Архива

Posts Tagged ‘tabor’

MA KAKVO BRE „SVETLO NA KRAJU TUNELA“, KAKVI BAKRAČI… EU JE BIROKRATSKA MAŠINERIJA KOJA DONOSI I SPROVODI ZAKONE PO DIKTATU EVROPSKIH KOMPANIJA!!?

7. октобра 2018. Коментари су искључени

 

Evropskom Unijom upravlja krupan kapital okupljen u organizaciji „European Round Table of Industrialists" (ERT) koja je pre više od tri decenije napravila skicu puta u zajedničko evropsko tržište.

Pre osam godina formulisana je „Agenda 2025." kojom se predviđa uklanjanje svih dosadašnjih društvenih normi kako bi se jedinka osećala potpuno slobodno i prestala da se interesuje za politiku. Sve ovo je ušlo i u dokument Komisije EU o razvoju do 2020. godine.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

KOMPANIJE UPRAVLJAJU EU,.

 

Evropska Unija ima tri tela na vrhu koja odlučuju o njenoj politici, a najmanje uticaja ima telo koje je narod direktno izabrao. Parlament EU se sastoji od poslanika koje su na direktnim izborima izabrali žitelji EU, Savet EU se sastoji od predsednika država i vlada zemalja-članica, a Evropska komisija je najviši izvršni organ Unije, odnosno njena vlada. Članove Komisije bira Savet, a Parlament ih potvrđuje i tu se, otprilike, završavaju njegove ingerencije.

Savet formuliše i predlaže zakone koje odobrava Komisija, iako je ona izvršno, a ne zakonodavno telo. Parlament, koji je zakonodavni organ, može Komisiji samo da predloži usvajanje nekog zakona. Građani i sami mogu da predlažu pojedine zakone, ali samo ako u roku od godinu dana sakupe milion potpisa iz najmanje četvrtine zemalja-članica. Ovakav predlog zakona odlazi pred Evropsku komisiju koja može, ali ne mora da ga usvoji.

EU je svojevremeno zamišljena kao konfederacija zemalja-članica, zbog čega su centralne institucije podređene onima na nacionalnom nivou, ili bi bar tako trebalo da bude. Zbog toga je neuobičajeno puno moći preneto na Savet EU, svojevrsni gornji dom (uporediv sa senatom kongresa SAD) koji po pravilu sve odluke donosi jednoglasno, mada je u pojedinim situacijama dovoljna i većina glasova.

Četvrta i najmoćnija institucija Evropske Unije se, međutim, nigde ne pominje, nema je ni u jednom zvaničnom dokumentu. Reč je o „European Round Table of Industrialists" ("Evropski okrugli sto industrijalaca", skraćeno ERT) na čiju inicijativu iz 1983. je formirana Evropska Unija deceniju kasnije.

ERT-ov radni papir o pospešenju konkurentnosti kompanija iz EU pretočen je, primera radi, u martu 2000. u takozvanu „Lisabonsku strategiju" Evropske Unije. Koliki je već u to vreme bio uticaj ERT-a vidi se iz toga da je zasedanje Saveta EU u Lisabonu bilo vanredno sazvano, umesto da se čeka na samo nekoliko nedelja kasnije održano redovno zasedanje.

ERT je osnovan 1983. godine na inicijativu 17 direktora najmoćnijih zapadnoevropskih kompanija i dvojice evropskih komesara. Najzaslužniji za ovo okupljanje bili su tadašnji direktor „Volvoa" Per Gilenhamar, koji je izabran i za prvog predsedavajućeg ove inicijative, kao i komesar za privredu i industriju Etijen Davinjon.

„Volvo" je švedska kompanija, a Švedska u to vreme nije bila članica Evropske zajednice, tako da je učešće Gilenhamara u osnivanju ERT-a dokaz kako se sve ono što se kasnije dešavalo bilo unapred planiralo.

Osim pomenute dvojice, osnivačkom sastanku su prisustvovali i Umberto Anjeli („Fiat"), Helmut Mauher („Nestle), Oliver Leserf („Lafarge Coppée"), Volfgang Zelig („Siemens") i drugi.

ERT nema članove, već u njegovom radu učestvuju direktori 50 najvećih evropskih koncerna i to isključivo po pozivu.

Već na svom prvom sastanku 1983. ERT se zauzeo za ujedinjenje Evrope u skladu sa potrebama krupne industrije. On još uvek ima iste ciljeve i u svom radu najviše se suprotstavlja kako nacionalnim interesima pojedinih država-članica, tako isto i pravima radnika koji bi mogli da oslabe konkurentnost (odnosno prihode vlasnika) evropske privrede. Još na samom početku, odnosno 1983. ERT je tražio da države-članice tadašnje Evropske zajednice i buduće Evropske Unije budu lišene prava na veto.

Osnivanje zajedničkog evropskog tržišta, koje je ERT predložio 1983. godine, opravdavano je navodnom željom da se pospeši produktivnost evropskih kompanija koje bi na raspolaganju imale tržište od pola milijarde kupaca.

U međuvremenu je ERT, međutim, proširio svoja interesovanja i umnožio savetodavne uloge u kojima se pojavljuje na strani evropskih zvaničnika. Danas se ovo udruženje intenzivno meša i u pitanja digitalne privrede, energije, klimatskih promena, obrazovanja, korporativnog finansiranja i oporezivanja, trgovine i investicija. U suštini, ERT se u sve meša.

Nevladina organizacija „Corporate Europe Observatory" kritikovala je u svom izveštaju od 16. aprila 2012. veliki uticaj koji je ERT imao na takozvane "Delorove komisije". Poslednji predsednik Evropske zajednice Žak Delor predvodio je u periodu od 1985. do 1994. tri Evropske komisije koje su postavile osnove za zajedničko evropsko tržište i valutu.

ERT je imao, kako se navodi u izveštaju, esencijalni uticaj na njihov rad, a preko pojedinih članova, direktora najvećih koncerna i na pojedine nacionalne vlade kako bi se bez većih zastoja formirala Evropska Unija bez da se u zadovoljavajućoj meri regulišu i sputaju snage slobodnog tržišta. CEO smatra da se tada propustila prilika da se formira „socijalna Evropa", kako je obećano biračima.

Nastavak „Lisabonske strategije" bila je takozvana „Strategija Evrope 2020."  koju je Evropska Komisija objavila u martu 2010. godine. Samo mesec dana ranije, ERT je doneo dokument pod nazivom „ERT’s Vision for a competitive Europe in 2025" (skraćeno često nazivan „Agenda 2025.") iz koga se vidi da je EK svoje ciljeve do 2020. preuzela iz ovog papira.

Najviše sličnosti dva dokumenta pokazuju upravo u domenu politike gde ERT, kao udruženje industrijalaca, sebi dozvoljava veliku slobodu. I „Strategija Evrope 2020.", kao i „Agenda 2025." predviđaju u narednom periodu kako proširenje ljudskih sloboda (biće dozvoljeno i društveno prihvatljivo skoro sve), tako isto i povećanje migracija.

Široko postavljene ljudske slobode su za članove ERT-a zato značajne, jer bi predstavljale socijalni ventil, tako da ljudi ne bi više brinuli o politički značajnim temama. Migracije znače da će tržište rada zadržati (za industrijalce iz ERT-a) zdrav nivo konkurencije kako radna snaga ne bi previše poskupela.

U „Agendi 2025." se smatra da pojedini radnici u Evropi jesu veoma skupi (na primer u Švedskoj ili Nemačkoj), ali da su i toliko efikasni da se isplate. Sa druge strane, strani radnik (posebno migrant) u, na primer, fabrici u Švedskoj nije isto efikasan kao i njegov švedski kolega, zbog čega je potrebno izračunati prosek vrednosti rada onih najefikasnijih i onih najneefikasnijih radnika i toliko plaćati i jednima i drugima. Migranti tako služe, između ostalog, i da bi se snižavala cena rada u Evropi.

ERT je u međuvremenu zvanični lobista u institucijama Evropske Unije, ali se nerado otvoreno pojavljuje u toj ulozi. Njegov uticaj je i dalje enormno veliki upravo preko direktora koncerna koji imaju pristup članovima vlade svoje zemlje. Danas su članovi ovog udruženja direktori kompanija kao što su: Telefónica, Telecom Italia, BASF, Heineken, Nestle, Vodafone, Total, Bayer, FIAT, Nokia, Airbus, MOL, ThyssenKrupp, Royal Philips Electronics, Ericsson, Lafarge, Siemens, Deutsche Telekom, AB Volvo, Rio Tinto, Air Liquide čiji je direktor Benoa Potier trenutni predsedavajući), BMW Group, OMV, Henkel, E.ON, Royal Dutch Shell…

Odluke u Evropskoj Uniji se tako donose što se ciljevi ERT-a pretoče u zakonski akt koji donese Komisija EU posle odobrenja koje dobije od Saveta EU.

Parlament se pri tome ne pita.

 

     Briselski biznis

Fridrih Mozer i Matje Liter snimili su 2013. dokumentarni film pod naslovom „Briselski biznis – Ko upravlja Evropskom Unijom" u kome prikazuju netransparentnost evropskih institucija i veliki uticaj lobista.

„European Round Table of Industrialists" (ERT) se pominje kao najuticajni lobista koji uspeva da izdejstvuje da se odluke donose u skladu sa njegovim predlozima. Tako su, navode autori jedan primer, sva zakonska rešenja koja se tiču evropske transportne mreže prepisana iz dokumenata ove organizacije.

U svom izveštaju iz 2000. godine raniji predsedavajući ERT-a Kit Ričardson citira jedan drugi dokument u kome se kaže kako je jedini način da bi se skrenula pažnja lidera tadašnje Evropske zajednice to da se preda predlog uz primedbu da potiče od ERT-a. On nastavlja konstatacijom kako u Briselu deluje oko 5.000 lobista, tako da je neophodno unapred odrediti agendu za sprovođenje svake odluke, kako bi se sprečilo da se provuče zakon koji nije predložio ERT. Faktički, Ričardson je predlagao da ERT EU Komisiji i Savetu preda listu sa zakonima koje on predlaže, da slučajno ne bi bio izabran neki tuđ predlog.

Kompanije čiji su direktori članovi ERT-a zapošljavaju danas nekoliko miliona radnika u celom svetu i ostvaruju godišnji promet od oko 500 milijardi evra.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PUT BEZ ALTERNATIVE: MULTI – KULTI I OSTALI NUS PRODUKTI TEŠKE DEFEKACIJE BIROKRATSKOG BRISELSKOG TABORA !!!

3. марта 2017. Коментари су искључени

 

Analitičari, ekonomisti, političari i laici opisuju šta će se u budućnosti dogoditi sa Evropskom Unijom. Iznose i razloge za promene koje predviđaju. Jedni kažu jedno, drugi tvrde drugo i neko od njih će na kraju biti u pravu, jer ni jedan scenario nije propušten. Ipak jedno mišljenje preovladava – šta god da se dogodi dogodiće se ove godine, najdalje sledeće, jer EU ne samo da mora da se menja, već se to već događa, koliko iza ćoška.

Rok za ispunjenje predviđanja je pošten jer nije postavljen za 50 godina, već u proverljivo vreme. Bilo kako bilo, velika većina predviđanja nisu optimistička. Malobrojni su oni koji savetuju šta bi trebalo uraditi, ali i takvi predlažu poteze za koje se može garantovati da se neće dogoditi.

U debati o budućnosti Evrope suština je često – više ili manje Evrope. Istina je da nesuglasice postoje ne samo između zemalja, već i unutar samih njih i među ideologijama, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                    Milan Balinda

EVROPSKA DEFEKACIJA I MULTI KULTI STANJA10

 

Lista evropskih problema je dugačka. Na njoj se nalaze problemi nezaposlenosti u nekim zemljama, problem nedovoljnog ekonomskog rasta u većini, problem spoljnog duga u nekoliko, problem ogromnog priliva bliskoistočnih izbeglica, problem terorizma, problemi krajnje desnice i krajnje levice, problem ekonomskih nejednakosti, niskih plata, tehnoloških zaostajanja, problem entuzijazma, problem skupe birokratije, problem odbrane, problem religije i još tone specifičnih problema šarolike skupine država u kojima se govori nekoliko desetina jezika.

Najdramatičniji scenariji uključuju rat u Evropi. Makar je taj stav izneo američki penzionisani general Stenli Mekristal koji je upozoravao da rat na Starom Kontinentu nije nezamisliv. Upozorio je da se pojavljuje nacionalizam velikih sila dodavši da je to prirodan tok moći koji se događa već stotinama godina.

Ekonomista i Nobelovac Džozef Stiglic insistira da je evro najveća opasnost po Evropsku Uniju. Tu posebno optužuje nemačku kancelarku Angelu Merkel koja se ponaša kao „štedljiva švapska domaćica koja ne bi nikada potrošila više od onoga što ima sklonjeno u džepu svoje kecelje".

Profesor Stiglic nije jedini koji tvrdi da je evro-zona najveći problem Unije. Neki podaci ukazuju da je privredni rast zemalja EU koje nisu u evro-zoni veći od onih koje jesu. Takođe može da se vidi da su ekonomske nejednakosti u zemljama van evro-zone manje nego u zemljama gde se koristi zajednička moneta.

U sklopu tih tvrdnji insistira se da Unija zahteva demokratske reforme, ali da je evro taj koji te promene sprečava. Stižu i preporuke da bi evropski državni lideri i vlade bili mudri ako bi „počeli iz početka" i razmotrili opcije za budućnost evro-zone.

Tvrdi se da bi to bilo bolje od „prepuštanja situacije slučaju". Do dana današnjeg evropske vođe nisu imale stomak za diskusiju o korenitim reformama evra. Tu i tamo se malo doticala tema zajedničke valute, kao na primer u julu 2015. za vreme grčke krize, ali ništa nije odlučeno jer bi korenite reforme unutar evro-zone bile, u to nema sumnje, vrlo razjedinjujuće.

U međuvremenu, nekoliko italijanskih banaka su pred bankrotom ukoliko što pre se ne uradi dokapitalizacija. Italijani nisu raspoloženi da od poreskih para vade banke iz bule, a drugi su uplašeni jer će izgubiti svoje male uloge. Ti „mali ulozi" mogu da budu i po 100.000 evra.

Evro-zona još nema zajednički fiskalni mehanizam, a Nemačka odlučno odbija da ulaže novac u ekonomije koje bi mogle da naglo živnu. A kada stigne sledeća recesija, fiskalna stabilnost će biti „retka zver". Takođe nema nikakvih želja za proširenje EU, za proširenje zajedničkog tržišta.

Druga je stvar što korene evro-krize u svakoj zemlji drugačije tumače. Istina je da nema brzog rešenja za evro-zonu, ali jedna stvar je jasna – to je nedostatak ozbiljnih razgovora o evro-problemu. O „svetloj budućnosti" evra izneo je svoje mišljenje i Trampov ambasador u Evropskoj Uniji. Profesor Teodor Ruzvelt Maloh izjavio je da je jedinstvena valuta evro-zone mogla da doživi slom u narednih godinu i po dana.

Tvrdi da je evro na izdisaju: „…Nisam jedina osoba ili jedini ekonomista sa takvim pogledom na situaciju. Neko priznat kao Džozef Stiglic, čuveni ekonomista svetske banke, napisao je celu knjigu na tu temu". Potom je dodao da misli da je novi američki predsednik Donald Tramp strogo protivan nadnacionalnim organizacijama i da on veruje u nacionalne države i bilateralne odnose. Dodao je da takođe smatra da je Evropska Unija promašila svoj cilj. Za lošu situaciju unutar Unije profesor Maloh optužio je Nemačku. Potom je dodao da su tekući pregovori o slobodnoj trgovini između SAD i EU „mrtvi".

Evropska monetarna kuća je polu-izgrađena. Evro-zona nije dovoljno privlačna da bi privukla nove članice, niti dovoljno fleksibilna da bi ponudila članicama u problemima privremena olakšanja. Neki stručnjaci tvrde da će evro najverovatnije preživeti ove godine, ali se ne zna šta će posle biti.

Svet je danas drugačiji od onog od pre nekoliko decenija. Onda su zemlje u razvoju bile isuviše slabe da bi se njihovi problemi osetili po celom svetu. Danas sve što se dogodi u Kini, Brazilu ili Turskoj ne ostaje u Kini, Brazilu ili Turskoj. Kina ima nezamislivo veliki korporacijski dug, a obećanja njihove vlade da rekonstruiše ekonomiju nisu baš pouzdana.

Turska ima masivni dnevni deficit, nepredvidljivog predsednika i nestabilne susede. Brazil proizvodi političke skandale kao ni jedna druga zemlja na svetu. Ekonomije ovih zemalja mogu za tili čas da uzdrmaju evropsko tržište.

Svemu tome sada se pridružuju nepoznanice u Vašingtonu i nagađanje šta će biti u odnosima Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Država Meksika. Čini se kao da ceo svet živi u doba neizvesnosti. Inače, Folksvagen se proizvodi i u Brazilu i u Meksiku, zemlji u kojoj i BMV gradi veoma veliku fabriku.

Politička nestabilnost Italije je više nego dovoljno poznata. A poslednje na spisku italijanskih kriza bilo je odbijanje referenduma premijera Matea Rencia koji je bio prinuđen da podnese ostavku. Očekivalo se da će „ne" strana prevladati, ali se nije očekivalo da će pobediti sa 59 odsto glasova.

To je bio trijumf snaga anti-establišmenta. Specijalno snaga Pokreta 5 zvezda na čelu sa komičarem Bepeom Grilom. Većina italijanskih komentatora smatraju da rezultat referenduma neće uticati na ostatak Evrope i da će nova „tehnička" vlada uspeti sa reformama zakona o glasanju i tako sprečiti da na vlast dođe Grilova partija.

Pa čak i ako 5 zvezda osvoje većinu u italijanskom Donjem domu, neće imati većinu u Senatu i shodno tome neće moći da formira vladu, osim ako pogazi svoje obećanje i napravi koaliciju. U svakom slučaju, nastavljaju se njihova razmišljanja, referendum o evro-zoni bilo bi teško sprovesti jer bi tako nešto zahtevalo ustavne amandmane.

Čak i kada bi sve ovo bilo tačno, ne može se zaboraviti da je Mateo Renci bio najbolja nada za sprovođenje velikih ekonomskih reformi koje bi trebalo da konačno učvrsti Italiju u evro-zoni. Sa Pokretom 5 zvezda, sa Severnom ligom sa krajnje desnice i Berluskonijevom Forsom Italija u nekim trenutku, na nekim od sledećih izbora, anti-evro vlada će doći na vlast u Italiji.

Dakle, na duže staze italijansko članstvo u evro-zoni biće u opasnosti ukoliko Italija ne sprovede drastične reforme koje bi pokrenule slabašan ekonomski rast. To je ono što se tiče Italije, a to je takođe ono što se tiče evro-zone u kojoj je italijanska najveća ekonomija posle Nemačke i Francuske.

Italijanska ekonomija je danas slabija nego ona iz 2000. godine. Globalni eksport se značajno smanjio. Javni dug iznosi 133 odsto BND, a nezaposlenost među mladima dostigla je cifru od 37 odsto. Sama mogućnost da Italija napusti evro-zonu stvorila bi opštu paniku.

Ta zemlja duguje nekih 2,2 triliona evra u vladinim obveznicama, što je u devalviranim lirama teško je uopšte iskazati. Italija je isuviše velika da bi je neko izvlačio iz bankrota. Neka se tome doda da Nemačka neće da uđe u fiskalnu uniju evro-zone i podeli italijanski dug.

Osim tih činjenica, Italiji je potrebna jaka vlada koja bi mogla da rekonstruiše svoje banke, otpiše korporativne i privatne dugove, reformiše ekonomiju, poveća investicije i pročisti svoju politiku i korupciju. Primera radi, italijanska vlada će najverovatnije morati da upotrebi javni novac, pet milijardi evra, da spase svoju najstariju banku, Monte di Paši de Siena. Slabe su šanse da Italijani glasaju za takvu vladu.

Pored tih finansijskih problema, uopšte se sumnja u italijansko umeće da sprovede strukturalne reforme. Od 1946. Italija je imala više od 40 vlada, a ekonomske i političke reforme bilo je teško postići. Vrlo je moguće da Italija, uz Francusku i Nemačku raspiše generalne izbore u ovoj godini.

Kada se tome dodaju i ovogodišnji izbori u Holandiji, ova 2017. ukazuje se kao sudbonosna godina za Evropsku Uniju. Francuski izbori su možda najvažniji zbog evroskeptičnog Nacionalnog fronta koji je jaka partija i najverovatnije da će njen kandidad, Marin le Pen, uči u drugi, završni krug predsedničkih izbora. Ipak, mogućnost da se evro-zona raspadne ove godine nije neminovna jer bi i Nacionalni front i Pokret 5 zvezda morali da pobede i da onda raspišu referendum na kojima bi pobedili po pitanju evra, odnosno izlaska iz zone.

Čak i ako evroskeptici ne pobede ove godine, popularno nezadovoljstvo će rasti zbog nagomilanih problema koji se ne rešavaju. Biće sve mnogobrojniji zahtevi da Evropska Unija promeni svoj sadašnji oblik. Političari imaju različite ideje šta bi trebalo uraditi i tim svojim idejama se bore za glasove građana. Viktor Orban, premijer Mađarske, tvrdi da EU ide u pogrešnom pravcu: „Stvari ne samo da idu loše u Briselu, već idu u pogrešnom pravcu".

Orban parafrazira američkog predsednika Trampa koji je „…dao istorijsku izjavu, rekavši da je pravo svake zemlje da sebe stavi na prvo mesto". Tome je dodao da će uskoro biti promena i da je „doba multikulturalizma pri kraju".

Takođe je rekao da će „Evropa izgubiti status globalnog igrača i preći na region, gde će imati problema da zadrži uticaj na duže vreme". Najorganizovaniji blok u EU čine zemlje takozvane Višegradske grupe: Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka. Njihov zajednički stav da baza Evropske Unije nisu zajedničke evropske institucije već države članice. Mađarski premijer je to rekao na sledeći način: „EU nije u Briselu, već u 27 glavnih gradova".

Teško je videti kako bi se to Unija promenila kad svako ima sopstvene ideje kako bi ona trebalo da izgleda. Svako osim socijalista koji se sve slabije nameću. Za razliku od njih desnica, ekstremna desnica tvrdi da zna šta hoće i to tvrdi veoma glasno. Na nedavnom samitu u Nemačkoj nacionalisti su se pokazali kao internacionalisti.

Pokušali su da stvore zajedničke ciljeve. U gradu Koblenc sastali su se populistički lideri iz Nemačke, Francuske, Italije, Holandije i nekih drugih zemalja, a pod sloganom „Evropa nacija i slobode". Uzevši u obzir da se radi o pre svega nacionalističkim partijama, zajednički nastup bi mogao da se okarakteriše kao kontradiktoran. U centru pažnje bila je Marine Le Pen.

„Prošla, 2016, bila je godina anglosaksonskog buđenja, jer su bregzitom i izborom Trampa započeli borbu za vlastitu slobodu. Sigurna sam da će se ove, 2017. godine, probuditi i kontinentalna Evropa", na tom samitu izjavila je šefica francuske desničarske političke partije Nacionalni front.

Vođe desnih pokreta kritikovali su Evropsku Uniju kao antidemokratsku tvorevinu koja se bori protiv nacionalnih interesa zemalja članica. U jednom intervjuu nemačkom Bildu Le Pen je rekla da je EU neuspešan eksperiment : „EU je mrtva, ali to još ne zna".

Prisutni na tom samitu su pored Marine Le Pen bili i lider holandske Slobodarske partije, Gert Vilders, lider Alternative za Nemačku (AfD), Frauke Petri, lider italijanske Severne lige Mateo Salvini, šef delegacije Slobodarske partije Austrije u Evropskom parlamentu, Harald Vilimski i Markus Precel, poslanik AfD u istom Parlamentu.

Le Pen je insistirala da etiketu „krajnja desnica" koriste samo njihovi neprijatelji kako bi ih diskreditovali. Stranke koje su učestvovali na tom samitu članice su grupe Evropa nacija i sloboda, koja ima u Evropskom parlamentu 40 članova iz devet zemalja.

Političku težinu nekih od ovih partija opisao je britanski Gardian rekavši da je Le Pen favorit na francuskim predsedničkim izborima koji će se odigrati u aprilu, da bi Vildersova partija mogla na izborima u Holandiji 15. marta da osvoji najveći broj glasova i da je moguće da se Alternativa za Nemačku u septembru nađe u parlamentu.

Problemi Evropske Unije su golemi. Velika Britanija nije imala stomak da se s tim suočava, ali Britanci su se uvek osećali isključivo kao ostrvljani. Njihov stav prema Evropi dobro može da se razume u jednom meteorološkom izveštaju.

Kada na radiju BBC izveštava vremenskoj situaciji i kaže da je nad La Manšom teška magla, to zabiberi dodavši „Evropa je odsečena". Nije Britanija, već Evropa. Sada je pitanje ko sledeći napušta društvo Unije. Možda niko, ali ima najava da bi i to moglo da se dogodi. Pored tog problema, najveći su finansijski, ekonomski i bezbednosni. Neke države preterano duguju, mnoge banke su pred bankrotom. Ekonomije manje više stagniraju, a to će se nastaviti dok se ne promene socijalni odnosi u evropskim društvima.

Nejednakost u primanjima nalazi se u korenu mnogih evropskih ekonomskih problema. To je shvatio čak i MMF. Ekstremna finansijska nejednakost nije dobra iz više razloga. Pre svega, ekstremna primanja i nejednakost bogatstava vrlo verovatno ugrožava moralnu jednakost („svi ljudi su stvoreni kao jednaki") i tako potkopava samu bazu demokratije. Kada je velika količina bogatstva u rukama nekolicine, jednak prilaz javnim dobrima kao što je edukacija, nezavisni sudovi i druga, ne moraju da obavezno budu garantovana.

Osim toga, nema motivacija na radnim mestima jer su zaposleni, a slabo plaćeni, demoralisani. Isto tako, ako su mnogi slabije plaćeni, onda oni nisu u stanju da kupuju skupe savremene proizvode pa se na taj način ne stimuliše inovacija.

MMF je uočio da je ekonomska nejednakost opasna po evropski kapitalistički sistem i zato, između ostalog, zahteva da se Grčkoj značajno rasterete dugovanje. Osim finansijski i ekonomskih problema, Evropa je konačno morala da se osvesti, zahvaljujući Donaldu Trampu, i shvati da nema svoj sopstveni odbrambeni sistem i da pre svega zavisi od Amerike.

Kasnije je Tramp tokom susreta sa Britankom Terezom Mej podvukao da stoji 100 odsto iza NATO, ali EU je već dobila poruku. Naravno, tu su i politički problemi. Politički problemi nastaju kad nešto nije u redu sa, recimo, ekonomijom. Nejednakost, razočarenje i „težački život" plodno su tlo za ekstremne političke grupacije, partije i pokrete.

To mogu biti levičarske ili desničarske. A sa takvim opredeljenjima teško je voditi razumni dijalog. Vođe takvih političkih opredeljenja uglavnom imaju dovoljno političkog instinkta i osete kada mogu da prigrabe vlast. Potom krenu svom snagom. Njihovi sledbenici mnogo puta ih prate iz dobrih namera, ali i put do pakla, kako je već rečeno, popločan je dobrim namerama.

Šta će doći glave Evropskoj Uniji, ako išta, ostaje da se vidi. Možda će sve biti jasnije već ove godine?

 

      A 1. Muslimanska budućnost Evrope

Angela Merkel nije uplašena velikim brojem muslimana u Nemačkoj ili Evropi. Neki pomalo strepe, a neki su užasnuti. Ko je u pravu ostaje da se vidi. Bez sumnje, oni užasnuti imaju razrađene teorije šta će se neminovno dogoditi u evropskoj budućnosti. Bazična ideja je da će muslimani preuzeti evropski kontinent jer će ih biti više i zato što su religiozni a hrišćanski Evropljani su to u sve manjem broju.

U 10 godina svi mi ćemo biti muslimani zbog naše gluposti", nedavno je izjavio je italijanski monsinjor Karlo Liberati. Monsinjor je insistirao da će se to dogoditi zato što Evropljani napuštaju hrišćanstvo, a muslimani se useljavaju. I jedno i drugo je tačno i može da dođe do promena brojnih odnosa uvek i kada se pretpostavi da muslimani nemaju tendencije da postanu ateisti.

Taj mogući fenomen evropske promene vere opisao je i nekadašnji vođa Libije Muamer Gadafi koji je 2006. rekao da „… mi imamo 50 miliona muslimana u Evropi. Ima znakova da će Alah dati islamu pobedu u Evropi-bez mačeva, bez pušaka, bez osvajanja – pretvoriće ga u muslimanski kontinent u roku od nekoliko dekada". Monsenjor Liberati je govorio uopšteno, a Gadafi nadajući se, ali kakva je zaista situacija? Sada u Evropi ima nešto preko 45 miliona muslimana, a njihova populacija u Evropi raste jedan odsto svakih 10 godina.

Očekuje se da će do 2030. Muslimani činiti osam odsto stanovnika Evrope. Možda ove statistike i nisu veoma precizne jer Francuska, na primer, tokom popisa stanovništva zabranjuje sakupljanje informacija o rasnoj pripadnosti, o etničkoj poreklu i religiji. I dok Evropljani postaju svakim danom sve više sekularni, mladi evropski muslimani postaju verski radikalniji. Dakle, muslimani u Evropi, po nekim zaključivanjima, postaju više religiozni.

Osim toga, Evropa postaje kontinent staraca, makar njen hrišćanski deo. Natalitet je nizak. I ne samo u Evropi, nego uopšte na Zapadu osim u Izraelu koji se dosta puta svrstava u Zapadni svet. Ispitivanja pokazuju de su (ne)religiozni u proseku stariji i imaju manje dece od religioznih bilo koje vere. Druga je stvar što (ne)religiozni mogu da imaju kasnije religioznu decu, kao što religiozni mogu imati decu ateiste.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: