Архива

Posts Tagged ‘fudbal’

AMATERIZAM U UPRAVI ZA OBEZBEĐENJE MUP SRBIJE

4. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Policijski službenici opisali su našoj novinarki slabosti u Upravi za obezbeđenje MUP-a Srbije, koja čuva štićene ličnosti, koji ih je više od pleve, i svakim danom je sve više onih koje se osećaju spokojnijim u pratnji čuvara reda. A policija čuva sve – od premijera pa do njegovih dečaka.

 

 

 

 

 

                Milica Grabež

 

Zbog jednog događaja koji se odigrao u Zemunu, a koji je mogao dovesti do posledica po život pojedinih štićenih lica lica visokog ranga, uočeni su nedostaci u vezi kretanja i zaštite komunikacija sistema veze koje koristi MUP Srbije.

Imajući, valjda, u vidu i bezbednosnu kulturu samih korisnika, još 2010. godine, kabinet ministra srpske policije doneo je odluku o formiranju takozvane radne grupe, za izradu i implementaciju šifara, kodova i drugih elemenata, sa ciljem zaštite podataka, u skladu sa profesionalnim, pravnim, moralnim i etičkim normama.

Ali, otkriveno da ovakva „implementacija šifara“ i zaštita podataka, do tada uopšte nije ni postojala u Upravi za obezbeđenje MUP-a Srbije! Ne treba ni napominjati da je zaštita podataka i informacija jedan od ključnih elemenata u zaštiti lica, pored obaveštajnog segmenta…

Grupa je u svom sastavu imala stručna lica iz Uprave za vezu i kriptozaštitu, Odeljenja veze Uprave za grad Beograd i dva člana iz Uprave za obezbeđenje. Imajući u vidu kompleksnost ovog pitanja i implementacija više stečenih znanja u jednu celinu, ova grupa je zatražila pomoć od jednog pratioca, koji je radio u Upravi za obezbeđenje. Bila je reč o osobi čije su kvalifikacije i stručnost bile potrebne za primenu ovakvog projekta.

Međutim, kada mu je predlogom načelnika Uprave za vezu i kriptozaštitu upućenom kabinetu ministra, odobren rad, neko je intervenisao i prema njemu je primenjena diskriminacija.

Naime, tadašnji načelnik uprave, general policije Zoran Tomašević, pozvao je ministra i navodno bio zabrinut, jer se radilo o osobi iz Jedinice za specijalne operacije, tvrdeći da on „kao takav“ ne treba da radi na ovom, tako bitnom projektu.

To je ministar Ivica Dačić podržao. Zbog svega toga, ovako važan projekat još nije realizovan. I dalje je problem nepostojanje stručnog kadra, visoko rizične informacije nekontrolisano cirkulišu i zloupotrebljavaju se, što je izgleda i cilj ove grupacije, koja je rukovodila Upravom od 2008. godine.

Saznavši za ovo, policijski službenik koji je trebao da izradi ceo projekat, uputio je predstavku Unutrašnjoj kontroli. Sugerisano je da pored diskriminacije ovde postoje elementi koji se gone po službenoj dužnosti, imajući u vidu da je reč o obliku nesavesnog rada u službi, sa štetnim posledicama po lica koja se bezbednosno štite. Istovremeno, ukazao je na štetne posledice odavanja državne tajne do koje je upravo dovodila garnitura policijskog generala Zorana Tomaševića, koji je u međuvremenu smenjen.

Takođe je frapantno je da bezbednosna struktura zadužena za zaštitu samog kabineta ministra, ni dan-danas na postavljena pitanja radnog sastanka u vezi „stepenovanje dokumenta“ imajući u vidu raznovrsnost osoba koja se štite, prema ustavnim kategorijama, diskrecionom pravu Ministra i diskrecionih prava Direktora policije i ovlašćenih lica. Odgovor iz kabineta ministra, bio je da „…U Ministarstvu ne postoji stručno i sertifikovano lice koje stepenuje dokumenta, to jest, određuje stepen tajnosti„.

Bio je to još jedan dokaz neznanja, neprofesionalizma i skaradnosti u upravljanju ljudskim resursima u MUP-u. Umesto da ovaj problem bude rešen, jedina stručna osoba na koju je MUP mogao da računa, poslata je da radi na Upravnim poslovima na Novom Beogradu, na izdavanju ličnih karti!

Izradom ovog važnog projekta trebalo je da se spreči nekontrolisano korišćenje informacija o licima koja se bezbednosno štite, veći stepen tajnosti podataka, zaštita svih elemenata zaštite, sprečavanje prikupljanja podataka (prisluškivanje) kako aktivnog tako i pasivnog, upravljanje sistemima veze na jedan uređen i zakonom definisan način i sprečavanje elemenata subverzivnih delatnosti eksternih faktora i interesnih grupa na integritet lica koje s bezbednosno čuva, kao i lica koja koriste sistem veza UHF i Tetra, imajući u vidu poroznost u sistemu komunikacija. Mada takozvana radna grupa još uvek „na papiru“ postoji, projekat ni do današnjeg dana nije završen niti je neko odgovarao zbog toga.

Da bi bilo jasnije poreklo ovakvog stanja, treba se prisetiti stanja u Upravi za obezbeđenje za vreme vladavine generala Tomaševića koji je imao čak osam nazovi-sekretarica koje su bile u takozvanoj „poslovnoj pratnji“ pojedinih političara, a neke od njih su i priznale da su vršile seksualne usluge u hotelima na ulazu u Jagodinu!

Naravno, nijedna od njih nije imala ni dana policijskih škola, niti kurs za pratioca, a imale su rešenje za takvo radno mesto i radile su takve poslove, iako nikad nisu čuvale štićeno lice, već su sedele u kancelarijama, svaka od njih je bila nečija ljubavnica.

General Tomašević je važio za alfa mužjaka koji ima, pored svoje žene još četiri ljubavnice. Jedna od njih je izvesna Tanja Baković, koja radi u Upravi za analitiku gde se proveravaju podaci o licima. Takođe, izvesna Lela Zarić, koja je bila i njegova ljubavnica i prva sekretarica. Svaka od ovih žena je zaduživala „glokove“, moderne pištolje, mada nijedna ne zna da puca!

Njegova lična savetnica, Gordana Piščević, dovedena je iz jednog butika! Tomaševićev kum, Pero Jernić, postavljao je i razrešavao načelnike u Upravi.

Pola Uprave za obezbeđenje koje vrši poslove praćenja, ne može da zadovolji ni najosnovnije norme na testiranju fizičke spremnosti. Ulazni test fizičkog neki nisu ni radili, a oni koji bi radili i nisu ga zadovoljavali upisivali su da su prošli!

Za vreme svog mandata, general Tomašević je stekao vilu vrednu 120.000 evra, i vredan restoran („Zvezdara teatar„, i još mnogo stanova po Zvezdari!). Konačno, ni smenom generala Tomaševića nije ništa napravljeno, jer je sve ostalo isto. Samo su doveli drugog čoveka, Milana Glišovića, koji je nastavio „tradiciju„.

 

 

 

     A 1.

  Putina veličaju, a policija gazi njegove slike

Predsednik Vladimir Putin posetio je Srbiju 16. oktobra. Stotine hiljada građana strpljivo je čekala njegovo pojavljivanje, skandiralo mu i radovalo se njegovom dolasku, dok je policija od građana otimala njegov slike i gazila ih.

….

Već kod groblja oslobodiocima Beograda došlo je do prvih sukoba kada je policija bezuspešno pokušala da od prisutnih građana oduzme zastave Novorusije. Na Novom Beogradu, na prilazima mestu za posmatrače vojne parade u čast oslobođenja Beograda 1944. godine, neprijatnosti su se nastavile. I ovog puta policija je iz nekih razloga tražila da se uklone zastave Novorusije, ali su njena meta bili i posteri Vladimira Putina.

Grupa Srba iz rasejanja je o svom trošku uradila plakat sa Putinovim likom koji je nazvala „Sibirski vuk“. Ovaj plakat je besplatno deljen svim gledaocima parade i drugim građanima koji su hteli da ga uzmu. Na prilazima prostoru za paradu, međutim, policija je postavila kontrolne punktove na kojima je proveravala da li neko od gledalaca pokušava da unese nešto što bi moglo da ugrozi bezbednost učesnika i visokih gostiju.

Na pojedinim punktovima je policija oduzimala i plakat „Sibirski vuk„, bacala ga na zemlju i gazila, kao što se vidi na fotografijama?! Ljudi su ovakvim postupcima bili zgroženi, ali pokušaj vlasti da cenzuriše ljubav naroda prema ruskom predsedniku nije uspeo, jer je dosta pomenutih postera, isto kao i zastava Novorusije, bilo istaknuto u gledalištu tokom vojne parade. Ko je i zašto izdao naređenje policiji da pleni postere i zastave nije poznato.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ANTISRPSKA PROPAGANDA DVOJICE, BOGATO SPONZORISANIH, LAŽNIH AUTONOMAŠA KROZ DRUŠTVO VOJVOĐANSKIH NOVINARA!!!

27. октобра 2014. Коментари су искључени

 

Nikada u svojoj istoriji, od kako su je Srbi pod Arsenijem Čarnojevićem naselili, Vojvodina nije doživela da joj glavni ideolozi budu dva bosanska "dođoša", dve antiintelektualne protuve, koje skoro dve decenije diktiraju medijska i građanska pravila i cinkare, i javno i tajno, svakoga ko "zastranjuje" i drukčije misli. Već punih 18 godina, sa perspektivom doživotnog mandata, Društvom nezavisnih novinara Vojvodine predsedava Sabahudin-Dinko Gruhonjić, dok njegov sabrat, Nedim Sejdimović, svojom ogromnom zadnjicom zauzima mesto predsednika Izvršnog odbora ove novinarske organizacije, osnovane 1992., mnogo pre nego što su oni prvi put u životu videli Novi Sad.

 

                      Arpad Nađ

Za skoro dve decenije od kako pišu novinske članke, štampaju knjige, vrše dužnosti dopisnika najvećih evropskih medija iz Vojvodine, drže konferencije za štampu, tribine i gostuju u svim televizijama i radio stanicama, učinak ove dvojice odmetnutih Bošnjaka, bio je više nego poguban za informativni i kulturni prostor "prečanskih Srba".

Ali, ko je Srbima u Vojvodini podmetnuo Sabahudina – Dinka i Nedima? Kako se desilo da im Vojvodina olako dopusti da godinama ideološki truju i informativno izoluju ovu, nekada "najevropskiju" regiju u Srbiji? Čiju istinu njih dvojica čuvaju, i od koga?

Nema nikakve sumnje u to da je Vojvodina bila i ostala višenacionalna zajednica, ali i da je ta idilična slika opstala zahvaljujući činjenici što su vojvođanski Srbi oduvek živeli u harmoniji sa svima kojima je panonska ravnica istinska domovina.

Ovu notornu činjenicu, skoro dve decenije negiraju perjanice Društva nezavisnih novinara Vojvodine, Sabahudin-Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdimović, dvojica antisrpskih agitatora koju su se početkom devedesetih godina doselili u Novi Sad iz zaraćene Bosne i Hercegovine.

Naime, Sabahudin i Nedim, godinama, u svakoj prilici, na ovaj ili onaj način, uporno tvrde da su Srbi genetski zločinci i neizlečivi ksenofobi i šovinisti, istovremeno uživajući sve društvene privilegije koje ova država, često maćehinski, ne daje ni istinskim herojima, koju su ovu zemlju zauvek zadužili velikim delima.

Mada je u pitanju njihova podmukla, antidržavna propaganda, koja traje od ranih devedesetih godina, Sabahudin i Nedim nikada tako otvoreno nisu pokazali šta misle o državi koja ih je širokogrudo udomila, kao nedavno, kad su jedan drugom "dodavali loptu" na hrvatskom Internet portalu zanimljivog imena (www.lupiga.com).

Sabahudin je za ovaj portal napravio intervju sa Nedimom. Nedim je tamo predstavljen i kao urednik separatističkog sajta "Autonomija", glasila Društva nezavisnih novinara Vojvodine.

Sabahudin-Dinko, poznat po tome što je u jednom "nadahnutom" šovinističkom ispadu nazvao Srbe "genetskim škartom", kojima su „noge sve kraće, a pogled sve tuplji", postavljao je pitanja svome seizu Nedimu, kao da je reč o preživeloj žrtva iz koncentracionog logora, a ne o podgojenom bilmezu koga je Srbija udomila, a srpski neprijatelji izdašno platili.

Odgovarao je Nedim na Sabahudinova pitanja, onako kako se očekivalo od ovoga mašala-vezira, koji veze po sastancima gej aktivista u Vojvodini, Srbiji i širom regiona. Govorio je kako će Srbija zauvek biti optuživana i prokazivana kao zemlja u kojoj se „žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva", jer je Srbija „hronično obolela od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma".

Hrvatski Internet portal http://www.lupiga.com, morao je Nedimu biti privlačan za svakojaki divan, ako ni zbog čega, ono zbog imena (lupiga). Po čemu nego po njegovoj preširokoj zadnjici, kojom već godinama sebe integriše u sve moguće i nemoguće "europske inicijative".

Da bi što bolje opisali svoju "epohalnu" ulogu u "spasenju" Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ova dva bosanska dođoša, "zakitili" su portal ovog udruženja neviđenom pohvalom samima sebi, pa su napisali: "…Na inicijativu nekolicine članova Nezavisnog društva novinara Vojvodine pokrenuta je akcija revitalizacije Društva. Izborna skupština je održana 29. maja 2004. godine, NDNV je od tada do danas uspeo da povrati ugled pa sada ponovo predstavlja relevantno novinarsko udruženje sa oko 450 članova…".

Drugim rečima rečeno, da nije bilo ova dva bosanska jarana, propalo bi u Vojvodini i novinari i njihovo udruženje! Ali, ispod svega, krila se njihova misija, da se "instaliraju" u stranim medijima.

U tome su uspeli, zahvaljujući dekadenciji novosadskih autonomaša, spremnih da udome i crnog đavola, samo ako podržavaju njihove separatističke ideje. Postali su Nedim i Sabahudin dopisnici Radija Slobodna Evropa, Radija Dojče vele i agencija Rojters i Frans pres

Takođe, shvatili su, vrlo brzo, da ako se preobuku u autonomaše, mogu da pričaju protiv Srba i Srbije šta god ih je volja. Sa novom reputacijom dopisnika uglednih medija, počeli su da sebe promovišu kao osvedočene borce protiv "države ortodoksne teokratije", tačnije, pravoslavne Srbije.

Počela su da stiži i priznanja, ali i pare. Za njih se nesebično otvorio i specijalni fond američkog US Aid-a, a za njim i svi drugi angloamerički i evropski fondovi. Pozvali su Nedima u London i to na Kembridž!

Odatle je ovaj savremeni Elvija Čelebija, špijun i "putopisac", sve zapisujući šta mu se usput dešavalo, krenuo u Bristol, tamo gde obično odmaraju gospoda iz britanske obaveštajne zajednice.

Kažu poznavaoci njegove misije, da je tom prilikom poslao Sabahudinu i razglednicu iz Bristola, da njegov dični sabrat vidi kakva je to ljepota od čaršije. Hvalio se Nedim, da bolje zna Bristol od rodne Tuzle. Toliko su ga tamo našetali, da su ga noge izdale, ali ne i njegova impozantna zadnjica, koju su stručnjaci sa Kembridža, slične orjentacije, odmah uočili.

Osim "zapisa" od službenih "hodža" iz Londona, Nedim je tokom boravka, napisao, mašala, poveliki dnevnik događaja. Između ostalog, u njemu piše i ovo: "…Nedelja, 16. septembar…Jutros smo Dinko (Gruhonjić) i ja, mejlovima, usaglašavali tekst saopštenja koje smo posle prosledili medijima. U njemu najavljujemo da će Nezavisno društvo novinara Vojvodine podneti tužbu protiv dva srbijanska portala koji su naveli netačne informacije o sredstvima koje je naše udruženje dobilo od američke fondacije NED...Udesetostručili su iznos. Tražićemo simboličnu odštetu. Jedan od tih portala je nedavno iz pera sadašnjeg pomoćnika ministra kulture Srbije objavio spiskove politički nepodobnih umetnika, a sada, u nastavku, taj sajt emituje spisak organizacija koje dobijaju donacije od ove američkih fondacije. Svi znamo šta je cilj takvih spiskova i kuda sve to vodi. Fama o tzv. stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima opet se širi zemljom Srbijom. To što je cela država praktično ‘strani plaćenik’ – nikoga se ne tiče…".

Dakle, bez bilo kakvih konsultacija ili odluke novinarskog udruženja kojim upravljaju. Samo njih dvojica se "usaglašavaju" ne pitajući nikoga da li je to u redu ili nije. Istina, i sponzor im je dao odrešene ruke.

Da rade šta oni hoće, a za pare da ne pitaju. Samo da na svakom koraku rade protiv Srbije, makar i u formi lažnih autonomaša. Jer, da se Nedim i Sabahudin pitaju, odavno bi Vojvodina bila evroislamska džamahirija, u kojoj bi imalo mesta za svakoga, samo ne za onoga ko se izjašnjava kao Srbin. Zato im ne fali ni evra ni dolara. Kaplje na sve strane.

Osim NED-a (američka Nacionalna zadužbina za demokratiju ili National Endowment for Democracy), Sabahudin i Nedim "opskrbljuju" se direktno iz fondova Kongresa SAD. To podrazumeva puno poverenje u korisnika takvog budžeta. A, Sabahudin i Nedim su se dokazali. Toliko puta su govorili o Srbiji kao naslednici "koljača i ubica", kao o zemlji koja je"silovala Bosnu", i slične "stilske figure", da su stekli ugled kod svojih gazda. Zašto onda Sabahudin spava sa svojim "silovateljem"?

Paralelno sa antisrpskim akcijama, Sabahudin i Nedim su odskočili na društvenoj lestvici u Srbiji! Ovaj paradoks je moguć samo pod srpskim nebom. Da su neki Srbi, recimo, Miloš i Marko, došli u Sarajevo ranih devedesetih, i počeli da govore o tome kako Alijini mudžahedini zaklaše sve srpsko, bili bi kraći za glavu. Ne bi stigli do Sarajeva! Nezamislivo je i danas i u budućnosti, da neki Srbi, Miloš i Marko, budu prvi ljudi novinarskog udruženja u Sarajevu i javno prozivaju Bošnjake nazivajući ih "bolesnim i neizlečivim mrziteljima drugih naroda".

Sa druge strane, zna se šta bi se desilo i kako bi reagovala srpska novinarska udruženja pa i srpsko tužilaštvo, ako bi neko napisao da se „u Sarajevu i Federaciji mržnja i žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva"?

Ili, da je narod bošnjački, tamo u Federaciji BiH, „hronično obolelo od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma"? Ima li boljeg dokaza da je Srbija neopisivo ponižena, a da su joj ovakve "Zumbul-age", zamotane u evropske čadore, samo prirodna posledica samoporicanja, odsustva samopoštovanja i neviđene autodestrukcije izazvane evroameričkom mržnjom prema Srbima.

Istraživač lika i dela Sabahudina Dinka Gruhonjića, Lazar Janićijević, pita se, u jednom od svojih tekstova, sasvim logično: "…Zaista, zbog čega je Gruhonjić ostao u Srbiji? Šta ga to drži u zemlji za koju tvrdi da tu niko ništa naučio nije, jer je ‘nacionalizam metastazirao u galopirajući tumor mozga’?"

Nije teško pogoditi. Srbija, koju Sabahudin naziva "Silovateljem Bosne", širokogruda je i poslovično sklona zaboravu. To mu je sasvim dovoljno da se ne brine za svoju budućnost u ravnoj Vojvodini.

Ostalo su organizovale i platile obaveštajne zajednice iz Vašingtona i Londona. Njegovom bratu u Alahu, Nedimu, nekako je i prirodno da bude u krevetu sa "silovateljem". Kad je jednom osetio slobodu urbanih nastranosti u Novom Sadu, više ga odatle niko nije mogao isterati. A, Sabahudin mu dođe kao ideološko pokriće za njegove "nasušne potrebe".

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

SRBIJA: OZAKONJENJE DIKTATURE KROZ UPOTREBU HAOSA!???

24. октобра 2014. 1 коментар

 

U Srbiji je diktatura odavno uvedena. Vlast ne poštuje ni zakone, a ni sam Ustav, za nju ništa nije obavezujuće osim onoga što joj narede zapadni mentori. Čeka se još samo da se diktatura i vlast jednog čoveka formalno obznane i nema sumnje da će se to desiti u najskorije vreme.

 

                     Igor Milanović

 

Ubrzo pošto je 1933. postao nemački kancelar Adolf Hitler je, pod izgovorom da čuva stabilnost države, iskoristio paljenje skupštinskog zdanja, Rajhstaga (za koje mnogi veruju da ga je lično inscenirao), kako bi zaveo diktaturu koja se okončala tek njegovim samoubistvom 12 godina kasnije. U Srbiji se još samo čeka ovakav neki događaj da bi se postojeća diktatura i ozvaničila.

Postoji više nego dovoljno dokaza da se u Srbiji već sprovodi diktatura. Nedostatak pravne sigurnosti, odnosno samovlašće su jasni pokazatelji odsustva demokratije. U Srbiji je vlast izvan i iznad zakona i njoj je sve dozvoljeno.

Ustavni sud je nedavno delove Briselskog sporazuma proglasio neustavnim, ali se niko iz Vlade nije na to ni osvrnuo. Odluke Ustavnog suda za ovu vlast nisu obavezujuće, kao ni odluke bilo kog drugog domaćeg suda.

Gradska vlast Beograda je običnom uredbom izmenila republički Zakon o saobraćaju, po kome jedino saobraćajna policija ima pravo da kontroliše i kažnjava učesnike u saobraćaju, pa to pravo sada ima i za to neosposobljena i neobučena komunalna policija. Takođe je gradskom uredbom, dakle podzakonskim aktom, proširen republički Zakon o prekršaju tako što je vožnja bez karte u gradskom prevozu proglašena za prekršaj.

Niko se u Srbiji više ne obazire ni na ukidanje medija i kažnjavanje neposlušnih novinara. Gorko su se razočarali i oni koji su do sada slepo verovali u to da će Zapad da insistira na vladavini zakona u Srbiji i očuvanju bar do sada dosegnutog nivoa ljudskih prava.

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je čak dva puta u poslednjih sedam dana telefonom razgovarao sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom. Tema prvog razgovora bila je tada još predstojeća poseta Vladimira Putina Beogradu, dok je u drugom razgovoru američki potpredsednik tražio da se incident sa utakmice Srbija – Albanija ne iskoristi kao povod za zahlađenje u odnosima dve zemlje.

Portparolka Evropske komisije Maja Kocijančić je na poslednjoj konferenciji za štampu o Srbiji govorila samo u tom kontekstu kako je neophodno da se i ona pridruži evropskim sankcijama Rusiji.

Ni Bajden, ni Kocijančićka, niti bilo koji drugi zvaničnik Zapada nije ni jednu jedinu reč potrošio na pitanje ljudskih prava u Srbiji ili na očigledno gušenje medijskih sloboda.

Za Zapad je jedino važno da Srbija prihvati (makar prećutno) nezavisnost Kosova i da se odrekne prijateljstva sa Rusijom. Kako njeni građani žive nikoga tamo u suštini ni ne interesuje.

Zbog toga ne treba očekivati ni da isti taj Zapad reaguje na Vučićevu verziju „paljenja Rajhstaga".

I sam Zapad se već izverzirao u prikrivenom zavođenju diktature i gaženju ljudskih prava i sloboda. U svom novom bestseleru „Kupljeni novinari" nemački autor Udo Ulfkote iznosi veliki broj primera gde su američke obaveštajne službe potplaćivale novinare i tako ih primoravale da pišu samo o onome što je u interesu tih službi.

Nije nedostajalo u poslednje vreme ni prilika da se proglasi vanredno stanje u Srbiji koje je u suštini već na snazi.

Tokom poslednje gej parade, u zapanjujuće mirnom Beogradu, jedini incident je izazvao bahati premijerov brat Andrej Vučić koji je pokušao da probije policijski kordon, pa kada mu to nije pošlo za rukom flašom gađao jednog žandarma i tako izazvao policijsku intervenciju, koju je snimila „sasvim slučajno" prisutna televizijska ekipa i to upravo televizije koja očekuje da u narednom krugu dobije nacionalnu frekvenciju. Umesto da urazumi brata, Aleksandar Vučić je odlučio da kazni žandarmeriju i nastavi već započete čistke u policiji.

Potom je usledila utakmica Srbija – Albanija i skandiranje „Vučiću, pederu" koje je u direktnom prenosu emitovala nacionalna televizija. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je jedino osudio ovo uzvikivanje, dok mu albanske provokacije nisu zapale za oko.

Ali, dizanje u vazduh pekara po Vojvodini, taj ministar nije nazvao nedopustivim, ne zato što osuđuje njihove vlasnike (Albance ili Gorance), već zato što se nada da će neki od tih slučajeva postati naprednjačka verzija paljenja Rajshstaga, odnosno da će pasivnošću državnih organa etničke tenzije dosegnuti nivo kada će država morati da uvede vanredno stanje kako bi situaciju stavila pod kontrolu.

Generalnu probu incidenta koji bi bio inicijalna kapisla za obelodanjivanje diktature predstavljao je saobraćajni udes koji je izazvao vozač Vlade Srbije uletevši kolima u kolonu automobila iz pratnje predsednika Vlade.

Nezaposlenost je ogromna. Broj zaposlenih u proizvodnji iznosi samo petinu onih od pre dvadeset godina. Svako peto dete u Srbiji je na ivici gladi, a tek se svako sedmo dete ispravno hrani, više se godišnje zatvara nego otvara novih preduzeća, a ionako male penzije se dodatno smanjuju.

Od svega toga je za kontrolisane medije važnije šta se, navodno, desilo predsedniku Vlade (pretukli mu brata, njega vređali, uleteli automobilom u njegovu kolonu…). Niko se više ni ne pita šta još očekuje ovaj unesrećeni narod.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

„BULGARTABAK“ : TRŽIŠTA NA BALKANU ZAHVALNA ZA DISTRIBUCIJU ŠVERCOVANIH CIGARETA

8. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Nekada najveća državna bugarska duvanska industrija, "Bulgartabak", kao balkanski gigant, postala je meta regionalne duvanske mafije. Pre, za vreme i nakon privatizacije, "Bulgartabak" je bio na meti američkog "Filip Morisa".

Kad su amerikanci uvideli da neće dobiti "Bulgartabak" za male pare, krenuli su u rat protiv ove bugarske kompanije koju su u međuvremenu kupili Rusi. "Filip Moris" sve čini da satre "Bulgartabak", pa koristi i balkansku duvansku mafiju za falsifikovanje brendova i šverc lažnih cigareta koje nose ime bugarskog proizvođača. U tome im pomaže i jedan član bugarskog parlamenta, Dilian Peevski, koji je jedan od ključnih ljudi duvanske mafije u ovoj zemlji.

 

                 M. Hadžić

 

Bugarska duvanska industrija, "Bulgartabak", bila je, kao i sva slična stara socijalistička preduzeća na Istoku posle pada komunizma, na udaru kriminalnih klanova, korumpiranih političkih oligarhija i najvećih monopolskih kompanija u svetu, kao što su "Filip Moris" i "Britiš tobako". "Filip Moris" je hteo da kupi bugarski "Bulgartabak" još 2011. godine, što je izazvalo proteste duvanskih radnika u Sofiji.

Prethodno je Ričard Morgan, direktor "Filip Morisa" za Bugarsku i Rumuniju, procenio da će im "Bulgartabak" biti glavni konkurent u narednim godinama i da "nešto hitno mora da se uradi". Umesto da ulažu u kupovinu, gospoda iz "Filip Morisa", setila su se nečega mnogo jednostavnijeg i jeftinijeg. Zvanično, "Filip Moris" je preko bugarskih medija razglasio "da je odustao od kupovine".

Ubrzo je na scenu stupila austrijska firma "BT invest GmbH", u većinskom vlasništvu ofšor kompanije ruske VTB banke, sa idejom da preuzme 79,83 odsto "Bulgartabaka" za 100,1 milion evra.

Američka kompanija je odmah finansirala protest 500 radnika "Bulgartabaka", kako bi sprečili Ruse da uđu u pregovore, ali je sve prošlo bledo i nezapaženo. Čak je i šef Nacionalne agencije za privatizaciju Bugarske, Emil Karanikolov pokušao da "reklamira" američki "Filip Moris", japanski "Džepen tobako internešenel" i korejanska korporacija KTG, kao glavne potencijalne kupce, dajućim im, mimo zakona, prednost. Ali, ni to nije imalo efekta.

"Filip Moris" je još mnogo ranije, sa velikom lakoćom došao u posed Duvanske industrije u Nišu, nakon poznate, veleizdajničke ponude koju su ovoj američkoj kompaniji omogućili tadašnji srpski ministri, Aleksandar Vlahović i Božidar Đelić.

Kupovina "Bulgartabaka" bila im je preveliko ulaganje, jer su planirali da se od ove državne kompanije okoriste na drugi način, i to tako što su imali "strategiju" da iscrpljuju sve druge ponuđače i navode radnike na proteste prilikom svakog pokušaja privatizacije od strane konkurentskih kompanija. Posebno onih iz Ruske federacije.

Ipak, ne videći drugi izlaz, u oktobru mesecu 2011. godine, Bugarska je prodala svoju monopolističku firmu za proizvodnju duvana "Bulgartabak", posle pet neuspešnih pokušaja u proteklih trinaest godina. Transakcija je opet, uz podršku iz "Filip Morisa", bila propraćena protestima zaposlenih.

Prema ugovoru vrednom 100 miliona evra, koji je potpisan 13. septembra između Agencije za kontrolu privatizacije i post-privatizacije i predstavnika austrijske firme BT Invest, 80 odsto akcija "Bulgartabaka" je planirano da ide kupcu, koji je u vlasništvu kompanije VTB Kapital, investicionom krilu ruske državne VTB Banke.

Tadašnji generalni direktor VTB Kapitala Atanas Bostandžijev rekao je da ruski kupac planira da uloži oko milion evra u bugarsku kompaniju u prvoj godini poslovanja, a da će narednih godina biti investirano još pet miliona, te da je strategija VTB Kapitala predviđa dalje širenje poslovanja i ulazak na nova tržišta, uključujući i centralnu i istočnu Evropu.

Ugovor sa Rusima ima više klauzula ubačenih na insistiranje sindikata radnika u tri fabrike "Bulgartabak"-a u Sofiji, Blagoevgradu i Plevenu. Te klauzule garantuju da novi vlasnik neće promeniti glavne delatnosti kompanije u narednih deset godina i da neće dozvoliti njenu likvidaciju ili nelikvidnost.

Ruski kupac je prihvatio sve, čak i to da neće smanjivati svoj udeo u kompaniji u narednih pet godina i da mu neće biti dozvoljeno da vrši bilo kakve strukturne promene ili transformacije unutar grupe! Takođe, spremno su potpisali i da će kupovati pet hiljada tona bugarskog duvana godišnje! Jedan od najznačajnijih uslova koji su Rusi takođe potpisali sa "Bulgartabakom", bio je i održavanje nivoa zaposlenih u "Bulgartabaku" i njegovim filijalama na nivou iz 2010. godine.

Upoređujući način na koji je "Filip Moris" ušetao u Duvansku industriju Niš, zahvaljujući korumpiranim srspkim ministrima, Vlahoviću i Đeliću, "Bulgartabak" je sa ruskim kupcem samo dobio priliku da napreduje.

Ali, "Filip Moris" ne miruje, nego "potpaljuje" radnike "Bulgartabaka" koji opet protestuju, tvrdeći neosnovano da je konkurs za prodaju bio namešten u korist BT Investa. Ipak, ni taj pokušaj diskreditacije nije uspeo.

Igre "Filipa Morisa" oko "Bulgartabak"-a ovim nisu završene. Na svetskom tržištu rezanog duvana, "Filip Moris" sve čini da osujeti svoju konkurenciju, tako i "Bulgartabak".

Uprkos svemu, "Bulgartabak" širi poslovanje. Tako je ova kompanija, prošle godine u junu mesecu, kupila i posrnulu banjalučku Duvansku industriju. Izvršni direktor ove duvanske kompanije, Vencislav Čolakov, potpisao je sa vladom Republike Srpske najpre Memorandum o razumevanju, a onda i ugovore sa preuzimanjem obaveza.

Od tog momenta, otvorila su se i vrata za nove poslove balkanskih švercera duvana…Naime, ubrzo nakon preuzimanja Fabrike duvana u Banjaluci, "Bulgartabak" upada u zamku distributera, a dobija i "krtice" unutar same kompanije, koje otvaraju takozvano "crno tržište" duvana i organizuju prodaju cigareta bez akciza (markica).

Distributeri "Bulgartabaka" u balkanskim zemljama, počeli su da prodaju i dobro poznati bugarski brend "Eva", ali falsifikovani! Banjaluka kao i cela Bosna i Hercegovina, poslužili su kao odličan teren da i drugi švercovani duvanski proizvodi iz "Bulgartabaka" dolaze u distributivne mreže.

Odlična prodaja slim (ultratankih) cigareta "Eva", bio je razlog da ih duvanska mafija "prepozna" kao izvor zarade. U svim postojećim prodajnim mrežama "Bulgartabaka" ("Gledis 2006" iz Drača, "Interevropa logistik usluge" iz Zadra, "Feniks sekjuriti" iz Tetova, "Trokadero" iz Prištine "Real" iz Pogradeca i "Balkan monark" iz Tirane), pojavile su se falsifikovane cigarete marke "Eva".

Postavilo se i pitanje: za koga rade te distribucije? Po svemu sudeći, rat koji "Filip Moris" vodi protiv ruske kompanije koja je kupila "Bulgartabak", i dalje traje. U tom ratu, amerikanci se koriste i duvanskom mafijom i distributerima "iz lojalnih zemalja" poput Albanije, Hrvatske i nadridržave Kosovo.

Dobro pozicioniran u bugarskom društvu, ali korumpiran, iza svih poslova "na crno", koji se na štetu "Bulgartabaka" odvijaju, stoji bugarski advokat, narodni poslanik i tajkun, Dilian Peevski, sin Irene Krasateve, vlasnice najvećeg bugarskog izdavačkog i štamparskog preduzeća, kao i lanca distributivnih mreža.

Sredinom juna ove, 2014. godine, tri osobe su uhapšeni zbog umešanosti u pokušaj navodnog ubistva Peevskog, ali su na kraju pušteni zbog nedostatka dokaza. Diplomatski izvori iz Sofije, u pojedinim zapadnim medijima izneli su mogućnost da je Peevski oteo deo profita duvanskoj mafiji, koji mu nije pripadao, pa je skovana zavera protiv njega.

Dva bugarska poslanika tvrde da je Peevski "morbidan ludak", spreman da inscenira takve stvari, ali i da je bogatstvo stekao kriminalom u koji je dospeo zajedno sa svojom majkom, od koje je i naučio "zanat" pljačke, falsifikovanja i prodaje akcizne robe putem distributivne mreže.

Sa druge strane, nisu nepoznati ni koruptivni poslovi koje je Peevski radio za američke i evropske kompanije, među kojima je i "Filip Moris". Zaključke iz toga nije teško izvesti.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MAFIJAŠKO PRAVO U SRBIJI: KRIMINALNO „PREBIJANJE DUGOVA“ I KO KOGA POKRIVA?!?

4. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Vlada Srbije predvođena Aleksandrom Vučićem, uspela je da od 800 miliona dolara ruskog kredita za potrebe obnove pruge Beograd-Bar ne iskoristi ništa, dok je za prvog čoveka železnice imenovan Milan Beko, čovek koji je pod misterioznim okolnostima kupio Luku Beograd. Luka Beograd je firma koja raspolaže pravom korišćenja priobalja Beograda koje je deo zemljišta gde Aleksandar Vučić planira izgradnju megalomanskog projekta "Beograd na vodi". Tako će Beko u Vučićevom projektu biti angažovan i na izmeštanju pruge, ali i u transferu zemljišta iz vlasništva Luke u vlasništvo budućih "investitora".

 

                  Vuk Stanić

 

Od 800 miliona dolara koje je Ruska federacija odobrila za obnovu Železnice Srbije, još uvek nije stigao ni cent za obnovu pruge Beograd-Bar, jer se Vlada Srbije ponaša kao da smo u ratu sa Rusijom.

Nakon majskih poplava, međunarodna pruga Beograd-Bar je uništena, a predsednik ruske državne kompanije specijalizovane za inžinjerske radove "RŽD" Sergej Pavlov je početkom jula predložio da ta kompanija obnovi sve železničke pravce u Srbiji oštećene u poplavama. To je trebalo da bude finansirano novcem od kredita ruske države sa čuvenih 800 miliona dolara.

Posle više od mesec dana tokom kojih su Rusi molili srpsku stranu da nam pomognu sa kapacitetima Ruskih državnih železnica (RŽD), potpisan je ugovor, ali ne za obnovu pruge već samo za izvođenje projektno-istraživačkih radova i pripremu tehničke dokumentacije…

Kada za dve nedelje počnu septembarske kiše, sezona građevinskih radova biće gotova, a dobre namere ruske strane da nam obnove i modernizuju železnicu biće pomerene za sledeću godinu…

U međuvremenu Aleksandar Vučić je izabrao tajkuna Milana Beka za direktora Železnica Srbije, kako bi jednim udarcem bile ubijene "dve muve". Naime, Beko će biti angažovan i na izmeštanju pruge, ali i u transferu zemljišta iz vlasništva Luke Beograd u vlasništvo budućih "investitora".

Neverovatno zvuči, ali je sasvim realno da će Beko, koji je na kriminalan način zaposeo Luku Beograd, sada u svojstvu direktora Železnice Srbije, moći da je ustupi Arapima, uz višemilionske kompenzacije koje će otići na račun njegove kompanije. Na taj način će Vučić i njegov "politički otac" Tomislav Nikolić, da "isplate" Beka, a on na njih neće više gledati kao na "svoju investiciju".

Prema rečima Rudigera Ostrovskog predsednika jednog od najvećih nemačkih udruženja za transport i logistiku u Evropskoj uniji "VSL", svojevremno je urađena studija za transport robe iz Severnog mora iz luka u Amsterdamu i Roterdamu, po sistemu multimodalnog transporta kontejnera koji bi osim kamionom i železnicom putovali i rečnim putevima rekama i kanalima kao Rajna-Majna-Dunav. Studija je trebala da obuhvati i Srbiju, ali zbog nedostatka statističkih podataka taj deo studije je ostao neurađen.

Ipak, u delu pripremljenom za studiju o Srbiji, savetuje se da se zbog bezbednosti izmeste kapaciteti luke Beograd u luku u Pančevu, koja ima mnogo veći razvojni potencijal. Na taj način bi se Beograd sačuvao od opasnosti transporta otrovnih i opasnih tereta koji sada idu kroz sam centar grada. Sa druge strane u Srbiji se stvari ne odvijaju na način koji obećava dobro…

Naime, železnica koja treba da se izmešta iz centra grada, da bi Vučić tu zidao "Beograd na vodi", data je na upravljanje Milanu Beku. Beko je, dakle, kriminalnim putem postao suvlasnik Luke Beograd, za koju studija takođe predlaže izmeštanje.

Beko je još u vreme Miloševića dok su pare iznošene na Kipar bio deo sistema za osiromašenje države, a sve češće se pojavljuje i priča da se "Beograd na vodi", zapravo, neće zidati arapskim parama već novcem koji je odnet iz Srbije za vreme sankcija.

Arapi tu navodno služe samo kao pokriće. Interesantno je da pravo korišćenja nad većim delom zemljišta, gde treba da se gradi "Beograd na vodi" ima baš luka Beograd!

U vreme vladavine Demokratske stranke, donet je i zakon kojim oni koji imaju pravo korišćenja nad državnom zemljom stiču i pravo i da je otkupe ispod tržišne vrednosti. Ukoliko bi se luka, ili deo luke izmestili iz Beograda, onda ne bi postojao ni osnov po kome bi ta firma bila korisnik zemljišta od Sajamske hale do Ade Huje. Sa Bekom na čelu Železnice Srbije i Vučićevim "Beogradom na vodi", umesto zakona na scenu je stupilo običajno, mafijaško pravo…

Zainteresovanih finansijera za ovakav projekat svakako ima, čak je i udruženje VSL pre nekoliko godina lobiralo da investiciono učestvuju u izgradnji najvećeg kontejnerskog terminala južno od Beča. Kontejnerski terminal je prema rečima Ostrovskog trebalo da bude baš u Srbiji. “Primetio sam da od kada sam pre jedne decenije boravio u Beogradu, Pančevu, Novom Sadu i Pančevu u ovoj oblasti nije ništa promenjeno, osim što je došlo do privatizacije nekih luka koje su danas u gorem stanju nego u to vreme.“

Ali, u pozadini ovih kriminalnih "prebijanja dugova", sudbina Železnice Srbije izgleda sve mračnije. Istina je da su Železnice Srbije, ustvari, groblje nekadašnjeg jugoslovenskog železničkog sistema. Na sve to su stigle i (ne)prirodne katastrofe.

Podsetićemo i da je ministarka građevine i saobraćaja Zorana Mihajlović još u maju izjavila je da je u poplavama uništeno 3.000 kilometara putne mreže. Pošto Srbija ima ukupno 680 kilometara auto-puteva, 3.601 kilometar puteva prvog reda 4.606 kilometara drugog reda. i 6.082 kilometra prekategorisanih puteva u opštinske, ovo znači da je otprilike svaki peti kilometar odnela voda.

 

      Brže peške nego prugom

 

Kada su neki naivni državni službenici pokušali da predlože traženje pomoći i u ovoj oblasti od Rusa, u Vladi Srbije je zavladala je panika. Razlog tome je što službenici u ministarstvima, koji su povezani sa tajkunima, godinama uzimaju mito kako bi poslove na putnoj infrastrukturi nameštali podobnima. U takvim okolnostima, Rusi bi im svojim strogo kontrolisanim investicijama samo smetali!

To je i odgovor na pitanje, zašto Vlada odbija Ruse, baš u momentu kada oni zbog sankcija EU, Japana i SAD, imaju mogućnost plasmana viška kapitala koji bi da investiraju kod nas. Ko, dakle, sprečava da 800 miliona dolara bude investirano u srpsku železnicu po hitnom postupku?

Po svemu sudeći, Vučićeva družina smislila je da na podmukao način, uvede "tihe sankcije" Rusiji. "Tihe sankcije" podrazumevaju da predsednik Vlade Aleksandar Vučić zvanično izjavljuje da nećemo uvoditi Rusima sankcije, ali da njegova administracija preduzima sve korake kako bi sprečila dolazak ruskog kapitala u Srbiju.

Osim sprečavanja dolaska ruskog kapitala, agenti zapada sa članskim kartama Srpske napredne stranke i drugih velikih stranaka imaju zadatak da opstruišu projekat gradnje Južnog toka, preduzmu sve korake kako bi se umanjio obim izvoza u Rusku federaciju, uspore dotok ruskih investicija, umanje vojnu saradnju sa Rusijom, pokrenu istragu o privatizaciji Naftne industrije Srbije (NIS)…

Priča o "tihim sankcijama" poručenim sa Zapada je ne proverena, ali u praksi Vlada Srbije i kvazi eksperti bliski premijeru Aleksandru Vučiću preduzeli su sve navedene korake. Izazvali su zabranu izvoza mesnih prerađevina u Rusiju, pokrenuli su istragu o privatizaciji NIS, opstruišu realizaciju ruskog kredita za železnicu…

Za to vreme ekonomija se raspada pod teretom poreskih stopa koje je do maksimuma povećala Srpska Vlada. Penzioneri će posle najavljenog smanjenja penzija početi disciplinovano da jedu svakog trećeg dana, dok će oni mladi koji su uspeli da ostanu normalni intenzivno razmišljati kako da pobegnu odavde. Nije lako ni pobeći, pogotovo ako se odlučite da krenete vozom u inostranstvo.

Prosečna starost pruge je 42 godine, elektrotehnička postrojenja sa kojih se vozovi napajaju, stara su 30 do 40 godina. Prosečne brzina vozova je 40 kilometara na sat. Prošle godine, međunarodni vozovi kroz Srbiju su iskakali sa šina čak i pri brzini od 10 kilometara na sat! Vozovi su iskakli na međunarodnom pravcu kod Dimitrovgrada, ali i u sred Beograda blizu stanice u Rakovici.

Koloseci su u katastrofalnom stanju. Na celom beogradskom železničkom čvoru postoje, tri deonice gde može da se vozi 50 kilometara na sat, sve ostalo se kreće između 30 i deset. Pitanje bezbednosti putnika direktori železnice i ministri saobraćaja rešavaju umesto rekonstrukcijama i poravkama pruge, nalogom vozačima da voze sporije, na trećini pruga u državi nije dozvoljeno voziti brže od 50 kilometara na sat, negde je dozvoljeno tek trideset ili deset kilometara. Ipak ni to nije garancija da će te bezbedno stići vozom na željenu desetinaciju, a dokaz je voz u rakovici koji je iskočio iz šina na pruzi Beograd Bar, pri brzini od svega deset kilometara na sat.

 

       Otvaranje i zatvaranje "drumskih kompanija"

 

Umesto da Vlada pokrene popravke pruge, bivši naprednjaci su preko bivšeg direktora JP Železnica Dragoljuba Simonovića zaposlili stotine stranačkih aktivista koji uglavnom nikakve veze sa železnicom nemaju. Iz budžeta su demokrate baš kao i naprednjaci svake godine izdvajali više od deset milijardi dinara, tako da ruski krediti praktično ne bi ni bili potrebni danasa da se novac ulagao u obnovu pruga. Ipak svi oni više vole da novac potroše na plate, a samo na plate zaposlenih u upravnoj zgradi izdvaja se više od 630 miliona dinara.

Kada je 30. maja 1976. godine, nakon decenije gradnje, otvorena Beograd-Bar, koju je na radnoj akciji gradio i aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, vozovi su putovali od Bara do Beograda sedam sati i dvadeset pet minuta, a danas je prosečno vreme putovanja šesnaest do čak dvadeset sati. Na taj prosek utiču i vožnje poput one od prošle godine kada je 270 putnika ovu relaciju prešlo vozom za 32 sata. Samo u tunelu kod Prijepolja, proveli su šest sati!

Ovde treba istaći i to, da dok se mašinovođe raduju delovima pruge gde smeju da dodaju gas i krenu brzinom od preko pedeset kilometara na sat, u Evropi vozovi saobraćaju brzinom i do neverovatnih 250 kilometara na sat. Ranije je na pruzi Beograd-Bar saobraćalo četiri voza dnevno, a danas putuje samo jedan. Do prošle godine vozovi nisu saobraćali ni na pruzi Beograd-Solun, tek ove godine ponovo je uvedena jedna linija.

Ove godine predsednik Vlade Aleksandar Vučić imenovao je Milana Beka za prvog čoveka Srpskih železnica, što bi za srpske pruge moglo da znači da će poput srpskih puteva deonice sada početi da popravljaju tajkuni i kriminalci…

Ma koliko se EU prema Srbiji odnosila kao prema detetu u hraniteljskoj porodici, Uniji nikada nije odgovaralo što srpske i hrvatske železnice iz godine u godinu sve više propadaju. Više puta je sa ministrima saobraćaja naših država pokušavano da se 12 miliona tona robe koliko se vozi kroz Srbiju prugom poveća barem na pedeset. Roba koja stigne kontejnerima u luke u Solunu, Valoni, ili Rijeci, u devedeset odsto slučajeva se vozi kamionima ka daljim destinacijama.

Urušavanje Železnice je na prvi pogled pogodovalo drumskim prevoznicima. Firmi registrovanih za drumski transport u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni ima više od sto hiljada. Često su u pitanju firme gde je vlasnik kamiona i direktor koji pečate drži u pregradi ispod šoferšajbne. Takvi kamioni su ponekad pokretno predstavništvo nekoliko d.o.o. "kompanija" koje se otvaraju i zatvaraju kako bi se izbegle obaveze prema poveriocima. Kamioni su neretko i vlasništvo lizing kuća, pa kada posao ne ide lizing kuće ih plene i u najam daju novim vlasnicima.

Posao se iz godine u godinu uvećava što pokazuje i povećan broj međunarodnih dozvola koje se izdaju, Rusija je broj dozvola duplirala, dok je Italija broj dozvola za naše prevoznike sa dve hiljade povećala na pet. Sve ovo znači i da je broj kamiona na našim putevima i putevima zemalja ka kojima se roba kreće veći iz godine u godinu. Veći broj kamiona znači i veće habanje puteva, kao i pojačanu zagađenost vazduha. Zamislite samo koliko zagađuju hladnjače koje dizel gorivom pokreću celu težinu drumske krstarice, plus to gorivo troše za proizvodnju struje koja održava temeraturu u hladnjači.

Istraživanja urađena za potrebe Nemačkog ministarstva spoljnih poslova, pokazuju da bi prebacivanjem dela robe na koridoru deset, sa druma na železnicu, kao i prebacivanjem sa druma na vodeni koridor sedam, prevoznicima omogućilo da zadrže isti obim posla, dok bi se putevi u Srbiji rasteretili i do pedeset odsto.

Za ovakav poduhvat potrebno bi bilo da železnica u Srbiji i susednim zemljama poboljša kvalitete saobraćajnica tako da roba može da putuje prugom brzinama i do devedeset na sat. Železnice bi u tom slučaju trebale da kupe i vagone na koje je moguće da se ukrcaju kamioni, slično kako u Švajcarskoj, dok bi u Srbiji prema podacima iz ovog istraživanja bilo korisno izgraditi i lučki terminal na Dunavu tipa "Roll on – roll off" (Ro-Ro). U pitanju je terminal na kome bi kamioni mogli sa sve teretom da se popenju na brod i da tako putuju Dunavom, Savom ili čak Crnim morem do sličnih luka u Rusiji, Nemačkoj, Austriji…

Ovo ne znači da bi nestala potreba za kamionima, jer postoje mesta do kojih brodovi i vozovi nikada neće moći da dođu. U pitanju je drugačija organizacija prevoza.

Na primer kamiondžija bi negde u zapadnoj Srbiji zakačio na kamion hladnjaču sa malinama. Odvezao bi se do Ro-Ro terminala u Šapcu, odatle bi brodom nastavio do iste takve Luke negde u Austriji, tamo bi sišao sa broda i odvezao bi hladnjaču do proizvođača.

Isto tako vozač bi mogao da se sa kamionom popenje na voz na nekoj od stanica na koridoru deset odveze se do Soluna i tamo na "Ro-Ro" terminalu ukrca ceo kamion na brod za recimo Egipat u Egiptu bi robu odvezao do mesta istovara, odande bi mogao da poveze drugu robu nazad za Srbiju, ili neku drugu destinaciju, na isti način.

Po propisima EU sad je zabranjeno voziti kamion od tri sata, dok je vozačima zabranjeno da ne spavaju oni zapravo moraju svaki dan da prave pauzu od nekoliko sati za spavanje. Sve ove pauze beleže se na tahografima.

Ovakvi propisi značajno usporavaju transport robe kamionima, vozači i firme takve propise uglavnom ne poštuju kako bi ostvarili veće profite, ipak novi tahografi i uvođenje satelitskog praćenja od strane sobraćajnih policija u budućnosti će prevoznike primorati da se pridržavaju ovih propisa, pa će i transport trajati duže. U kombinaciji sa brodskim i železničkim transportom takvo usporavanje kamiona moglo da se umanji.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

STEČAJ PRETVOREN U KRIMINALNU RADNJU ZBOG NAVODNOG INTERESA DRŽAVE…

 

Biznismen Branislav Jović iz Jagodine, tačnije, njegov rudnik iz Krive Feje, zapao je za oči, najpre Dušanu Petroviću, pa onda i Branku Ružiću i Ivici Tončevu. Da bi uzeli rudnik za sebe, prvo su morali da do gole kože opljačkaju Jovića, i članove njegove porodice, oduzimajući mu svu nepokretnu imovinu, među kojom čak i njivu osme klase!

 

                M. Hadžić

 

Stara srpska poslovica da “ko radi, ne boji se gladi“, danas ima suprotno značenje – “ko radi, umreće od gladi’‘. Branislav Jović iz Jagodine osnovao je 1. februara 1990. godine preduzeće Trend-Company. Želeo je da radi, da zaradi, zaposli sugrađane. Tri godine kasnije gospodin Jović i njegovo preduzeće počinju da ulažu sredstva u rudnik olova i cinkane rude Blagodet iz Krive Feje. Počev od 1993. godine, i u naredne tri godine, jagodinsko preduzeće uložilo je u rudnik, radi njegove dokapitalizacije i stvaranja boljih uslova za rad, znatna sredstva.

Ali…

Onda je po nalogu tadašnjeg srpskog predsednika Slobodna Miloševića, rudnik iz Krive Feje, kao i skoro svi rudnici olovno-cinkane rude iz Srbije, pripojen Kombinatu Trepča iz Kosovske Mitrovice, čiji je tadašnji direktor bio Miloševićev lični prijatelj Novak Bjelić. Ali, gospodin Bjelić je bio nesposoban, propalica takoreći, nikom ništa nije plaćao, i kada je dobio titulu menadžera godine, Kombinat iz Kosovske Mitrovice je propao.

I dok je Bjelić šenlučio po Srbiji, poverioci rudnika Blagodet iz Krive Feje, poveli su sudske postupke, radi naplate uloženih sredstava.

I sudovi su presudili u njihovu korist. Rudnik je po osnovu pravnosnažne i izvršne presude iz 2002. godine dugovao 384.000.000. dinara (tada oko 7.000.000 evra) preduzeću "Trend Company" iz Jagodine, a po osnovu finansiranja proizvodnje u periodu 1993-1995.

Kako nije mogao da isplati dug, "Trend Company" u postupku izvršenja preko Trgovinskog suda Leskovac popisuje svu pokretnu i nepokretnu imovinu rudnika, u cilju prodaje iste, radi namirenja duga (ova aktivnost se odvija tokom 2004. godine).

Rudnik na razne načine opstruira prodaju, pa "Trend Company" 2005. godina pokreće stečaj. U postupku ispitivanja potraživanja, stečajni upravnik Agencija za privatizaciju – Centar za stečaj iz Beograda, utvrđuje potraživanja svih poverioca u iznosu od oko 840.000.000. dinara, od čega samo na "Trend Company" otpada iznos od 780.000.000. dinara (iznos je glavnica iz presude + kamata), što čini 91% ukupnog duga rudnika.

Istovremeno "Trend Company" se priznaje razlučno pravo, s’ obzirom da je zasnovao hipoteku nad celokupnom imovinom, u postupku izvršenja.

Međutim, stečajni upravnik je izvršio procenu imovine i kapitala rudnika i utvrdio da je njena vrednost 290.120.000, dinara, i da se poverioci mogu namiriti samo iz ove vrednosti, tj.u visini od oko 34% od ukupnih potraživanja.

Kako Zakon o postupku stečaja predviđa dva pravca izlaska iz stečajabankrot ili oporavak dužnika kroz Plan reorganizacije, to je Trend Company, kao najveći poverilac, nasuprot želji stečajnog upravnika da proda rudnik, sačinio Plan reorganizacije, koji i je usvojen od strane poverilaca i dobio je potvrdu na sudu, i izvršna isprava kojom se uređuje način i visina namirenja poverilaca rudnika.

Stečajni upravnik na sve načine pokušava da opstruiše želju poverilaca, stavljajući se iznad njih, i uporno pokušavajući da proda rudnik, čini se, unapred pripremljenom kupcu, bez obzira što je interes poverioca drugačiji i što zakon poverioce stavlja u prvi plan, a u javnost iznosi netačne podatke, iako se od samog početka bori za bankrot u sprezi sa CES MEKON-onom i Zvonkom Nikezićem i Mirkom Cvetkovićem, iz čije firme iznajmljuje stečajne poverenike, koje preko CES MEKON-a upućuje u rudnik.

Plan reorganizacije je predvideo sledećih nekoliko bitnih elemenata: sprovođenje plana u trajanju od godinu dana (a sud je odredio svojim rešenjem period od 06.11.2007.-6.11.2008.god.), investicije u rudarsko-geološke istrage u visini od minimalno 500.000 američkih dolara, u periodu sprovođenja Plana reorganizacije, kao i pretvaranje potraživanja poverilaca u akcije rudnika, u visini kapitala firme (prema proceni stečajnog upravnika 290.120.000,00 dinara)

Stečajni dužnik (Trend – Company) ispunio je Plan reorganizacije rudnika u celini. Svojim rešenjem St.br.62/05 i Ro.br.2/06 stečajni sudija Trgovinskog suda Leskovac dana 3. decembra 2008. godine, donosi rešenje kojim konstatuje da je Plan reorganizacije izvršen u celini, da se obustavlja stečaj u DP Grot, i da je neosnovan predlog stečajnog upravnika za uvođenje bankrota..

 

     I potom sledi pravosudno serviranje…

 

Viša sudska instanca, uz razna obrazloženja, ukida prvostepena rešenja suda u Leskovcu, vraćajući na ponovno odlučivanje. Agencija za privatizaciju, kao stečajni upravnik, ne menja svoj stav, da Plan reorganizacije nije ispunjen, iako činjenice govore suprotno, uz obrazloženje, da ne može posle šest godina da menja mišljenje, bez obzira na argumente koji govore da je Plan izvršen!

Grupa radnika koja je u međuvremenu u Grot-u proglašena tehnološkim viškom, nezadovoljna svojim položajem, uporno piše primedbe na sprovođenje Plana, iako je rok za sprovođenje Plana odavno istekao (čime se zamagljuje cela procedura). Ova grupa predstavlja 0,0001 % ukupnih potraživanja,

Naravno, postoji i politički pritisak na sudiju i celokupno pravosuđe da se donese odluka o bankrotu, kako bi posle toga druga kompanija postala vlasnik rudnika, a ne poverioci. Ovo je kriminalna radnja podvedena pod interesom države.

Za vreme postupka pripreme za prodaju, rudnik ne radi, čime se urušava eksploataciona jama, a oprema propada od stajanja. Naselje Kriva Feja je zavisno od rudnika (čak se i strujom i vodom snabdevaju preko rudnika) potpuno će zapasti u socijalnu i ekonomsku krizu.

 

     Ali, priča se ne završava ovde…

 

Grupa na čelu sa Dušanom Petrovićem, preko Slobodana Homena i Boška Ristića, kao i tadašnjeg tužioca iz Niša Krsmana llića, naređuje lokalnoj PU Vranje i tužilaštvu da kako zna i ume optuže najvećeg poverioca, za zloupotrebu službene dužnosti, što i čine.

Pokreću se dve krivične istrage protiv Branislava Jovića i procesuiraju, iako su nezavisni veštaci u svojim nalazima u istražnom postupku jasno naveli da ne postoji nikakva šteta naneta rudniku, niti bilo kakva korist za treća lica.

Predmet optužbe bila je pozajmica od 20 miliona dinara, koju je svojevremeno Trend Company dao rudniku. Ta pozajmica je kasnije vraćena, uz zakonsku kamatu. U to vreme oba preduzeća je vlasnik Branislav Jović, a rudnik, kao većinski poverilac, odnosno akcionar.

Ali, u međuvremnu je za kupovinu rudnika postala zainteresovana londonska firme Mineko, iza koje stoje socijalisti Branko Ružić i "kralj" Južne Srbije, Ivica Tončev, koji prete Joviću, tako da tužilaštvo nastavlja istragu.

Naime, iz Surdulice za zamenika Višeg tužioca u Vranju, Tončev dovodi izvesnu Danijelu Trajković, i posle četiri godine pokreće se postupak za oduzimanje moje imovine od Jovića, navodno, stečene nezakonitim poslovima.

Iako i iz nalaza UBPOK-a, a ni sudskog veštaka, ne proizilazi da se Jović od 1990. godine nezakonito obogatio, sudija Višeg suda u Vranju Saško Aleksandrić donosi rešenje da se celokupna imovina Branislava Jovića i članova njegove porodice privremeno oduzima! Cilj im je da oduzmu akcije rudnika koje pripadaju Jovićevom preduzeću, kao najvećem poveriocu, kako bi iste prodali u bescenje unapred poznatom kupcu.

Ono što su pre četiri godine, započeli Dušan Petrović i društvo, a sa ciljem da se Farmakom dokopa rudnika, sada nastavlja druga ekipa iz SPS-a. Oni diktiraju tužiocima i sudijama šta treba da rade i kakve odluke da donose, obećavajući im kao kontra uslugu mesta predsednika suda, odnosno glavnog tužioca. Rešenje višeg sudije Saška Aleksandrića još nije postalo pravnosnažno.

Branislav Jović se privatnim biznisom bavi još od 1990. godine. Zbog napada od organizovanih mafijaških grupa, koje se nalaza u državnim organima, Branislav se teško razboleo. I dok vodi tešku bitku sa pravosuđem, da mu ne oduzmu i pokućstvo, on vodi i bitku za život od teške bolesti. Kakav je očekivani ishod ove neravnopravne borbe?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

USITNJAVANJE NABAVKI KAO GLAVNI MEHANIZAM MALVERZACIJA „MAFIJE U BELOM“

30. јуна 2014. Коментари су искључени

 

Tokom poslednjih desetak godina, u Kliničkom centru Niša, promenjeno je nekoliko direktora. Međutim, bez obzira na njihova imena, ključne odluke je donosila manja grupa lekara, koji su svojim članstvom u Upravnom odboru, Savetu K.C-a, tenderskim komisijama i kao direktori organizacionih jedinica, implementirali sve odluke generalnog direktora i učvršćivali njegovu poziciju. U znak zahvalnosti, ti „ljudi od posebnog poverenja" imali su najvažnije funkcije u KC-u i aktivno su učestvovali u donošenju najvažnijih odluka. Naravno, oni su, pri tom, ostvarivali i svoje lične ciljeve i ambicije, zapošljavali svoje ,,favorite", radili ,,šta su hteli" i vrata Uprave KC-a za su njih bila uvek otvorena.

 

 

 

O svemu tome detaljno je najvišim institucijama i ličnostima u državi pisala grupa lekara KC i Stomatološke klinike u Nišu, ali na to niko nije reagovao. Autori su svoje obraćanje poslali redakciji koja objavljuje najvažnije detalje njihovih istraživanja, kako bi sa njim upoznali najširu javnost.

“Već duže od jedne decenije, grupa korumpiranih i kriminalizovanih lekara u Kliničkom centru u Nišu, nosilac je svih malverzacija, ali malverzacija na osnovu kojih se ta grupa bogati, a uz to i kreira politiku zdravstva u Nišu.

Ova grupa je formirana i dobro organizovana pod okriljem dr Nevene Karanović u vreme kada je ona bila državni sekretar u Ministarstvu zdravlja. Vrlo dobro su se rasporedili i u razne političke opcije, bez obzira koja je politička opcija na vlasti i tako opstaju i nesmetano nastavljaju svoje kriminalne aktivnosti. Jednostavno, kriminalni i materijalni interesi su ih povezuju i održavaju.

Grupa je velika i nju čine sve same zanimljive ličnosrti…Dr Veroljub Pejčić – direktor centra za minimalno invazivnu hirurgiju, predsednik skoro svih tendera u KC, član svih partija koje su bile na vlasti počev od SPS, DSS, G17 a sada SNS, prof. dr Srbobran Trenkićbivši direktor KC i član DSS a posle G 17, miljenik Nevenke Karanović, dugogodišnji direktor i aktivni saradnik koruptivno-kriminalne grupe u vreme njegovog mandata je ta grupa i formirana, i tada su napravljene najveće mahinacije preko tendera, naravno uz njegov blagoslov kao direktora Kliničkog centr.

Tu je i, prof. dr Petar Bošnjaković – bivši član JUL-a, napustio je Srbiju da ne bi bio uhapšen upravo zbog tendera u radiološkoj opremi na nivou Srbije, Rukovodioc je u dva projekata "vanstandardnih usluga u zdravstvu" i to u projektu magnetne rezonance i multiple skleroze.

Naravno, i prof. dr Zoran Perišić – bivši član JUL-a, sada član SNS-a i gradonačelnik Niša, poznat po mahinacijama sa "stent" procedurama i "vanstandardnim uslugama u zdravstvu". Zbog problema oko tih mahinacija tražio zaštitu u DS u vreme njihove vladavine a pošto ga oni nisu prihvatili učlanio se u SNS i postao gradonačelnik i pokrovitelj svih mahinacija iz prethodnih godina jer je preko političke moći zaustavio sve istrage u kliničkom zdravstvu u Nišu.

Doc. dr Dragan Milić– kreator i mozak svih mahinacija i kriminalnih radnji u Kliničkom centru. Poznat kao falsifikator, plagirao je veći broj naučnih radova i doktorsku disertaciju. Član je svih partija počev od DS preko SPS a sada SNS.

Kao stručnjak neodgovoran i zbog takvog rada pokrenute su privatne krivične prijave rodbine umrlih pacijenata. Nosioc je svih poslova i tendera oko izgradnje i nabavke opreme za kardiohirurgiju u Nišu gde ima mnogo kriminalnih radnji.

Kao predsednika Upravnog odbora Psihijatrijske bolnice u G. Toponici, kolektiv te zdravstvene ustanove mu je podneo prijavu zbog materijalnih mahinacija u toj ustanovi. Proveo je dve godine na subspecijalizaciju iz kardiohirurgije a nikada nije položio ispit i naravno ne radi kardiohirugiju, ali je zato u timu za lečenje multiple skleroze kao "vanstandardne usluge u zdravstvu".

Prof. dr Zoran Radovanović – direktor KC, sve ovo navedeno podržava jer je učesnik u dva projekta "vanstandardne usluge u zdravstvu ", uz to nesposoban i neinteligentan, tako da svi napred navedeni to vešto koriste a on prezadovoljan jer je direktor a uz to ima i obezbeđenje – telohranitelje i slika se na TV-u.

Dr Saša Živić – bio je dve godine na subspecijalizaciju iz kardiohirurgije i nikad nije položio ispit i ‘naravno ne radi kardiohirurgiju, ali zato sa doc. dr Milićem i prof. dr Radovanovićem, prof. dr. Bošnjakovićem…leči multiplu sklerozu i to naplaćuju kao vanstandardne usluge i time su opljačkali budžet Republičkog fonda zdravstva i pojedince.

Član je SPS-a i svima preti Dačićem jer je on navodno od Dačića zadužen da vodi politiku zdravstva u Nišu, i zahvaljujući toj poziciji koju ima kod Dačića on se hvali da je uhapsio profesore Višnjića, bivšeg dekana M.F. i profesora Dimića, bivšeg direktora Instituta Niška Banja.

Prof. dr Dragan Krasić – dugogodišnji direktor Klinike za stomatologiju, član DS i veliki prijatelj Boška Ristića i Nevene Karanović. Zahvaljujući tim vezama pod sumnjivim okolnostima je zamenio 700 kvadrata prozora na Stomatološkoj klinici preko NlP-a za 300 hiljada evra i time oštetio budžet za više od 200 hiljada evra. Pored toga organizovao je sve tendere na klinici, vrlo često sa sumnjivim izborom nosioca posla na raspisani tender.

Ceo ovaj tim lekara je izuzetno dobro organizovala dr Karanović i povezala preko tendera i vanstandardnih usluga u zdravstvu u Kliničkom centru i Stomatološkoj klinici, bez obzira na stranačku pripadnost pojedinaca. Njihovim aktivnostima je naneta velika materijalna šteta Fondu zdravstva republike Srbije i NIP-u. Dolaskom Prof. dr Zorana Perišića na mesto gradonačelnika Niša i njegovim statusom u SNS-u, zaustavljene su istražne radnje u niškom zdravstvu i time je ta organizovana grupa abolirana, bar za sada.

Zadnjih godina pridruženi članovi ovoj korumpiranoj i kriminalnoj grupi su: prof. dr Stevan Ilić, dekan Medicinskog fakulteta – do pre dva meseca član SPS-a a sada član SNS-a. Sa navedenom kriminalnom grupom napravio je trgovinu, njegovu suprugu su postavili za direktora Instituta Niška Banja a on promenio skoro sve prodekane na fakultetu i na njihova mesta postavio poverljive ljude na predlog napred navedene koruptivno-kriminalne grupe.

Na fakultet prima samo lekare koje mu ta kriminalna i korumpirana grupa da kao zadatak. Zajedničkim snagama uhapsili su bivšeg dekana Medicinskog fakulteta i direktora Instituta Niška Banja i time pokazali snagu i političku moć, tako da su u niškom zdravstvu uveli strahovladu i politički pokrili sve prethodne koruptivne malverzacije.

Nedavno uhapšeni profesori, bivši dekan Med. fak i bivši direktor Instituta Niška Banja, prof. Višnjić i prof. Dimić su bili oponenti i ukazivali na mahinacije navedene organizovane grupe lekara pa su zato i uhapšeni, a njihovim hapšenjem je stvoren strah među zdravstvenim radnicima, tako da ova grupa lekara sada radi šta god poželi ne poštujući zakone!

Prof.dr Marina Deljanin-Ilić, supruga dekana Ilića – kao član DS pre godinu dana je postala j direktor Instituta Niška Banja, zahvaljujući trgovini njenog supruga, a od pre nekoliko meseci je član SNS-a. Na Institutu sprovodi diktaturu nad radnicima institucije u kojoj je direktor jer je takve instrukcije dobila od korumpirano-kriminalne grupe lekara.

Jedan od ,,favorita" Kliničkog centra Niš, godinama je bio dr Veroljub Pejčić. Iako hirurg skromnih mogućnosti i kapaciteta, punu deceniju i po se nalazi u samom vrhu rukovodećih struktura. Iako je bez ikakvog zvanja i akademske titule, godinama je bio direktor Hirurške klinike i data mu je mogućnost da osnuje profitabilno „Udruženje herniologa" Srbije i da se bavi najlakšom granom hirurgije, koju je, zbog ugradnog materijala, sa čijom nabavkom vešto manipuliše, učinio najprofitabilnijom.

Uz to, data mu je mogućnost i da osnuje „Centar za minimalnu invazivnu hirurgiju", koji izvodi najlakše operacije, uglavnom bez komplikacija, koje, naravno, podrazumevaju obaveznu potrošnju ugradnih materijala. Pored funkcije direktora pomenutog Centra dobio je i funkciju predsednika svih tenderskih komisija, pretvarajući na taj način „svoje snove u javu". Naravno on je član i Upravnog odbora KC-a i sve zamisli i želje direktora sprovodi u delo…

Godinama „čovek od poverenja" direktora KC-a, bio je i Dr Miodrag Lazić, takođe član Upravnog odbora. Kao gest dobre volje dr Zorana Radovanovića, u čijem postavljenju je aktivno učestvovao, dajući mu presudni glas na Upravnom odboru, dr Lazić je postao direktor novoformiranog „Urgentnog centra" iako isti nema elementarne uslove za postojanje, uključujući adekvatan prostor, opremu i kadrove.

Profesor Petar Bošnjaković, večiti direktor Instituta za radiologiju, lekar sa najvećom platom u KC-u (i do milion dinara), glavni je u svim nabavkama skupe opreme i potrošnog materijala na Institutu. Jedini je dobio višegodišnje neplaćeno odsustvo na fakultetu radi odlaska u Kuvajt. Lažirao je izbor dr Zorana Radovanovića u zvanje vanredni profesor, obzirom da ovaj nije ispunjavao zakonske uslove za pomenuti izbor. U znak zahvalnosti dobio je dugačko neplaćeno odsustvo u KC-u i na fakultetu, dok to drugima nije omogućeno. Nabavka Simens-ove opreme, koja je opterećena sumnjom, se istražuje…

Prof. Zoran Perišić, čovek koji je primljen na fakultet kao istaknuti član JUL-a, pod pritiskom profesora Milovana Bojića i kao favorit Mire Marković, koja je lično prisustvovala odbrani njegove disertacije. Uspešno se bavi interventnom kardiologijom ali taj posao organizuje radi ličnog bogaćenja.

Uz podršku Nevene Karanović, pre par godina standardizovao je usluge u svojoj oblasti, minimizirajući broj takvih usluga koje se mogu izvesti u radno vreme, pri čemu je sve preko toga prihvaćeno kao vanstandardno. Aktivno se uključivši u obavljanje takvih usluga, postao je drugi je čovek u KC-a po visini plate, koja je godinama išla i do 700.000 dinara. Aktivno učestvuje u tenderima KC-a, pogotovo opreme i potrošnog materijala na njegovoj klinici.

Opterećen je visinom plate i veoma je gramziv. I pored dovoljnog broja obučenih kardiologa, koji mogu samostalno da obavljaju sve poslove invazivne kardiologije, dr Perišić je osnovao veštački ,,tim za akutni infarkt miokarda" , u okviru kojeg, po osnovu pripravnosti, zarađuje visoka dodatna sredstva.

Nepotpisivanje ugovora u KC-u o plaćanju takvih nadoknada, u januaru 2011, bio je povod da članovi tima, na čelu sa Perišićem, potpišu obaveštenje da će prestati da rade ukoliko se ne nastavi sa dodatnim isplatama. Izabran je u zvanje vanredni profesor po političkoj liniji, kao ondašnji kandidat za gradonačelnika, obzirom da nije ispunio minimum zakonskih uslova za to zvanje. O tom prekršaju fakulteta vodiće se sudski postupak a čitava stvar će izaći u javnost.

Dr Dragan Milić, vaskularni hirurg, čovek je sa najvećim uticajem u rukovođenju KC-om. Svoj uspon dr Milić je započeo koruptivnom saradnjom sa francuskom firmom Innotech Innothera, (čije se predstavništvo nalazi u Beogradu), nekontrolisanim propisivanjem, (najčešće mimo indikacija i uz falsifikovanje dijagnoza), ogromnih količina leka Phlebodia, (namenjenog pacijentima sa poremećenom venskom cirkulacijom), kao i rasipničkom distribucijom, takođe mimo indikacija i uz lažiranje dijagnoza, ,,Tubulcus" elastičnih čarapa, trebovanih u KC-u.

Ovakvom kriminalnom i rasipničkom potrošnjom na hiljade trebovanih čarapa kao i već pomenutog leka Phlebodia, zloupotrebljavajući službeni položaj, dr Dragan Milić je praznio budžet Republike Srbije, kao i džepove siromašnih pacijenata a punio budžet firme Innotech Innothera.

Ova francuska firma ga je svake godine, za takvu „budžetsku transakciju" bogato nagrađivala, finansirajući njegove višenedeljne boravke po Americi i Evropi i sponzorišući sve moguće skupove koje je dr Milić godinama organizovao. U pomenutim centrima dr Milić je prezentovao lažirane radove iz oblasti flebologije, afirmišući rezultate primene Tubulcus čarapa kao i leka Phlebodia, zbog čega je dodatno ,,stimulisan" od pomenute francuske firme.

Česta putovanja po Americi i poznanstva sa nekim veteranima američke flebologije bila su povod da dr Milić dobije novčanu pomoć „Američkog Udruženja vaskularnih hirurga" u iznosu od desetak hiljada dolara, za pokriće troškova tokom boravka u američkim centrima.

U želji da postane ,,mit", kako je sam govorio, pomenutu američku finansijsku pomoć dr Milić je, u višenedeljnoj medijskoj kampanji, lažno predstavljao kao američko priznanje za „najboljeg vaskularnog hirurga na svetu", što je bila nedopustiva i gnusna laž, čemu u prilog govori zvaničan izveštaj Američkog Udruženja vaskularnih hirurga, kojim raspolažemo.

Na temeljima ovakvih megalomanskih laži, gostujući na mnogim televizijama, čak i u nacionalnom dnevniku RTS-a i PINK televizije, dr Milić je stekao mitsku reputaciju, kojom je uklanjao sve prepreke na putu realizovanja brojnih ličnih planova i ambicija, dobijao bezgraničnu naklonost građanstva, ,,armije" pacijenata u zemlji i inostranstvu, uticajnih političara, novinara, kao i najviših rukovodilaca. Uveren da je sve to istina, ondašnji predsednik Tadić je imao ozbiljnu nameru da ga imenuje za Ministra zdravlja.

Dodatnu podršku dr Milić je dobijao i od aktuelnog ondašnjeg režima, obzirom da je bio aktivni član Demokratske stranke. Kako je resor zdravstva preuzeo G17, on se učlanio i u tu interesnu stranku, dobijajući od aktuelnih političara „vetar u leđa" za sve planove i ambicije. Obzirom da je njegov najbliži saradnik, dr Saša Živić, član SPS-a, on je imao podršku bukvalno svih političkih stranaka. Samim tim, imao je ,,prijatelje" ne samo u resoru zdravstva, već i policiji, sudstvu, tužilaštvu…

Kao predsednik Upravnog odbora specijalne psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica", dr Dragan Milić je svojim potpisima, zajedno sa direktoricom bolnice, dr Albinom Stanojević, učestvovao u brojnim koruptivnim radnjama, kojima je država oštećena za više desetina miliona dinara.

Glavni mehanizam ovih malverzacija bilo je ciljano usitnjavanje potraživanja, tj. nabavki, kako bi se vrednost istih spustila ispod zakonskog limita i izbeglo javno oglašavanje. Svaka od tako usitnjenih nabavki je ugovarana bez oglašavanja, uz tri unapred dogovorene ponude, gde je birana ,,najpovoljnija", koja je po pravilu bila 5-10 puta skuplja od realne tržišne cene određene robe ili usluge”.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: