КВАЗИ ИЗБОРИ – ТАМНИ ВИЛАЈЕТ: НАМЕТНУТИМ СТАВОМ МАТИЦЕ, ПРУЖА СЕ ЛЕГИТИМИТЕТ СЕПАРАТИСТИЧКИМ ТЕЖЊАМА КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА!??

 

Предстојећи парламентарни сепаратистички избори на Косову и Метохији, у организацији самопроглашене републике Косово, на којима се појављује шест српских листа, показују катастрофалну националну политику диктаторског режима Александра Вучића.

Мада Вучић упорно тврди да има подршку од 80 одсто Срба у покрајини, реалност на терену говори нешто друго. Вучићеви "лидери" и "лидерчићи" који предводе његову "Српску листу", углавном су корумпирани од стране Албанаца који не жале новац да их придобију за себе и своје циљеве, о чему детаљније пише Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                 Иван Максимовић

 

Квази-изборе албанских сепаратиста на Косову и Метохији српски медији прате са скоро истом пажњом и на исти начин као и оне које расписује Скупштина Републике Србије иако се заснивају на потпуно супротстављеним, чак суштински непријатељским ставовима.

Начин на који се то чини, посебно у поплави једностраних информација, не дозвољава да се суштина олако сагледа. „Имам велики проблем да чак и пријатељима и рођацима у централној Србији објасним да ово нису „покрајински избори" већ квази-избори такозване „републике Косово" каже Добросав Добрић, противник учешћа у овом политичком лудилу.

Коју год страну, идеологију или политику да заступају, Срби у паралелном систему косовских Албанаца представљају фактор легитимитета сепаратистичких тежњи а такво деловање је директно у супротности са позитивним прописима Кривичног закона као и Устава Републике Србије. Ипак, многи су доведени у безизлано стање какво је до недавно било незамисливо чак и као потпуна фантастика.

Апсолутни отпор могућ је још једино на северу покрајине и ту су одлуку о неизласку на ове квази-изборе пре свих објавили представници Окружних одбора Српске радикалне странке на Косову и Метохији који су 15. маја одржали састанак на коме је то једногласно одлучено и „никоме није пало на памет да помене како би из неког разлога можда било добро да учествујемо" каже за Магазин Таблоид Добросав Добрић, председник Окружног одбора СРС за север КиМ.

„Наш је став јасан, ми смо увек били против учешћа Срба у институцијама такозване „републике Косово" јер сасвим је логично да учешће у тим институцијама значи и признавање тих институција. Оживљавањем и утемљењем те такозване „републике Косово" односно у даљој перспективи Велике Албаније не знам да ли ће бити места за српски народ на Косову и Метохији који се губи, нестаје, и чија је судбина крајње неизвесна" упозорава Добрић који додаје и да радикали са КиМ позивају српски народ да на тим тзв. „изборима" не учествује.

Ако је „Српска листа", коју је за потребе албанских сепаратиста са Косова и Метохије основао Александар Вучић, једина која „може да заштити интересе Срба на КиМ" онда би четири године њиховог рада требале да буду више него довољно да то и њихови резултати докажу, додуше они и заиста доказују како се радило све ово време објашњава Добрић и додаје:

„…Ништа од побољшања нисмо видели ни осетили, напротив, стање је све горе. Ти који учествују у тим институцијама се боре само за своје плате и чекове и само ко нема очи тај не види. Нетачни су сви наводи који указују да су они ту да би бранили интересе Републике Србије, напротив, они су изгласали Хашима Тачија за председника Косова, а сада причају како они нису Тачијеви Срби него су ‘они други’ Тачијеви Срби тако да је то једна страшна контрадикторност.

Добро би било да нико од Срба не учествује на тим квази-изобрима, нажалост, све то иде у другом правцу. Али важно је да се чује да нису сви Срби са КиМ истог мишљења, напротив, сигуран сам да најмање 90% Срба мисли исто као и ми али због притисака не смеју да искажу свој став. Народ је стварно преплашен а много утиче на њега и то што нема никога на Косову и Метохији ко би јавно устао и повео народ против њих".

А страх од јавног изношења супротног става од званичне политике Александра Вучића, која је пре велеиздајнички подухват него било каква политика, присутан је свуда. Према сазнањима Магазина Таблоид структуре блиске Вучићевој власти јо пре извесног времена задужиле су воје људе да непрестано прислушкују разговоре на јавним местима како би сазнали шта народ заиста мисли.

Неки од угоститељских објеката, у власништву људи блиских режиму, наводно су и озвучени. Иако нема потврде за то довољно говори чињеница што међу Србима то никога не изненађује, напротив. На централном Косову један Србин је позван на разговор и запрећено му је послом зато што је „негде рекао" оно што мисли.

Када се после неколико дана размишљања сетио где је то рекао и ко је могао да чује упитао је „доушника" како то може да ради да би му овај одговорио потпуно равнодушно „ех, да сам ја једини". Дневнице за тај „посао" су од 10 до 25 евра у зависности од „околности" и прибављених информација.

Они који такве „оперативце" шаљу на терен то чине како из сервилности према диктаторском режиму „избараног нам председника" тако и из страха за своје позиције и приграбљену власт на локалу. Након гашења српских институција на северу покрајине, од стане диктаторског режима у Београду, и сламања овог центра српског отпора, добијено је неколико милиона евра да се за потребе такозване „републике Косово" обнови инфраструктура исцрпљеног северног дела града. Тако је припремљена промена демографске структуре становништва.

Међу најдрастичнијим случајевима је породица Милић која је избачена из куће коју је уредно купила и за то имала оверен уговор јер се Албанац на основу старих документа јавио као власник што су новопостављени Срби без проблема прихватили као готову ствар.

У међуврмену је на интернету објављено како привремени орган  Косовске Митровице пружа услуге „исељавања нелегално усељених станара" што једино може да се односи на избегле Србе који су одлучили да неко боље време сачекају у напуштеним албанским становима.

Данас то изгледа јако наивно… Све су то, најгрубље приказано, резулати оних људи са српским именима, иако нису сви Срби јер ту има и Рома али и других, који су пришли Српској листи спремни на све зарад нешто личне користи и новца а пре свих председник привременог органа Косовска Митровица, Александар Спирић и албански градоначелник Горан Ракић.

Ситуацију се у другим општинама на северу КиМ разликује једино по значају самих општина. Тако је Звечан, због близине Косовске Митровице, донекле запостављен али се ни овдашњи чиновници не жале, за сада. Од политичких резултата најкрупнији им је тај што су по први пут у историји у рад општинске администрације укључили двојицу „албанских одборника" иако чак ни по њиховим законима немају право на та места с обзиром на број Албанаца који у овој општини живи. Такође, ова општина је од Срба до сада дала два „министра" у такозваној „Влади" албанских сепаратиста.

Лепосавић одудара утолико што Јаблановићи, отац и син, су једини који држе власт на локалу а који су кроз Вулинов Покрет социјалиста успели да за себе макар једну општину истргну из контроле Вучићевих људи. Афере чији је повод увек била контрола новца који стиже од шиптарских сепаратиста достизале су државне размере.

Не тако давно брат Александра Јаблановића је ухапшен када је службеним аутомобилом регистарских таблица Владе Србије превозио наркотике што би у свакој иоле правној држави открило читав ланац кријумчара међу државним службеницима. У Србији је проблем једино то што су криминалци на свим владајућим позицијама.

Јаблановић се прочуо и када је преко њега Харадинај дао новац (100.000 евра) београдском режиму за обезбеђивање политичке подршке коју је Вучић већ почео да најављује. Он је оптужен да је пробао да руши листу „Српска" а онда је 15. маја основао своју странку.

У том подухвату Александар Јаблановић је од албанских власти два дана касније „подржан" са 843.000 евра што је додатни фактор нервозе врха српске власти који сада мора да дели ону суму новца на коју је на крају рачунао.

Албанској страни је битно да на њиховим изборима учествују Срби а ко ће од њих то да буде, потпуно им је свеједно јер они преговарају „на свој начин". Тај метод описују и браћа Вуловић из Зубиног Потока (Српска листа, тј. СНС). Како сами тврде, кад се састају са Албанцима постало им је уобичајено да се на столу нађе повећа кеса новца из које их Албанци, као голубове у парку, кљукају штосевима новчаница док се не постигне „договор".

Вуловићи су највише усредсређени на одржавање личних веза и стварање прилика за што повољније пословање њихових фирми од којих је „Колашин превоз" најрентабилнија а захваљујући ангажману у „листи Српска" успоставили су апсолутни монопол што је друге српске превознике довело на руб опстанка. Још један показатељ бриге за српски народ.

Против изласка и за бојкот сепаратистичких избора изјаснио се и покрет „Отаџбина са седиштем у Косовској Митровици у чијем се председништву налазе др Марко Јакшић и независни посланик Славиша Ристић а који су јавно за паљење просторија тог Покрета у Косовској Митровици окривили Александра Вучића и прогласили га за одговорног уколико се њима и њиховим „породицама нешто деси".

„Предстојећи парламентарни сепаратистички избори у организацији самопроглашене републике Косово, на којима се појављује шест српских листа, показују катастрофалну националну политику диктаторског режима Александра Вучића у јужној српској покрајини. Право је чудо да власт у Београду, која се хвали подршком више од 80% Срба оствареним на изборима у јужној српској покрајини, не успева да на практичан начин уреди политички живот Срба на Косову и Метохији" примећују из овог Покрета.

Премијер, и у исто време и председник Републике Србије, Александар Вучић дословце каже да је само његова „Српска листа" патриотска док су осталих пет издајничке.

То звучи доста необично знајући да је управо „Српска листа" са њеним творцем Александром Вучићем потписала Бриселски споразум који је највећи акт националне издаје потписан икад у историји српског народа.

Ако је „Српска листа" патриотска какве ли су тек издајничке?" питају се у Народном покрету „Отаџбина".

Ни Метохија, данас готово без Срба изузев села око Клине и Гораждевца у коме још увек опстају, није успела да се отргне контроли СНС-а. Они малобројни, углавном старци, одличан су „материјал" за медијску промоцију Срба у албанским институцијама који на патњи свог народа убирају прекопотребне поене како за себе тако и за нову „државу" којој служе. Па чак и у том крају запошљавање и додела социјалне или хуманитарне помоћи зависе искључиво од чланства у СНС-у па и по цену исељавања преосталих Срба, о чему постоје и видео записи!

Недалеко одатле налази се Сиринићка Жупа са Брезовицом као још једним већим центром у коме су Срби донедавно чинили завидну већину, док представници „Српске листе" тј., СНС-а нису преузели власт.

Најновија пљачка Брезовице, која је према наводима из више извора чак и Марку Ђурићу донела још један стан у Београду а ни Вучић нема на шта да се пожали, додатно је осилила ионако бахатог градоначелника (при албанским институцијама) Братислава Николића који власт држи у рукама заједно са својим братом (!), уз већ стандардне претње и уцене најугроженијих Срба.

Горан М. са Брезовице је само један од Срба дубоко разочараних оваквим бахаћењем представника власти против којих нема коме да се пожали а који у народу немају баш никакав ауторитет, напротив.

„На листи коју је „Српска" из овог краја пријавила налази се и Саша Милосављевић звани “Коска“. Просто, он је љубитељ нерада и хедонистичког живота. Сам говори да је у ове квази-институције ушао искључиво због новца, привилегија и свега осталог што доноси добро плаћена издаја свог народа.

Јасмина Живковић је кћи отетог професора Пауна Живковића за кога се сматра да је био једна од жртава трговине људским органима. Кћи се није либила да буде у власти са главноосумњиченим за нестанак и вероватно трагичну смрт њеног оца. Бог нека јој прости. Ето, то су људи за које Београд тврди да ће најбоље штитити српске интересе на Косову" укратко резмира Горан у разговору за Магазин Таблоид.

Исто је и у Косовском Поморављу, где посебно доминира тренд протеривања Срба од стране њихових „представника" који ће преостали српски народ на КиМ довести до потпуног нестајања убеђен је Бошко Б. из овог краја и додаје:

„…Не знам много о учешћу досадашње "Српске листе" јер се овде у Косовском поморављу није осетила никаква добробит. Ми одавде нисмо имали представника. Те њихове активности су се односиле на Косовску Митровицу, Грачаницу и Штрпце.

Овде су подршку добијали наметнути елементи попут Милоша Филића, о коме сте већ писали, и Бранислава Здравковића, начелника Школске управе Ранилуг. Ђурић је још подржавао Сретена Ивановића у Новом Брду, писали сте и о његовим марифетлуцима.

Филић је на власт у школама довео оне дилере цигарета и дроге Јадранку Васић, њеног супруга Негована Васића и брата Дејана Николића – Буџу који су овде запослили стотине ‘наставника’ и тако уништили школе. Брига њих за школе, они су створили позамашну гласачку машину. Сад ће багра да гласа за ‘Српску листу’ која ће да нас докусури.

Здравковић је стари СПС кадар, невиђена џукела која је положај искористила да запосли своја три сина. Контролисао је целокупно образовање и крао новац од превоза ученика са ‘Колашин превозом’. Пратим сад како Ђурић, Вулин и остала багра плаше овај хипнотисани народ Харадинајем.

Као Харадинај ће да направи војску а гле, Српска листа (читај СНС) ће их зауставити. Дакле, ако у ту ‘косовску скупштину’ уђе неки други Србин он ће прећи на Харадинијеву страну а представници Српске листе неће. А заправо они ће бити Вучићеве пудлице које ће му јести из руке и гласати онако како им он каже.

Мислим да њима не одговарају Срби који би ушли у тзв ‘Скупштину Косова’ и размишљали својом главом’…Учешће Срба у косовским институцијама је прави тамни вилајет. Не ваља ни кад се учествује а не ваља и кад се не учествује. КиМ не можеш да посматраш као целину.

Другачија је ситуација у Косовској Митровици од оне у Грачаници, Поморављу или Штрпцу. Због тога би држава Србија требала да има селективну политику према различитим деловима КиМ али, која Србија?

Па, видиш шта ради онај с ума сишавши идиот Вучић? Он враћа Гашића на власт, планира ону лезбејку Хрватицу за премијера…А погледај јој имовинску карту. Пребогата је. Да ли нормалним радом може да се згрне толико богатство? Наравно да не може. Само криминал то може да омогући.

Сад ће криминална клика буквално да уништи целу Србију. Кога брига за КиМ? Вучић и његове слуге буквално раде за Харадинаја. Који српски политички субјект има програм? Нико. Њихов програм је програм СНС- а, програм лажи и превара. А хипнотисана гомила ће да блеји и гласа. Нема нама нормалнима опстанка…"

За четири године активне политике према КиМ политика Александра Вучића је толико учинила да Срби по први пут не могу да направе изборе са резултатом који би био у корист српске државе!

У Грачаници од 1999. године живи Бранислав Марковић, протеран из Приштине. Веровао је да је Србима могуће да се организују и себи обезбеде опстанак, наравно уз подршку државе Србије. После свега данас је приморан да сам покуша да учини било шта како би макар успорио пропаст у коју српски народ гура Вучићев режим. Пришао је једној од овдашњих странака одлучан да кандидатима „Српске листе" ускрати сву политичку моћ коју буде могао о чему говори за Магазин Таблоид.

„Народ је обогаљен и осиромашен, са 15000 динара издржава десеточлану порододицу а са друге стране су градоначелници косовских и српских институција и функционери “Српске“ који су поред српских плата ставили своје жене и рођаке и на косовске ваучере па се хвале како носе доњи веш, то јест гаће, које коштају 75 Евра.

Болнице без завоја, шприцева и обичних рукавица, лекови само за одабране који могу да плате, тоалети по школама препуни, наставници неписменији од ђака. Они који су без посла остаће без посла они који имају много пара имаће још више и то је крајњи продукт свега. Нико ништа није урадио до сада, нема никаквих дешавања осим оних што приреди Канцеларија за КиМ, влада апсолутна апатија" став је Марковића са којим се слажу сви осим оних блиских властима чији представници ни једном нису поменули неопходност повратка Срба у урбане средине из којих су протерани тако да се под „бољим условима" увек подазумевају умишљене олакшице живота у руралним и изолованим срединама.

Слобода говора и кретања помиње се искључиво у контексту албанског експанзионизма на север покрајине. Приче о запошљавању увек су креирање прилике за новим додатним радним местима уског круга рођака и интересних пријатеља:

„Сетили су се да спомену младе и незапосленост тек након четири године, онда када су се расписали избори. Та деца којој обећавају посао су њихови рођаци, деца пријатеља, комшије али то им не смета да их и даље лажу.

Бранимир Стојановић (заменик албанског тзв. „премијера" Косова, члан СНС) осим што је излагао народ да ће да доведе неке Грке и запосли 200 људи у 2014-ој а никад није, сада је излагао народ да ће опет да запосли још 200 људи ове године а наравно никада неће – не зато што не жели већ зато што не зна и што нема појма ни о чему и то потврђују његови „резултати" после неколико година проведених у тој власти!

Ишчекивање које траје 18 година не нуди решење већ се назире крај свега овога о коме се и плашим да размишљам. Оно што ми даје храброст и вољу да се не предам и борим јесте Косовска историја и голгота српског народа на КиМ па и судбина коју је Србија доживела кроз Косово.

Па зар има смисла оставити све ово иза себе тек тако? Косово је данас постало перон број 1 који на коме народ чека воз који ће их одвести према северу што пре… Једноставно смо гурнути у све ово и нема нам повратка назад. Или ће да остану ови из Српске сами на власти а народ побећи одавде или ће народ остати без њих. Зато сам и решио да се по први пут у животу кандидујем на било којим изборима и пришао једној од странака. Спремио сам своју листу али немам пара ни за уплату ни за гориво, плакате"…

Више није једноставно чак ни учествовати на сепаратистичким изборима јер свесни свог учинка актуелни властодршци на сваки начин покушавају да обезбеде себи подршку, а тиме и Вучићевом режиму до сада најкооперативнијем у снисхођењу према албанском сецесионизму. Марковићу овдашњи Срби све чешће шаљу информације о притисцима који се врше.

„Директори који прете људима како и за кога да гласају су они који покушавају да замажу свој нерад и своје незнање. Управо сам добио жалбу да директор О.Ш “Десанка Максимовић“ извесна Јадранка Васић прети отказом радницима који не желе да гласају за „Српску" или на терену протежирају неку другу опцију.

У томе се позива на Министра просвете, науке и технолошког развоја у Влади Републике Србије, Младена Шарчевића и тврди како је лично Шарчевић звао и наложио овакав приступ" огорчено описује Марковић тортуру која се над Србима спроводи објашњавајући још и корен и узроке таквог понашања.

„…Оно чега се Београдски режим у ствари уплашио није листа људи која ће да гласа за Војску Косова већ која ће да се побуни против издајничке политике коју води Влада Србије. Оно чега се Београдски режим уплашио јесте група људи која сме да их погледа у очи и која неће да понизно прати издају Косова коју спроводе већ дуже време. Оно чега се Београдски режим уплашио јесу група Косоваца која ће да одбије позив да у Београд седне са онима који су их издали. Оно чега се Београдски режим уплашио јесу у ствари Срби са Косова и Метохије!" каже он.

Ниједан учесник било ког система не може средствима тог система да га озбиљно угрози. Тако ни Срби у такозваним „институцијама" сепаратсита са КиМ, нажалост, на општем плану не могу да учине ништа битно другачије од онога што је тај систем намерио да учини. Неки од будућих учесника су се на тај корак одлучили не ради бављења политиком већ у покушају да спрече своје потпуно пропадање у које их гура баш Вучић под паролом како Срби треба сами да одлучују о својој судбини.

И у тренутку када Срби, много више него раније, раде баш оно што Вучић говори, он постаје забринут! У чему је сада проблем? Одговор се можда крије у изјави од првог фебруара ове године када је Николић, што је касније и Вучић потврдио, у Бриселу рекао да су „Албанцима дали све што су тражили"  и да више немају шта да им дају осим независности. Биће да се Вучић уплашио да би неко могао изненада да му поремети планове у „заокруживању политике" према Косову и Метохији.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

IZBORNI MARKETINŠKI TRIKOVI I VUČIĆEVA ZONA SUMRAKA!!?

 

Za svoj rođendan, 5. marta ove godine, Aleksandar Vučić je građanima poklonio sebe kao predsedničkog kandidata, kao najveću nacionalnu vrednost. Nažalost, u ovoj zemlji su sve vrednosti poremećene. On to dokazuje ličnim primerom.

U novu izbornu avanturu upustio se s nadom da će mu predsednički mandat omogućiti pet godina opstanka na vlasti. Hteo je da poleti, a kad je pogledao ispod sebe, na svoje rođake, kumove i stranačke saradnike, shvatio je da već pada. Što god da uradi, neće uspeti da sačuva vlast ni u svom kartelu, a kamoli u državi.

On zna, ako izgubi, neće moći mirno da ode u opoziciju i da nastavi političku karijeru. Pad s vlasti njega i sve njegove vodi na optuženičku klupu s pogledom na Zabelu. Zato nema načina koji neće iskoristiti ne bi li pobedio Srbiju. U borbi protiv razuma, istine i pravde, upotrebiće sve marketinške trikove, laži i prevare, pa i nasilje…

 

                   Predrag Popović

 

Vučić je sinovljevsku ljubav prema Nikoliću produbio novim ranama. U svom stilu, podlim spletkama, mesecima mu je podgrevao nadu da će ga podržati u još jednoj predsedničkoj kandidaturi. Javno ga je hvalio, grlio i ljubio, a tajno je pripremao uslove za njegovu političku likvidaciju. Doveden pred svršen čin, Nikolić nije mogao ništa drugo da uradi, nego da podvije rep i prizna poraz.

Tako trenutno izgleda odnos među dvojicom ključnih ljudi u SNS. No, nije uvek sve onako kako se čini. Nikolić je jednom rečenicom, kojom je najavio samostalnu kandidaturu na predsedničkim izborima, razotkrio suštinu naprednjačkog kartela i vrstu motiva koji okupljaju njegove članove.

Mnogo nezadovoljnih, razočaranih i prevarenih naprednjaka obradovala je Nikolićeva pretnja otporom Vučićevom apsolutizmu. Stranka je počela da se rašiva po svim šavovima, od mesnih odbora do Predsedništva. Nikolić je podelu stimulisao puštanjem glasina o finansijskoj i logističkoj podršci koju ima iz Rusije i Kine. Njegovi saradnici su plasirali informacije o formiranju „Izvorne SNS", samostalne poslaničke grupe u kojoj će se naći između 34 i 52 poslanika i podršci 42 opštinska i gradska odbora.

Bez obzira na to što navedene brojke izgledaju kao plod mašte, Vučić je dobro shvatio poruku. Svestan da mu eventualni raskol može raspršiti san o pobedi u prvom krugu, odgovorio je na jedini način koji zna – nasiljem, pritiscima i pretnjama. Političkog tatu provukao je kroz medijsko blato, a stranačko članstvo je izložio staljinističkoj torturi.

Kako bi u korenu sasekao mogućnost slobodnog izjašnjavanja, naredio je da svi odbori po hitnom postupku organizuju predstave u kojima će ritualno podržati samo njega, voljenog i jedinog vođu. Na sastancima odbora, pre i tokom glasanja, funkcioneri su fotografisali članove, da ostane trag o tome kako se ko izjasnio. Uredno su popisani svi koji su se ohrabrili da posumnjaju u Vučićevu nepogrešivost.

Istovremeno je i Nikolić pravio svoje spiskove. Pažljivo je gledao Pink i čitao „Informer" i „Srpski Telegraf". U veliku crnu svesku, u kakvu je nekad, na kragujevačkom groblju upisivao parcele, sada je zabeležio koji vučićevci su ga klevetali i vređali.

Kad se ukrste podaci s ta dva spiska videće se linija po kojoj će se pocepati Srpska napredna stranka. Svojom „listom nepodobnih" Vučić je uspeo da zaplaši pojedince i prinudi ih da lažu kako podržavaju njegovu kandidaturu. Slaba vajda od toga. Nikolićeva lista je teža, ozbiljnija i, po celu SNS, mnogo opasnija. To se videlo odmah po Nikolićevom priznanju poraza.

Bajčetinski vojvoda je još među radikalima dokazao da se u kriznim situacijama ponaša kao njegov nekadašnji idol đeneral Draža Mihailović: „Još nije vreme, još nije vreme… E, sad je kasno…" S takvim karakterom i temperamentom, da je sam odlučivao, da ga Vučić nije gurao, Nikolić bi još bio zamenik Vojislava Šešelja, sedeo bi u Magistratu i gruvao po Evropskoj uniji, Americi i haškom antisrpskom kazamatu. Da nije takav, spor i slab, na vreme bi se suprotstavio Vučićevoj nameri da ga najuri iz stranke i politike. Ipak, da se opametio, Nikolić je pokazao čim je dotakao dno.

Pomiren sa sudbinom, bez gicanja je prihvatio Vučićevo obaveštenje da ne računa na funkciju premijera. To je mogao i da očekuje. Vučićev krajnji cilj cele akcije svodio se na oduzimanje, a ne povećavanje Nikolićevog političkog uticaja. Nokautiran, još s patosa, stari lukavac je ipak poslednjim trzajima krenuo u kontranapad. Ne na Vučića, on je trenutno nedodirljiv.

– Dobro, ne moram ja da budem premijer, ali to neće biti ni Ivica Dačić, Zorana Mihajlović ili Nebojša Stefanović. Toliko su vređali mene i moju porodicu da na njih ne mogu pristati – rekao je Nikolić.

Opet je upao u Vučićevu zonu sumraka. Majstor manipulacije jedva je dočekao da javi Dačiću kako bi ga on, kao što su se dogovorili, rado postavio za premijera, ali ne dozvoljava zli i osvetoljubivi Toma. Ako nijednu drugu, Vučić je odlično savladao šešeljevsku lekciju – zavadi, pa vladaj.

U onih nekoliko dana Nikolićevih pretnji kandidaturom, Vučić je ćutao. Što je mislio, govorili su Dačić, Mihajlovićka, Stefanović, Vulin i čopor podobnih analitičara. Da bi delovali uverljivije i agresivnije, Vučić ih je uveravao da je s Nikolićem zauvek završio, da nikad više neće biti nikakvog dogovora.

Kao da ne znaju s kim imaju posla, poverovali su mu. Kao kad ajkule osete krv, sjatili su se oko Nikolića, otkidajući mu komad po komad preostalog dostojanstva. U želji da se dokažu i dodvore Vučiću, takmičili su se ko će jače da udari i povredi žrtvu.

U tu zamku upao je i Dačić. Izneverio je vlastitu inteligenciju i bogato mešetarsko iskustvo, pa se poveo za ogoljenom ambicijom da opet sedne u premijersku fotelju. Na sva usta hvalio je Vučića kao jedinog kandidata vladajuće koalicije koji može da pobedi nepostojeću ujedinjenu opoziciju, a šapatom je trgovao, tražeći veći deo plena za sebe i SPS. Dačić je, kako bi umerio nezadovoljne partijske kolege, zahtevao da se raspišu i parlamentarni izbori, pa da SPS na zajedničkoj listi dobije veći broj poslaničkih mandata, a zatim i direktorskih mesta. Naravno, Vučić je sve obećao.

Međutim, prvo obećanje, Dačiću najvažnije, povukao je čim je Nikolića ispresavijao i stavio u džep. Sav skrušen, uživljen u svoju omiljenu ulogu patetičnog mučenika, Vučić je obavestio Dačića da od premijerskog položaja nema ništa, ne da Nikolić, mnogo je ljut.

Da bi bio uverljiviji, Vučić je naglasio da Nikolić insistira da za predsednika buduće vlade bude izabrana Jorgovanka Tabaković. U svom maniru, gospodar sudbina se izvinio što ne može da održi reč, ne sme da rizikuje novi haos u svojoj stranci, ali kad sve prođe, posle izbora, naći će način da se iskupi i zadovolji Dačića.

Lider socijalista je odmah shvatio da mu je Vučić ovom prevarom vratio istom merom za izdaju 2008. godine. Odnos snaga se promenio, ali ne i stil komunikacije. Kao što je onda nesuđeni beogradski gradonačelnik Vučić urlao i pretio, tako se sada Dačić pomamio. Kao Mirko Topalović, lupio je šakom o sto i tražio svoj deo. Ogorčen, podsetio je Vučića da još poseduje dve kartonske kutije dokaza spornih radnji njega, njegovog tate Anđelka i batice Andreja.

Vučić samo što nije zaplakao. Od smeha. Na svaku Dačićevu ide deset Vučićevih kutija s kompromitujućim dokumentima, tako da se zna ko je u toj igri mačka, a ko miš. Da bi pokazao da ne postoji ravnoteža straha, već samo ravnoteža mržnje, Vučić je preko svojih medija plasirao ponižavajuću priču o tome kako pohlepni Dačić „cvili od tuge" jer ne može da dobije onoliko parče plena koliko je želeo. Pedagoško upozorenje da se smiri, proguta knedlu i ne talasa, Dačić je dobro razumeo.

U sličnom tonu Vučić je obavio razgovor sa Zoranom Mihajlović i Nebojšom dr Stefanovićem. I njima je raspršio premijerske snove, optužujući Nikolića. Oni su sportski prihvatili objašnjenja vođe, što se ne može reći za Aleksandra Vulina.

Uveren da se lepo namestio u Vučićevoj piramidi vlasti, Vulin nije očekivao da će se naći na udaru spletki. Za pet godina srpski Če Gevara pogazio je sva svoja ideološka uverenja i lično dostojanstvo,prodao je dušu vragu svome i pristao da bude sve što hoće … Zauzvrat, dobio je ministarske mandate, solidnu apanažu i sve drugo što vole mladi. Kao grom iz vedrog neba ošinulo ga je obaveštenje da je Nikolić stavio veto na njegov ostanak u vladi.

Odgovornost za prevare Vučić je prebacio na Nikolića, takođe prevarenog. U svoje prljave igre uvukao je i ostale parazite iz vladajuće koalicije. Bogoljub Karić, Rasim Ljajić, Vuk Drašković i Milan Krkobabić dali su blanko podršku njegovoj predsedničkoj kandidaturi. Na taj način sami su sebi oslabili pregovaračku poziciju u pregovorima o budućem savezu pred sledeće parlamentarne izbore, kad god oni bili. Ostaje im samo da se zadovolje mrvicama s njegove trpeze.

Na Vučićeve trikove naseli su i mnogi opozicionari. Umesto da se posvete demontaži njegovog zločinačkog režima, oni se bave međusobnim nadgornjavanjem i prebrojavanjem. Saša Janković, bivši zaštitnik građana trenutno u ulozi zaštitnika Dragana Šutanovca, predsedničku kampanju vodi protiv Saše Radulovića i Vuka Jeremića. Iako je svestan da mu je krajnji izborni domet četvrto mesto, pristao je svu odgovornost preuzme na sebe i tako sačuva Šutanovca. Usput, pokušaće da Jeremiću otme što više glasača, ali njega bar neće direktno kompromitovati.

U takvim okolnostima Vučiću ostaje da se pozabavi svojom kampanjom i opasno poljuljanim rejtingom. Rezultati februarskog istraživanja, naručenog za diktatorovu internu upotrebu, pokazuju da je rejting SNS pao na 31%, najniže od 2012. godine.

Vučić se drži na 38 odsto. Solidno, ali nedovoljno za pobedu u prvom krugu. Pošto zna da dobar deo socijalista, pa ni članova ostalih koalicionih partija, neće poslušati svoje rukovodstvo i glasati za zajedničkog predsedničkog kandidata, Vučić je svestan da će opet morati da se služi podmićivanjem, pretnjama i krađom. To mu nije strano, zato su naprednjaci već počeli da dele ulje i brašno, obećavaju poslove i prete otkazima svim nepodobnim pojedincima koji rade u javnim preduzećima.

Prošle izbore Vučić je pokrao. I to trapavo, s višednevnim natezanjem u Republičkoj izbornoj komisiji. Da bi olakšao posao, sad je sa spletkama krenuo na vreme. Nekoliko dana pred raspisivanje predsedničkih izbora vlast je odlučila da overu potpisa poveri javnim beležnicima.

Do sada su to obavljali sudovi, po ceni od 60 dinara, a ubuduće će notari, koji će naplaćivati 360 dinara u svojim kancelarijama i do 2.700 dinara za izlaske na teren. Za učešće na izborima kandidat mora da sakupi 10.000 validnih potpisa. Umesto dosadašnjih 600.000, sada će morati da plate između 3.600.000 i 27.000.000 dinara.

Pored astronomske cene, koja će sigurno onemogućiti nekoliko najavljenih kandidata da učestvuju na izborima, ovim trikom Vučić je ugrozio i kandidaturu najozbiljnijih konkurenata Jeremića i Jankovića. U Srbiji ima 189 opština i 162 javna beležnika. Uz problem transporta zainteresovanih građana iz jedne u drugu opštinu, veliki problem predstavlja i njihov prijem kod notara.

Svi notari su akreditovani od naprednjačke vlasti, tako da nema dileme ko će imati prednost pri overi potpisa. Vučićeva kandidatura će biti overena, a ostali kako se snađu. Pri tome, liste moraju da budu zaključene u roku od deset dana. Bez obzira na broj saradnika i finansijske mogućnosti, ni štab Vuka Jeremića, za koji se veruje da je najbolje organizovan, neće uspeti da lako i brzo prikupi potpise.

U još težoj situaciji je Saša Janković. On ima podršku Demokratske stranke, koja bi trebalo da obavi sve te logističke poslove. Međutim, valja podsetiti, na stranačkim predsedničkim izborima, pre nekoliko meseci, glasalo je oko 8.000 članova DS-a. Čak i kad bi svi oni potrčali da potpisom podrže Jankovića, opet neće biti dovoljno. O ostalih desetak političara koji su najavili kandidaturu da se i ne govori.

Ni to nije poslednja predizborna prevara Vučića. U strahu od velike izlaznosti, diktator je odredio da se drugi krug izbora održi 16. aprila, na pravoslavni Uskrs. Naprednjačka armija idolopoklonika, lopova, podmićenih i ucenjenih nesrećnika sigurno će izaći na biračka mesta. Za razliku od njih, glasači čiji kandidat ne prođe u drugi krug, imaće slabiji motiv da umesto na uskršnji ručak odu na glasanje.

Vučić se uzda i u vlastiti medijski arsenal. Još dok je bio radikal, pametno je govorio: „Uzalud je ukinuta smrtna kazna, ostao je Pink". Konkurencija među režimskim biltenima sve je žešća, ne zna se ko više laže. S obzirom na katastrofalne rezultate vladavine, Vučićevi urednici moraju da budu izuzetno maštoviti, pa da ih predstave kao najveće uspehe u savremenoj istoriji.

Za skretanje pažnje dobro će mu doći zveckanje oružjem u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Umesto da se građani bave svojom egzistencijom i naprednjačkim aferama, mediji će ih zamajavati pričama o ustaši Stepincu, baliji Bakiru Izetbegoviću i albanskom teroristi Tačiju. Za obračun s domaćim izdajnicima Vučić će, kao i do sada, koristiti usluge kuma Šešelja.

Odlukom da se otkaže redovna prolećna sednica Narodne skupštine Vučić je sprečio predsetavnike opozicije da makar u njoj iznose svoje stave. Bez prenosa skupštinskih debata, sa strogo kontrolisanim televizijama i novinama, diktator je zaveo medijski mrak u kome će da svetli samo njegova zloupotreba službenog položoja, tokom koje će kao premijer voditi predsedničku kampanju, otvarati nezavršene puteve, postavljati kamen-temeljce budućih nepostojećih fabrika i hvaliti se istorijskim uspesima, koji su uništili Srbiju.

Sve mu je uzalud. Iako u Srbiji ima tek nekoliko slobodnih medija, po gledanosti i tiražima značajno manjim od režimskih, i u tom mraku Vučić više ništa ne može da sakrije. Većina građana ne zna detalje zločina u Savamali, ne zna za Asomakum, kovinske vetro-parkove, malverzacije s „Beogradom na vodi", nameštene tendere i ostale skandale.

Građani možda ne znaju da je javni dug Srbije stigao do cifre od 23 milijarde evra i da svaki dan raste za 3,6 miliona evra, ali dobro znaju koliki su njihovi lični dugovi. Vučićevi mediji ne objašnjavaju zašto je Vlada iz budžeta poklonila četiri miliona evra Željku Mitroviću, 22 miliona evra Arapima, vlasnicima „Er Srbija", 24 miliona evra „Srbijagasu"…

Niko ne objavljuje informacije o razlozima zbog kojih vlast ne naplaćuje porez državnim preduzećima, na čijem čelu se nalaze naprednjački kadrovi, a čiji godišnji dug je veći od 25 miliona evra. Ali, nikome nije ni potrebno da na naslovnim stranama Vučićevih biltena ili u emisijama Pinka ili RTS-a vidi pravu sliku stvarnosti.

Istina o realnom životu ne može da se sakrije.U Srbiji nema čoveka koji ne balansira na ivici egzistencije, ili on ili neko njemu blizak. Nema radnika koji nije ponižen i ucenjen, to ne mogu da sakriju ni mediji koji se čude što radnici štrajkuju zbog višegodišnjeg kašnjenja plate, a deca im gladaju. Nema domaćinstva u kome ne postoji strah od računa, dugova i izvršitelja. Nema porodice koja već nema nekog svog u inostranstvu ili se, što je još gore, nada da će se neko spasiti bekstvom iz otadžbine.

Nema nikoga ko može da pravi planove za budućnost, ne duže od dva-tri dana. Tu sudbinu dele i pripadnici naprednjačke biračke mase. Podmićeni obećanjem da će dobiti posao u nekoj državnoj firmi pristaju na šikaniranje, na leđima nose stranačke bilborde, lažu rođake i komšije, smrzavaju se kod štandova, napadaju političke protivnike… Nema roditelja koji nije zabrinut kad mu se ćerka učlani u SNS, jer zna da će joj tamo šefovati nekakvi limari, frizeri i automehaničari s kupljenim diplomama.

Vođa, najpametniji na svetu, opet će biračima ponuditi staru zamenu teza. Umesto rasprave o činjeničnom stanju, svoj primitivni populizam preneće na nivo emocija. Svaku kritiku vlasti proglasiće mržnjom.

Ko nije zadovoljan načinom Vučićeve vladavine, taj mrzi Srbiju. I obrnuto, ko glasa za SNS, taj voli Vučića. Naravno, zaista postoji i određen broj takvih lakovernika. Vučića nije teško voleti, potrebno je samo da se ima koeficijent inteligencije manji od broja cipela. Takvi nesrećnici su spremni da vođu dižu u nebesa. Iako ima i onih kojim se ta ideja sviđa, red bi bio da mu se prvo priredi fer i pošteno suđenje.

„Bog je Srbima poslao Vučića", navodi se u jednoj naprednjačkoj internet-reklami. To nije daleko od istine. Bog je nekad pravi šeret, na strmini doda teret. Možda nam je zato dao Vučića. Kao kaznu.

Izbori su prilika za iskupljenje. Opozicija je prošle godine propustila priliku da Vučića kazni za krađu izbora. Srećni što su preskočili cenzus i dobili poslaničke mandate, opozicioni lideri su odustali od isterivanja pravde i postali saučesnici u naprednjačkom zločinu. Sada, pred predsedničke izbore, nisu hteli da se dogovore o zajedničkom kandidatu. Napravili su štetu, ali ostala je nada da će običan svet, normalni građani, postupiti zrelije.

Ako se to desi, drugi krug predsedničkih izbora pretvoriće se u referendum protiv Vučićeve diktature. Niko, bez obzira kojeg kandidata je podržao u prvom krugu, neće imati izgovor da ne glasa za, kako sada izgleda, Vuka Jeremića. Kad se izbor svede na njih dvojicu svi birači, koji imaju ozbiljan odnos prema svojoj budućnosti, neće morati da se dvoume. Kakav god bio i bez obzira na sve što može da mu se prigovori, Jeremića treba iskoristiti za oslobođenje Srbije od petogodišnje torture naprednjačkog klana i početak oporavka od pošasti koja je poharala narod i državu.

To nije lak posao. I da je Vučić normalan, bilo bi teško animirati građane i njihovu energiju kanalisati u pravom smeru. Pošto je ovakav kakav je, biće još teže. Za razliku od Jeremića, Jankovića i ostalih kandidata, Vučić je fatalistički na izbornu kocku stavio sebe, svog brata Asomakum Andreja, sve kumove, dvorsku svitu i ostale štetočine.

On zna, ako izgubi, neće moći mirno da ode u opoziciju i da nastavi političku karijeru. Pad s vlasti njega i sve njegove vodi na optuženičku klupu s pogledom na Zabelu. Zato nema načina koji neće iskoristiti ne bi li pobedio Srbiju. U borbi protiv razuma, istine i pravde, upotrebiće sve marketinške trikove, laži i prevare, pa i nasilje. Uostalom, to je i najavio kad je, prihvatajući kandidaturu, istakao da „izlazi na crtu svima". On ne može da, kao normalan čovek, izbore shvati kao proveru volje birača, nego kao surovu borbu protiv svih koji nisu članovi njegovog klana.

Nažalost, postoji mogućnost da on opet porazi Srbiju i osvoji predsednički mandat. Uveren da je vanknjižni vlasnik države i svih podanika, dobiće sve što hoće. Što kaže mudri Milojko Pantić, uzeo je sve, još mu nedostaje samo pravo prve bračne noći. Možda prisvoji i to pravo, ali sigurno će noći provoditi u nesanici, svestan da svaka diktatura ima kraj.

Kakva god bila, opozicija će u nekom trenutku morati da preuzme inicijativu i upali svetlo u Srbiji. S druge strane, što Vučića još više brine, Tomislav Nikolić neće odustati od borbe za svoj deo kolača. Lukavi tesar s grobarskim iskustvom, dobro zna, što i sam voli da ističe, koliko je život kratak i kakva sve iznenađenja donosi. Primirio se i čeka na povratak u SNS.

Čim se raskomoti, počeće da okuplja nezadovoljne naprednjake, pravi svoju frakciju i priprema kontraofanzivu. Odustajanjem od vanrednih parlamentarnih izbora Vučić je pokazao strah od raskola u stranci. Haos je odložio, ali nema trajnog rešenja za problem koji postoji i koji jača iz dana u dan. Zato, treba mu pomoći da se ne muči, da što pre ode u prošlost, gde mu je i mesto.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAJBOLJI KANDIDAT SNS: VELIKI PLANOVI ZA DOBROBIT SRBIJE, SVE DO NJENOG PORAZA…!??

 

Izbornom krađom Aleksandar Vučić je namakao većinu u Skupštini, dva i po meseca je sklapao „borbenu" vladu i, na kraju, kad je našao izlaz iz tog lavirinta, nema pojma gde se nalazi.

Sa svih strana je pritisnut problemima koje ne ume da reši, prijatelji iz Vašingtona i Brisela su ga se odrekli, u Moskvi ga nisu prihvatili, komšije iz Sarajeva javno tvrde da je suicidni lažov, iz Zagreba mu poručuju da je šaka jada, a u Prištini ga podržava samo familija Musliu…

  

                     Predrag Popović

 

U Srbiji, svom ličnom feudu, stoji još gore. Uzalud mu istraživanja Ipsosa i Cesida, medijska podrška „Informera", „Kurira", Pinka i ostalih naprednjačkih mehanizama za kolektivnu hipnozu, uzalud i policijsko i pravosudno nasilje nad opozicionarima i ostalim normalnim građanima, Vučić zna da su maske pale, da su svi shvatili da je car go.

Zato nije smeo da izađe na binu i pozdravi osvajače olimpijskih medalja, znao je da bi bio dočekan s tradicionalnim srpskim pozdravom „Vučiću, pederu". Zato i ne ide na utakmice Crvene zvezde, nema snage da sluša kako „Delije" skandiraju princu prestolonasledniku Danilu: „Ja sam mali psihopata, Vučić mi je tata".

Zato ne sme da se suoči s ojađenim narodom, sa nezaposlenima kao i s radnicima koji su izloženi torturi njegovih tzv. investitora, sa nesrećnicima koji balansiraju na ivici egzistencije, koji ne mogu da zarade dovoljno da plate račune , a svakodnevno strepe od izvršitelja, komunalaca i režimskih kriminalaca sa i bez fantomki. Uz sve to, Vučića pritiskaju i svi poverioci, finansijski i politički, koje je izigrao.

U haosu koji je sam kreirao, diktator nema snage, znanja i strpljenja za traženje konkretnih rešenja. Opstanak na vlasti, bar još neko vreme, može da obezbedi samo ako nagomilane probleme zatrpava novim. Doduše, u toj disciplini nema mu ravnog, cela njegova privatna biografija i politička karijera krcate su takvim primerima.

Kao što je i sam naglasio u ekspozeu, najlepšoj savremenoj srpskoj bajci, Vučić najveću obavezu ima prema stranim centrima moći. Majstori iz Lenglija, koji su ga instalirali na vlast, svakodnevno skraćuju povodac i stežu ogrlicu oko vrata. Ljubimac je dobro dresiran, ali gazde ništa ne prepuštaju slučaju, zato ga stalno ohrabruju da zagrize najveću kosku, kosovsku.

Zahtev je jednostavan – Srbija mora da se zvanično odrekne Kosova i Metohije. Realizacija tog plana, davno utvrđenog u Vašingtonu, malo je komplikovanija. Za početak, neophodna je promena Ustava. Kad se iz preambule izbaci obaveza očuvanja teritorijalne celovitosti Republike, odnosno južne pokrajine, kao i odredbe koje definišu pravni, vojni, policijski i politički suverenitet Srbije nad Kosovom, ispuniće se svi uslovi za konačno rešenje, potvrđivanje nove albanske države.

Pre dve godine, posle prve izborne pobede, Vučić je najavio promenu Ustava. No, lakše je obećati, nego izvršiti.Što se njega lično tiče, Kosovo nema cenu, zato bi ga dao džabe. Kroz celu istoriju, zna Vučić, Srbi su sto puta gubili Kosovo, uvek posle ratnih poraza, nikad dobrovoljno. Tako je bilo i 1999, kad su, ironijom sudbine, najostrašćeniji zagovornici ratne opcije bili upravo vodeći nosioci aktuelne vlasti Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

Zaklinjali su se da će oružjem braniti Kosovo do poslednjeg Srbina, a sada, isključivo iz lukrativnih interesa, od Srba brane albansku lažnu državu.

Upravo Vučić, koji je sve što ima stekao ratnim huškanjem i izazvanjem pogroma nad Srbima gde god ih je bilo, postaće prvi srpski vladar koji će se, u ime Srbije, dobrovoljno odreći Kosova i Metohije.

Vučić je, kao militantni radikal, sve kritičare etiketirao kao domaće izdajnike i strane plaćenike, preteći im kletvom cara Lazara.

Okolnosti su se promenile, ali ne i Vučić. Sve koji se suprotstavljaju njegovom režimu opet naziva izdajnicima i plaćenicima, optužujući ih da sprečavaju napredak Srbije na spasonosnom putu ka Evropskoj uniji. Da bi ispunio obavezu prema vašingtonskim i briselskim sponzorima, angažovaće sve resurse, od medija do paravojnih jedinica. Dobar deo opozicije, koja se predstavlja kao proevropska, neće morati mnogo ni da pritiska, ona ionako neselektivno prihvata sve zahteve koji stižu spolja, tugujući što se ne nalazi na Vučićevom mestu, pa da ona sprovodi plan za reorganizaciju postkosovske Srbije.

I deo samozvane intelektualne elite, prividno kritički usmerene prema vođi, podržaće ideju o odricanju od Kosova i Metohije.

Neće mu biti problem ni da ućutka samozvane „patriotske stranke" čiji lideri su vrlo kooperativni, tačnije rečeno – konvertibilni. Za izdaju „kolevke", vrle patriote možda će malo podići cenu, ali ni to nije problem, Vučić ništa ne plaća iz svog, nego iz našeg džepa. Kad Šešelju, ili bilo kojem drugom tvrdom nacionalisti, kaže najskuplju srpsku reč – evro – ekspresno će svi zaboraviti na cara Dušana, Obilića, Dečane, masakrirane momke s Košara…

Problem predstavljaju samo građani, običan i normalan svet, koji, makar na nivou emocija, ne može da pristane na trajni gubitak „srca Srbije". Na Vučićevu žalost, za definitivno osamostaljenje albanske republike ne pitaju se samo on i pripadnici njegovog kartela. Hteo – ne hteo, moraće da promenu Ustava testira na referendumu. Naravno, referendumsko pitanje formulisaće tako da prikrije suštinu, predstaviće ga kao potpuno benigno, kao da se i ne tiče Kosova, a onda će tu laž raširiti preko svojih medija.

Bez obzira na sve, opet ne može da računa na uspeh. Koliko god da laže i vara, podmićuje i preti, koliko god da ukrade prilikom prebrojavanja listića, teško će uveriti Srbe da između Vučića i Kosova izaberu njega.

Kad bi mogao, diktator bi se pre treći put oženio nego što bi izašao na referendumski ispit. Koliko god bio poremećen, on zna da će se na tom glasanju odlučiti njegova politička sudbina. Ako ne prođe američki predlog da se Vučićeva Srbija zauvek odrekne prava na svoje Kosovo, proći će vreme naprednjačke diktature.

Kad bi se danas sprovela anketa među građanima Srbije s pitanjem ko su Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović najčešći odgovori bi bili – zvezde Granda ili kajakaši koji su osvojili bronzu u Brazilu. Sigurno 99,9 odsto Srba ni pod najtežim mukama ne bi moglo da se seti da su u pitanju generali koji su potpisali Kumanovski sporazum, kojim je Srbija pristala na kapitulaciju i povlačenje s Kosova. Slobodan Milošević je vukao sve konce, a na kraju je namestio dvojicu anonimusa da uđu u istoriju na način kojim se ne mogu ponositi.

Miloševićev mentalni naslednik Vučić već je dokazao sklonost ka korišćenju istih fazona. Korupcionaški projekat „Beograd na vodi" , on se u nju ugradio i politički i finansijski, ali kad to Potemkinovo selo potone u propast, ostaće činjenica da se na ugovoru s Arapima nalazi potpis Zorane Mihajlović . Vučić, koga nigde zvanično nema, kasnije će se zgražavati nad lenjim i nesposobnim saradnicima, kompletnim kretenima koji su upropastili odličan projekat i onu prelepu maketu…

Istu vrstu prevare Aleksandar Vučić namerava da priredi i oko referenduma o predaji Kosova. Prljav posao prepustiće nekom drugom, a sebi će, pred strancima, pripisati zasluge za ostvareni rezultat.

Prvi uslov za realizaciju te spletke zahteva njegovo napuštanje premijerske i prelazak na predsedničku funkciju. U skladu s ustavnim ovlašćenjima, spoljnu politiku vodi vlada, dok predsednik ne može da utiče na nju. Ne, ako se zove Tomislav Nikolić. Da, ako je na tom mestu Aleksandar Vučić.

Kao što je Milošević imao Zelenovića, Božovića, Šainovića i Marjanovića, a Tadić kukavnog Cvetkovića, Vučić namerava da u premijersku fotelju instalira neku sličnu figuru , slepo poslušnu i odanu, spremnu da izvrši svako naređenje . Neće mu biti teško da pronađe personu s takvim karakteristikama, drugačijih i nema u njegovom okruženju.

Na Vučiću je ostalo samo da definiše strategiju kojom će odrediti tajming i redosled poteza. U dilemi je da li prvo da raspiše referendum ili predsedničke izbore. Referendumsku kampanju, s bilo koje funkcije, ionako će morati da lično vodi, gazde mu ne bi dozvolile da sedi po strani.

Nema mnogo vremena za premišljanje. Tomislavu Nikoliću mandat ističe u junu 2017, tako da će Vučić morati hitno da prelomi na koju će stranu. Prvu i najznačajniju pripremu već je obavio. Nepotrebnim i, kako naivni tvrde, besmislenim vanrednim parlamentarnim izborima Vučić  je odradio glavni posao, očistio je Srpsku naprednu stranku od Nikolićevih kadrova. Tim potezom pokazao je šta misli o mogućnosti da SNS kandiduje Nikolića za drugi predsednički mandat.

Sledeći potez, na nekoj konferenciji za medije, povući će Nebojša dr Stefanović ili Aleksandar Vulin, koji će glasnim vapajem zatražiti od šefa Vučića da, ma koliko mu to ne bilo drago, prihvati kandidaturu i postane predsednik Srbije.

Sličan igrokaz već smo gledali u pripremi vanrednih izbora, kad diktator nije uspeo da se odupre nepostojećem pritisku svojih slugu, pa je, zarad bržih reformi, potrošio ogroman novac iz budžeta, a da bi sve ostalo isto.

U pripremi te akcije, početkom avgusta, Vučić je pustio probne balone. Može da bude zadovoljan onim što je video, ostalo mu je samo da s reči pređe na dela.

Nikolić nema snage da mu se suprotstavi. Bez stranke, mentalno pomiren sa sudbinom penzionera, prihvatio je činjenicu da mu je istekao rok trajanja. Što se njega tiče, neće imati ništa protiv ako sledeće jeseni bude čučao pored bajčetinskog kazana, pekao „tomovaču" i po Glediću brao lekovite trave. Posle svega što je preturio preko glave tokom 26 godina politikanstva, ma koliko bio alav, Nikolić bi, verovatno, sa uživanjem prihvatio odlazak u penziju.

No, ima sreće, ima Dragicu. Potcenjena i izložena ruglu, srpska first lady nema nameru da odustane od političkog biznisa. Motivi postoje. Dva se zovu Radomir i Branislav, a Dragica će izvršiti pritisak na Tomislava i naterati ga da još jednom krene ispočetka.Nimalo naivna, na mnoga važna mesta u BIA, Vojsci i diplomatiji postavila je svoje ljude, rođake i prijatelje od poverenja.

Pored njih, značajna je i podrška koju Toma može da dobije od mnogih tajkuna, kojima se Vučić opasno zamerio. Ni stranci, jednako oni sa zapada kao i sa istoka, nemaju problem sa Nikolićem. Naprotiv, u nameri da oslabe Vučićev uticaj, spremni su da ga ohrabre logistički i finansijski.

I Vučić je svestan da mu Nikolić može uneti šum u sistem, zato ga uporno kompromituje kroz svoje medije i preko svojih abonenata. No, s tim je krenuo prerano. Ne samo Nikolić, nego je i javnost odavno oguglala na priče o kupljenoj diplomi, nelegalno izgrađenim vikendicama na Savi, ljubavnicama, vanbračnoj deci, Dragičinoj spornoj fondaciji i sličnim glasinama koje širi Vučićeva omiljena pudlica iz Batajnice. Diktator će morati da smisli ozbiljnije metode borbe protiv svog drugog političkog oca. Posao će mu biti dodatno otežan ako Nikolić uspe da u savez uključi Velimira Ilića, Dragana Markovića Palmu, Bogoljuba Karića, Nenada Popovića, pa čak i Ivicu Dačića.

Upravo iz tih razloga, Dačiću je opet zapala uloga najtraženije udavače. Za razliku od prethodnih predstava tog žanra, on u ovoj ne uživa. Da bi predupredio haos do koga bi došlo ako bi se lider SPS-a priklonio Nikoliću, Vučić insistira da se Dačić ne kandiduje za predsednika Srbije, već da podrži kandidata vladajuće koalicije, dakle njega, Firera, jednog i jedinstvenog.

Dačić je, kao i uvek, pokušao da vrda, da se poziva na stranačke organe i slične besmislice. Uzalud je Vučiću objašnjavao kako bi takav potez izazvao puč u SPS-u. Briga Vučića za SPS, važno mu je samo da se Dačić ne prikloni Nikoliću. Prvi čin tog preganjanja je odigran, a poslednji čeka zvanično raspisivanje predsedničkih izbora.

Na tu formalnost ne čeka Saša Mirković, donedavno tvrdi vučićevac, a danas ogorčeni opozicionar. Na prvu medijsku spekulaciju o mogućnosti čak i prevremenih predsedničkih izbora, Mirković je najavio svoju kandidaturu.

– Prema građanima, prijateljima, mojoj porodici i, na kraju, prema sebi imam obavezu da se suprotstavim despotiji Aleksandra Vučića. Za četiri godine vladavine, on je uništio sve što vredi u državi. Srbija ne sme sebi da dozvoli luksuz da se ta agonija nastavi. Alternativa Vučiću nije Tomislav Nikolić.

Nikolić je ucenjen, zato se ponaša kao poslušnik, izvršava svako naređenje. Njih dvojica su od Srbije napravili koloniju, jednako su odgovorni za svako zlo koje nas je snašlo. Ne vrede mnogo alibiji poput tvrdnji – Toma nije mogao da utiče na Vučića. Kako nije?

Mogao je da podnese ostavku, a to može i danas, pa da građanima kaže ko ga je, zašto i kako prisiljavao da ćutke posmatra kako se uništava država u kojoj je on predsednik. Pošto i dalje sedi i ćuti, ne verujem u njihove spinove da su u svađi.

Ličnim primerom sam pokazao kako mora da se reaguje u kriznim situacijama. Onog trenutka kad sam definitivno odlučio da ne učestvujem u njihovim marifetlucima, podneo sam ostavku i otišao iz SNS. Znao sam da ću se naći na udaru, da će se svetiti meni i mojoj porodici, ali siguran sam da je Srbija važnija od nas samih. Sve što me snašlo odraz je njihovog kukavičluka i sprege mafije i vlasti na čijem se čelu nalazi Aleksandar Vučić, kaže Mirković za „Tabloid".

Uspeh na predsedničkim izborima on namerava da postigne ne samo zahvaljujući hrabrosti da se suprotstavi diktatoru, nego i pomoću programa u 20 tačaka, s kojim će izaći pred građane.

– Znam šta treba da se uradi, to sam već dokazao. U Zaječaru sam obećao dve stvari: besplatne vrtiće i infrastrukturu. To sam i uradio. Lično je Vučić naredio da se ukinu besplatni vrtići, a sabotirao je izgradnju puteva i mostova. Naprosto, on ne želi da bilo ko uradi nešto dobro za građane.

To su iskusili i drugi funkcioneri SNS-a, zato u toj stranci ima mnogo struja, koje on svađa i vrti u krug. Vučić sa svojim batinašima ne preti samo političkim protivnicima, nego i stranačkim kolegama koje pokušavaju da urade nešto korisno. Vučić se brine isključivo za svoj i interes svojih ljudi iz najbližeg okruženja. Takva politika razvalila je Srbiju i trebaće dugo vremena da se oporavi. Da bih pokušao da zaustavim propadanje države i naroda, odlučio sam da se kandidujem za predsednika, kaže Mirković.

Kako trenutno stoje stvari, Vučić ne može da utiče na Mirkovića, ali može na etabliranu opoziciju. I, to uspešno radi.

Zaštitnik građana Saša Janković, pretendent na status predsedničkog kandidata jedinstvene opozicije, ima solidnu podršku javnosti, ali ne i stranaka. Bez političkog iskustva i znanja, Jankovića su zavela svetla velikoga grada, pa je pomislio da je značajniji od partija čija podrška mu je neophodna. Izborna avantura još nije ni počela, a on se sapleo.

U pregovorima sa Draganom Šutanovcem, samouverenim budućim predsednikom Demokratske stranke, Janković je prvo priznao nameru da posle izbora formira svoju stranku, a onda je zatražio podršku DS-a. Težak kiks. Zašto bi DS podržala kandidata koji će eventualni uspeh da iskoristi za pravljenje stranke koja će joj, ako zaživi, postati direktna konkurencija?

Šutanovac mu je odgovorio isticanjem Vladimira Pavićevića kao mogućeg predsedničkog kandidata. Pavićević je napustio Živkovićevu Novu stranku, nije se učlanio u DS, ali otvoreno podržava Šutanovčevu kandidaturu na unutarstranačkim izborima. Prihvatljiv za veći deo tzv. beogradske intelektualne elite, Pavićević se nada da će uspeti da obezbedi podršku većine opozicionara, što bi moglo da mu donese zapažen rezultat na izborima.

Vučić će ga smazati kao Panta pitu. No, to je druga tema. Za ovu, važnije je naglasiti problem koji i Mirković pominje – postojanje mnogo nezadovoljnih funkcionera Srpske napredne stranke, kao i koalicionih partnera. U mešetarenju prilikom konstituisanja novog kabineta, Vučić je izigrao koga god je mogao. Bez funkcija su ostali Zoran Babić, Nikola Selaković, pa Velimir Ilić, Palma, Nenad Popović, a i Bogoljub Karić ima sve manje strpljenja. Prilikom raspodele direktorskih funkcija u najvećim državnim preduzećima Vučić će zadovoljiti neke od njih, ali ne može sve.

Da bi kupio vreme i opet sludeo lakoverne partnere, Vučić protura glasine o skoroj rekonstrukciji Vlade. Iako je na skupštinskoj sednici na kojoj mu je potvrđen drugi premijerski mandat javno tvrdio da neće biti rebalansa budžeta, njegovi saradnici najavljuju da se već za mesec-dva može da očekuje rasprava o rebalansu, a usput i „dopuna kabineta", kako od milja nazivaju rekonstrukciju Vlade. Prema tim spekulacijama, ministarskim funkcijama trebalo bi da se „dopune" Ilić i Popović. Sudeći po njihovom ćutanju, trpilo im je još jako, a kad će da popusti ne znaju ni oni.

Kad god došlo do rebalansa budžeta i rekonstrukcije Vlade, to će biti uvod u predsedničke izbore, a samim tim i početak priprema za referendum o promeni Ustava i odricanju od Kosova i Metohije. U sledećih nekoliko meseci Aleksandar Vučić će morati da se kocka na sve ili ništa. Ako on pobedi, Srbija će izgubiti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI: NOVI POČETAK ILI NOVA VLADA SRBIJE ZA SLIKANJE…!??

 

Frenetičnim aplauzom poslanici naprednjačkog kartela pozdravili su formiranje nove srpske vlade. Slavljenička atmosfera prenela se u vinski podrum u Jajincima, vilu „Bokeljku" i redakcije „Kurira", „Informera" i Pinka.

Lako i uverljivo, pobedio je stari/novi premijer Aleksandar Vučić, poražena je Srbija, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnih listova Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj!

 

                      Predrag Popović

 

Besmislena kadrovska rešenja, program koji nema dodira sa stvarnim životom i mentalni poremećaji vladara odredili su smer u kome će Vlada nastaviti da uništava državu. Kao što smo u prošlom broju „Tabloida" najavili, Vučić je dozvolio da mu karakter pobedi inteligenciju i odlučio se da Srbiju, svoje ogledno dobro, vrati u devedesete, u nesreću i haos, u svoj prirodni ambijent, jedini u kome mogu da opstanu takvi lešinari.

Uspeo je. Porušio je mostove i prema istoku i prema zapadu. Po ko zna koji put demonstrirao je potpunu nezainteresovanost za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pred izbore napravio je koaliciju sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, kako bi lakovernim glasačima lakše prodao lažnu priču o svom rusofilstvu.

Kad je istekao rok upotrebe, Popovića je maknuo u stranu, namenivši mu, u najboljem slučaju, nekakvu kancelariju za nešto, za saradnju s Rusijom ili za sleganje ramenima, dođe na isto. S druge strane, iako uporno i vredno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela kojima se nanosi ogromna spoljnopolitička i ekonomska šteta Srbiji, Vučić je ovakvim sastavom kabineta i Zapadu pokazao zube. Odlučno je stavio do znanja da od Srbije mogu da rade što im se prohte, ali ne smeju da zadiru u lukrativne interese njega i njegove svite.

Da bi dokazao da nije samo okupacioni namesnik, nego i neprikosnoveni lokalni kalif, odbio je američke zahteve da obuzda batu Andreja i svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Ako majstori iz Lenglija hoće Kosovo, može. Ako žele da Srbiju uvuku u dužničko ropstvo, nije problem. Ne samo što se neće suprotstaviti zapadnim centrima moći, koji bez po muke devastiraju državu, nego će im u tome pomoći. Sve dok ne sputavaju nabujale ambicije najuticajnijih pojedinaca iz familije.

Ceo kabinet je sastavio u skladu s tim principom – u inat Amerikancima. Oni su tražili da skloni Zlatibora Lončara, on ga je ostavio. Valjda zbog Lonačarevih izuzetnih zasluga na poboljšanju zdravstvenog sistema, pošto je evidentno da se deca sve uspešnije leče u inostranstvu, parama prikupljenim preko SMS-poruka. S istim motivom na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavio je Nebojšu fantomskog doktora Stefanovića, pa i nesrećnog Aleksandra Vulina.

Da bi Amerikanci bolje shvatili poruku, Vučić je iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave najurio Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić. Najavljujući njen ulazak u vlast, diktator je pokušao da jeftinim spinom prikrije suštinu. Kao glavnu referencu istakao je njenu seksualnu orijentaciju. Brnabićka je lezbejka! Šokantno!

Eto o čemu treba da trube režimski bilteni, sve hvaleći modernog i hrabrog premijera koji pristaje da, u skladu sa svetskim LGBT trendom, sarađuje sa gej osobama. Malo je državnika koji u svom okruženju imaju toliko homoseksualaca. Em, i njegova pastorka Nevena Janković je lezbejka, a među kumovima, ministrima i savetnicima ima više pedera nego Predrag Azdejković  u magazinu „Optimist".

Ono što Brnabićka preferira u svom krevetu, ili gde god već, verovatno ne zanima čak ni Jadranku Joksimović. Za Vučića je mnogo važnija njena uloga u korupcionaškoj aferi u kojoj je glavnu ulogu imao njegov vajni kum Nikola Petrović.

Prošlog leta javnost je saznala za stenogram presretnutog telefonskog razgovora, koja se tadašnjem predsedniku pokrajinske vlade požalila da kompaniju Kontinental Vind Projekt (CWP), čiji vlasnik je njen suprug Mark Krandal, reketira Vučićev kum.

Prema tim navodima, američka firma je uložila oko 300 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova, ali direktor Elektromreže Srbije, bez obzira na potpisane ugovore, nije omogućio priključenje na srpski elektro-sistem, već je, navodno, tražio dva miliona dolara mita za tu uslugu.

U policijsko-medijskom igrokazu, Petrović je prošao poligraf i dokazao nevinost. Baš kao Šeron Stoun u „Niskim strastima" ili Darko Šarić na suđenju za šverc kokaina. Afera je potisnuta iz srpskih medija, ali ne i iz američkih diplomatskih depeša. Zbog toga, ali ne samo zbog toga, od Vučića je zahtevano da marginalizuje uticaj svog kuma.

Srpski Firer je na ultimatum odgovorio u svom stilu. Iz Vlade je najurio Lidijinu sestru Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić, bivšeg direktora CWP, koja je tada demantovala tvrdnje vlasnika kompanije u kojoj je radila i svedočila u korist Nikole Petrovića. Da li je govorila istinu saznaće se kad padne ova vlast, u kojoj će, do tada, Brnabićka obnašati dužnost gej-ministarke.

Iako Ana Brnabić u karijeri ima samo reference koje garantuju ideološko-moralnu podobnost po američkim standardima (kao stručnjak za marketing, ispred USAID-a vodila je projekte reorganizacije lokalne samouprave u Rumuniji), s obzirom na prirodu njenog odnosa s Vučićem i Petrovićem, njen ulazak u Vladu neće obradovati nikoga u Lengliju.

Vučić neće morati dugo da čeka na odgovor. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd" već najavljuje novi protest na kome će ponoviti zahtev za sankcionisanjem kompletnih idiota koji su u izbornoj noći pod fantomkama porušili zgrade u Savamali. Novim mandatom Nebojši dr Stefanoviću diktator je unapred odgovorio demonstrantima.

Naravno, briga Vučića za robotizovanog potrčka. Čuva ga samo da bi gazdama iz Vašingtona dao do znanja da mu ne diraju u zabran. Ustav i zakone Srbije spreman je da krši u njihovom interesu, ali oni moraju da mu dozvole da to nekažnjeno radi i kad sprovodi tiraniju nad građanima. Ako im se ne sviđa što on nezakonito hapsi i maltretira koga stigne, neka mu izađu na crtu, pa kome obojci, kome opanci, a svima slina.

Nova, kako premijer voli da je naziva, borbena vlada sklepana je tako da nervira i Amerikance i Ruse, a naročito Srbe. Nezainteresovan za odbranu državnih i nacionalnih interesa, Vučić se dobro pripremio za izolacionističku strategiju. U kabinet je uzeo nesrećnike nalike sebi.

Resor poljopriprede i životne sredine dodelio je Branislavu Nedimoviću, konvertitu svih boja. Genije iz Sremske Mitrovice to nije zaslužio samo dokazanom sposobnošću da se transferiše iz Čankove Lige, preko Koštuničinog DSS-a i izvesne grupe građana pravo u Srpsku naprednu stranku, nego i susretljivošću s kojom je batici Andreju Vučiću pomogao da u tom kraju raširi svoju nezvaničnu poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju.

Za kooperativnost je nagrađen i Mladen Šarčević. Da zasedne u fotelju ministra prosvete preporučila ga je činjenica da je osnovao privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković", u kojoj se školovao princ prestolonaslednik Danilo.

Ili su zasluge kompleksnije, kako može da se nasluti po glasinama da je Šarčević po vrlo povoljnim uslovima prodao gimnaziju najmoćnijem srpskom knezu koji je poznat po poslovanju pomoću falsifikovane lične karte. Šarčević o tome ni da pisne.

O drugim reketaškim Andrejevim akcijama Alek pišti u Skupštini, vređajući sve koji se usude da makar u hodniku pomenu sumnju da je batica postao vlasnik nekoliko prestižnih beogradskih restorana.

Vladan Vukosavljević u Ministarstvo kulture i informisanja nije došao zbog konkretnih zasluga, nego zbog Vučićeve sklonosti da se okružuje sebi nalikim moralnim kreaturama. Kad je obznanjeno njegovo postavljanje na Tasovčevo mesto, analitičarima je pažnju privukao detalj o poslovanju s nekretninama. Tačno, ali nebitno.

Mnogo je važnije istaći da on zaista ima veze s kulturom i informisanjem. Pored toga što i sam piše vrhunske kulturološke i sociološke analize, Vukosavljević ima prefinjen ukus za lepu književnost. Autor ovog teksta u januaru 2011. objavio je svoju prvu knjigu o aktuelnom diktatoru, „Vučićev rečnik". Tu knjigu niko nije tako nadahnuto hvalio kao Vukosavljević. Što bi Vučić rekao, hvala mu na pohvalama.

Vukosavljeviću, pametan je čovek, nije bilo teško da pozitivno oceni knjigu o sablasno smešnom glavnom junaku Vučiću. Možda se i prepoznao. Sličnost postoji, a s njom sam se suočio 2004. godine.

Na izborima za gradonačelnika Beograda Vukosavljević je vodio informativnu službu Zorana Drakulića, kandidata Demokratske stranke Srbije. Težak posao. Drakulić, vlasnik „Ist Pointa", verovatno jeste sposoban biznismen, ali sigurno nema ni mrvu talenta za politiku.

Bez sklonosti ka jakim paroloma, zagledan samo u surovu realnost, neprijatno uštogljen i nespretan u konfliktnim situacijama, Drakulić nije mogao da privuče pažnju, a kamoli podršku javnosti. No, mudri Vukosavljević se dosetio kako da, citiram, sivog tajkuna predstavi kao običnog čoveka iz naroda.

– Treba mi Ceca! – rekao mi je Vukosavljević i objasnio strategiju: – Koštunica je na vlasti, a Ceci je potrebna podrška policije i pravosuđa. Potrebne su joj i pare. Mi imamo sve to. S druge strane, nama je potrebno da ona podrži Drakulića. Kad bi se uključila u kampanju, to bi nam značajno podiglo rejting…

Ne samo što je pametan, Vukosavljević je i vredan. Napravio je neki lascivni video-klip sa Cecom u prvom planu, kojim je hteo da insinuira neku vezu sa Drakulićem. Koliko znam, od te manipulacije ipak je odustao. Međutim, nije odustao od želje da mu pomognem.

Iako sam pokušao da mu objasnim da nemam nikakav kontakt s Arkanovom udovicom i da sam siguran da ona ne bi pristala da se uključi u bilo čiju političku kampanju, sticaj okolnosti je poterao vodu na Vukosavljevićevu vodenicu. Pukim slučajem zatekao sam se u društvu Danice Drašković kad se pojavila njena prijateljica Ceca Ražnatović. Svratio je i Dragan Kojadinović, kandidat SPO-a za istu funkciju na koju je reflektovao Drakulić.

Nedopustivo naivan, predložio sam Ceci da na isti način, kao Kojadina, podrži i Drakulića. Dogovorićemo njihov „slučajan susret" u nekom restoranu, fotografisaćemo ih i – gotov posao. Ona neće javno da se umeša u politički brlog, a pokazaće dobru volju prema kandidatu stranke na vlasti.

Vukosavljeviću samo što šiške nisu porasle od radosti. U utvrđeno vreme Ceca je došla u „Klub književnika" i, gle čuda, sela za Drakulićev sto, oko koga su se motali fotoreporteri redakcije u kojoj sam tada radio. Posao obavljen. Mi na naslovnoj strani imamo Cecu, Drakulić u kampanji ima Cecu, Vukosavljević ima pozamašan honorar.

– Sram te bilo! Nisi smeo ovako da me namestiš, stidi se – isto veče mi je Ceca sasula u telefon.

Šta sam skrivio, saznao sam s naslovne strane „Kurira". Eno i tamo Cece s Drakulićem. Posle svega što je „Kurir" pisao o njoj dok je, tokom „Sablje", bila u Centralnom zatvoru, Ceca je odbijala svaku saradnju s tim novinama. Uverena da sam je ja namestio njenim neprijateljima, opasno se naljutila.

Sa zakasnelim paljenjem, setio sam se da je tu prevaru mogao da osmisli samo Vukosavljević. On to nije negirao. Naprotiv, uživao je u uspehu podvale.

– Šta si očekivao? „Kurir" ima veći tiraž – mangupski se cerekao.

Pošto „Kurir" nije mogao da mu privede Cecu, odlučio je da je meni ukrade. Ali, ako Vukosavljević po prevarama i lopovluku liči na Vučića, priznajem da i ja imam sličnosti s Firerom, makar po osvetoljubivosti.

Sačekao sam nekoliko dana, do konvencije Zorana Drakulića. Za samit Koštuničinih amiša u Domu sindikata pripremio sam lepu naslovnu stranu s velikom fotomontažom Drakulića, sve s kapima krvi koja mu se cedi niz lice i uveličane očnjake, uz prikladan naslov „Drakula vreba ljude po kafanama" i tekst u kome sam objasnio spletku sa Cecom.

Drakulić je kasnije tvrdio da nema veze s tim i da sam mu mnogo muke zadao, ćerke su mu plakale kad su videle fotomontažu. Od emotivnog tajkuna, mnogo prizemniji bio je Vukosavljević. Kampanja mu je propala, džabe je ukrao estradnu zvezdu, a tvrdio je da mu Drakulić nije platio ni dinara. Kako god bilo, Drakulić je vremenom nestao s političke scene, Ceca danas zabavlja Vučićeve kumove na privatnim žurkama, Vukosavljević je napustio DSS i priklonio se parazitskoj frakciji Andreje Mladenovića.

Uz te prevarantske performanse, kojima dokazuje spremnost da izigra i onoga koga moli za pomoć, Vladan Vukosavljević je podobnost za saradnju s Vučićem dokazao i kao suvlasnik izdavačke kuće koja je pravila nedeljnik „Evropa", u kojoj su svoj udeo imali Dragan Đilas, Željko Cvijanović, Igor Ivanović, Dragan Kopčalić i još nekoliko tipova koji bi se o jadu zabavili kad bi se primenjivao Zakon o poreklu imovine.

Kao što je očekivano, Vučić je u koaliciju opet uzeo Ivicu Dačića. Provukao ga je kroz blato, kriminalizovao ga i ponizio, a onda mu je ispunio sve želje. Iako simbioza tih štetočina izgleda sasvim prirodno, do nje ne bi došlo da Dačić nije na vreme ucenio Firera.

Za razliku od Vučića, brutalnog siledžije, Dačić je vešt, vredan i mudar manipulant. Srpskim glasačima Dačić je nametnuo uverenje da je „ruski čovek", da ima bezrezervnu podršku Vladimira Putina, gospodara Srbije, Rusije i ostatska sveta.

Istovremeno, stranim gazdama, onima iz Vašingtona i Brisela, milion puta je dokazao pseću odanost i spremnost za bespogovorno izvršavanje najprljavijih zadataka. Ipak, i domaći glasači i mentori iz tuđine, zna Dačić, ne mogu da ga spase od Vučića. To je morao da obavi sam.

Čim su zatvorena biračka mesta u Republičku izbornu komisiju počeli su da stižu izveštaji. Smotani Dejan Đurđević i ostali naprednjački prevaranti našli su se u čudu kad su videli da kontrolori SPS-a vredno poništavaju sve izveštaje s glasačkih mesta. Gde god bi se primetila makar i minimalna nepravilnost, našao bi se lokalni socijalista da podnese prigovor.

Opozicioni kontrolori su poništili oko 10, a Dačićevi oko 60 odsto izveštaja. U RIK-u je nastala uzbuna, naprednjaci nisu shvatali šta se dešava. Nisu bili jedini. I funkcioneri SPS-a su se našli u čudu.

Vladimir Zagrađanin i Veljko Odalović imali su pune ruke posla, morali su da partijskim drugovima iz unutrašnjosti objašnjavaju da nastave s poništavanjem izveštaja i da ne mare za pritiske naprednjaka.

Vučić je shvatio kakvu mu spletku priprema Dačić. Zato ga je pozvao u sedište naprednjačkog kartela na Novom Beogradu.

– Zašto to radiš? – pitao je Vučić.

– Ima mnogo nepravilnosti, ali rešićemo to… – pravio se naivan Dačić, nasmejan kao Halid Bešlić posle petog vinjaka.

– Kako ćemo rešiti? Ako se ovo nastavi, moraćemo da poništimo izbore. Ovi tvoji su podneli prigovore na mestima na kojima je glasalo više od 300.000 ljudi…

– Pusti to… Papiri nisu bitni… Nego, hajde da se dogovorimo oko ministarskih mesta koje zaslužuju kadrovi Socijalističke partije…

Dačić je imao sve dokaze izborne krađe, a sigurno ih još skriva u nekom koferu, za zlu ne trebalo, ali važnije mu je bilo da uceni Vučića. Uhvaćen s rukama u tegli pekmeza, diktator je bio prinuđen da podvije rep i prizna poraz. Pristao je da u vladu uzme Dačića, Aleksandra Antića i Slavicu Đukić Dejanović.

Pre dva meseca, na ovim stranicama, objavio sam informaciju o proslavi koju je Ivica Dačić organizovao u jednom restoranu zatvorenog tipa na Banovom Brdu. Kad sam link za taj tekst objavio na Tviteru, reagovali su potpredsednik SPS-a Branko Ružić i predsednik Mladih socijalista Đorđe Đoković. Demantovali su tvrdnje da će SPS opet napraviti koaliciju sa SNS-om. Sada glasno ćute i čekaju svoje parče ratnog plena.

Slavici Đukić Dejanović samo što nije izmakao njen deo vlasti. Iako joj je obećao funkciju ministra zdravlja, Vučić je početkom jula okrenuo ploču i pustio glasinu da će na Lončarevo mesto instalirati naprednjaka Lasla Puškaša.

Nervozna Slavica odgovorila je tračevima o Puškašu i misterioznom, nikad policijski i sudski objašnjenom nestanku njegove prve supruge. Kad to nije dalo željene rezultate, plasirala je priču da piše medicinsku analizu Vučićevih mentalnih poremećaja. Čak mu je i odredila dijagnozu – paranoidna psihoza.

Stručna literatura, sudeći po definiciji tog oboljenja, potvrđuje Slavičine sumnje. „Paranoja je veoma teška i retka duševna bolest, koja najčešće pogađa osobe između 30 i 45 godina. Poreklo ovog poremećaja nije poznato, ali se kao mogući uzroci navode povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres, traume, genetika i struktura ličnosti. Paranoja se karakteriše sa sumanutim idejama koje su pogrešne, nerealne i ne podležu korekcijama.

To znači da paranoična osoba veruje u svoju zamisao i ne prihvata nikakva druga logična objašnjenja. Tako bolesnik može verovati da ga nego prati, sprema zaveru protiv njega ili mu čita misli, kontroliše osećanja, misli i pokrete, upravlja njegovim ponašanjem na energetskom nivou i slično. Paranoidna psihoza se uglavnom ogleda kroz nizak nivo samopoštovanja obolelog.

Paranoik se duboko u sebi oseća slabim, inferiornim i neuspešnim, te se grandioznost i osećaj posebnosti, koji često prezentuje, može razumeti kao kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti. Ljudi s ovim poremećajem retko traže pomoć psihijatra, a čak i kada dobrovoljno pristanu na lečenje, uvereni su da nemaju psihičke poteškoće i da to nisu simptomi paranoje, već da su ih drugi izneverili. Osobe sa paranoidnim poremećajem su inteligentne i veliki perfekcionisti, pritom su sumnjičave i veruju da su samo one pravedne. Veoma često imaju izlive besa…"

Dijagnozu je nekoliko dana, svakom svojom rečju i gestom, potvrđivao lično Aleksandar Vučić na sednici Skupštine na kojoj je opet izabran za premijera. Kao piljarica sa Bajloni-pijace, svađao se s opozicionim poslanicima, na korektnu kritiku odgovarao je najprljavijim uvredama, klevetama i pretnjama. Usiljeno se smejao, predisao i besno uralao, a nekoliko puta je grizao svoju podlakticu , kako bi sprečio jauke.

Na Bojana Pajtića je poveo hajku jer je pomenuo princa Danila. Nema veze što je Vučić pre toga vređao Pajtićevu suprugu Vesnu. Članovi tuđih porodica nisu bitni, oni su legitimna meta.

U replici na pristojan govor Boška Obradovića, Vučić ga je optužio da bije svoju ženu. To je, sigurno, zgrozilo čak i Kseniju Janković-Vučić , koja je 15 godina trpela stravičnu torturu, što nije mimoišlo ni njenu naslednicu Tamaru Đukanović-Vučić. I na račun Saše Radulovića premijer je izrekao mnogo prljavih ličnih diskvalifikacija.

Samo Đorđe Vukadinović je našao pravi način za polemiku s Firerom. Iako to niko ne bi očekivao od seksi Đoleta, on je Vučiću, onako opušteno, u prolazu, poslao poljubac. Svaka čast na hrabrosti. Vučić će mu možda oprostiti taj emotivni istup, ali Nebojša dr Stefanović, Nikolina Selaković i ostali ljubomorni pripadnici vođine momčadi mogu da budu opasni.

Vučićev ekspoze (ili, kako kaže Zoran Babić, eksploze) naprednjaci su doživeli kao naučno delo. Dobro, u njemu ima i takvih detalja. U tački 4, objašnjavajući plan inovacija kojima želi da stvori „snažnu poljoprivredu i održivo selo", diktator je podržao proizvodnju genetski modifikovane hrane.

– Znate li vi šta je čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni… – rekao je Vučić.

Da je čeri paradajz nastao ukrštanjem gena odvratne ribe list i običnog paradajza verovatno su utvrdili najviši naprednjački naučni autoriteti Marjan Rističević i Vlada Đukanović Bizon. Nažalost, izostala je reakcija zdravstvenih radnika, psihijatara pre svih, koji su zanemarili Hipokratovu zakletvu i ćutke odbili da pruže pomoć Vučiću, očigledno bolesnom.

U poslednjem činu patološkog igrokaza u Skupštini članovi nove, borbene Vlade položili su zakletvu, odnosno, kako se to kaže u njihovom miljeu, omertu.

Rasim Ljajić je zablistao recitacijom, pošto tekst zakletve već zna napamet. S druge strane, pospani Milan Krkobavić nije stigao da uglas prati kolege, pa je samo na kraju doviknuo: „I ja… i ja se zaklinjem, isto…"

Predstava o novoj Vladi počela je kao komedija, završiće se kao tragedija.

Već za mesec-dva doći će do njene rekonstrukcije, čime će početi predizborna kampanja za predsedničke izbore. To će biti prva dobra prilika da normalni deo Srbije spusti zavesu na scenu koju je okupirao paranoidni diktator.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I GLASAČKA MAŠINERIJA NAJPOŠTENIJE STRANKE

 

Izgleda da Srbiji sa naprednjacima nedostaje samo nadgrobna ploča, sve ostalo je tu! Ali, ostaje gorka istina da je ova Vlada napravila najveću i najbrojniju mafiju na ovim prostorima, a to je sirotinjska mafija!

Ova mafija napada kontejnere, duševne bolnice, baca se sa solitera, diže ruku na sebe i ubija svoje najbliže ne videći bolje sutra. Nadajmo se da će ova mafija uskoro presuditi ovoj političkoj mafiji….

 

                       Josip Bogić

 

Predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić, za koga njegov dojučerašnji partijski saborac kaže da "nema fakultet ali ima diplomu fakulteta", potpisao je 4. marta 2016. godine, tačno u podne, Ukaz o raspuštanju Skupštine i Odluku o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora za narodne poslanike za 24 april.

U pomalo čudnom ambijentu, na radnom izrezbarenom stolu koji više podseća na mrtvački sanduk, ulepšalo je veštačko cveće baš kao na sahrani. Ništa čudno ako se zna da naš predsednik ima poseban nadimak, s obzirom na svoje ranije iskustvo.

Izgleda da ovaj ambijent na „dvoru predsednika" oslikava i sumornu situaciju u Srbiji. Kao da je Srbija na samrti. Više bi se reklo da je predsednik držao opelo nego da se radi o svečanom proglašenju početka izbora i borbi aktuelne vlasti za bolne reforme koje slede.

Predsednik je izbore raspisao na osnovu predloga Predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, i na osnovu člana 109. stav 1. Ustava Republike Srbije, koji je uputio Predlog predsedniku Republike Tomislavu Nikoliću da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore za narodne poslanike.

U obrazloženju premijera je navedeno: "…Vlada Republike Srbije, u nepune dve godine, uspela je da spreči kolaps javnih finansija, da teškim ekonomskim reformama izvede zemlju iz recesije, kao i da otvori prva poglavlja na putu Srbije ka Evropskoj uniji.

Srbija je danas i politički i ekonomski stabilna zemlja sa jasnim perspektivama napretka i prosperiteta. Sve te rezultate Vlada Republike Srbije uspela je da postigne zahvaljujući poverenju građana i njihovom jedinstvu u podršci ostvarenju proklamovanih ciljeva Vlade.

Vlada Republike Srbije smatra da je prva faza u uspostavljanju drugačije, moderne i uspešne Srbije okončana time što su u potpunosti stabilizovane ekonomske i političke prilike, te da je za obezbeđivanje evropskog životnog standarda i utvrđivanje jasnog i nedvosmislenog puta naše zemlje u budućnost potrebna nova snaga ujedinjene Srbije sa jasnim mandatom da se reforme završe i da omoguće našoj državi da bude na ulaznim vratima evropske porodice naroda.

U skladu sa navedenim, Vlada Republike Srbije predlaže predsedniku Republike da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore za narodne poslanike".

Ako je sve to tako kao što je naveo premijer, a predsednik Nikolić potvrdio da je Vlada dobro radila, koja je to sila i koja logika je navela premijera da predloži raspisivanje vanrednih izbora?

On, najprvi i najvredniji od svih predsednika vlada u istoriji Srbije, sa radnim danom od 28 sati, u situaciji kada radi dobro i kada ima gotovo dvotrećinsku podršku u parlamentu, ide na vanredne izbore? Nešto tu nije u redu. Neko tu laže. Ili nije dobro radio ili nema dovoljnu podršku!

Ali to je manje bitno. Bitnije od toga je sama brzina prikupljanja potpisa i sama predaja istih RIK-u. Od momenta raspisivanja do momenta predaje nije prošlo ni 24 sata a SNS je predao listu. Ukaz i Odluka ni su ni objavljeni u Službenom glasniku, a vladajuća partija je imala sve obrasce i potrebne papire za listu.

RIK je u ponoć objavio obrasce i uputstva. Široj javnosti nije poznata činjenica da je sajt RIK-a bio blokiran skoro tri sata. Ostaju nejasna mnoga pitanja na koja verovatno nećemo nikada dobiti odgovore.

Izgleda da je SNS dobila obrasce za prikupljanje potpisa pre nego što su izbori raspisani. Kako su i kada predstavnici SNS-a sudskim overivačima i notarima dostavili zahteve za izlazak na teren? Kada su šefovi u sudovima zaveli zahteve, odobrili i odredili overivače?

Kada su stigli i kojim prevoznim sredstvima na odredišta? Kojom brzinom su štampani obrasci za overe? Kada su overivači overavali potpise? Kada su potpisi slagani po azbučnom redu i kada su sastavljene tabele i podaci?

Sama činjenica da je ova vodeća stranka za nepunih pet sati prikupila i obradila preko 30.000 potpisa navodi na ozbiljnu sumnju da je nešto trulo u državi Danskoj. Kada su subotom kandidati za narodne poslanike uspeli da pribave uverenja o državljanstvu, potvrdu o biračkom pravu kao i potvrdu o prebivalištu, ako je poznato da državni organi ne rade u svim mestima?

Možda je svemoćni Supermen sa planete Kripton pomagao u svemu tome! Primera radi ako je ova stranka prikupljala potpise u Vranju, sama logika nalaže da je bilo nemoguće, s obzirom na zakone fizike da se do Beograda „doleti" brzinom svetlosti.

Ali, javna je tajna da tu nije bilo tajne. Koristeći ranije iskustvo ova najpoštenija stranka je i sada koristila metod overe bez prisustva građana tako što su overivači „dobrovoljno" overavali blanko popunjene obrasce jer im je „pretio" otkaz na radnom mestu.

Da je to istina potvrđuje i činjenica da je u jednom mestu u unutrašnjosti Srbije, podršku SNS listi dalo desetak „mrtvaca". Ništa čudno ako se zna da Predsednik države ima jedan specifičan nadimak. Ali možda je najprvi od najprvih izumeo novu tehnologiju komunikacije sa onim svetom. Ostaje nepoznato da li je overu uradio sveti Petar ili sam Bog! Takođe ostaje nejasno kojim prevoznim sredstvom su listići stizali sa onog sveta. Možda je u pitanju Telepromptovanje?!

Umesto da se ovakva lista poništi listići su oglašeni nevažećim i nikom ništa. Vrli borac za istinu i pravdu, ministar pravde Nikola Selaković, pridružio se ovakvom skandaloznom činu. Da je ministar polagao makar državni ispit za rad u organima državne uprave ili ne daj Bože pravosudni ispit, tada bi znao šta mu je obaveza da čini!

Ali, ovaj ministar će ostati upamćen kao još jedan u nizu poluobrazovanih šarlatana kome su usta puna patriotizma, običan cirkuzant bez imalo stida s obrazom kao đon. Umesto ministra pravde imali smo ministra pravnog nasilja kakvo nije zabeleženo u novijoj pravnoj istoriji Srbije. U pitanju je pravni banditizam, gde je barabsko ponašanje sa ulice pretočeno putem glasačke mašinerije u Skupštini u zakonsko ponašanje. Svaka čast ministre!

Nakon prikupljenih i obrađenih potpisa brzinom svetlosti, uz pomoćne supermena, svečanom i sramnom činu predaje liste prisustvovali su i funkcioneri SNS Nebojša Stefanović, čudnog nadimka i sporne Dr diplome, Maja Gojković zvana balerina, bivši ministar vojni, mister Keramikus, lideri stranaka koalicionih partnera SDPS Rasim Ljajić, NS Velimir Ilić, PS Aleksandar Vulin, PUPS Milan Krkobabić i drugi ujedinjeni lopovi Srbije.

Predajući listu „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje", sa 31.444 potpisa skupljenih za manje od pet sati širom Srbije, funkcionerka SNS Maja Gojković rekla je novinarima da su predstojeći izbori veoma važni jer će se građani odlučivati da li žele „u prošlost ili put moderne Srbije koji nudi SNS". Mislim da je bilo pametnije da su nakon predaje liste nastavili svoj put prema centralnom zatvoru. Zašto? Odgovor bi glasio: "znate vi zašto"!

Ponovo su oživele aveti koji Srbiju vraćaju u prošlost, a nikako je ne vode u budućnost. Treba se setiti ovih lica kako su izgledala dok su ratovala devedesetih godina sa Terazija protiv svojih neistomišljenika, kako su nakon pada Krajine kao zveri hvatali po Srbiji vojne obveznike sa tih prostora da ratuju i ginu u njihovo ime. Iste te nesrećnike su sada stavili na cedilu i ne priznaju im nikakav status, pravdajući se da Srbija nije bila u ratu. Izgleda da su oni bili na kampovanju i pikniku na ratištima?

Ne mogu političari koji su zagovarali ratove, napunili groblja mladošću Srbije, da budu mirotvorci i da Srbiju vode u budućnost. Nije dovoljno posuti se pepelom i reći idemo dalje. Gospodu na vlasti danas prozivaju duše izginulih mladića na ratištima. Ali, poučena tim strašnim iskustvom, današnja mladost nije ni glupa ni slepa. Ona beži što dalje od njih u beli svet.

Svake godine u Srbiji nestane oko 50.000 građana, a birački spiskovi vlastodržaca su svakim narednim izborima sve veći i duži! Nije onda čudno što trguju mrtvim dušama koje im "daje podršku". Da li je najprvi razjasnio i proverio džakove koje je nosio sa svojim političkim ocem, sadašnjim predsednikom Tomislavom Nikolićem ispred Skupštine kao što je onomad obećao? Po svemu sudeći, sačuvao ih je i za ove izbore! Možda zatrebaju, nikad se ne zna.

Glavni telal SNS-a, Dragan J. Vučićević, svakim danom na ružičastoj televizije riče: „držte lopova!!!" i izmišlja razne državne udare, razne mafije i napade na najprvog.

Izgleda da Srbiji sa naprednjacima nedostaje samo nadgrobna ploča, sve ostalo je tu! Ali, ostaje gorka istina da je ova Vlada napravila najveću i najbrojniju mafiju na ovim prostorima, a to je sirotinjska mafija! Ova mafija napada kontejnere, duševne bolnice, baca se sa solitera, diže ruku na sebe i ubija svoje najbliže ne videći bolje sutra. Nadajmo se da će ova mafija uskoro presuditi ovoj političkoj mafiji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČUVANJE DRŽAVNE FOTELJE ČVRSTIM RUKAMA! A U ČIJIM RUKAMA SE NALAZI SRBIJA!??

 

Neminovni odlazak diktatorskog režima Aleksandra Vučića, desiće se mimo izbora, dakle, vaninstitucionalnim putem. Ne čak ni na ulici (mada ni to nije isključeno), nego voljom onih koji su ga i doveli na vlast. Ali, pojavila se i jedna nova okolnost.

Naime, nikada u poslednjih petnaest godina, takozvani međunarodni faktor, i na istoku i na zapadu, nije bio tako saglasan u pogledu toga da treba skloniti jedan autokratski režim na Balkanu, kao što je to Vučićev danas. Srbija je gladna, isrpljena i opljačkana, a kao takva, ne predstavlja nikome garanciju da će ovaj region u budućnosti ostati miran i stabilan. Vreme je za ozbiljne promene.

 

                    Nikola Vlahović

 

Najvažnija pitanja sa kojim se Srbija danas suočava glase: ko će da počisti politički glib koji je iza sebe ostavio Aleksandar Vučić, ko je spreman da preuzme odgovornost za dalju sudbinu države koju je on pretvorio u svoje kriminalno preduzeće, i konačno, gde se kriju nova energija ove opljačkane, prevarene i izdane zemlje?

Odgovore na ova pitanja, neće se čekati još dugo (mada danas tako ne izgleda), jer je očigledno da je "slučaj Vučić" potpuno iscrpljen, kako unutar Srbije, tako i u spoljnoj politici Evropske unije, SAD i Rusije, i da je on u međuvremenu postao remetilački faktor na Balkanu koji je postao svakome smetnja i teret. Vidljivo je da se prema njemu sve diplomatske službe i strani mediji odnose kao prema teškom bolesniku.

Zahvaljujući kriminalnoj ideji da u svoju ludačku košulju obuče sve građane ove zemlje, iz nje su, od početka njegovog mandata, doslovno pobegli svi koji nešto vrede, od elitnih stručnjaka do najboljih zanatlija.

Njegova medijska tortura nad zdravim razumom miliona građana, postala je nepodnošljiva. Sva tri novinarska udruženje pretvorila su se u zmijska gnezda koja proizvode najgoru destrukciju i protive se svakoj izgovorenoj kritičkoj reči. Urušene su sve institucije i svi stubovi društva u koje više niko nema poverenja.

Vojska, policija, crkva, akademija, univerziteti, intelektualna elita, pretvoreni su u sluge Vučićeve autokratije  i njegove političke manufakture. Nije ostao ni kamen na kamenu od nekada respektabilne države koja je svojom industrijom mogla da izdržava i trostruko više stanovnika nego što ih danas ima.

Od dana Vučićevog preuzimanja svih poluga vlasti do danas, iz Srbije je trajno iseljeno preko 250.000 ljudi u najboljim godinama života, a tokom istog perioda, umrlo je od teških bolesti i lošeg života, blizu 120.000 građana svih uzrasta, od najmlađih do najstarijih. Ukoliko bi još jedan mandat osvojio, Srbija bi u ovom crnom bilansu ostala bez još pola miliona građana.

Nikada u novijoj istoriji evropskog kontinenta, ni u jednoj državi, nije zabeležen zastrašujući nestanak takozvanog "biračkog tela", dakle, punoletnih građana sa biračkim pravom.

Srbija je pri samom evropskom, pa čak i svetskom dnu po standardu, kao uostalom i po mnogo čemu drugom. Kad se ekonomsko stanje uporedi samo sa zemljama nekadašnje Jugoslavije, na osnovu podataka Svetske banke, vidi se da je prosečna plata u Crnoj Gori prošle godine iznosila 473 evra, u Bosni i Hercegovini 423,87 evra, a u Srbiji 381,26 evra.

Naravno, ovo poređenje sa najsiromašnijima izgleda još gore kad se pogleda da je minimalna mesečna plata u Srbiji tokom 2015. godine iznosila jedva nešto preko 25.000 dinara, a prevedeno u evrima, to znači da radnici za kasom u supermarketima koji rade za sličnu platu, biološki ne mogu da podmire svoje osnovne potrebe.

Mrtvi su, po svim evropskim statistikama! Ali, Vučić je početkom godine najavio da će do proseka od 500 evra Srbija stići krajem 2017. godine! Ako se to čudo i dogodilo, mnogi ga neće doživeti.

U njegovom režimu, opet prema činjenicama koje je lako izračunati poredeći plate i cene, prosečna srpska porodica od tri člana, za svoju prosečnu platu, dnevno može da popije trećinu čaše jogurta, a svakog trećeg dana da pojede jedno jaje! Nikada, od kraja Drugog svetskog rata do danas (sa izuzetkom izolacije u vreme Informbiroa), ovakvo stanje i ovakva glad nije bila u Srbiji.

Šta je stvarna ideja ove zločinačke vlasti, nedavno je "objasnio" Vučićev ministar finansija (a sada odbrane!) Dušan Vujović, kad je lekarima nezadovoljnim platama prstom pokazao u pravcu granice i rekao. "…Kome se ovde ne sviđa neka ide iz ove zemlje!" .

Tako je ovaj Vođin pion kazao ono što Vođa misli i u delo sprovodi. Zašto još uvek nema vidljivog otpora ovakvom diktatorskom nasilju, koje bi, da se desilo neku deceniju ranije, izazvalo krvave sukobe?

Naime, uoči najavljenih izbora ove, 2016. godine, ne postoji čak ni neka realna opozicija koja bi ga dobila na izborima. Dve političke grupacije koje bi mogle da mu se suprotstave, Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka Srbije, tek treba da se odrede prema njegovoj pogubnoj politici.

Sigurno je samo to da Vučić više ne treba nikome, ni istoku ni na zapadu, posebno od kako je postao opsednut nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja je napravila veliko zlo Nemačkoj  i celoj Zapadnoj Evropi sa kriminalnom politikom masovnog useljavanja imigranata iz islamskih zemalja .

 

       Kraj lažima, trenutak suočenja

 

Po svemu sudeći, došao je trenutak da se izvrši demontaža njegove diktature.

Rusija je sa svoje strane već pokazala kakvu politiku očekuje od Srbije (jasan stav prema NATO paktu i držanje do principa vojne neutralnosti), a SAD su izborom novog ambasadora SAD u Beogradu, Kajla. R. Skota, čoveka koji je od 2000. godine, šesti ambasador koga iz Vašingtona šalju u Beograd, takođe odredile svoju dalju politiku na ovom delu Balkana.

Ambasador Skot dolazi pripremljen da bude protagonista velikih promena u Srbiji . One se, naravno, neće desiti bez smene Aleksandra Vučića i svrgavanja njegovog režimskog aparata. Uzgred, treba reći da je ambasador Skot, diplomirao ruski jezik i književnost (a takođe i nemačku književnost).

Govori tečno ruski, nemački, mađarski, italijanski, francuski, srpski i hrvatski. Obrazovaniji je od svih dosadašnjih američkih ambasadora zajedno, a kad je srpski jezik u pitanju, bolje ga govori i od većine Vučićevih ministara.

Koliko mu je stalo da pronikne u suštinu srpskog načina razmišljanja, govori i podatak da je još u oktobru prošle godine, kad je kretao za Beograd, tražio da mu kupe udžbenike iz istorije za treći i četvrti razred gimnazije, kako bi video šta i kako naši učenici uče iz nacionalne i svetske istorije.

Jednu njegovu rečenicu svakako treba dobro upamtiti: „…Biću posvećen promovisanju našeg zajedničkog cilja, naime, podršci demokratskoj Srbiji, koja svojim građanima pruža bezbednost i ekonomski rast, koja je u miru sa svim svojim susedima…".

Izlaz iz pakla Vučićevog režima, naravno, postoji. Velika vrata prema Ruskoj federaciji su uvek otvorena, tim pre što ova ogromna država u svojoj spoljnoj politici ne vidi Srbiju kao koloniju niti kao neku vazalnu kneževinu, nego kao vojno neutralnu državu centralnog Balkana.

Početkom ove godine, potpredsednik Vlade Ruske Federacije Dmitrij Rogozin, uputio je Vučiću, govoreći za srpsko izdanje "Sputnjika", više nego jasnu poruku u jednoj rečenici: "…Ja nemam cenzuru, nemam urednika, nemam pomoćnika, ja sâm pišem, kad idem na posao ili s posla, u kolima, kad stignem…".

A, povod za takvo obraćanje bili su pregovori srpske i ruske vlade o stvaranju baze i servisnog centra za ruske vojne i civilne helikoptere  , što bi donelo velike prihode i bezbednosne garancije koje su Srbiji danas potrebnije nego ikada.

Kad je neko od Vučićevih "službenika" pomenuo NATO pakt, Rogozin se začudio, rekavši između ostalog i ovo: "…Ali, nama se takođe obraćaju zemlje NATO pakta da im damo dozvolu za remont helikoptera koje oni imaju u sastavu svog naoružanja. Čak i Amerikanci imaju naše helikoptere.

Nedavno smo prodali Sjedinjenim Državama dvadesetak helikoptera koje će oni potom isporučiti Avganistanu, jer avganistanski piloti kažu da ne postoji ništa bolje od ruske helikopterske tehnike, imajući u vidu njihove složene klimatske i borbene uslove. Zato mi želimo da u Srbiji bude servisni centar koji ne bi imao samo vojnu namenu nego opštu, civilnu…".

Ali, kratkovida Vučićeva politika iz ove Rogozinove poruke ništa nije shvatila! Ni njemu ni njegovim neukim, primitivnim i preplašenim stranačkim štakorima nije do mozga doprla vrlo jasna činjenica, da su se ruska i američka imperija oko Balkana, a posebno oko Srbije, već odavno dogovorili.

Jasno je da slomljena Evropska unija ne želi još i Srbiju na svojim leđima. Takođe je jasno da je američka politika prema Kosovu i Metohiji promenjena, da Albanci više nisu njihovi "favoriti" i da je samo pitanje načina i vremena kad će se sasvim povući iz ove nemoguće misije.

Povratak Ujedinjenih nacija (UNMIK) i povlačenje Euleksa  , dovoljno govore o budućoj strategiji SAD prema ovoj srpskoj pokrajini. Jer mir i stabilnost ovog regiona ne može biti ostvaren bez ruskog prisustva.

Ništa od ovoga Vučić ne razume ili ne želi da razume. Njegova šizoidna fiksacija za lik i delo Angele Merkel, znači samo to da on traži sebi sličnog gubitnika sa kojim može da podeli svoju političku propast.

Ni nekoliko velikih udaraca koje je prošle godine primio prilikom svoje turističke posete SAD, nisu osvestile Vučića od njegove sumanute ideje da su on i njegov režim nekome tamo bitni.

U tekstu koji je u avgustu prošle godine objavljen u časopisu Forin policy, jasno se govori o tome da je ozbiljne novinare, politikologe i analitičare u ovoj zemlji, veoma teško zainteresovati za Srbiju. Vučićev tragikomični pokušaj da se nametne američkim medijima, propao je istog momenta kad je i počeo.

Njegove prazne priče o američkim ulaganjima u Srbiju, samo su se nanizale na čitav lanac medijskih obmana kojima je od početka mandata zasipao domaću javnost. Ali, Vučić više nema koga da slaže. Čak ni sebe samoga, mada je i to umeo da uradi! Ukoliko ostane na vlasti, biće to pogubno i za njega i za režim koji je uspostavio.

Jer, nema više ni para ni "prijatelja" . Odlazak sa vlasti morao bi da ga suoči sa krivičnim gonjenjem za mnoge ugovore koje je napravio na štetu države, a sa druge strane, progoniće ga njegovi poverioci koji su mu pomogli da sebe uzdigne kao imperatora. U oba slučaja, neće mu pomoći ni Istok ni Zapad.

Vučić nema saveznika. Stranka mu se raspada. Svi opštinski i gradski odbori od Novog Pazara do Subotice, nalaze se u stanju potpunog raskola, a dobar deo članstva panično traži uhleblje u drugim strankama.

Sudeći prema nekim izvorima iz Glavnog odbora srpske napredne stranke, na vidiku je podela stranke, već nakon izbora. Ljudi bliski Tomislavu Nikoliću već zahtevaju određenu kvotu svojih poslanika u budućem sazivu parlamenta. Vučić ni na jedno od ovih pitanja nema odgovora. Njegova medijska mafija, duboko je kompromitovana i "senzacionalnim" vestima njegovih biltena, više niko ne veruje. A, bude li pokušao da dodatno zastraši građane, prirodno je pravo svakoga da odgovori agresijom na takvo nešto.

 

       Da pobegne ili da pristane na suđenje

 

Tokom novembra i decembra prošle godine, "sumirajući" svoje "rezultate", Vučić je, u svom svakodnevnom obraćanju javnosti, više puta izgovorio nekoliko neverovatnih laži, tvrdeći da je Srbija uspela da održi političku stabilnost , zaustavi ekonomsko propadanje, sprovede plan za izlazak iz krize i održi dobre odnose u regionu, "uprkos događajima u okruženju i brojnim izazovima". Naravno, ništa od ovoga nije tačno!

On lično se potrudio da stalnim intrigama, podmetanjima i sprektakularnim najavama "desanta" na njegovu vladu i njega lično, duboko destabilizuje političke prilike, uznemiri javnost i raširi medijsku paranoju do neslućenih razmera.

Vrhunac je bila najava "državnog udara", koji je postao predmet opšte sprdnje, pa je i predsednik Republike morao da reaguje smirujući javnost i objašnjavajući da nikakvog "državnog udara" nema. Slagao je da je zaustavljeno ekonomsko propadanja, što jasno govori i činjenica da su javna preduzeća doslovno u raspadu (videti tekst Miodraga K. Skulića u ovom broju na stranama 8 i 9), ali i platežna moć stanovništva koja je pala na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Vučićeva tvrdnja da "održava dobre odnose u regionu" je više nego licemerna, jer je u sred Sarajeva podržao ideologe unitarne Bosne i Hercegovine (na štetu Republike Srpske), a nije mu palo na pamet da potegne pitanje srpske imovine u Hrvatskoj, pitanje Srba u Makedoniji…

Ali je zato pokazao sve odlike ženske strane svoje ličnosti, kad god je trebalo da se nekome izvinjava ili saginje u regionu (rukovanje sa generalom Markačom na inauguraciji nove hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, kojoj se takođe duboko poklonio dok je ona recitovala "otvorena pitanja" između Srbije i Hrvatske, udvaranje Bakiru Izetbegoviću u Sarajevu, podanički odnos prema crnogorskom "vladiki" Milu Đukanoviću…).

Nekadašnja jugoslovenska braća u regionu odlično znaju ko je Aleksandar Vučić i "sa kim je tikve sadio". Znaju da je to Šešeljev mali pajac, da je godinama širio nacionalnu i versku mržnju i da je urlao sa skupštinske govornice i sa javnih skupova na svaki pomen zajedništva ili, ne daj bože, Evrope. Ali, takav Vučić je najviše ojadio Srbiju i srpski narod, trujući ga devedesetih godina ideologijom rata, mržnje i netrpeljivosti.

Ne postoji trezven čovek u ovoj državi koji bi danas glasao za takvog čoveka. Ali, uprkos svemu, Vučić ima prilične šanse da pobedi na vanrednim parlamentarnim izborima. Međutim, biće to i njegov najveći poraz, jer će samo nastaviti da tone u živom pesku lažnih arapskih investicija, da se gubi u protivrečnim izjavama, da organizuje hapšenja i velike racije koje nijedan tužilac više neće moći da procesuira kako bi on hteo, bez dokaza, da smenjuje i postavlja, da se hvali svojim prijateljstvom sa svetskim liderima koji i ne znaju kako se on zove…

Pobediće Vučić na izborima, jer protiv sebe ima lopovski orkestar iz raspale Demokratske stranke, koji mu je dužan jer ih je zaštitio od krivičnog gonjenja za biblijsku pljačku koju su izveli. Nikakav Tadić i Pajtić neće srušiti Vučića. On je sam sebe već srušio bez ikoga.

Koliko je očajan, najbolje govori "tajna diplomatija" koja je ovih dana uspostavljena između njega i Čedomira Jovanovića, odgovornog i dalje britanskoj obaveštajnoj zajednici, a vazda gladnog vlasti.

Računa Vučić ovako: ako se "oklizne" sa Dačićem ili ako mu Nikolić uzme pola stranke, tu je vođa LDP-a sa kojim deli iste poglede na britanski špijunski korpus. Jovanović bi sebe malo rehabilitovao u očima svojih rezidenata, a Vučić bi dobio koalicionog partnera i malo vremena da smisli šta će sa sobom: da se preda "jatacima" koji bolje od njega govore engleski, ili da prihvati da mu se sudi u Srbiji.

Naravno, to su samo igre sitnih velmoža koji traže još neki dragoceni zalogaj u balkanskoj prašini. O svemu će na ovdašnjoj političkoj sceni odlučiti dve velike sile. Tačnije rečeno, već su odlučili. Vučić mora da ode…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZDAJNIČKE DRŽAVNE BRLJOTINE: TROJANSKI KONJI UZ PETOKOLONAŠE AKTIVNI NA RAZDRŽAVLJENJU SRBIJE

 

Izgleda da je na žalost, tačna i ona nepisana sklonost srpskog naroda ka brzom zaboravu i još sporijem pamćenju!!! Jer da nije tako, čak ni posle petnaest godina od ustoličenja novih vlasti u Srbiji, po scenariju i pomognuta milionima dolara od strane zapadnih planera, ne bi mogla da se objasni ovolika pasivnost naroda Srbije zbog izdajničkih poteza političara koji vode ka razdržavljenju Srbije!!!

Na Kosovu i Metohiji, (po Rezoluciji 1244 u sastavu Srbije a što zaboravlja “vlast u Srbiji”), šiptarska opozicija se mesecima uz čistu režiju i dobru glumačku podelu bori za dostojanstvo "svoje države" koju su dobili uz pomoć NATO, Amerike i EU, a protiv briselskog sporazuma i formiranja ZSO, i odlično znaju za činjenicu da je "njihova država" jaka onoliko koliko je njihov protivnik (Srbija) slab!!!

Poražavajuća je činjenica da bi kod nas, verovatno više naroda izašlo na ulice samo onda ukoliko bi se nešto delilo besplatno čak i po nevremenu, a ne i kada bi „Vlast u Srbiji“ donela bilo kakvu veleizdajničku odluku poput onog nametnutog i potpisima potvrđenog „briselskog sporazuma“ što se ogledalo u činjenici da ni u Beogradu, glavnom gradu i sedištu političke vlasti Srbije, tada nije bio razbijen ni jedan izlog, niti zapaljen neki kontejner u znak protesta i neslaganja sa takvom vrstom izdaje!!!

 

  

 

Poznavajući sklonost pojedinaca i grupa ljudi da se jeftino prodaju, (kao npr. i za nedelju dana plaćenog boravka u hotelima „Esplanada“, a da ne pominjemo razne privilegije tokom plaćenih boravaka, seminara i školovanja po inostranstvu za pojedince i njegovu rodbinu, i visoke uplate novca na njihove inostrane račune), da bi u datom trenutku odradili određenu naručenu prljavštinu protiv svoje države, ne osećajući da time jeftino gube i svoju slobodu kao čoveka, onda neka nas uopšte ne čudi ona najsvežija i još brže zaboravljena izjava Predsednika SANU Vladimira S.Kostića kojom ispunjava dobijeni zadatak da nas , sa tog visokog mesta ubedi da lako prihvatimo gubitak teritorije Srbije AP KiM na kojoj još živi naš narod, što predstavlja potpuni zaokret od analize izrečene, u već više puta seciranom (na sve moguće načine) Memorandumu SANU !!!!!!!!

Svaka od Vlada Republike Srbije posle petog oktobra 2000.g.  povlačila je poteze koji su se poklapali sa interesima zapadnih država, počev od pljačkaških privatizacija prvo strateški važnih cementara značajnu za građevinsku privredu države, gomile velikih preduzeća, do prodaje svega što je značajno za funkcionisanje države Srbije.

Kako je počelo, nemoj da se začudimo ako neko bude raspisao i tender za prodaju zgrade Skupštine Srbije, ili je još brže proda neposrednom pogodbom….

Dalje, defilovali su razni predsednici, premijeri, ministri, koalicije, politike, ali su spoljna politika zemlje i diplomatija ostajale u zavetrini, daleko od očiju javnosti , a njihovi čelnici brljali svako na svoj način i izvlačili korist za sebe!!

Iako smo više puta pominjali sve načine urušavanja Srbije, opet moramo da ukažemo na onaj deo političkog života Srbije, u kome je potpisivanjem raznih dokumenata i sporazuma, počela ubrzana aktivnost „vlasti u Srbiji“ u pravcu krunjenja suvereniteta i gubljenja integriteta Srbije.

U cilju lakšeg podsećanja (pa i onog dela našeg naroda koji nema naviku da čita sve ono što je duže od 100 rečenica) na deo izdajničkih poteza odigranih od strane političara koji su vodili i vode Srbiju, ubrzano ćemo nabrojati samo neke od njih….

Petnaest godina se redovno pominje izbor Đinđića kao navodno prvog demokratski izabranog predsednka Vlade Srbije (kao da su Srbi dotle živeli na grani)!!!

Uz njega se nikako ne sme zaboraviti i Dinkićeva pljačkaška inicijativa preko odluke o ukidanju SDK (Služba društvenog knjigovodstva), pri čemu se država odrekla ogromnog dela prihoda od finansijskih transakcija i prepustila stranim bankama da izvlače profit u milijardama evra nastalih pljačkaškom privatizacijom državne imovine, i u tu svrhu su po direktivi uništene četiri domaće banke.

ZOP (Zavod za obračun i plaćanje) kao naslednik SDK, ugašen je na kraju 2002.g, zato što je dopuštao, namerno pravio propuste i nije beležio tokove novca tokom privatizacije, a to nije niko kontrolisao niti sankcionisao. A glavni nosioci takvih promena (Dinkić  i kompanija iz G17 plus) su pravdali ukidanje SDK kao vrlo bitnim, navodno zbog raskida sa „socijalištičkim recidivima planske ekonomije“!!

A onda je došlo do čerupanja državne imovine koja se nalazila na najatraktivnijim lokacijama u Beogradu i drugim velikim gradovima, a deo tog prostora su zaposele strane banke kojima je država ustupila monopol na finansijskom tržištu Srbije.

Tako je omogućeno da ogroman novac od korupcije i izbegavanja poreza može slobodno da bude iznešen iz Srbije, i procenjuje se da je preko 51 milijardu dolara iznešeno iz Srbije kroz sumnjive finansijske transakcije!!!

U međuvremenu je 2002.god. (po nalogu Havijera Solane , koji je pre toga 1999.god u ulozi Generalnog sekretara NATO pakta naredio bombardovanje SRJ ) ponovo se našao kao glavni akter ostvarivanja evropskih ciljeva, i sa mesta zaduženog za spoljnu politiku i bezbednost EU, po njegovom nalogu je formirana Državna zajednica SCG  , kako bi se Crna Gora lakše odvojila od Srbije 2006.godine.

Takođe je usvojen i Zakon o saradnji SCG sa međunarodnim krivičnim tribunalom  u Hagu, i lagano kreće izručivanje optuženih, počev od bivšeg Predsednika SRJ Miloševićem , pa sve do čitavog političkog i vojnog vrha Vojske SRJ i Policije!!!

Nakon ubistva (uz pomoć stranih službi) Đinđića, marta 2003.g., vanrednog stanja i hapšenja nekoliko hiljada ljudi osumnjičenih za ubistvo u policijskoj akciji “Sablja”) , Vlada na čelu sa Zoranom Živkovićem je pritisnuta raznim aferama u DS , na vanrednim izborima smenjena Koštuničinom vladom , u čijem radu se mogu izdvojiti značajni događaji koji su uticali na razgradnju Srbije!!!

Pa je Vuk Drašković, tada u ulozi Ministra inostranih poslova Srbije, potpisao je Sporazum o tranzitu NATO trupa 18.jula 2005.g. , za čiju su ratifikaciju glasali i Crnogorci iako su znali da će se samo nekoliko meseci naredne godine otcepiti iz Državne zajednice SCG i proglasiti samostalnost 2006.god.

A stranka SPO na čelu sa Vukom Draškovićem, (ranije nama poznat kao jedan od glavnih zgovornika srpskog nacionalizma), je ekspresno odbacio sve svoje ranije principe, pa je stranka naglo počela da menja svoj program, tako da se sadašnji program ove stranke može svesti na tri reči – Srbiju Predati Okupatorima!!!

U tom pravcu su se preduzimale državne radnje u cilju urušavanja Vojske , tada SCG, na čijem čelu Ministarstva odbrane se nalazio Tadić, pa je uz slanje u penziju najsposobnijih oficira u punoj snazi, između ostalog, u dogovoru sa tadašnjim američkim ambasadorom Montgomerijem, 23.01.2004. u Nikincima organizovao uništavanje protivavionskih raketa „strela 2M“  praveći spektakl kao da je uništavao balističke rakete.

A pravi razlog uništavanja tih raketa iz sistema PVO, bio je zato što su Sjedinjene Američke Države u toku priprema napada na Irak, poučene iskustvom rata u Vijetnamu, a u strahu da Srbi raspoložive „Strele 2M“ ne isporuče Sadamu Huseinu, ubedili vojni vrh Srbije da se liši posedovanja oružja za borbu protiv niskoletećih avona i helikoptera.

Dalje se sistematski nastavilo sa razgrađivanjem Vojske , i njena borbena brojnost svela na maksimalno brojno stanje Komunalne policije u Srbiji, a osposobljenost postala diskutabilna!!!

A zatim, u novoj ulozi predsednika Srbije, Tadić Boris, bio je toliko servilan da udovolji željama anglo-amerikanaca pa je požurio da već 07.09.2006. potpiše sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji SOFA , u kome je Američkoj vojsci obezbedio IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO u Srbiji, i protiv stanovika Srbije!!!

A već 08.11.2006. tadašnji Ministar odbrane Srbije, potpisao je Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama između MO RS i MO SAD  bez ikakve potrebe namećući materijalne i finansijke obaveze Srbiji u uslučajevima kada god to bude bilo od koristi za američku vojsku na teritoriji Srbije!!!

Zatim, dana 22.11.2006.god. na samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da Srbija bude primljena u članstvo Partnerstva za mir, bez uslovljavanja, a već 14. decembra iste godine, je tadašnji predsednik Republike Srbije Tadić, u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument, koji sadrži osnovna načela programa Partnerstvo za mir, i u novogodišnjoj poruci rekao da mu je najveći uspeh u toj godini, taj što je Srbija primljena u Partnerstvo za mir!!!

I već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi Ministarstva odbrane Srbije, u Birčaninovoj ulici!!

U cilju pristupanja Srbije Partnerstvu za mir, Vlada Srbije (opet sa Koštunicom) je usvojila 27.07. 2007.god. Prezentacioni dokument a već u jesen, 05.09.2007.god. Vuk Jeremić, tada u ulozi Ministra inostranih poslova, predstavio je Savetu organizacije NATO-a u Briselu Prezentacioni dokument o osnovnim ciljevima Srbije u programu Partnerstvo za mir .

I te 2007. god. je potpisan Sporazum o readmisiji između Srbije i EU, čime smo se opet obavezali na nove troškove iz budžeta i dodatno iscrpljivanje države!!!

Posle dvoipogodišnjih pregovora, 29. aprila 2008. godine, tada aktuelni komesar za proširenje EU Oli Ren i ondašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đelić, potpisali su  u Luksemburgu takozvani Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji između EU i Srbije, čime je samo ubrzano urušavanje već posrnule privrede, i otvorilo vrata stranoj robi, dok se domaća proizvodnja zakonski uništavala!!!

Jula meseca 2008.g. na scenu je stupila Vlada Mirka Cvetkovića i DS većinom u Skupštini Srbije, koja je nastavila svoje aktivnosti u pravcu ograničavanja funkcija državnosti Srbije!

A amateri koji su tada vodili „Vladu u Srbiji“, u cilju još većeg ponižavanja prema EU, odlučili su da jednostrano počnu da primenjuju  odredbe SSP koji obuhvata trgovinu i pitanja vezana za trgovinu, a koji je Srbija dobrovoljno primenjivala počevši od januara 2009. i koji je zvanično stupio na snagu u februaru 2010. godine.

Dakle, skoro pune četiri godine je Srbija na svoju štetu primenjivala SSP sahranjujući domaću privredu, usluge, trgovinu, poljoprivredu,… dok ga zvanično Evropski savet nije usvojio krajem jula meseca 2013.god. a zvanično je EU stupio na snagu 01.09.2013.god. , a za to vreme svake godine gubitak naše privrede se kretao preko 300 miliona dolara!!

I to sve za račun briselske mašinerije!!!

Šutanovac je u ulozi Ministra odbrane, prvog oktobra 2008.god. potpisao Sporazum o bezbednosti informacija, a Narodna skupština Republike Srbije ga je ratifikovala 5. jula 2011. godine.

Predsednik Tadić je prihvatio da misija EULEX  bude stacionirana na teritoriji KiM, koja će svojom aktivnošću zaokruživati šiptarsku državnost a postepeno slamati srpski otpor, dok su se službenici te misije nesmetano bogatili .

Početkom septembra 2008. u Skupštini Srbije je počelo raslojavanje u rukovodstvu SRS, da bi se krajem oktobra tako lako formirala i u Parlamentu Srbije a preko odluke Administrativnog odbora, odmah nastavila sa radom novoosnovana SNS, što je za do tada većinsku opoziocionu stranku SRS, bio kraj!!!

A da bi još više sebe obavezala i svoju državnost počela i napismeno da gubi , Srbija je decembra 2009. god. i zvanično napismeno podnela zahtev za prijem u članstvo EU.

U decembru 2009.god. otvorena je Misija Srbije pri NATO u Briselu sa šefom Misije ambasadorom Branislavom Milinkovićem, (koji je kasnije izvršio samoubistvo ), i na njegovo mesto postavljen Miomir Udovički .

Tadić ni 2010. godine nije mirovao, pa je samovoljno odbacio Skupštinsku rezoluciju o KiM donetu jula meseca 2010. god, i zamenio je u privatnom dogovoru sa Ketrin Ešton, i uputio UN, čime je još jače vezao ruke Srbiji da štiti svoju već oronulu državnost , posle čega su potpisani i primenjivani Sporazumi postignuti u dijalogu sa Prištinom uz posredovanje EU (2011). a Borko Stefanović ispred DS se svojski potrudio da sprovede u delo taj tzv.Tehnički sporazum.

A od februara 2011. godine, Vlada Srbije je usvojila Zaključak o pokretanju procedure za izradu Individualnog akcionog plana partnerstva – IPAP (eng. Individual Partnership Action Plan), i skladu sa tim, 14. jula 2011.g. je usvojila Prezentacioni dokument za IPAP, koji je 25. novembra 2011. godine predstavljen u Sedištu NATO u Briselu.

A onda slede izbori u kojima je DS otišla u opoziciju i formirana je Vlada koju je većinu činila stranka SNS, a na čelu Vlade  je postavljen Ivica Dačić!!!

Novi Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, pokušao je da da nekakvu inicijativu u cilju pokušaja zaštite teritorije Kosova i Metohije predlažući svoju platformu o kojoj se zvanično nije raspravljalo već je secirana po medijima, pa su uobičajeno izdajnički pametujući, Narodni poslanici Skupštine Srbije počeli da se preganjaju  , da bi trinaestog januara 2013. usvojili Rezoluciju o principima za razgovore sa šiptarskim vlastima na KiM.

Kroz sadržaj takve Rezolucije, izdvajala se suština u kojoj se moglo ogledati da je važnije bilo da će Srbija ispunjavati briselske naloge u cilju veće brzine ka „evropskim integracijama“, u čemu je bila spremna na razne ustupke, dok je zaštita nacionalnih interesa kao i zaštita teritorije KiM u sastavu Srbije, gurnuta po strani!

Umesto da je, (pored jurnjave u udovoljavanju želja brisleksih birokrata), „Vlada u Srbiji“ preduzimala i mere da makar malo ispravi onu Tadićevu brljotinu sa Eštonovom, i insistira da sve tri strane dosledno postupaju po tački F) u kojoj piše: “Pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana. Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljša živote ljudi.’’

Dakle nigde ne piše da EU ima pravo da nameće rešenja, a niko od građana Srbije nije tražio da se „Vlada u Srbiji“ baš toliko žrtvuje i da „međunarodni projekat Kosovo“ , koji predstavlja proces koji podrazumeva vreme i trabao je da traje dugo godina, toliko nepromišljeno zbrza, a da se nije potrudila (Vlada ova, kao i sve prethodne) da ispuni makar četvrtinu dela važeće Rezolucije 1244, a koja idu u korist državnosti Srbije!!!

Pa je ta takva, dugo željena nova vlast (posle odlaska DS), sa Dačićem na čelu, i uz nesebičnu pomoć tada prvog Potpredsednka Vlade Aleksandra Vučića, čija je reč bila odlučujuća da u Briselu sa Ketrin Ešton potpišu izdajnički tzv. Briselski Sporazum , a izdajnički Ustavni sud, namerno je odugovlačio ocenu ustavnosti takvog akta, da bi tek u decembru 2014. doneo ocenu da neće odlučivati o ustavnosti briselskog sporazuma zato što je to politički akt, i time zabio još jedan kolac u mrtvački sanduk državnosti Srbije u vezi zaštite teritorije KiM!!

Sećamo se i postupak tadašnjeg Ministra bez portfelja zaduženog za KiM, Vulina,  kada je demonstrativno podneo ostavku revoltiran onakvom sadržinom izdajničkog briselskog sporazuma, da bi posle dve-tri nedelje povukao tu svoju ostavku, navodno da bi svojim radom „pomogao Srbima na KiM u ostvarivanju njihovih težnji da ostanu u okviru Srbije“!!

A prava istina je da je na taj način, proces koji je trabao da traje godinama, pomogao Zapadu da ga ostvari za manje od godinu dana!!!

Takvim izdajničkim sporazumom, „Vlast u Srbiji“ je svoj srpski narod na KiM gurnula Tačiju u “zagrljaj” kao nove poreske obveznike, i primoravala ih da učestvuju na novembarskim kosovskim izborima, pri čemu je 07.11.2013. Predsednik Vlade Dačić, tada izgovorio:”…Zato svako bira svoju sudbinu i ne može da očekuje da, ako ne radi onako kako kaže Beograd a što je odlučila Narodna skipština Srbije, onda ne može očekivati od te iste Srbije, Beograda, da se sutra milioni ljudi žrtvuju zbog toga što vi imate jedan nepromišljeni stav”!

A u prilog podrške tim šiptarskim izborima, je bio i tada Vučićev zahtev EULEX-u da dozvole 45 minuta srpskoj žandarmeriji da sredi stanje posle rušenja nekoliko glasačkih kutija u Mitrovici!!

Sećamo se kako je odmah posle tih izbora, Vulin blagoglagoljivo uzvikivao po medijima:”…su Srbi sa KiM poslušali svoju državu i svoju Vladu da se INTEGRIŠU, kao i policajci koji odlučili da se INTEGRIŠU…”, ne spominjući gde to oni treba da se integrišu, i u kojoj to državi!!???

A nije isključeno da su policajci i radnici MUP na KiM, Uredbom srpske Vlade o penzionisanju  čitajući između redova zaključili, da se možda radi o prikrivenoj uceni u stilu: “Ako nećete da pređete u kosovsku policiju, za vas neće biti mesta ni u policiji u Srbiji, a mi ćemo Vas da penzionišemo, ali onda nemojte da očekujete pomoć Srbije ukoliko budete primorani da se selite u Srbiju. A za one koji se priključe kosovskoj policiji, dobro je da budu uz svoj narod i brane ga kada Šiptari ponovo nagrnu sa ciljem da ih proteraju sa KiM”.

Iiii, čovek ih penzionisa……

Da bi se dobio vetar u neslavna jedra SNS koja je činila većinu, sprovedeni su novi izbori kako bi se zamenila mesta Predsednika Vlade, pa je tako 27.04.2014. Vučić zaseo na čelnu funkciju , posle čega je usledilo sprovođenje briselskih diktiranih zadataka.

Januara 2015.god, usvojen je Sporazum IPAP između NATO i Srbije , koji je potpisan marta meseca.

A već jula meseca, Skupština Srbije je ratifikovala  Sporazum SOFA sa NATO paktom, čime je aminovala sve buduće postupke NATO vojnika na teritoriji Srbije!!!

Zanimljiva je činjenica da su srpske vlasti, posebno u vreme većinske DS, i sa Šutanovcem na funkciji MO, potpisivale razne vojne sporazume u oblasti dbrane sa raznim državama, počev od Nigerije, Iraka, Kuvajta, Kipra, Hrvatske, Mađarske, Ukrajine, a sa Francuskom sporazum i o statusu njihovih vojnih snaga u Srbiji, a pre potpisivanja SOFA sa NATO.

I na kraju nikako ne smemo da izgubimo iz vida neslavnu ulogu Skupštine Srbije kroz donošenje raznih deklaracija i rezolucija u vezi Kosova i Metohije , čije su sadržine postupno ograničavale i isključivale Republiku Srbiju sa dela sopstvene teritorije koja je i Rezolucijom 1244 UN  sastavni deo Srbije, i smanjivala svoje nadležnosti ograničavajuči manevarski prostor u pravcu zaštite države!!!!

Ali zato narodni poslanici nisu zaboravili da decemra 2013.god. izglasaju Rezoluciju o ulozi i načelima u pregovorima o pristupanju EU, kojom su naglasili da je „..EU naša budućnost“ , i treba je puštati da nas vuče za nos pa i onda kada nije u pravu, pa su „vlasti u Srbiji“ angažovali sve poluge u cilju da narodu ne treba dopustiti da misli svojom glavom!!!

A 10.12.2015.god. komesar „nove kominterne“ Johanes Han je sav zadovoljan zaključio da se Srbija drži ritma u ispunjavanju zadataka dobijenih od strane EU, i da da su već 14. decembra  svečano otvorena dva poglavlja u procesu pristupanja EU, čitaj uslove do ponižavanja za Srbiju koje su propisivali razni čak i trećerazredni briselski činovnici, a čija je suština sadržana u svesnom prenošenju integriteta i suvereniteta države, čime se državnost Srbije uzima od srpskog naroda i ostalih građana Srbije, i predaje u nadležnost evropske birokratske mašinerije !!!!

Jedino su zaboravili na bitnu činjenicu, da su ovakvim izdajničkim postupcima državne „vlasti u Srbiji“, pred očima šire javnosti, svoje pretke izdali i njihovo junaštvo skrajnuli i doveli do ivice đubrišta istorije, a istovremeno sebe postavili na stub srama u očima naroda koji još uvek ume da razmišlja svojom glavom, gubeći iz vida da svojom nedelima otvaraju put da ih potomci zamrze !!!

Ovaj ubrzani (i sa preskocima mnoštva događaja) pregled nekoliko događaja važnih za politički život Srbije, ima za cilj da ponovo podseti srpski narod i ostale građane Srbije, na radnje i neka dokumenta koja vode ka potpunom razdržavljenju Srbije!!!

A većina naroda različitog životnog doba, i pored stvarnih činjenica: da su penzije i plate smanjene, da su preduzeća rasprodata, radnici ostali bez posla a red pred Zavodom za zapošljavanje sve duži, da je privreda uništena, oranice zaparložene a stočarski fond države sveden na obor seljaka, vojska i odbrana više nego desetkovana, socijalni problemi u porastu, prosveta u celini ruinirana (osim svetlih primera pojedinaca sa bezbroj nagrada sa međunarodnih takmičenja), zdravstvo u posrtaju, kultura pretvorena u misaoni pojam…itd.itd,… zavaljeni u kauče s pažnjom će nastaviti da prate nevažne turske serije i rijaliti TV emisije, uobičajeno puniti kafiće i splavove udovoljavajući trenutnim željama, a bez namere da svoje intelektualne sposobnosti makar na kratko usmere na saznavanje teške životne stvarnosti oko njih, kao i shvatanja da, EU ima zadatak da promeni i našu tradiciju, identitet, istoriju, memoriju, kontinuitet, kulturu, običaje, veru……

A kada se jednog jutra budu probudili, neće ni opaziti da je država u kojoj su do sada živeli, neosetno postala „distrikt Srbija“ u nekoj evropskoj regiji…!!

A to je zbog činjenice da se u Srbiji već godinama uveliko sprovode mere, strategije, platforme, regulative, preporuke, direktive, rezolucije, mišljenja, smernice, uputstva, naloge, … (propisanih za svaku oblast državnog i  privatnog života), donetih od strane novog kominternovskog, pa čak i od po trećerazrednoj važnosti birokratskog aparata EU, zato što su Ustav i Zakoni Srbije odavno postali nebitni za “vlasti u Srbiji”, za razliku od šiptarskog Ustava na KiM, i svake reči izrečene od strane neke važne upišulje koja u ulozi portparola upućuje zamerke Srbiji na svaki državni samostalan istup koji nije po taktu birokratske briselske mašinerije!!! 

Po ko zna koji put se potvrđuje da će zaborav i izdaja uništiti Srbe i Srbiju, na žalost…!!!

                                           

©Geto Srbija

DRUGA PLJAČKA ŽELEZARE SMEDEREVO PREKO VLADE SRBIJE DO AMERIČKIH AMBASADORA!!!

 

Iznenadno pomirenje Aleksandra Vučića i Aleksandra Vlahovića, koga premijer sada javno naziva "prijatelj Aca", znak je da je srpski premijer ozvaničio svoju saradnju sa najvećim pljačkašima ove zemlje i naroda, i da ne teži daljem približavanju Evropskoj Uniji. Plan po kome se danas postupa u vezi Železare Smederevo na jednoj "neformalnoj" večeri 2002. je u prisustvu tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Vilijama Montgomerija, Vlahoviću izdiktirao Džon Gudiš, tadašnji mozak US Steel-a za operacije u Srbiji, a današnji suvlasnik preduzeća koje preuzima menadžment Železare. Posle te večere srpski budžet je bio olakšan za više od 600 miliona evra. Koliko je iznosila zarada učesnika ove zavere? A pitanje je za koliko stotina miliona evra će budžet biti lakši posle najnovijeg komplota u režiji Vlahovića i Gudiša.

 

                 Milan Malenović

 

Evropska unija je, svojevremeno, postavila uslov Srbiji da preispita 24 sporne privatizacije velikih kompanija, čiju prodaju je osporio Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, na čijem je čelu bila, sada pokojna Verica Barać. Još dok je bio u statusu kandidata za budućeg prvog potpredsednika Vlade Srbije, čiji mandatar je bio Ivica Dačić, Aleksandar Vučić se u junu 2012. svečano obavezivao da će istrajati u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Prošle, 2014. godine, Aleksandar Vučić je odbio da ide na Kopaonik biznis forum, ili kako ga zovu Srpski Davos, jer je domaćin i prvi govornik bio Aleksandar Vlahović. Ceo prošlogodišnji skup je više nego skromno propraćen u medijima, upravo zbog odsustva političke elite.

Godinu dana kasnije političari su se utrkivali da bi rame uz rame sa Aleksandrom Vučićem prodefilovali po Kopaoniku i srdačno se pozdravili sa Aleksandrom Vlahovićem.

Pažljivi posmatrači dešavanja na dvoru Vučića odmah su razumeli ove signale.

Vlahović je početkom 2014. još uvek glasio za nepoželjnu osobu, jer se tada vodila istraga o 24 sporne privatizacije i to na zahtev Evropske Unije, a njegovo saučesništvo u bar jednoj od njih (ako ne i u skoro svima) bilo je nesporno.

Godinu dana kasnije, istraga je obustavljena bez ikakvih konkretnih razloga, istražitelji su poslati na nove zadatke, dok je prikupljeni materijal predat Aleksandru Vučiću kako bi mogao da ucenjuje kriminalce koji su se obogatili kupujući u bescenje srpske firme. Među njima je bio i Vlahović koji je, za razliku od nekih drugih, bez pogovora i bez otezanja platio traženu putarinu i tako preko noći postao jedan od najomiljenijih premijerovih savetnika.

Na ovogodišnjem Biznis forumu na Kopaoniku Vučić je pred novinarima Vlahovića čak nazvao "prijatelj Aca". Novac je najjači ljubavni eliksir.

"Nije sve u novcu, nešto je i u idejama", rekao je Vlahović Vučiću kupujući svoju slobodu. Dobar deo svog kriminalnog staža ovaj bivši ministar privatizacije je potrošio proučavajući metodologiju pljačke smederevske Železare, a upravo su saveti iz te oblasti u tom trenutku bili potrebni Vučiću.

U periodu od leta 2012. godine, kada je obrađen najveći deo materijala vezanih za poklanjanje SARTID-a američkom US Steel-u, do leta 2014, kada je došlo do otopljavanja odnosa između Vlahovića i Vučića, postojali su intenzivni kontakti između njih dvojice. U tom vremenu je izrađen i plan nove pljačke budžeta pomoću ovog posrnulog privrednog giganta, a Vlahović je posedovao više nego dragocena iskustva u tom pogledu.

Direktor srpske policije, nesmenjivi Milorad Veljović, koji za mesec dana slavi desetogodišnjicu u rukovođenju srpskom piolicijom, a nije još ni na polovini svog drugog mandata, izjavio je da policija nema dokaze za sud, u većini spornih privatizacija, čije preispitivanje i dalje zahteva Evropska unija! On je, zna se, izgovarao Vučićeve reči.

 

      A ovako je počelo…

 

“…Aleksandar Vulin tvrdi da će se iza rešetaka naći i bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, i to zbog ‘neustavnog Zakona o privatizaciji’ “ preneli su njegovu izjavu od 7. avgusta 2012. godine svi srpski mediji.

“…Policija je završila istražne radnje u slučaju privatizacije smederevske železare ‘Sartid’ i nezakonito prisvojenih šest miliona dolara prilikom njene prodaje američkom ‘Ju-Es stilu’, tako da će, kako ‘Alo!’ ekskluzivno saznaje, za nedelju dana početi prva privođenja umešanih u malverzacije. Među onima koji bi do kraja meseca trebalo da završe iza rešetaka su bivši ministar privatizacije Aleksandar Vlahović, šef radne grupe za prodaju Sartida NemanjaKolesar i biznismen Danko Đunić, koji je radio procenu vrednosti Sartida". – objavio je dnevni list Alo, 2013. godine. Ali..

Govoreći o slučaju Sartid, Vučić je istakao da su krivične prijave podnete za četiri lica, a među njima nije nekadašnji ministar Aleksandar Vlahović, jer ne postoje nikakvi dokazi! (28. decembar 2013. TV Pančevo)

Aleksandar Vlahović je bio ministar za privatizaciju u Đinđićevoj vladi. Zajedno sa Dankom Đunićem, u vreme tranzicije, rasprodao je fabrike, javna preduzeća, cementare, pivare, i zgazio srpsku privredu. Silno se obogatio, kupujući za male pare uspešna preduzeća i robne kuće, koje je kasnije preprodavao.

Vlahović je Rom iz beogradske opštine Sopot. Njegova supruga je učiteljica, danas je direktor te škole. Pogazila je pre deset godina dete na putu, ali nije oglašena krivom. Šta znaju deca o saobraćaju, pogotovu ako vozi Vlahovićeva žena…

Bivši američki ambasador, autor Statuta Srpske napredne stranke

Američki novinar iz Pitsburga (sedište US Steel) dolazi do knjigovodstvenog izveštaja US Steel-a. U njemu nalazi senzacionalan podatak da je plaćen porez na proviziju od 12 miliona dolara za transakciju kupovine Sartida! Uzgred, prema američkom zakonu, sva preduzeća su dužna da posebno naznače sredstva koja su utrošena za proviziju u cilju suzbijanja korupcije.

Dalje istraživanje kretalo se u pravcu vrednosti transakcije. Kada je saznao da je njena ukupna vrednost bila 23 miliona dolara, novinar je objavio šokantan tekst u lokalnim novinama da je provizija bila umesto uobičajenih dva do tri odsto – čak 50 odsto! Pogađate, proviziju su primili Miroljub Labus, tadašnji potpredsednik srpske vlade, ministar Aleksandar Vlahović i Danko Đunić.

U aprilu 2004. u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete, Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije-provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih."

Koliko je stvarno SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu posla.

Naravno, šest miliona dolara provizije u ovako velikom poslu samo je sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U.S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od preko 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni Železare u trenutku kupovine.

Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija preko zavisnih preduzeća na ostrvima poreskih rajeva, završi u džepovima nekolicine američkih i srpskih političara i biznismena. Jedino ovo objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador SAD-a u Beogradu Wilijem Bil Montgomeri i Thomas J. Usher, predsednik U.S. Steel Corp.

Tadašnji američki ambasador u Beogradu Montgomeri bio je jedan od najvećih mešetara u istoriji američke diplomatije, koji je, sa svojom suprugom Lin, inače britanskom državljanskom, sakupljao novac za svoje potrebe. On je, štiteći se kapom Stejt Departmenta, opasno pretio vlastima u Hrvatskoj, u Crnoj Gori i regionu, i naplaćivao “zaštitu“. Hrvatska vlada mu je, kao “mali znak pažnje“ poklonila vilu u Cavtatu, koju je on kasnije prodao za veliku svotu novca, ne plaćajući porez.

I nakon penzionisanja, on je ostao da živi u Beogradu. Kada je osnovana Srpska napredna stranka, Montgomeri je postao njen plaćeni savetnik, koji je stranci, na engleskom jeziku, napisao Statut. U Ambasadi SAD-a u Beogradu podržavao ga je doskora njen ekonomski savetnik Metju Palmer, koji je navodio Vučića, i njim upravljao kao sa malim majmunom.

Montgomeri je danas ovejani kriminalac, ali je veliki, kao Avala, u očima Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Prilikom kupovine neke firme najvažnije je odstraniti konkurenciju. U.S. Steel je u borbi za SARTID imao opasnog konkurenta u kompaniji LNM Holdings, koja je u periodu od marta 2002. do marta 2003. godine uputila niz pisama najodgovornijima u srpskoj vladi – premijeru Đinđiću i ministrima Vlahoviću i Pitiću, o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište i značajno poveća njen izvoz.

Ali, LNM Holdings je ponudio i dve bitne stvari o kojima U.S. Steel nije hteo ni da razgovara – preuzimanje stečajnih dugova SARTID-a i realizovanje socijalnog programa za zaposlene. Srpski i američki gangsteri su zato odmah pokrenuli operaciju SARTID.

Malverzacije otpočinju 8. marta 2002. godine, Pismom o namerama o strateškom partnerstvu srpskog metalurškog koncerna i američkog giganta, koje potpisuju direktor SARTID-a Novaković, predsednik U.S. Steel Košice Džon Gudiš i ministar Aleksandar Vlahović, a svečanosti prisustvuju premijer Đinđić i ambasador Montgomeri.

U.S. Steel Košice ovim ugovorom stiče ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom SARTID-a, ubira dobit i pri tome ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, slovačka kompanija je dobila i pravo da u slučaju prodaje SARTID-a nekom drugom još sedam godina upravlja Železarom, odnosno eventualni kupac bi morao da čeka 12 godina pre nego što uđe u SARTID.

 

      Jasna strategija: kupiti Železaru što jeftinije

 

Sledeći potez povlači Trgovinski sud donoseći 30. jula 2002. rešenje o stečaju SARTID-a, pri čemu DS mafija, preko glasnogovornika Vlahovića, poručuje da je "blokada od strane ZOP iz 1998. bila brža" od namere Vlade da SARTID restrukturira kroz privatizaciju.

Blebetanje o munjevitoj brzini blokade žiro računa iz 1998, koja u korenu saseca nameru da se SARTID privatizuje na uobičajen način, putem tendera, pokazuje drskost zvaničnika tadašnje Vlade, svesnih da pred onima koji rade za interese Imperije ne postoje prepreke.

Stečajni upravnik SARTID-a postaje B. Ignjatović, koji u trenutku postavljanja na dužnost nema niti jedan dan radnog staža i kome je glavna poslovna referenca kumstvo sa Nemanjom Kolesarom, šefom kabineta premijera Đinđića.

Ignjatović kasnije postaje mudrac koji će predložiti Stečajnom veću da se SARTID proda neposrednom pogodbom sa U.S. Steel-om. Ali, iza ove mahinacije, kao i bezbroj drugih u vezi sa SARTID-om, stajao je Kolesar, što potvrđuje ministar G. Pitić juna 2004. izjavom za "Danas" da je "cela priča oko SARTID-a vođena iz kabineta premijera".

Uvođenjem SARTID-a u stečaj, konkurencija je eliminisana i prelazi se na drugu fazu operacije – smanjenje kupovne cene. U ovoj fazi neophodno je medijski pokazati da SARTID katastrofalno posluje, odnosno da su im dugovi očajno veliki, proizvodnja nikakva i višak radnika ogroman, kako bi srpska javnost zaključila da je najracionalnije smederevski proizvodni krš prodati ma kom kupcu, pa makar i za dolar.

U tom cilju se dug SARTID-a naduvava od strane Amerikanaca, koji barataju cifrom od 1,7 milijardi dolara. Oni u dug računaju sve – glavnicu od 800 miliona dolara, 400 miliona kamata, 400 miliona duga prema ugašenim srpskim razvojnim bankama, 120 miliona duga inodobavljačima i slično.

Već tada se znalo da će biti otpisana sva domaća dugovanja, kao i sve strane kamate, kao da će verovatno biti otpisan i deo inostrane glavnice, što se i dogodilo. Propagandna bajka o 1,7 milijardi dolara teškom dugu bila je neophodna za U.S. Steel da bi se snizila prodajna cena SARTID-a.

Naime, u civilizovanom svetu je princip da kupovinom zaduženog preduzeća novi vlasnik preuzima dugove i za njih umanjuje konačnu cenu. Tako je U.S. Steel čeličanu u slovačkim Košicama platio 60 miliona dolara, ali uz obavezu da plati i njihov ukupni dug od 325 miliona dolara.

Takođe, Džon Gudiš je naširoko objašnjavao da u SARTID-u "gotovo uopšte nema proizvodnje". A činjenice su da je SARTID 1998. godine proizvodio 100.000 tona čelika mesečno, pa je, čak i posle bombardovanja, sve do kraja 2000. godine, proizvodnja dostizala 50.000 tona. Istina, kada je DOS preuzeo železaru proizvodnja se naglo smanjila, da bi u julu 2001. za 61 odsto bila manja nego u julu 2000. godine, što sigurno nije bilo slučajno.

U mnogobrojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u SARTID-u ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tome da radnik u Americi košta U.S. Steel 16.98 dolara na sat, dok je satnica radnika SARTID-a samo 0.30 dolara. To znači da za sat rada 10.000 zaposlenih u SARTID-u dobijaju 3.000 dolara – novac dovoljan za isplatu satnice samo 177 radnika u Pitsburgu.

Prodaja Sartida izazvala je žestok protest ostalih zainteresovanih za kupovinu smederevske Železare. Protest tadašnjeg nemačkog saveznog ministra za privredu Volfanga Klementa, poslat premijeru Đinđiću, hladnokrvno odbija šef njegovog kabineta Kolesar, što je poseban primer nepoštovanja međunarodnih protokola.

Volfgang Klement u pismu tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću navodi „da iz perspektive njegove vlade može zbog postupanja u slučaju Sartid doći do negativnih posledica po privredne odnose (tadašnje) SRJ i Nemačke".

I NewYorkTimes je o tome pisao 26. juna 2003, navodeći da je grupa stranih kreditora SARTID-a, na čelu sa nemačkim West LB i HVB Group, francuskim BNP Paribas, belgijskim KBC i britanskim Standard Bank, osporila prodaju SARTID-a i zatražila od srpske vlade "novi javni tender", u cilju zaštite njihovog zahteva za plaćanjem 100 miliona dolara (kredit iz 1997. sa kamatama).

U konkurenciji dva svetska proizvođača čelika, svakako bi cena Sartida bila veća.Čak pet pisama o namerama poslala je firma LNM na adresu Vlade Srbije, tražeći da im se pruži fer šansa za kupovinu Sartida, ali od toga nije bilo ništa.

Tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović dao je izjavu tim povodom operativcima UBPOK-a. On je objasnio kako ni u jednom trenutku LNM nije bio na bilo koji način sprečavan da aktivno učestvuje u stečajnom postupku nad Sartidom!

Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jeftinije, da prave u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celosti, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati – uvek i na svakom mestu.

Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno je zvučila izjava ranije pominjanog Džona Gudiša, izvršnog potpredsednika U.S. Steel-a, data časopisu "Danas" juna 2004. godine: "Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje… Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora."

Gudiš u stvari hoće da nam kaže da U.S. Steel nije došao u Smederevo da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga – da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

 

      Istraga

 

Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID oko tri milijarde dolara, da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga ministar za privredu Vlahović se usuđuje da u aprilu 2003. maksimalno drsko i bezobrazno izjavi: "Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi sa ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama, …na primer ‘Košice’ u Slovačkoj".

To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je tom prilikom prihvaćeno da se plati i njihov ukupan dug od 325 miliona dolara. Smederevska železara je plaćena samo 23 miliona dolara, bez obaveze plaćanja njenih dugova.

Takođe, U.S. Steel je imao obavezu da tokom 10 godina u Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike, dok se u Smederevu obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara, ali je zabrana otpuštanja radnika u trajanju od samo tri godine.

Po sklanjanju Demokratske stranke sa vlasti, islednici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala – UBPOK, verovatno po nalogu iz kabineta premijera Koštunice, maja 2004. ulaze u smederevski U.S. Steel i otpočinju sa saslušavanjem aktera operacije SARTID – Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih.

Istragu oko prodaje Sartida američkoj firmi Ju-Es Stilu, zvanično je iniciralo tužilaštvo. Policija je saslušala gotovo sve umešane u privatizaciju, prisluškivala umešane u prodaju, nakon čega je sastavljen izveštaj na 60 stranica.

Utvrđeno je kako su Sartid A.D. i firme u njegovom vlasništvu prodate za mnogo manju cenu od realne.Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim reformskim medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u. I zvanični Vašington snažno staje na stranu U.S. Steel-a, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu.

Novoizabrani američki ambasador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U.S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri. Ali, to nije čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, gangsterizme i zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes, ne sme da fali ni dlaka sa glave. Sve dotle dok Imperija vlada.

Zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Radivoje Gvozdenović, koji je primio izveštaj o prodaju Sartida, koji su na 60 stranica sačinili inspektori UBPOK-a morao je da ga “fijokira“.

Tako je i zahtev Evropske komisije da se preispitaju sporne 24 privatizacije, a sve ih je sproveo Aleksandar Vlahović, odbačen od strane Aleksandra Vučića! Taj zahtev iz EU je i dalje na snazi, ali ne obavezuje premijera. On se nada zaštiti.

I mafija, koju još predvodi Wilijem Bil Montgomeri, nakon što je u smederevskoj Železari istopila sve otpisane tenkove Vojske Srbije i Crne Gore, haubice, topove, pontonske mostove i oružje, koje je besplatno dobila, i pretvorila u najkvalitetniji čelik, zadužila je Železaru, kod svojih kćerki firmi za još 750 miliona dolara, koje je platila Srbija iz svog budžeta, opet se vraća na mesto zločina. Da nastavi s pljačkom. Ovog puta sa istim likovima, na drugi način. Koliko će i ovim špekulativnim platiti američkoj diplomatskoj mafiji srpski građani, preko budžeta, teško je i izračunati.

Srpski premijer Aleksandar Vučić podastire se pred američkim mafijašima, a naročito pred diplomatama, koji, najčešće, gledaju svoj lični, a ne i američki interes.

A 25. jula ove godine, ministar privrede Dušan Vujović i premijer Vučić pojavili su se u udarnim vestima, nasmejani, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, novim savetnikom Vlade Srbije! Čovek koji je prodao nezakonito sve srpske cementare, pivare, strateška preduzeća i sebi u džep stavio najmanje 550 miliona evra, umesto u zatvoru, ponovo je u prilici da pljačka. Njegov kompanjon, i idejni otac, Danko Đunić, svestan je koliko su on i Aleksandar ojadili Srbiju. On danas živi u vili u Grčkoj. Nije se usudio da dođe ni na sahranu majke.

I sadašnji ambasador SAD-a u Beogradu Majkl Kirbi otvoreno je pretio Vučiću da mora predati Železaru sadašnjim “upravljačima". Urednici Redakcije dobili su u Stejt Departmentu odgovor da u misiji njihovih ambasadora nije sadržano pravo da učestvuju u privatnim poslovima privatnih kompanija, i da učestvuju u korupciji, i da takvo ponašanje izlazi iz mandata koji imaju od svoje države. Predložili su nam da sva saznanja uputimo Stejt departmentu, koji će biti ustupljeni Obaveštajnom odeljenju.

Američki ambasadori u Beogradu, počev od Wilijema Montgomerija do Majkla Polta, sve do sadašnjeg, Majkla Kirbija, opasni su kriminalci i zločinci, koji surovo pljačkaju Srbiju, ali srozavaju do dna i ugled svoje zemlje.

Aleksandar Vlahović i Aleksandar Vučić moraju biti u rukama srpskih građana i njene pravde. Na ovaj, ili onaj način.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POZADINA IZBORA NOVOG SAZIVA NACIONALNOG SAVETA VLAHA

 

Rumunija veoma aktivno radi na tome da Vlahe iz Srbije prevede u Rumune. Nesposobni i podmićeni političari iz Srbije joj u tome rado pomažu. Zato se seminari za predavače vlaškog jezika održavaju na rumunskom, a udžbenike za vlaški jezik i kulturu piše devojka koja ima samo 25 godina i nikakvo adekvatno obrazovanje.

 

                     Mersiha Hadžić

 

U utorak, 18. novembra 2014. godine, u Petrovcu na Mlavi je konstituisan Nacionalni savet Vlaha u novom sazivu. Na konstitutivnoj sednici verifikovani su mandati novoizabranim članovima Saveta, a na prvoj radnoj sednici koja je potom održana, izabrano je i najuže rukovodstvo ovog tela.

Za predsednika Nacionalnog saveta Vlaha ponovo je izabran diplomirani politikolog Radiša Dragojević sa liste "Vlasi za Srbiju – Srbija za Vlahe" iz Petrovca na Mlavi, koji je ovu funkciju obavljao i u prethodnom mandatu, dok je za zamenika predsednika izabran Dalibor Orsovanović iz Bora. Za sekretara Saveta imenovan je Bojan Modrlanović, diplomirani pravnik iz Petrovca na Mlavi.

Među prioritetnim ciljevima Saveta, Dragojević je na sednici istakao nastavak programa uvođenja vlaškog govora sa elementima nacionalne kulture Vlaha u sistem osnovnog obrazovanja, dalje usavršavanje, normiranje jezika do njegovog uvođenja u službenu upotrebu tamo gde za to budu postojali zakonski uslovi, kao i negovanje kulturnog nasleđa i tradicionalnih kulturnih manifestacija Vlaha.

Posle toga 17. decembra 2014. godine, u Boru je održana druga sednica Nacionalnog saveta Vlaha i usvojen je novi Statut. Usvojeni su predlozi da naziv Nacionalnog saveta Vlaha bude ispisan na pečatu i u Statutu na vlaškom jeziku i pismu („Savjetu Vlahilor").

Izabran je prvi potpredsednik saveta– Novica Janošević, kao i potresednici: Dragi Damjanović, Miodrag Marković, Miletić Mihajlović i Neli Đorđević.

Izabran je i Izvršni odbor Nacionalnog saveta, koji čine: predsednik Radiša Dragojević, zamenik Dalibor Orsovanović, pet potpredsednika, kao i Siniša Čelojević sa liste Gergina i Miodrag Kokelić, sa liste Pokret vlaškog ujedinjenja.

Imenovani su i predsednici odbora: predsednik Odbora za kulturu, Vesna Stanković, predsednik Odbora za obrazovanje Slobodan Golubović, predsednik Odbora za službenu upotrebu jezika i pisma Slobodan Perić.

Koga ovi ljudi predstavljaju? Kampanju za izbore NSV-a su radile vladajuće SNS i SPS, odnosno njihovi opštinski odbori u Petrovcu na Mlavi i Kučevu. Za učenje vlaškog govora na teritoriji opštine Kučevo izjasnio se samo jedan učenik, pa je i on odustao.

Istovremeno, u opštini Kučevo za učenje rumunskog jezika prijavilo se 12 učenika u srednjoj školi i 12 učenika u osnovnoj školi. U celom Braničevskom okrugu za učenje vlaškog govora sa elementima kulture prijavilo se 56 učenika i to jedino u osnovnoj školi u Laznici, opština Žagubica. S druge, strane za učenje rumunskog u opštinama Veliko Gradište, Golubac, Malo Crniće i Žabari prijavio se veliki broj učenika. Sada će deca učiti rumunski.

Nauka je odavno rešila pitanje samostalnosti Vlaha kao naroda, ali to nisu i naši političari. Vlasi nisu Rumuni, ali snažnom agitacijom potkrepljenom parama, Rumunija uspeva da za svoj plan rumunizacije stanovnika istočne Srbije pridobije sve veći broj ljudi, posebno podmitljivih političara.

Vlaška narodna stranka koju predvodi doktor Predrag Balašević ovaj put nije izašla na izbore i pozivala je na njihov bojkot. Ako pogledamo izlaznost može se reći da je bojkot uspeo.

Održana je i konferencija u Medija centru u Beogradu. Zapaženo je bilo komentarisanje Dragomira Dragića o napisanom udžbeniku "Vlaški govor sa elementima nacionalne kulture ". Dragić se pitao ko je autor koji je na tako nestručan način predstavio Vlahe i njihove običaje. Čak je pozvao i na krivičnu odgovornost autora i ekipe oko njega. Stvarno, ko to piše udžbenike ?

Autor većine njih je dPasujoni, to mu je književno ime. Iza pseudonima se krije Slobodan Golubović iz Beograda, profesor fizike!? Sva izdanja finansiralo je udruženje Gergina iz Negotina i Nacionalni savet Vlaha. Ništa ne bi moglo ni bez pomoći Soroš fondacije. Poznato je da je Soroš finansirao sve projekte na razbijanju Jugoslavije, a sada Srbije.

Kada je dPasujoni video da je preterao, objavio je da ključni udžbenik piše njegova ćerka, rođena 1989. godine ?!

Održana su dva seminara za nastavnike Vlaškog govora. Naravno, predavači su bili dPasujoni, njegova ćerka i još neki članovi udruženja Gergina iz Negotina. Na tim seminarima nije se uopšte govorilo vlaškim govorom.

I prvi saziv NSV, pod vođstvom Dragojevića, spremao se za uvođenje rumunskog jezika u nastavu. Bio je i jedan seminar na kojem su predavači bili profesori rumunskog jezika sa novosadskog filozofskog fakulteta. Čak su održali i polaganje. Tako su naši Vlasi dobili sertifikate o poznavanju rumunskog jezika u nivou maternjeg !

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

ANTISRPSKA PROPAGANDA DVOJICE, BOGATO SPONZORISANIH, LAŽNIH AUTONOMAŠA KROZ DRUŠTVO VOJVOĐANSKIH NOVINARA!!!

 

Nikada u svojoj istoriji, od kako su je Srbi pod Arsenijem Čarnojevićem naselili, Vojvodina nije doživela da joj glavni ideolozi budu dva bosanska "dođoša", dve antiintelektualne protuve, koje skoro dve decenije diktiraju medijska i građanska pravila i cinkare, i javno i tajno, svakoga ko "zastranjuje" i drukčije misli. Već punih 18 godina, sa perspektivom doživotnog mandata, Društvom nezavisnih novinara Vojvodine predsedava Sabahudin-Dinko Gruhonjić, dok njegov sabrat, Nedim Sejdimović, svojom ogromnom zadnjicom zauzima mesto predsednika Izvršnog odbora ove novinarske organizacije, osnovane 1992., mnogo pre nego što su oni prvi put u životu videli Novi Sad.

 

                      Arpad Nađ

Za skoro dve decenije od kako pišu novinske članke, štampaju knjige, vrše dužnosti dopisnika najvećih evropskih medija iz Vojvodine, drže konferencije za štampu, tribine i gostuju u svim televizijama i radio stanicama, učinak ove dvojice odmetnutih Bošnjaka, bio je više nego poguban za informativni i kulturni prostor "prečanskih Srba".

Ali, ko je Srbima u Vojvodini podmetnuo Sabahudina – Dinka i Nedima? Kako se desilo da im Vojvodina olako dopusti da godinama ideološki truju i informativno izoluju ovu, nekada "najevropskiju" regiju u Srbiji? Čiju istinu njih dvojica čuvaju, i od koga?

Nema nikakve sumnje u to da je Vojvodina bila i ostala višenacionalna zajednica, ali i da je ta idilična slika opstala zahvaljujući činjenici što su vojvođanski Srbi oduvek živeli u harmoniji sa svima kojima je panonska ravnica istinska domovina.

Ovu notornu činjenicu, skoro dve decenije negiraju perjanice Društva nezavisnih novinara Vojvodine, Sabahudin-Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdimović, dvojica antisrpskih agitatora koju su se početkom devedesetih godina doselili u Novi Sad iz zaraćene Bosne i Hercegovine.

Naime, Sabahudin i Nedim, godinama, u svakoj prilici, na ovaj ili onaj način, uporno tvrde da su Srbi genetski zločinci i neizlečivi ksenofobi i šovinisti, istovremeno uživajući sve društvene privilegije koje ova država, često maćehinski, ne daje ni istinskim herojima, koju su ovu zemlju zauvek zadužili velikim delima.

Mada je u pitanju njihova podmukla, antidržavna propaganda, koja traje od ranih devedesetih godina, Sabahudin i Nedim nikada tako otvoreno nisu pokazali šta misle o državi koja ih je širokogrudo udomila, kao nedavno, kad su jedan drugom "dodavali loptu" na hrvatskom Internet portalu zanimljivog imena (www.lupiga.com).

Sabahudin je za ovaj portal napravio intervju sa Nedimom. Nedim je tamo predstavljen i kao urednik separatističkog sajta "Autonomija", glasila Društva nezavisnih novinara Vojvodine.

Sabahudin-Dinko, poznat po tome što je u jednom "nadahnutom" šovinističkom ispadu nazvao Srbe "genetskim škartom", kojima su „noge sve kraće, a pogled sve tuplji", postavljao je pitanja svome seizu Nedimu, kao da je reč o preživeloj žrtva iz koncentracionog logora, a ne o podgojenom bilmezu koga je Srbija udomila, a srpski neprijatelji izdašno platili.

Odgovarao je Nedim na Sabahudinova pitanja, onako kako se očekivalo od ovoga mašala-vezira, koji veze po sastancima gej aktivista u Vojvodini, Srbiji i širom regiona. Govorio je kako će Srbija zauvek biti optuživana i prokazivana kao zemlja u kojoj se „žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva", jer je Srbija „hronično obolela od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma".

Hrvatski Internet portal http://www.lupiga.com, morao je Nedimu biti privlačan za svakojaki divan, ako ni zbog čega, ono zbog imena (lupiga). Po čemu nego po njegovoj preširokoj zadnjici, kojom već godinama sebe integriše u sve moguće i nemoguće "europske inicijative".

Da bi što bolje opisali svoju "epohalnu" ulogu u "spasenju" Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ova dva bosanska dođoša, "zakitili" su portal ovog udruženja neviđenom pohvalom samima sebi, pa su napisali: "…Na inicijativu nekolicine članova Nezavisnog društva novinara Vojvodine pokrenuta je akcija revitalizacije Društva. Izborna skupština je održana 29. maja 2004. godine, NDNV je od tada do danas uspeo da povrati ugled pa sada ponovo predstavlja relevantno novinarsko udruženje sa oko 450 članova…".

Drugim rečima rečeno, da nije bilo ova dva bosanska jarana, propalo bi u Vojvodini i novinari i njihovo udruženje! Ali, ispod svega, krila se njihova misija, da se "instaliraju" u stranim medijima.

U tome su uspeli, zahvaljujući dekadenciji novosadskih autonomaša, spremnih da udome i crnog đavola, samo ako podržavaju njihove separatističke ideje. Postali su Nedim i Sabahudin dopisnici Radija Slobodna Evropa, Radija Dojče vele i agencija Rojters i Frans pres…

Takođe, shvatili su, vrlo brzo, da ako se preobuku u autonomaše, mogu da pričaju protiv Srba i Srbije šta god ih je volja. Sa novom reputacijom dopisnika uglednih medija, počeli su da sebe promovišu kao osvedočene borce protiv "države ortodoksne teokratije", tačnije, pravoslavne Srbije.

Počela su da stiži i priznanja, ali i pare. Za njih se nesebično otvorio i specijalni fond američkog US Aid-a, a za njim i svi drugi angloamerički i evropski fondovi. Pozvali su Nedima u London i to na Kembridž!

Odatle je ovaj savremeni Elvija Čelebija, špijun i "putopisac", sve zapisujući šta mu se usput dešavalo, krenuo u Bristol, tamo gde obično odmaraju gospoda iz britanske obaveštajne zajednice.

Kažu poznavaoci njegove misije, da je tom prilikom poslao Sabahudinu i razglednicu iz Bristola, da njegov dični sabrat vidi kakva je to ljepota od čaršije. Hvalio se Nedim, da bolje zna Bristol od rodne Tuzle. Toliko su ga tamo našetali, da su ga noge izdale, ali ne i njegova impozantna zadnjica, koju su stručnjaci sa Kembridža, slične orjentacije, odmah uočili.

Osim "zapisa" od službenih "hodža" iz Londona, Nedim je tokom boravka, napisao, mašala, poveliki dnevnik događaja. Između ostalog, u njemu piše i ovo: "…Nedelja, 16. septembar…Jutros smo Dinko (Gruhonjić) i ja, mejlovima, usaglašavali tekst saopštenja koje smo posle prosledili medijima. U njemu najavljujemo da će Nezavisno društvo novinara Vojvodine podneti tužbu protiv dva srbijanska portala koji su naveli netačne informacije o sredstvima koje je naše udruženje dobilo od američke fondacije NED...Udesetostručili su iznos. Tražićemo simboličnu odštetu. Jedan od tih portala je nedavno iz pera sadašnjeg pomoćnika ministra kulture Srbije objavio spiskove politički nepodobnih umetnika, a sada, u nastavku, taj sajt emituje spisak organizacija koje dobijaju donacije od ove američkih fondacije. Svi znamo šta je cilj takvih spiskova i kuda sve to vodi. Fama o tzv. stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima opet se širi zemljom Srbijom. To što je cela država praktično ‘strani plaćenik’ – nikoga se ne tiče…".

Dakle, bez bilo kakvih konsultacija ili odluke novinarskog udruženja kojim upravljaju. Samo njih dvojica se "usaglašavaju" ne pitajući nikoga da li je to u redu ili nije. Istina, i sponzor im je dao odrešene ruke.

Da rade šta oni hoće, a za pare da ne pitaju. Samo da na svakom koraku rade protiv Srbije, makar i u formi lažnih autonomaša. Jer, da se Nedim i Sabahudin pitaju, odavno bi Vojvodina bila evroislamska džamahirija, u kojoj bi imalo mesta za svakoga, samo ne za onoga ko se izjašnjava kao Srbin. Zato im ne fali ni evra ni dolara. Kaplje na sve strane.

Osim NED-a (američka Nacionalna zadužbina za demokratiju ili National Endowment for Democracy), Sabahudin i Nedim "opskrbljuju" se direktno iz fondova Kongresa SAD. To podrazumeva puno poverenje u korisnika takvog budžeta. A, Sabahudin i Nedim su se dokazali. Toliko puta su govorili o Srbiji kao naslednici "koljača i ubica", kao o zemlji koja je"silovala Bosnu", i slične "stilske figure", da su stekli ugled kod svojih gazda. Zašto onda Sabahudin spava sa svojim "silovateljem"?

Paralelno sa antisrpskim akcijama, Sabahudin i Nedim su odskočili na društvenoj lestvici u Srbiji! Ovaj paradoks je moguć samo pod srpskim nebom. Da su neki Srbi, recimo, Miloš i Marko, došli u Sarajevo ranih devedesetih, i počeli da govore o tome kako Alijini mudžahedini zaklaše sve srpsko, bili bi kraći za glavu. Ne bi stigli do Sarajeva! Nezamislivo je i danas i u budućnosti, da neki Srbi, Miloš i Marko, budu prvi ljudi novinarskog udruženja u Sarajevu i javno prozivaju Bošnjake nazivajući ih "bolesnim i neizlečivim mrziteljima drugih naroda".

Sa druge strane, zna se šta bi se desilo i kako bi reagovala srpska novinarska udruženja pa i srpsko tužilaštvo, ako bi neko napisao da se „u Sarajevu i Federaciji mržnja i žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva"?

Ili, da je narod bošnjački, tamo u Federaciji BiH, „hronično obolelo od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma"? Ima li boljeg dokaza da je Srbija neopisivo ponižena, a da su joj ovakve "Zumbul-age", zamotane u evropske čadore, samo prirodna posledica samoporicanja, odsustva samopoštovanja i neviđene autodestrukcije izazvane evroameričkom mržnjom prema Srbima.

Istraživač lika i dela Sabahudina Dinka Gruhonjića, Lazar Janićijević, pita se, u jednom od svojih tekstova, sasvim logično: "…Zaista, zbog čega je Gruhonjić ostao u Srbiji? Šta ga to drži u zemlji za koju tvrdi da tu niko ništa naučio nije, jer je ‘nacionalizam metastazirao u galopirajući tumor mozga’?"

Nije teško pogoditi. Srbija, koju Sabahudin naziva "Silovateljem Bosne", širokogruda je i poslovično sklona zaboravu. To mu je sasvim dovoljno da se ne brine za svoju budućnost u ravnoj Vojvodini.

Ostalo su organizovale i platile obaveštajne zajednice iz Vašingtona i Londona. Njegovom bratu u Alahu, Nedimu, nekako je i prirodno da bude u krevetu sa "silovateljem". Kad je jednom osetio slobodu urbanih nastranosti u Novom Sadu, više ga odatle niko nije mogao isterati. A, Sabahudin mu dođe kao ideološko pokriće za njegove "nasušne potrebe".

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije