Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > KUPOVINA DRŽAVA: FINANSIJSKO POMAGANJE PROJEKATA PRIVATIZACIJE JE EUFEMIZAM ZA LIKVIDACIJU NACIONALNIH EKONOMIJA

KUPOVINA DRŽAVA: FINANSIJSKO POMAGANJE PROJEKATA PRIVATIZACIJE JE EUFEMIZAM ZA LIKVIDACIJU NACIONALNIH EKONOMIJA

13. јуна 2014.

 

Kriminalne aktivnosti Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji, dostigle su takve razmere, da je pitanje dana kada će i Vlada i sve njene institucije biti predate na upravljanje ovom finansijskom čudovištu. Da bi bilo jasnije u kakvom se ropstvu Srbija nalazi, dovoljno je reći da EBRD ovde već odavno nije razvojna banka nego investitor, odnosno, kupac svih najvažnijih državnih preduzeća i svih vitalnih resursa bez kojih država više nije država.

 

            Milan Malenović

 

Ropski položaj u koji je EBRD stavlja Srbiju, doveo je do likvidacije nacionalne ekonomije. To je i bio cilj osnivača i vlasnika ovog globalističkog monstruma.

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) po originalnom nazivu na engleskom: European Bank for Reconstruction and Development osnovana je 1991. godine. Ideja o stvaranju jedne međunarodne banke, preko koje bi se finansirali privatizacioni procesi u bivšim zemljama realnog socijalizma, rodila se još osamdesetih godina prošlog veka, kada je Svetska trgovinska organizacija dala preporuku da se privatizuju sva preduzeća u kojima je država većinski vlasnik.

Bio je to poznati cilj reganomike i tačerizma, političko-privrednih ideologija tog vremena, nazvanih po svojim tvorcima: Ronaldu Reganu i Margareti Tačer. Ideja vodilja bila je "što manje države, što više privatne inicijative".

U međuvremenu se usled globalne privredne krize najvećim delom odustalo od ove politike, čak i u zemljama u kojima je ona ponikla. Sa druge strane, u zemljama u tranziciji insistira se na njenom doslovnom sprovođenju.

I sama vlasnička struktura EBRD-a je u koliziji sa pomenutom ideologijom, jer su njeni vlasnici i osnivači države, bilo direktno, bilo preko svojih centralnih banaka. Najvećim delom i poslovna politika ove banke nema ničeg zajedničkog ni sa "obnovom i razvojem", ali ni sa sopstvenim statutom.

Jedan od osnivača EBRD-a i njen prvi predsednik bio je Žak Atali, svojevremeno specijalni savetnik tadašnjeg francuskog predsednika Fransoa Miterana, i čovek koji je u visoku politiku uveo svog dobrog prijatelja – Fransoa Olanda, sadašnjeg predsednika Francuske.

Njegova karijera na čelu ove banke kratko je trajala, jer je već posle dve godine morao da ode zbog nameštene mu afere navodnih zloupotreba. Kasnije ga je sud oslobodio ovih optužbi usled nedostatka dokaza.

Među predsednicima EBRD-a nalazimo svetski poznate ličnosti, kao što je, na primer, Horst Keler, kasniji predsednik S. R. Nemačke. Pošto je kritikovao nemačko učešće u okupaciji Avganistana, Keler je morao 2010, pre isteka mandata, da ode sa funkcije nemačkog predsednika.

Jedan od njegovih naslednika na čelu EBRD-a je i sadašnji predsednik, Suma Čakrabarti, koji za razliku od Kelera ne da nije bio protiv ratova na Bliskom Istoku, već ih je i aktivno podržavao. U vreme invazije na Irak Čakrabarti je bio saradnik premijera Velike Britanije, Tonija Blera, a 2009. je među prvima saslušan od strane Komisije britanske vlade za ispitivanje uzroka rata u Iraku.

Još najmanje dva predsednika EBRD-a imaju posredne veze sa Irakom. Žak de Larosier i Žan Lemier su po napuštanju predsedničke funkcije u EBRD-u prešli da rade za privatnu francusku banku BNP Paribas. Za vreme sankcija Irak je pod Sadamom Huseinom smeo da izvozi izvesnu količinu nafte i da od prihoda kupuje hranu i lekove.

Sve uplate su išle isključivo preko BNP Paribasa, koji je zatim novac preusmeravao na druge račune, od kojih neki ni do danas nisu identifikovani. Nikada nije do kraja razjašnjeno pitanje da li su sredstva, koja su tada bila preko potrebna siromašnim Iračanima, do kraja namenski potrošena.

Iza komplikovane vlasničke strukture BNP Paribasa poznavaoci nalaze finansijsku grupaciju okupljenu oko bankarske dinastije Rotšild, dok je sama agresija na Irak inspirasana poslovnim potrebama Rotšilda i Rokfelera. Samim tim može da se smatra da i iza projekta EBRD-a stoje Rotšildi.

Zvanično je poslovna politika EBRD-a finansijsko pomaganje projekata privatizacije državnih preduzeća. Banka u tom slučaju daje do najviše 35 odsto potrebnih sredstava. Nezvanično, ova banka je kalsična investiciona banka koja za potrebe svojih osnivača i upravljača iz senke kupuje cele strateški važne privredne grane neke zemlje i tako tu zemlju stavlja u ropski položaj u odnosu na strane investitore.

EBRD je postao meta kritičara kada je objavila da će finansirati izgradnju Ombla hidrocentrale u Hrvatskoj, Termoelektrane Šoštanj u Sloveniji i da će kupiti rudnik zlata Kumtor u Mongoliji.

Od pomenutih projekata EBRD je odustao jedino od finansiranja u Ombli, ali je zauzvrat stekao dominantan položaj u hrvatskom agraru. Naime, dok je hrvatska javnost bila zaposlena diskusijama o potrebi i štetnosti hidrocentrale, EBRD je u potpunoj tišini završio svoje preuzimanje poslovne grupe Agrokor, ali i Atlantik grupe, koja osim u Hrvatskoj ima velike investicije i u slovenačkom agraru.

Proteste javnosti izazvala je i najava EBRD-a da će finansijski podržati projekte kompanije Monsanto, najvećeg svetskog proizvođača genetski modifikovane hrane. I od ovog posla je na kraju EBRD morao da odustane, bar zvanično.

Gotovo da nije moguće utvrditi gde sve ova finansijska hobotnica sa milion pipaka ima plasiran svoj kapital. Na zvaničnoj prezentaciji EBRD-a stoji, između ostalog, u rubrici "Sa kim sarađujemo" i sledeće: "…Organizacije civilnog sektora (takozvane nevladine organizacije – prim. autora) u zemljama u kojima se EBRD angažuje nisu samo uticajne ciljne grupe, već i partneri."

Preko razgranate i nepregledne mreže privrednih društava i udruženja građana EBRD kontroliše privrede većine zemalja u kojima deluje. Svoj uticaj EBRD, međutim, ne koristi da bi narodu bilo bolje, već da bi vlasnici krupnog kapitala imali više prihode.

Uprkos tome što je deklarisani cilj EBRD-a "tranzicija u pravcu otvorene i demokratske tržišne ekonomije", jedno istraživanje iz 2006. je pokazalo da 67 odsto ispitanika veruje da je u njihovim zemljama korupcija ostala ista ili se čak i pogoršala u odnosu na vreme pre dolaska EBRD-a. Posle toga, ovakve studije više nisu rađene, ili banka nije publikovala njihove rezultate.

Nedavno su domaće brokerske kuće objavile da je EBRD zainteresovan za kupovinu srpskog Telekoma, Aerodroma "Nikola Tesla" i osiguravajućeg društva "Dunav".

Sva tri pomenuta preduzeća su u većinskom vlasništvu države Srbije.

Mateo Patrone, predsednik EBRD-a za Srbiju, izjavio je kako je banka zainteresovana "…da uđe u koinvesticiju sa drugim strateškim investitorima, da učestvuje u kupovini akcija tih preduzeća, da finansira kupovinu udela nekom drugom ili da, ako je potrebno, obezbedi kapital".

Iz ovoga se jasno vidi da EBRD želi, ako je to potrebno, da i sam uđe u kupovinu pomenuta tri preduzeća, što nema nikakve veze sa proklamovanim ciljem finansijske pomoći privatizaciji. Na delu je klasično preuzimanje i to udela daleko većih od zacrtanog maksimuma od 35 odsto. U suštini, radi se o stopostotnoj investiciji, ako se posmatra samo deo učešća koji se privatizuje.

Tri pomenute firme su strateški važne, ali EBRD ne želi da se u Srbiji ograniči samo na njih. Patrone je najavio i preuzimanje Elektroprivrede Srbije, Elektromreže Srbije, Železnice i drugih javnih i komunalnih preduzeća.

Interesantno je da su upravo EU i Međunarodni monetarni fonda, ali i sam EBRD, svojevremeno tražili da se razdvoje EPS i EMS, navodno zbog pospešivanja konkurencije. Sada oba ta preduzeća treba da se ponovo objedine, samo ovog puta pod plaštom EBRD-a!?

Odmah posle katastrofalnih poplava u Srbiju je doputovao lično predsednik EBRD-a Suma Čakrabarti, koji je na kraju posete 22. maja izjavio kako je "…u Srbiji sa visokim zvaničnicima razgovarao o hitnoj pomoći koju EBRD može da uputi Srbiji za otklanjanje posledica poplava i o dugoročnom reformskom planu…".

O konkretnim rezultatima tih razgovora Čakrabarti i Patrone su izneli načelni dogovor o privatizaciji "Telekoma", Aerodroma i "Dunava"?! Kakve veze ima pomoć poplavljenim područjima sa kupovinom ovih preduzeća? Očigledno je da EBRD bezdušno pokušava da iskoristi tragediju celog naroda kako bi još više zaradio.

Komercijalna banka je druga po snazi banka u Srbiji (iza Intesa banke), odnosno najveća banka u kojoj srpska država ima vlasnički udeo. U toj banci i EBRD ima 25 odsto učešća.

Po međusobnom dogovoru, Srbija može i te akcije da otkupi nazad, ali po fiksnoj ceni od 3.500 dinara po komadu, što je za oko tri puta skuplje od prosečne cene koju one postižu na Beogradskoj berzi. Samo u ovom poslu EBRD zarađuje oko 11,5 milijardi dinara!

U narednom periodu je EBRD za zemlje Balkana planirao svotu od 2,5 milijardi evra, od čega nešto manje od polovine dobija Rumunija, dok je Srbija na drugom mestu, sa očekivanim investicijama u visini oko četvrtine pomenute svote.

Teško je i zamisliti da bi od tih para EBRD mogao da kupi Telekom, Aerodrom i "Dunav", mada nije nemoguće da se uđe u privatizaciju po modelu Komercijalne banke, gde bi EBRD za sitne pare odradio dokapitalizaciju, a zatim se povukao uz trostruku zaradu, dok bi Srbija prvo privatizovala, pa zatim opet podržavila ova preduzeća. Nešto slično je sa Telekomom već učinjeno dosta ranije.

Srbija je EBRD-u pristupila posle petooktobarskog puča, a bilans prvih 12 godina saradnje izgleda tako da je EBRD u našu zemlju zvanično uložio 3,3 milijardi evra kroz preko 170 projekata.

Poznato je da je u Viktorija grupu EBRD investirao 140 miliona evra, a pretpostavlja se da je polovina te sume otišla Ružici Đinđić za kupovinu njenog udela u pomenutoj poslovnoj grupi, koji je držala preko Stanka Popovića, a moguće i za otkup njenih akcija u Sojaproteinu. koje je kupio još pokojni Zoran Đinđić.

Interesantno je da najveći dužnik u Srbiji, Farmakom MB, kontroverznog biznismena Miroslava Bogićevića ne duguje ništa EBRD-u. Farmakom srpskim bankama i državi Srbiji, kao i mnogobrojnim dobavljačima, duguje skoro pola milijarde evra, ali se EBRD dobro pazio da mu nikada ništa ne pozajmi.

Nije ni čudo, kada se zna da je pomenuta firma iz Šapca služila bivšem državnom vrhu iz Demokratske stranke za pranje para, a da su isti ti političari bili i na platnom spisku EBRD-a, zbog čega nisu od ove banke tražili kreditiranje Bogićevićeve propale imperije.

Veliko je, međutim, pitanje da li EBRD zaista nije uložio ni dinara u Farmakom, jer ova banka rado posluje i na jedan drugačiji način. Krajem jula 2011. godine, saznalo se kako je EBRD banci Intesa u Srbiji odobrio kreditnu liniiju u visini od 10 miliona evra za kredite privredi. Sredstva su odobrena u okviru programa "Western Balkans Private Sector Support Facility" (Zapadno-balkanska kreditna linija za podršku razvoju privatnog sektora).

Ništa tu ne bi bilo čudno, da Intesa prethodnu godinu nije završila sa čistim dobitkom od skoro 7,742 milijarde dinara, dok je u toj 2011. ostvarila još preko 9,728 milijardi dinara dobiti. Sredstva dodeljena od strane EBRD-a su joj, dakle, bila potpuno nepotrebna.

Radi se o tome da EBRD na ovaj način plasira sredstva bez da preuzima i rizik. Dužnik prema EBRD-u je domaća banka, a ne krajnji korisnik kredita. Ako je EBRD dao u okviru jednog većeg finansijskog programa sredstva banci Intesa, kojoj ona nisu bila potrebna (banka raspolaže ukupnim kapitalom od skoro četiri milijarde evra), pitanje je koliko je dao para srpskim bankama koje su zatim kreditirale Farmakom, ali i druge gubitaše. To se zove poslovanje bez rizika, jer ceh u krajnjoj liniji plaćaju poreski obveznici Srbije.

 

     A 1.

   Niko ne kontroliše šta radi EBRD

Članice EBRD-a koje imaju pravo da dobijaju finansijska sredstva su sledeće zemlje: Albanija, Armenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Estonija, Gruzija, Mađarska, Jordan, Kazahstan, Kirgizija, Letonija, Lihtenštajn, Litvanija, Makedonija, Moldavija, Mongolija, Crna Gora, Poljska, Rumunija, Rusija, Srbija, Slovačka, Slovenija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukraina i Uzbekistan.

Posle "Arapskog proleća" EBRD je otvorio poseban fond za Bliski Istok i Severnu Afriku i prihvatio finansiranje: Egipta, Jordana, Maroka i Tunisa. Pre revolucionarnih pokreta, Egipat i Maroko su bili na spisku zemalja – davalaca para?!

Članice EBRD-a koje daju novčana sredstva su: Australija, Austrija, Belgija, Kanada, Kipar, Češka (do 31.12. 2007. korisnik), Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Island, Irska, Izrael, Italija, Japan, Luksemburg, Malta, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Portugalija, Južna Koreja, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države, kao i Evropska Unija i Evropska investiciona banka.

Začuđuje da EBRD veoma često radi poslove jednog od svojih osnivača: Evropske investicione banke (EIB). Razlika između investicione i razvojne banke leži upravo u tome što ova prva ulaže u preduzeća otkupljujući jedan njihov deo ili cela, kao i što daje komercijalne kredite. Razvojna banka ne kupuje preduzeća, već im povoljnim kreditima pomaže da se razviju.

Posle finansiranja niza kontroverznih projekata (između ostalog i renoviranja Gazele u Beogradu) EIB je dospela u žižu javnosti, i Evropska unija je ovu banku stavila pod kontrolu svog ombudsmana, kome svako može da uputi predstavku.

Za razliku od EIB-a, EBRD nije ni pod čijom kontrolom, ponajmanje ombudsmana, tako da preko nje mogu i dalje da se odvijaju mutni poslovi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements
%d bloggers like this: