ТРЕЋА НЕМАЧКА ОКУПАЦИЈА: ВЛАДA СРБИЈЕ СВИМ СРЕДСТВИМА ДОПРИНОСИ НЕМАЧКОЈ ТАКТИЦИ ЕКОНОМСКОГ ПОРОБЉАВАЊА ОТАЏБИНЕ!!?

 

У току је прави рат за сировинска богатства, широм европског континента. Велике немачке корпорације, уз политичку логистику своје државе, из тог разлога подржавају све криминалне балканске режиме, па чак и оне најодиозније албанске политичаре са Косова којима су и ратни злочини доказани.

Али, Немачка има циљ да у наредних пола века нема никакве проблеме са енергетиком. У том смислу је за владу у Берлину, најважнији део Балкана, Косово и Метохија.Од Србије и самозваног Вође, Александра Вучића, Немачка очекује што скорије формално признање самопроглашене албанске државе, размену дипломатских мисија, али, пре свега, апсолутно подршку, политичку и финансијску, у правцу развоја великоалбанске идеје.

Тренутна стратегија Берлина има два задатка: да натера Србију да озакони отимачину Косова и да за то време задржи Хашима Тачија на власти. Да би то успело, Немачка је припремила план под именом Агенда "Берлин плус", која подразумева да ће Србија помоћи у разградњи сопствене државе и успостављању некакве "модерне" Велике Албаније.

 

                         Никола Влаховић

 

Хитлеров генерал Франц Беме, који је управљао Београдом за време Другог светског рата, похвалио је 1943. године репресивне мере које је Недићев апарат предузима против “комуниста“, а самог Недића хвалио је као једног "национално свесног Србина који успешно води Србију и обезеђује јој трајно место у новом европском поретку!"

Приликом своје последње посете Србији, половином априла месеца ове, 2017. године, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел, дао је једну од својих бројних изјава које вређају здрав разум понижених и опљачканих грађана Србије.

Наиме, други човек у политичкој номенклатури одлазеће канцеларке Ангеле Меркел, рекао је дословно и ово: "…Србија је, упркос свим захтевима Европске уније, остала на курсу евроинтеграција, захваљујући раду владе премијера Александра Вучића, која европске стандарде није представљала као наметнуте, већ као стандарде у интересу земље и грађана…"

Да би немачком вицеканцелару дао још више на важности али и да би што више понизио Србију и њене грађане, Вучић је одмах, сервилно, изнео на сцену једно поређење, рекавши да "…Србија још стотину година неће моћи да се приближи Немачкој" (чему онда безнадежни покушаји приближавања Европској унији, у којој је Немачка главни фактор сваке политичке одлуке?)

И док се тих априлских дана забављао са Вучићем, који је од среће што има тако високог госта, дословно балавио, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел је на улицама Београда приметио и оне који протестују против диктатуре, а посебно је обратио пажњу на транспарент на коме је писало "Вучићу-Шредеру!", па је тим поводом питао домаћина и пратиоце, шта би то требало да значи. Кад су му објаснили да је бивши немачки канцелар Герхард Шредер синоним за изолацију, санкције и бомбардовање, те да би то што пише на транспаренту требало да значи и увреду за Вучића, Габријел је весело добацио: "…Дајте транспарент да однесем Шредеру, радовао би се!".

Било је то, врло кратко и јасно објашњење, шта званична Немачка мисли о Србији, у свим временима, политичким приликама, епохама и кроз целу модерну историју.

Непорецива је истина да се свака немачка влада увек радовала, кад год би у Србији диктатура била на власти. Тако се и данас радује овој Вучићевој диктатури и пљачки државних ресурса под паролом транзиције и реформи.

Стара немачка спољнополитичка стратегија добро позната као "Дранг нах Остен" ("Продор на Исток"), увек је ишла преко Балкана, али некако најтеже преко непокорене Србије. У том смислу је неуким, дрским и властохлепним владарима Србије, Немачка увек давала подршку. Што горе за српску државу и њен народ, то боље за Немачку и њене освајачке планове.

Некада су ти планови били чиста војна окупација, а данас је на сцени тактика економског поробљавања, која се спроводи узимањем најбољих радника или врхунских стручњака за рад у Немачкој, а шта преостане, да ради у Србији за немачке фирме и за најнижу надницу у Европи (и међу најнижима у свету!).

На дан 1. јуна ове године, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел, поново је кренуо у акцију излуђивања Србије, па је на сва звона најавио спровођење новог плана под именом Агенда "Берлин плус", званично замишљен као "…додатни подстицај Берлинском процесу са циљем да се од региона направи атрактиван економски простор а локалном становништву донесе видљиви бољитак".

Коме ће Габријелов план донети бољитак, постаје јасно чим се погледају детаљи, очито разрађени у кабинету Ангеле Меркел, са циљем да се финансијски помогне економско, саобраћајно и безбедносно повезивање самопроглашене сепаратистичке државе Косово и Албаније.

Наиме, у тексту Габријеловог плана пише: "…Морамо сада да убрзамо велике инфраструктурне пројекте који су од економског значаја. Пројекте који имају и специјалан симболични значај као што су аутопту између Србије, Косова и Албаније. Да би се то финансирало, предлажемо да успоставимо додатни фонд за инфраструктурне пројекте" . Истина, ову реченицу је он већ раније прочитао на седници Осме конференције министара спољних послова југоисточне Европе, али је тада нико у Србији није схватио озбиљно.

Јасно је, Немачка хоће да финансира Велику Албанију, а да би прикрила суштину те прљаве идеје, ставила је Вучићев режим као "гаранта регионалне стабилности". Преведено на једноставнији језик, Србија би према овом Плану требала да се задужи код немачких кредитора за стварање путне и друге инфраструктуре, а већина донаторских (бесповратних) средстава отићи ће у руке албанских влада у Приштини и Тирани.

Недавно је посланица у немачком парламенту, Севим Дагделен, директно оптужила своју владу да помаже албанским ратним злочинцима на Косову и Метохији, и то из чистог интереса (само експлоатација лигнита у овој српској покрајини процењена је на наредних 200 година). Дагделен је рекла том приликом: "…Бундесвер, Косово и политика Немачке – то је кршење међународног права. Наша политика се није придржавала принципа неутралитета на Косову. Нама нису потребни војници који штите јучерашње бојовнике"

Србија на оваква упозорења не реагује. Вучићева клика нема много избора: Немачка ће и са њима и без њих учинити све да добије комбинацију мале и поражене Србије и велике и Берлину лојалне Албаније. Буду ли ствари овим путем ишле, није далеко дан кад ће представници великоалбанске владе заједно са немачком владом заседати у Нишу, баш као што се 1914. године десио и састанак немачког и бугарског цара у окупираном Нишу, а са циљем да "нацртају" нове границе та два царства, на којима Србије неће бити.

Данас су прилике само мало различите од оних на почетку Првог светског рата. Јер, Немачка данас Србију не види више као војну и геостратешку опасност за себе и за своје планове као што је то онда било. Има доста и разлога да њени спољнополитички стратези тако резонују: Србије је онда имала морал, војску и државу, а данас је јадна, разоружана, без јасних граница, без савезника и са великим оркестром издајника који се налазе на кључним државним функцијама. И методе данашње Немачке су различите.

Тако на пример, 2. јуна ове године, Немачка свечано саопштава Влади Србије да је Бундестаг "одобрио" отварање преговарачког поглавља 29, које се односи на царинску унију, и поглавља 7, које се тиче интелектуалне својине.

Ту информацију, Влада Србије је требала да добије од надлежних институција из Брисела а не из Берлина, али је јасно да је и овим гестом Србији стављено до знања да су механизми Четвртог рајха важнији од било које друге државе на европском континенту. Због тога се данас вицеканцелар Зигмар Габријел у Србији понаша тачно онако како су се понашали сви њени окупациону управници за време нацистичке Немачке. Односе из Србије све што је вредно. И људе и ресурсе. Оно што остане, завршиће преко "дуалног образовања" као најамна радна снага.

Најбољи доказ да је то тако је и састанак одржан у Привредној комори Србије у среду 31. маја у Београду, којом приликом је проглашен "Дан добављача Западног Балкана" за 24 немачке компаније које траже људе и фирме из Србије спремне да будзашто продају и свој рад и своје сировине.

Кампању за Немце води Вучићев "топли" пријатељ, сада у својству председника Привредне коморе Србије. Хвалио се Марко Чадеж како се на ову акцију пријавило преко 400 компанија, али да је "тек свака трећа успела да испуни услов". Јер, како искуство са Немцима говори, они хоће само најбоље људе и најбоље ресурсе за најмање новца.

Кад се говори о Немачкој и њеним интересима на овом делу Балкана, треба имати у виду да у Србији послује близу 400 немачких компанија са немачким капиталом и да у њима (званично) запошљавају 35 хиљада људи.

Незванично, али лако проверљиво: две трећине од тог броја је запослена на одређено време, дакле, са уговоромн за привремено-повремене послове. Кад крене да лаже о Немачким инвестицијама у Србији, Вучић потеже цифру од око милијарду и по евра.

Али, то нису инвестиције у Србију и њен развој, него инвестиције немачких компанија у сопствену производњу и сопствени извоз. Немачке компаније у Србији имају апсолутно повлаштен положај у односу на домаће и користе све привилегије које су им широкогрудо даване, од владе покојног Зорана Ђинђића све до диктатуре Александра Вучића.

Кад Вучић говори о трговинској размени са Немачком, онда то опет лажно представља, говорећи да је српски извоз у Немачку скоро милијарду и по евра. А, реч је о извозу немачких компанија које су у Србију дошле само да би имале јефтину радну снагу и бесплатну инфраструктуру, како би сопствену производњу учинили још јефтинијом.

Кад је 28. маја ове године, амбасадор Немачке у Србији, Аксел Дитман, заједно са Александром Вучићем отварао представништво немачке фирме Континентал, која планира да ускоро покрене велики истраживачки центар у Новом Саду, рекао је једну врло битну чињеницу, коју грађани Србије морају да знају: "…Премијер је рекао да нас ставља на прво место. Имамо доста немачких компанија, 33 или 35 хиљада људи ради у њима и интересовање расте…Немачке компаније показале да воле овде да послују, а што је пример веома блиских билатералних и снажних економских односа."

Јасно је, то ни Вучић није крио, само ова немачка фирма тражи 500 српских инжењера, да раде овде, у Србији, за плату која је подједнака плати комуналног радника у Берлину.

Такође, на примеру немачког Континентала, треба видети како функционише нова форма окупације и експлоатације Србије, њених ресурса и њених стручњака. Наиме, Континентал ће од 1. јула ове године у Новом Саду почети развој софтверских и иновационих решења са домаћим стручњацима који су дипломирали на техничким факултетима.

Зашто држава, својим средствима и са том малом војском домаћих ИТ стручњака (а, има их, врхунских!) није кренула у своје истраживачке пројекте у потрази за профитабилним иновацијама, које може да вишеструко уновчи на светском тржишту?

Зашто су Влада Србије, Развојна агенција Србије и Развојна агенција Војводине, стали на страну немачке фирма а не на страну сопствене државе и њених потенцијала? Одговор је дао амбасадор Немачке, Дитман, рекавши да ће "наставити да ради на довођењу нових немачких инвестиција, на развоју дуалног образовања, јачању приватног сектора и владавини права", те да ће Немачка наставити да подржава "реформски пут Србије и њен пут ка Европској унији".

Да би се боље разумела трећа Немачка окупација Србије и филозофија "Четвртог Рајха" под командом Ангеле Меркел, треба подсетити да је још 2013. године, посебна парламентарна делегација Немачке дошла у Београд, која је Вучићевој влади донела "програм рада у седам тачака", у коме су хронолошки постављени сви ултиматуми, од којих зависи улазак Србије у Европску унију.

То су захтеви за реформу правосуђа и проналажење криваца за паљење Амбасаде Немачке у Београду, захтев да Србија прихвати термин "геноцид" (а не "злочин") у Сребреници, да Србија тражи опроштај и помирење широм региона, да прихвати захтеве Албанаца и обезбеди границу ка Косову, да Србија укине све своје преостале институције на Косову и Метохији, да Срби на северу своје покрајине "промене свест" и прихвате Еулекс и Кфор као "пријатеље" и да гласају у Уједињеним нацијама да Косово буде пуноправна чланице ове организације као и да у Уставу признају тзв. независно Косово.

У "програму рада" из 2013. године који је делегација Бундестага бацила на сто Вучићу, нигде не пише, али се подразумева, да Србија широм отвори врата и омогући монополски положај за немачке компаније. Наравно, Вучић је учинио много више него што су очекивали.

На дан 12. маја 2017. године, на скупштинску расправу дошао је Предлог закона о давању гаранције Републике Србије у корист Немачке развојне банке по задужењу Електро-мрежа Србије (ЕМС)  у износу од 15 милиона евра и Предлога закона о давању гаранције Републике Србије у корист Немачке развојне банке за по задужењу Електро-привреде Србије (ЕПС) у износу од 45 милиона евра. Дакле, држава Србија да гарантује да ће Немачка развојна банка добити своје паре назад са каматом.

Народни посланици нису добили никакву документацију на основу које би могли да имају увид у сврху и смисао задуживања ЕМС-а. Познато је само да Немачка има отворену могућност да куповином делова ЕПС-а, коначно и постане власник целог електро-енергетског система Србије. Вучић и његова дружина стоје на услузи стратезима треће Немачке окупације Србије.

Јасно је као дан да ће, уколико ЕПС и ЕМС не буду поштовали Споразум о зајму, Србија овај дуг враћати из буџета, а Немачка развојна банка ће (под маском "ефикасног пословања") моћи тако да утиче на обарање цене ЕПС-а у околностима врло могуће приватизације.

На сцени је директно угрожавање безбедности електроенергетског система Србије. Институт "Михаило Пупин" је у овом случају заобиђен, мада је баш он изградио наш домаћи систем за управљање преносним системима, раван сличнима у свету. Немачки циљ је да убаци "Сименс" у посао управљања ЕПС-ом и преносним системима и да наше, у свету доказане стручњаке, стави у положај најамника.

Коначно, Немачка ових дана поново постаје све агресивнија кад је у питању "брзо решење" за признавање насилно отцепљеног Косова. Након пола године без техничког дијалога у оквиру такозваног Бриселског споразума, председничке кампање на српским председничким изборима и хапшења Рамуша Харадинаја у Француској, дошао је у Београд вицеканцелар Немачке Зигмар Габријел да опет захтева нешто у вези Косова ("…Хитно нормализујте односе уз обавезујући споразум!").

Био је то позив да се призна независност албанског Косова. Али, Габријел је Вучићу замерио да "фингира" преговоре од 2014. године и предложио му да "убрза ствари", да именује политичког преговарача, да направи један тим који би координирао са владом и надгледао преговоре.

Већ 5. јуна ове године, у Београду се изненада појавила скоро заборављена бароница Кетрин Ештон, бивша висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност. Више руских медија је већ објавило да ће она бити будућа саветница Александра Вучића, који је, очигледно, послушао диктат Немачке, да себи пронађе "политичког преговарача" у вези са признавањем албанске државе на Косову и Метохији.

Хоће ли Ештонова уместо Вучића обавити и промену Устава Србије? Неће, наравно. То ће покушати Немачка да уради, новим уценама и економском окупацијом. Стратези за Балкан у Бундестагу одлично знају да је Вучић ординарни преварант, човек без личности и става, те да ће све учинити како би неко други за њега обавио све прљаве послове. Садашње прилике не говоре да ће му газде из Берлина дати пуно времена. И да ће га натерати да сам загази у септичку јаму коју је себи ископао.

Историја српско-немачких односа морала би да буде довољна мотивација, да Србија као држава једном заувек направи најригиднију стратегију према својим вековним експлоататорима и окупаторима.

Треба нешто научити и од старих асова у светској политици као што је Пол Крејг Робертс, амерички политиколог и бивши саветник Роналда Регана, који је недавно детаљно описао како је Немачка разбила Југославију како би од ње направила збир државица без суверенитета, у којима ће моћи да спроведе своју колонијалну политику. Тако смо и дошли до тога да је данас реални бруто друштвени производ у Србији мањи 97 пута од Немачког.

 

       А 1. Сав профит иде за Берлин…

Све испод Јулијских Алпа, од Словеније, преко Хрватске, Србије, Македоније и Грчке, Немачка сматра својом економском, политичком па чак и културном колонијом. Да је то тачно, тврди и познати словеначки социолог Растко Мочник, који је приликом недавног гостовања у Београду то једноставним речником објаснио, на примеру Словеније:

"…Можете погледати статистику. Наш привилегован партнер у спољној трговини је Немачка, размена је очигледно неједнака. Значи, наша новопроизведена вредност иде из Словеније у Немачку а некада смо имали привилегован приступ југословенском тржишту од 22 милиона становника".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VLADA U SRBIJI: LEPA SLIKA DRŽAVNE VLASTI ILI NAJBOLJI MEŠETARI VISOKOG RANGA!!?

 

Horda Vučićevih ministara u vladi kojom on samovoljno rukovodi, predstavlja skup ordinarnih bitangi koje ne bi prošle ni na jednom ozbiljnom konkursu za predsednika mesne zajednice. Sastavljena od lopova, secikesa, sociopata, ludaka, homoseksualaca i lezbijki, narkomana i osoba sa kriminalnim apetitima, ona danas ponajviše liči na mozaik sastavljen od Vučićevih psihopatskih devijacija.

I dok oni vladaju, Srbija lagano nestaje u brlogu kakav nikada u njenoj istoriji nije viđen: bez morala, ambicija, bez materijalnih resursa, opljačkana do gole kože, sa stravičnim padom nataliteta i još stravičnijim porastom neizlečivih bolesti. Nasilje koje ovakav skup probisveta sprovodi, ubrzaće svaki od ovih procesa, ne bude li im se uskoro stalo na put.

Ovakva vlada, sastavljena od loših glumaca i još gorih ljudi, prevaranata, mafijaša, bolesnika i ludaka svih kalibara, zalutalih marginalaca, diletanata i mediokriteta, dovela je Srbiju i njene građane do zida. Dalje nema. Prirodno bi bilo da usledi kontranapad. Ognjem i mačem.

 

                     major Goran Mitrović

 

U vreme kad je diktatura Aleksandra Vučića već zagazila u drugi mandat, 2. avgusta 2016. godine, svi njegovi bilteni i sve njegove televizije, objavile su udvoričku vest: "…Čestitke Vučiću sa svih strana: nova vlada kao simbol jačanja moći Srbije!".

Ova lažirana euforija, bila je uvod u najcrnju epohu zastrašujućeg propadanja privrede, ekonomije, državne uprave i slom svih institucija bez kojih ne postoje ni savremena društva ni države. Ali, Vučić je tada privremeno ostvario svoj cilj: formirao je vladu prepunu prevaranata, hohštaplera, mafijaških prijatelja, lopova i secikesa.

Ministarstva je popunio specijalno regrutovanom vojskom homoseksualaca, narko dilera i "vojnika podzemlja", čiji je jedini zadatak da "po vertikali", a kad treba i "po horizontali", pokažu lojalnost svome vođi i slome otpor zdravih, slobodnih i mislećih ljudi u Srbiji. Vučić im je za taj posao u ruke stavio najjače oružje-medije, koji se, inače, nalaze pod njegovom apsolutnom kontrolom.

Sve svoje ministre iz tek formirane vlade, prošetao je kroz "toplog zeca" (termin logoraša sa Golog otoka, kad je svaki pridošlica-robijaš morao da prođe kroz špalir starih robijaša koji bi novajliju tukli na putu do ćelije). A, Vučićev "topli zec", to su njegovi prljavi bilteni, koji na naslovnim stranama vešaju, streljaju, satiru i u septičku jamu bacaju svakoga ko mu nije po volji.

U slučaju njegovih ministara i državnih sekretara, običaj nalaže da im Vođini kerovi najpre objave prljavi veš, da im zaprete zatvorom (dva puta se to desilo u slučaju Ivice Dačića, pa čak i njemu bliskog Aleksandra Vulina, a kasnije i skoro svih redom), da bi ih on lično nakon toga javno uzeo u zaštitu! Tek da pokaže da on sve može. Da je dovoljno moćan da ih pospe govnima i opere nakon toga. Da im izmakne stolicu, ali odmah poturi i fotelju. Da ih zastraši i izbezumi, a onda smiri i stavi pod svoju kontrolu.

U istoriji najmračnijih diktatura, na čijem čelu su bili klinički neispitani ludaci sa najopasnijim mentalnim dijagnozama, Vučić će svakako zauzeti visoko mesto.

Znatno pre formiranja sadašnje vlade, dva ugledna evropska lista, jedan iz Nemačke (Frankfurter algemajne cajtung) a drugi iz Švajcarske ("Noje ciriher cajtung"), vođeni očito istom autorskom idejom, opisali su i Vučića i njegovu stranku za koju su rekli da će "…da proglasi bankrot, zato što nema stručnjake za potrebne korenite reforme…".

U tekstu "Noje cirihe cajtunga" pod naslovom "Politička zvezda mračne prošlosti", opisano je kako se "…Vučić danas prikazuje kao liberalni proevropski političar sa verom u tržišnu privredu, dok je pre šest godina još bio antizapadni ultranacionalista sa velikosrpskim idejama".

List ironično zaključuje da "…To doduše otvara pitanje da li je budući srpski premijer zaista, kao što tvrdi, uvideo da je ranije išao pogrešnim putem". Švajcarski novinari nisu propustili da podsete kako je Vučić bio "…na školovanju kod ratnog huškača najgore vrste, Vojislava Šešelja" i da je kao "ministar informacija u vreme režima Slobodana Miloševića pokušavao da se profiliše pre svega gušenjem prema režimu kritički orijentisanih medija".

Ali, prošlost nije omela Vučićeve bolesne ambicije, pa je pored sebe zadržao ljude poput Nebojše Stefanovića, na mestu ministra policije, mada je on, po svim merilima, uvreda za svakog časnog policajca. Reč je o malom ljigavom prevarantu, koji je opčinjen svojim Vođom i kome je toliko bilo stalo do titule doktora nauka, da je i nju stekao falsifikatom i prevarom.

Stefanovićeve providne prevare, njegov diletantizam, slugeranjski odnos prema vođi, sve ga je to preporučilo za ministrovanje u vladi probisveta i lopova, u kojoj je svaki drugi službenik kupio diplomu na nekom od privatnih fakulteta. Već u prvoj godini ministarskog mandata, Stefanović je postao vlasnik kuće na Bežanijskoj kosi, u naselju gde su građene vile, takozvane „Vojvođanke". Potom je kupio fakultetsku diplomu i doktorsku disertaciju, a u međuvremenu je postao i vlasnik kuće od 350 kvadratnih metara u Petrovcu na moru.

Vučićev ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin je sa suprugom Natašom kupio trosoban stan u novoizgrađenoj zgradi na Zvezdari, u širem centru Beograda, u julu 2012. godine za 229.620 evra, a mesečno kao ministar zarađuje tek 100.000 dinara.

Ali, to je tek mali deo imovine koju Vulin poseduje. Skoro dve godine mreža njegovih divljih prevoznika zaradila mu je ogromne pare od prevoza migranata do zapadnih granica Srbije (što mu je uspelo, zahvaljujući progonu konkurencije na koju je poslao Stefanovićevu policiju).

Vulin je dobio na poklon u julu 2010. godine i stan u Novom Sadu od Olgice Milošević, sudije novosadskog Osnovnog suda. Sudija Milošević je kasnije tvrdila da je stan poklonila zbog "regulisanja odnosa njihovih roditelja". Kakve su "regulacije" bile u pitanju, ostalo je tajna.

No, Vulin je Vučićev partner u vlasti još iz devedesetih godina od kada među njima postoji animozitet ali i "nužna kohabitacija". Pare i vlast su ih opet dovele do te nužnosti. Vulinova gej-mreža odlično radi, teku i pare i intrige na sve strane. Ovaj besramni čovek, klovn ozbiljnog lica, danas poziva invalide, sirotinju i sve one koji su "na kazanu", da "zarade" svoju socijalnu pomoć, inače je neće ni dobiti!

Za takvu svinjariju, u svakoj normalnoj državi bi bila dignuta revolucija protiv ovog lažnog levičara, tačnije opasnog prevaranta koji je lišen bilo kakvog morala ili, ne daj bože, kakvih emocija, samilosti prema gladnim građanima!

Za ministra odbrane, Vučić je odabrao bivšeg stranačkog šofera Jorgovanke Tabaković, Zorana Đorđevića, čoveka koji je prethodno, kao državni sekretar u Ministarstvu odbrane, bio saučesnik (a negde i nemi svedok, tačnije "čovek od poverenja") u multimilionskim pljačkama koje su se dešavale oko šverca oružja i rasprodaje vojne imovine.

Đorđević, osim slepe odanosti Vučiću, pokazuje povremeno i svoje poetske ambicije (piše pesme i rado ih recituje, tamo gde se niko ne nada!). Kad je stupio na dužnost ministra odbrane, odmah je došao u sukob sa načelnikom Generalštaba Ljubišom Dikovićem. Obračun je usledio zbog iseljavanja izbeglica iz kasarne u Surčinu, gde je Đorđević bio za to da se obavi što ranije, a Diković da se to prolongira. Svedoci kažu da je Diković toliko pobesneo na njega da je podviknuo: "…Šiljokuranu jedan, šta ti znaš o tome!"

Takav "šiljokuran", danas je Vučićev "posilni". Salutira mu gde god ga vidi.

Vučić u svojoj vladi drži i ministarku bez portfelja Slavicu Đukić Dejanović, ženu koja je nanela nemerljivu štetu ovoj državi i njenom zdravstvenom sistemu. Ali, istovremeno, reč je o osobi koja je, kao psihijatar, "ispovedala" Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković, kad su pali sa vlasti.

Kako je Vučić sve luđi, a njegov pad sve bliži, sasvim je izvesno da će ona svoje psihijatarske veštine opet da pokaže i sadašnjem Vođi, kad ubrzo udari glavom o pod u Vladi Srbije i počne da plače, zavija i balavi, kao što to inače čini u turobnim časovima teških mentalnih kriza.

Vučićev najbliži saradnik, Dušan Vujović, ministar pljačke, koji u režimskim medijima važi za "učenog čoveka", običan je šarlatan za koga je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Boris Begović u više navrata kazao, da on nema nikakvu predstavu o ulozi ministra privrede u Vladi Srbije.

I ne samo to, nego je precizno, u samo jednoj rečenici, definisao o kakvoj se ličnosti radi: "…Za dve decenije koliko poznajem Vujovića, ja nisam uspeo da čujem nijedno njegovo konkretno mišljenje o bilo čemu!". Takav čovek danas donosi čitave strategije o masovnim otimačinama novca od građana i laže u parlamentu da je budžet transparentan a pljačka najsiromašnijih jedini izlaz iz krize.

Vučić je u svoju vladu pozvao i društveno neintegrisane osobe poput Ane Brnabić (ministarka državne uprave i lokalne samouprave) i Nele Kuburović (ministarka pravde), kako bi još više otuđio tako važne državne funkcije od građana koji traže oslonac i poverenje na tim pozicijama, a ne diletante, osobenjake, ljude bez iskustva, neprilagođene i u ličnom i u profesionalonom životu.

Aktuelna ministarka državne uprave i lokalne samouprave, čija je imovina procenjena na oko milion evra, danas propoveda odricanje, štednju, rodnu ravnopravnost, pokornost Vođi …A, pred Agencijom za borbu protiv korupcije je prećutala da poseduje određen broj hektara građevinskog zemljišta u Hrvatskoj, na ostrvu Krk, na kome je planirana izgradnja poslovnog centra u koji će biti uloženo nečijih dva miliona evra. Tamo ima i dve nasleđene kuće. Ali, Vučić je odlučio da njene psihološke i seksualne probleme reši tako što će je imenovati na ovako važnu funkciju, uprkos tome što je bilo mnogo boljih kandidata od nje za to mesto.

Među probisvetima, mračnim tipovima i službinim doušnicima u Vučićevoj vladi, ušunjao se u fotelju ministra za kulturu i informisanje, Vladan Vukosavljević, koji sa kulturom i informisanjem nikakve veze nema (osim ako nije reč o bezbednosnoj kulturi i sklonosti ka informisanju Službe o stanju u čaršiji). Radio je nekada u spoljnoj trgovini (beogradsko preduzeće "Univerzal"). Vučiću se dopao nakon što je smenio ćerku književnika Filipa Davida, Miu David, sa mesta direktorke Kulturnog centra Beograda (važan prostor u samom centru Beograda). Tim činom je sebi otvorio put u ministarski kabinet. Mračne je pojave i spreman da služi Vođi.

Kad je Vučić imenovao Branislava Nedimovića iz Sremske Mitrovice za ministra poljoprivrede, malo ljudi je znalo da je kriminalni milje iz regiona Srema, inače, dugo godina naslonjen na Srpsku radikalnu stranku (kasnije na SNS) kao svoje "političko pokriće", doslovno preporučilo Vučiću ovog čoveka za tako važnu državnu funkciju.

Kako bi osvojio i ovaj društveni talog i učinio ga korisnim za svoje ciljeve, Vučić ga je oberučke prihvatio jer je reč o čoveku koji je pomagao "žestoke momke" iz regiona Srema.

Tek kad se na listi Srpske napredne stranke za odbornike u skupštni grada našao osuđivani silovatelj i ubica Dragoljub Laketić, saznalo se i da ga je na to mesto postavio lično Branislav Nedimović, tada omiljeni gradonačelnik Aleksandra Vučića.

Laketić nikada nije odgovarao za ubistvo, a Nedimović mu je, 2010. godine, preko veza u DSS-u, čiji je tada bio član, pomogao da izađe iz zatvora zbog silovanja. Nakon puštanja iz zatvora na urgiranje Nedimovića, Laketić je nagrađen zaposlenjem u "Vodovodu".

Ali, ovo je tek jedna od brojnih usluga koje je Vučićev ministar učinio opasnim protuvama, koje su svoje sklonište potražile kod Vučića, u Srpskoj naprednoj stranci.

Profil Vučićeve vlade u sebi sadrži i mešetare visokog ranga, poput sadašnjeg ministra prosvete, Mladena Šarčevića , inače pasioniranog osnivača raznih privatnih škola (između ostalog, osnovao je Prvu privatnu ekonomsku školu, Prvu privatnu gimnaziju "Luča" u Podgorici, beogradsku gimnaziju "Ruđer Bošković"…). naravno, u svakoj od tih škola, Šarčević ima svoj udeo, što jasno govori da je sukobu interesa i da svoj položaj na čelu Ministarstva prosvete korisiti za sticanje lične dobiti.

U privatnoj gimnaziji "Ruđer Bošković", Šarčević je više puta intervenisao kako bi Danilo Vučić, bahati sin razularenog oca, Aleksandra, nekako završio tu školu, po ceni od 12.000 evra godišnje. To mu Vođa nije zaboravio pa ga je nagradio foteljom ministra prosvete.

Uzgred, valja znati da je Šarčević od svoje prosvetne plate postao vlasnik troiposobnog stana na Kanarevom brdu u Beogradu i još jednog stana u naselju Braće Jerković, takođe u Beogradu, kao i kuće od 201 metra kvadratnog na beogradskom Dedinju, vredne preko 600.000 evra. Kćer ministra Šarčevića, Stanislava Šarčević je vlasnica kuće u Beogradu koju je u aprilu 2010. godine kupila za 146.000 evra.

Slučaj Vučićevog ministra omladine i sporta, Vanje Udovičića , bivšeg kapitena vaterpolo reprezentacije Srbije, posebno je zanimljiv, jer je reč o "dražesnom geju" kako ga pojedine devojke iz okolnih ministarstava ponekad nazivaju, i koga Vođa posebno ceni zbog takvih i sličnih sklonosti.

Ali, "topli Vanja", ima smisla i za biznis. Vlasnik je velike nelegalno sagrađene kuće u vikend naselju u podnožju Avale, od 797 metara kvadratnih, procenjene vrednosti od blizu 200.000 evra i suvlasnik kompanije "M.K.Bresnik", registrovane za proizvodnju osvežavajućih pića i flaširane vode. Udovičić 2010. godine nije Poreskoj upravi u Srbiji prijavio koliko je novca zaradio igrajući vaterpolo, zbog čega nije bilo moguće da mu se odredi porez koji je trebalo da plati.

Vučićev omiljeni sluga je i Goran Knežević, višestruko problematični ministar privrede (ranije ministar poljoprivrede koga je Vučić smenio pa opet unapredio u ministra!). Kao člana građevinske mafije koji je dopao i u zatvor zbog mešetarnje nekretninama, Vučić ga je rado prihvatio, znajući da može uvek da ga ucenjuje.

Ali, Knežević je duboko zagazio iz jednog u drugi kriminal. Radeći po volji (i za velike pare) stranih lobista mlekarske industrije, odobravao je povećanje opasnih aflatoksina u mleku. Nadao se da će i to pomoći njegovoj karijeri prodavca magle, pa je zavrnuo nogavicu i ritualno u vodu ugazio prilikom prijema u masonsku ložu …Ipak, staro pravilo i dalje važi: ko se ukrca na Vođinu lađu, potonuće zajedno sa Vođom.

Kao najbogatiji penzioner u Srbiji i čovek koji je diplomirao tek u 47 godini svog ugodnog života, Milan Krkobabić, postao je ministar u Vučićevoj vladi zahvaljujući činjenici da je pretio penzionerima da će i bez one "skraćene" sirotinje koju primaju ostati, ako ne glasaju za Vučića!

Krkobabić u svom vlasništvu ima čak 2.035 metara kvadratnih nekretnina, koje vrede oko dva miliona evra. Milanov sin, Stefan Krkobabić u svojoj 24. godini postavljen na mesto funkcionera u Privrednoj komori Beograda. Krkobabić je idealan kadar za vladu koju vodi samostalno Aleksandar Vučić. Takva dva hohštaplera, nikako ne mogu jedan drugom da zasmetaju. naprotiv! Krkobabić zna kad treba da pohvali Vođu, a kad treba da ćuti. Uostalom, taj manir je nasledio od svog pokojnog oca, Jovana, od koga je nasledio i ministarsku fotelju.

I Vučićeva ministarka, Jadranka Joksimović je zbog svoje šizofrene, histerične i eksplozivne psihologije, doslovno blamaža za državu koju zastupa, ali, on od nje ima iskonski strah, još iz zajedničkih vremena u Srpskoj radikalnoj stranci. No, Vođa obožava taj mazohistički položaj, da ga žene bičuju, makar i verbalno, a muškarci maze, makar i pogledom.

Njegovi ministri iz drugih stranaka (poput Aleksandra Antića ili Rasima Ljajića), uvek spremni da lažiraju činjenice i da učestvuju u otimačini budžetskog novca, istovremeno su spremni da napuste brod koji tone. Posebno Rasim Ljajić, koji je u svim režimima za poslednjih petnaest godina opstajao i nanovo se pojavljivao, kad god neko skrpi pobedničku koaliciju.

učićeva ministarka Zorana Mihailović (ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture), morala bi što pre da odluči: sa Vođom u blato ili bez njega u neka bolja vremena. To isto čeka i Ivicu Dačića, večitog trgovca na srpskoj političkoj pijaci. Pogrešna odluka koštaće ih skuplje nego što mogu da zamisle.

Ova i ovakva vlada, sastavljena od loših glumaca i još gorih ljudi, prevaranata, mafijaša, bolesnika i ludaka svih kalibara, zalutalih marginalaca, diletanata i mediokriteta, dovela je Srbiju i njene građane do zida. Dalje nema. Prirodno bi bilo da usledi kontranapad. Ognjem i mačem.

 

      A 1. Kandidat za Lončarevu fotelju

Priča o ministru zdravlja još nije do kraja ispričana. Ali, kandidat za novog ministra vidi da je njemu došao kraj pa je krenuo u akciju…Naime, državni sekretar Ministarstva zdravlja Berislav Vekić pokušava da postane ministar zdravlja umesto Zlatibora Lončara. Vekić smatra da je Lončar uzdrman napadima Velimira Ilića, i da će uz pomoć pomoćnika ministra Zorana Vučića, uspeti da ubedi premijera Aleksandra Vučića, da sklone Lončara i imenuju njega za ministra.

Sve ovo se već danima prepričava među zaposlenima u Ministarstvu zdravlja u koje Lončar i onako retko svraća, zbog obaveza u Urgentnom centru. Vekić ovu situaciju koristi i već sada često predstavlja i u odnosu na zaposlene postavlja kao da je glavni u Ministarstvu zdravlja. Sa sobom nosi i Lončarov faksimil i gde smatra za potrebno on ga i koristi. Vekić je osim što radi u Ministarstvu Zdravlja zaposlen i na Alfa fakultetu Braće Karić, gde je profesor za sportski menadžment.

Pre dva dana Vekić je pokušao da stopira prijavu, koju su radnici ministarstva zdravlja podneli protiv bivšeg pomoćnika minstra zdravlja Zorana Vučića.

U prijavi Agenciji Vlade Srbije za borbu protiv korupcije, navodi se da je:

Vučić godinama vodio registar dijetetskih suplemenata, a potom je izdao više knjiga koje su sponzorisali oni kojima je izdao dozvole da se bave prodajom suplemenata. Registar onih koji mogu da se bave prodajom dijetetskih suplemenata je gotovo identičan sa spiskom knjige njegovih sponzora. U Agenciji su već dali procenu da se je u pitanju poseban i teško dokaziv vid korupcije, koji u zemljama Zapadne Evrope označavaju kao tanka korupcija.

Inače knjige koje Vučić izdaje su sve samo ne naučne i interesantne, u pitanju su konglomerati javnih dokumenata, kao što su spiskovi registra dijetetskih proizvođača, koji se može videti na sajtu ministarstva. Osim spiska proizvođača, u knjigama su pobrojani drugi javni propisi, prepisani iz Zakona i Službenih glasnika.

Koautori knjige su njegova supruga, Majda Grubač-Vučić koja radi u nacionalnoj službi za zapošljavnje i Ivan Stanković, sa farmaceutskog fakulteta u Beogradu koji je za sitan novac izrađivao dokumentaciju onima koji žele da budu upisani u registar onih koji mogu da prodaju dijetetske suplemente.

Knjiga je objavljena 2014. godine kada je bio pomoćnik ministra, pa je uzimanje sponzorstava od onih koje je prethodno upisivao u registar ministarstva zdravlja po Zakonu čist sukob interesa. Osim sponzorisanja knjige sponzori su platili i da im u knjigama budu objavljene reklame. Interesantno je da su službenici Agencije za borbu protiv korupcije utvrdili i da njegova knjiga koja se zove "Vodič kroz propise, sadrži gomilu propisa koji više ne važe.

Danas je Zoran Vučić viši savetnik u Ministarstvu zdravlja i istaknuti člana Srpske napredne stranke.

Često se hvali da je u srodstvu sa porodicom Aleksandra Vučića, a u priču da je sa njim rođak počeo je i sam da veruje.

Na njegovo mesto u ministarstvu primljen je Zoran Panajotović koji na svom stolu drži Vučićeve knjige. Registar suplemenata je danas u njegovoj nadležnosti. Neki od sponzora Vučićevih knjiga su "Farma nova", "Ivančić i sinovi", "International Helt".

 

      A 2. Nekad je proklinjao Đinđića, a sad iz budžeta plaća fondaciji sa njegovim imenom

Da nije Ružica Đinđić odbila zbog poslova koje ovde vodi, Vučić je bio spreman da i njoj, kako kažu dobro upućeni izvori, ponudi ministarsku fotelju. Ali, kad već nije htela tako, on je na konferenciji za novinare 23.12. 2016. godine, obavestio je građane o tome šta joj daje "za kompenzaciju":

"…U budžet za sledeću godinu ćemo da ubacimo finansiranje Fondacije Zorana Đinđića. To je prvi put da to bude stalna kategorija u budžetu. Nije malo! Razgovarao sam i s Ružicom Đinđić. Mislim da je to važno, jer je to deo srpske istorije. Ne morate da delite s nekim viđenja, to su stvari koje su vaša obaveza kao državnika da uradite!"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ПРИВОЂЕЊЕ ИЗДАЈЕ КРАЈУ: ВРЗИНО КОЛО И НАМЕРНО ПОДРИВАЊЕ ЈЕДИНСТВА СРПСКОГ НАРОДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!!?

 

Сукоб између чланова такозване владе сепаратиста са Косова и Метохије, тачније, Вучићевих, Вулинових и "Тачијевих Срба", симболично почео је око Дома здравља у Лепосавићу.

Али, то је тек врх леденог брега иза кога се крије озбиљна битка Вучићевих и Вулинових страначких банди, око новца и власти у српским општинама. Треба нагласити: реч је о новцу из буџета самопроглашене албанске државе.

Дакле, Тачи исплаћује, а Вучић и Вулин се отимају око општинских буџета. А, последице су такве да је и заједница српских општина на КиМ, виђена као "албанска институција".

 

                      Иван Максимовић

 

Недавно су се страначке филијале Вучићевог СНС-а и Вулиновог Покрета социјалиста, сукобиле око изградње новог Дома здравља у Лепосавићу. Пројекат је финансиран од стране лажне албанске државе, за шта је "због издајничког понашања" прозван градоначелник тог места (које функционише по систему тзв., „републике Косово") Драган Јаблановић. За спровођење антисрпске политике оптужили су га они који су редом на платном списку ове лажне „државе" и уз то, његови коалициони партнери.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, јавно пита: "…Како то да се нико није бавио много већим проблемом од овога? Александар Јаблановић, син овог лажног ‘градоначелника’ био је оптужен да је од Рамуша Харадинаја узео 100 хиљада евра како би га подржао у такозваној ‘скупштини Косова’, што је он и потврдио рекавши да је новац намењен ‘Српској листи’ (СЛ) која је негирала да је примила новац што доводи до закључка да је новац остао код њега…"

„Тада га је СЛ протерала из своје коалиције али и држава званично прогласила криминалцем због илегалних радњи а онда уместо казне га тако прљавог примили, ни мање ни више, у срце државног руководства, за државног секретара у Вулиновом министарству.

Ето тиме је СЛ требала мало да се позабави" – каже Јовић, који је утиска да је „породична спрега" Јаблановића много ближа не само Иси Мустафи већ целом „систему" који он представља па колико год да из власти траже да се учини Мустафи, они би два пута више издали. „Не знам, можда им је то препорука" размишља покушавајући да протумачи ове не баш смислене потезе.

Управо таквом државном политиком Вучића и Вулина јача албански систем на северу покрајине, тамо где Албанаца никада није било више, или бар не у већем броју од 5%. И слеп је већ видео да без њиховог мига, онима које су на КиМ инсталирали, ништа није могуће урадити.

Показало се то и на примеру Горана Ракића, такође албанског „градоначелника Северне Митровице" и члана СНС, кога су у сред бела дана, испред поште у улици Краља Петра Првог, шамарали Вучићеви људи зато што је само једном отишао на састанак са представницима „републике Косово" самовољно, без да је претходно примио инструкције.

А смењивани су и „утицајнији" од Ракића, и тзв., „министар" (сада бивши) Љубомир Марић који се управо ових дана спремао да то приреди старијем Јаблановићу, што се такође наводи као један од разлога сукоба, али је „сам у јаму упао" јер овај има јаче везе са Исом Мустафом у кога се СЛ уздала надајући се у коалицију коју су са њим потписали још пре две године.

Марић је за то имао сагласност ако не и директиву српског врха власти, тврди српски политичар са централног Косова са дугогодишњом политичком каријером, Момчило Трајковић. Он наглашава да је за тај пропали покушај Марић имао Вучићеву сагласност:

„…Био им је потребан још неко како би надгласали Вулинове социјалисте. Због тога им се прикључио и некадашњи ‘заменик премијера Косова’, Слободан Петровић. Разговор са Вучићем који је у Београду требало да траје десетак минута управо је он ‘продужио’, наводећи да је Владета Костић, тзв., градначелик Грачанице, битно ослабио српску позицију у том крају смењивањем Срба са кључних позиција и именовањем четири Албанца на њихова места у овој ‘општини’ ".

Наиме, Костић је од новембра почео са уклањањем Срба са утицајних позиција када је на седници „Скупштине општине" чији је градоначелник „одговорно тврдио", позивајући присутне и грађане да и они потврде, "…да су се осећали сигурније када је Албанац био командир полицијске станице у Грачаници него Србин" на шта је уследио громогласан аплауз од њему потчињених одборника.

Петковић није ово изнео зато што се претерано забринуо за српски народ, за овим је посегао јер се током разговора управо он нашао на листи окривљених што је смена Јаблановића пропала, јер није пружио довољно јаку логистичку подршку.

Уследило је именовање новог „министра" из редова Вулиновог Покрета социјалиста (ПС), Мирјане Јевтић, што су пратили ниски потези којима су се подсмевали сви, укључујући и српске непријатеље.

Овакви потези са одсуством сваког знака интелигенције и људскости на почетку њиховог сукоба стварали су снажан утисак планираног одвлачења пажње од погубних потеза који ће ових дана уследити, а то су: отварање моста преко Ибра, успостављање албанског „Суда" на северу КиМ, као јаког атрибута „државности" сепаратиста, оснивање „војске Косова"…Рокови су се приближили, обавезе нагомилале, треба све то утишати бар док посао не буде обављен.

„То је покушај да се Срби поделе на ‘ове и оне’, у корист Албанаца са намером да се Вучићева издаја  и друга недела припишу Србима који живе на Косову и Метoхији" убеђен је Драгољуб Поповић из Грачанице, вероватно најбољи хроничар овог краја и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

„…Вучић то не може да уради док овде не нађе будале које ће прихватити одговорност за оно у чему ни сами нису учествовали. А онда ће прича бити ‘шта су Срби тражили у албанским ‘институцијама’"? Тако ће бити док не укину српске институције а онда ће, зато што ‘смо тако хтели’, све свалити на нас овде’…" мишљења је Поповић.

Иако је сукоб узимао маха, Вучић се није оглашавао. Он је одлучио да сачека али се страсти нису смириле већ напротив, сукоб се распламсао и то је свака од противничких страна почела да користи а једино народ да страхује да из овог врзиног кола не избије каква центрифугална сила која ће га на пречац одвести у пропаст јер „то није једини начин на који се подрива преостали српски корпус на Косову и Метохији", примећује Поповић.

„Сваки други дан се на Косову деси неко хапшење због дроге. У селу недалеко од Грачанице ухапшен је Србин са 25 килограма дроге, у Грачаници са 50 у комбију ухапшен је човек у кога нико не би посумњао, радник обезбеђења. Пристојан, родитељи скромни и вредни…

Пре месец дана у другом селу опет близу Грачанице ухапшен је Србин због 5 килограма хероина. Није дошла локална, ова такозвана ‘косовска полиција’ већ интернационална и са капије су ушли право у гаражу где се аутомобил налазио и тачно су знали где у је у колима сакривен хероин.

Јасно је да га је могао пријавити онај ко му је то и дао а све то како би и ово мало Срба било приказано као скупина криминалаца не би ли предаја Косова и Метохије лакше прошла код народа у централној Србији.

Баш као што су то медијски чинили 2013. када је требало организовати квази-изборе на северу Косова а онда и излазак Срба организовали преко припадника ДБ-а Љубе ‘Шиптара’, Радета Токића, Ћирковића, Филиповића… " каже Поповић који тврди да овакво стање није настало одједном и само по себи.

„…У све то укључена је и БИА пред чијим носем се овде дилује дрога у кафићима, кафанама…До доласка ових криминалаца из Вучићеве БИА-е, Срби одавде су били релативно сложни.

Благо подељени по српским странкама али су сви одбијали сарадњу са албанском влашћу и никоме није падало на памет да прави албанске „институције". Све што не ваља а тренутно се дешава овде, у режији је српске БИА-е.

До 2005. нису смели да провире а онда почињу да шире мрежу да би од 2007. постепено интензивирали активности када се појављују и Славиша Петковић, Слободан Петровић и други и оснивају прву странку Срба који активно учествују у тзв. албанској ‘влади’, до данас…"

Да све ово има основа потврдио је баш у то време и неформални разговор млађег човека са професором др Радошем Љушићем, такође пореклом са КиМ, кога је желео да пита за савет и препоруку у вези запослења пошто је тек дипломирао надајући се да постоји какво радно место на Косову.

Љушић му је кратко одговорио да „они који буду запослени до 2008. године (када су сепаратисти прогласили ‘независност’ на захтев ЕУ и Америке) могу да рачунају да ће можда и задржати посао, сви који после тога буду нашли место у систему државе Србије на КиМ, вероватно ће брзо и бити отпуштени а на њихова места биће доведени привремени радници.

Тада је то звучало као бајка, изгледало је потпуно нереално а данас се управо то, до задњег слова, и догађа. План за постепену ампутацију покрајине одавно постоји само је за спровођење био потребан неко кога ће красити она хрватска "храброст" (према Јовану Дучићу) да су „најхрабрији не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде". И пронашли су их, тандем Вучић-Вулин је добитна комбинација оних који нам о глави раде.

Но, колико је Вучић у међувремену ослабио а колико Вулин ојачао, описује Јовић:

„…Можда овим Вулин жели да каже да Вучић више није недодирљив и да би он у овом тренутку могао да бар у неком сегменту преотме власт, можда баш преко Косова, па да он одлучује уместо Вучића. Тако да нимало не искључујем могућност да то уопште није сукоб Српске листе и Јаблановића већ само одмеравање снаге Вулина у односу на Вучића!".

Овакве тврдње нису неосноване. Сарадња са другом владајућом странком СПС-ом, никада није била гора и опстанак коалиције се искрено доводи у питање.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, тврди да је и Заједница српских општина, уствари институција „републике Косово" те да ће то и бити "пуним капацитетом" тек кад издаја буде у потпуности приведена крају и кад ће славодобитно рећи – ето, добили смо Заједницу српских општина.

А, ако већ има наговештаја да ће се нешто променити у свету, да ће Албанци имати мању подршку него до сада када Трамп буде и званично инаугурисан као председник Америке, зашто онда наша држава жури да што више да Албанцима, да што пре затре српску државу на северу Косова?

Чему журба, 17. јануар, 20,. јануар, 28. јануар, значи до инаугурације мора све да се изда. Не знам разлог, каже Јовић, осим да је неко узео велики новац за то, па ако не оствари обећано оде глава, што је врло извесно:

"…Албанци кад дају новац они су врло издашни али код њих нема враћања новца, оде глава и то је једини начин наплате неизмиреног дуга". Јовић каже и да не зна да ли је Дачић или неко други можда наплатио издају, али ако јесте онда тај не би смео да „не само нас 100 хиљада Срба на Косову већ и целу Србију држи као таоце због новца који је узет".

У отвореном писму јавности, др Марко Јакшић, некадашњи народни посланик у Скупштини Србије, објашњава разлоге сукоба:

„…Одговор је једноставан, а то је новац. И то новац који сепаратистички режим у Приштини пребацује општинама на северу Косова и Метохије.

Порекло тог новца је срамно и обезбеђен је договором између Александра Вучића и Хашима Тачија где се српски премијер обавезао да спроведе у дело ‘Боркове договоре‘ и да дуж административне линије од Јариња до Брњака инсталира царинике и граничну (албанску) полицију.

Апсолутну контролу тог новца у три општине Зубин Поток, Косовска Митровица и Звечан, контролише СНС а контролу новца у Лепосавићу, чији је тзв. градоначелник Драган Јаблановић отац председника Покрета социјалиста за КиМ, контролише Покрет социјалиста, што и јесте разлог овог комерцијалног сукоба…".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI: NOVI POČETAK ILI NOVA VLADA SRBIJE ZA SLIKANJE…!??

 

Frenetičnim aplauzom poslanici naprednjačkog kartela pozdravili su formiranje nove srpske vlade. Slavljenička atmosfera prenela se u vinski podrum u Jajincima, vilu „Bokeljku" i redakcije „Kurira", „Informera" i Pinka.

Lako i uverljivo, pobedio je stari/novi premijer Aleksandar Vučić, poražena je Srbija, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnih listova Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj!

 

                      Predrag Popović

 

Besmislena kadrovska rešenja, program koji nema dodira sa stvarnim životom i mentalni poremećaji vladara odredili su smer u kome će Vlada nastaviti da uništava državu. Kao što smo u prošlom broju „Tabloida" najavili, Vučić je dozvolio da mu karakter pobedi inteligenciju i odlučio se da Srbiju, svoje ogledno dobro, vrati u devedesete, u nesreću i haos, u svoj prirodni ambijent, jedini u kome mogu da opstanu takvi lešinari.

Uspeo je. Porušio je mostove i prema istoku i prema zapadu. Po ko zna koji put demonstrirao je potpunu nezainteresovanost za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pred izbore napravio je koaliciju sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, kako bi lakovernim glasačima lakše prodao lažnu priču o svom rusofilstvu.

Kad je istekao rok upotrebe, Popovića je maknuo u stranu, namenivši mu, u najboljem slučaju, nekakvu kancelariju za nešto, za saradnju s Rusijom ili za sleganje ramenima, dođe na isto. S druge strane, iako uporno i vredno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela kojima se nanosi ogromna spoljnopolitička i ekonomska šteta Srbiji, Vučić je ovakvim sastavom kabineta i Zapadu pokazao zube. Odlučno je stavio do znanja da od Srbije mogu da rade što im se prohte, ali ne smeju da zadiru u lukrativne interese njega i njegove svite.

Da bi dokazao da nije samo okupacioni namesnik, nego i neprikosnoveni lokalni kalif, odbio je američke zahteve da obuzda batu Andreja i svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Ako majstori iz Lenglija hoće Kosovo, može. Ako žele da Srbiju uvuku u dužničko ropstvo, nije problem. Ne samo što se neće suprotstaviti zapadnim centrima moći, koji bez po muke devastiraju državu, nego će im u tome pomoći. Sve dok ne sputavaju nabujale ambicije najuticajnijih pojedinaca iz familije.

Ceo kabinet je sastavio u skladu s tim principom – u inat Amerikancima. Oni su tražili da skloni Zlatibora Lončara, on ga je ostavio. Valjda zbog Lonačarevih izuzetnih zasluga na poboljšanju zdravstvenog sistema, pošto je evidentno da se deca sve uspešnije leče u inostranstvu, parama prikupljenim preko SMS-poruka. S istim motivom na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavio je Nebojšu fantomskog doktora Stefanovića, pa i nesrećnog Aleksandra Vulina.

Da bi Amerikanci bolje shvatili poruku, Vučić je iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave najurio Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić. Najavljujući njen ulazak u vlast, diktator je pokušao da jeftinim spinom prikrije suštinu. Kao glavnu referencu istakao je njenu seksualnu orijentaciju. Brnabićka je lezbejka! Šokantno!

Eto o čemu treba da trube režimski bilteni, sve hvaleći modernog i hrabrog premijera koji pristaje da, u skladu sa svetskim LGBT trendom, sarađuje sa gej osobama. Malo je državnika koji u svom okruženju imaju toliko homoseksualaca. Em, i njegova pastorka Nevena Janković je lezbejka, a među kumovima, ministrima i savetnicima ima više pedera nego Predrag Azdejković  u magazinu „Optimist".

Ono što Brnabićka preferira u svom krevetu, ili gde god već, verovatno ne zanima čak ni Jadranku Joksimović. Za Vučića je mnogo važnija njena uloga u korupcionaškoj aferi u kojoj je glavnu ulogu imao njegov vajni kum Nikola Petrović.

Prošlog leta javnost je saznala za stenogram presretnutog telefonskog razgovora, koja se tadašnjem predsedniku pokrajinske vlade požalila da kompaniju Kontinental Vind Projekt (CWP), čiji vlasnik je njen suprug Mark Krandal, reketira Vučićev kum.

Prema tim navodima, američka firma je uložila oko 300 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova, ali direktor Elektromreže Srbije, bez obzira na potpisane ugovore, nije omogućio priključenje na srpski elektro-sistem, već je, navodno, tražio dva miliona dolara mita za tu uslugu.

U policijsko-medijskom igrokazu, Petrović je prošao poligraf i dokazao nevinost. Baš kao Šeron Stoun u „Niskim strastima" ili Darko Šarić na suđenju za šverc kokaina. Afera je potisnuta iz srpskih medija, ali ne i iz američkih diplomatskih depeša. Zbog toga, ali ne samo zbog toga, od Vučića je zahtevano da marginalizuje uticaj svog kuma.

Srpski Firer je na ultimatum odgovorio u svom stilu. Iz Vlade je najurio Lidijinu sestru Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić, bivšeg direktora CWP, koja je tada demantovala tvrdnje vlasnika kompanije u kojoj je radila i svedočila u korist Nikole Petrovića. Da li je govorila istinu saznaće se kad padne ova vlast, u kojoj će, do tada, Brnabićka obnašati dužnost gej-ministarke.

Iako Ana Brnabić u karijeri ima samo reference koje garantuju ideološko-moralnu podobnost po američkim standardima (kao stručnjak za marketing, ispred USAID-a vodila je projekte reorganizacije lokalne samouprave u Rumuniji), s obzirom na prirodu njenog odnosa s Vučićem i Petrovićem, njen ulazak u Vladu neće obradovati nikoga u Lengliju.

Vučić neće morati dugo da čeka na odgovor. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd" već najavljuje novi protest na kome će ponoviti zahtev za sankcionisanjem kompletnih idiota koji su u izbornoj noći pod fantomkama porušili zgrade u Savamali. Novim mandatom Nebojši dr Stefanoviću diktator je unapred odgovorio demonstrantima.

Naravno, briga Vučića za robotizovanog potrčka. Čuva ga samo da bi gazdama iz Vašingtona dao do znanja da mu ne diraju u zabran. Ustav i zakone Srbije spreman je da krši u njihovom interesu, ali oni moraju da mu dozvole da to nekažnjeno radi i kad sprovodi tiraniju nad građanima. Ako im se ne sviđa što on nezakonito hapsi i maltretira koga stigne, neka mu izađu na crtu, pa kome obojci, kome opanci, a svima slina.

Nova, kako premijer voli da je naziva, borbena vlada sklepana je tako da nervira i Amerikance i Ruse, a naročito Srbe. Nezainteresovan za odbranu državnih i nacionalnih interesa, Vučić se dobro pripremio za izolacionističku strategiju. U kabinet je uzeo nesrećnike nalike sebi.

Resor poljopriprede i životne sredine dodelio je Branislavu Nedimoviću, konvertitu svih boja. Genije iz Sremske Mitrovice to nije zaslužio samo dokazanom sposobnošću da se transferiše iz Čankove Lige, preko Koštuničinog DSS-a i izvesne grupe građana pravo u Srpsku naprednu stranku, nego i susretljivošću s kojom je batici Andreju Vučiću pomogao da u tom kraju raširi svoju nezvaničnu poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju.

Za kooperativnost je nagrađen i Mladen Šarčević. Da zasedne u fotelju ministra prosvete preporučila ga je činjenica da je osnovao privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković", u kojoj se školovao princ prestolonaslednik Danilo.

Ili su zasluge kompleksnije, kako može da se nasluti po glasinama da je Šarčević po vrlo povoljnim uslovima prodao gimnaziju najmoćnijem srpskom knezu koji je poznat po poslovanju pomoću falsifikovane lične karte. Šarčević o tome ni da pisne.

O drugim reketaškim Andrejevim akcijama Alek pišti u Skupštini, vređajući sve koji se usude da makar u hodniku pomenu sumnju da je batica postao vlasnik nekoliko prestižnih beogradskih restorana.

Vladan Vukosavljević u Ministarstvo kulture i informisanja nije došao zbog konkretnih zasluga, nego zbog Vučićeve sklonosti da se okružuje sebi nalikim moralnim kreaturama. Kad je obznanjeno njegovo postavljanje na Tasovčevo mesto, analitičarima je pažnju privukao detalj o poslovanju s nekretninama. Tačno, ali nebitno.

Mnogo je važnije istaći da on zaista ima veze s kulturom i informisanjem. Pored toga što i sam piše vrhunske kulturološke i sociološke analize, Vukosavljević ima prefinjen ukus za lepu književnost. Autor ovog teksta u januaru 2011. objavio je svoju prvu knjigu o aktuelnom diktatoru, „Vučićev rečnik". Tu knjigu niko nije tako nadahnuto hvalio kao Vukosavljević. Što bi Vučić rekao, hvala mu na pohvalama.

Vukosavljeviću, pametan je čovek, nije bilo teško da pozitivno oceni knjigu o sablasno smešnom glavnom junaku Vučiću. Možda se i prepoznao. Sličnost postoji, a s njom sam se suočio 2004. godine.

Na izborima za gradonačelnika Beograda Vukosavljević je vodio informativnu službu Zorana Drakulića, kandidata Demokratske stranke Srbije. Težak posao. Drakulić, vlasnik „Ist Pointa", verovatno jeste sposoban biznismen, ali sigurno nema ni mrvu talenta za politiku.

Bez sklonosti ka jakim paroloma, zagledan samo u surovu realnost, neprijatno uštogljen i nespretan u konfliktnim situacijama, Drakulić nije mogao da privuče pažnju, a kamoli podršku javnosti. No, mudri Vukosavljević se dosetio kako da, citiram, sivog tajkuna predstavi kao običnog čoveka iz naroda.

– Treba mi Ceca! – rekao mi je Vukosavljević i objasnio strategiju: – Koštunica je na vlasti, a Ceci je potrebna podrška policije i pravosuđa. Potrebne su joj i pare. Mi imamo sve to. S druge strane, nama je potrebno da ona podrži Drakulića. Kad bi se uključila u kampanju, to bi nam značajno podiglo rejting…

Ne samo što je pametan, Vukosavljević je i vredan. Napravio je neki lascivni video-klip sa Cecom u prvom planu, kojim je hteo da insinuira neku vezu sa Drakulićem. Koliko znam, od te manipulacije ipak je odustao. Međutim, nije odustao od želje da mu pomognem.

Iako sam pokušao da mu objasnim da nemam nikakav kontakt s Arkanovom udovicom i da sam siguran da ona ne bi pristala da se uključi u bilo čiju političku kampanju, sticaj okolnosti je poterao vodu na Vukosavljevićevu vodenicu. Pukim slučajem zatekao sam se u društvu Danice Drašković kad se pojavila njena prijateljica Ceca Ražnatović. Svratio je i Dragan Kojadinović, kandidat SPO-a za istu funkciju na koju je reflektovao Drakulić.

Nedopustivo naivan, predložio sam Ceci da na isti način, kao Kojadina, podrži i Drakulića. Dogovorićemo njihov „slučajan susret" u nekom restoranu, fotografisaćemo ih i – gotov posao. Ona neće javno da se umeša u politički brlog, a pokazaće dobru volju prema kandidatu stranke na vlasti.

Vukosavljeviću samo što šiške nisu porasle od radosti. U utvrđeno vreme Ceca je došla u „Klub književnika" i, gle čuda, sela za Drakulićev sto, oko koga su se motali fotoreporteri redakcije u kojoj sam tada radio. Posao obavljen. Mi na naslovnoj strani imamo Cecu, Drakulić u kampanji ima Cecu, Vukosavljević ima pozamašan honorar.

– Sram te bilo! Nisi smeo ovako da me namestiš, stidi se – isto veče mi je Ceca sasula u telefon.

Šta sam skrivio, saznao sam s naslovne strane „Kurira". Eno i tamo Cece s Drakulićem. Posle svega što je „Kurir" pisao o njoj dok je, tokom „Sablje", bila u Centralnom zatvoru, Ceca je odbijala svaku saradnju s tim novinama. Uverena da sam je ja namestio njenim neprijateljima, opasno se naljutila.

Sa zakasnelim paljenjem, setio sam se da je tu prevaru mogao da osmisli samo Vukosavljević. On to nije negirao. Naprotiv, uživao je u uspehu podvale.

– Šta si očekivao? „Kurir" ima veći tiraž – mangupski se cerekao.

Pošto „Kurir" nije mogao da mu privede Cecu, odlučio je da je meni ukrade. Ali, ako Vukosavljević po prevarama i lopovluku liči na Vučića, priznajem da i ja imam sličnosti s Firerom, makar po osvetoljubivosti.

Sačekao sam nekoliko dana, do konvencije Zorana Drakulića. Za samit Koštuničinih amiša u Domu sindikata pripremio sam lepu naslovnu stranu s velikom fotomontažom Drakulića, sve s kapima krvi koja mu se cedi niz lice i uveličane očnjake, uz prikladan naslov „Drakula vreba ljude po kafanama" i tekst u kome sam objasnio spletku sa Cecom.

Drakulić je kasnije tvrdio da nema veze s tim i da sam mu mnogo muke zadao, ćerke su mu plakale kad su videle fotomontažu. Od emotivnog tajkuna, mnogo prizemniji bio je Vukosavljević. Kampanja mu je propala, džabe je ukrao estradnu zvezdu, a tvrdio je da mu Drakulić nije platio ni dinara. Kako god bilo, Drakulić je vremenom nestao s političke scene, Ceca danas zabavlja Vučićeve kumove na privatnim žurkama, Vukosavljević je napustio DSS i priklonio se parazitskoj frakciji Andreje Mladenovića.

Uz te prevarantske performanse, kojima dokazuje spremnost da izigra i onoga koga moli za pomoć, Vladan Vukosavljević je podobnost za saradnju s Vučićem dokazao i kao suvlasnik izdavačke kuće koja je pravila nedeljnik „Evropa", u kojoj su svoj udeo imali Dragan Đilas, Željko Cvijanović, Igor Ivanović, Dragan Kopčalić i još nekoliko tipova koji bi se o jadu zabavili kad bi se primenjivao Zakon o poreklu imovine.

Kao što je očekivano, Vučić je u koaliciju opet uzeo Ivicu Dačića. Provukao ga je kroz blato, kriminalizovao ga i ponizio, a onda mu je ispunio sve želje. Iako simbioza tih štetočina izgleda sasvim prirodno, do nje ne bi došlo da Dačić nije na vreme ucenio Firera.

Za razliku od Vučića, brutalnog siledžije, Dačić je vešt, vredan i mudar manipulant. Srpskim glasačima Dačić je nametnuo uverenje da je „ruski čovek", da ima bezrezervnu podršku Vladimira Putina, gospodara Srbije, Rusije i ostatska sveta.

Istovremeno, stranim gazdama, onima iz Vašingtona i Brisela, milion puta je dokazao pseću odanost i spremnost za bespogovorno izvršavanje najprljavijih zadataka. Ipak, i domaći glasači i mentori iz tuđine, zna Dačić, ne mogu da ga spase od Vučića. To je morao da obavi sam.

Čim su zatvorena biračka mesta u Republičku izbornu komisiju počeli su da stižu izveštaji. Smotani Dejan Đurđević i ostali naprednjački prevaranti našli su se u čudu kad su videli da kontrolori SPS-a vredno poništavaju sve izveštaje s glasačkih mesta. Gde god bi se primetila makar i minimalna nepravilnost, našao bi se lokalni socijalista da podnese prigovor.

Opozicioni kontrolori su poništili oko 10, a Dačićevi oko 60 odsto izveštaja. U RIK-u je nastala uzbuna, naprednjaci nisu shvatali šta se dešava. Nisu bili jedini. I funkcioneri SPS-a su se našli u čudu.

Vladimir Zagrađanin i Veljko Odalović imali su pune ruke posla, morali su da partijskim drugovima iz unutrašnjosti objašnjavaju da nastave s poništavanjem izveštaja i da ne mare za pritiske naprednjaka.

Vučić je shvatio kakvu mu spletku priprema Dačić. Zato ga je pozvao u sedište naprednjačkog kartela na Novom Beogradu.

– Zašto to radiš? – pitao je Vučić.

– Ima mnogo nepravilnosti, ali rešićemo to… – pravio se naivan Dačić, nasmejan kao Halid Bešlić posle petog vinjaka.

– Kako ćemo rešiti? Ako se ovo nastavi, moraćemo da poništimo izbore. Ovi tvoji su podneli prigovore na mestima na kojima je glasalo više od 300.000 ljudi…

– Pusti to… Papiri nisu bitni… Nego, hajde da se dogovorimo oko ministarskih mesta koje zaslužuju kadrovi Socijalističke partije…

Dačić je imao sve dokaze izborne krađe, a sigurno ih još skriva u nekom koferu, za zlu ne trebalo, ali važnije mu je bilo da uceni Vučića. Uhvaćen s rukama u tegli pekmeza, diktator je bio prinuđen da podvije rep i prizna poraz. Pristao je da u vladu uzme Dačića, Aleksandra Antića i Slavicu Đukić Dejanović.

Pre dva meseca, na ovim stranicama, objavio sam informaciju o proslavi koju je Ivica Dačić organizovao u jednom restoranu zatvorenog tipa na Banovom Brdu. Kad sam link za taj tekst objavio na Tviteru, reagovali su potpredsednik SPS-a Branko Ružić i predsednik Mladih socijalista Đorđe Đoković. Demantovali su tvrdnje da će SPS opet napraviti koaliciju sa SNS-om. Sada glasno ćute i čekaju svoje parče ratnog plena.

Slavici Đukić Dejanović samo što nije izmakao njen deo vlasti. Iako joj je obećao funkciju ministra zdravlja, Vučić je početkom jula okrenuo ploču i pustio glasinu da će na Lončarevo mesto instalirati naprednjaka Lasla Puškaša.

Nervozna Slavica odgovorila je tračevima o Puškašu i misterioznom, nikad policijski i sudski objašnjenom nestanku njegove prve supruge. Kad to nije dalo željene rezultate, plasirala je priču da piše medicinsku analizu Vučićevih mentalnih poremećaja. Čak mu je i odredila dijagnozu – paranoidna psihoza.

Stručna literatura, sudeći po definiciji tog oboljenja, potvrđuje Slavičine sumnje. „Paranoja je veoma teška i retka duševna bolest, koja najčešće pogađa osobe između 30 i 45 godina. Poreklo ovog poremećaja nije poznato, ali se kao mogući uzroci navode povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres, traume, genetika i struktura ličnosti. Paranoja se karakteriše sa sumanutim idejama koje su pogrešne, nerealne i ne podležu korekcijama.

To znači da paranoična osoba veruje u svoju zamisao i ne prihvata nikakva druga logična objašnjenja. Tako bolesnik može verovati da ga nego prati, sprema zaveru protiv njega ili mu čita misli, kontroliše osećanja, misli i pokrete, upravlja njegovim ponašanjem na energetskom nivou i slično. Paranoidna psihoza se uglavnom ogleda kroz nizak nivo samopoštovanja obolelog.

Paranoik se duboko u sebi oseća slabim, inferiornim i neuspešnim, te se grandioznost i osećaj posebnosti, koji često prezentuje, može razumeti kao kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti. Ljudi s ovim poremećajem retko traže pomoć psihijatra, a čak i kada dobrovoljno pristanu na lečenje, uvereni su da nemaju psihičke poteškoće i da to nisu simptomi paranoje, već da su ih drugi izneverili. Osobe sa paranoidnim poremećajem su inteligentne i veliki perfekcionisti, pritom su sumnjičave i veruju da su samo one pravedne. Veoma često imaju izlive besa…"

Dijagnozu je nekoliko dana, svakom svojom rečju i gestom, potvrđivao lično Aleksandar Vučić na sednici Skupštine na kojoj je opet izabran za premijera. Kao piljarica sa Bajloni-pijace, svađao se s opozicionim poslanicima, na korektnu kritiku odgovarao je najprljavijim uvredama, klevetama i pretnjama. Usiljeno se smejao, predisao i besno uralao, a nekoliko puta je grizao svoju podlakticu , kako bi sprečio jauke.

Na Bojana Pajtića je poveo hajku jer je pomenuo princa Danila. Nema veze što je Vučić pre toga vređao Pajtićevu suprugu Vesnu. Članovi tuđih porodica nisu bitni, oni su legitimna meta.

U replici na pristojan govor Boška Obradovića, Vučić ga je optužio da bije svoju ženu. To je, sigurno, zgrozilo čak i Kseniju Janković-Vučić , koja je 15 godina trpela stravičnu torturu, što nije mimoišlo ni njenu naslednicu Tamaru Đukanović-Vučić. I na račun Saše Radulovića premijer je izrekao mnogo prljavih ličnih diskvalifikacija.

Samo Đorđe Vukadinović je našao pravi način za polemiku s Firerom. Iako to niko ne bi očekivao od seksi Đoleta, on je Vučiću, onako opušteno, u prolazu, poslao poljubac. Svaka čast na hrabrosti. Vučić će mu možda oprostiti taj emotivni istup, ali Nebojša dr Stefanović, Nikolina Selaković i ostali ljubomorni pripadnici vođine momčadi mogu da budu opasni.

Vučićev ekspoze (ili, kako kaže Zoran Babić, eksploze) naprednjaci su doživeli kao naučno delo. Dobro, u njemu ima i takvih detalja. U tački 4, objašnjavajući plan inovacija kojima želi da stvori „snažnu poljoprivredu i održivo selo", diktator je podržao proizvodnju genetski modifikovane hrane.

– Znate li vi šta je čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni… – rekao je Vučić.

Da je čeri paradajz nastao ukrštanjem gena odvratne ribe list i običnog paradajza verovatno su utvrdili najviši naprednjački naučni autoriteti Marjan Rističević i Vlada Đukanović Bizon. Nažalost, izostala je reakcija zdravstvenih radnika, psihijatara pre svih, koji su zanemarili Hipokratovu zakletvu i ćutke odbili da pruže pomoć Vučiću, očigledno bolesnom.

U poslednjem činu patološkog igrokaza u Skupštini članovi nove, borbene Vlade položili su zakletvu, odnosno, kako se to kaže u njihovom miljeu, omertu.

Rasim Ljajić je zablistao recitacijom, pošto tekst zakletve već zna napamet. S druge strane, pospani Milan Krkobavić nije stigao da uglas prati kolege, pa je samo na kraju doviknuo: „I ja… i ja se zaklinjem, isto…"

Predstava o novoj Vladi počela je kao komedija, završiće se kao tragedija.

Već za mesec-dva doći će do njene rekonstrukcije, čime će početi predizborna kampanja za predsedničke izbore. To će biti prva dobra prilika da normalni deo Srbije spusti zavesu na scenu koju je okupirao paranoidni diktator.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SNS PARTIJSKI ŠARLATAN NA FUNKCIJI DIREKTORA U „KRUŠIK“-u!!!

 

Direktor valjevskog „Krušika“ i njegova finansijska direktorka, snažno su vezali svoje poslovne i ljubavne poglede na svet. O ovoj, tako tipičnoj „kabinetskoj“ vezi i njenim posledicama, piše grupa zaposlenika ove Holding kompanije, kojima je dozlogrdilo da gledaju kako režimski šarlatani vode u propast ovu, nekada moćnu i uglednu firmu.

 

               Mersiha Hadžić

 

Ređaju se afere u valjevskoj fabrici „Krušik“ kao na pokretnoj traci…“Košenje trave“, “ Afera Audi“i „Falsifikovani rezultati poslovanja“ ostaju u senci najnovije afere generalnog direktora fabrike, Mladena Petkovića i dela aktuelnog rukovodstva.

Poslednja dva meseca, nijedan drugi direktor u Srbiji, nije punio više novinskih stubaca i članka na internet portalima, od SNS partijskog šarlatana Mladena Petkovića. Uprkos svim činjenicama i dokazima njegovih zloupotreba, manipulacija i nesposobnosti, opstaje zahvaljujući zaštiti i podršci najvažnijih perjanica vladajuće stranke, umesto adekvatne sankcije i odlaska u zaborav, u jednom krajnje kontroverznom postupku biva izabran za generalnog direktora fabrike „Krušik“, dana 11.12.2014. godine.

Priče o „platonskoj ljubavi„, tada v.d. izvršne direktorke i direktorke komercijalnog sektora, Brankice Radovanović (devojačko Polić), bojažljivo su se mogle čuti, nakon samo par meseci od dolaska Mladena Petkovića na čelo fabrike. Zajedničke poslovne obaveze i provedeno vreme, vrlo brzo su prerasli u nešto više, pa su tako, Mladen Petković i Branka Radovanović, uz probleme, i „uspehe Krušika“, počeli da dele i postelju…

Ovaj odnos dugo se pokušavao sakriti, ali činjenice koje su isplivale pre par dana razgolitile su aktere i proizvele novu aferu u „Krušiku„…

Na odlaske i dolaske na posao iz Beograda, Mladen Petković, nakon „Afere Audi“ koristi službeno vozilo marke Škoda Octavia, registarskih tablica VA-028-KV. Ovo vozilo često se moglo videti u Lazarevcu poslednjih meseci, ali tome niko nije pridavao posebnu pažnju, jer u okolini ovoga grada v.d. direktor ima rodbinu.

Tom automobilu od strane JPKP „Lazarevac“ nedavno je napisana kazna za parkiranje u ulici Dimitrija Tucovića u Lazarevcu. U navedenoj ulici, u iznajmljenom stanu, nekoliko metara od parkiranog automobila, živi mlada direktorka sektora finansija u „Krušiku“, Branka Polić!

Prema rečima jednog od radnika iz obližnjeg lokala, ovo vozilo se svakodnevno može videti na ulicama Lazarevca i to u jutarnjim časovima, kada, citiramo „krupniji gospodin dolazi po komšinicu i obično oko dva sata kada se zajedno vraćaju i odlaze u stan“. Za praktikovanje zajedničkih dolazaka i odlazaka sa posla, istim automobilom uverili smo se svojim očima više puta početkom decembra.

Branka Polić (1986) zaposlila se u fabriku „Krušik“ u oktobru 2011.god. Dolaskom Mladena Petkovića (1978) na čelo fabrike 03.01.2014.god. (kao v.d. izvršni direktor fabrike) novom sistematizacijom i „naprednim“ kadriranjem, u martu mesecu 2014. godine, biva imenovana na mesto finansijskog direktora fabrike. Na tako odgovorno i zahtevno mesto, u procesu „konsolidacije i oporavka fabrike“, dolazi apsolutna početnica, sa samo dve godine iskustva. Slučajnost?

Branka Polić svoje devojačko prezime Radovanović, zamenila je udajom 10.08.2014.god. Sa mužem živi u pomenutoj Ulici Dimitrija Tucovića u Lazarevcu, odakle svakoga dana putuje za Valjevo. Mladen Petković je oženjen i otac troje dece. Živi sa porodicom u Beogradu.

Poslednja informacija iz valjevskog sela Dupljaj, gde je rođena Branka Polić i gde joj žive roditelji, je da će direktorka finansija, nakon samo tri meseca ponovo morati da menja ličnu kartu. Razlog skorog razvoda možete da pogodite šta je i ko je.

To su ti napredni kadrovi i „eksperti“ iz „Krušika“, koji su ovaj angažman shvatili kao samo jednu referencu u CV-ju i priliku da u zemlji bez sistema i kriterijuma napreduju i dalje.

Oni će danas da konsoliduju fabriku, pokrenu proizvodnju, naprave uspeh? Koliko svojim amaterizmom, nezalaganjem, improvizacijama i neznanjem koštaju „Krušik“ otkrićemo nažalost vrlo brzo. Samo mesečna nadoknada Mladena Petkovića za „rukovođenje“ fabrikom, iznosi preko 200.000 dinara (6 prosečnih plata zaposlenih), a čovek, do sada, nikada nije proveo više od 20 sati sedmično u fabrici.

Mladen Petković, SNS partijski parazit i šarlatan dobio je mandat da vodi fabriku u naredne četiri godine. Ako ne po ostvarenim „100 puta boljim rezultatima“ gotovo sigurno ostaće upamćen kao rekorder po broju afera. Zar sa ovakvima SNS očekuje bilo kakav uspeh na sledećim izborima?

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LAKŠE JE NARODU SMANJITI PLATE I PENZIJE, NEGO OD TAJKUNA NAPLATITI KRAĐU STRUJE

 

U Srbiji nema odgovorne vlasti, nego samo otuđenih centara moći, kojima je cilj da svojim interesnim grupama i pojedincima obezbede profit. Još jedan dokaz u prilog tome dolazi iz EPS-a, koji je pre četiri godine uzeo kredit od Evropske banke za rekonstrukciju za nova "specijalna" brojila, na koji plaća kamatu od od skoro milion evra godišnje. Kredit još nije iskorišten, ali, kamata teče.

 

                  Vuk Stanić

 

Elektroprivreda Srbije (EPS) već četvrtu godinu plaća kamatu od 700.000 evra godišnje na kredit koji nije realizovan. Reč je o kreditu Evropske banka za obnovu i razvoj, koji je odobrila EPS u visini od osamdeset miliona evra (80.000.000) za nabavku novih brojila, a cilj ovog kredita bio je da se smanji količina nenaplaćene, a utrošene struje u Srbiji, odnosno da se poboljša poslovanje EPS-a.

Sredstva su odobrena jula 2010. godine i EPS je bio u obavezi da raspiše tender i od najboljeg ponuđača tim novcem kupi moderna brojila sa daljinskim očitavanjem. Međutim, tenderi su raspisivani, ali ne i realizovani, tako da novac nije povučen, ali obaveza plaćanja kamate postoji. Na odobrena, a nepovučena sredstva do sada plaćeno 2,8 milona evra kamate.

Krivci za ovu situaciju su podjednako: energetska mafija, nesposobni menadžeri EPS-a, lobisti stranih kompanija, domaći proizvođači brojila i Ministarstvo energetike. Svi oni žele deo kolača od kredita EBRD-a za sebe, a interes poslovanja EPS-a i građana Srbije je im na zadnjem mestu.

Krajnji rezultat bio je da su svi raspisani tenderi u poslednje četiri godine obarani i ponavljani. Ovo nije praksa koja je započela pre četiri godine, na isti način tenderi za brojila obaraju se poslednjih deset godina. Ponuđači su daleko uspešniji u pronalaženju nezakonitosti u tenderskim postupcima i obaranju održanih tendera, nego što su u proizvodnji brojila.

Rezultat ovakvog ponašanja je da: EPS, EBRD-u godišnje plaća 700.000 evra kamate na sredstva koja nije povukao, struja se krade, a hiljade domaćinstava koja bi želela da se priključe na mrežu ne mogu to da urade legalno, jer brojila nema.

Mnogima ovakva situacija odgovara, postoje hoteli, splavovi, pekare, kafane, fabrike hrane, koje su ilegalno priključene na mrežu. U dogovoru sa direktorima lokalnih distribucija niko ih ne dira.

Ovi "uspešni" biznismeni problem rešavaju tako što mesečno potroše struju za npr: 10.000 evra, plate distribuciji samo 1.000 evra, 1.000 evra ljudima koji kontrolišu potrošnju na terenu i direktoru lokalne distribucije još 2.000 evra. Na taj način oni troše za deset hiljada, a plaćaju tek četiri, dok je gubitak distribucije 9.000 evra!

Kako bi direktori i privrednici imali pokriće, u ovakvim slučajevima potrošač često ima jedan legalan ulaz struje preko brojila na koji je povezana rasveta, dok su mašine, frižideri, grejanje i sve ostalo što troši mnogo struje priključeni ilegalno, mimo brojila. Direktori koji ovakav sporazum postignu sa nekoliko privrednika, mesečno zarade od 5.000 do 20.000 evra. Na ovaj i slične načine godišnje se ukrade struja u vrednosti od 200 miliona evra.

 

      Agilni lopovi doveli do kolosalne štete

 

Svake godine domaći proizvođači brojila razotkrivaju namere pojedinih direktora EPS-a da nameste tendere, zbog čega na kraju i ne dolazi do realizacije posla. Kako bi se izbegao scenario iz prošlih godina, u kome se domaći proizvođači žale na netransparentnu proceduru i zaštitu konkurencije, plan je bio da se raspišu i dodatnih pet brzih tendera.

Na ovim tenderima pet elektro distribucija, među kojima Kraljevo i Elektrovojvodina, domaći proizvođači bi dobili mogućnost da prodaju pet puta po dvadeset hiljada pametnih brojila. Ipak, kako stvari stoje, u ovom trenutku se i od ovog scenarija odustalo.

Prema rečima direktora direkcije Bogoljuba Radulović, brojila se neće kupovati bez tendera.

– Zbog vanredne situacije niskih temperatura i mrazeva, po hitnom postupku je kupljeno dve ili tri hiljade brojila i to je to. Za sve ostalo moraće da se rapiše tender – objasnio nam je Radulović, ističući da je samo za potrebe Elektrodistribucije Beograd potrebno nabaviti 300.000 brojila u narednom periodu.

– Ja sam u toj materiji poslednjih sedam ili osam godina i mogu da kažem da poslednjih deset godina nije urađena nijedna ozbiljnija nabavka brojila, rekao je Radulović ističući da se ni domaći proizvođači ne ponašaju na fer način aludirajući da su oni uporno pronalazili načine da obore skoro sve tendere na kojima nisu uspele da pobede njihove firme.

Jedan od domaćih proizvođača koji se nedavno obratio Ministarstvu energetike stvari vidi potpuno drugačije prema njegovim rečima:

–EPS je javno preduzeće u kome se okreće veliki novac.U poslednjih 10 godina na novac EPS-a se juriša sa idejom da se što veća količina novca izvuče iz te firme i to preko zamene, nabavke, ugradnje, održavanja i očitavanja brojila, a bez ikakve veze sa stvarnim tehničkim i ekonomskim razlozima, on navodi i da se ovaj nasrtaj na novac državnog preduzeća organizuje u saradnji službenika EPS-a i špekulativno orijentisanih domaćih i stranih preduzeća na različitim nivoima vlasti, EPS-a, distribucija, ogranaka distribucija, a da se kao izgovor koriste sumnjivi tenderi, poplave, izvođači…

Cilj je da se napravi tehnički opravdano rešenje, ekonomski najisplativije i koje ima svu potrebnu funkcionalnost za očitavanje obračunskih podataka sa brojila, dostavu obračunskih podataka snabdevaču, nadzor i kontrola mesta merenja, održavanje mernih uređaja uključujući overu, popravku, zamenu i unapređenje merenja.

 

      "Favorizovano brojilo"

 

Prema ranijem pisanju redakcije, pod okriljem međudržavnog sporazuma između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata u decembru 2013. godine potpisan je Memorandum o razumevanju između EPS-a i arapske firme „Amplex" iz Abu Dabija. Amplex je prema tom ugovoru trebalo da dobije posao po principu "ključ u ruke" – da rukovodi projektom, nabavi brojila i angažuje podizvođače.

Tada je procenjeno da da bi posao mogao da mogao da vredi i do 500 miliona evra, a da bi „Amplex" imao obavezu da najveći broj brojila kupi od domaćih proizvođača. Vrednost samo brojila se procenjuje od 150 do 200 miliona evra.

S obzirom da je reč o poslu koji bi bio izuzet iz Zakona o javnim nabavkama, zbog prirode međudržavnog sporazuma, „Amplex" ne bi morao da raspiše tender, kako je to EPS do sada bio obavezan da uradi, već bi sam mogao da odluči od koga će i po kojoj ceni kupovati električna brojila.

U to vreme se u drugim medijima pojavila i priča da je takav rasplet događaja urađen pod pritiskom ljudi iz tima Aleksandra Vučića, koji su imali zadatak da prekinu praksu dugogodišnje saradnje direktora EPS-a i domaće firme „Meter&Control", koji je povezan sa privrednikom Vojinom Lazarevićem.

Nekoliko tendera na kojima je EPS pokušavao da favorizuje „Metar&Control", oborio je Dragan Vasiljević vlasnik „Enela" firme koja takođe proizvodi brojila.

–Svaki tender, je druga priča. Ostavlja se prostor za manipulaciju. Umesto da osnuju Komisiju koja izdaje sertifikat za brojila, pa da je cena samo kritijerijum, oni to odbijaju, jer neće proći njihov voljeni ponuđač. Ne obaram ja tender, nego nadležna komisija", rekao je ranije Vasiljević u izjavi za medije.

Dok je direktor EPS-a zadužen za javne nabavke, Mlađen Malešević za sve probleme tada okrivio ponuđače.

– Oni ne mogu da odgovore našim ukupnim potrebama, kolača ima više nego što je dovoljno, ali oni ne mogu da se dogovore. Ovo je situacija koja mora da se reši zaključkom Vlade, mi ne možemo da ulazimo u ratove ponuđača, rekao je on, dok je Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbije ovakvu izjavu okarakterisao kao apsurdnu:

-Potpuno je apsurdno pričati o tome. Ako je tender oboren, to znači da u njemu nešto nije bilo dobro propisano, ili proces nije vođen valjano.

Firma „Meter and Control" koja je poslednjih godina najupornije pokušavala da dobije sve raspisane tendere, dok su ih sa svih strana optuživali da nemaju čak ni svoje brojilo već da uvoze kineska brojila na koje lepe svoje oznake osnovana je 2008. godine od strane "Rudnap Groupe" Vojina Lazarevića.

Prema finansijskim izveštajima "Rudnap Group" 22. decembra 2011. godine Rudnap je prodao svoje učešće u "Meter and Control" firmi "Pallanterie Finance Sarl" koja je registrovana u Švajcarskoj. Sada je 82,5 odsto ove firme u vlasništu te švajcarske firme. Kiparska firma "Balmeran limited" je vlasnik švajcarske firme "Pallanterie Finance Sarl".

Direktorka "Balmeran limited" je Androulla Panagi, koja je istovremeno jedan od menadžera švajcarske kompanije, ali i poslovni sekretar u drugoj kiparskoj firmi, "Altaria Research limited", koja je vlasnik "Rudnap Group". Firma "Balmeran limited" je takođe bila akcionar u drugoj kiparskoj firmi "Poligraf limited", koja je sada u vlasništvu Vojina Lazarevića i Damira Fazlića.

Iste godine kada je "Meter&Control" prodat, "Rudnap Group" mu je dala kratkoročnu pozajmicu od oko dva miliona evra. Davanje kratkoročnih pozajmica se nastavilo sve do kraja 2013. godine, mada se iznos pozajmica značajno smanjio.

Meter and Control je inače jedina domaća firma koja je proteklih godina uspela domaćim distribucijama da proda svoja brojila.

Elektrodistribucija Beograd, EDB, i Elektrovojvodina Novi Sad, su 2011. godine nakon održanih tendera kupili ukupno 43.000 brojila u vrednosti od 3,5 miliona evra od kompanije "Meter and Control".

Nakon ovog posla do danas više nije uspeo nijedan veći tender za brojila u Srbiji. Protivnici Vojina Lazarevića, medijima su kasnije uspešno plasirali informacije da su brojila bila 40 odsto skuplja od postojećih na domaćem tržištu.

Direktori EPS optuženi su da je usvojen tehnički pravilnik koji je favorizovao brojilo firme "Meter and Control".

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafije

NAVODNO NEZAVISNO SUDSTVO I TUŽILAŠTVO PEVAJU PO VUČIĆEVIM TEKSTOVIMA

 

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković.

 

                Milan Glamočanin

 

Advokati u Srbiji nastavljaju štrajk, odlučeno je na skupštini Advokatske komore Srbije održanoj 22. decembra prošle godine. Pregovori sa predstavnicima Ministarstva pravde Srbije traju nedeljama, bezuspešno. O ostavci ministra Nikolice Selakovića premijer Vučić i ne razmišlja.

Dok tumara po Srbiji, predajući ključeve od stanova i kuća onima koji su ih izgubili u majskim poplavama, i dok obilazi kopove RB Kolubara, na kojima on i njegov brat Andrej zgrću milione evra, premijer nema vremena da primi predstavnike srpske advokature.

Njemu je to ispod časti. Očigledno je da ne plaćaju, a ranije se zadužio kod ministra Nikolice, uzimajući od njegovog brata Dragana, belosvetskog hohštaplera, protiv koga se u SAD-u vodi krivični postupak zbog prevara teških preko 300 miliona dolara, velike svote novca.

Tužna je sudbina države u kojoj advokati štrajkuju četvrti mesec, a premijera taj štrajk ne zanima! On brani ministra i one koje je njegova klika u to ministarstvo instalirala.

Ministarstvom pravde, na žalost, osim mladoumnog ministra Selakovića, rukovodi organizovana kriminalna grupa ministrovih istopolnih prijatelja. Preporuka za važnu funkciju u ministarstvu pravde je pripadnost LGBT zajednici, sklonost ka korupciji, potpuna nekompetentnost za rad u ovom ministarstvu.

Advokati su podneli krivičnu prijavu protiv državnog sekretara Biljane Pavlović, optužujući je da je, kao potpuno nekompetentna, učestvovala u komisiji za ispitivanje kandidata za izbor notara, da je zajedno sa profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu, Dejanom Đurđevićem uzimala novac za ispite, i da je deo prosleđivala Nikolici Selakoviću, a on je uzimao, od svakog buduće notara po 50 hiljada evra. I on je polovinu davao premijeru Vučiću.

Biljana Pavlović, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođena je 06.05.1961. godine u Beloj Crkvi. Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Završila je specijalističke studije iz oblasti „Notar – Javni beležnik" na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2010. godine. Položila pravosudni ispit 1997. godine.

Radila je u periodu od 10.10.1990. godine do 30.11.1998. godine kao rukovodilac pravne službe u društveno trgovinskom preduzeću „Trgobanat" u Beloj Crkvi. U periodu od 01.12.1998. godine do 09.04.2003. godine, radila kao sudija Opštinskog suda u Beloj Crkvi. Od 10.04.2003. godine do 31.12.2009. godine radila kao sudija u Opštinskom sudu u Pančevu.

Kao pomoćnik direktora za nemedicinske poslove u periodu od 28.12.2010. godine do 19.09.2012. godine radila u Gradskom Zavodu za medicinsku hitnu pomoć. U periodu od 27. jula do 6. maja obavljala je funkciju direktora direkcija-za-upravljanje-oduzetom-imovinom.

Dakle, ova gospođa je prva violina u Selakovićvom lopovskom horu, koji peva po Vučićevim tekstovima.

Radomir Ilić, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođen je 5. juna 1983. u Beogradu. Nakon što je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, od 2007. godine prvo radi kao tužilački pripravnik u Petom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, a pošto je 2010. godine položio pravosudni ispit, postaje tužilački saradnik u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.

Početnu obuku za nosioce pravosudnih funkcija na Pravosudnoj akademiji Republike Srbije završio 2013. godine. U avgustu iste godine izabran je za zamenika osnovnog javnog tužioca u Beogradu. Tokom obuke na Pravosudnoj akademiji, stekao je više sertifikata iz oblasti krivičnog prava i prava zaštite deteta.

U septembru 2012. postavljen je za posebnog savetnika ministra pravde, a, pored ostalog, bio je koordinator radne grupe za izradu Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Tokom 2013. postaje ekspert UNODC za primenu Konvencije UN za borbu protiv korupcije, potom zamenik šefa pregovaračkog tima za Poglavlje 23.

Predstavnik je Republike Srbije u Regionalnoj antikorupcijskoj inicijativi, kao i u Grupi država protiv korupcije (GREKO).

Nela Kuburović, pomoćnik ministra – Sektor za pravosuđe, rođena je 7. aprila 1982. godine, u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.

Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Tokom studija, pohađala je dvogodišnju nastavu u okviru programa „Pravna klinika". Bila je stipendista fonda za mlade talente Vlade Republike Srbije.

Od februara 2006. radila je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde, nakon volonterskog staža i pripravničke prakse, postaje sudijski pomoćnik. Pravosudni ispit položila je 2008. godine.

Od decembra meseca 2008. do avgusta 2009. godine, radila je u Ministarstvu pravde Republike Srbije, kao savetnik za pružanje stručne pomoći Visokom savetu pravosuđa. Nakon obrazovanja Administrativne kancelarije Visokog saveta sudstva, u avgustu 2009. godine, zasnovala je radni odnos u Sektoru za normativne poslove, a od maja 2013. godine, bila je i načelnik Odeljenja za statusna pitanja sudija u Visokom savetu sudstva.

Bila je angažovana u radnim grupama za izradu Nacrta Etičkog kodeksa sudija i Nacrta pravilnika za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova, kao i u radu Komisije za odlučivanje o prigovoru sudijskih pomoćnika na rešenje predsednika suda o ocenjivanju. Bila je na dvonedeljnoj praksi u Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.

Žalosno je, ali istinito, da sudijski pomoćnik piše Etički kodeks sudija! Sve je to moguće u zemlji Srbiji.

Sa ovakvim funkcionerima Ministarstva pravde srpski advokati, među kojima je veći broj onih koji su bili sudije Vrhovnog suda Srbije i sudije u najvišim pravosudnim instancama, moraju da pregovaraju sa ministrom koji nema položen pravosudni ispit, i njegovim pomoćnicima i državnim sekretarima koji ne znaju šta je sudnica.

Sa ministrom pravde Srbije, srećom, srpski advokati odbijaju svaki razgovor. Oni traže njegovu neopozivu ostavku, a ministar se devojački nespretno uporno udvara premijeru, gledajući mu u leđa.

Ako u istoriji Srbije treba zapisati velikim slovima i upamtiti njihove vođe, onda su to srpski advokati, koji su odlučili da mesecima žive bez prihoda, ali da Srbiju urede kao pravnu državu. Iako je to nemoguće, sa ovom vlašću, koja je nastavila da urušava već urušene institucije demokratskog društva, kao što je nezavisno sudstvo i tužilaštvo.

 

      A, o delenju pravde, potrošili smo mnogo reči…

 

Sudski postupci u Srbiji, uglavnom, traju predugo, ali je neverovatno da izvršenje pravosnažne presude traje duže od decenije, iako izvršni dužnik ima dovoljno para! Upravo to i jeste razlog zašto se odugovlači sa izvršenjem, jer je sudijama draže da pare uzimaju za sebe, nego da isplate izvršnog poverioca.

Dušan Dražić iz Inđije je 8. avgusta 1990. godine, od sugrađanina Milovana Petrovića pozajmio 100.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivuvrednosti. Ugovorom o zajmu se obavezao da dug vrati u roku od pola godine i za to je garantovao celokupnom svojom i imovinom svog tadašnjeg preduzeća „Trimeksa".

Dražić je imao više nego dovoljno imovine za datu garanciju, jer je posedovao u tom trenutku, osim porodične kuće, i poznati lokal „Galeriju" u centru Inđije, dok je na skladištu „Trimeksa" bilo četrdesetak šlepera različite robe.

Kako Dražić dug nije vraćao, Petrović je pokrenuo sudski postupak, zaveden u sudu u Inđiji pod brojem P923/91, koji se, kao što je to običaj u Srbiji, odužio. Konačno je dobio za pravo, a presuda je postala pravnosnažna i izvršna. Muke tek tada počinju.

Sudija Olivera Drča Amidžić uz pomoć svoje koleginice Katice Gorjanović stalno odlaže izvršenje. Po potrebi, predmet "zaluta" i u arhivu.

Nesrećni Petrović, koji je i sam bio privatnik i novac mu je preko potreban, angažuje različite advokate koji samo uzimaju novac i ništa ne rade. Beogradski advokati Živojin Vučković i Predrag Jovanović, koje je Petrović u jednom trenutku takođe angažovao, su se čak dogovarali sa dužnikom.

Pre nekoliko godina je Dražić preminuo, pa je došlo do novog zastoja u izvršenju. Pre smrti on je, kako sumnja Petrović, svu svoju imovinu (u međuvremenu je prodao i kafe „Galeriju" uprkos izvršnom postupku) uložio u restoran „Satelit" na starom novosadskom putu koji je preneo u vlasništvo svoje dece. Sada se postavlja i pitanje, da li će posle toliko godina bitke za povraćaj svojih para Petrović uopšte imati odakle da se naplati, jer kako su sudije pokojnom Dražiću omogućavale da svoju imovinu sakrije, to isto mogu da čine i njegovim naslednicima.

Po zakonu, za štetu koju sudije pričine strankama, u vezi sa svojim radom i postupanjem, odgovara Republika Srbija. Da li će ove sudije i dalje presuđivati?

 

      A. 1 Kad sud poštuje “jake“

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara. Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEO SPISKA NEZAKONITIH RADNJI U POJEDINIM POLICIJSKIM UPRAVAMA U UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE

 

Gledano očima običnog čoveka, policiju uvek gledamo kroz prizmu represije i polugu Države, sve do onog momenta kada je nekom od nas neophodna pomoć policajca. Nikada nam na pamet ne padne niti imamo želju da steknemo uvid u uslove u kojima oni žive i rade, i sa kojim problemima se sreću u obavljanju svojih dužnosti. Ovde objavljujemo nekoliko pisama koja su poslali policijski službenici iz Kruševca, Niša i Čačka, a koja govore o deliću problema i nepravdi sa kojima se oni sreću pri obavljajnju svojih poslova.

 

 

 

      Kruševac: Saopštenje za javnost Sindikata srpske policije

U prostorijama PU Kruševac u ranim jutarnjim satima 9. 12.2014.g., prilikom ispraćaja na smenu, komandir SPI Kruševac Momir Minić u svojoj kancelariji, ščepao rukama za revere od uniforme policijskog službenika Rašić Ljubišu, koji je inače član Sindikata srpske policije i uz pogrdne reči brutalno izbacio iz kancelarije. Usled gubljenja ravnoteže Rašić se zateturao, udario o vrata susedne kancelarije i pao u istu, nakon čega se javio u bolnicu, radi ukazivanja pomoći.

Ovaj incident je dodatno izazvao uznemirenje, kako zaposlenih u PU Kruševac, tako i rukovodstva i članove Sindikata srpske policije, tim pre što je naš kolega Rašić Ljubiša juče zvanično počeo da radi, posle 103 dana provedenih na bolovanju, a na kojem se nalazio zbog posledica zlostavljanja na radu od strane istog komandira u avgustu mesecu ove godine.

Razlog ovakvog postupka komandira SPI Kruševac je jer naš kolega Rašić Ljubiša je dana 25. 8. 2014.g., podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja od zlostavljanja na radu. U svom zahtevu on se pritužuje na ponašanje i postupanje svog komandira u odnosu prema njemu, a koji predstavljaju mobing jer je vikao na njega, zatim uskraćivao istom korišćenjem zakonite obaveze za korišćenjem pauze za topli obrok za vreme smene. Pritom se prema njemu odnosio, na ponižavajući način ispred većeg dela kolektiva, i na najgrublji mogući način naređivao da učini nešto za šta nije bio obavezan.

U svom nastojanju da naškodi našem kolegi i članu Sindikata srpske policije, načelnik PU Kruševac Miljan Petrović, pismeno traži izjašnjenje MUP-a Srbije, da li je još uvek na snazi Pravilnik iz 1977.g., kako bi po istom sproveli disciplinski postupak protiv Rašić Ljubiše, i na taj način zaštitili komandira SPI Kruševac, a samim time našeg kolegu zastrašili i odvratili od namere da istraje u zaštiti svog dostojanstva i ljudskih prava. Ovim postupkom se želelo po ko zna koji put da se žrtva predstavi krivcem.

Nakon sprovedenog postupka medijacije dana 08.09.14.g., lice za podršku donosi odluku, da postupak mirenja nije uspeo i istu potpisuje u svojstvu posrednika, što je nedopustivo, jer nije posrednik u postupku. Zbog ovog događaja Rašić Ljubiša je protiv komandira podneo prekršajnu prijavu za učinjeni prekršaj iz oblasti JRM, tužbu za zlostavljanje na radu i krivičnu prijavu za KD iz čl.357 st.1 KZ R.Srbije.

Mi u Sindikatu smatramo da je nedopustivo ovakvo ponašanje komandira SPI Kruševac, Momira Minića i svakog drugog rukovodioca, koji želi da se fizički obračuna sa potčinjenim a koji nisu po njihovoj meri i na taj način obračunavaju sa „neposlušnima". Zbog ovakvog čina najoštrije osuđujemo svaki oblik nasilja i ovaj pojedinačni nasilnički poduhvat komandira.

Ovo je očiti pokazatelj i rezultat, loše kadrovske politike u PU Kruševac, u smislu da se na rukovodeća mesta postavljaju ljudi loših moralnih, stručnih i profesionalnih kvaliteta.

Upravo zato ne čudi ovakvo ponašanje pojedinih rukovodnih radnika ako uzmemo u obzir činjenica da se postavljenja i imenovanja vrše po osnovu rođačke, poznaničke i partijske veze ili neke druge moćne zaleđine, od kojih se očekuje samo lojalnost i ništa drugo.

Diskreciono pravo načelnika u ovakvim slučajevima gubi na značaju jer se svodi samo na samovolju tog suverena koji imenuje rukovodioce i starešine, deleći pritom radna mesta po svom ličnom nahođenju, zloupotrebljavajući tako termine kao što su potreba službe i bezbednosna provera, praveći pritom namerne razlike kod zaposlenih i time narušavajući međuljudske odnose i gazeći po pravima zaposlenih, a da za te postupke nikada i nikome ne odgovara za svoje postupke.

Predsednik RC SSP za Kruševac

Zvonko Lazarević

…………

      Apel iz Policijske uprave Niš

Poštovani, obraćamo Vam se u vezi nezakonitog i kriminalnog rada pripadnika Policije u Nišu, i to grupe za suzbijanje krijumčarenja i narkomanije, tačnije kako samih radnika, tako i njihovog šefa Dejana Jovanovića, i načelnika Službe kriminala Dejana Anđelkovića. Širok je spisak nezakonitih radnji kao i kršenja propisa, počev od nezakonitog hapšenja i pritvaranja ljudi bez ikakvih dokaza, podmetanja dokaza, prebijanja ljudi

Negde aprila meseca 2014.g. pomenuta dvojica šefova u PU Niš, sa ostalim inspektorima za narkotike su u Leskovcu uhapsili Momčilović Dejana i Jovanović Nenada iz okoline Leskovca, zbog prodaje droge.

Inspektori niške policije su naveli Momčilović Dejana i Jovanović Nenada da nabave opojnu drogu, i to tako što su im tražili da istu kupe, kako bi je prodali na teritoriji Niša. Samu ovu delatnost policajci iz Niša su izveli bez saglasnosti, kako samog vrha MUP-a tako i PU Niš, a i odobrenja tužioca i suda za takvo postupanje.

Inspektori sa nadimcima Dule i Riči, a po usmenom odobrenju načelnika Dejana Anđelkovića i šefa Dejana Jovanovića našli su se nadomak Leskovca sa uhapšenim Momčilović Dejanom i Jovanović Nenadom, kojom prilikom su od njih tražili opojnu drogu.

Kako isti nisu imali, inspektori su im rekli da nabave i da će im oni dobro platiti. Nakon toga Momčilović i Nenad Jovanović nabavljaju oko 4 kilograma droge, koju daju inspektorima iz Niša, i to nadomak Leskovca.

Tu bivaju pretučeni i privedeni u PU Leskovac, gde su i pritvoreni. Od 4 kg. droge; na samom auto putu inspektori Dejan Jovanović, Riči i Dule odvajaju 2 kg, koje prijavljuju kao da su je oduzeli od uhapšenih, dok se za ostala 2 kg. gubi svaki trag.

Sve ovo je urađeno bez odobrenja i saglasnosti, kako tužilaštva, tako i suda. Da je bio obavešten sud i tužilaštvo, cela akcija bi bila snimljena, tako da se ne bi moglo ukrasti 2 kg. droge, a i policajci koji su kupili drogu bi imali odobrenje suda za kupovinu, te bi se pojavili kao svedoci na suđenju u Leskovcu.

Da je sve ovo istina. može se lako utvrditi, kako u samo Leskovcu od leskovačkih inspektora, tako i što će se poligrafski testirati inspektori za narkotike u policiji u Nišu.

(Unapred zahvalni službenici PU Niš)

…………

      ČAČAK: Kako je kriminalizovana kriminalistička policija

Na načelničko mesto u čačanskoj kriminalističkoj policiji 2012. dolazi Predrag Pavlović, dotadašnji šef Odseka krim.policije. Na svoje bivše mesto postavlja Acu Jaćimovića, svog pulena koji se godinama bavio prisluškivanjem pomoću neovlašćeno instalirane opreme za prisluškivanje, koja se i danas koristi u PU Čačak, a nije odobrena iz vrha MUPa.

Predrag Pavlović, odmah svom pulenu daje službeno vozilo na korišćenje, iako mestu šefa Odseka isto ne pripada. Aca vozilo Fiat Grande punto, sada ČA 034-PN, a pre i druga, koristi za svoje privatne potrebe, prevoz radnika, materijala za gradnju kuće, vozi decu u školu, trening, ide u švaleraciju, prodavnicu, poseduje službeni auto 24 časa dnevno.

Protiv zakona je zatamnio stakla na Puntu ČA 034PN, koji je od skoro uzeo, malo za promenu, da ne vozi isti auto, kako bi sakrio tragove. Aca oko 9 sati ode sa posla, završi privatne poslove, prevoz dece u školu, treninge, oko 15h se vrati na posao da održi nekakve sastanke. Popodne ostane duže, kao nešto radi, kako bi pisao prekovremene sate koje će mu Predrag odobriti, ipak su ista ekipa. Sve to isto radi i načelnik OKP Pavlović.

Radni dan Pavlovića izgleda kao u bajci. U 7 h odveze ćerku na posao u Dom zdravlja, vrati se kući, pa oko pola osam dođe u SUP, do 9 časova krstari internetom sedeći u tuđoj kancelariji, u 9 odlazi na sastanak kod načelnika, od 10 službenim autom odlazi kod ljubavnice, koja ima cvećaru preko puta autobuske stanice u Čačku, vozi je gde treba, obave privatne poslove, oko 14 časova se vrati, pročita novine, odveze ćerku sa posla kući, pa oko 15 i 30 ode i sam kući, službenim autom. Popodne službenim autom ode do ljubavnice, teretane, kući, pa opet u grad, naravno službenim autom. Vikendom voza službeni auto po želji, oko Čačka, Kraljeva, sve sa ljubavnicom…

Formiranje mreže pulena i uvlakača: Aca i Predrag su izvršili niz promena u kriminalističkoj policiji, na dobra i dobro plaćena mesta postavili su svoje pulene. Dejan Marjanović, Acin čovek od poverenja, postavljen na radno mesto potražne delatnosti, ne slučajno, pre toga sklonjen Vojo Radoičić, vođen i disciplinski postupak kako bi se Vojo sklonio.

Na potražnoj delatnosti se zna ko se od krimosa traži, da li ga traži neki drugi sud, ili policija, i te se informacije prodaju čačanskim krimosima. Radojica Milikić, postavljen za Acovog zamenika, u zamenu za cinkarenja, kao nagradu dobija da „radi" za praznike.

Na radnim mestima provere vozila, postavio je svoju ekipu kako bi pojedinim švercerima vozila gledali kroz prste. Niko se ne nalazi na radnom mestu kao pre 2012.g. Aco će to tumačiti zasićenošću istim poslom. Napominjemo da se rad za praznike u policiji plaća dvostruko više nego normalan rad.

Primer, za Vaskrs 2014. Radojica sedi kući, a Aco mu piše da radi, i tako tri dana, po dve i po dnevnice, oko 10.000 dinara dodatne nagrade. Svi puleni pišu prekovremene sate, dežurstva, sve se to debelo plaća. Plata poraste i za 30 posto mesečno, plus nagrade za navodne aktivnosti.

Da ne poverujete koliko se zaradi tako. Deo ide i Aci. To isto radi i Aco, pa ga Predrag nagradi. Takođe, svoje pulene stavi da dežuraju noću za praznike, a ako imaju aktivnosti u noći, to se plaća i tri puta više po satu, tako da sat rada noću dođe oko 1.000 dinara. Naravno on im prizna koliko napišu, do maksimalno dozvoljenog broja sati.

Drugi način formiranja mreže odanih ljudi: Milošević Mileta i Dragan Savić. 26.1. 2012. intervenišu na autoplacu u Mrčevcima, pucaju na lica koja su zategli u krađi, prijave to Peđi i Acu, oni im kažu da je sve uredi, ida ćute o tome, oni će to srediti.

Tako ih drže u šaci, da bi za njih obavljali prljave poslove, evo i koje. Ubrzo nakon toga, specijalno tužilaštvo najavljuje Aci i Predragu da će doći u Čačak u pretres kod Simović Maria, zelenaša, preko koga Aco i Predrag daju novac na kamatu.

Predrag i Aco šalju svoje dužnike, Draganu i Miletu, da Mariu pošalju poruku da skloni dokaze, laptop, beležnice. Poruka je službeni poziv kao građaninu, za neko bezvezno delo, ali to znači, sakrivaj dokaze. Sutradan, u pretresu, specijalni tužilac ne nalazi laptop niti dokaze, Mario je osuđen na osnovu izjava dužnika, a ne na osnovu dokaza iz kuće.

Kada je pre godinu dana inspektor Šaponjić pokušao da ukrade Samsonajt kofer iz policije, u večernjim satima, uočavaju ga Aco i Predrag, ne prijavljuju tu krađu, a sada Šaponjić ima dug prema njima, za prljave poslove.

Aco Jaćimović je na putu ka Guči sa bratom, napravio kuću od preko 300 kvadrata, i to sve od kada je postavljen za šefa Odseka krimin. policije, kakva slučajnost. Supruga mu ne radi, jedna plata i kuća niče.

Pravi akrobata. Po gradu kruži priča da mu je prozore kupio narkodiler Grujo, i naravno, nikada nije ni priveden, od kada je Aco postao šef, on se u svim akcijama zaobilazi, čak ni u akciji Grom nije rađen..

Za vreme akcija MUP-a, u Čačku su privedeni sitni uživaoci, ni jedan krupniji diler. Svi oni krupniji plaćaju zaštitu Acu i Predragu. Inspektori narkomanije su zaplenili više od 100 kg. marihuane, ali na magistrali, sve je to išlo za Beograd, ništa nisu uradili u Čačku, pa svi su pod zaštitom vodećih ljudi krim.policije.

Posebna priča je oprema za prisluškivanje koja je postavljena u Čačku, iako nije predviđena sistematizacijom MUP-a. Pogađate, pod direktnom kontrolom je Jaćimovića, i tu je postavio svoju ljubavnicu, Milu Rajković, ima poverenja u nju, i ona je uvek ta koja prisluškuje .kada nema naredbe suda.

Aco se sa svojom suprugom Slavicom bavi i ilegalnom prodajom srebrnog nakita i satova, toliko se bezbedno oseća da sve drži u kući, na putu za Guču. Imaju Facebook profil „Srebro na poklon Čačak", uzmeš šifru nakita, sata, pošalješ sms na broj 060.3333645, daš adresu i stigne ti pouzećem, nigde se ne pojavljuju kao prodavci. Ovo lako možete proveriti na Facebook.u i slanjem poruke poručite nešto.

(Radnici PU Čačak)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRAVNA ANARHIJA I NOTARSTVO KROZ NAPLAĆIVANJE OGROMNIH SUMA ZA RAD NA POSLOVIMA KOJE NE ZNAJU DA RADE

 

Smena ministra pravde Nikole Selakovića bi trebala da bude uslov broj jedan da se postigne dogovor između Advokatske komore Srbije i države, jer je nekompetentan, a pohlepan i bahat. Ovo su između ostalog konstatovali predstavnici advokata koji se skoro tri meseca nalaze u štrajku. Ako se budu ostvarile njihove prognoze, notari će nastaviti da rade, a medeni mesec između njih i ministra pravde će se nastaviti. Kakav god bude rasplet, neko mora da bude kažnjen zbog gubitaka nastalih opravdanim štrajkom advokata, a oni su u ovom momentu nesagledivi. Šta o stanju u pravosuđu saopštava Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije?

 

                   Milica Grabež

 

"Savet za borbu protiv korupcije" je u svom aktu pod nazivom Dopuna drugog izveštaja o reformi pravosuđa-Izveštaj o donošenju pravosudnih zakona i posledicama koje izazivaju od 4. 12. 2014. izneo stav da Zakon o javnom beležništvu treba da građanima omogući da što jednostavnije i brže ostvare svoja prava bez većih troškova od dosadašnjih za građane i bez štete za državu.

Zatim je navedeno da je Zakon usvojen 2011. i do uvođenja notarstva tri puta menjan, što znači da je vlast Zakon podešavala prema budućim notarima i da je notarijat počeo da radi pre nego što su se stekli uslovi za njegovo uvođenje u pravni sistem Srbije.

Savet je dalje naveo da je kod stare komisije polaganje bilo teže , kao i da je nova vlast formiranjem nove komisije omogućila veću prolaznost njenim kandidatima, koji su polagali sa visokim ocenama. Prema mišljenju Saveta isto kao i kod reizbora sudija i kod izbora notara, verovatnoća je velika da za izbor nije bio presudan kvalitet već sprega i korupcija između vlasti i notara.

Savet govori o mogućnosti da je postojala korupcija i sprega, ali ono što je danas svakome jasno je da to nije mogućnost, već je u pitanju realnost. Korupcija je bila osnovni model za dobijanje notarstva. Do danas ni jedan notar nije javno demantovao da je „ulaznica za dobijanje notarstva koštala 50.000 eura, kao da i danas notari od svog dela zarade Nikoli Selakoviću i dr. daju deo na ruke.

Naravno, samo je pitanje dana kada će neki od notara o tome progovoriti i tada će se videti , kakva je uloga Nikole Selakovića, a kakva Dejana Đurđevića i Biljane Pavlović u uvođenju ovako nakaradnog notarskog sistema.

Komisija se u svom izveštaju bavi i nespojivosti funkcije komisije koja je ispitivala kandidate na javnobeležničkom ispitu (ispitna komisija), koja je u isto vreme bila i izboma komisija. Savet je dalje ukazao da je komisija za izbor notara koju je formirao Selaković uvela sopstveni sistem bodovanja, a ne onaj koji je propisan Zakonom i da je takav sistem bodovanja bio bez ikakvog pravnog osnova ,kao i da je u svojoj ukupnosti način izbora prvih beležnika kompromitovan. Dalje se Savet u svom izveštaju bavi činjenicom da je umesto 100 izabrano 93 javna beležnika. Savet je inače svojim izveštajem potvrdio sve navode koje je u protekla četiri meseca objavljivao Tabloid.

Iz izveštaja Saveta se takođe vidi da je Evropski sud pravde iz 2012. utvrdio presudom, da su notarima data javna ovlašćenja ,ali ih to ne čini izuzetim od konkurencije, pa se pored notara mora dozvoliti i drugim kvalifikovanim licima da obavljaju poslove koji su povereni notarima. Takav stav Evropskog suda prava objavljen je u predmetima S-47/08 ;80/08 ;81/08 ;82/09.

U zaključcima i preporukama Savet navodi da je Zakon o javnom beležništvu nejasan, neprecizan i nerazumljiv i suprotan sistemskim zakonima sa kojima se mora uskladiti, kao i da se notarima ne može dati nadležnost koja nije predviđena sistemskim zakonom ili je sistemskim zakonima data u nadležnost nekim drugim licima (npr. advokatima).

Savet se takođe bavio načinom raspodele predmeta privatnim izvršiteljima i utvrdio da JKP ,,Infostan" nije primenjivao postupak javnih nabavki, već je jednom izvršitelju dodelio 6.057 predmeta i isplatio mu predujam u iznosu od 30.647.109,00 RSD (250.000 eura), a nekima svega 142 predmeta.

Razlika u broju predmeta dodeljenih izvršiteljima je ogromna i nisu svi izvršitelji kako se vidi dobili odredeni broj predmeta, a pogotovo ne srazmemo. Elektrodistribucija Beograd je izvršitelju Isidori Ranković dodelila 16.606 predmeta, kojoj je isplaćen predujam od 65.921.800,312 RSD, odnosno 600.000 Eura. S druge strane jednom drugom izvršitelju Elektrodistribucija je dodelila samo 4 predmeta.

JKP „Parking servis" je svih 1869 predmeta raspodelio na samo 9 izvršitelja, a od toga skoro jednu polovinu odnosno 735 predmeta je dao u rad samo jednom izvršitelju i isplatio mu predujam od 3.509.986,08 RSD.

Navedeni podaci su uzeti iz akata koje su navedena javna preduzeća uputila odgovarajućim službama. Situacija je još kriminalnija od opisane zbog čega se Tužilaštvo za organizovani kriminal bavi tim pitanjima .

Ovakvi podaci i te kako ukazuju na korupciju na relaciji Ministarstvo pravde-javna preduzeća-privatni izvršitelji. Kada je o korupciji reč, stvari će se u vezi sa javnim beležništvom razvijati u pravcu otkrivanja inspiratora i razmera korupcije .

Navedene podatke koje je izneo Savet za borbu protiv korupcije koji je osnovan Odlukom vlade Republike Srbije i čini stručno savetodavno telo vlade Srbije sa zadatkom da sagleda aktivnosti u borbi protiv korupcije,da predlaže mere koje Vlada treba da preduzme u borbi protiv korupcije i dr., vlada Republike Srbije bi trebalo da najozbiljnije uzme u razmatranje i da donese odgovarajuće odluke. Ali, vlada, iako su joj svi navedeni podaci poznati upomo ćuti, što znači da koruptivne postupke svog ministra odobrava i podržava.

Srpsko advokatsko društvo je iznelo podatke da je 11 notara sa teritorije Prvog osnovnog suda u Beogradu ostvarilo u oktobru 2014. prihod od 607.445 eura, odnosno po 55.222 eura po notaru.

Navedeni podaci su dobijani ukrštanjem podataka dobijenih od knjigovođa poslovnih banaka, sudova i građana . To su podaci za oktobar mesec . Međutim, predsednik Notarske komore Miodrag Đukanović (to je onaj koji nije imao položen ispit u momentu raspisivanja konkursa 05.06.2014.) izneo je svoje (lažne) podatke ,ali za septembar mesec. Srpsko advokatsko društvo iznese podatke za oktobar 2014. , a predsednik Notarske komore kao svoj demanti iznese podatke za septembar 2014.godine.

Uostalom, svi koji su imali posla sa notarima u Beogradu , mogli su da se uvere u osnovanost do sada svih objavljenih članaka u Tabloidu, kao i podataka koje je izneo Savet za borbu protiv korupcije, ombudsman Saša Janković i dr. kako u pogledu notarstva, tako u pogledu Javnih izvršitelja. Inače, kako je ranije navedeno, cena založnih izjava za koje su isključivo nadležni notari, tamo gde je notarstvo uvedeno je smanjena za 40 %.

Uvođenjem solemnizacije i davanjem mogućnosti advokatima da sastavljaju ugovor o prometu nepokretnosti, cena notarske usluge je takođe smanjena za 50%. Zatim, notari su u obavezi da od čistog prihoda uplaćuju u budžet 30% svakog meseca, kao i PDV. I zamislite, notari se uopšte ne bune, ni jedan od notara, nikome nije uputio ni jednu primedbu iako bi se moglo govoriti o neustavnosti uvođenjem dodatnog nameta notarima od 30%.

Zašto se notari ne bune ? Zbog toga što su im Selaković i Đurđević rekli da je javnost ogorčena zbog njihovog bogaćenja i smanjenog priliva u budžet Srbije i da oni moraju da privremeno taj budžet pune.

A notari se ne bune zbog toga što im je jasno da će još dugo vremena, od inače siromašnih građana Srbije naplaćivati enormne sume za rad na poslovima koje ne znaju da rade, obzirom da su ispite polagali tako što su većini notara pitanja unapred data. Uostalom , već je pisano o tome da su mnogi notari iako su dobili pitanja za pismeni deo ispita (i tako dobili visoke ocene), pali na usmenom delu ispita.

Sredinom meseca se očekuje sastanak sa premijerom Vučićem, koji treba da iznese svoj stav o protestima advokata . Naravno da je i njemu poznato da je protest advokata u potpunosti opravdan.

Ali, postavlja se pitanje, pošto se sa protestom advokata počelo u junu mesecu, pa su u julu i avgustu bile sudske ferije, zatim protest je nastavljen u septembru , oktobru , novembru , decembru, zbog čega se tek posle 6 meseci premijer uključuje u rešavanje problema ? Da li je to zbog toga da bi pokazao ko je ko u državi ili misli da je dovoljno eksploatisana teza da su advokati krivi što Mišković nije osuđen, a Bogićević i Perčević pušteni iz pritvora (kad se to desi ?).

Ali, koliko god će se vlast služiti tim argumentima, ostaje saznanje da je gubitak zbog nerada advokature nemerljiv. Kako na štrajk advokata gledaju investitori kojima treba objasniti da ulažu novac u zemlju u kojoj advokati ne rade već 6 meseci?

Inače, na sajtu opštine Rakovica izašao je podatak da pravna pomoć opštine Rakovica se naplaćuje u iznosu od 25% od advokatske tarife. Zamislite , pravnu pomoć u opštini Rakovica pružaju pravnici opštine za četvrtinu cene po Advokatskoj tarifi !

Sad se postavlja pitanje, kako će ta lica iz opštine Rakovica zastupati stranke, kako će ih braniti u krivičnom, zastupati u izvršnom, pamičnom i vanpamičnom postupku ? Na sajtu opštine je navedeno da pored ostalog služba pravne pomoći vrši izradu raznih vrsta pismenih podnesaka (ugovori, tužbe i žalbe) po ceni od 25 % Advokatske tarife.

Za opštinu je ugovor podnesak, što naravno nije tačno, ali govori o tome kakva će pravna pomoć biti pružena građanima. Podnesak je nešto drugo, ali to opština ne zna. U skladu sa ovakvim znanjem-(neznanjem) biće i pravna pomoć.

Opština Čukarica za iste poslove naplaćuje 50% od iznosa predviđenih tarifom za rad advokata, a opština Vračar usluge pravne pomoći uopšte ne naplaćuje. Gde je tu jednakost građana ? I uopšte koji je zakonski osnov da opštine naplaćuju pravnu pomoć i da za te usluge naplaćuju određen iznos po Advokatskoj tarifi?

Kada se uzme u obzir da 92 (ne 93) notara rade posao koji je radilo 9.000 advokata, kao i da notarstvo nije uvedeno u većini opština u Srbiji, da u nekim opštinama isključivo posao rade notari, a da isti takav posao u drugim opštinama rade isključivo sudovi, zatim, da privatni izvršitelji nisu izabrani za područje svih sudova u Srbiji, odnosno, da u nekim opštinama rade privatni izvršitelji, a u drugim isključivo sudovi, kao i da neke opštine pravnu pomoć naplaćuju, a neke pravnu pomoć pružaju besplatno, vidi se da je u pitanju potpuna pravna anarhija. Samo ovi podaci govore o neverovatnom pravnom neredu. Nikada u modernoj istoriji Srbije nije postojao ovakav pravni nered kakav postoji danas.

Kao potvrda svega što je do sada pisano izašao je oglas u Službenom glasniku RS br. 132 od 09.12.2014. kojim Javna beležnička komora raspisuje oglas za jedno javnobeležničko mesto u opštini Ivanjica.

Zašto se ne raspisuje konkurs za upražnjena mesta, npr. za Beograd, kada je više od 50 lica taj ispit položilo? To je zbog toga, što Selaković neće one kandidate koji su ranije položili, već čeka da polože oni koji su u oktobarskom roku 2014. pali na popravni. Tek posle toga će biti raspisan konkurs za Beograd i biće opet primljeni njihovi kandidati koji se nikada ni zbog čega neće buniti. I za te nove kandidate je ulaznica 50.000 eura!

I to se zna. Kao da mu nije dovoljno to što je Srbija umorna od samopotvrđivanja Selakovića i njemu sličnih. Njemu, misli on, niko ništa ne može.

Kako će posle svega izgledati rasplet obustave rada advokata? Svi su izgledi da će to biti na sledeći način:

Udovoljiće se svim zahtevima advokata, a za uzvrat povukle bi se inicijative podnete pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti više zakona i ne bi se tražila ostavka Nikole Selakovića, koji bi bio u rekonstruisanoj vladi 2015. godine elegantno sklonjen sa mesta ministra pravde. Da li je to dovoljno ?

Naravno da nije. Takav rasplet je primamljiv, ali varljiv.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI JE SVE UTIHNULO DOK REŽIM NA POZORNICI I DELU, VRŠI RECIKLIRANJE ISTORIJE SRBIJE I SRBSKOG NARODA!!!

 

Ljudska prava i građanske slobode, odavno su postavljena kao temeljna pitanja, na kojima počiva savremeni, civilizovani svet. Ali, ova veličanstvena tekovina, kao da se ne tiče savremene Srbije u kojoj haraju institucionalno divljaštvo, kriminal i estrada. U zemlji koja grca u gladi i nemaštini, zavladali su strah, poniznost i poslušnost koji su mnogima već ušli i u gene. Da li gubimo obeležja slobodnih ljudskih bića? A pre samo nešto više od tri decenije, iz Beograda su u svet odlazile najbolje slobodarske misli i ideje, u našem glavnom gradu snimani su kultni filmovi, serije, izlazile najslobodnije novine, časopisi, bilo je i sudskih zabrana, ali i otpora, tribina, i od Srba su se slobodi učila politička elita današnje Nemačke, Francuske. Danas se toga više mlađe generacije uopšte ne sećaju, niti ima ko da ih podseti.

 

                   Nikola Vlahović

 

Poslednjih godina, smišljeno, sistematski, traje zastrašivanje i psihološko ubijanje građana Srbije. Međunarodni tutori ovde postavljaju i smenjuju svoje marionetske vlade, kojima je glavni zadatak slamanje duha novim generacijama, promena njihovog načina mišljenja, širenje osećaja kolektivne krivice, favorizovanje manjina na štetu većine, ubijanje osećanja nacionalnog ponosa i brisanje iz kolektivnog sećanja čitavih epoha iz prošlosti koje dokazuju da su Srbija i srpski narod dali u dva svetska rata ogromne žrtve za prosperitet savremene Evrope.

Srbima se danas reciklira istorija, kulturno nasleđe, nacionalni identitet i vera!

Ukratko, promovisan je strah kao način života. Srbi se danas boje sebe i svoga postojanja. Svaki građanin, duboko u sebi, strepi za svoju svakidašnjicu i spreman je da se sagne pred svakim šalterom, ispred svake političke gnjide koja je sebi uzela za pravo da sebe smatra božanstvom.

Pred kraj 2014. godine, Evropski parlament zatražio je od Srbije da napravi "akcioni plan" za sprovođenje ljudskih prava "u praksi". Kao da zakona u Srbiji i nema.

Na kraju svake godine, američka ambasada iz Beograda šalje svojoj vladi u Vašington Izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji. U njemu, već godinama, taj Izveštaj počinje rečenicom: "…U godini na koju se izveštaj odnosi, najozbiljniji problemi u domenu ljudskih prava bili su diskriminacija i društveno nasilje nad manjinskim grupama kao što su Romi.

Što se Srba tiče, u Izveštaju se govori isključivo u kontekstu zatvorskih kapaciteta, pa se, između ostalog, citira sličan Izveštaj Saveta Evrope, u kome se kaže da je broj zatvorenika u Srbiji veći od deset hiljada, a da su smeštajni kapaciteti oko šest i po hiljada.

To je sve čime se veliki zagovornici ljudskih prava i građanskih sloboda sa Zapada bave kad je u pitanju najsiromašnija zemlja savremene Evrope, u kojoj haraju bolesti, glad, politički i svaki drugi kriminal, narkomanija, porodično nasilje i, povrh svega, teror jednog čoveka i njegove partijske mafije.

Nigde, ni na jednom mestu ne piše, da je srpskom narodu, zbog nasilja američke imperije i njenih domaćih pomagača, oduzeto sve što drugi civilizovani narodi na svetu imaju: pravo na rad, slobodu i dostojanstvo, pravo na pravične sudove, pravo na kvalitetno školstvo, besplatnu osnovnu zdravstvenu zaštitu…

Od kako je sebe za vladara proglasio Aleksandar Vučić, teror nad zdravim razumom zavladao je na svakoj televizijskoj stanici i u svakoj njegovoj novini-biltenu, sa čijih naslovnih strana zastrašuje i preti, likvidira i osuđuje, brani se od zavera i zaverenika…

Zastrašeno je građanstvo, ukočeno od straha pred nasiljem koje se sprovodi sa najviših mesta u državi. Srbija se danas pretvorila, kao nikada u njenoj prošlosti, u neverovatan cirkuski šator, ispod koga ima samo droge, prostitucije, promocije travestije i takmičenja pevača u udarnim večernjim terminima. Režim koji slepo sprovodi ideju ubijanja svega ljudskog, deo je ove užasne pozornice.

Pevačica koja donosi hiljadu evra donacije svojoj nekadašnjoj osnovnoj školi u okolini Požarevca, predstavlja simbol celokupnog dna u kome se Srbija danas nalazi. Perverzni scenario Prve televizije, u kojoj se muškarci svake nedelje uveče presvlače u žene, a žene u muškarce, smišljen je sa idejom "relaksacije" Srba i njihovog udaljavanja od "patrijahalnosti".

Bolesni "Informer" Aleksandra Vučića, koji preti milionima građana da će im oduzeti i ono malo imovine koju imaju, deo je mašinerije koja se bavi ubijanjem slobode. A, kad nema slobode, nema ni pomena o pravu i zakonima.

Srbi danas, sto godina od početka Prvog svetskog rata, imaju problem da dokažu da su izgubili jednu trećinu svoga stanovništva u borbi za slobodu. Kako u inostranstvu, tako i u vlastitoj zemlji. Kao pobednici u oba rata, Srbi se danas optužuju da su krivci za Velik rat, jer je navodno, ubistvom prestolonaslednika Ferdinanda, Srbija od Austrougarske morala biti napadnuta!

Srbima je nametnut osećaj potpune krivice, pa i krivice što ih je NATO alijansa besomučno bombardovala, bezmalo četiri meseca! Američka i britanska vlada to postižu podmićivanjem odnarođenih Srba, koji primaju veliku apanažu da laju na svoje sunarodnike.

Širom sveta milioni ljudi, uključujući i SAD-e, Veliku Britaniju, Nemačku, Belgiju, protestvuju da bi zaštitili svoja ljudska i građanska prava. Građani masovno štrajkuju zbog povećenja cena hleba, goriva, ograničenja plata, o penzijama nijedna vlada i ne razmišlja da ih smeni, o merama svojih vlada koja ih ograničavaju u uspostavljenim slobodama.

U Srbiji je sve utihnulo. Gladno i siromašno stanovništvo se sviklo da je podjarmljeno, da ih poslodavci mogu tretirati kao roblje, a da im država ne može priteći u pomoć. Nema posle, nema socijalne i zdravstvene zaštite, i polovina radno sposobnog stanovništva ne uživa nikakva socijalna , radna i sindikalna prava. A o slobodi mogu samo da sanjaju.

Dakle, dvadeset narednih generacija koje će stasavati, ne znaju šta, u stvari, znači reč sloboda.

Pesnik Rastko Zakić se našalio našoj zbilji stihovima – "Uhvaćenu u buretu vodu, pustili su na slobodu. Oh Bože, žuborila je voda, ubi me sloboda".

Naši nacionalni junaci, heroine i kulturni i politički modeli su Jorgovanke Tabaković, Lepa Brena, Saša Popović…

Zaboravili smo da smo samo pre tri decenije imali najjače Udruženje književnika, Diskusije u Francuskoj 7, književne večeri, književne, omladinske i studentske novine, da su snimani kultni filmovi, serije, da se polemisalo, da je pulsirao život, a Srbija, za ostali deo Evrope je bila inspiracija za mnoge intelektualne elite sadašnjih zemalja koje drmaju Evropom.

Da li je za vjeki-vjekov sloboda zatrta u Srbiji?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije