobede i da onda raspišu referendum na kojima bi pobedili po pitanju evra, odnosno izlaska iz zone.

Čak i ako evroskeptici ne pobede ove godine, popularno nezadovoljstvo će rasti zbog nagomilanih problema koji se ne rešavaju. Biće sve mnogobrojniji zahtevi da Evropska Unija promeni svoj sadašnji oblik. Političari imaju različite ideje šta bi trebalo uraditi i tim svojim idejama se bore za glasove građana. Viktor Orban, premijer Mađarske, tvrdi da EU ide u pogrešnom pravcu: „Stvari ne samo da idu loše u Briselu, već idu u pogrešnom pravcu".

Orban parafrazira američkog predsednika Trampa koji je „…dao istorijsku izjavu, rekavši da je pravo svake zemlje da sebe stavi na prvo mesto". Tome je dodao da će uskoro biti promena i da je „doba multikulturalizma pri kraju".

Takođe je rekao da će „Evropa izgubiti status globalnog igrača i preći na region, gde će imati problema da zadrži uticaj na duže vreme". Najorganizovaniji blok u EU čine zemlje takozvane Višegradske grupe: Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka. Njihov zajednički stav da baza Evropske Unije nisu zajedničke evropske institucije već države članice. Mađarski premijer je to rekao na sledeći način: „EU nije u Briselu, već u 27 glavnih gradova".

Teško je videti kako bi se to Unija promenila kad svako ima sopstvene ideje kako bi ona trebalo da izgleda. Svako osim socijalista koji se sve slabije nameću. Za razliku od njih desnica, ekstremna desnica tvrdi da zna šta hoće i to tvrdi veoma glasno. Na nedavnom samitu u Nemačkoj nacionalisti su se pokazali kao internacionalisti.

Pokušali su da stvore zajedničke ciljeve. U gradu Koblenc sastali su se populistički lideri iz Nemačke, Francuske, Italije, Holandije i nekih drugih zemalja, a pod sloganom „Evropa nacija i slobode". Uzevši u obzir da se radi o pre svega nacionalističkim partijama, zajednički nastup bi mogao da se okarakteriše kao kontradiktoran. U centru pažnje bila je Marine Le Pen.

„Prošla, 2016, bila je godina anglosaksonskog buđenja, jer su bregzitom i izborom Trampa započeli borbu za vlastitu slobodu. Sigurna sam da će se ove, 2017. godine, probuditi i kontinentalna Evropa", na tom samitu izjavila je šefica francuske desničarske političke partije Nacionalni front.

Vođe desnih pokreta kritikovali su Evropsku Uniju kao antidemokratsku tvorevinu koja se bori protiv nacionalnih interesa zemalja članica. U jednom intervjuu nemačkom Bildu Le Pen je rekla da je EU neuspešan eksperiment : „EU je mrtva, ali to još ne zna".

Prisutni na tom samitu su pored Marine Le Pen bili i lider holandske Slobodarske partije, Gert Vilders, lider Alternative za Nemačku (AfD), Frauke Petri, lider italijanske Severne lige Mateo Salvini, šef delegacije Slobodarske partije Austrije u Evropskom parlamentu, Harald Vilimski i Markus Precel, poslanik AfD u istom Parlamentu.

Le Pen je insistirala da etiketu „krajnja desnica" koriste samo njihovi neprijatelji kako bi ih diskreditovali. Stranke koje su učestvovali na tom samitu članice su grupe Evropa nacija i sloboda, koja ima u Evropskom parlamentu 40 članova iz devet zemalja.

Političku težinu nekih od ovih partija opisao je britanski Gardian rekavši da je Le Pen favorit na francuskim predsedničkim izborima koji će se odigrati u aprilu, da bi Vildersova partija mogla na izborima u Holandiji 15. marta da osvoji najveći broj glasova i da je moguće da se Alternativa za Nemačku u septembru nađe u parlamentu.

Problemi Evropske Unije su golemi. Velika Britanija nije imala stomak da se s tim suočava, ali Britanci su se uvek osećali isključivo kao ostrvljani. Njihov stav prema Evropi dobro može da se razume u jednom meteorološkom izveštaju.

Kada na radiju BBC izveštava vremenskoj situaciji i kaže da je nad La Manšom teška magla, to zabiberi dodavši „Evropa je odsečena". Nije Britanija, već Evropa. Sada je pitanje ko sledeći napušta društvo Unije. Možda niko, ali ima najava da bi i to moglo da se dogodi. Pored tog problema, najveći su finansijski, ekonomski i bezbednosni. Neke države preterano duguju, mnoge banke su pred bankrotom. Ekonomije manje više stagniraju, a to će se nastaviti dok se ne promene socijalni odnosi u evropskim društvima.

Nejednakost u primanjima nalazi se u korenu mnogih evropskih ekonomskih problema. To je shvatio čak i MMF. Ekstremna finansijska nejednakost nije dobra iz više razloga. Pre svega, ekstremna primanja i nejednakost bogatstava vrlo verovatno ugrožava moralnu jednakost („svi ljudi su stvoreni kao jednaki") i tako potkopava samu bazu demokratije. Kada je velika količina bogatstva u rukama nekolicine, jednak prilaz javnim dobrima kao što je edukacija, nezavisni sudovi i druga, ne moraju da obavezno budu garantovana.

Osim toga, nema motivacija na radnim mestima jer su zaposleni, a slabo plaćeni, demoralisani. Isto tako, ako su mnogi slabije plaćeni, onda oni nisu u stanju da kupuju skupe savremene proizvode pa se na taj način ne stimuliše inovacija.

MMF je uočio da je ekonomska nejednakost opasna po evropski kapitalistički sistem i zato, između ostalog, zahteva da se Grčkoj značajno rasterete dugovanje. Osim finansijski i ekonomskih problema, Evropa je konačno morala da se osvesti, zahvaljujući Donaldu Trampu, i shvati da nema svoj sopstveni odbrambeni sistem i da pre svega zavisi od Amerike.

Kasnije je Tramp tokom susreta sa Britankom Terezom Mej podvukao da stoji 100 odsto iza NATO, ali EU je već dobila poruku. Naravno, tu su i politički problemi. Politički problemi nastaju kad nešto nije u redu sa, recimo, ekonomijom. Nejednakost, razočarenje i „težački život" plodno su tlo za ekstremne političke grupacije, partije i pokrete.

To mogu biti levičarske ili desničarske. A sa takvim opredeljenjima teško je voditi razumni dijalog. Vođe takvih političkih opredeljenja uglavnom imaju dovoljno političkog instinkta i osete kada mogu da prigrabe vlast. Potom krenu svom snagom. Njihovi sledbenici mnogo puta ih prate iz dobrih namera, ali i put do pakla, kako je već rečeno, popločan je dobrim namerama.

Šta će doći glave Evropskoj Uniji, ako išta, ostaje da se vidi. Možda će sve biti jasnije već ove godine?

 

      A 1. Muslimanska budućnost Evrope

Angela Merkel nije uplašena velikim brojem muslimana u Nemačkoj ili Evropi. Neki pomalo strepe, a neki su užasnuti. Ko je u pravu ostaje da se vidi. Bez sumnje, oni užasnuti imaju razrađene teorije šta će se neminovno dogoditi u evropskoj budućnosti. Bazična ideja je da će muslimani preuzeti evropski kontinent jer će ih biti više i zato što su religiozni a hrišćanski Evropljani su to u sve manjem broju.

U 10 godina svi mi ćemo biti muslimani zbog naše gluposti", nedavno je izjavio je italijanski monsinjor Karlo Liberati. Monsinjor je insistirao da će se to dogoditi zato što Evropljani napuštaju hrišćanstvo, a muslimani se useljavaju. I jedno i drugo je tačno i može da dođe do promena brojnih odnosa uvek i kada se pretpostavi da muslimani nemaju tendencije da postanu ateisti.

Taj mogući fenomen evropske promene vere opisao je i nekadašnji vođa Libije Muamer Gadafi koji je 2006. rekao da „… mi imamo 50 miliona muslimana u Evropi. Ima znakova da će Alah dati islamu pobedu u Evropi-bez mačeva, bez pušaka, bez osvajanja – pretvoriće ga u muslimanski kontinent u roku od nekoliko dekada". Monsenjor Liberati je govorio uopšteno, a Gadafi nadajući se, ali kakva je zaista situacija? Sada u Evropi ima nešto preko 45 miliona muslimana, a njihova populacija u Evropi raste jedan odsto svakih 10 godina.

Očekuje se da će do 2030. Muslimani činiti osam odsto stanovnika Evrope. Možda ove statistike i nisu veoma precizne jer Francuska, na primer, tokom popisa stanovništva zabranjuje sakupljanje informacija o rasnoj pripadnosti, o etničkoj poreklu i religiji. I dok Evropljani postaju svakim danom sve više sekularni, mladi evropski muslimani postaju verski radikalniji. Dakle, muslimani u Evropi, po nekim zaključivanjima, postaju više religiozni.

Osim toga, Evropa postaje kontinent staraca, makar njen hrišćanski deo. Natalitet je nizak. I ne samo u Evropi, nego uopšte na Zapadu osim u Izraelu koji se dosta puta svrstava u Zapadni svet. Ispitivanja pokazuju de su (ne)religiozni u proseku stariji i imaju manje dece od religioznih bilo koje vere. Druga je stvar što (ne)religiozni mogu da imaju kasnije religioznu decu, kao što religiozni mogu imati decu ateiste.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VODEĆA ULOGA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI KA OSTVARIVANJU VELIKOALBANSKOG I NATO PROJEKTA!!?

27. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Kao jedan od najcrnjih dana u novijoj srpskoj istoriji, ostaće zabeležen 14. oktobar 2016. godine, kada je takozvani srpsko-albanski "Biznis forum", održan u Nišu, ozvaničio praktičnu primenu velikoalbanskih ideja, pod komandom najljućeg neprijatelja srpske države i njene suverenosti Aleksandra Vučića.

Ceo jedan vek, dakle, kreatori takozvane Velike Albanije, pokušavali su da osvoje ove prostore, nasiljem svake vrste, paktovima sa fašističkim imperijama, završno sa 1999. godinom kad su albanske oružane snage uz američku podršku pokušale da osvoje Kosovo i Metohiju i jug Srbije.

I nije im uspevalo, sve dok se nije pojavio Aleksandar Vučić, veleizdajnik bez premca, koji od prvog dana svog mandata, svom snagom pomaže Albaniju i njene velikoalbanske planove. Na red je došla i izgradnja auto-puta Niš-Priština-Tirana-Drač.

 

           Nikola Vlahović

ALBANSKA ZAVRSNICA

 

Istog dana kad je održan skandalozni "Biznis forum u Nišu" (14. oktobra 2016.), novinska agencija Beta je objavila vest da Vlada Srbije uzima milijardu dolara zajma Fonda za razvoj Abu Dabija, zvanično "za budžetsku podršku", sa kamatom od 2,25 odsto godišnje (inače, islamske banke ne naplaćuju kamatu!).

Da ne bi bilo dileme oko toga kako će taj novac biti potrošen, Vučić je albanskoj delegaciji na "Biznis forumu" u Nišu saopštio da će auto-put prema Draču biti finansiran iz srpskog budžeta! Dakle, šeikovim zajmom iz Abu Dabija.

Ono što Albaniju ne zanima, ali mora da zanima Srbiju i svakog njenog građanina, to je podatak da je reč o zajmu sa periodom dospeća 10 godina, uključujući poček od pet godina, dok je rok otplate pet godina. Dakle, sa kamatama, oko 200 miliona evra godišnje.

Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu koji Srbija uzima od Ujedinjenih Arapskih Emirata dostavljen je Skupštini Srbije i biće na dnevnom redu sednice koja je zakazana za 25. oktobar.

Da stvar bude još crnja, u obrazloženju novog zaduživanja Vlada Srbije je navela da je Zakonom o budžetu za 2016. godinu predviđeno direktno zaduživanje Srbije u iznosu od dve milijarde dolara kod Vlade Emirata! Što znači da će još ovoliko da se zaduži oko izgradnje velikoalbanskog autoputa!

Kako bi cela ujdurma oko "Biznis foruma" sa Albancima u Nišu uspela, Ugovor o kreditu potpisan je 4. oktobra ove godine, mimo očiju javnosti, a u ime Vlade ga je potpisao prvi potpredsednik i ministar inostranih poslova Ivica Dačić.

Svemu ovome "kumovala" je akcija britanske vlade, koja je 11. oktobra, preko svog ambasadora u Beogradu, Denisa O’ Kifa, uručila Aleksandru Vučiću pismo premijerke Tereze Mej, u kojem mu želi "…uspeh u daljem sprovođenju ekonomskih reformi". Ali, O’ Kif je Vučiću predao malo deblju kovertu u kojoj je osim ove zvanične fraze, pisalo još mnogo šta.

Naime, britanska premijerka koja neće nikada doći u Beograd (kao ni njeni prethodnici u poslednjih 35 godina), dala je detaljnu "recepturu" Vladi Srbije i Vučiću lično, kako da se odnose prema svojim "albanskim susedima" i kako da svu svoju ekonomsku strategiju usmere na otvaranje prema Albaniji.

Kad se 14. oktobra Vučić u Oficirskom domu u Nišu zagrlio sa Edijem Ramom, albanskim premijerom i deklarisanom zagovornikom nezavisnosti lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, sve je već bilo obavljeno: predsednici privrednih komora Albanije (Luan Bregazi) i Srbije (Marko Čadež) potpisali su memorandum o osnivanju albansko srpske privredne komore a Albaniji je ponuđen i status najpovlašćenije države u trgovinskim odnosima sa Srbijom.

Zdrav razum mora da postavi nekoliko pitanja: Šta Vlada Srbije traži u najsiromašnijoj, najprimitivnijoj i u svakom smislu najzaostalijoj državi evropskog kontinenta? Zar već nije dovoljno prljavog albanskog kapitala ušlo na jug Srbije i to isključivo u kupovinu srpskih imanja, kuća, stanova? Zašto je takozvani "Biznis forum" održan u Nišu a ne u Beogradu ili Novom Sadu, na primer?

Odgovori na ova pitanja upućuju nas u smeru Vučićeve veleizdajničke uloge. Naime, Albanija je "trojanski konj" NATO pakta. Za bolji transport NATO trupa sa jadranskog dela Albanije, potreban je novi auto-put. Niš je strateški važna tačka gde se nalazi aerodrom sa vojno-humanitarnom bazom Ruske federacije. Zločinačka NATO alijansa preko širenja velikoalbanskih "projekata" pokazuje svoje prisustvo. Vučić im svom snagom pomaže u tome.

Ponudio je čak i "mesta za odmor" raznim hohštaplerima iz NATO prethodnice. Stavio je na raspolaganje Bujanovačku, Vranjsku, Zvonačku i Kuršumlijsku banju, koja ima 16.000 metara kvadratnih hotelskog prostora, kao i Lukovsku i Prolom banju. Albanski iseljenici i Albanci sa Kosova koji barataju prljavim kapitalom, već imaju spreman novac za kupovinu ovih lečilišta.

Za poslednjih pet godina, u širem regionu Niša, zvanično je prijavljen stalni boravak preko 11.000 Albanaca sa Kosova i Metohije. Mada većina njih ne živi tu, kupci srpske imovine stalno dolaze, a najviše ih zanima oblast oko Vranja duž granice sa Bujanovcem, ali i Toplički okrug (Prokuplje, Kuršumlija, Blace…), tačnije, sela blizu administrativne linije sa Kosovom…Već opljačkani i od svoje vlade poniženi Srbi, teško odolevaju velikim svotama novca koje im Albanci nude za kuće, stanove, imanja

U međuvremenu, Aleksandar Vučić je svoju veleizdajničku akciju krunisao prećutnim otpisom potraživanja srpske imovine na Kosovu i Metohiji, pozivajući se na Briselski sporazum (za koga on tvrdi da ga "niko nije pročitao"!), mada je poznato da Rezolucija 1244 UN, jedina reguliše položaj Kosova i Metohije!

To je ponovio i ambasador Ruske federacije u Srbiji, Aleksandar Čepurin, još pre tri godine (tačnije, 31.III.2013) u Kosovskoj Mitrovici, kada je rekao da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija jedini dokument koji reguliše položaj Kosova. Čepurin je tada rekao da, "ako bi sutra svi priznali Kosovo, onda bi bilo teško računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji".

Tri godine nakon ove izjave, Srba "na svojoj zemlja" ima još manje nego prethodnih godina, zahvaljujući nečuvenom veleizdajničkom poslu Aleksandra Vučića. Njegovi velikoalbanski prijatelji, prisvojili su celokupnu srpsku imovnu, a Srbija i dalje otplaćuje javni dug otetog Kosova i Metohije!

Vraćen je čak i dug od 580 miliona evra, a otplaćuje se i veliki deo spoljnih obaveza Kosova i Metohije. Ovim tempom, Srbija će sve do 2041. godine izmirivati preostale rate vredne 352 miliona evra! Kada se uračuna i kamata, ovaj iznos lako može da dostigne i milijardu evra.

U periodu od 2002. do 31. avgusta 2015, Republika Srbija otplatila je deo javnog spoljnog duga koji se odnosi na korisnike sa teritorije KiM, po osnovu glavnice i kamate, u ukupnom iznosu od oko 580,13 miliona evra. Od toga se 171,06 miliona evra odnosi na glavnicu i 409,07 miliona evra na plaćenu kamatu, rečeno je u Narodnoj banci Srbije.

Deo javnog spoljnog duga, koji o roku dospeća redovno servisira Republika Srbija, odnosi se na dug Kosova i Metohije za obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka prema Svetskoj banci (IBRD), Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Evropskoj investicionoj banci (EIB) – sada obaveze prema Evropskoj uniji i Vladi Kuvajta.

Obaveze prema Evropskom udruženju železnica (Eurofima) otplaćene su 2007, a prema Banci za razvoj Saveta Evrope (CEB) 2011. Za sada nisu regulisane obaveze Republike Srbije prema Vladi Libije i bivšoj Čehoslovačkoj (klirinški dug).

Prema raspoloživim podacima Narodne banke Srbije, sa stanjem na dan 31. avgusta 2015, deo javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije KiM, a koji će dospeti u periodu od septembra 2015. do 2041, po osnovu glavnice iznosi oko 352,05 miliona evra.

Najveći deo preostalog javnog duga Kosova i Metohije odnosi se na Pariski klub poverilaca – više od 200 miliona evra, a potom na Londonski klub poverilaca, više od 100 miliona evra.

Država Srbija ne otplaćuje, u ime Kosova i Metohije, samo deo duga prema Svetskoj banci, sa čijom je otplatom prestala u 2009. godini. Podsetimo, Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a potom je primljeno u Svetsku banku. Republika Srbija je o prestanku otplate tog dela duga obaveštena jednostavno – pismom iz centrale u Vašingtonu.

P.S. A još jedno svrstavanje Srbije (radi njene kontrole i usmeravanja budućih aktivnosti) je i najskoriji Predlog zakona o osnivanju Fonda za zapadni Balkan!!!!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEZAVRŠENI RADOVI, PROIZVOLJNI TENDERI I I MODELI POSLOVANJA KANCELARIJE ZA KOSOVO I METOHIJU?

22. августа 2016. 1 коментар

 

„Aleksandar Vučić iz Srpske radikalne stranke sa 12.700 dinara uspeo je da preživi samo deset dana i on je prvi izašao iz eksperimenta. ‘Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju’, kaže Vučić".

Ovo je objavio Blic 10. aprila 2004. godine, o eksperimentu da tadašnji poslanici prežive mesec sa prosečnom platom u Srbiji. Deset godina kasnije, Vučić dolazi na mesto politički najuticajnijeg čoveka Srbije između ostalog i pričom u predizbornoj kampanji da će se odlučno boriti protiv korupcije i da će samo kroz javne nabavke uštedeti 600 miliona evra.

 

                     Ivan Maksimović

POSLOVNI PROJEKTI KANCELARIJE ZA KIM

 

Verujući Vučićevom obećanju, očekivalo se da će rezultate osetiti barem oni najugroženiji u šta vas svakako svrstava nemogućnost zaposlenja ili eventualni odlazak na posao pod rizikom da izgubite život ili vam se nestanete bez traga, kako živi najveći deo Srba na KiM kojima je pride, kroz suze, obećano i poništavanje svega do tada dogovorenog u Briselu.

Po prirodi stvari, kolo je prvi poveo Aleksandar Vulin koji se „uhlebio" dolaskom na mesto Direktora Kancelarije za KiM iako sa Kosovom i Metohijom nije imao baš nikakve veze niti se njime bavio do tada.

Brzo je usledio prvi korak u povećanju bezbednosti Srba o instaliranju kamera za nadzor u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici. Ugovor sa izvođačem je potpisan 7. decembra 2012. godine sa oznakom „Strogo poverljivo".

Radove je trebala da izvede firma DBS Konsel sekjuriti servis, inače u vlasništvu njegovog druga Uroša Čubrilovića kome je celokupna suma isplaćena avansno u visini od milion evra. Od kamera, do danas, ostala je samo legenda... Ovaj ugovor, izuzetno je simptomatičan, pre svega po tome što je mimo svih zakona sklopljen bez tendera što postaje model po kome Kancelarija za KiM „legalno posluje" do danas.

Pred albanske kvazi-izbore, novembra 2013. godine, predizbornu kampanju liste „Srpska" na čijim plakatima se nalazio lik Aleksandra Vučića, vodi Vulin koji u više navrata ponavlja kako „samo Srbi mogu da oteraju Srbe sa Kosova raznim nesuglasicama i svađama"! Istovremeno najavljuju otvaranje novih radnih mesta ne bi li privukao Srbe da izađu na albanske kvazi-izbore na severu KiM i pomognu Vladi da ostvari svoj plan.

Obećanje o novih 1.000 radnih mesta dato je dva dana pre prvog, propalog, kruga ovih lažnih izbora a „veće ekonomske projekte" Vlada započinje nakon „uspešno" održanih šiptarskih izbora dve nedelje kasnije uz brutalnu asistenciju žandarmerije, batinaša, pretnji otkazima i ucenama. Krajem tog meseca Vulin otvara prvu a mesec dana kasnije i drugu fabriku! Jednu u Zubinom Potoku drugu u Žitkovcu pri fabrici konfekcije „Javor" iz Ivanjice.

U fabrici, koja je i ranije postojala a čiji kapaciteti su iskorišćeni za ovaj marketinški trik, pre toga je radilo 240 ljudi a sa novim pokretanjem upošljeno je 120, izjavio je Vulin medijima.

Mesec dana kasnije, krajem decembra, otvoren je i drugi pogon „Javora" u zgradi civilne zaštite u Žitkovcu kraj Zvečana. Tu su obezbeđena mesta za 50 radnika. Međutim, misterija je u tome što je direktorka „Javora", Skarlet Đokić, na otvaranju rekla da je realizacija ovog poslovnog projekta pokrenuta u Zubinom Potoku pre mesec dana gde je primljeno 60 radnika što je broj koji su i zaposleni potvrdili!

Radnici su primili dva redovna primanja u punom iznosu od 10 odnosno 15 hiljada dinara mesečne zarade da bi svaka sledeća počela da kasni a na kraju su ostali i bez toga a u julu, do kada je najavljeno ostvarenje plana od novih 1.000 radnih mesta, fabrika prestaje da radi. Ovo je proteklo bez ikakve medijske pažnje u Srbiji…

Danas bivše radnice ne žele da govore o tome. Na pitanje šta se tamo dešavalo refleksno stežu vilice kako ne bi ispustile nikakav glas, odmere vas od glave do pete, kratko zagledaju i bez glasa, nonšalantno okrenu glavu u drugu stranu.

O nameri Vlade Srbije govori stanje tog preduzeća koje je od 2010. godine bilo u restuktuiranju, zarade nisu bila redovno isplaćivane, pa čak ni radne knjižice nisu overavane a radni staž nije upisivan zbog čega su radnici u Ivanjici više puta stupali u štrajk.

Nešto pre otvaranja druge fabrike, 14. Decembra 2013, godine, godinu dana od uspostavljanja (čvrstih) administrativnih prelaza na severu KiM, nametnuto je carinjenje robe u korist tzv., „republike Kosovo" koja kroz taj prelaz stigne i na sever KiM gde ništa od šiptarskih „institucija" nikada pre nije funkcionisalo!

To je sa sobom povuklo obavezu registrovanja kod šiptarskih „institucija", povećalo namete na robu i tako uputilo srpske privrednike na saradnju sa nelegalnim strukturama a čitav sever stavilo pod administrativnu šapu jedne druge organizacija, takozvane „republike Kosovo"

U jednom danu sve privredne delatnosti, izuzev onih lokalnih poput manjih zanatskih radnji, pretvorene su u ilegalne, kaže srpsko zakonodavstvo. Ovim je izazvana polarizacija Srba na one koji nekako prihvataju i one koji ne bi da nikada prihvate albanska dokumenta. Tako su započele razne neuglasice i svađe…

Krajem maja 2014. godine, na čelo Kancelarije za Kosovo i Metohiju dolazi Marko Đurić, politički-anonimus, sumnjivog porekla ali definitivno "tenderski tradicionalista". Već juna meseca započinje izgradnja takozvanog trga „Cara Lazara" i pešačke zone kraj mosta na Ibru. Radnici i mašine se pojavljuju iznenada i neočekivano. Započinju radovi u izvođenju firme „AD Novi Pazar Put", iste one koja je izvela i radove na podizanju granice između KiM i ostatka Srbije.

Na panou istaknutom kraj gradilišta šturi podaci o projektu i naglašeno „faza: pripremni radovi" a obavezan datum završetka radova – potpuno izostavljen. Nikakav tender ni za ovo nije rapisivan javno a koliko su radovi iznosili i da li je suma isplaćena izvođač radova do ovog trenutka nije odgovorio. Radovi su uskoro prekinuti a iza toga je ostao samo duboko izoran asfalt kraj mosta.

Inače, i nedavno podignut spomenik Svetom knezu Lazaru, prošao je polovičan tender. On je objavljen za uređenje platoa koje je pripalo preduzimaču iz Zvečana a koji je unajmio šiptarske firme i radnike za taj posao jer njihovi fizikalci rade za 6 evra dnevno usled strašnog siromaštva u kome se nalaze, što je Srbima još uvek neprihvatljivo.

Za samu skulpturu, centralni deo spomenika, nije bilo nikakvog tendera niti ima informacija o tome koliko je spomenik koštao. Sve ovo dodatno bode oči Srbima posebno kada se sete obećanja o „novim radnim mestima" a najčešće bez posla gledaju kako im baš Šiptar uređuju grad.

Izgradnja povratničkih naselja u Zvečanu i okolini, od kojih "Sunčana dolina" gigantskih razmera, takođe je započeta nameštenim tenderima, bez mogućnosti javnosti da uopšte ima uvid u te procese.

U međuvremenu su vršene javne nabavke i to – daleko od očiju javnosti. Sa apsolutnom novinom da baš iza svakog raspisanog i neraspisanog tendera, kao odgovorni organ, stoji upravo Kancelarija za KiM a ne, kao do tada, opštinski organi koji nabavke finansiraju iz svog budžeta.

Tenderi se uvek raspisuju polutajno, osnovni uslovi konkursa nisu dostupni javno već se daju isključivo na ruke, odnosno na insistiranje zainteresovanih strana u prostorijama opštine koje raspisuju tendere, tvrde neki od uzaludnih aplikanata na njima. Najčešće su uslovi tako određeni da vrlo usko odgovaraju konkretnim ponuđačima i automatski eliminišu druge što neposredno upućuje na postojanje korupcije.

Tako se, na primer, za usluge održavanja javnog linijskog saobraćaja, redovno raspisuju konkursi na godišnjem nivou. Međutim, uslovi su strogo određeni „pravilima" da se na tender može prijaviti isključivo jedna firma koja ih ispunjava.

To uvek bude „Kolašin – prevoz" iz Zubinog Potoka u vlasništvu Srđana Vulovića, brata Stevana Vulovića nametnutog gradonačelnika Zubinog Potoka u okviru albanskih kvazi-institucija, inače člana „Srpske liste" što istovremeno podrazumeva i članstvo u SNS.

Tenderi koji se raspisuju za ovu vrstu usluga, kako tvrde učesnici postupka dodele, ne navode se čak ni najosnovniji uslovi za konkurisanje na njima zbog čega dokumentacija konkurentskih prevoznika ni ne može da bude potpuna. I pored toga, s obzirom da na njima mogu učestvovati i prevoznici sa čitave teritorije Srbije koji procene povoljnom ovu priliku, tenderi se raspisuju sa rokovima koji onemogućavaju pripremu dokumentacije a kraći su od zakonski predviđenih.

Kada se uloži žalba na uslove, opštinski organi se pozivaju na uputstva koja su primili od Kancelarije za KiM dok u toj Kancelariji tvrde da je to u nadležnosti Ministarstva za prosvetu (neke od linija odnose se na prevoz đaka) ili Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja a oni opet negiraju bilo kakvu umešanost i nadležnost te kao adresu navode opštinske organe ili Kancelariju za Kosovo i Metohiju.

Za neke od tendera u srpskim sredinama južno od Ibra navodi se broj učenika koji je već godinama isti što nikako nije logično a posebno ako se zna da sa KiM Srbi ipak neprestano odlaze. Ništa se od ovoga ne proverava i to je procedura koja je već ustaljena, što bitno utiče na poslovnu moć i ugrožava opstanak drugih prevoznika sa ovog prostora kojima bi ti prihodi bitno olakšali poslovanje jer su, u ovom slučaju, svi prinuđeni da prevoz vrše na istoj relaciji za koju pomenuta firma takođe ima licencu i redovno pruža usluge.

Šta više, iako se „Kolašin prevoz" vrši usluge na celoj teritoriji KiM bez konkurencije, na svom sajtu ističu isključivo relaciju Beograd – Zubin Potok – Kosovska Mitrovica i usputna stajališta. Sve ovo krajnje deprimirajuće deluje na ostale prevoznike čiji posao trpi što utiče na gubitak volje ali i želje za ostankom na Kosovu i Metohiji te jedan broj privatnih prevoznika već razmatra mogućnosti pokretanja nekog drugog posla na teritoriji centralne Srbije i povlačenje sa KiM. Automatski ovo znači i novi broj otkaza i zatvorenih radnih mesta.

Jača kontrola raspodele sredstava bitno bi olakšala i putnicima jer se odnosi na prevoz do enklava i srpskih sela kojima je to jedina mogućnost. U suprotnom koriste međugradske linije koje nemaju stajališta u njihovim selima jer voze glavnim putnim pravcima, što je posebno opasno kada su metohijska sela u pitanju koja se nalaze u potpunom albanskom okruženju.

Primera radi, putni pravac Mali Zvečan – Svinjare, na godišnjem nivou vredi 2.734.800 dinara što iznosi 21.878 evra koliko i stan srednje veličine u Kosovskoj Mitrovici. A za to selo, na obodu južnog dela Kosovske Mitrovice, prevoz se vrši kombijem jednom nedeljno. Kaže jedan starac proteran odande 2004. godine: "…Čekamo ga pa ako dođe, dođe. Ne dođe baš svaki put". Godine kome je to jedina prilika da obiđe imanje.

Linije su uglavnom redovne ali upućeni tvrde da ka nekim destinacijama funkcioniše tek deo pa čak i petina od navedenog broja linija. Ovo nije lako saznati jer na stajalištima odakle ka srpskim selima polaze privatni prevoznici, uglavnom po dogovoru, nema nikoga da čeka na prevoz osim onih iz najbližih sela. Ukupna vrednost ugovora koji opština Zvečan, kako se vidi iz predmetne dokumentacije sklapa u ime Kancelarije za KiM, iznosi 310.570 evra.

O trenutnoj situaciji svedoči i spisak Agencije za privredne registre, po kome je nakon Briselskog sporazuma broj srpskih preduzetnika spao za dve trećine i sa približnog broja od 1.500 sveden je na jedva 500 njih. Pojedini svoje poslove drže jedino iz straha da ne ostanu bez čega iako sa ovim "konstantno propadaju".

U onoj davnoj vesti dnevnika "Blic", o eksperimentu sa poslanicima i prosečnom srpskom platom, pri kraju piše da „Vučić i poslanica DS-a nisu optimisti kada je reč o tome kada ćemo živeti bolje".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZDAJE NEMA BEZ VLASTI : BRISELSKI SPORAZUM – VELIKA OBMANA SRPSKOG NARODA I SRBIJE

13. маја 2016. Коментари су искључени

 

Treća godišnjica Briselskog sporazuma, potpisanog 19. aprila 2013., između Ivice Dačića (ministra srpske policije i tadašnjeg srpskog premijera) i Hašima Tačija (vođe albanskih terorista), sasvim je dovoljna da sa sigurnošću ocenimo sadašnji položaj Srba.

Licemerje Brisela je opšte poznato, međutim licemerje “vlasti u Srbiji” prema sopstvenom narodu i državi, u bezrezervnoj servilnosti prema zahtevima "zapadnih partnera" i prihvatanjem evropske magle i šargarepe na dugom štapu, dovešće do gubitka i države i naroda…

 

                      Ivan Maksimović

VELIKA OBMANA5

 

Danas možemo da budemo potpuno sigurni u ono što smo i pre tri godine znali. Za SAD i EU oduvek je postojao jedan jedini način da se zaustave zločini i nasilje nad Srbima a to je da ih kontrolisano proteraju sa Kosova i Metohije.

Ne sve, već da ostane jedan broj koji će se „integrisati" u šiptarske kvazi-institucije. Njihovo prihvatanje albanskog „sistema" i dobrovoljno odvajanje od Beograda  kao svog centra, opravdaće svo do tada izvršeno zlo nad Srbima i takvo stanje učiniti trajnim. Taj broj je onaj koji je potpuno bezopasan u smislu organizovanja otpora u budućnosti ali preko potreban da bi se stvorila slika o multietičnosti.

Kritičnu, to jest nepoželjnu masu, ne iseliti u jednom mahu kao 1999. ili 2004., godine već postepenim odlascima stvoriti utisak da je to bio njihov slobodan izbor i sprečiti mogućnost opravdanog masovnog povratka.

Upravo zbog toga se „integrisanje" Srba u albanske kvazi-institucije vrši postepeno ali ogoljeno kako bi oni koji ostaju znali gde ostaju i potpisuju ugovore u kojima obavezno stoji klauzula o odricanju od države Srbije i obećanja da će služiti interesima tzv. „Republike Kosovo".

Prva srpska institucija na listi bio je upravo MUP. Administracija je transformisana u info-službu o neophodnostima za pribavljanje ličnih dokumenata i svedena na dva – tri službenika koji osim savetima, nikako drugačije ne mogu pomoći.

Policajci su prvi srpski službenici koji su „integrisani". Kada oni koji su ratovali za svoje porodice i državu prihvate teroriste za nadređene i poslodavce, sve ostalo će proći mnogo lakše, i prošlo je. Njihov prelazak u službu takozvane „Republike Kosovo" bio je politička i društvena šok , bomba, vrlo lukavo podmetnuta. Medijski predstavljena kao već doneta „odluka Vlade", a ustvari tek zaključak, koji je toliko nebitan da nije obavezno objavljivati ga u Službenom glasniku, i ne obavezuje nikoga na ponašanje u skladu sa njim, prevario je mnoge.

Novac za plate obezbeđen za najmanje tri(!) godine iz inostranog budžeta a redovne zarade isplaćuje albanska strana. Ko odbije i napusti KiM gubi pravo na zdravstveno osiguranje i penziju.

Bez obzira na apsolutno kršenje zakona, povelje o ljudskim pravima, Ustava a na šta sve reaguju policijski sindikati, usled odsustva minimuma sloge i hrabrosti, još privučeni duplim zaradama i odzivom svojih kolega, policajci pristaju na izdaju i prelaze u albansku službu.

Da je ovakav postupak policajaca bio neočekivan i od strane srpske vlasti, svedoči činjenica da su pripadnici MUP-a sa centralnog Kosova pozvani u svoju bazu u Niškoj Banji da potpišu pristanak. Inače, sveže štampana dokumenta, potpisivali su na klupama, uz zidove zgrade, na haubama automobila... Kada su pitali zašto im nisu obezbeđene makar prostorije, jer bila je zima i to Badnje veče, odgovor je bio jednostavan i kratak: „…Mislili smo da niko neće doći…".

Vlast na čelu sa Nikolićem, Vučićem, Dačićem ovaj gest policajaca predstavila je kao uspeh svoje politike i stub bezbednosti za Srbe u pokrajini. Na terenu je to daleko od istine. "Integrisani" policajci, uplašeni da bi se mogli naći na izmišljenim albanskim optužnicama, a bilo je najava, u potpunosti su predani „uterivanju albanske državnosti" Srbima na KiM.

Od Nove godine, poput čestitke Srbima na severu KiM, njihove uniforme ukrašene su zastavama takozvane „Republike Kosovo". Reakcija kod većine Srba je bila sažeta u rečenici „Ovi će nas oterati odavde".

Užasna je ironija da je stid srpskih policajaca, pomešan sa gnevom, zbog nemoći, poniženja i svega što su prihvatili, usmeren ka srpskom življu na KiM, jer im jedino oni nisu nikakva pretnja. Aktivnosti se uglavnom i odvijaju na tom planu, pokazivanje „mišića" narodu koga su do juče kako – tako, štitili.

U lokalnim medijima, koji su redom na budžetu ili Vlade Srbije ili stranih takozvanih „ambasada" u Prištini, pre svih američke i britanske, često se čuje kako su određene akcije i počinioci sprovedeni „efikasnom akcijom policije" što je ogromna laž. Da je policija iole efikasna otkrila bi makar jednog počinioca od toliko zapaljenih automobila među kojima je zavidan broj upravo u vlasništvu tih policajaca!

KPS je efikasna jedino u prikrivanju zločina. Vrše se pritisci i pretnje, optužuju se za laž žrtve i tako primoravaju da ćute a policajci čuvaju svoja radna mesta i bore se za unapređenja.

Već juna meseca 2013., pripadnik KPS, Srbin iz Leposavića, uz psovke i pretnje smrću, davi trinaestogodišnjeg D. M. koji je odbio da nogom rasturi kamenje složeno u obliku krsta na obali Ibra. Stav očevidaca je da je policajac želeo da se „sada pokaže pred svojima (Albancima) ne bi li dobio bolji položaj na poslu".

Tokom te godine među Srbima na Kosovu rastu tenzije, organizuju se protesti protiv Briselskog sporazuma i njihova iskazana sloga utiče na sve strane te se napadi Šiptara bitno umanjuju i svode na pljačke i krađe. A posle sprovedenih lažnih albanskih izbora i na severu KiM 2013., kojima se ojačava albanska vlast i kvazi-državnost, naredne godine nasilje postaje sve intenzivnije.

Marta meseca 2014. izvršena je redovna godišnja provala na crkveno imanje u Mogili (kod Kosovske Vitine), okruženo Albancima, i naneta je značajna materijalna šteta. Oktobra te godine u Kosovskoj Kamenici napadnut je srpski dečak P.A. učenik osmog razreda, i pretučen. Polovinom februara u Donjem Livoču, otkopan je grob Gradimira Milosavljevića sahranjenog još 1998. a ostaci izvađeni.

Istog meseca grupa albanske dece napala je kraj Ibra srpsku decu molotovljevim koktelima. Policajci optužuju srpsku decu i preteći im, teraju ih kućama. Pripadnici Civilne zaštite sve ovo su gledali – bez reči. Nedaleko odatle aprila 2015., Albanci su nožem u predelu grudi uboli sedamnaestogodišnjeg Srbina N.S., na nekoliko metara od dežurne patrole, inače „integrisanih" srpskih policajaca. Mladić se jedva dovukao do njih kako bi tražio pomoć. Policajci su, navodno, suspendovani.

Krajem marta u gnjilanskom kraju, selu Donja Budriga, bačena je bomba na automehaničarsku radionicu dok su trojica Srbina bila unutra, niko nije povređen. U selu Pasjane Srbinu zapaljene košnice i naneta šteta od oko 5.000 evra.

U istom selu, maja meseca, izboden je Zoran Kostić. Albanci su mu automobilom preprečili put, a zatim ga jedan uhvatio za vrat dok mu je drugi nožem naneo više povreda. U Kosovskoj Mitrovici, pošto su nožem i pištoljem oterali grupu srpskih dečaka, Albanci ulaze u grad kako bi skidali srpske zastave i palili ih na svojim utakmicama. U policiji pokušavam da se raspitam o slučaju a na veliko iznenađenje dežurni me pita „koji napad, ovaj danas ili od pre tri dana"?

Shvativši da ne znam ništa o tome, policajac odsečno odgovara da „nije bilo napada" i optužuje me da izmišljam dok istovremeno, stotinak metara dalje pištoljem i noževima ti Šiptari na ulici nasrću na srpsku decu koja beže na sve strane a napadači oružjem u rukama prolaze pored policajaca koji stoje naslonjeni na patrolno vozilo i ničim ne reaguju!

Srpska deca koja su bežala, požalila se uspaničeno policajcu koji se našao na ulici. Kad je čuo o čemu se radi okrenuo je glavu i nastavio da razgovara sa nekom prolaznicom. Među tim policajcima nalazio se i komandir stanice, "integrisani" policajac.

Napadače zaustavljaju Srbi na trgu Šumadija gde u to doba dana bude dosta ljudi – mediji prenose kako je to rezultat „efikasne akcije policije" oslanjajući se na izvore te službe.

Krajem godine u Kosovskoj Mitrovici dešavaju se tri pokušaja kidnapovanja dece. Napadača, koji u dosijeu ima preko 30 krivičnih dela, opet hvataju ovdašnji Srbi ali biva oslobođen jer „nema elemenata za krivično gonjenje".

Pokušaj kidnapovanja ponavlja se nedavno nad dve srpske devojčice na centralnom Kosovu. Mesec dana pre toga još dva odvojena u Gračanici a od svih ovih napada prijavljen je samo jedan jer niko od Srba ne veruje da će im neko pomoći. I to s pravom. Oktobra prošle godine srpske dečake iz Berivojca napao je Albanac, vršnjak, koji ih je čekao improvizanim buzdovanom i jednom naneo teže povrede glave.

Krajem prošlog meseca Albanci su pretukli bračni par Negovana i Nadu Stanojević ispred njihove kuće u Berivojcu, a ovih dana saznajemo da su oni među okrivljenima za napad na sebe.

„Sud" u Gnjilanu se ističe po nerazumnim optužbama kada su međuetnički slučajevi predmet. „Najslavnija" presuda tog suda je ona kada je baka Persa, iz Paralova, proglašena krivom i izrečena joj je kazna od 50 evra ili tri dana zatvora i to zato što je dobila udarac od Albanca čija je stoka pasla u njenoj bašti.

Bombaški napadi, pucnjava, prebijanja nižu se u Pasjanu i okolini Gnjilana, zatim Gojbulji kod Vučitrna, Srbobranu i Sinaju kod Istoka, Drsniku, Klinavcu i drugim selima oko Kline…

U Goraždevcu, u pucnjavi je porušen spomenik deci ubijenoj na reci Bistrici i žrtvama NATO agresije. Zapaljen jedan auto, oštećeni su kiosk i kuća. Sličan napad, u kome je „samo" zapaljen auto u Goraždevcu se desio i mesec dana pre toga, o tome mediji nisu javili ništa. Za sve ove zločine karakteristično je da su počinioci ili deca ili duševno obolele osobe koje pred zakonom ne podležu strogim pravilima.

Tako je sa Albancima od kada sprovode organizovani teror nad Srbima. U jednom trenutku mediji gotovo da prestaju da izveštavaju o zločinima poput pljačkanja povratničkih kuća, skrnavljenja grobalja, crkava, uzurpiranja srpskih imanja, krađi stoke

Parafiranjem Briselskog sporazuma dolazi do obrta. Počinje više da se govori o zločinima ali na neočekivani način. Izvor vesti su Srbi u albanskim „institucijama" koji više „nisu" izdajnici.

Na taj način višestruko amortizuju zločine, svojom pojavom skreću pažnju sa etnički motivisanih zločina, umanjuju ih, pljačke i nasilje pravdaju ekonomskim nezadovoljstvom i obavezno najavljuju pomoć žrtvama od čega nema ništa. Zločinci bivaju ohrabreni kada vide da ih čitav sistem štiti uključujući i srpsku stranu, političare, medije …

Briselski sporazum se tako nametnuo kao paravan kojim o bezbednosti Srba kao da želi da se kaže poslednja reč: svaki Srbin koji živi na Kosovu, i želi da bude bezbedan, neka ga napusti, postane „kosovar" ili bude ubijen.

 

      P.S.

Ne izlazi iz glave pitanje zašto je vlast u Srbiji dozvolila da početni princip „standardi pre statusa“ , pretvori u potpuni poraz države potpisan za briselskim stolom???????

To znači da su sve srpske vlasti, svaka na svoj način, dopinele potpunom porazu ustavnosti Srbije. A svi predsednici, i ministri i parlamentarci su se kleli u Ustav Srbije, a svedoci smo da su razmišljali samo o visini svote na svojim tekućim računima, i da je za njih postalo važnije da ispune sve odredbe napisane u „Tačijevom Ustavu i Zakonima“!!!

Umesto da su pre nekoliko godina preduzeli mere da „međunarodni projekat Kosovo“, zamrznu na neko vreme i okrenu se ka ekonomskom jačanju države, i iskoristili povoljnije momente u međunarodnim političkim odnosima, oni su požurili da pored ekonomskog slabljenja države, to plate i političkim ustupcima, opet na račun Srbije

EU je odlično izabrala baš ovo rukovodstvo Srbije, da progura sve zamišljene planove koji se zove „Međunarodni projekat Kosovo". A kada sve to bude zavijeno u oblandu „statusno neutralno", i Srbija sve proguta, onda će se dovesti novo srpsko rukovodstvo  koje će upotrebiti moć države da razbije i ono malo otpora koje pokušavaju da pružaju nosioci rodoljubivog osećanja pripadnika srpskog naroda…

Nikako da izbegnemо utisak da reči predsednika Vlade u Srbiji vrlo često nose prizvuk izdaje i poziv na pasivnost…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: