NEOZBILJNA SLUŽBA: DOMAĆI I STRANI IGRAČI I SAIGRAČI I VRŠLJANJE TAJNE SLUŽBE PO SOPSTVENIM I DRŽAVNIM REDOVIMA!!!

 

Srpski mediji objavili su 15. oktobra da je kombinovanom akcijom službenika BIA-e i Uprave kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije uhapšen visoki funkcioner kriminalističke policije Srbije, koji je, kako je navedeno, u dužem periodu odavao tajne policijskom atašeu u Ambasadi Sjedinjenih Država. Istog dana saopšteno je da je pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije (Veljko Popara) saopštavao predstavniku ambasade SAD-a važne informacije o kadrovskim promenama i odlučivanju u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

 

                     major Goran Mitrović

 

Umesto u hronici, ova vest je mogla da se objavi u rubrici humor i satira! Jer ta vest je obaveštavala čitaoce da je Popara nakon privođenja u centralu BIA saslušan, upozoren i pušten, jer državni tužilac nije dao saglasnost da se privedeni zadrži u pritvoru!

Šizofreni peder Aleksandar Vučić voli da se igra sa stranicima. Da im pokaže da je on gazda, da sve zna, ali i da ume da prašta!

Da je bezbednosno informativna agencija ozbiljna služba, Popara bi bio dragocen. Davali bi mu pogrešne informacije, te bi pokazali da znaju “svoj posao“.

Ali, mafija iz BIA postupa po direktivi. Tako su u Ministarstvu unutrašnjih poslova postavili na ključna mesta starlete, koje su uticajnije od ministra Stefanovića – Dijanu Hrkalović (29) koju je deetaširao iz BIA direktor Đora peder u MUP Srbije da napravi pokolj i izazove nezadovoljstvo zaposlenih, što je ovaj sitnoj požarevačkoj starleti i uspelo za rukom. Tu je i Jana Ljubičić, nimfa  iz Sindikata Srbije, te Biljana Popović Ivković, koje su državne sekretarke u MUP-u.

Šta je mogao da oda Veljko Popara? Informacije o starletama, njihovom učinku, nesreći koju su sa sobom donele? U MUP-u Srbije protektor je izvesni Amadeo Votkins, Englez, po majci Hrvat, koji vrši “reformu i reorganizaciju" MUP-a. Pa šta je onda Popara mogao da otkrije? Rupu na saksiji?

Posle osam dana Vučić je izvadio ovu “aferu“ da bi pokazao kako on, navodno, nije u dobrim odnosima sa američkom administracijom!

Tako je njegova Velika propaganda laži aktuelizovala slučaj “američkog špijuna“ Veljka Popare, opisujući to kao podvig Bezbednosno informativne agencije, koja je, inače, leglo kriminala i špijuna, o čijem delovanju Magazin Tabloid piše mesecima.

Tako je mafijaška grupa sa Banjice htela da se osveti američkoj obaveštajnoj službi CIA što je srpskoj vladi, zvanično, dostavila brojeve računa u inostranstvu na kojima su mafijaši iz BIA stavili oko 20 miliona evra, koji su bili namenjeni za plaćanje otkupa dvoje kidnapovanih službenika Ambasade Srbije u Libiji, a koji su ubijeni zbog toga. BIA je optužila američku vojsku da je ubila srpske diplomate u akciji napada na islamiste, što je Pentagon odlučno demantovao.

Šizofreni peder Vučić je izgubio razum. On je tvrdo uveren da je miljenik Vašingtona, jer je platio Fondaciji Klinton oko 20 miliona dolara, iz srpskog budžeta, smatrajući da je zaštićen kao beli medved, i da može u Srbiji da se ponaša kao Neron. Kakav idiot!

I nakon Vučićeve pretnje špijunima, Veljko Popara je pritvoren tek 26. oktobra, posle obećanja Vučića i ministra Neše Sline da je “američki špijun“ u rukama istražnih organa, i da je sada red na tužilaštvu da se oglasi.

Gospodin Popara je “pao“ po nalogu starlete Dijane Hrkalović. O njoj je pričao da je Kalamiti Džejn iz Požarevca. A gospodin Popara je službeno bio zadužen za kontake sa policijskim atašeima u Srbiji.

Krug oko šizofrenog Vučića se zatvara.

U Srbiji je prošle nedelje boravio Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije. On je bio i dugogodišnji direktor Federalne službe bezbednosti (Bivšeg KGB-a). Došao je u zvaničnu posetu po nalogu predsednika Putina, da prenese poruke, da ponudi pomoć, jer je Rusija, na međunarodnom planu, uvek stajala uz Srbiju, čak i onda kada su to otvoreno dobijali Milošević i danas Vučić.

I ako je suočen sa ultimatumom da do 7. novembra mora da zvanično prizna “Republiku Kosovo“, da izda sve nacionalne interese,što je već potpisao, Vučić ne miruje. Kao stanična kurva, on se nada da će ga “njegovi iz Vašingtona“ pogledati. Platio im je, nada se on.

I dok je gospodin Patrušev boravio u Beogradu, Ministarstvo unutrašnjih poslova je saopštilo da je proteralo iz Srbije nekoliko ruskih građana zbog špijunaže! Da pokaže protektoru Kajlu Skotu da je on i protiv Rusa! Kakav idiot. A gospodin Skot je na Vučićeve tvrdnje o uhapšenom američkom špijunu saopštio da “nije razumeo o čemu gospodin Vučić govori"! Konačno, diplomatski odgovor jednog američkog protektora.

Govoreći o kontroli situacije u Upravi kriminalističke policije, ministar Stefanović je rekao da je ovo prvi put u istoriji da se u MUP-u na ovakav način preseca takva aktivnost.

– Ne mogu da kažem da li se pre deset, sedam ili pet godina dešavalo nešto slično, ali očigledno da tadašnje strukture nisu bile kadre da se obračunaju ili otkriju ovakvo delovanje. Mi u MUP sada imamo strukturu koja hoće da zaštiti interese zemlje i građana Srbije, ne navija ni za jednu stranu silu, ni levo ni desno, ni istočno ni zapadno – rekao je Stefanović.

Vučić je nakon sastanka Biroa za koordinaciju službi bezbednosti  rekao i da su srpski bezbednosni organi ustanovili pojačano dejstvo, sa većim brojem pripadnika, stranih obaveštajnih službi i sa Zapada i sa Istoka, a protiv interesa Srbije! Ajde!

Dakle, starlete iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i kriminalci i njihova organizovana grupa iz bezbednosno-informativne agencije su kadri i sposobni da spreče špijune, i sa istoka i sa zapada, da rade protiv interesa Srbije!

Na čelu BIA je čovek koga zovu Đora peder. Narkoman je i homoseksualac koji sa svojom organizovanom grupom rasprodaje informacije, ucenjune tajkune, prati političke stranke, novinare, ucenjuje ih informacijama koje prikuplja, pljačka fondove služe, kako arhivske, tako i novčane.

Na proslavu Dana BIA Aleksandar Vučić nije otišao. On je ljut na Đoru pedera i njegovu grupu, ali je to sve što može. Da pokaže da je ljut. tako Đora peder pokazuje snagu nad šizofrenim pederom Vučićem, jer ima sve dokaze u rukama: o njegovom pederluku, pljačkama, bolesti, porodici…Ali, Vučić mu ništa ne sme.

Posle smaknuća Vučića i njegove zločinačkog kabineta, Srbija bi morala munjevitom brzinom da na sud izvede rukovodstvo BIA, da pokaže kako se jedna nesposobna grupa pedera, narkomana i lopova usotoličila i ugrozila nacionalnu bezbednost Srbije.

Skoro da ne postoji dokumenat iz arhivskih fondova BIA koji nije prodat strancima. Zna se tačno ko je to uradio, ko je to naplatio, na kojoj je funkciji u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ali, šizofreni premijer je u velikom strahu, i napuni gaće kada mu se pomene BIA. Neka rade šta hoće, samo njega da ne napadaju….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

– Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

– Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

– Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

– Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

– Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

– Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

– Liberalizacija svih tržišta i cena,

– Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMF – doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

– Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

– Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMF – samo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

„REFORMATOR“ SRPSKE POLICIJE PO MERI PARTIJE I ZAPADA

 

Ni u jednoj civilizovanoj državi na svetu ne može da se desi da ministar u nekoj vladi za tri godine zaradi preko deset miliona evra, od korupcije. Ali, u Vučićevoj Srbiji može. Njegov ministar policije Nebojša Stefanović-Slina, nagrađen je pravom na pljačku, kao i svi oni koji su stali iza svoga Vođe.

Ali, njegovoj psećoj odanosti to nije dovoljno, pa je odlučio da potpuno uništi srpsku policiju. Krenuo je u masovno otpuštanje, i to onih najboljih koji su završila policijske škole i policijske akademije. Istovremeno, Slina ponižava i nekoliko hiljada policajaca koje je pretvorio u telesnu gardu članovima Srpske napredne stranke. Gde je kraj njegovom divljanju?

 

                 Milan Vasić

 

Na Božić se ljudi raduju. Počinju se novi poslovi. Više od hiljadu i pet stotina policijskih službenika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije ostaće, posle Božića, bez posla! Nekoliko hiljada će na biro rada otići za nekoliko meseci, ako se usvoje najavljene “reforme“.

Tako je odlučio ministar Nebojša Stefanović, lažni doktor nauka, sa lažnom diplomom o završenom fakultetu, sa lažnom doktorskom disertacijom, vlasnik najmanje dve kuće, na Bežanijskoj Kosi i u Petrovcu na moru, u Crnoj Gori, sa milionima evra i dolara u džepu i računima u inostranim bankama. Sve je to zaradio kao ministar unutrašnjih poslova. Od plate!

Reformatoru srpske policije, Amadeo Votkinsu, Englezu hrvatskog podrijetla, takav ministar ne smeta. On je po evropskim standardima. Pošteni i čestiti službenici nisu. Njih je sve ministar Slina označio kao "pripadnike kriminogene strukture u policiji"! Jer, predhono je primio u radni odnos 2.200 službenika, svoji stranačkih kolega. Toliko mora da otpusti, a reč je o onima koji nisu članovi SNS-a.

Policijski sindikati nisu radili do 11. januara. Proslavljaju! Novu Godinu, Badnje veče, Božić! Prostorije su im zaključane!

Gey lobi u MUP-u Srbije, predvođen ministrom Stefanovićem, uglednim članom gey zajednice, i dve lezbejke, državna sekretarka i šef njegovog kabineta Jana Ljubičić i Dijana Hrkalović, sekretar Uprave kriminalističke policije, idu dalje. Do samog gorkog kraja.

Direktor srpske policije Milorad Veljović smenjen je poslednjeg dana prošle godine. Imenovan je za savetnika predsednika Vlade Srbije ! Objašnjeno je da je ispunio uslove za penziju.

Kada ga je Vlada na Vučićev zahtev po drugi put imenovala za direktora, i tada je već uveliko ispunjavao uslove za penziju. Međutim, kada je izjavio da ne želi da potpisuje rešenja o otkazima, i da je falsifikovan njegov potpis, smenjen je.

Otpuštene je ministar označio kao kriminalce. Kako će sa takvom kvalifikacijom, koju je izrekao ministar policije, moći da žive, ili da nađu bilo kakav drugi posao? Većina njih je završila srednje policijske škole i policijske akademije, i policijski poziv je jedini za koji su stručno i profesionalno osposobljeni.

Reformator Amadeo Votkins je i dalje spokojan, i slobodno se šeta Srbijom. Ali, neki od od otpuštenih tvrde da će ga posetiti…

Lažni doktor Nebojša Stefanović, koji je za tri godine zaradio preko deset miliona evra, od korupcije, ide dalje. Rešio je da zgazi srpsku policiju.

Po predlogu reorganizacije policije, otkaz će dobiti sve radnice koje u policiji rade na poslovima održavanje higijene, kuvanju kafe. Te poslove Slina namerava da poveri privatnoj firmi koja se bavi poslovima održavanja higijene.

I ne samo to. On namerava da otpusti zaposlene u službama knjigovodstva, računovodstva i blagajnike! I te poslove poveriće privatnim knjigovodstvenim agencijama. Poslove će, pretpostavljate, dobiti firme koje će osnovati ministar Slina i njegova banda koja ga snabdeva nekretninama i novcem. Tako će se, u nedostatku javnih preduzeća, budžet pljačkati preko uslužnih firmi i njihovih naduvanih računa!

Ko će kontrolisati čistačice iz privatnih firmi, da ne postavljaju prislušne uređaje, da ne prevrću po poverljivim papirima inspektora. Da li će mafija, preko privatnih knjigovođa i računovođa imati uvid u platne spiskove, i znati na kom poslu rade inspektori, kolika im je plata, da li su na bolovanju, da li su u milosti svojih šefova…?

Svi dosadašnji službenici, uključujući i čistačice, kafe kuvarice, knjigovođe, računovođe, prošle su strogu policijsku proveru, i uvek su pod nadzorom službe. Ministar Slina , tako da će se najveći deo službe u saobraćajnoj policiji privatizovati! oslove će dobiti privatna preduzeća, pod kontrolom Sline.

Za vršioca dužnosti direktora srpske policije postavljen je izvesni Vladimir Rebić, načelnik Uprave saobraćajne policije. Dobar, poslušan, javno je potvrdio da će ispunjavati sve što od njega traži ministar Stefanović. Ko je vršilac dužnosti direktora policije? Po Zakonu o policiji direktor policije. Njega, u slučaju sprečenosti, zastupa zamenik direktora policije, do izbora direktora.

Gospodin je od ranije poznat policiji. Nedeljnik Afera opisao ga je kao podmitljivog, dok je radio u Upravi saobraćajne policije. I on je poznat kao alternativni muškarac. Zato ga je ministar i predložio za direktora.

Upućeni tvrde da je Rebić čovek-krpa. I zato će policija imati problem, jer će na njenom čelu biti čovek bez ikakvog dostojanstva, i koji će služiti isključivo kriminalnim strukturama na vlasti.

A, na šta je sve spreman ministar policije, dokaz su njegovi javni, skoro svakodnevni nastupi. On najavljuje hapšenja, on preti, on najavljuje državne udare. I sve to radi nekažnjeno.

Da li to komesari iz Evropske unije ne vide da je Srbija u najranijoj diktaturi, i da njihovi pregovori sa ovom bandom, kojom pripada i ministar Stefanović, teraju građane u ropstvo.

Predsednik Vlade namerava da ministra Stefanovića, kada rasturi srpsku policiju, postavi za gradonačelnika Beograda, a na njegovo mesto dođe Aleksandar Vulin, ništa bolji. Zahvaljujući ministru Stefanoviću, nekoliko hiljada policajaca služi kao telesna garda članovima Srpske napredne stranke, njihovim direktorima, načelnicima u službama, direktorima privatnih kompanija.

Osim Uprave za obezbeđenje MUP-a Srbije, Vučićevu kamarilu i njegove odane prijatelje iz prethodne vlasti, čuvaju i pripadnici Brigade milicije, policajci iz policijskih stanica , Žandarmerije i SAJ-a. Naravno, sve o trošku države!

 

     A 1. Ko me je proglasio kriminalcem?

Policijski službenik Lepomir Bakić na spisku je za otpuštanje. Završio je srednju policijsku školu, Kriminalističko policijsku akademiju, vrhunski je sportista, neosuđivan, nije pod istragom. Objavljujemo njegovo pismo. Da li je on nepodoban za rad u policiji? Ko ga je proglasio kriminalnom ličnošću. Ko drugi, nego dr Slina. Da li je Bakić kriminalac? Prosudite sami

….

Od oca sam Ivana, koji je već trideset godina policajac, prošao je sva ratišta, od Vukovara, Prijedora i Kosova odakle smo rodom, radio je u Posebnim jedinicama policije i zato se razboleo.

Otac sam maloletnog deteta. Završio sam Srednju školu unutrašnjih poslova, 34. klasa, kao jedan od najbolji kadeta. Radio samu PU Čačak dve godine, pripravnički i pozornički rad besprekorno. Završio sam Kriminalističko policijsku akademiju 2010. godine u roku, o trošku budžeta Republike Srbije i nosilac sam nagrade dekana za najboljeg sportistu akademije. Instruktor sam fizičke obuke u Upravi za obezbeđenje četiri godine, sa vrlodobrim ocenama, dok nisam došao u problem sa neposrednim šefovima, jer sam ukazao na propuste i probleme prilikom tretiranja kandidata. Od tada sam nepodoban i pokrenuto je nekoliko disciplinskih postupaka, od kojih za 15.meseci ni jedan nije rešen i presuđen!

Reprezentativac sam Srbije u bodibildingu i fitnesu već 10 godina, osvajač mnogih nacionalnih i internacionalnih titula i priznanja u oblasti sporta. Sertifikovan Internacionalni personalni trener Španske akademije za sport. Četiri puta sam državni prvak, šampion Balkana, pobednik evrokupa Ironman, mister Universe 2013. Šampion sveta u bodibildingu i nosilac drugog mesta sa prestižnog takmičenja Arnolda Švarcenegera!

Napominjem da nikada nisam krivično gonjen, niti osuđivan, i protv mene se ne vodi istraga. Ličnost sam sa urednim zdravstvenim profilom. U prilogu su vam dostavljena UVERENJA.

Lepomir Bakić, broj službene legitimacije 133266

 

     A 2. Sindikalac u štrajku

Predsednik USS Sloga Željko Veselinović i potpredsednik Sindikata policije Pavle Heđeši posetili su Dragana Žebeljana predsednika Sindikata policije Sloga koji je pred Novu godinu bio u štrajkuju glađu na svom radnom mestu, u sedištu Sektora za vanredne situacije u Beogradu. ‘

Veselinović kaže da je primetno da je Žebeljan fizički slab, umoran i iscrpljen ali i veoma odlučan u svojoj nameri da istraje. Žebeljan ima apsolutnu podršku rukovodstva, članova i advokata Ujedinjenih sindikata Srbije Sloga, ali i da se nada da će se problem sa poslodavcem rešiti na zadovoljavajući način uz arbitražu Republičke agencije za mirno rešavanje sporova i iskusnog arbitra prof. dr Živka Kulića. – itiče Željko Veselinović.

Pavle Heđeši je Žebeljanu poželeo da dijalogom što pre dođe do rešenja problema i na njega apelovao da prestane sa štrajkom kako ne bi dalje ugrožavao svoje zdravlje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLITIČKI UTICAJ NA TUŽILAŠTVO: NOVI ŠEF IZABRAN PO SPOSOBNOSTI ILI PO MERI VLASTI SRBIJE!???

 

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je okončao svoju misiju. Bio je zaštitnik krupnog i organizovanog kriminala.Političke elite su bile spokojne. Skoro nedodirljive.

Za šest godina, koliko je bio na mestu specijalnog tužioca, kao kandidat Demokaratske stranke, uspeo je da nakon promene vlasti uzme u punu zaštitu gornju strukturu prethodne vlasti. I kada je morao da stupi na scenu, kao što je slučaj sa bivšim ministrom Oliverom Dulićem, vešto se izvlačio. Odugovlačio je.

 

                    Milan Glamočanin

 

Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i Uprava kriminalističke policije MUP-a  Srbije prikupile su tone dokaza o iznošenju 40 milijardi evra iz zemlje. Za vreme vladavine DS-a skoro 30 milijardi. Plus nekoliko milijardi u kešu, van tokova. Evropska unija je tražila da se sudski rasvetle 22 privatizacije srpskih državnih preduzeća.

Nova vlast nije smela da nasrne na njega. Čekala je tri godine da mu istekne mandat. Tužilac je mnogo znao. Potpisao je na hiljade zahteva sudijama za prethodni postupak za prisluškivanjem “sumnjivih“ novinara, biznismena, poslanika, političara... Pokretao je krivične postupka samo kada je bio prinuđen. Uspeo je vešto da i ignoriše napade Draga J. Vučićevića, znajući da je on Vučićev glasogovornik.

Iz tužilačkih spisa koji se godinama povlače po njegovim fiokama nestali su transkripti razgovora, dokumenta.

Tužilac Radisavljević je o Vučiću imao stotine dokumenta koji mogu da ga odvedu na višegodišnju robiju. Od procesuiranja odgovornih za sporne privatizacije Vođa je odustao. Nema dokaza. Informer je u izdanju od 22. decembra najavio na naslovnoj "Vučić hapsi za Novu godinu".

Premijer i ministar policije nisu ovlašćeni da najavljuju hapšenja, niti bi mogli da imaju uvid u pretkrivične spise.

Ali..

Narodna skupština Srbije je dan ranije izglasala novog tužioca za organizovani kriminal. Postavila je advokata iz Čačka Milana Nenadića. Gospodin Nenadić je iznenađenje za srpsko pravosuđe. Član je Srpske napredne stranke. Odan prijatelj Vučićevih prijatelja.

Najavljeni lov može da počne. Spisak već postoji, Vođina velika propaganda laži je spremna da krene. Ako nema dokaza u sudskim spisima, ima ih kod Dragana J. Vučićevića, Željka Mitrovića i njihove kamarile.

Vlada Republike Srbije je na sednici održanoj 17.12.2015. godine predložila za izbor kandidate i za javne tužioce u velikom broju javnih tužilaštava u Republici Srbiji.

Tim povodom oglasilo se i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca saopštenjem:

…Premda Udruženje smatra da je većina predloženih kolega svojim dosadašnjim radom zaslužila poverenje, kao i da je izbor javnih tužilaca neophodan, budući da mandat javnim tužiocima ističe 31.12.2015. godine, ukazujemo da nije jasno kojim se kriterijumima Vlada rukovodila prilikom odlučivanja.

Naime, za neka javna tužilaštva su predloženi kandidati koji su bili najbolje plasirani na rang listi, a za neka javna tužilaštva kandidati koji nisu bili najviše rangirani. Kako Zakon o javnom tužilaštvu , odredbom čl. 82 st. 1, obavezuje Državno veće tužilaca da se predlaganje i izbor za javnotužilačku funkciju vrši na osnovu rang liste, primenom kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, ali ne i Vladu, ostalo je nejasno kojim se kriterijumima rukovodila Vlada prilikom predlaganja kandidata.

Čitav postupak predlaganja izbora javnih tužilaca potvrdio je stav Udruženja da Srbija nema odgovarajući ustavni, zakonski i uopšte normativni okvir za izbor javnih tužilaca i da bi postupak predlaganja i izbora javnih tužilaca trebalo da bude izuzet iz nadležnosti Vlade i Narodne skupštine – navodi se u saopštenju Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije.

Uočeno je da su zamenici osnovnih tužilaca, tokom postupka koje je sproveo DVT, „sakupili" više bodova od nekadašnjeg šefa Republičkog tužilaštva.

Državnom veću tužilaca (DVT)  pristigao je veliki broj prigovora na rang-listu kandidata za šefove tužilaštava koju je ovo telo formiralo posle višemesečne „provere" učesnika u konkursu za ova mesta, saznaje „Politika". Iako rok za prigovore ističe danas u ponoć, veliki broj je na adresu DVT stigao već prvog dana.

Prigovore su, između ostalih, podneli kandidati za više tužioce u Prokuplju, Novom Pazaru, Požarevcu… Posebno je uočljivo da su učesnici koji sada obavljaju funkciju zamenika osnovnog tužioca, kako može da se zaključi na osnovu rang-liste, tokom postupka koji je sproveo DVT, „sakupili" više bodova od kandidata koji se izvesno vreme nalazio na čelu republičkog javnog tužioca ili onog koji je godinama radio kao zamenik tužioca za organizovani kriminal i ratne zločine. Zbog toga se može postaviti pitanje da li su članovi DVT-a kandidate realno, to jest objektivno ocenjivali.

Premijer i njegov ministar pravde su srećni. Stanje u pravosuđu je, skoro, idealno. Sve je u njihovim rukama. A očigledno je da su loši momci sada u prilici da nastave sa rasprodajom pravde. U korist Vođe.

U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije se navodi:

Srbija je 2013. godine usvojila novu petogodišnju Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa (NSRP)  i akcioni plan. Ona će morati da se revidira kako bi obezbedila primenu glavnih preporuka iz funkcionalne analiza pravosuđa koju je sprovela Svetska banka.

Visoki savet sudstva (VSS) i Državno veće tužilaca (DVT) predlažu Narodnoj skupštini kandidate za izbor na pravosudnu funkciju i prestanak ove funkcije . Njima predsedava Predsednik Vrhovnog kasacionog suda odnosno Republički javni tužilac, VSS ima 11 članova.

DVT ima 11 članova. VSS i DVT dele nadležnost za budžete sudova i tužilaštva (nadležni su za budžet za sudije/tužioce i operativne troškove), sa Ministarstvom pravde koje je nadležno za zaposlene u sudovima/tužilaštvu, uključujući i pomoćnike sudija/tužilaca, infrastrukturu, opremu za IT i kapitalne investicije. Efikasnost u budžetskom upravljanju je onemogućena ovom podelom nadležnosti i odgovornosti.

Nezavisnost sudija i tužilaca je utvrđena Ustavom i okvirnim zakonodavstvom. Međutim, Ustav i zakoni omogućuju politički uticaj. Narodna skupština imenuje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sve predsednike sudova, Republičkog javnog tužioca i sve javne tužioce.

Neophodno je izmeniti sastav i način izbora VSS i DVT kako bi se isključila politička uplitanja. I VSS i DVT nisu javno stali u zaštitu nezavisnosti pravosuđa u slučajevima uplitanja politike u rad sudija i tužilaca. Sudski poslovnik predviđa nasumičnu dodelu predmeta, ali u praksi ne koriste svi sudovi ovakav postupak i očekivanja su relativno česta.

Ne postoji odgovarajuća tehnologija za nasumičnu dodelu predmeta u javnim tužilaštvima. Postoji zakonodavni okvir za sprečavanje premeštaja sudija i za oduzimanje predmeta od sudija. Međutim, predsednici suda imaju velika ovlašćenja da oduzmu sudiji predmet ili da izvrše preraspodelu predmeta. Sudovi nemaju obavezu da obaveste VSS o broju sudskih predmeta koji su oduzeti sudijama.

U izveštaju se navodi i da "Postoje etički kodeksi za sudije, javne tužioce i advokate, ali nema dovoljno obuka. U DVT postoji Etički odbor, ali VSS nema takvo telo. Ne postoje planovi integriteta za pravosuđe. Integritet nije standardni kriterijum u procesu izbora i postavljanja.

Disciplinski postupci postoje i za sudije i za javne tužioce. VSS i DVT su odgovorni za pokretanje postupaka i donošenje odluka o disciplinskim i etičkim pitanjima. Kada se dokaže neki prekršaj, sankcije koje se primenjuju u disciplinskim predmetima do sada nisu imale odvraćajuće dejstvo.

Mali je broj predmeta protiv javnih tužiulaca. VSS se suočio sa opstrukcijama prilikom zaključivanja jednog ključnog disciplinskog predmeta koji se odnosio na nezavisnost sudstva. Sudije i tužioci moraju prijaviti svoju imovinu Agenciji za borbu protiv korupcije svake godine i moguće sukobe interesa. Pokrenut je krivični postupak protiv jednog sudije, ali je odbijen. Pokrenuto je četrnaest postupaka protiv sudija koji nisu na vreme prijavili značajne promene koje su nastale u njihovom imovinskom stanju.

Imenovanja, vrednovanje rada i razrešenja su u rukama VSS i DVT. I VSS i DVT su usvojili kriterijume i smernice o imenovanjima i vrednovanju rada. Primena tih pravila na sudije je odložena. Srbiji nedostaje sveobuhvatan sistem periodičnog vrednovanja rada sudija i tužilaca. Postoji potreba za uspostavljanjem sistematskog pristupa razvoju karijere, uključujući i potrebe za obukom.

Pravosudna akademija je nezavisna institucija nadležna za početnu i stalnu obuku sudija i tužilaca. Njen trenutni godišnji budžet iznosi 1,496 miliona evra. Ima 30 zaposlenih.

Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca određuje broj osoba za početnu stručnu obuku svake godine. Stalna obuka je na dobrovoljnoj osnovi, osim one koja je propisana zakonom ili odlukom saveta. Početna obuka do sada nije garantovala postizanje standarda za one koji počinju da se bave tom profesijom.

Stalna obuka koja je u ponudi nije dovoljna da pomogne onima u ovoj struci da reše ozbiljne izazove usled brojnih izmena zakona i generalno lošeg kvaliteta zakona. Pomoćnici sudija i tužilaca do sada nisu obučavani.

Ukupan budžet za pravosudni sistem za 2015. godinu iznosi 26 evra po stanovniku. Ima 38 sudija, 11 tužilaca i 116 advokata koji rade na 100 000 stanovnika. Postoji 209 privatnih sudskih izvršitelja.

Pravosudni sistem ima adekvatna sredstva u poređenju sa prosekom u EU i u odnosu na BDP, ali se ta sredstva ne raspoređuju uvek učinkovito. Sudovi se delimično finansiraju od sudskih taksi (43 %), ali su stope naplate male, a očekuje se još smanjenja pošto je pružanje usluga prebačeno na javne beležnike i privatne sudske izvršitelje. Planiranje budžeta i raspodela sredstava se retko kad prilagođavaju. Automatska razmena informacija je retka, a informaciona i komunikaciona tehnologija je i dalje u velikoj meri slabo razvijena.

Nedostaju svrsishodni, precizni i pravovremeni statistički podaci. Ne postoji dosledan ili lako pristupačan korpus sudske prakse. Ne postoji sistem ponderacije predmeta kojim se može rešiti problem velikih razlika u obimu posla.

Novi Zakon o posredovanju u rešavanju sporova je na snazi od januara, ali je svest o posredovanju mala i potrebna je obuka za stručnjake u ovoj oblasti. Srbija ima status posmatrača u Evropskoj mreži za obuku u pravosuđu (EJTN) .

Ukupna dužina trajanja postupaka i broj starih nagomilanih predmeta i dalje su razlog za zabrinutost. Nacionalni program za smanjenje nagomilanih predmeta postoji, ali sudovi nisu ispunili ciljeve predviđene za 2014. godinu, delimično i zbog četvoromesečnog štrajka advokata.

Sudski sistem je i dalje opterećen birokratijom i vansudskim dužnostima, kao što je overa dokumenata, a posebno je opterećen sa 1,6 miliona izvršnih predmeta koji se uglavnom odnose na potraživanja građana i račune za komunalne usluge.

Broj nagomilanih nerešenih predmeta u Vrhovnom sudu se 2014. godine povećao, sa "indeksom učinka", tj. odnosom između rešenih i novoprimljenih predmeta, od 80,7 %, dok je stopa prijema u osnovnim sudovima, upravnim sudovima i višim sudovima bila 110%, odnosno 103% i 108,47% . Politika u oblasti ljudskih resursa mora da se izbori sa problemom relativno velikog broja sudija i nedostatkom poznavanja veština među zaposlenima koji pružaju stručnu podršku.

Srbija je ostvarila izvestan nivo pripremljenosti u pogledu borbe protiv korupcije.

Izvestan napredak je ostvaren protekle godine, posebno u sprovođenju postojećeg zakonodavstva i usvajanjem novog Zakona o zaštiti uzbunjivača . Međutim, korupcija je i dalje široko rasprostranjena, a snažni politički podsticaj tek treba da donese održive rezultate.

Prilikom otklanjanja nedostata u narednoj godini Srbija naročito treba da obrati pažnju na to da: uspostavi evidenciju o istragama, optužnicama i pravosnažnim presudama u slučajevima korupcije na visokom nivou: izgradi stabilan sistem za koordinaciju i praćenje sprovođenja Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i akcionog plana, obezbeđujući da sve ključne institucije imaju odgovarajuće kapacitete i resurse da delotvorno ispune dužnosti iz svoje nadležnosti; hitno izmeni i sprovede deo Krivičnog zakonika o krivičnim delima protiv privrede i koruptivnim krivičnim delima (posebno član 234. o zloupotrebi položaja odgovornog lica) sa ciljem da se utvrdi pouzdan i predvidljiv okvir krivičnog prava; brzo usvoji nov Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije kako bi se ojačala njena uloga kao ključne institucije u još delotvornijoj borbi protiv korupcije.

Postoji neka početna evidencija o istragama, krivičnom gonjenju i presudama u slučajevima korupcije za koje se smatra da nisu na visokom nivou. Do sada nije bilo pravosnažnih presuda za slučajeve korupcije visokog nivoa.

U pogledu političkog uticaja na policiju, sudije i tužioce, ministri (i poslanici /članovi stranaka) i dalje kritikuju istrage o korupciji koje su u toku, kao i odluke suda. Potrebno je veću pažnju usmeriti na sprečavanje korupcije u lokalnoj upravi.

Curenje informacija u medije o istragama koje su u toku, uz nepoštovanje pretpostavke nevinosti su razlozi za ozbiljnu zabrinutost. Jedan broj slučajeva visokog profila, uključujući i one u kojima su dokazi o navodnim protivpravnim radnjama predstavljeni u medijima, nisu ozbiljno ispitani.

Agencija za borbu protiv korupcije prati finansiranje političkih aktivnosti, uključujući i kampanje za lokalne izbore 2014. godine, o čemu je objavila izveštaj u novembru. Ona takođe podnosi zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka u vezi sa izjavama o imovini i sukobu interesa.

Međutim, ne postoji evidencija o sudskim istragama koje su pokrenute na zahtev agencije, npr. detaljnim proverama finansiranja partija, sukoba interesa i izjava o imovini. U pogledu slobodnog pristupa informacijama, analiza odbijenih zahteva za pristup informacijama pokazuje da se uglavnom radi o informacijama o privatizaciji, koncesijama, javno-privatnim partnerstvima i drugim srodnim pitanjima koji imaju uticaj na budžet.

Nezavisna Agencija za borbu protiv korupcije Republike Srbije je zadužena za prikupljanje i analiziranje podataka i po potrebi pokretanje upravnih istraga o podacima koji se odnose na imovinu, sukobe interesa, finansiranje političkih stranaka i izbornih kampanja, kao sredstvo za sprečavanje korupcije.

Međutim, agenciji nedostaju odgovarajući finansijski, materijalni i ljudski resursi kako bi delotvorno vršila svoju funkciju. Savet za borbu protiv korupcije  analizira slučajeve sistemske korupcije i daje vladi političke savete. Međutim, Savet nema dovoljno sredstava i vlada ne postupa dovoljno često u skladu sa njegovim preporukama. Postoje zakoni o pristupu informacijama, ali oni ne obezbeđuju postupanje u skladu sa rešenjima Poverenika za informacije  od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik nema mogućnost da prati ishode.

U pogledu primene zakona, tužioci, sudije i policija nemaju dovoljno sredstava za borbu protiv korupcije. Tužilaštvo vodi krivične istrage, ali je saradnja sa policijom mala zbog nedostatka zajedničkog pristupa. Policija i tužilaštvo nisu dovoljno proaktivni. Ne postoji bezbedna i sigurna platforma za razmenu osetljivih informacija između njih, što otežava istrage.

Kapaciteti za sprovođenje finansijskih istraga i oduzimanje imovine u slučajevima korupcije su ograničeni.

Srbija je ratifikovala sve glavne međunarodne instrumente za borbu protiv korupcije i ugovorna je strana u Konvenciji UN protiv korupcije, ali je odabrala da ne inkriminiše nezakonito bogaćenje.

Potpisala je i ratifikovala konvencije Saveta Evrope protiv korupcije. Postupci za istragu slučajeva korupcije, posebno onih koji se odnose na korupciju visokog nivoa, često dugo traju usled nedostatka kapaciteta i usled neodgovarajućeg pravnog okvira za finansijske istrage i povraćaj imovine.

Resursi nisu odgovarajući, a relevantan akcioni plan još uvek nije usvojen. Zakon o pristupu informacijama ne obezbeđuje odgovarajuće sprovođenje odluka Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Lobiranje nije regulisano. Treba izmeniti zakone o sukobu interesa.

Strategija za borbu protiv korupcije i akcioni plan za 2013-2018. se sprovode, ali je sprovođenje nekoliko mera odloženo . Međuministarska grupa za koordinaciju delovanja, koja je uspostavljena 2014. godine, sastala se samo jednom, te nije ostvarila planirani uticaj.

Prema izveštaju Evropske komisije Srbija je ostvarila izvestan nivo pripremljenosti u pogledu borbe protiv organizovanog kriminala. Izvestan napredak je ostvaren u reorganizaciji Ministarstva unutrašnjih poslova i u povećanju kapaciteta za kontrolu granice.

Međutim, broj pravosnažnih presuda je i dalje mali. Nastojanja da se istraže šire mreže kriminala i da se procesuiraju slučajevi pranja novca se moraju povećati. Finansijske istrage i koncept policijskog rada utemeljenog na obaveštajnom radu se nedovoljno koriste.Zamrzavanje imovine iz predostrožnosti se retko primenjuje, a nivo trajno oduzete imovine je nizak. Ne postoji nezavisan i transparentan nadzor nad radom policije.

Srbija je korumpirana država, bez nezavisne policije, nezavisnog tužilaštva i sudstva. Srbija je u diktaturi, i Vođa na ključna mesta u policiji, tužilaštvu i sudovima postavlja svoje partijske sledbenike, bez stručnosti, morala i spremne da mu služe. Slučaj ministra pravde, čije mahinacije smo opisvali u protekle tri godine, potvrđuje i tezu stranih posmatrača da u Srbiji loši momci pravdu rasprodaju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije