ULOGA BATE SANTOSA KAO NOVOG ŠEFA TAJNE SLUŽBE I ČOVEKA KOJI ĆE „ŠTITITI“ SRBIJU; DO NJENE PREDAJE….!!?

 

Dana 29. maja 2017. godine, bezbednosno informativna agencija (BIA), doživela je novi udarac, možda najteži od svog osnivanja. Naime, tog dana je, na sednici Vlade Srbije, kojom je poslednji put predsedavao Aleksandar Vučić, za šefa ove službe, izabran Bratislav Gašić, diplomirani keramičar.

Sa novcem zarađenim švercom kafe iz Grčke (u kojoj je duže vremena živeo, radeći nezakonite poslove), vratio se u Srbiju i kad je formirana Srpska napredna stranka, kupio je političku karijeru velikom donacijom koju je isplatio Aleksandru Vučiću "na ruke". Reč je o 2,5 miliona evra, u krupnim apoenima. To je bila prva isplata, kasnije je Vučić voleo da prima koverte, kao “mali znak pažnje“, ali ne tanje od 100.000 evrića.

 

                       major Goran Mitrović

 

Tako je Gašić dobio i visoku funkciju u stranci, a kasnije i mesto ministra odbrane u Vladi Republike Srbije, 5. februara 2014. godine, i na toj funkciji je bio sve do 6. decembra 2015. godine, kada je smenjen zbog uvrede novinarke televizije B92 Zlatije Labović. Vučić ga je stavio "u stanje mirovanja", a onda ga 29. maja ove godine počastio jednom od tri najznačajnije funkcije u državi!

Vučić je iskoristio banalnu priliku da smeni Gašića, ali da ostavi mogućnost da ga posle “partijske kazne“ vrati u igru, kada mu bude potreban. Gašić mu je smetao kao opasan čovek, koji je pošteno platio svoje mesto u Vučićevom pljačkaškom timu, o čemu je imao i potvrde, ali nije smeo da ga se otarasi, da ga Bata ne povuče sa sobom. Zato ga je i vratio na velika vrata, za direktora BIA. Ne da očisti službu, nego da za njega odradi mnogo prljavih poslova, o čemu ćemo pisati u narednim brojevima.

Formalno, Gašić je prethodno zamrznuo članstvo u Srpskoj naprednoj stranci i funkciju u Predsedništvu SNS, zbog najave da će biti izabran za šefa BIA.

Govoreći o primedbama da nije kvalifikovan za tu funkciju, jer nije čovek iz struke, izjavljivao je da je upoznat sa sistemom bezbednosti jer je dve godine bio ministar odbrane Srbije.

Odgovarajući na pitanje da li je spreman da predloži otvaranje tajnih dosijea iz prošlosti, Gašić je zbunjeno počeo da se preznojava i govori kako je još rano pričati o dosijeima i da to nije odluka samo jednog čoveka, već da je za tako nešto potreban društveni konsenzus.

Na dan imenovanja, prva rečenica koju je sa te funkcije izgovorio izgleda je je ovako: "…Jedan od prvih zadataka na ovom mestu biće jače povezivanje svih bezbednosnih službi, odnosno BIA sa Vojno-bezbednosnom i Vojno-obaveštajnom službom…Zadatak je da se aspekt komunikacija podigne na viši nivo. Ne kažem da on nije dobar ali može biti i bolji…"

Ko god je stručnjak za ovu oblast, dobro zna da nikakvog "povezivanja" ne može i ne sme biti, ne na način kako je to Gašić rekao. Cilj takve ideje je da se sve službe stave pod komandu Aleksandra Vučića!

Idiot koga građani pamte kao potpredsednika naprednjačke skupštine, sada u svojstvu predsednika Odbora Skupštine Srbije za kontrolu službi bezbednosti, Igor Bečić, odmah je požurio da se udvara Gašiću pa je izjavio: "…Gašić ima veliko iskustvo, unaprediće službu! To je čovek velikog iskustva u sektoru bezbednosti i odbrane!"

Bratislav Gašić, zvani Bata Santos, je bio i potpredsednik Srpske napredne stranke, gradonačelnik Kruševca, kratko vreme poslanik u Narodnoj skupštini i glavni partijski glavoseča koji najavljuje koga sve treba smeniti ili najuriti.

Rođen je 1967. godine u Kruševcu gde je završio osnovnu školu i kako on zvanično ističe “gimnaziju – smer tehničar za visokogradnju.“

Potom je radio kao keramičar u fabrici "Trajal". Prema sopstvenim tvrdnjama, on je 2003. godine završio i Ekonomski fakultet u Nišu, ali studenti te generacije ne sećaju se da su ga ikada videli na fakultetu, niti njegovog imena ima u spisku studenta ovog fakulteta. Što nam je zvanično potvrdio i Ekonomski fakultet u Nišu.

Možda je Gašić i vlasnik diplome nekog lakog univerziteta, jer su naprednjaci, dolaskom na vlast, kupili za potrebe svojih nepismenih jurišnika oko 14.000 hiljada diploma o završenoj srednjoj, višoj školi, ili fakultetu, kao i diplome o master studijama magistraturi i doktoratu. Gašić se zadovoljio samo lažnom diplomom fakulteta. O njegovom školovanju govori pristupnica Srpskoj radikalnoj stranici iz 2008. godine, u kojoj je on, svojeručno napisao da je keramičar po obrazovanju.

Više od dvadeset godina Gašić vodi privatno preduzeće "Santos", u čijem sastavu funkcioniše Televizija "Plus" i "Santos" proizvodnja čaja i kafe . Pored toga bavio se i prometom derivata i vlasnik je dve velike benzinske pumpe. Bio je suvlasnik "Grand kafe" jednog od najvećih srpskih proizvodnih brendova.

Istaknuti je sportski radnik. Vodio je ženski odbojkaški klub "Kruševac Santos" do Prve B lige, a četiri godine je bio direktor fudbalske škole "Napredak".

Pare je stekao devedesetih godina prošlog veka u jeku sankcija i hiperinflacije. Od izvesnog Grka pod imenom Salco kupio je i u Srbiju uvezao šleper sirove kafe. Cenu je uredno platio. Posle je od istog Grka Bata Santos naručio još dva šlepera sirove kafe, koje je takođe dobio, ali ovu isporuku nikada nije platio. Nesrećnog Grka je infarkt sprečio da se revanšira, ali sadašnji prvi čovek Kruševca nije siguran da to neće da učine njegovi naslednici.

Gašić se u skorijoj prošlosti za Vučićevo ime i račun, bavio i ucenama. Kao najizdašniji među donatorima svome Vođi, u decembru 2012. godine, sa položaja gradonačelnika Kruševca, ovaj gramzivi, ali ambiciozni uvlakač, počinje da shvata važnost finansijske potpore stranci i njenom vođi, pa u svoj kabinet dovodi znatno krupniju ribu od sebe, tajkuna Miroslava Miškovića!

U svom kabinetu se i fotografisao sa njim, pa je ta fotografija postavljena na zvaničnom sajtu grada, a ubrzo je počela da kruži i društvenim mrežama kao prvorazredna senzacija, jer je Vučić već uveliko pretio Miškoviću da će ga strpati u zatvor.

Dan kasnije, Gašić skida tu fotografiju sa gradskog sajta (ali je dva sata kasnije vraća) i saopštava da je o susretu sa Miškovićem na vreme obavestio Vučića! Da ne bi bilo nikakvih nedoumica, Gašić je potvrdio lokalnim novinarima u Kruševcu, da je sastanak sa Miškovićem dogovorio uz pomoć Aleksandra Vučića, a preko Jelene Krstović, potpredsednice „Delta holdinga", te da je razgovarao sa Miškovićem o privatizaciji preduzeća „Deva" i „Ravnište".

U nadi da će Miškovićeva "Delta" uložiti u ova dva propala preduzeća, Gašić se pozvao na činjenicu da "Delta" u Kruševcu ima svoje ogranke, „Delta fungi" i „Moto komerc", i pomenuo da su najveća zaduženja dva kruševačka javna preduzeća kod Univerzal banke. To je, valjda, trebala da bude neka vrsta "preporuke" kako bi Mišković "ušao u posao".

Gašić je kasnije uporno tvrdio da ništa od onoga što je dogovoreno na tom sastanku nije poštovano, te da u momentu kada je sastanak održan nije znao da se protiv Miroslava Miškovića vode predistražne radnje!

Dva bivša službenika gradske vlade u Kruševcu, u nepotpisanom pismu, pokušali su preko dnevne štampe da obaveste javnost u Srbiji da je Gašić Miškoviću tražio pare za račun Vučića i da tu nikakvog biznisa nije bilo, te da je Vučić preko Gašića "dao Miškoviću poslednju priliku"!

Šta se ovde zaista desilo, nikada sasvim nije istraženo, ali je činjenica da je Gašić nakon toga naglo "porastao" u nomenklaturi stranke i na kraju stigao i do pozicije ministra odbrane. Izvesno je da Vučić nagrađuje poslušne gradonačelnike, ali, Gašić je unapređen bolje nego ijedan njegov kolega iz lokalne samouprave. Nije teško zaključiti zašto.

Februara 2014. godine, Gašić je proglašen za ličnost godine Rasinskog upravnog okruga, od Regionalne privredne komore Kruševac i poslovne grupacije "Media invent"

Decembra meseca 2012. godine, Upravni odbor NALED-a dodelio mu je specijalno priznanje za ostvarene reforme u gradskoj administraciji i doprinos unapređenju privrednog ambijenta. Priznanje mu je dodelila sadašnja premijerka Ana Brnabić, koja je u to vreme bila potpredsednik Upravnog odbora NALED-a

Gašić je još u Miloševićevom režimu, 1998. godine, od Grada Kruševca proglašen za menadžera godine u ovom grad. Kako se tada "ovenčavao" titulama, tako to i danas radi, samo uz pomoć svoga neprikosnovenog Vođe.

Dolaskom na mesto šefa BIA Gašić očekuje da oživi svoj biznis, a od Vučića očekuje zadatke na priznavanju Kosova kao Republike, povećanje špekulativnih poslova sa Arpaima, obračun sa opozicijom.

O tome u narednim brojevima.

 

     A 1. Enciklopedija Wikipedia o Gašićevom obrazovanju

"…Obrazovanje Bratislava Gašića postalo je predmet kontroverznih afera nakon što je postao ministar odbrane. Naročito je sporno Gašićevo srednjoškolsko obrazovanje. Naime, u različitim izvorima navodi se da je završio Gimnaziju u Kruševcu, Gimnaziju u Nišu ili smer tehničar za visokogradnju u obrazovanom centru „Bosa Cvetić". Ova afera još uvek nije razjašnjena…"

 

     A 2. Tata Bata, Don Korleone!

Dana 23. novembra 2016. godine, na društvenoj mreži Instagram, osvanuo je video prilog, na kome se vidi kako srednji sin Bratislava Gašića, Milan, inače neuspešan fudbaler, peva pesmu koju je sam komponovao i u kojoj je dominantan stih: "…Gašiću care, ti si kruševački Don Korleone" i "…Gašiću, care, Gašiću, care hvala ti za asfalt i za trotoare! Gašiću, kralju, najjača si faca u ovom našem kraju".

 

     A 3. Šta sve imaju Bratislav, Irena i Vladan Gašić

Gašići poseduju medij i u Nišu. Medijske firme, koje značajna sredstva dobijaju iz lokalnog budžeta, Gašići imaju i u Nišu. Sin Bratislava Gašića, Vladan, stoprocentni je vlasnik firme Zona Plus, registrovane u martu 2012. godine za proizvodnju kinematografskih dela, audio-vizuelnih proizvoda i televizijskog programa.

Tokom 2012. i 2013, prema podacima APR-a, firma nije zabeležila nikakav promet. Međutim, 31. oktobra 2014. godine Uprava grada Niša, u kojem je na vlasti takođe SNS, potpisala je sa Zonom plus ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, kojim je predviđeno da se tom preduzeću iz budžeta Grada za pet meseci uplati ukupno 3.600.000 dinara.

U Ugovoru se, između ostalog, precizira da se Zona plus obavezuje da svakodnevno proizvodi i emituje informativne ili specijalizovane televizijske programe u kojima izveštava o događajima od značaja za Grad Niš. U sastavu Zone plus je i istoimena gradska televizija. Poslovi sa kafom, čajem, gorivom i obezbeđenjem…

Gašići poseduju i firme čija delatnost nije u vezi sa medijima. Prema podacima APR-a, firma Saco, koja je vlasnik kruševačke TV Plus i čija je delatnost prerada čaja i kafe, osnovana je krajem 1994. godine.

Saco ima četiri ogranka: SACO-SECURITY, za usluge u sistemu obezbeđenja, Špedicija SACO, za delatnosti u saobraćaju, SACO COCA COLA, trgovina pićima na veliko, i SACOPETROL, trgovina na malo gorivima.

U APR-u se kao zastupnik tih ogranaka vodi Bratislav Gašić. Gašić je preko firme Saco vlasnik i preduzeća Avia – Saco, koje je registrovano za trgovinu na malo motornim gorivima u specijalizovanim prodavnicama, a prema podacima APR-a, nalazise u stečaju. Preradom čaja i kafe bavila se i firma Saco-Nuts, koja je brisana iz privrednog registra.

I preduzetnička radnja Santos Gašićevog sina Vladana Gašića registrovana je za preradu čaja i kafe, a prema podacima APR-a, vodi se kao aktivna. Vladan Gašić suvlasnik je i lokalne Sportske TV iz Kruševca. Ta televizija dobila je dozvolu za emitovanje u julu 2014, a u registru Republičke radiodifuzne agencije vodi se i pod nazivom Udruženje građana Lastavica iz Kruševca. U istom registru Vladan Gašić naveden je kao jedan od pet vlasnika i kao glavni i odgovorni urednik te televizije.

Novac koji su firme porodice Gašić zarađivale iz budžeta znatno se uvećao od dolaska SNS-a na vlast, a među finansijerima se pojavljuju i razni državni organi i javna preduzeća.

Taj trend je nastavljen i nakon što je Gašić postao ministar odbrane u Vladi Srbije. Tako se iz izveštaja Uprave za trezor Ministarstva finansija može videti da je ADD Production u 2012. godinisa 2,02 miliona dinara gotovo udvostručio prihod iz budžetskih sredstava u odnosu na prethodnu godinu.

Sledeće godine dobili su 4,76 miliona dinara, a u devet meseci 2014. godine – 3,06 miliona dinara. Preduzeće BNZ-Higijenic dobijalo je manje novca iz budžeta u odnosu na ADD Production, ali su iznosi značajno uvećani nakon dolaska SNS-a na vlast, pa su uplate u 2014. porasle 20 puta u odnosu na 2012. Prema podacima Uprave za trezor, niška firma Gašićevog sina Vladana, Zona plus, u 2014. godini je prihodovala 2,7 miliona dinara budžetskog novca, odnosno 2,1 milion u 2015. godini. Ukupno, najviše novca od državnih institucija i ustanova, slilo se na račun firme supruge Bratislava Gašića, Irene Gašić. Privatni biznis i državne pare Gašić, ADD Production – više od devet miliona od 16,1 koliko su pomenuta tri preduzeća prihodovala iz budžeta u nepune tri godine vlasti SNS-a. Od 2012. godine uvećani su iznosi, ali i broj državnih institucija i organa koji su izdvajali budžetska sredstva za usluge te firme.

    Fenomen nove srpske despotije: jedan čovek, jedan grad, jedna pravila

Blagajna kod Bate Santosa

(Kako je Bratislav Gašić vladao spahilukom zvanim Grad Kruševac, Magazin Tabloid broj 301)

U Kruševačkoj gradskoj skupštini Bata Santos je uveo ličnu diktaturu. Naredio je da nema komentara u skupštini grada posle njegovog izlaganja, a on se za reč javlja svaki čas i komentariše sve živo što opozicija predloži. Znači – replika na njegove tirade ne postoji. Demokratija na njegov primitivan način. Uveo je i obavezno "reketiranje", i to svima redom i lično se svuda pojavljuje, i kod privatnika i kod kriminalaca. Sve radi pod parolom da skuplja pare za stranku: "Aleku treba!". Deo para i predaje Aleksandru (Aleku) Vučiću, ali dosta stavlja i u sopstveni džep.

Prema rečima svih iz Kruševca, kadrovi koje je doveo Bata Santos su "tiha jeza". Ali, što su oni gori, njemu je bolje, jer se tako ne primećuje njegovo neznanje.

Krajem prošle godine je uhapšen dr. Branislav Katančević, osnivač Pokreta za Kruševac, koji je formirao kada se sukobio sa tadašnjim čelnikom DS-a iz Kruševca, Miodragom Đidićem. Tada je Katančević napustio demokrate, ali je ostao direktor bolnice "Ribarska banja". Na poslednjim izborima je njegov pokret imao najbolje rezultate na gradskom nivou i očekivalo se prema njegovom predizbornom obećanju da postane gradonačelnik. Međutim, tu funkciju ustupio je Bratislavu Gašiću, a ovaj njega zauzvrat postavlja za svog savetnika, a sina mu postavlja za predsednika Upravnog odbora "Toplane". Obe funkcije su dobro plaćene.

Posle presabiranja u DS-u, Katančević prihvata ponudu Dragana Đilasa i postaje predsednik DS-a u Kruševcu, pošto se Đidić bio priklonio Dušanu Petroviću i njegovoj stranci, i svoj Pokret za Kruševac uvodi ponovo u redove demokrata. Sledi kazna Gašića i Pokret sa dr. Katančevićem se izbacuje iz vlasti. U Kruševcu je SNS u koaliciji sa SPS-JS-om i DSS-om, što čini većinu.

Kako bi na izborima u Kruševcu SNS prošao daleko lošije nego što agencije govore o trenutnom rejtingu ove stranke u republici, Gašić je u dogovoru sa Vučićem odlučio da eliminiše konkurenciju i poslao istražnu ekipu u "Ribarsku banju", koja je za dva sata "pronašla" nepravilnosti u vođenju bolnice oko raspisanih tendera. Moguće da je bilo nepravilnosti, ali je to rađeno u doba kada su Katančević i Đidić tesno sarađivali, pa su se tako i pare opredeljivane za bolnicu delile po dogovoru.

Sada dr. Katančević, bivši savetnik Gašićev, smeta daljem napretku naprednjačke stranke i mora u ‘aps. Đidić, sa druge strane je u Petrovićevom pokretu Zajedno za Srbiju, koji već sada tesno sarađuje sa Srpskom naprednom strankom, a posle sledećih izbora, pod uslovom da uđe u Skupštinu, Aleksandru Vučiću će davati potrebnu većinu u Skupštini Srbije. Zbog toga u ovoj aferi niko ne spominje Đidića, ali ni Batu Santosa koji ima daleko više kriminalnih dela u svojoj dosadašnjoj karijeri od pritvorenog Katančevića.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SMEDEREVSKA PALANKA: NEČISTA POSLA KUPOPRODAJE „GOŠE“!??

 

Da bi naplatila preostala potraživanja od države Srbije i učestvovala u revitalizaciji "Železnica Srbije", vrednoj desetak miliona evra, fantomska firma sa Kipra „Lisnart Holdings Limited"  sa jednim zaposlenim, uz pomoć Aleksandra Vučića preuzela je "Gošu" iz Smederevske Palanke.

Zato je ovih dana direktno iz budžeta isplaćeno deset odsto duga „Goše" za plate radnika, samo da bi oni obustavili štrajk. Uplata je usledila neposredno nakon što se kao vlasnik (umesto dotadašnjeg slovačkog vlasnika) upisala pomenuta fantomska firma sa Kipra sa jednim zaposlenim.

Odmah posle te promene Vučićev režim je, nakon višegodišnjeg odugovlačenja, objavio kako je spreman da konačno isplati više miliona evra koje ovo preduzeće iz Smederevske Palanke potražuje od države Srbije, kao i da finansira projekat obnove voznog parka „Železnica Srbije" vredan oko deset miliona evra. Iz svega ovoga jasno proizilazi da su novi vlasnici „Goše" mutivode povezane sa srpskim vlastodršcima i spremne na novu pljačku.

 

                 Igor Milanović

 

Nakon dva užasna samoubistva gladnih radnika u fabrici šinskih vozila „Goša" iz Smederevske Palanke, i to u roku od samo godinu dana, kolege ovih mučenika stupili su u generalni štrajk tražeći da im se isplate zaostale plate, kao i da im se poveže radni staž.

Potpuno neočekivano, njih je 7. aprila 2017. godine posetio predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić koji im je preneo da je vlada donela odluku da svakom radniku kao jednokratnu pomoć isplati po 60.000 dinara.

Ovo bi bala lepa vest, da se ne postavlja pitanje zbog čega država isplaćuje plate radnicima u jednom privatnom preduzeću. Do sada to nije bio običaj ni u Srbiji, niti bilo gde u svetu.

Samo četiri dana pre ove iznenadne posete, Agencija za privredne registre je donela rešenje BD 26733/2017 kojim je odobrila izmenu vlasnika „Goše" doo. Umesto dotadašnjeg vlasnika, slovačke kompanije „ŽOS Trnava", upisana je potpuno nepoznata firma „Lisnart holdings limited" sa Kipra.

U medijskim izveštajima dostupnim na internetu, „Lisnart" se pominje skoro isključivo u vezi pomenute kupovine „Goše" i to samo u ovdašnjim medijima, iako po zvaničnim podacima postoji još od 2008. godine. U Poslovnom registru Republike Slovačke može se naći još podatak da je „Lisnart Holdings Limited" iz Nikozije, Kipar, u septembru 2016. investirao 601.229 evra u slovačko preduzeće „Airport Parking s.r.o" iz Bratislave.

U slovačkom izveštaju se ne pominje registracioni broj „Lisnarta", tako da na ovaj način ne može da se utvrdi da li se radi o istom preduzeću koje je kupilo „Gošu", a koje po izveštaju ovdašnje Agencije za privredne registre ima matični broj HE 231796.

Pod ovim registracionim brojem na Kipru se nalazi kompanija „Lisnart holdings limited", adresa Akropoleos, 59-61, Savvides Center, prvi sprat, apartman 102 Strovolos 2012, Lefkozia.

Ista adresa se navodi i kao sedište „Lisnart"-a koji je investirao u slovačko preduzeće „Airport Parking". Zabunu jedino može da unese činjenica da se u pojedinim registrima „Lisnart" pominje sa sedištem u Lefkoziji, a negde u Nikoziji.

Lefkozija je danas samo oblast u Nikoziji koja se u staro vreme i nazivala Lefkozija. Radi se, očigledno, o istom preduzeću. Direktor pomenutog preduzeća je Elefterija Kiriakou, osoba o kojoj je nemoguće naći detaljnije podatke, osim da je istovremeno i direktor u nekoliko drugih firmi.

Iz svega ovoga je očigledno kako je novi vlasnik „Goše" takozvana „firma poštansko sanduče", odnosno fantomska kompanija čiji je cilj sakrivanje porekla kapitala koji obrće.

Prema podacima Narodne banke Srbije, računi „Goše" su u neprekidnoj blokadi od 7. aprila 2014. godine za iznos od 652.320.063,45 dinara. Kupovinom „Goše" kiparska kompanija je dobila i njene dugove u visini od preko pet miliona evra.

Zbog čega bi neko kupovao preduzeće koje je tri godine pod blokadom i na granici bankrota, ali i zbog čega bi država isplaćivala plate radnicima tog preduzeća?

Suma koju je država Srbija izdvojila kao hitnu pomoć izgladnelim radnicima nekadašnjeg giganta iz Smederevske Palanke iznosi oko deset odsto ukupnih dugovanja poslodavca za radničke plate.

Objavljujući dolazak ove pomoći, predsednik vlade Aleksandar Vučić je najavio i da će država radnicima uplatiti zdravstveno osiguranje kada bude postalo jasno da je novi vlasnik zainteresovan za nastavak proizvodnje. U trenutku isplate zaostalih plata radnicima "Goše", Vučić očigledno, nije znao ni šta novi vlasnik planira da uradi sa ovim preduzećem.

Ono što ukazuje na činjenicu da u ovoj kupoprodaji nisu čista posla jeste da je generalni direktor „Goše" i dalje Slovak Ivan Hajmšild, za koga se veruje da je u međuvremenu za uvek napustio Srbiju.

Takođe je više nego sumnjivo to da je Agencija za privredne registre za samo dva radna dana donela rešenje od 3. aprila o promeni vlasnika. U ovakvim slučajevima je uobičajeno da procedura traje i duže od pet radnih dana.

Nekome se, očigledno, žurilo da bude upisan kao novi vlasnik.

Samo tri dana posle promene vlasnika vlada je na svojoj sednici donela odluku kojom se odobrava isplata dela zaostalih plata radnicima ovog privatnog preduzeća, ali i eventualno izmirenje dugova prema Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.

Oko trećine sume zbog koje su računi „Goše" u blokadi nastala je zbog toga što su „Železnice Srbije", odnosno Fond za razvoj kao investitor, početkom 2014. pustile menice date kao garanciju da će preduzeće iz Smederevske Palanke blagovremeno izvršiti remont 25 preuzetih vagona. Pri tome su ostali nenaplaćani i vagoni koji su bili remontovani i isporučeni, a koje i danas koriste „Železnice Srbije"!

Istog dana kada je Agenciji za privredne registre podnet zahtev za promenu upisa vlasnika, odnosno 29. marta 2017. godine, Ministarstvo saobraćaja je najavilo pokretanje opsežnog plana za revitalizaciju voznog parka „Železnica Srbije", koji bi u narednim godinama republički budžet koštao oko deset miliona evra, što je dvostruko više od sume blokade „Gošinih" računa.

U leto 2012. godine „Goša" je dobila da remontuje 22 vagona za „Železnicu Republike Srpske" . Posao je obavljen do kraja te godine, ali je država Srbija, koja je bila naručilac posla, zbog nedostatka sredstava do danas platila samo sedam vagona.

Slično se desilo i sa remontom 16 vagona za „Železnice Srbije" koji su remontovani i isporučeni u roku, ali je naručilac posla overio samo tri fakture, zbog čega je Fond za razvoj blokirao račun „Goše".

Posle ove blokade usledila je uobičajena lančana reakcija ostalih poverilaca koji su požurili da puste menice „Goše" koje su imali, pa je tako račun ovog preduzeća danas u blokadi za preko pet miliona evra. Zbog toga što su joj računi u blokadi „Goša" od proleća 2014. nije mogla da uzme učešće na javnim konkursima i tenderima.

 

       A 1. Posao bez ugovora

Fabrika šinskih vozila „Goša" doo iz Smederevske Palanke nekada je bila pojam uspešne privatizacije, a 2007. godine je bila i najveći izvoznik iz Srbije. Prvi put posle deset godina račun preduzeća je na kratko bio u blokadi 2012. godine.

Obim poslova se smanjivao zbog svetske ekonomske krize i broj zaposlenih se više nego prepolovio – 2012. bilo je još samo 450 radnika, danas ih je oko 360. Tadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić je, po svom starom običaju, požar pokušao da ugasi benzinom, pa je inicirao remont vagona za „Železnicu Republike Srpske" za koji posao nisu bila obezbeđena finansijska sredstva.

Posle toga je država „Goši" dala da remontuje 15 vagona za „Železnice Srbije", a sadašnja ministarka saobraćaja Zorana Mihailović morala je da prizna kako uopšte ne zna da li je ovo javno preduzeće potpisalo bilo kakav ugovor o pomenutom poslu, ili je sve urađeno „na reč", odnosno „na dođem ti". U svakom slučaju, „Goša" je dobila novac samo za tri pomenuta vagona, dok je za ostale platila i penale zbog, navodno, neblagovremeno završenog posla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA: SKRIVANJE KRIMINALNIH AFERA FUNKCIONERA VLADAJUĆE STRANKE

 

Primer ATP "Vojvodina" u stečaju pokazuje kako u Srbiji nije važno koliko se para ulaže u poslovanje, već koliki se mito daje vlastima. Ilija Dević je investirao milione evra svojih para, nije ni dinara uzeo od države, povećao broj zaposlenih i na kraju ostao bez svega, zbog sprege korumpiranih političara i sudija i njihove veze sa narko-mafijom.

 

                Milan Malenović

 

Evropska komisija je još 2012. od vlade Republike Srbije tražila da preispita 24 sporne privatizacije i da je obavesti o rezultatima. Uprkos silnim obećanjima da će to biti učinjeno, Vlada ništa nije uradila po tom pitanju.

Među spornim privatizacijama nalazi se samo jedna u kojoj je, po mišljenju Evropske komisije, oštećen investitor. U pitanju je Autotransportno preduzeće „Vojvodina" a.d.  i njen vlasnik Ilija Dević.

Po izveštaju Centralnog registra za hartije od vrednosti, na dan kada je nastajao ovaj članak, Agencija za privatizaciju poseduje 42,81 odsto akcija ovog preduzeća, dok Ilija Dević ima 38,84 odsto akcija nad kojima postoji zaloga prvog reda. A sve je počelo da bolje ne može da bude, i dugo je izgledalo da je ovo najuspešnija privatizacija ikada izvedena u Srbiji.

Već u prvoj godini po preuzimanju firme Dević je ispunio celokupne investicione obaveze. Proširio je i delatnost uzimajući na lizing 30 autobusa za nove međugradske i međunarodne linije. Potpisao je sa „Setrom" i „Mercedesom" ugovore o zastupništvu. Rezultat svega ovoga bilo je i zapošljavanje novih 200 radnika, a realizacijom svih započetih poslova ATP „Vojvodina" bi otvorila još 1.000 novih radnih mesta.

Za sve ovo Dević nije tražio ni dinara subvencija od države. Iako je sve lepo zamislio i veoma uspešno sprovodio, on je u svojim kalkulacijama, međutim, napravio jednu fatalnu grešku koja će ga skupo koštati: zaboravio je na obaveznu stavku „podmićivanje vlastodržaca" u Srbiji.

Iako to mnogima zvuči neverovatno, sadašnja autobuska stanica u Novom Sadu je – nelegalna. Vlasnik te stanice nije registrovan za međumesni i međunarodni saobraćaj, a da bi to učinio mora prvo da se promeni osnivački akt, za šta je zadužen grad Novi Sad.

Čak i kada bi se to desilo, mada je malo verovatno da bi GSP „Novi Sad" uveo međunarodne linije, stara stanica bi morala da bude rekonstruisana kako bi ispunila zakonske standarde, a to bi koštalo više od izgradnje nove stanice.

Da bi se prevazišao ovaj problem gradska uprava 2007. potpisuje ugovor sa ATP „Vojvodinom" da ona izgradi novu autobusku stanicu. Tadašnja gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković  ovaj sporazum je javnosti predstavljala kao veliki uspeh, jer ni država, a ni lokalna samouprava za ovaj, inače hitan i neizostavan posao, neće potrošiti ni jedan jedini dinar iz budžeta. Sve troškove snosio je privatni investitor, odnosno Dević.

Finansijska konstrukcija je bila brzo sklopljena, jer su banke rado davale kredite, pošto je po poslovnom planu bilo predviđeno dnevno 2.000 polazaka sa stanice. Već 2008. objekat je bio gotov i mogao je da počne sa radom.

Da bi nova stanica, nazvana MAS (međumesni autobuski saobraćaj) / uspešno poslovala, stara stanica je morala da prestane sa radom. Ilija Dević tvrdi kako je Ministarstvo infrastrukture tek posle višemesečnog natezanja donelo rešenje o zabrani naplate staničnih usluga na staroj stanici (čime bi ona faktički prestala da posluje), ali da ono nikada nije potpisano ni realizovano. Kako tvrdi Dević, jedan izvor iz Ministarstva mu je poverio kako tadašnji ministar Velimir Ilić ne dozvoljava potpisivanje.

Prolazile su tako nedelje, pa i meseci. MAS nije mogao da ostvaruje prihode, pa tako ni ATP „Vojvodina" nije mogla da vraća dugove. Konačno je 15. decembra 2008. proglašen stečaj nad ovim preduzećem.

Zahtev za uvođenje stečaja podnela je „Čačanska banka", tada u većinskom državnom vlasništvu. Realnog povoda za ovakav zahtev nije bilo, jer je dug bio mali u odnosu na celokupnu imovinu preduzeća. Osim toga, kredit je bio osiguran hipotekom i garancijom „Dunav osiguranja". Međutim, pošto je država bila većinski vlasnik „Čačanske banke" odmah je upućenima bilo jasno da je naređenje o podnošenju zahteva došlo sa „više instance".

Ovo je posebno postalo jasno kada je samo osam dana po početku stečajnog postupka Agencija za privatizaciju raskinula ugovor o privatizaciji, iako je Dević blagovremeno podneo zahtev za odlaganje uplate pristigle rate. Iako je Agencija uvek bila više nego velikodušna prema privatizacionim kupcima i u pojedinim slučajevima čak na više godina odlagala uplatu već druge rate, u ovom slučaju je bila nemilosrdna.

Uopšte nije bilo teško utvrditi pravi razlog za eliminaciju ATP „Vojvodine" i MAS-a i čiji su interesi bili iza tog čina. Godinama pre toga je uočeno da autotransportna preduzeća i njima pripadajuće autobuske stanice u Vojvodini u najvećem broju slučajeva kupuju nepoznati ljudi koji se nikada ranije nisu bavili ovom delatnošću, a nisu bili poznati ni po tome da su dovoljno bogati za taj posao.

Kada je počelo da se razmotava klupko oko aktivnosti Darka Šarića, utvrdilo se da iza privatizacije pomenutih preduzeća u najvećem broju slučajeva stoji njegov kompanjon Anton Stanaj, ali i zaštićeni svedok protiv Šarića i ljudi koji su za njega „prali" pare, Mile Jerković.

Ovi ljudi su intervenisali kod tadašnjeg državnog vrha da se onemogući da lice koje im ne pripada preuzme najvredniji deo kolača – ATP „Vojvodinu" i MAS. Za Stanaja je utvrđeno da je bio jedan od najvažnijih finansijera Srpske radikalne stranke u Vojvodini, iz koje je ponikla Maja Gojković (čiji brat mu je bio advokat u krivičnom postupku). Višegodišnji predsednik Gradskog odbora SRS Novi Sad, a sadašnji visoki funkcioner Srpske napredne stranke, Igor Mirović, bio je u periodu od 2004. do 2008. direktor Zavoda za izgradnju grada u Novom Sadu.

Po tvrdnjama Ilije Devića, koje je izneo i u svojoj krivičnoj prijavi iz decembra 2014, njih dvoje su „2005. i 2006. godine prvo doneli odluku i sklopili ugovor s njim o izgradnji nove međumesne autobuske stanice u Novom Sadu, da bi potom počeli da opstruišu sprovođenje ugovora i da namerno ometaju početak rada nove međumesne autobuske stanice".

Kada se ova saznanja uporede sa onima iz postupka protiv Darka Šarića i njegove kriminalne grupe, postaje jasno da su Maja Gojković i njeni saradnici od pomenutih kriminalaca dobijali novčani podsticaj da ne dozvole da Devićev MAS zaživi.

Pomenutom krivičnom prijavom Dević je obuhvatio i bivšeg direktora javnog preduzeća „Urbanizam" iz Novog Sada Aleksandra Jeftića, sadašnjeg zamenika gradonačelnika Miroja Jovanovića i bivšeg predsednika Skupštine grada Novog Sada Zorana Vučevića, a protiv njegovog sina i aktuelnog gradonačelnika Miloša Vučevića podneo je prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.

Konkretan razlog za podnošenje ovih prijava bila je pravnosnažna sudska presuda Privrednog apelacionog suda po kojoj je Novi Sad Deviću morao da isplati odštetu od 14 miliona evra zbog kršenja ugovornih obaveza.

Vrhovni kasacioni sud je sumu smanjio na 4 miliona evra, koliko je i uplaćeno "Vojvodini", tada već pod stečajnim upravnikom, a gde su pare otišle nije poznato.

Umesto da se regresno naplati iz imovine funkcionera koji su skrivili štetu, gradska vlast Novog Sada novac isplaćuje iz budžeta koji solidarno pune svi stanovnici ovog grada.

Iako se očigledno radi o organizovanoj kriminalnoj grupi, Više tužilaštvo ne prosleđuje predmet Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, niti samo preuzima istragu, već prijavu šalje Osnovnom tužilaštvu, kao da se radi o krivičnom delu male vrednosti. Narko evrima dobijenim od Stanaja, Gojkovićeva u ovoj zemlji očigledno može sve da postigne.

Tužilaštvo za organizovani kriminal nije, međutim, bilo neodlučno kada je trebalo uhapsiti samog Iliju Devića  i to po iskonstruisanoj optužnici koju bi bolje sastavio neki prosečni osnovac.

Naime, srpska Vlada je do kraja decembra 2013. morala da obavesti Evropsku komisiju o napretku u istrazi 24 sporne privatizacije. Pošto je jedini investitor koji je oštećen u ovim slučajevima bio Dević, osoba bez odgovarajućih političkih veza, policija je predala tužilaštvu neke materijale navodno nađene u dokumentaciji ATP „Vojvodine", pa je Vlada mogla ovaj slučaj da proglasi rešenim i da se time pohvali pred EK.

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je u februaru 2014. kao poseban primer „borbe protiv kriminala" označio privođenje Ilije Devića. Pošto su mediji zadovoljili svoju znatiželju, a Vlada dovoljno izeksploatisala ovaj slučaj za svoju sopstvenu promociju, Dević je pušten iz pritvora, a ceo slučaj zaboravljen. Ispostavilo se, naime, i to već u prethodnom postupku da su priloženi dokumenti u suštini fragmenti tendenciozno izvučeni iz konteksta i kao takvi nepodobni da se na njima zasniva optužnica.

U svom dopisu upućenom redakciji „Tabloida" Ilija Dević, osim pomenutih političara i državnih funkcionera, za glavne progonitelje smatra: zamenika načelnika UKP-a i šefa rasformirane Radne grupe za ispitivanje spornih privatizacija Bogdana Pušića, zamenike Republičkog javnog tužioca Đorđa Ostojića i Snežanu Marković, kao i sudije Stojana Jokića i Nevena Vukašinovića.

Lista bi mogla da se proširi sa još desetak imena, jer su mnogi pohitali da za novac narko-kartela upropaste jednu od najuspešnijih privatizacija u Srbiji. Konačno se u celu priču umešao i Vrhovni kasacioni sud sa namerom da ponovo nepravdu prikaže kao pravdu, pa je presudio kako je grad Novi Sad ispravno postupio što nije ispoštovao svoje ugovorne obaveze, jer bi time, navodno, bio uspostavljen monopol i to u korist privatnog preduzeća.

Sudije, verovatno, nisu čule da ni u jednom gradu u Srbiji ne postoje dve autobuske stanice za međumesni i međunarodni saobraćaj i da su u većini slučajeva one u vlasništvu privatnih pravnih ili fizičkih lica. Osim toga, da bi se sprečila zloupotreba monopolskog položaja, zakon predviđa da Privredna komora Srbije određuje cene korišćenja tih stanica, a ne njihovi vlasnici.

Kako god se ova afera bude završila, najveći gubitnici biće bivši zaposleni. Njih 500 je dobilo otkaze istog dana kada je pokrenut stečajni postupak. Radnika u ATP „Vojvodina" više nema, ali ima zaposlenih i to čak tri direktora: Bojan Škrbić, Ljubinka Živković i Milan Plećaš. Kako bi sakupili pare za svoje plate oni sprovode bezobzirnu rasprodaju pokretne i nepokretne imovine preduzeća.

Konačnu reč u ovom slučaju daće Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kao i Evropska komisija koja i dalje vodi istragu, bez obzira što ovdašnja vlast tvrdi da je predmet rešen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE PO ZAKONU: PRINUDNI OTKUP AKCIJA U KORIST TAJKUNA I BEZ SAGLASNOSTI MALIH AKCIONARA

 

Nizu neverovatno drskih prevara i pljački pomoću kojih je postao jedan od najbogatijih tajkuna u Srbiji (prema listu "Forbs" i najbogatiji), Miodrag Kostić, poznatiji po nadimku Kole, pridodao je i pljačku akcija državnih preduzeća.

U ovom slučaju, reč je o akcijama malih akcionara AIK banke. Mada mu postojeći kriminalni zakoni savršeno odgovaraju, Kostiću je i to malo pa je sa grupom istomišljenika angažovao i profesore sa Pravnog fakulteta u Beogradu, da rade na predlogu izmene Zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Kako bi mogao još lakše da pljačka. Gde je kraj njegovim filmskim otimačinama državne imovine i ko će njemu i njegovim pomagačima konačno staviti bukagije oko nogu i ruku?

 

                Vuk Stanić

 

Vlasnik MK grupe, Miodrag Kostić, mesecima pokušava da prinudnim putem otkupi preostale akcije malih akcionara AIK banke A.D.  Protivno volji manjinskih akcionara on kupuje akcije po ceni od 1.800 dinara, dok je njihova knjigovodstvena vrednost više od tri puta veća odnosno 5.550 dinara po akciji.

U međuvremenu, Privredni sud u Beogradu stopirao je pokušaj Miodraga Kostića da prinudno otkupi sve akcije AIK banke A.D. Rešenjem ovog suda (R.br.99/16 i br. 101/16), obustavljen je prinudni otkup dok se ne utvrdi da li je cena u prinudnom otkupu od 1.800 dinara za jednu akciju ponižavajuća.

Pojedini mali akcionari tvrde da imaju kupce koji bi sada za njihove akcije platili i više od 6.000 dinara, da na snazi nisu nakaradni propisi.

Aktuelni zakon omogućava Kostiću i drugim tajkunima, da u trenutku kada se domognu 90 odsto akcija neke firme, preostale akcije tog društva, mogu legalno da otkupe prinudnim putem?! Jednostavnije rečeno: prinudni otkup je situacija u kojoj se akcije manjinskih akcionara preknjižavaju u vlasništvo većinskog vlasnika, bez njihove saglasnosti.

Mali akcionar je tada u obavezi da dostavi broj računa i dokaze o vlasništvu, sa sve važećom ličnom kartom. Oni koji to ne urade, ostaju bez akcija, ali novac ne dobijaju dok uredno poniženi ne dostave dokumentaciju i pismeno uputstvo na koji račun da im se pare uplate.

Istina, Zakonom nije predviđeno da tajkuni te akcije mogu da otkupljuju po ceni koju oni sami odrede. Cena se po važećim propisima mora određivati na fer način, a takav način uglavnom ne odgovara onima koji imaju 90 odsto akcija.

Većinski vlasnici uz pomoć insajdera u Vladi, Narodnoj banci i pre svega u Centralnom registru hartija od vrednosti (u daljem tekstu CRHOV), uglavnom određuju da cena bude tri do pet puta manja od tržišne. Na taj način neko ko poseduje akcije vredne 100.000 dinara, od tajkuna u procesu prinudnog otkupa dobija tek 20.000 ili 30.000 dinara.

Odluka Trgovinskog suda koja je u međuvremenu objavljena na sajtu CRHOV, je motivisana upravo idejom da se stopira samovolja bogatih da mimo Zakona pljačkaju siromašne građane i državu. Narednih nedelja, država će biti na teškom ispitu, jer su tajkuni postigli konsenzus da se propisi izmene, tako da položaj malih akcionara bude još gori.

Kada je Privredni sud doneo pomenutu odluku, CRHOV je teškom mukom nateran da je i objavi na svom sajtu. Odmah nakon objavljivanja ove odluke došlo je do blago rečeno panike među tajkunima, koji su odmah u znak solidarnosti sa Miodragom Kostićem sazvali sastanak u Privrednoj komori Srbije .

Posle sastanka, ova odluka je skinuta sa sajta CRHOV-a, ali je na insistiranje suda opet vraćena. Tema pomenutog sastanka je bila kako izmeniti zakon i procedure u pravcu da prinudni otkup akcija bude "efikasniji".

Razgovarajući o ovoj temi, nekoliko pojedinaca se požalilo da su mali akcionari uspostavili i efikasnu odbranu od prinudnog otkupa:

"…Oni koji žele da se odbrane od prinudnog otkupa akcija upisuju založno pravo na svojim akcijama. Po Zakonu ne možemo da prinudno otkupimo Akcije koje su založene i služe kao garancija za vraćanje nekog duga. Moramo naći rešenje za ovakve slučajeve…", rečeno je između ostalog na sastanku…

 

       Umesto krivične odgovornosti – nagrada!

 

Mali akcionari se sve češće štite na ovaj način. Zbog takve igre tajkunski krugovi su na pomenutom sastanku u Privrednoj komori Srbije odlučili da angažuju pravne stručnjake, uglavnom profesore Pravnog fakulteta u Beogradu i druge ugledne pravnike, sa ciljem da se izrade novi predlozi izmene zakona o poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Tako urađen predlog zakona bio bi poslat u Skupštinu Srbije, preko stranaka na koje oni imaju uticaj (sve stranke, prim. autora).

Kada je AIK banka u pitanju treba podsetiti da je Kostić svojih 90 odsto vlasništva nad ovom bankom stekao, tek kada su prekršena pravila koja je država propisala i kada je prethodno guvernerka Jorgovanka Tabaković saglasila da Kostić može da bude većinski vlasnik:

Elektroprivreda Srbije (EPS) je dana 27.07.2015. godine na Beogradskoj berzi u dogovorenoj transakciji prodala 316.927 običnih akcija AIK Banke, što čini 3,5 odsto običnih akcija AIK Banke po ceni od 1.740 dinara, i 145.588 prioritetnih akcija AIK Banke po ceni od 954 dinara što čini 11,07 odsto, takođe u dogovorenoj transakciji.

Kupac je bila sama AIK banka, odnosno Miodrag Kostić, koji je već bio većinski vlasnik u AIK Banci, ali još uvek nije imao 90 odsto akcija.

Pomenute transakcije bile su, međutim, u suprotnosti sa Odlukom Vlade Srbije, po kome EPS nije smelo da prodaje akcije ispod knjigovodstvene vrednosti. Odlukom se nalagalo Akcijskom fondu Republike Srbije i svim državnim firmama da nijednu akciju u državnom vlasništvu ne smeju prodavati ispod knjigovodstvene vrednosti.

Veliki paket akcija EPS je u tom trenutku knjigovodstveno vredeo više od 20 miliona evra, a prodat je Miodragu Kostiću za nešto manje od 6 miliona evra! Ovu štetu je lako moguće izračunati pošto je javna stvar da je knjigovodstvena vrednost jedne akcije AIK Banke kako obične tako i prioritetne u tom trenutku je iznosila 5.460 dinara, dok ih je Kostić, kako je ranije napisano, kupovao za tek 1.740 dinara, odnosno 954 dinara

Na taj način nije samo prekršena odluka Vlade, već je oštećeno i državno preduzeće EPS, dok je otvaranje vrata za pljačku malih akcionara bio samo usputan posao.

Niko od direktora EPS-a, zbog toga nije krivično odgovarao, dok je Nikola Litvinenko, predstavnik EPS-a, nagrađen mestom člana Upravnog odbora AIK Banke! Istina, Litvinenko je i pre ove transkacije bio u tom Upravnom odboru, ali kao predstavnik kapitala EPS-a. Svima je jasno šta Litivinenkov ostanak u na tom mestu znači, nakon što je prodato vlasništvo EPS-a u ovoj banci…

Mesta za krivičnu odgovornost nadležnih u EPS ima čak i ako se ne bi uzimala u obzir odluka Vlade da se akcije ne prodaju ispod knjigovodstvene vrednosti. Dva meseca ranije postojala je ponuda Kompanije "Sunoko", Miodraga Kostića Koleta, za paket vlasništva u AIK banci, od 1.800 dinara za akciju, što je 60 dinara više od onoga koliko je Kostić na kraju platio.

Ovaj iznenadni pad cene koju je EPS prihvatio je značilo da je javno preduzeće izgubilo 158.055 evra. Kada se sagleda celokupna transakcija vidimo da je EPS prihodovao 551,45 milijardi dinara, odnosno 4,58 miliona evra, dok je zapravo izgubilo 19 miliona dinara, odnosno 158.055 evra. Da je ovo uređena zemlja policija bi u narednom periodu istražila da li se privatni kapital službenika EPS koji su doneli ovakvu odluku uvećao za 158.055 evra.

Istina nekakva istraga jeste vođena, ali se u javnost izašlo sa mlakim obrazloženjem: da osnovna delatnost JP EPS nije vezana za obavljanje kupoprodajnih transakcija hartijama od vrednosti i da tada aktuelna strategija JP EPS nije vezana za ulazak na berzansko tržište.

 

       Svugde pokušava da prevari, pa gde prođe…

 

Nakon ovog slučaja Kostićeva kompanija "Sunoko" je intenzivno počeo da konsoliduje vlasništvo u AIK banci, u kojoj je tada posedovao većinski udeo od 77 odsto, sve dok nisu došli do vlasništva od 90 odsto akcija i prilike da ostatak otkupe prinudnim otkupom.

Na ovom mestu neophodno je posetiti da je kompanija "Sunoko", koja je članica "MK grupe" Miodraga Kostića, postala većinski vlasnik niške AIK banke u januaru 2014. godine. Ovo im je omogućila guvernerka Narodne Banke Srbije Jorgovanka Tabaković .

Ona je odobrila da na berzi Kostićeve firme kupe još oko 15 odsto akcija koliko im je, nedostajalo da sa povezanim firmama, pređu granicu od 50 odsto vlasništva. Tabakovićeva je ignorisala upozorenja da na delu nisu čista posla i da postoje sumnje na neadekvatnost kapitala, dok je cena akcija banke namerno potcenjena. Potom je, kroz ponudu za preuzimanje, "Sunoko" podizao svoj udeo u banci, značajno ga uvećavši otkupom 20 odsto akcija koje su bile u rukama Pireus banke.

Nakon otkupa akcija od Pireus-a, ova banka počinje da finansira sve Kostićeve poslovne poduhvate. On sam sebi daje kredite za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, to zemljište stavlja pod hipoteku i kupuje novo.

Krediti se odobravaju suprotno propisima koji su predviđeni grupom pravila koje bankari zovu "Bazel dva". Bazel dva je standard kojeg se zbog krize prema pravilima Narodne Banke Srbije (NBS), domaće banke moraju pridržavati.

S obzirom na činjenicu da je najveći deo kapitala banke plasiran u Kostićeve poslove, Aik banka je odstupila od ovog standarda, a guvernerka Jorgovanka Tabaković se pravi luda.

Ipak, Kostić je upozoren da se guvernerki dostavljaju tačni podaci o poslovanju banke, sa kojima raspolaže samo on ili manjinski akcionari. Informacije o tome na koji način on preko AIK banke finansira svoje poslove, stizali su i konkurentima iz Salforda i Viktorija grupe, zbog čega je Kostić još odlučnije rešio da se domogne svih 100 odsto akcija.

Posle otkupa akcija od EPS-a, njegov udeo popeo se na 80 odsto, a potom je cena akcija ove banke na berzi stalno obarana. Pojavio se i paradoks da ova banka na sajtu NBS objavljuje bilanse koji su među najboljima u državi, dok cena akcija pada i ne deluje da će ikada dostići ranijih više od pet hiljada dinara…

Nije protiv Zakona to što Kostić pokušava da postane vlasnik svih 100 odsto akcija AIK Banke, ali nije u skladu sa propisima i namerno obarati cenu svoje kompanije kako bi se od manjinskih akcionara imovina otkupila ispod svake cene.

Sa druge strane očigledno je da Kostić ima podršku vrha srpske države za ovakvo ponašanje, pa se pretpostavlja da ga na početku teksta pomenuta odluka Privrednog suda u Beogradu neće ubediti da počne drugačije da razmišlja. Naprotiv, Kostić se i u drugim firmama u kojima je većinski vlasnik ponaša na isti način, dok mu u tome svesrdnu podršku pruža Komisija za hartije od vrednosti!

U slučaju akcija društva "Đuro Strugar" Miodrag Kostić je pokušao da prinudno otkupi akcije malih akcionara po ceni od 1.100 dinara, da bi Privredni sud u Somboru uz potvrdu Apelacionog suda presudio da Miodrag Kostić mora da doplati malim akcionarima petostruko veći iznos njihovih akcija od onog koji im je već isplatio.

Do multimilionskog profita, uz pomoć državnog kriminala

Slično je Kostić postupio i u firmi Pobeda Holding, ali u tom slučaju sud za sada nije doneo rešenje u korist malih akcionara.

Posle Aik banke, najveći sukob sa malim akcionarima Kostić ima u šećerani TE-To iz Sente. Ovu šećeranu Kostić je kupio od italijanske kompanije Financiara koja je neuspešno pokušavala da isisa kapital i prevari suvlasnike.

U trenutak kada je spor došao na sud Italijani su pozvali Kostića koji im je preporučen kao stručnjak za ovakve situacije i prodali mu svoj deo ove šećerane. Srpski kralj šećera, se tako proširio za još jednu šećeranu, a radnici još jedne firme su se uhvatili za glavu i zakukali.

Italijani su Kostiću prodali većinski udeo od 79 odsto akcija, ali sama kupovina je zapravo bila transfer kriminalnih radnji sa italijanske kompanije na Kostićevo društvo ograničene odgovornosti Sunoko. Takođe, Italijani su posedovali 79 odsto šećerane TE-TO, kada su 2012. godine odlučili da svoj vlasnički udeo prenesu u novoosnovanu kompaniju Star Šećer d.o.o.

U skladu sa Zakonom, Italijani su se obratili Komisiji za hartije od vrednosti sa pitanjem da li ovakva odluka povlači obavezu isticanja ponude za preuzimanje i preostalih 21 odsto akcija malih akcionara. Komisija im je odgovorila mišljenjem broj 2/0-03-569/2-12 od 15.10.2012 godine, da će takva obaveza postojati u slučaju da većinski udeo Šećerane pokušaju da prenesu na novoosnovanu firmu.

Finaciara postupa u skladu sa prethodnim najavama i prenosi svoj vlasnički udeo u Star Šećer d.o.o. Tada nastaje i obaveza preuzimanja akcija od malih akcionara po ceni od 6.837,97 dinara po akciji.

U međuvremenu su se Italijani predomislili i tražili novo mišljenje od Komisije za hartije od vrednosti, nova odluka broj 2/0-03-31-13 /3-2013 potvrdila je da postoji obaveza objavljivanja javne ponude za preuzimanjem preostalih akcija jer ne potpada pod zakonski izuzetak predviđen u članu 8. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava.

Ipak posle velikog protoka vremena, Komisija za hartije od vrednosti nije preduzela ništa od svojih zakonskih obaveza da Italijane i natera da istaknu ponudu za otkup akcija malih akcionara.

U pokušaju da se zaštite deo malih akcionara u skladu sa važećim propisom iz člana 41b. stav 1. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, pokreće parnični postupak protiv firme Star Šećer u kome zahtevaju da se njihove akcije i otkupe po ceni po kojoj je uknjižen većinski paket akcija TE-TO u Star Šećer.

Ne želeći da se vuku po sudovima Italijani prodaju Star Šećer, firmi Sunoko, Miodraga Kostića. Sunoko je 16.03.2016. godine kupio firmu Star Šećer (većinski deo), ali je tog dana i aktivno na beogradskoj berzi kupovao akcije TE-TO-a koje su bile u slobodnoj prodaji.

Na berzi, Kostić je uspeo da za jedan dan da kupi 1343 akcije! Nedugo posle ove "uspešne" kupovine, Komisija za hartije od vrednosti dozvoljava, protivno ranijim odlukama i Zakonu, da Sunoko objavi javnu ponudu za preuzimanje akcija po ceni od 2.555,00 dinara po akciji umesto po ceni od 6.837,97 dinara.

Kostićev plan tada je bio jednostavan, kupovao je akcije šećerane TE-TO, na sve načine. Sve sa ciljem da kao i u slučaju AIK banke dostigne kritičnu masu od 90 odsto akcija. Kada dostigne željenih 90 odsto, zakon će mu dozvoliti da se preostalih deset odsto akcija otkupi prinudno, u ovom slučaju pretpostavljamo da bi ih Kostić otkupio ispod svake cene, baš kao što to dešavalo i drugim slučajevima.

Kao i u slučajevima AIK Banke i društva "Đuro Strugar", mali akcionari su svoje akcije založili štiteći se tako članom 99 a, iz Pravilnika o poslovanju Centralnog registra depoa hartija od vrednosti, koji garantuje da akcije koje su predmet zaloge ne mogu biti kupljene postupkom prinudnog otkupa.

Ipak, svi akcionari koji su se odlučili na ovakav potez nedavno su doživeli veliko razočarenje, jer je Centralni registar doneo izmene pravila poslovanja, koja su napisana kao da ih je sam Miodrag Kostić diktirao: Nakon tačke 99 a dodaje se nova tačka 99 b kojom se dozvoljava da akcije pod zalogom ipak mogu da budu prinudno otkupljene! Treba reći i da ovakva odluka ide u korist Kostića, ali da je u potpunoj suprotnosti sa odlukom Privrednog suda sa početka ovog teksta.

Mali akcionari TE-TO kažu i da postoji bojazan da bi Kostić mogao ovu šećeranu da zatvori, jer je ona konkurencija onoj u Baču, koju je kupio ispod svake cene. Šećeranu Bač vlasnik MK grupe je kupio septembra 2002. godine. U to vreme, ta fabrika šećera je imala oko pet miliona nemačkih maraka duga prema robnim rezervama, 1,5 miliona maraka duga Naftnoj industriji Srbije za mazut i zalihe šećera vredne više miliona.

Čim je stupio u posed fabrike Kostić je prodao zatečene zalihe robe i time je ostvario dobit u visini od pet miliona ondašnjih nemačkih maraka. Krajem 2002. godine Vlada Srbije koju u tom trenutku vodi Zoran Đinđić donosi uredbu kojom se izričito propisuje da se "MK Komerc" pravni prethodnik MK grupe oslobađa duga prema robnim rezervama i Naftnoj industriji Srbije. Ovom odlukom Vlade Srbije je za Miodraga Kostića obezbedila imovinsku korist od čak osam miliona nemačkih maraka, ili četiri miliona evra.

 

    A 1. Prevario je i Evropsku uniju

Novac nije lako zaraditi, ali ako je država spremna da plati štetu koju pljačkom prouzrokujete u Evropskoj uniji, onda se nije teško obogatiti. Tako je 2003., Miodrag Kostić uvezao šećer dobijen od šećerne trske, a potom ga nakon minimalne obrade u šećerani u Baču prodao u Nemačkoj kao šećer dobijen iz šećerne repe.

Na ovaj način, ostvario je dobit od čak 150 miliona nemačkih maraka odnosno 75 miliona evra! Šećer je prodat konditorskoj industriji Nemačke, kao šećer iz šećerne repe. Kako to nije u skladu sa tamošnjim propisima, a analizama je utvrđeno da se radi o šećeru iz šećerne trske, kažnjena je država Srbija. Država Srbija nije protiv Kostića tim povodom pokrenula nikakav postupak i na taj način mu je (ne prvi put) omogućeno da zaradi puno novca uz malo truda.

 

    A 2. Tajkun sa Forbsove liste

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj. Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića. Ljudi koji ga dobro poznaju iz mlađih dana kažu da je kao mlad novac u Vrbasu zarađivao tako što je imao radionicu u kojoj je za pare na automobilima marke "Folksvagen Golf" vraćao kilometražu unazad…

Prve velike poslove dobio je preko Socijalističke partije Srbije, odnosno preko svog zeta koji mu je omogućio da repromaterijalom snabdeva fabriku šećera. Na internetu se mogu pronaći podaci da se u politiku uključio kao veoma mlad, da je bio član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a da 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu i da ga dve godine kasnije Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev "potencijal". Miodrag Kostić ubrzo postaje direktor Demokratske stranke.

Prema ranijim Tabloidovim istraživanjima, Kostić je još devedesetih godina bio više nego bogat čovek od kriminalne trgovine rumunskom naftom na Dunavu. Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom.

Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om. Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Od Fonda za razvoj dobio je 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

 

    A 3. Radnici Karneksa postali robovi

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja prošle godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali.

Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?! Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje.

Moderno roblje. Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRLJAVI POSLOVI I PAKOVANJE U RADU DELOVA „SLUŽBE ZA ORGANIZOVANI KRIMINAL“!!!

 

Poslednji događaji u postupanju tužilaštva, MUP-a, BIA-e i drugih „nezavisnih" državnih organa pokazuje kakvo ludilo je zavladalu u tim službama. Nekada su to bile Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, a sada su se pretvorile u Službe za organizovani kriminal, ili, slobodno se može reći za pakovanje kriminala.

Vratilo se vreme Branislava Nušića pa su ponovo oživeli njegovi glavni junaci iz "Sumnjivog lica". Sumnjam, dakle hapsim! Dokaži da si nevin. Kao u doba Svete Inkvizicije: da bi dokazao da govoriš istinu stavi ruku u vrelo ulje pa ako se ne opečeš ti govoriš istinu…

 

                  Josip Bogić

 

U vreme dok je bio ministar odbrane, Aleksandar Vučić, najprvi od najprvih zamenika tadašnjeg premijera, postavio je za svog pomoćnika izvesnog pukovnika pod nadimkom Mića Konj.

Kakav to čovek mora da bude da dobije nadimak konj? Kakve je sve „vrhunske rezultate" najprvi sa konjem imao, to smo videli. Ali najprvi nije stao u svom postavljanju konja na ključna mesta. Verovatno se ugledao na Kaligulu.

Ali, od kada je postao Najprvi Prvi, ponovo je postavio na značajno mesto još jednog konja, da vodi sve prljave poslove u ovoj instituciji. Ali, ovi konji nisu slučajno postavljani na ta veoma važna mesta. Konj po svojoj prirodi je naviknut, kroz istoriju da vuče, po nalogu gazde, ali da bi dobro vukao mora da ima am. Takvi su i ovi konji. Bez pogovora slušaju gazdu.

Nedavno je jedan od pomenutih konja organizovao akciju pronalaženja štamparije novca na mestu gde ona ni teoretski ne može da postoji i kod čoveka koji je upravo suprotno radio, ali je izgleda nekima pokvario posao.

Ovoga puta su u prljavi posao i „pakovanje" uključili i tužioca za organizovani kriminal. U rano jutro 22.02.2016. godine, specijalno obučene jedinice SBPOK-a uz koordinaciju tužioca za organizovani kriminal, upali su u menjačnice, kuću i službene prostorije firme AVAX  u Lazarevcu, tražeći štampariju za štampanje lažnog novca, pod sumnjom da vlasnik štampa lažni novac i da je organizovao kriminalnu grupu radi vršenja krivičnih dela iz člana 346 i falsifikovanje novca iz člana 223 Krivičnog zakonika RS i to radi pronalaženja: priprema za štampu, mašina za štampanje, falsifikovane novčanice, falsifikovana dokumenta, internu dokumentaciju koju vodi osumnjičeni, personalni računari koje koristi osumnjičeni, USB memorije, dokumentaciju o imovini, neprijavljeno vatreno oružje i druga sredstva pribavljena izvršenjem krivičnih dela.

Sudija za prethodni postupak je doneo naredbu na osnovu predloga Tužioca za organizovani kriminal u Beogradu i predloga MUP-a RS, Direkcije policije, PU za Grad Beograd, UKP-a, SBPOK-a.

Ostaje nejasno, kako može sudija da izda nalog za preduzimanje radnji za organizovani kriminal kada se radi o jednom licu? Koji su to ostali učesnici kriminalne bande? Udružio se sam protiv sebe? Da li je to novi pojam u pravnoj terminologiji.

Nekada smo imali tužilaštvo za suzbijanje organizovanog kriminala, a sada imamo tužilaštvo za organizovani kriminal, u okviru MUP SBPOK-a za organizovani kriminal a u okviru BIA-e isto takvu specijalnu jedinicu za pakovanje i izmišljanje afera političkim neistomišljenicima.

Prvi napad na vlasnika počeo je napadom na RTV AVAX , lokalnu televiziju koja od 2011 prati sva bitna dešavanja na teritorijama opština Lazarevac, Aranđelovac, Topola, Lajkovac i dr, a poseban akcenat je davan na dešavanja i aktivnosti u RB Kolubara.

Za te usluge TV AVAX je dobijala određena finansijska sredstva od kojih je finansiran rad. Tokom predizborne kampanje 2012. godine ova TV je poseban doprinos dala rukovodstvu SNS-a, naročito gigantima političke misli tada Najprvom, a kasnije i Prvom.

Drugi razlog orkestriranog napada i politička odmazda jeste taj što je firma AVAX imala i fizičko tehničko obezbeđenje koje je dosta kvalitetno i profesionalno obavljalo te poslove. Takvim svojim radom, naravno zasmetali su konkurentskoj firmi ALFA TIM, čiji je faktički vlasnik aktivni inspektor policijske stanice Lazarevac, Željko Arsenijević, a fiktivni jedan od članova njegove porodice.

O tome je u više navrata obaveštavan MUP, da je u pitanju sukob interesa ako ne i nešto gore. Njegova desna ruka je bivši načelnik policijske stanice Lazarevac Mileta Urošević. Slučajno ili ne, licima koja su imala neki vid pljačke, posle izvršenog uviđaja su nuđene usluge baš ALFA TIMA!? Takvo stanje postoji i danas.

Vlasnik pomenute televizije, Nenad Sinđelić, otvorio je i menjačnice i time umnogome rešio problem uličnih dilera koji su prljav novac stečen kriminalom u Kolubari, legalizovali u ranijem periodu.

Kao lice koje poseduje licencu Uprave za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma, broj 1200, hteo je da se uveri gde sav otkriveni i oduzeti novac završava. Od momenta otvaranja, menjačnice su otkrile i prijavile više od 100 slučajeva novčanica sumnjive ispravnosti i o tome uredno obaveštavali lokalnu policiju u Lazarevcu.

Najveći problem nastaje, u poslednje dve godine, onog momenta kada se otkriveni sumnjivi novac, koji je predat policiji, ponovo našao u opticaju na ulici!

Skeneri, aparati za detekciju neispravnog novca, poslednja su reč tehnologije i najvišeg su kvaliteta u toj oblasti, a sa njima su opremljene sve menjačnice firme AVAX. Kada su otkrivane takve novčanice i predavane MUP-u, Lazarevac, vlasnik menjačnica je tražio odgovor od Tomislava Sretenovića, da dostavi spisak svih prijavljenih oduzetih novčanica koje bi oni u svojoj evidenciji trebali da poseduju od 2006. pa do danas.

Umesto odgovora koji je čekao više od mesec dana, vlasnik menjačnica je dobio 22.02.2016. od strane Tužilaštva za organizovani kriminal, do zuba naoružanih specijalaca, Službe za organizovani kriminal, BIA-e  i poreskih organa, tako što su upadom i pretresanjem kuće, menjačnica i službenih prostorija, isti tražili štampariju novca i druge dokaze kako bi vlasnika prikazali kao kriminalca, a sve po nalogu sudije za prethodni postupak.

Pri tome su „prikriveni policijski službenici" tokom pretresa prostorija pokušali da „proture" jednu od lažnih novčanica, što su kamere zabeležile, samo da bi videli kako to i na kom principu rade skeneri.

Rezultat te „veličanstveno i nevešto izrežirane" akcije je oduzimanje dva privatna automobila, uredno registrovana od strane MUP-a sa obrazloženjem da moraju da se izvrše provere preko Interpola, da li su kradena i oduzimanjem porodičnog novca, čak i u apoenima od metala, koji nisu u opticaju.

Ovaj pokvareni vid nasilnog oduzimanja putničkih vozila pod sumnjom da su kradena i da je potrebno nekoliko meseci da se izvrše provere, odavno postoji u MUP-u i svi režimi ga obilato koriste da bi naškodili političkim protivnicima.

Kako je MUP uopšte dozvolio registraciju, a onda naprasno izrazio sumnju da su kradena? Javna je tajna u Srbiji da se novčanice od 200 i 500 evra, kao i Slovenački lažni pasoši, štampaju, gle čuda u kovnici novca u Topčideru, gde radi jedna visoko čuvana ličnost od strane vojne policije, bliska vladajućoj stranci.

Ako su eksperti za „pakovanje afera" već tražili štampariju novca morali su operativno da znaju da ona nije u Lazarevcu u menjačnicama i kući člana predsedništva Republikanske stranke, već u Topčideru!

Trebala je policija da sazna kako su otkrivene te novčanice štampane na visoko kvalitetnom papiru baš u tim menjačnicama jer u drugim menjačnicama nisu otkrivene. Očigledno je vlasnik nekome pokvario posao i upropastio uložen trud.

Mnogi su slučajevi zataškavanja pravog kriminala i zloupotreba državnih institucija a jedan od najdrastičnijih je da je Tužilaštvo je donelo rešenje kojim je odbačena krivična prijava protiv ministra Nebojše Stefanovića i ozloglašene sekretarke UKP-a Dijana Hrkalović, jer ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo zloupotreba službenog položaja. Prijavu je 30. decembra 2015. godine Tužilaštvu za organizovani kriminal podneo inspektor MUP-a Dejan Tripković.

On je tužilaštvu dostavio fizičke dokaze o nelegalnom praćenju novinara. U prijavi se navodi da je Odeljenje za poslove bezbednosti pri kabinetu ministra unutrašnjih poslova "sprovodilo mere opservacije i tajne pratnje bez otvorene operativne obrade, bez naredbe suda, suprotno instrukciji o operativnom postupanju".

Stefanović je prethodno gostujući na na RTS-u rekao da poseduje informacije da će određeni ljudi lažnim prijavama pokušati da kažu da su neki novinari u Srbiji praćeni, iako za to nema dokaza.

Ministar unutrašnjih poslova takođe je saopštio da je BIA pokrenula istragu povodom navoda iz krivične prijave. Po kom osnovu BIA vodi istragu o tome i otkuda te informacije kod njega? Do dan danas, BIA nije izašla u javnost sa detaljima istrage, ali je tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu, što je i bilo za očekivati.

Mizerni i nadasve podmukli pokušaj vlasti da po svaku cenu obezbedi opstanak na vlasti je brutalno pokazivanje sile i pravnog nasilja u koje je uključeno tužilaštvo, BIA i MUP u nekorektnom razračunavanju sa političkim neistomišljenicima, a sve tobože pod vidom borbe protiv kriminala.

U jednom su u pravu. To jeste tužilaštvo za organizovani kriminal a ne Tužilaštvo za borbu protiv organizvanog kriminala. To je naročito postalo dovođenjem novog tužioca Nenadića , inače advokata iz Čačka, koji je osvojio “maksimalan broj bodova na usmenom ispitu.“

Mada je diplomirani pravnik, premijer je izgleda zaboravio onu pravnu maksimu koja vekovima vlada u krivičnom zakonodavstvu: „…Bolje sto krivih na slobodi, nego jedan nevin u zatvoru".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVE PRETNJE OD STRANE INDUSTRIJE MESA „MATIJEVIĆ“

 

Naša redakcija je dobila novu preteću poruku od strane Industrije mesa „Matijević“, u kojoj izražavaju nezadovoljstvo pratećom slikom uz glavni tekst, što predstavlja i potvrdu da potpisnici poruke nepažljivo prate i komentare ispod objavljenog teksta, kao i komentare mnoštva čitalaca, među kojima bi sigurno uočili i odgovor naše redakcije na njihovu prethodnu poruku u vezi zahteva za objavljivanje demanta o stanju u pomenutoj firmi a objavljenom na linku koji su i sami naveli!!!

A nova poruka ove firme koja odiše pretnjama je:

 

 

 

Interes široke javnosti je da da uvek ima saznanja o dobrom ili lošem radu i aktivnostima počev od državnih institucija, različitih firmi u Srbiji, tako i firme Industrija mesa „Matijević“ kojoj ništa ne daje za pravo da bude izuzeta bilo pohvala, bilo kritika, i sada i ubuduće!!!

A što se tiče interesa raznih kompanija i firmi, za njihove interese postoje marketinške kuće i agencije… !!!

 

©Geto Srbija

KO JE PRAVI VLASNIK KAFANE KOJA GLUMI PROMOTIVNI ŠTAND „BEOGRADA NA VODI“???

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove. U ovom slučaju reč je o Branislavu Đuričiću, prijatelju Andreja Vučića. I ovaj slučaj pokazuje surovu prirodu vladavine braće Vučić i njihovog kartela.

 

                    Predrag Popović

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove.

Plan je počeo da se ostvaruje već s prvim objektom koji je napravljen na Savskoj promenadi. Krajem aprila, u svečanoj atmosferi, potpisan je ugovor između Vlade Srbije i kompanije „Igl Hils", čija je vrednost 3,5 milijarde evra.

Odmah je ispod Brankovog mosta podignut „promotivni štand". Iako srpsko zakonodavstvo ne poznaje kategoriju „štand kao privremeni objekat", upravo pod tom specifikacijom izdata mu je privremena (tromesečna) dozvola za izgradnju i rad.

Taj deo priobalja Save očišćen je od splavova i ostalih ugostiteljskih objekata i izgrađen štand „Savanova" od 670 kvadrata. Međutim, Beograđani i strani turisti umesto reklamnog materijala za „Beograd na vodi" u tom objektu mogu da uživaju kao u svakom drugom vrhunskom restoranu.

Zato što to i jeste restoran. „Savanova" se reklamira kao restoran: „Najnovije mesto vaših susreta i ukrštanja svih životnih priča, osmišljeno je da vam bude sasvim blizu, nadohvat ruke, kako biste se maksimalno prepustili svakodnevnim zadovoljstvima našeg brižljivo odabranog menija.

Prinoseći vam fascinantnu panoramu velegrada, kao na tacni,i tretman koji se zauvek pamti, učinili smo sve da doživite jedno neponovljivo putovanje, sa kojeg možda i nećete hteti da se vratite. Budite u toku, pratite znakove pored puta, jer jedino tako možete stići do željene stanice." Rezervacije se primaju na telefon 063/333-181.

Na sajtu Restorana "Savanova" nalazi se i izuzetno bogat jelovnik, a ne treba sumnjati u kvalitet hrane i kolača, pošto je kuvarski tim pohvalio i Novak Đoković na svom tviter-nalogu.

– „Savanova" je jedna od najvećih sramota koje idu uz „Beograd na vodi". Navodno je to promotivni štand i kao takav je dobio dozvolu, a u međuvremenu se pretvorio u kafanu, na kojoj neko zarađuje milione i milione.

Štand je postavio Grad Beograd, ali ga je neko zakupio, mada se ne zna ko. Štand tamo ne treba da bude i DS će, ukoliko se ikada bude pitala, tu prevaru srušiti i neće imati nikakvih skrupula da kaže zbog čega je to loše i predstavlja nečiji privatni interes – tvrdi Balša Božović, šef odborničke grupe Demokratske stranke u Gradskoj skupštini Beograda.

– Koliko ja znam, to je promotivni štand i nije se ništa promenilo. Koliko god kvadrata da ima, 10.000 ili 670 važno je da je zakonska procedura ispoštovana, kada je taj objekat izgrađen. Grad nije investirao novac. Ako nešto nije urađeno po zakonu recite, a da li se nekome sviđaili ne što je Beograd na vodi krenuo, što je rekonstruisana zgrada Beogradske zadruge, što smo krenuli u rekonstrukciju Savske promenade…To su velike stvari za Beograđane – rekao je gradonačelnik i otišao da tetki da lek.

Svečani "Doček isteka dozvole" pred "Savanovom", krajem jula, organizovalo je Udruženje građana "Ne da(vi)mo Beograd". Policijski kordon sprečio je više od 500 demonstranata da priđu restoranu-štandu, sa čije terase su gosti, uz piće i "tagliata beef" opušteno posmatrali još jedno šikaniranje građana.

– Mi smo pitali ko je platio izgradnju ovog objekta i nismo dobili odgovor. Mi smo pitali ko upravlja ovim objektom i ko zapravo ubire prihod – nismo dobili odgovor. Ono što smo dobili kao izjavu od gradonačelnika Siniše Malog je da je to ustvari štand i da ima sve potrebne dozvole.

Mi kažemo da gradonačelnik, kao i nebrojeno puta do sada, laže i obmanjuje javnost. Ovo nije štand, ovo je privatna fensi kafana – rekao je okupljenima aktivista Dobrica Veselinović.

Političari, novinari i građani kritikuju isključivo Vučića i Malog, bez hrabrosti i želje da otkriju identitet pravog vlasnika restorana, u javnosti se pominje ime Branislava Đurđevića.

Đurđević je jedan od najistaknutijih članova Vučićeve dvorske svite. Koliko poverenje u njega ima premijer, najbolje govore njegove funkcije izvršnog direktora Elektromreže Srbije i predsednika Skupštine Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

Mediji su ga predstavljali kao „najboljeg prijatelja Andreja Vučića", a u vrhu naprednjačkog kartela tvrde da je kum s Nikolom Petrovićem, trenutno najmoćnijim čovekom u Srbiji.

Poverenje u Đurđevića imao je i Vladimir Stojković, bivši golman Zvede i Partizana, uzdanica naše reprezentacije. Kad se venčavao s manekenkom Bojanom Rajić, Stojković među najdražim gostima bio je i Đurđević. Kasnije se pokajao. Iz vrlo pikantnih i opravdanih razloga.

– Dobro znam ko je i šta je Bojana. Kao čovek je ljudina i to ne mogu nikada da sporim, jer smo toliko vremena i proveli zajedno. Ceo život biću joj podrška i prijatelj, a nadam se da će i o nameni.

To što ona ima sa njim, mene ne zanima. Naglašavam da nju ne krivim ni za šta, jer je ona majka moga sina, a jedinu krivicu ima Bane Đurđević, koji se umešao u naš brak pre dve godine.

Bili smo prijatelji odranije, tako da je suvišno bilo šta više reći o tom čoveku. Ne zanima me šta se tačno dešavalo među njima, ali činjenica je da sam to saznao i od mojih i njegovih prijatelja, a i svojim očima. Nisam želeo da reagujem, jer sam od zajedničkih poznanika čuo da se on pozivao na ljude iz političkog vrha -rekao je Stojković, objašnjavajući razloge za razvod od s kojom ima sina Lava.

Stojković nije otkrio da li Đurđević ima veze sa incidentom na splavu u maju prošle godine, kada ga je pretukla grupa mladića. Iako tvrdi da nije ljut na sad već bivšu suprugu, golman na svom tviter-nalogu često kači Bebekovu pesmu "Kučka neverna".

Početkom jula, u trećem mesecu trudnoće, Bojana se udala za Baneta Đurđevića. Venčanju koje je održano u njegovoj kući prisustvovali su samo kumovi i članovi porodica.

Sa zaštitom braće Vučić i kuma Petrovića, Branislav Đurđević može da radi što god poželi, pa i da promotivni štand pretvori u restoran "Savanova", najluksuzniju do sada realizovanu prevaru u okviru "Beograda na vodi".

 

    A 1. Kandidati za graditelje

Promotivni restoran "Savanova" izgradila je firma "Millennium Team", koja je od ranije poznata po spornim poslovima.

"Millennium Team", u vlasništvu Stojana Vujka i Ivana Bošnjaka, sa "Srbijagasom" ili uz njegovo posredovanje, u periodu od 2010. do 2012. ugovorio je nekoliko krupnih poslova gasifikacije.

Između ostalog, ta firma je dobila i ugovor za obavljanje pripremnih radova za "Južni tok". Zbog toga je Zorana Mihajlović u prošloj izbornoj kampanji, žestoko kritikovala tu firmu, nazivajući je "Dačićevim preduzećem čije poslovanje je sumnjivo".

Naprednjaci su kasnije nastavili s optužbama protiv "Millennium Teama", ali umesto Dačića počeli su da prozivaju Dragana Đilasa, odnosno njegovog saradnika Cviju Babića, za koga su tvrdili da je samo u jednoj nabavci, za potrebe Beograda, neobjavljivanjem tendera i sklapanjem ugovora s "Millenium Teamom" prekršio Zakon o javnim nabavkama i protivpravno pribavio višemilionsku korist".

Nadležni organi nikada nisu proverili sporne navode, a izgleda da više nema ni potrebe, pošto je izgradnjom "Savanove" ta firma dobila najznačajniji – naprednjački sertifikat o političko-poslovnoj podobnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije